Византијске слике (Ш. Дил) 12
| ←< 11. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
13. Глава >→ |
Ана Даласена. Једна породица из византиске аристократије XI века.
Међу великим феудалним и војничким породицама византиске аристократије, једна од најславнијих, средином XI века, била је породица Комнена. Њеном богатству, пространству њених вазала и њених штићеника придружиле су се, да би њен углед био још већи, сјајне заслуге њених чланова. Њен старешина, Исак, био је тада један од најславнијих војсковођа Монархије. И зато, кад се 1057. г. велике војне старешине, уморне од понижавања којима су их обасипале цивилне власти, решише да се изјасне против владе, они једнодушно прогласише Комнена за ромејског василеуса. Тако је Исак први окушао будућу величину његовога дома.
Међутим, једва две године по своме доласку на престо, нови владар, обесхрабрен, немоћан да учини добро о коме је сањао, а уз то и болестан, реши се да абдицира. У једном тренутку је мислио да преда власт своме брату Јовану, кога је већ био довео до високог звања куропалата и великог доместика, али овај, уплашен тежином царске дужности, упорно је одбијао да је прими. Узалуд је његова жена, Ана Даласена, покушавала да га храбри; узалуд му је представљала будуће опасности којима излаже своју породицу, која ће сигурно бити сумњива свакој влади као могући претенденти на престо, Узалуд се, мешајући прекоре и сузе, огорчено ругала томе филозофском некористољубљу и тој опасној умерености. Она није могла ништа постићи. Кад га Јован одби, престо допаде председнику Сената, Константину Дуки. Али Ана Даласена је целога живота морала сачувати успомену на оне трагичне разговоре, у новембру месецу 1059. г. Никад се није утешила што је видела како јој се измакла она царска круна коју јој је једна реч њенога мужа могла ставити на главу; никада није опростила породици Дука што ју је истисла с тога престола на који је она мислила да седне. Од тада је она своме животу поставила један једини циљ: то је било да опет нађе пропуштену прилику, да се наплати судбини, да извојује за своју породицу највишу власт коју је сама мислила да ће имати; а како је била вешта и упорна колико и славољубива, Ана Даласена је успела. Државни удар 1081. г., који је за више од једног века осигурао царство династији Комнена, био је не непосредна, али сигурна и логична последица њене жилаве енергије, страсне бриге коју је водила о слави свога дома, дубоког и непоколебљивог материнског пожртвовања, које је у свакој прилици показивала за своју децу.
Ако се не гледа на разлику друштвеног положаја, велика госпођа Ана Даласена врло је много личила на грађанку, Пселосову мајку. Као она, и ова је била побожна, милостива, честита; као она, и ова је налазила задовољства у друштву свештеника и калуђера, и сањала да заврши живот у каквом манастиру; као она, и ова је проводила у побожном бдењу велики део ноћи, наизменце молећи се Богу и певајући псалме, ау друштву је показивала строго и озбиљно лице, које је многим људима улевало поштовање помешано са страхом. И најзад, као она, и ова је тој ватреној љубави према Богу придружила страсну љубав према својој деци. У једном званичном акту, њен син, цар Алексије, дао је доцније о томе сведочанство које треба навести. »Ништа се не може поредиги, пише цар, са једном нежном мајком која воли своју децу. Нема на свету чвршћег ослонца, било да се на хоризонту укаже каква опасност, било да прети каква непријатност. Ако она да какав савет, њен савет је добар; ако се она моли, њена свемоћна молитва осигурава онима који су њен предмет непобедиву заштиту. Таква ми се показала, од моје најраније младости, моја мајка и поштована владарка, која је за мене била у свакој прилици вођ и учитељ. Ми смо били једна душа у два тела, и милошћу божјом та лепа и тесна веза траје још и данас.«
Извесно је да је Ана Даласена имала дубоког и одлучујућег утицаја на своје синове. Као у породици Пселосовој, жена је у Комненовој палата била човек у кући; и кад је 1067. смрт њенога мужа остави удовом са осморо деце, пет синова и три кћери, њена улога, већ велика, могла је само још расти. Она је била та која је заиста подигла све своје синове, која је од њих начинила угледне људе као што су били, способне да испуне високо опредељење које је она сањала за њих и коме их је упутила. Она је, у осталом, радо слушала оне који су јој обећавали царство за њену децу, али нарочито није ништа штедела да од тих пророштава начини стварност. »Њене молитве, пише још њен син Алексије, дижући се без престанка до ушију Господа, уздигле су нас до врхунца највише власти.« И историја је с правом зове »мајка Комнена.«
Једина разлика која постоји између те две мајке подједнако страсне, мајке Пселосове и Комненове, то је што је Ана Даласена благодарећи рођењу, своме богатству, упливу њенога имена, могла да стави у службу своје амбиције средства која није имала грађанка Теодота. Од велике породице, кћи оца који је вршио високе дужности у покрајинама Италије, припадајући по матери оном славном дому Даласена, чија је слава узнемиравала неколико царства, удата за једног Комнена, у сродству са оним што је византиска аристокрација бројала као најславније, она је увек живела у високом друштву и на двору, и ту је научила вештину интрига, којом се служила с највећом уметношћу, располажући да изиграва чудном окретношћу све тешкоће, несравњеном мајсторијом да се провлачи кроз најопасније теснаце.
