Vizantijske slike (Š. Dil) 12

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Ana Dalasena. Jedna porodica iz vizantiske aristokratije XI veka.

Među velikim feudalnim i vojničkim porodicama vizantiske aristokratije, jedna od najslavnijih, sredinom XI veka, bila je porodica Komnena. Njenom bogatstvu, prostranstvu njenih vazala i njenih štićenika pridružile su se, da bi njen ugled bio još veći, sjajne zasluge njenih članova. Njen starešina, Isak, bio je tada jedan od najslavnijih vojskovođa Monarhije. I zato, kad se 1057. g. velike vojne starešine, umorne od ponižavanja kojima su ih obasipale civilne vlasti, rešiše da se izjasne protiv vlade, oni jednodušno proglasiše Komnena za romejskog vasileusa. Tako je Isak prvi okušao buduću veličinu njegovoga doma.

Međutim, jedva dve godine po svome dolasku na presto, novi vladar, obeshrabren, nemoćan da učini dobro o kome je sanjao, a uz to i bolestan, reši se da abdicira. U jednom trenutku je mislio da preda vlast svome bratu Jovanu, koga je već bio doveo do visokog zvanja kuropalata i velikog domestika, ali ovaj, uplašen težinom carske dužnosti, uporno je odbijao da je primi. Uzalud je njegova žena, Ana Dalasena, pokušavala da ga hrabri; uzalud mu je predstavljala buduće opasnosti kojima izlaže svoju porodicu, koja će sigurno biti sumnjiva svakoj vladi kao mogući pretendenti na presto, Uzalud se, mešajući prekore i suze, ogorčeno rugala tome filozofskom nekoristoljublju i toj opasnoj umerenosti. Ona nije mogla ništa postići. Kad ga Jovan odbi, presto dopade predsedniku Senata, Konstantinu Duki. Ali Ana Dalasena je celoga života morala sačuvati uspomenu na one tragične razgovore, u novembru mesecu 1059. g. Nikad se nije utešila što je videla kako joj se izmakla ona carska kruna koju joj je jedna reč njenoga muža mogla staviti na glavu; nikada nije oprostila porodici Duka što ju je istisla s toga prestola na koji je ona mislila da sedne. Od tada je ona svome životu postavila jedan jedini cilj: to je bilo da opet nađe propuštenu priliku, da se naplati sudbini, da izvojuje za svoju porodicu najvišu vlast koju je sama mislila da će imati; a kako je bila vešta i uporna koliko i slavoljubiva, Ana Dalasena je uspela. Državni udar 1081. g., koji je za više od jednog veka osigurao carstvo dinastiji Komnena, bio je ne neposredna, ali sigurna i logična posledica njene žilave energije, strasne brige koju je vodila o slavi svoga doma, dubokog i nepokolebljivog materinskog požrtvovanja, koje je u svakoj prilici pokazivala za svoju decu.

I

Ako se ne gleda na razliku društvenog položaja, velika gospođa Ana Dalasena vrlo je mnogo ličila na građanku, Pselosovu majku. Kao ona, i ova je bila pobožna, milostiva, čestita; kao ona, i ova je nalazila zadovoljstva u društvu sveštenika i kaluđera, i sanjala da završi život u kakvom manastiru; kao ona, i ova je provodila u pobožnom bdenju veliki deo noći, naizmence moleći se Bogu i pevajući psalme, au društvu je pokazivala strogo i ozbiljno lice, koje je mnogim ljudima ulevalo poštovanje pomešano sa strahom. I najzad, kao ona, i ova je toj vatrenoj ljubavi prema Bogu pridružila strasnu ljubav prema svojoj deci. U jednom zvaničnom aktu, njen sin, car Aleksije, dao je docnije o tome svedočanstvo koje treba navesti. »Ništa se ne može poredigi, piše car, sa jednom nežnom majkom koja voli svoju decu. Nema na svetu čvršćeg oslonca, bilo da se na horizontu ukaže kakva opasnost, bilo da preti kakva neprijatnost. Ako ona da kakav savet, njen savet je dobar; ako se ona moli, njena svemoćna molitva osigurava onima koji su njen predmet nepobedivu zaštitu. Takva mi se pokazala, od moje najranije mladosti, moja majka i poštovana vladarka, koja je za mene bila u svakoj prilici vođ i učitelj. Mi smo bili jedna duša u dva tela, i milošću božjom ta lepa i tesna veza traje još i danas.«

