Vladislav/17
| ◄ ПОЗОРЈЕ ПРВО | POZORJE DRUGO | ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ ► |
POZORJE DRUGO
Kosara, bivši.
KOSARA: Sestra tvoja, Vladislave, tebi od Vladimira pozdrav donosi. (Zagrli ga).
VLADISLAV (oturi je od sebe): Idi, nisi mi više sestra.
KOSARA: Šta je tebi?
VLADISLAV: Ko brata nevaljalog ima, i sam je nevaljao.
KOSARA: Tako se davno neviđeni sastajemo?
VLADISLAV: Šta podozrevaš? Hoćeš da ti otvorim prsi, da očima vidiš šta mi unutra leži? Radomir ubijen, stotinu briga navalilo se na ovu jednu glavu, i tebi je sve ništa. Hoćeš da me upropašćena gledaš.
KOSARA: O, Vladislave, ništa željnije ne traži ovo sestrinsko srce, nego da brata svoga koliko više svetlijeg vidi. Što je on svetliji, to je ona slavnija.
VLADISLAV: Gde je Vladimir? Gordi Vasilije kupi vojsku sa sviju strana, traži da upropasti i mene i tebe. Hoteo sam i mudrog Vladimira sovete razabrati, hoteo sam se s njim dogovoriti kako ćemo se oprostiti beda; ti si mi došla. Šta ću s tobom? Nećemo se dogovarati o razboju. Ili se možda bojiš, da ti slavu tvome Vladimiru ne preotmem, ako pomoću njegovom što dobro učinim.
KOSARA: Ti ne poznaješ ni mene, ni Vladimira, ako tako misliš.
VLADISLAV: Zašto dakle nije došao?
KOSARA: Važni poslovi zadržali ga u zemlji.
VLADISLAV: Važni poslovi, zar ga ja na besposlice zovem? Sestro, ti ne znaš tugu, koja mi na srcu leži. Zašto razdirete ove jadne prsi?
KOSARA: Po Bogu, brate, Srbija ne leži preko neprolaznih planina. Ako nije Vladimir danas kod tebe, biće sutra.
VLADISLAV: O, daj ga, sestro, samo na jedan dan, samo na jedan čas pusti ga k meni, srećan ću ti navek biti.
KOSARA: Tvoja me briga užasava.
VLADISLAV: Sestro, žena si, ne stoji se da ti zemaljske tajne spriobštavam. Idi i pošlji Vladimira, zaklinjem ti se Bogom živim, i tišinom srca moga, nije njemu Vladislav zlotvor, dočekan će biti kao što nigda nije Srbin dočekan bio. Ili, ako te podozrenije priteže, hajde u crkvu, položiću pred
svetim krstom zakletvu, da mu ni dlaka na glavi povređena biti neće.
KOSARA: Ti mnogo obećavaš, a ja i bez toga verujem.
VLADISLAV: Ne, hajde sa mnom u crkvu, taki nek' se sveštenik obuče. Budi sama svedok moje užasne zakletve. Najsvetije stvari, krst i jevangelije poslaću mu za znak da Vladislava ne pali podmukla namera. Samo me predstojeće bede izbavite.
KOSARA: Kukavni brate!
VLADISLAV: Vladislav. Hajde, hajde, vreme je kratko, moraš se na put spremati. Svaki čas, svaki trenutak užasno mi rastrza crnu moju utrobu.
KOSARA: O, pusti me, brate, da Smiljku najpre žalostno zagrlim. Sa zorom će se moja noga na put spremiti. (Otide).
VLADISLAV: Ha, ženo, kratko ti je lukavstvo pored moje hitrosti. Još malo, pa ćeš tvoga Vladimira na veki zagrliti.
|