Поред тих способности драгоцених али ниже врсте, Ана је имала и сасвим узвишених духовних особина. Њен син Алексије, њена унука Ана Комненова увек су о њој говорили само с највећим дивљењем. Имала је памет првога реда »снажан дух, заиста краљевски и достојан престола«. Од младости је показивала енергичну и јаку вољу, чврст здрав разум; у њеном бистром и трезвеном мозгу жива мисао била је без престанка у покрету. »«Чудо је било, пише Ана Комнена, наћи у том телу младе жене разум једнога старца, и довољно је било погледати је па видети колико у њој има озбиљности и вредности«. То је била душа једнога државника. Имала је изванредно искуство у пословима, дубоко познавање политичких ствари; она би била способна да влада светом. Једном речју, била је обдарена особитим природним даровима, лаким и језгровитим говором, који је увек налазио тачну реч и без напора се уздизао до речитости. »Без њене памети, без њеног разума, рекао је о њој њен син, монархија би пропала.« А Ана Комнена изјављује да је она била изнад свих државника свога времена. »Она је служила, пише она још, на част своме полу, на славу људском роду«. Уз то, храбра, пуна поносите смелости, способна, кад су у питању њени синови, за свако пожртвовање и за свако лукавство, то је била укратко једна виша жена, која је својим високим способностима оправдавала безграничне амбиције које је гајила. Час охола, час смутљивица, довитљива и савитљива кад затреба, дрска и храбра према потреби, а увек бескрајно интелигентна, она је била та која је основала величину своје породице, и, кад се види каква је била, може се сватити њен чудан уплив на захвалне синове, који је до смрти задржала.
Кад је, 1067., смрт њенога мужа начинила Ану Даласену главом породице, тројица њених синова били су већ велики. Најстарији, Манојло, служио је у царској војсци; Исак и Алексије били су младићи од деветнаест и двадесет година; само су Адријан и Нићифор били још деца. Исто тако од њене три кћери, две су биле збринуте, удате за људе из племићских породица; једна се била удала за Михаила Таронита, друга за Нићифора Мелисена. Довршити васпитање млађих, подићи остале и осигурати им напредовање, такав је био двоструки циљ који је мати себи у будуће поставила.
Прилике су јој за чудо ишле на руку. У то време, на престолу Византије била је опет једна жена, Евдокија, удовица Константина Дуке, која је била регенткиња у име свога сина младог Михаила VII. То била умна владарка, образована, чак и књижевница, мада греше што јој придају састав митолошког спева названог Violarum или »поље љубичица«, извесно је да је она волела да пише; она је писац неколико састава у стиховима, о Арианиној коси, о занимању које доликује једној владарки, и једне расправе о манастирском животу, који су довољни да потврде њене књижевне склоности и намере. Али је она још више била енергична жена, славољубива, жељна владања. »Ја хоћу, говорила је она, да умрем на престолу«. И зато јој је њен муж који је ценио њене особине, пре но што ће умрети, осигурао нарочитим декретом врховну власт, не пропустивши ипак, чудном опрезношћу заљубљеног и љубоморног мужа, да јој у замену узме писмену обавезу да се никад неће преудавати. Евдокија пристане, и обећање које је потписала било је свечано дато на чување патријарху Јовану Ксифилину.
На несрећу, за последњу вољу василеуса Константина X, мучан положај у коме се налазила царевина био је необично тежак за једну жену; потреба мушке руке неодољиво се осећала, а затим, с друге стране, Евдокија, мада се приближавала четрдесетој, била је жена од темперамента која је тешко подносила удовички живот. Баш се била страсно занела за лепим Романом Диогеном, једним генералом, који је по смрти царевој био покушао да дигне војничку буну; побеђен, доведен као заробљеник у Цариград, он је очекивао осуду, кад га, на велико изненађење дворских људи, царица помилује; и ускоро је само мислила како ће да се уда за њега. Једна ствар јој је ипак сметала: то је био несрећни докуменат предат у руке патријарху. Врло вешто, регенткиња обмане првосвештеника, она се претварала да спрам брата Ксифилиновог осећа силну љубав; а овај, као добар брат, да не би стајао на путу срећи, која; се осмехивала његовој породици, пристаде да Евдокији врати хартију на којој је било обећање. Кад је Најзад обавеза била у њеним рукама, василиса збаци маску и уда се за Романа Диогена.