Izvesno je da je Ana Dalasena imala dubokog i odlučujućeg uticaja na svoje sinove. Kao u porodici Pselosovoj, žena je u Komnenovoj palata bila čovek u kući; i kad je 1067. smrt njenoga muža ostavi udovom sa osmoro dece, pet sinova i tri kćeri, njena uloga, već velika, mogla je samo još rasti. Ona je bila ta koja je zaista podigla sve svoje sinove, koja je od njih načinila ugledne ljude kao što su bili, sposobne da ispune visoko opredeljenje koje je ona sanjala za njih i kome ih je uputila. Ona je, u ostalom, rado slušala one koji su joj obećavali carstvo za njenu decu, ali naročito nije ništa štedela da od tih proroštava načini stvarnost. »Njene molitve, piše još njen sin Aleksije, dižući se bez prestanka do ušiju Gospoda, uzdigle su nas do vrhunca najviše vlasti.« I istorija je s pravom zove »majka Komnena.«

Jedina razlika koja postoji između te dve majke podjednako strasne, majke Pselosove i Komnenove, to je što je Ana Dalasena blagodareći rođenju, svome bogatstvu, uplivu njenoga imena, mogla da stavi u službu svoje ambicije sredstva koja nije imala građanka Teodota. Od velike porodice, kći oca koji je vršio visoke dužnosti u pokrajinama Italije, pripadajući po materi onom slavnom domu Dalasena, čija je slava uznemiravala nekoliko carstva, udata za jednog Komnena, u srodstvu sa onim što je vizantiska aristokracija brojala kao najslavnije, ona je uvek živela u visokom društvu i na dvoru, i tu je naučila veštinu intriga, kojom se služila s najvećom umetnošću, raspolažući da izigrava čudnom okretnošću sve teškoće, nesravnjenom majstorijom da se provlači kroz najopasnije tesnace.

Pored tih sposobnosti dragocenih ali niže vrste, Ana je imala i sasvim uzvišenih duhovnih osobina. Njen sin Aleksije, njena unuka Ana Komnenova uvek su o njoj govorili samo s najvećim divljenjem. Imala je pamet prvoga reda »snažan duh, zaista kraljevski i dostojan prestola«. Od mladosti je pokazivala energičnu i jaku volju, čvrst zdrav razum; u njenom bistrom i trezvenom mozgu živa misao bila je bez prestanka u pokretu. »«Čudo je bilo, piše Ana Komnena, naći u tom telu mlade žene razum jednoga starca, i dovoljno je bilo pogledati je pa videti koliko u njoj ima ozbiljnosti i vrednosti«. To je bila duša jednoga državnika. Imala je izvanredno iskustvo u poslovima, duboko poznavanje političkih stvari; ona bi bila sposobna da vlada svetom. Jednom rečju, bila je obdarena osobitim prirodnim darovima, lakim i jezgrovitim govorom, koji je uvek nalazio tačnu reč i bez napora se uzdizao do rečitosti. »Bez njene pameti, bez njenog razuma, rekao je o njoj njen sin, monarhija bi propala.« A Ana Komnena izjavljuje da je ona bila iznad svih državnika svoga vremena. »Ona je služila, piše ona još, na čast svome polu, na slavu ljudskom rodu«. Uz to, hrabra, puna ponosite smelosti, sposobna, kad su u pitanju njeni sinovi, za svako požrtvovanje i za svako lukavstvo, to je bila ukratko jedna viša žena, koja je svojim visokim sposobnostima opravdavala bezgranične ambicije koje je gajila. Čas ohola, čas smutljivica, dovitljiva i savitljiva kad zatreba, drska i hrabra prema potrebi, a uvek beskrajno inteligentna, ona je bila ta koja je osnovala veličinu svoje porodice, i, kad se vidi kakva je bila, može se svatiti njen čudan upliv na zahvalne sinove, koji je do smrti zadržala.

