Vladislav/4

DEJSTVO PRVO

POZORJE ČETVRTO

POZORJE ČETVRTO

Vladislav i David.

VLADISLAV: Sad, Davide, verni druže, Radomira nema, kruna je moja. Šta se mrštiš, drveni junače, zar nije iz tvoje škole izišlo? Uživaj za čim smo
bez odmora čeznuli.
DAVID: Rano je to još bilo, Vladislave.
VLADISLAV: Rano? Koliko sam dugo na ovu priliku izgledao? Na raskršću jednom crni gavran baš u njega gledajući graktaše. Da se vratimo, Vladislave, rekne mi, vidiš kako vestnik nesreće tuži. Ha, ovaj glas i najuđeg bi junaka potpalio. Tri su košute ispred moje strele utekle, što nigda utekle nisu, jer je strašna namera ruku moju zadrhtala. Ha, i kako bi, kad luk na Radomira upravi; pomrčina ispred očiju mojih navuče se kao lice oblačne ponoći, srce lupa, al' je verna strela; on pade baš kad je Ivica iza njega međeda streljao. On pade, a ja onemio. Da je koga oko mene bilo, izdao bih ti se, Davide, tako je teška stvar krvno delo učiniti. Tek kad sluge povikaše: Ivica, i meni se razgali. — Šta stojiš? Piši Vasiliju, da sam obećanje ispunio, neka plati udi care grčki, što se Vladislav za njega trudio. Neka plati za trud, jer ovo drhtanje ispod prsiju nigda isplatiti neće.
DAVID: Daleko te zaveo grčki car Vasilije. Nećeš tako lako krunu održati moći.
VLADISLAV: Neću? Ha, sine smrti, (uhvati ga za prsi) jesi l' i ti protivnik Vladislavov, da ti ovaj mač do korica sabijem? Gde je, kaži, koji je taj, koji će
Vladislavu na put stati? Šta je meni čoveka ubiti, meni, koji sam najboljeg čoveka ubio, moga brata i dobrotvora ubio, koji me od očevidne smrti otrže, kad mi je mač Samuilov glavi grozio. (Pusti ga). I ja još živim? Ove prsi črez njega dišu, ova ruka črez njega se miče, i ja takvo čudovište postado'! Idi, Davide, idi, i razglasi, da sam ja Radomira smrti predao. Ta kruna će me sama poraziti, kad mi grešnu glavu pritisne.
DAVID: Kako si slab, Vladislave. Praznim mislima tražiš da otruješ sreću, koja te sestrinski prsima grli. Ko je bio Radomir, koga tako i ti, i drugi bojari žale? Samuil zarobio Lariskinju jednu, koja mu je podle strasti uzbudila. U ovoj mrskoj ljubovi vidio je sveta Radomir, bez svakog blagoslova, bez ikakvog zakona. Kako se potužiti može takav, ako mu se što preko zakona prigodi? Zar se onaj, koji zabranjene stvari u kući drži, sme potužiti, što mu je istu stvar drugi ujagmio? Stidi
se slabosti tvoje, Vladislave, koji si pred drugojačim opasnostima jak i postojan stajao.
VLADISLAV (posle kratkih misli): Zaslužio sam ukora tvoga, dobri Davide, jer sam zaboravio sam ko sam. Nećeš, duše mi, više nigda slabosti od mene dočekati. Ha, ovom ću rukom srce isčupati, ako mi još jedanput zadrkće. Ja hoću sam da budem zidar moje sreće; ovom rukom hoću da zidam tu gordu kulu, u visinu hoću da je dižem, da puzeći mrav pri samom pogledu nesvesticu dobije.
DAVID: Reci bolje, hoću da je zidam, ako mi drugi dopuste.
VLADISLAV: Koji je taj, koji mi ne dopušta, kazuj, ko će protivan biti veličini Vladislava? Car mi je obećao, njegova moćna ruka zakriliće me od svakog napadanja.
DAVID: Samo ne od Vladimira.
VLADISLAV: Vladimira?
DAVID: Vladimira.
VLADISLAV: Vladimira, Kosarinog muža?
DAVID: Ti ga dobro poznaješ. Ako svakoga na svetu obmaneš, njega nećeš obmanuti, da nije Radomir pod tvojom rukom pao. On će ti krunu na glavi potresti, i vere mi . . .
VLADISLAV: Ha, zmijo, kakav mi mač vrže u srce! Pravdoljubije Vladimirovo mene će postići. Poznajem pakleno ono jagnje, koje je starog Samuila onako prevariti umelo. Poznajem onu ljubov, kojom ga i sami Bugari na rukama nose. On će me upropastiti, Davide, Srbin će me upropastiti, i ti si onemio? Nikakve pomoći, nikakva puta, govori, nikakva puta?
DAVID: Put ti je pokazao Radomir.
VLADISLAV: Radomir? Ha, ali kako, Davide, još ni kralj bugarski nisam, ali nek' sam i kralj, s njim se boriti ne mogu. To je čudovište, Davide, s njim se boriti ne mogu.
DAVID: Zar bi se sa Radomirom mogao boriti?
VLADISLAV: O gujo, kako polagano miliš! Govori kako, gde, kad, kako? Jednom rečju otvori mi oči.
DAVID: Vladislave, priznaješ li me za prijatelja.
VLADISLAV:Ne za prijatelja, Davide, za polovinu duše moje. O tvom migu neka sreća i nesreća celog naroda visi, samo me glavna neprijatelja izbavi.
DAVID: Gde sila ne može, tu pomaže hitroća, davno je kazano. Dovaraj Vladimira u tvoju zemlju, pa je onda u tvojim rukama.
VLADISLAV: Ha, kakve misli! — Da, Vladimira s puta, ta samo ono o njemu mnenije, da je dobar i ljubitelj pravde, puni me mrzošću prema njemu. Vladimira s puta; šta mi je do jauka sestre Kosare? Još pod Samuilom valjaše mu u tamnici končinu videti, i samo ženske suze mogle su srce udoga starca obmanuti. — Kakva izmena, Davide!Bilo je negda vreme, detinjsko vreme, kad me je svaka krv uzbuditi mogla, sad mi ništa pred očima ne stoji, nego krv, krv, užas i ubistvo. Idi, Davide, ti ćeš
to najbolje umeti, idi i dovedi mi poslednjeg protivnika sreće moje, dovedi ga samo, za ostalo se ne brini; samo taj mali trud na sebe primi.
DAVID: Ne, Vladislave, od toga me poštedi.
VLADISLAV: Ha, gujo, doveo si me do propasti, pa me samog puštaš! Dragi Davide, samo ovo. Kaži mu da ga moje srce želi; da dobro naših zemalja zahteva; da pokaje smrt Radomirovu. Kaži što znaš, što hoćeš, samo mi ga dovedi.
DAVID: Vladislave, da vidiš kakvog čoveka za prijatelja imaš, evo ću da ti i to učinim. Ne vodi me ovde nikakve nagrade želja, nikakva slava, nikakvo dostojanstvo.
VLADISLAV: Ako Boga znaš, ne dalje. Svet će videti kako Vladislav prijateljsku vernost nagraditi ume. Budi mi uvek do desnoga kolena, smatraj me kao ostavljenog prosjaka, koga si ti na put sreće izveo. (Pogleda na prozor, uplašeno). Šta će OVI ljudi, Davide?

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.