»Човек је, вели филозофски Пселос, причајући тај догађај, променљива животиња, нарочито кад за ту промену нађе привидан изговор.« Али сви нису ствар примили са таквом филозофијом. Цезар Јован Дука, брат покојног цара, који се видео одстрањен од послова, патријарх Ксифилин, бесан што је изигран, нису крили своје незадовољство; и сам Пселос, који је био министар љубимац Константина X, најзад се почео осећати незадовољан наступајућом политиком. Долазак Романов на престо заиста је осигуравао победу војсци, и цивилна странка, забринута, огорчена, ступила је у отворену опозицију против једнога владара који је претио да ће је лишити њенога утицаја.
То је управо приближило Комнене двору. Осим тога што им је Евдокија била нека рођака, они су били по своме имену, по успомени на цара Исака, њиховога стрица, сматрани као најистакнутији представници и најсигурније присталице идеја о војној реорганизацији и енергичног делања, које је представљало Романово ступање па престо; осим тога, Ана Даласена била је и сувише очарана падом својих непријатеља Дука, а да би штедела своју помоћ и одрекла своје симпатије новој влади. Цела је породица дакле била у великој милости на двору. Ана Даласена удаде своју најмлађу кћер за Константина Диогена, блиског рођака василеусовог; за свога сина Манојла она доби највиша достојанства. Он је добио врховну команду источних армија, он постаде протопроедар, затим куропалат, и, на челу трупа, одликовао се сјајним подвизима. Благодарећи њему, име Комнена опет је постало популарно у војсци, и Ана Даласена се већ осмехивала на своје наде, кад се одједном млади војсковођа тешко разболе у Битинији.
На ту вест уплашена мати журно дотрча код узглавља свога сина; последњим напором воље, Манојло, већ готово умирући, устаде из постеље да је прими; он јој се баци у наручја, имајући једва снаге да каже неколико речи; затим паде, и, пошто је изјавио жељу да буде сахрањен у истом гробу где ће једнога дана почивати његова љубљена мајка, клону и издахну. Ништа боље од ове анегдоте не доказује дубоко поштовање и нежну љубав коју је ова жена умела да улије својој деци; исто тако, ништа не показује боље ретку енергију њене душе него ово што следује. Манојлова смрт била је више него један свиреп бол, то је било рушење свих нада које је она оснивала на тој младој слави. И поред величине свога губитка и свога очајања, Ана Даласена се ипак отргла од удара који ју је оборио. Једнога је Комнена нестало, требало је да други продужи традицију и осигура судбину свога дома. Она се реши да одмах пошље у војску свога трећега сина, младог Алексија. Али цар се показао мекшег срца него мајка. Кад му је Комнен дошао да иште овлашћење да иде, »Нетреба, одговори му он, да твоја мајка у таквој жалости остане сама, и ја нећу да болу због губитка једнога сина додам и други удаљујући другога.« И он врати младића Ани Даласени.
Револуција од 1071. г. сруши једним ударом дело које је Ана стрпљиво градила. Познато је како је пораз Романа IV, потученог код Манцикјерта од Турака и заробљеног од султана, распалио на двору сву мржњу која се одавна купила против несрећног владара, и како се странка Дука, пошто је објавила његов над, није устезала, кад је василеус ослобођен ропства, да му објави рат као непријатељу. Са својом обичном храброшћу, Ана Дадасена остаде верна овом цару лишеном својих права. Није дуго прошло а она буде оптужена да одржава с њиме тајну преписку; позваше је пред суд; њена је осуда унапред изгледала извесна. Онда видеше ову жену, увек чврсту и охолу, како нагло извуче испод свога огртача једно распеће, и машући њиме пред лицем сметених судија: »Ево, викну она, мога судије и вашег. Мислите на њега изричући вашу осуду и добро пазите да буде достојна највишег судије који види тајне у срцу.« На тај неочекивани испад, суд се нађе у великој забуни. Неколицина су већ била склона да је пусте испод суђења; већи број се ипак бојао гнева новога господара. Извукоше се једним кукавичлуком, који су комненски пријатељи згодно нађеном речју поредили са »Кајафиним суђењем«. Ана Даласена је била осуђена на прогонство, и са својим синовима затворена на једном острву Принчевског архипелага.