II

Kad je, 1067., smrt njenoga muža načinila Anu Dalasenu glavom porodice, trojica njenih sinova bili su već veliki. Najstariji, Manojlo, služio je u carskoj vojsci; Isak i Aleksije bili su mladići od devetnaest i dvadeset godina; samo su Adrijan i Nićifor bili još deca. Isto tako od njene tri kćeri, dve su bile zbrinute, udate za ljude iz plemićskih porodica; jedna se bila udala za Mihaila Taronita, druga za Nićifora Melisena. Dovršiti vaspitanje mlađih, podići ostale i osigurati im napredovanje, takav je bio dvostruki cilj koji je mati sebi u buduće postavila.

Prilike su joj za čudo išle na ruku. U to vreme, na prestolu Vizantije bila je opet jedna žena, Evdokija, udovica Konstantina Duke, koja je bila regentkinja u ime svoga sina mladog Mihaila VII. To bila umna vladarka, obrazovana, čak i književnica, mada greše što joj pridaju sastav mitološkog speva nazvanog Violarum ili »polje ljubičica«, izvesno je da je ona volela da piše; ona je pisac nekoliko sastava u stihovima, o Arianinoj kosi, o zanimanju koje dolikuje jednoj vladarki, i jedne rasprave o manastirskom životu, koji su dovoljni da potvrde njene književne sklonosti i namere. Ali je ona još više bila energična žena, slavoljubiva, željna vladanja. »Ja hoću, govorila je ona, da umrem na prestolu«. I zato joj je njen muž koji je cenio njene osobine, pre no što će umreti, osigurao naročitim dekretom vrhovnu vlast, ne propustivši ipak, čudnom opreznošću zaljubljenog i ljubomornog muža, da joj u zamenu uzme pismenu obavezu da se nikad neće preudavati. Evdokija pristane, i obećanje koje je potpisala bilo je svečano dato na čuvanje patrijarhu Jovanu Ksifilinu.

Na nesreću, za poslednju volju vasileusa Konstantina X, mučan položaj u kome se nalazila carevina bio je neobično težak za jednu ženu; potreba muške ruke neodoljivo se osećala, a zatim, s druge strane, Evdokija, mada se približavala četrdesetoj, bila je žena od temperamenta koja je teško podnosila udovički život. Baš se bila strasno zanela za lepim Romanom Diogenom, jednim generalom, koji je po smrti carevoj bio pokušao da digne vojničku bunu; pobeđen, doveden kao zarobljenik u Carigrad, on je očekivao osudu, kad ga, na veliko iznenađenje dvorskih ljudi, carica pomiluje; i uskoro je samo mislila kako će da se uda za njega. Jedna stvar joj je ipak smetala: to je bio nesrećni dokumenat predat u ruke patrijarhu. Vrlo vešto, regentkinja obmane prvosveštenika, ona se pretvarala da spram brata Ksifilinovog oseća silnu ljubav; a ovaj, kao dobar brat, da ne bi stajao na putu sreći, koja; se osmehivala njegovoj porodici, pristade da Evdokiji vrati hartiju na kojoj je bilo obećanje. Kad je Najzad obaveza bila u njenim rukama, vasilisa zbaci masku i uda se za Romana Diogena.

»Čovek je, veli filozofski Pselos, pričajući taj događaj, promenljiva životinja, naročito kad za tu promenu nađe prividan izgovor.« Ali svi nisu stvar primili sa takvom filozofijom. Cezar Jovan Duka, brat pokojnog cara, koji se video odstranjen od poslova, patrijarh Ksifilin, besan što je izigran, nisu krili svoje nezadovoljstvo; i sam Pselos, koji je bio ministar ljubimac Konstantina X, najzad se počeo osećati nezadovoljan nastupajućom politikom. Dolazak Romanov na presto zaista je osiguravao pobedu vojsci, i civilna stranka, zabrinuta, ogorčena, stupila je u otvorenu opoziciju protiv jednoga vladara koji je pretio da će je lišiti njenoga uticaja.

