Vladislav/16
| ◄ ПОЗОРЈЕ СЕДМО | POZORJE PRVO | ПОЗОРЈЕ ДРУГО ► |
DEJSTVO TREĆE
(Soba kod Vladislava)
POZORJE PRVO
Vladislav i David.
VLADISLAV: Slaba dušo, kad ni to učiniti nisi bila kadra.
DAVID: Kod tvoje su sestre sokolove oči.
VLADISLAV: Šta sestra? Ja nemam roda osim mojih želja. Rukom joj utrobu iščupaj, ništa ti neću kazati. Ali ti, udi sine! Oslonio sam se na tebe kao na pametnog i mudrog; idi, pre bi mi poslednja baba ovo izvršila.
DAVID: Ne teraj me, kralju, jer ako te ja ostavim, siroče ćeš biti pored čitave zemlje.
VLADISLAV: Ti se srdiš? O, nemoj Davide moj, znaš da je čovek kraj srca, kad ga čuvstva napadnu. Ali Vladimir živi, Davide, moj sudija živi; od njega strepi duša u meni.
DAVID: Ako živi danas, neće sutra. Još sve izgubljeno nije.
VLADISLAV: Kako, kazuj, Davide; pomozi nevoljnom.
DAVID: Kosara ne dolazi da zameni Vladimira. Ona je samo rada da iskusi tvoje srce. Metni naličje, pa je tvoja pobeda.
VLADISLAV: O Davide, tvoje su reči zlatom posute. Da, naličje, samo ako me ume lukavstvo poslušati. Hodi ti, udo pritvorstvo, čedo podlosti i služitelju niskih, slabovažnih ljudi, hodi, da ti ropski služi duša Vladislava.
DAVID: Ona dolazi. Bez svedoka ćeš najbolje s njome svršiti. (Ode).
VLADISLAV: Ti, koga strašljivci u detinjskom trepetu đavolom imenuju, s tobom Vladislav stupa u prijateljstvo. Tvoj prestol, crninom posut, mojim je podoban prsima, gde nikakva svetlost ne dopire. Evo ti ruka, tebi krv, meni mirna kruna.
|