Владислав/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   ПОЗОРЈЕ ПРВО ПОЗОРЈЕ ДРУГО ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ   ►

ПОЗОРЈЕ ДРУГО

Косара, бивши.



КОСАРА: Сестра твоја, Владиславе, теби од Владимира поздрав доноси. (Загрли га).
ВЛАДИСЛАВ (отури је од себе): Иди, ниси ми више сестра.
КОСАРА: Шта је теби?
ВЛАДИСЛАВ: Ко брата неваљалог има, и сам је неваљао.
КОСАРА: Тако се давно невиђени састајемо?
ВЛАДИСЛАВ: Шта подозреваш? Хоћеш да ти отворим прси, да очима видиш шта ми унутра лежи? Радомир убијен, стотину брига навалило се на ову једну главу, и теби је све ништа. Хоћеш да ме упропашћена гледаш.
КОСАРА: О, Владиславе, ништа жељније не тражи ово сестринско срце, него да брата свога колико више светлијег види. Што је он светлији, то је она славнија.
ВЛАДИСЛАВ: Где је Владимир? Горди Василије купи војску са свију страна, тражи да упропасти и мене и тебе. Хотео сам и мудрог Владимира совете разабрати, хотео сам се с њим договорити како ћемо се опростити беда; ти си ми дошла. Шта ћу с тобом? Нећемо се договарати о разбоју. Или се можда бојиш, да ти славу твоме Владимиру не преотмем, ако помоћу његовом што добро учиним.
КОСАРА: Ти не познајеш ни мене, ни Владимира, ако тако мислиш.
ВЛАДИСЛАВ: Зашто дакле није дошао?
КОСАРА: Важни послови задржали га у земљи.
ВЛАДИСЛАВ: Важни послови, зар га ја на беспослице зовем? Сестро, ти не знаш тугу, која ми на срцу лежи. Зашто раздирете ове јадне прси?
КОСАРА: По Богу, брате, Србија не лежи преко непролазних планина. Ако није Владимир данас код тебе, биће сутра.
ВЛАДИСЛАВ: О, дај га, сестро, само на један дан, само на један час пусти га к мени, срећан ћу ти навек бити.
КОСАРА: Твоја ме брига ужасава.
ВЛАДИСЛАВ: Сестро, жена си, не стоји се да ти земаљске тајне сприобштавам. Иди и пошљи Владимира, заклињем ти се Богом живим, и тишином срца мога, није њему Владислав злотвор, дочекан ће бити као што нигда није Србин дочекан био. Или, ако те подозреније притеже, хајде у цркву, положићу пред
светим крстом заклетву, да му ни длака на глави повређена бити неће.
КОСАРА: Ти много обећаваш, а ја и без тога верујем.
ВЛАДИСЛАВ: Не, хајде са мном у цркву, таки нек' се свештеник обуче. Буди сама сведок моје ужасне заклетве. Најсветије ствари, крст и јевангелије послаћу му за знак да Владислава не пали подмукла намера. Само ме предстојеће беде избавите.
КОСАРА: Кукавни брате!
ВЛАДИСЛАВ: Владислав. Хајде, хајде, време је кратко, мораш се на пут спремати. Сваки час, сваки тренутак ужасно ми растрза црну моју утробу.
КОСАРА: О, пусти ме, брате, да Смиљку најпре жалостно загрлим. Са зором ће се моја нога на пут спремити. (Отиде).
ВЛАДИСЛАВ: Ха, жено, кратко ти је лукавство поред моје хитрости. Још мало, па ћеш твога Владимира на веки загрлити.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.