Међутим, немилост у коју су пали Комнени, била је краткога века. Њихов велики противник, Цезар Јован Дука, који је на влади заменио Романа и Евдокију, убрзо се завади са својим нећаком Михаилом VII, и морао је оставити двор да се повуче на своје имање у Азији. Комнени су били, и поред свога пада, и сувише моћна господа, а да нови министри не осете у тим околностима корист коју ће имати ако задобију њихову потпору. Позваше их натраг из прогонства. Ускоро, да би себи још боље осигурали њихову помоћ, оженише Исака, старешину породице, једном рођаком царице Марије Аланске, и мало затим дадоше му врховну команду источних армија коју је некад имао његов брат Манојло. Одлазећи, Исак поведе са собом у логор и млађега брата, Алексија. Од тада срећа породице неће престати да расте.
Алексије Комнен, будући цар, имао је тада двадесет и три или двадесет и четири године; Исак је био једва мало старији. Обојица су били изврсни војници, страсни ратници, и показивали храброст која је, код старијега, ишла каткад до најлуђе неустрашивости. Тада су га виђали како јури на непријатеља »као гром«, и више пута, својом несмотреношћу, падао је у руке неверницима. Алексије, мада исто толико храбар, био је сређенији и тише природе. То је, по спољашњости, био човек средњега стаса, али чврсте грађе и врло снажан; са својим препланулим лицем, црном косом, тамним и сјајним очима, врло је добро изгледао и био веома привлачан. Вичан свима телесним вежбањима, он је био велики ловац, отмен и неуморан јахач, жељан кретања и ратничких подвига. Али тој телесној делатности он је придружио, у моралном погледу, ретко владање собом, и необичну вештину у заплитању ствари. Уман, образован, добар говорник, он је у души крио жилаву и чврсту вољу; само, како је од природе био благе нарави, више је волео да дође до циља вештином него насиљем. Врло нежно одан, као и сва његова браћа, својој мајци, он је у тајности био предмет највеће љубави Ане Даласене; она га је заиста сматрала за подеснијег од других да оствари њене славољубиве наде, и зато га је врло рано упутила на војну каријеру, и затим га дала као поручника његовом старијем брату, Исаку. У свему томе, Ана Даласена је тачно видела. За кратко време, својом сјајном храброшћу и својим подвизима два Комнена увеличала су своје име несравњеном славом.
Око тих година, 1072—1073., царство је било у необично озбиљном положају. На азиској граници претили су Турци; ту опасност чинила је још заплетенијом побуна једнога старешине најамника, Нормана Русела де Бајела. Принуђени да одрже борбу против неверника са снагама много смањеним тим устанком, два су брата ипак учинила чудо. Ако је веровати породичним хроникама, које славе са одушевљењем без сумње мало пристрасним њихову храброст и њихово чврсто пријатељство, — они су били сједињени, каже Ана Комнена, као Орест и Пилад, — њихови су подвизи били јуначки. Једнога дана, у једном боју, Исаков коњ буде под њим убијен, и он паде Турцима у руке. Алексије се с тешком муком трудио да спасе војску и да осигура одступницу, кад се трупе, обузете страхом, разбегоше, оставивши свога младог војсковођу готово самог. Принуђен да бежи, притешњен муслиманима, Алексије је само чудом умакао онима што су га гонили; и после кратког боравка у једном забаченом селу, најзад, с неколико људи, он успе да стигне у Анкиру. Имајући тада само једну мисао, да што пре ослободи свога милог брата, он отрча у Цариград да прикупи потребан откуп; он је при повратку имао велико изненађење нашавши Исака већ слободног, племство Кападокије било се племенито удружило да откупи наследника једног тако великог имена. Два брата се тада заједно упуте престоници; у околини Никомедије, опет буду нападнути од једне пљачкаше дружине Турака и опкољени. Размахнувши мачем, они себи прокрче пролаз, вршећи у битци чудне подвиге, и најзад се извуку из опасности, и, упркос бесомучном гоњењу, они све своје људе одведоше нетакнуте на сигурно место. Кад после тог епског јахања уђоше у Цариград, одушевљена гомила им приреди триумфални дочек, и, разнеженим и очараним очима народ је посматрао онога кога је с љубављу звао »лепи златни младић.«
Један тако сјајан глас морао је свакојако бацати у бригу оне горе, трудили су се да се отарасе тих младића, сувише популарних. Исак је био као војвода антиохиски послат на границу у далеку Сирију; Алексије, произведен за стратопедарка, имао је мисију да потуче и покори Русела де Бајела. Али, за то тешко предузеће, њему дадоше мало војника а нимало новаца. И поред негодовања његове мајке, која се бојала што он ставља на коцку своју младу славу у једној пустоловини осуђеној на неуспех, Алексије ипак прими команду коју су му нудили. И вештина његове тактике и умешност његове дипломатије биле су толике да је он у једном предузећу, у коме је изгледало да мора пропасти, нашао начина да се још више прослави. Он је побуњенику прво пресекао снабдевање храном, затим је умео, једном вешто изведеном издајом, да га натера на предају, и с триумфом је довео у Цариград тога противника који је уливао толико страха. Цар Михаило VII прими младога хероја с највећом љубазношћу: »Добро нам дошао онај, рече он, који је после Бога наша десна рума.« У томе тренутку, 1074. г., Алексије је био једна од најистакнутијих личности у Византији.
