Владислав/33
| ◄ ПОЗОРЈЕ ПЕТО | ПОЗОРЈЕ ШЕСТО | ПОЗОРЈЕ СЕДМО ► |
ПОЗОРЈЕ ШЕСТО
Давид, бивши.
ВЛАДИСЛАВ: Је ли убијен, говори, је ли убијен?
ДАВИД (сумнително): Светли краљу!
ВЛАДИСЛАВ: Је ли убијен? Пуштај гласа, је ли убијен?
ДАВИД (лагано): Убијен.
ВЛАДИСЛАВ: Ха, гујо, убијен и с њим срећа моја убијена. Шта ми остаје, него сопственим рукама ишчупати црну душу моју.
ДАВИД: Војвода Несторица, краљу није добро. Одступи, и ником не казуј што си видео. (Несторица изиђе).
ВЛАДИСЛАВ: Имаш ли грло, да целом свету изјавиш моје злочинство, да по целом свету вичеш: Владислав је убио Владимира?
ДАВИД: Шта је теби, Владиславе? То ли је плод толиког нашег труда? Кад си добио прилику да можеш казати сад сам слободан, онда се теби црне мисли навлаче. Докле ће те та детињска мечтанија страшити? Канда си ти први убица на земљи. Погледај, цео свет гибће од таковог дела; и ти се један као дете плашиш.
ВЛАДИСЛАВ: Ах, Давиде, Ивица ме је поразио.
ДАВИД: И Ивица ће праведну кончину видети.
ВЛАДИСЛАВ: Ах, он је овде код мене био.
Давид. Код тебе у шатору? Ти си слаб, тебе је сан преварио.
ВЛАДИСЛАВ: Није сан, Давиде, у правом виду јавила ми се та проклета душа. Стрепим од његових речи.
ДАВИД: Од речи стрепиш бунтовника? Зар ти чекаш од њега добре и лепе речи? Корист је његова, да те што више обмане. Буди једанпут човек, и не дај се том варљивом унинију.
ВЛАДИСЛАВ: Хоћу, Давиде, хоћу човек да будем. Ах, како је тешко рећи, хоћу човек да будем. Тешко, врло тешко. Но што је учињено, не може се више повратити. Повратићу другим чим.
ДАВИД: Поврати с тим да краљ слободан и независим постанеш. Разгони само те малозначеће и празне мисли, па ето ти спокојство.
ВЛАДИСЛАВ: Хоћу, Давиде, хоћу спокојан да будем као безлобна овца. Ах, само ако узмогу. Остави ме, Давиде, ноћ је дубоко. Остави ме, да отпочинем. (Давид отиде). Само три часа мирно, о, колико бих дао за ова три часа. Бадава, оде моје спокојство, оде тишина душе. Тешко је да опет к себи дођем. (Седне и наслони се спавати). Три само мирна часа. (Наслони се на другу руку). Владимир мртав. (Поћути, па се опет на другу руку наслони). Колико просјака сад мирно на тврдој земљи спавају. Владимир мртав. (Устане). — Бадава. Ова се ноћ мора тако провести. Друга ће ми лакша бити. Све од упражненија зависи. (Хода). Овако ми је исто и после убиства Радомировог било. — Владимир мртав. (Стане у један крај и, прекрстивши руке, пусти се у мисли). Владимир мртав . . .
|