Владислав/16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   ПОЗОРЈЕ СЕДМО ПОЗОРЈЕ ПРВО ПОЗОРЈЕ ДРУГО   ►

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

(Соба код Владислава)
 
ПОЗОРЈЕ ПРВО

Владислав и Давид.



ВЛАДИСЛАВ: Слаба душо, кад ни то учинити ниси била кадра.
ДАВИД: Код твоје су сестре соколове очи.
ВЛАДИСЛАВ: Шта сестра? Ја немам рода осим мојих жеља. Руком јој утробу ишчупај, ништа ти нећу казати. Али ти, уди сине! Ослонио сам се на тебе као на паметног и мудрог; иди, пре би ми последња баба ово извршила.
ДАВИД: Не терај ме, краљу, јер ако те ја оставим, сироче ћеш бити поред читаве земље.
ВЛАДИСЛАВ: Ти се срдиш? О, немој Давиде мој, знаш да је човек крај срца, кад га чувства нападну. Али Владимир живи, Давиде, мој судија живи; од њега стрепи душа у мени.
ДАВИД: Ако живи данас, неће сутра. Још све изгубљено није.
ВЛАДИСЛАВ: Како, казуј, Давиде; помози невољном.
ДАВИД: Косара не долази да замени Владимира. Она је само рада да искуси твоје срце. Метни наличје, па је твоја победа.
ВЛАДИСЛАВ: О Давиде, твоје су речи златом посуте. Да, наличје, само ако ме уме лукавство послушати. Ходи ти, удо притворство, чедо подлости и служитељу ниских, слабоважних људи, ходи, да ти ропски служи душа Владислава.
ДАВИД: Она долази. Без сведока ћеш најбоље с њоме свршити. (Оде).
ВЛАДИСЛАВ: Ти, кога страшљивци у детињском трепету ђаволом именују, с тобом Владислав ступа у пријатељство. Твој престол, црнином посут, мојим је подобан прсима, где никаква светлост не допире. Ево ти рука, теби крв, мени мирна круна.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.