Но, баш у то време, почело је расти опште незадовољство против василеуса. Безочна грамзивост првога министра исцрпла је финансије и изазвала оскудицу у царевини; војска, која није примала плату, бунила се. Славољубиви људи искористили су неред из кога се отимала слаба влада Михаилова; у Европи, Нићифор Бриеније прогласи се за цара; у Азији, Нићифор Вотаниат узе пурпур, потпомогнут од великог феудалног племства, и чак од једног дела Сената. Између владе и претендената-супарника, Алексије Комнен се врло вешто чувао, и не радећи ни за кога, он је у толико више учвршћивао свој положај, и ускоро је постао толико неопходан, да су га све странке молиле за савез и трудиле се да га придобију. Он врло вешто искористи догађаје да себи осигура успех.
Алексије је, мало пре тога, био изгубио жену. Да је замени, предлагали су му две прилике подједнако сјајне и корисне. Цар му је нудио руку своје сестре Зое, Цезар Јован Дука мислио је да га ожени својом унуком Иреном. Имајући да бира између те две везе, Комнен лако разумеде превагу друге која је мешајући интересе две најславније породице византиске аристократије, осигурала његовим будућим амбицијама неоцењив ослонац. Он се реши за породицу Дука. Али, са разних страна, његова намера наиђе на снажан отпор. Цар, увређен што види како се одбацује његово сродство, показа се отворено непријатељски расположен за ту ствар; што је чудноватије, и сама Ана Даласена одупирала се сад жељи свога сина: стара упорна мржња, коју је увек осећала спрам породице Дука, помутила је тога дана обичну бистрину њенога суђења и учинила да заборави очевидну корист њене куће. Овде се појави Алексијев политички смисао и његова вешта одлучност. Тврдећи да никад неће учинити ништа против воље своје матере, он се чувао да не попусти пред њеним прекорима; стрпљиво, пажљиво, он предузе да је ослободи њених предрасуда и, помогнут вештом дипломатијом своје будуће таште, он најзад успе да отклони све тешкоће. Ана Даласена, не без одвратности, даде свој пристанак; исто су тако измамили василеусово одобрење, и, на крају 1077. г. прослави се венчање. Ана Даласена, видеће се доцније, задржала је спрам своје снахе упорну мржњу, и без сумње у толико живљу што је овога пута, први пут у животу, морала да приклони своју вољу пред синовљевом.
Треба међутим признати да је у овом спору Алексије био у праву више но његова мати, даљи догађаји то су доказали. Сродство са Дуком било је страшан дометак у његовој игри; оно му је допустило, међу унакрсним странкама да своју помоћ пружи тамо где је његова корист, и да постане прави господар ситуације. Он прво остаде веран постојећој влади: почетком 1078., он потуче у Македонији Нићифора Бриенија. Али кад, мало доцније, Вотаниат збаци Михаила VII, Комнен је сматрао за практичније да пристане уз нову владу. Једна тако драгоцена сагласност доби награду коју је заслужила: Алексије буде постављен за врховног заповедника војске, доби титулу најплеменитијег, и заиста постаде стални бранитељ и најбољи ослонац василеусов. И по други пут он потуче Нићифора Бриенија, затим сатре другог претендента, Василакиса, и доведе их обојицу заробљене пред ноге цару. Једно достојанство више платило је овај успех: он буде постављев за проедра. Али је нарочито његова популарност тиме необично порасла. Бљеском његових победа, он је био идол војника, који су га једногласно бирали у свакој прилици, и нису хтели другог старешину до њега. Својом женидбом, он је за своју судбину везао највећи део феудалне аристократије, чије је захтеве и права он оличавао у себи, а осим тога задобио је ослонац у патријарху, слепо оданом породици Дука. Својом лепом спољашњошћу најзад, ореолом славе који је окружавао његово име, он се допадао гомили. Алексије Комнен имао је права да се свему нада.
