Vladislav/3

DEJSTVO PRVO

POZORJE TREĆE

POZORJE TREĆE

Vladislav, bivši.

VLADISLAV: Ha, nek' se u pukotine kao usukana zmija krije, neka ispod zemlje mili, gde oko čovečije ne dopire, opet će ga ona ruka stići, sudija biti grdnome zlotvoru. Šta stojite žalostni stupci otečestva? Mačeve oštrite, da pokajemo krv pravednu.
DAVID: Je l' istina za Ivicu?
VLADISLAV: Ivica koga je Radomir na prsima nosio, bezbožni Ivica učini to krvno delo. Kralja ubi, brata mi umori, osiroti i mene i otečestvo.
ZARICA: Ivica gospodaru, Ivica, koji je život svoj za dobrog kralja opasnosti izlagao? Opominjete se strašnog onog slučaja, kad je Radomir na Istru stradao. Uskolebani vetrovi poremetiše tečenije slabog čamčića, i on postade igračka nemirnih talaseva. Stotinama bilo nas je na obali, i svi smo kao okamenjeni stajali, jer javna opasnost svakom duha oduze. Jedan samo Ivica bi koga vernost tvrda zadunu sve nepogode prezreti; baca se u zjavu zapenušene reke, kao ris bori se sa razljućenim talasima, i veselo iznosi sačuvana Radomira kao mati jedinče svoje iz gušećeg plamena. Kako mi je srce od radosti kucalo, kad ga Radomir za ruku uhvati, i ove mu reči izusti: Ivica junače, jedno samo blago na svetu imam, a to je moja Smiljka, uzmi je, nek' ti ljuba bude, blagodarna kći za izbavljenog oca. I ovaj Ivica, braćo, kako mu se obrazi zarumeniše, kad razabra reči dobrog našeg kralja. On Smiljku ljubi, i on svoga tasta umorio?
VLADISLAV: Umorio, starče, jer mu vatra nesitih želja oči zasenu. Šta je čovek, koji slave nije imao, kad mu se slavoljubije naprasno razžeže? On je razjareno more, koje ostrove davi, zemlju potkopava, da nesitosti svojoj veći prostor utvrdi. Jako mu se kruna na glavi Radomira sijala, njegove bi lakome oči celu Bugarsku progutale. Ha, Radomire, ta neće krvnik tvoju čistu prisvojiti krunu; brat će te osvetiti, makar znao s lavovima u borbu stupiti.
DAVID: Osveti ga, junače, budi pravi sin domovine kome sreća zemlje na srcu leži. Pusti nek' se Zarica divi Ivičinoj hrabrosti, neka ga u zvezde kuje; ti
mu strogi sudija budi. Zarica je ostario, starost je sklonita uvek popuštati, al' je stroga pravda, starino Zarica, ne gleda na čuvstvo, ni na slabosti
ljudi, već kao dvosečni mač preseca i najzaslužnijeg zlotvora.
ZARICA: Misliš li ti, da ja pravdam Ivicu, Davide junače? Veruj mi, ovo malo krvi, što mi po žilama teče, rado bih pred vašim pros'o očima, kad bih samo Radomira povratiti mogao. (Izvadi mač). Neće ovaj donde bedrice videti, dok ne vidi krv ubice prosutu.
NESTORICA: A i ja se zaklinjem, braćo, da donde mirovati neću, dok se krv pravedna ne osveti.
VLADISLAV: O, nije Radomir kao suva voćka iščezao. Verni prijatelji kao što su ga za života okružavali, tako mu i posle smrti prijatelji ostaju. Idite, braćo, objavite narodu nesrećni ovaj događaj, tešite sirotu ovu za izgubljenim ocem, podižući pravedni gnev protiv ubice Ivice.

(Nestorica i Zarica odlaze).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.