Владислав/29
| ◄ ПОЗОРЈЕ ПРВО | ПОЗОРЈЕ ДРУГО | ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ ► |
ПОЗОРЈЕ ДРУГО
Несторица, бивши.
НЕСТОРИЦА: Он спава. Сујетан је мој улазак.
ВЛАДИСЛАВ (у сну): Уби, уби, не слушај писку!
НЕСТОРИЦА: Њега ужасан сан мучи.
ВЛАДИСЛАВ: Сакри мач, да нас нико не спази. Брзо, брзо, наша је победа!
НЕСТОРИЦА: Светли краљу.
ВЛАДИСЛАВ (тргне се): Ко виче? Нисам га ја убио.
НЕСТОРИЦА: Светли краљу, Несторица је код тебе.
ВЛАДИСЛАВ: Несторица, брате, ах, ја сам само спавао.
НЕСТОРИЦА: Теби је ужасни сан растрзао душу.
ВЛАДИСЛАВ: Ох сан, мој страшни мучитељ. Но ја сам опет при себи. Шта чујеш за непријатеља?
НЕСТОРИЦА: Још је изван опасности.
ВЛАДИСЛАВ: Ах, Давиде!
НЕСТОРИЦА: Пустињик ће ти неки боље известије о њима дати.
ВЛАДИСЛАВ: Пустињик, у ово време? Њега је морао сам пакао послати.
НЕСТОРИЦА: Он жели с тобом говорити.
ВЛАДИСЛАВ: Иди, нек' се не усуди. Онај, који се с паклом дружи, не меша се са беспорочним стварма.
НЕСТОРИЦА: Он ти важно нешто и о Ивици казати има.
ВЛАДИСЛАВ: О Ивици? Дај га овамо! Само име Ивица мења свуколику моју намеру, доведи га! (Несторица отиде). Где је, Владиславе, твоје прво мужество? Где је оно твоје постојанство, којим си и самој смрти на углед ишао? Предао си се варљивим мислима као слаба жена, издајеш се без невоље, и другима на подсмех падаш. Тако ми живота, ово нека последњи пут буде.
|