Но, у то време, цар Нићифор Вотаниат постајао је све више непопуларан. Његови министри, као некад министри Михаила VII, расипали су новац прикупљен с тешком муком, и пошто су ризнице биле у крајњој опасности, глобљење царске бирократије још је повећало незадовољство. Војска, све уморнија од слабе владе која је управљала државом, љутила се што је занемарена, рђаво плаћена, без пресганка жртвована интересима цивилне администрације. Азиски пукови су роптали; у престоници, Варази, они гардиски војници који су изгледали најсигурнији, бунили су се, и њихова се упорност тешко укроћавала. Вотаниат је, уз то, био стар, без енергије, мало смешан. Са свих страна тражила се нова династија, и буна Нићифора Мелисена, који је узео пурпур у Азији, била је очевидан знак претеће и скорашње кризе.
Наравно да је цивилну странку та ситуација бацала у велику бригу, и да су министри, њене вође, били јако забринути популарношћу Комнена који су се појављивали као одређене вође војне и феудалне странке. Они су Алексију већ били изјавили своје неповерење, забранивши му, после његове победе над Бриенијем, да триумфално уђе у престоницу. Сад су се трудили да му убију углед код цара, представљајући Вотаниату да је азиски претендент сам зет Комнена, подсећајући га да је Алексије — врло паметно уосталом — одбио команду над трупама послатим против његовога рођака, упињући се да покажу како је он у дослуку са насилником, и да га коначно упропасте. Али Алексије је, као што се зна, био мајстор у лукавим интригама, сплеткама својих непријатеља одговорио је другим сплеткама и једним одсудним ударом он нађе начина, да у самом двору где су му плели замке стекне себи свемоћну потпору.
У време кад је још Михаило VII био цар, он се био оженио принцезом Маријом Аланском. То је била врло лепа жена, висока, отмена, снежне коже, јасних и дивних очију, необично љупка и привлачна. »Ни Апел, ни Фидија, вели Ана Комнена, нису ништа начинили што би било тако лепо као она.« »То је била, вели се на другом месту, једна жива статуа, којој су се неуморно дивили они који воле лепоту, или боље то је био оваплоћени Амор сишао на земљу.« Та лепа жена, као што се може мислити, распалила је око себе велике страсти. И сам Нићифор Вотаниат, кад се попео на престо, није био неосетљив спрам њених чари, и мада више није био врло млад и већ два пута удовац, он намисли да се њоме ожени. Била је једна велика сметња: муж младе жене, свргнути цар Михаило VII, још је био жив, али њега су затворили у манастир, и његов се брак сматрао као поништен. Нићифор се ипак један тренутак устезао и, како му је много било стало да узакони отети престо једном царском везом, помишљао је да узме за жену удовицу Константина X и Романа Диогена, Евдокију, која би радо пристала да с њиме дели власт. То би била женидба из рачуна и они би по годинама били једно према другом; али Марија је била сасвим друкчије лепа и заводљива: Вотаниат није могао одолети. И поред противљења Цркве да благослови ту везу двоструко неправилну, цар се одважи на трећу женидбу и узе жену свога претходника.
Марија Аланска је без одушевљења била пристала на жељу Нићифорову, једино да сачува интересе свога младога сина Константина коме је тада било четири године; али није могла волети старога мужа који јој се био наметнуо. Алексије Комнен, напротив, био је, као што се зна, врло привлачан, изгледа да се код царице убрзо развило врло нежно осећање спрам њега, и по престоници почеше кружити гласови да је она у најлепшим односима с њиме. Ствар изгледа доста вероватна; у сваком случају, извесно је да је василиса отворено држала страну Комненима и указивала им велико пријатељство. Поред тога, удајом њене рођаке за Исака, старешину породице, она им је била нешто мало и род; и, благодарећи тој вези, Исак, који је тада био у Цариграду, имао је слободан приступ код влаарке Он се тиме користио да прогура свога брата, да му задобије наклоност гинекеја, где су сви радили за њега; и сама Ана Даласена, из мржње спрам своје снахе Ирене Дука, посматрала је без негодовања везу Алексијеву и свом снагом помагала веште поступке својих синова. Све те интриге окончаше се једним доста непредвиђеним исходом: Марија Аланска усвоји Алексија Комнена. Тиме је он улазио у царску породицу, и, званично примљен у најужи дворски круг, он се још лакше обавештавао шта се плело против њега.
Обмањиван од својих министара, цар се решио на један озбиљан корак: за свога наследника одредио је био свога нећака Синадена. Кад је Марија Аланска дознала за тај избор, који је тако сурово лишавао њенога сина права на престо, њеном гневу није било граница; пошто она одмах извести Комнене, они су, по упуству своје мајке, још више распаљивали њен гнев. Тада се саветници цареви решише на један одлучан корак; да сврше с њима, они решише да ископају очи двојици браће. Али су се Исак и Алексије одавна чували, толико да су, кажу, пазили да се никад обојица не нађу уисто време у двору. Извештени, без сумње, од царице шта им се спрема, они предухитрише ствар и ставише све на коцку.
Ноћу 14. фебруара 1081. Исак и Алексије, праћени својим главним присталицама, побегоше из престонице, и постаравши се да се дочепају кола из царских штала, они негоњени стигоше у логоре тракиске војске. Њихов одлазак је био тако пренагљен, и њихово бегство тако брзо да су морали оставити за собом све жене из своје родбине. Овде је Ана Даласена нашла сву своју уобичајену енергију. Мудра жена као што је била, она одмах у зору отрча да се склони у неприкосновено уточиште Свете Софије, и поведе са собом своје кћери, снахе, унучиће; а кад је Нићифор Вотаниат позва да дође у Свету Палату, она кратко одби и, закачивши се за иконостас, изјави да би јој требало одсећи руке да је откаче одатле. Против толике чврстине цар није смео да употреби силу; он ступи у преговоре и најпосле обећа да ће, ма шта се десило, поштедети живот рођакама побуњеника. Задовољише се тиме што су их из опрезности затворили у један манастир Петриона, где им се убрзо придружи снаха Цезара Јована Дуке, ташта Алексија Комнена. И, стрепећи, све те жене очекиваху исход догађаја.
Оне нису имале дуго да чекају. Завереници, које је Цезар Јован Дука подупирао својим именом и својим богатством, спремали су се да их ослободе. У логору Схизе, не губећи времена, они су прогласили за цара Алексија Комнена, у чију се корист Исак, његов старији брат, великодушно одрекао престола; затим, наоружани, пођоше на престоницу. За то време, слаби Вотаниат предао се судбини; он је оклевао, није предузимао никакве потребне мере, унапред се мирио са својим удесом. Издаја једнога најамника предаде усташима једна градска врата. Ипак још ништа није било решено. Требало се тући улицама, и Цариград познаде све ужасе освајања на јуриш. Можда би чак у тој разузданој борби Вотаниат, да је покушао да да снажнијег отпора, могао и победити, он то није хтео, или није смео. Одметање флоте, која се изјаснила за Комнене, сасвим га утуче. Да би зауставио непотребно проливање крви, василеус, на наваљивање патријарха, реши се да абдицира. Он уђе у један манастир и само је ово нашао да каже: »Што ми је криво то је што нећу јести меса. Изван тога, све ми је друго свеједно.«
Ана Даласена могла је бити срећна: њен син је био цар. И као што му је она била припремила пут за престо, тако се исто њен утицај јако истицао у прво време нове династије.
Алексије Комнен имао је у великом степену породично осећање. Прва његова брига, чим је добио власт у руке, била је да обаспе почастима сву своју родбину; за своју браћу, за своје рођаке, створио је нова и звучна достојанства и међ њима разделио највише положаје у држави. За своју мајку учинио је више. Од својих младих година он јој је указивао дубоко поштовање, и навикао да се у свакој прилици управља по њеним саветима, поставши цар, он је исто тако хтео да је уврсти у све савете. Дао јој је титулу царице, обавештавао је о свима својим пословима, у свему се саветовао с њом. Да би угодио тој побожној жени, он себе осуди, ради испаштања за пљачкање престонице, на четрдесетодневно покајање и пост који су сви његови морали делити. Да би јој учинио по вољи умало се није одлучио на нешто много озбиљније: помишљао је на развод.
Мада је Нићифор Вотаниат био збачен, царица Марија је била остала у Светој Палати са својим сином Контантином; и о том милостивом поступању много се говорило у Цариграду. То је изгледало да потврђује гласове који су се одавно ширили о блиским односима Алексија и лепе царице; нарочито је падала у очи чудна супротност у начину на који се василеус, у том истом тренутку, понашао према својој законитој жени. Док се са својом мајком и свима из своје породице нови владар био сместио у горњу палату Вуколеона, Ирена, са њеном мајком, сестрама и дедом, било је наређено да се настани у доњој палати, као да су хтели да истакну разлику између Комнена и Дука, и да припреме скорашњи раскид. На двору и у граду, много се тумачило то одвајање, и многе је бацало у неспокојство. Никоме није било непознато да је Ана Даласена мрзела Дуке, да у дну душе никад није одобравала женидбу свога сина са Иреном. И како се видело да има свемоћан утицај над Алексијем, «ако цар није много крио одвратност коју је осећао спрам своје жене, убрзо се прочуло да је царев развод близу, и да је Ана Даласена ту употребила сав свој утицај. Сигурно је да је царица мати сплеткарила код патријарха Кузмана и трудила се да га окрене против своје снахе, и исто је тако сигурно да је, кад је видела да је упорно веран странки Дуке, помишљала да га обори, да би на његово место метнула неког услужнијег и савитљивијег првосвештекика. Последњи немио догађај сасвим је усколебао духове. Алексије се крунисао сам, не уврстивши Ирену у церемонију. Све је то изгледало значајно, и породица Дука била је врло забринута.
У ствари, Алексије Комнен био је у великој забуни између три жене око себе. Марија Аланска му се бескрајно допадала; он никад није много волео Ирену, и оженио се њоме нарочито из политичких разлога; а његова лична осећања и сувише су се слагала са саветима матере која је волела да заповеда и коју је одавно по навици слушао. Али била је с друге стране једна озбиљна опасност да се отуђе Дуке: њихове су присталице биле многобројне и они су отворено изјављивали да су у државном удару много више радили за Ирену него за Алексија. Патријарх Кузман није се мање одлучно изражавао: „Ја нећу сићи са патријарховог престола, говорио је он, пре него што ево овим рукама крунишем Ирену". И овога пута Алексије је показао надмоћност својих политичких способности: он је угушио своје тајне симпатије, разлозима стишао страсти своје мајке; и пред том чврстом вољом, пред тим политичким здравим разумом, сви се најзад приклонише. Породици Дука дато је задовољење које је зајемчавало њихов савез: седам дана после свога мужа Ирена је била крунисана за василису Ромеја.
То је за Марију Аланску био крај њених нада: она се повукла у палату Мангана, пошто је изричним актом признато право на престо њеном сину Константину. За Ану Даласену то је такође било разочарење и удар. Син је утешио давши јој, ако не прилику да се освети, а оно неограничену власт. Допусти јој да збаци патријарха који се усудио да јој се одупре; у влади јој је дао место које је сваким даном бивало веће. Кад је, месеца августа 1081., морао да оде из Цариграда, да се у Илирији бори са Норманима Роберта Гискара, он својој мајци, свечаном златном булом, повери неограничену власт за време трајања његовога одсуства.
Ана Комнена нам је сачувала текст тога драгоценог документа; нема сјајнијег доказа захвалности коју је Алексије увек осећао према својој мајци и дубоког утицаја који је она вршила над њим. Пошто је поменуо, изразима које сам већ навео, све што јој дугује, владар поверава »својој светој и поштованој мајци« старање о свој администрацији царевине: правда, финансије, управљање провинцијама, постављања на сва звања, на сва достојанства, све је поверено њеној контроли и предато њој на решавање. »Све што она буде наредила, каже цар, усмено или писмено, мора се сматрати за извршно.« Она је имала свој печат, који нам је сачуван, и на коме се чита: »Господе, чувај Ану I Дадасену мајку василеусову.« И њена је моћ била толика да је, по речима Ане Комнене, »цар изгледао да пушта узде власти и да у неку руку трчи поред царских кола у којима она седи, задовољавајући се само титулом василеуса.« И принцеза се чуди с пуно поштовања да се гинекеју могло дати толико места у држави и толико утицаја: »Она је заповедала, пише она, а њен је син слушао као роб. Он је по изгледу владао; али она је имала власт у рукама.« То је за Ану Даласену била лепа одмазда за свирепо разочарење које је осетила 1059. г. Тада се заносила надом да ће бити царица: свој сан је остварила. Око двадесет година, вољом њенога сина, она је удружена с њиме владала, и та јој се правда дугује, владала је добро. Она је повратила ред у влади пажљиво пратећи и уређујући појединости најситнијих послова. Она је поправљала распусне обичаје Свете Палате и дала јој строг и пристојан изглед манастира. Од тада је у царском пребивалишту строг програм одредио часове обеда, службе, и сви су се морали владати по правилима које је она прописала. Сама је давала пример. Ана Комнена нам је казала како је њена баба проводила дане. Један део ноћи проводила је у побожним молитвама; затим је јутро било посвећено аудијенцијама и потписивању налога; после подне ишла је у капелу Свете Текле, на свету службу, и опет се, до вечера, занимала државним пословима.
У свему томе водила ју је једна једина брига. Безгранично одана своме сину, она је само мислила да осигура напредак и славу његове владавине; али како је, залазећи у године, постајала охолија и упорнија него икад, најпосле се почео тешко осећати терет њеног туторства, и Алексије би се, изгледа, више пута раздражио. Она је уосталом имала сувише тврду руку, а да доста брзо не постане врло непопуларна. Стара владарка је била довољно паметна да разуме, по тим знацима, да је крај њеног утицаја близу. Она није чекала да је сурово удаље с власти: око 1100. г., она се драговољно повуче у манастир Пантепопт. Тамо је, 1105. г., умрла доста жалосно, оставивши свима који су дошли у њену близину сећање на једну узвишену жену, а својим синовима успомену на једну дивну мајку.