To je upravo približilo Komnene dvoru. Osim toga što im je Evdokija bila neka rođaka, oni su bili po svome imenu, po uspomeni na cara Isaka, njihovoga strica, smatrani kao najistaknutiji predstavnici i najsigurnije pristalice ideja o vojnoj reorganizaciji i energičnog delanja, koje je predstavljalo Romanovo stupanje pa presto; osim toga, Ana Dalasena bila je i suviše očarana padom svojih neprijatelja Duka, a da bi štedela svoju pomoć i odrekla svoje simpatije novoj vladi. Cela je porodica dakle bila u velikoj milosti na dvoru. Ana Dalasena udade svoju najmlađu kćer za Konstantina Diogena, bliskog rođaka vasileusovog; za svoga sina Manojla ona dobi najviša dostojanstva. On je dobio vrhovnu komandu istočnih armija, on postade protoproedar, zatim kuropalat, i, na čelu trupa, odlikovao se sjajnim podvizima. Blagodareći njemu, ime Komnena opet je postalo popularno u vojsci, i Ana Dalasena se već osmehivala na svoje nade, kad se odjednom mladi vojskovođa teško razbole u Bitiniji.

Na tu vest uplašena mati žurno dotrča kod uzglavlja svoga sina; poslednjim naporom volje, Manojlo, već gotovo umirući, ustade iz postelje da je primi; on joj se baci u naručja, imajući jedva snage da kaže nekoliko reči; zatim pade, i, pošto je izjavio želju da bude sahranjen u istom grobu gde će jednoga dana počivati njegova ljubljena majka, klonu i izdahnu. Ništa bolje od ove anegdote ne dokazuje duboko poštovanje i nežnu ljubav koju je ova žena umela da ulije svojoj deci; isto tako, ništa ne pokazuje bolje retku energiju njene duše nego ovo što sleduje. Manojlova smrt bila je više nego jedan svirep bol, to je bilo rušenje svih nada koje je ona osnivala na toj mladoj slavi. I pored veličine svoga gubitka i svoga očajanja, Ana Dalasena se ipak otrgla od udara koji ju je oborio. Jednoga je Komnena nestalo, trebalo je da drugi produži tradiciju i osigura sudbinu svoga doma. Ona se reši da odmah pošlje u vojsku svoga trećega sina, mladog Aleksija. Ali car se pokazao mekšeg srca nego majka. Kad mu je Komnen došao da ište ovlašćenje da ide, »Netreba, odgovori mu on, da tvoja majka u takvoj žalosti ostane sama, i ja neću da bolu zbog gubitka jednoga sina dodam i drugi udaljujući drugoga.« I on vrati mladića Ani Dalaseni.

Revolucija od 1071. g. sruši jednim udarom delo koje je Ana strpljivo gradila. Poznato je kako je poraz Romana IV, potučenog kod Mancikjerta od Turaka i zarobljenog od sultana, raspalio na dvoru svu mržnju koja se odavna kupila protiv nesrećnog vladara, i kako se stranka Duka, pošto je objavila njegov nad, nije ustezala, kad je vasileus oslobođen ropstva, da mu objavi rat kao neprijatelju. Sa svojom običnom hrabrošću, Ana Dadasena ostade verna ovom caru lišenom svojih prava. Nije dugo prošlo a ona bude optužena da održava s njime tajnu prepisku; pozvaše je pred sud; njena je osuda unapred izgledala izvesna. Onda videše ovu ženu, uvek čvrstu i oholu, kako naglo izvuče ispod svoga ogrtača jedno raspeće, i mašući njime pred licem smetenih sudija: »Evo, viknu ona, moga sudije i vašeg. Mislite na njega izričući vašu osudu i dobro pazite da bude dostojna najvišeg sudije koji vidi tajne u srcu.« Na taj neočekivani ispad, sud se nađe u velikoj zabuni. Nekolicina su već bila sklona da je puste ispod suđenja; veći broj se ipak bojao gneva novoga gospodara. Izvukoše se jednim kukavičlukom, koji su komnenski prijatelji zgodno nađenom rečju poredili sa »Kajafinim suđenjem«. Ana Dalasena je bila osuđena na progonstvo, i sa svojim sinovima zatvorena na jednom ostrvu Prinčevskog arhipelaga.

III

Međutim, nemilost u koju su pali Komneni, bila je kratkoga veka. Njihov veliki protivnik, Cezar Jovan Duka, koji je na vladi zamenio Romana i Evdokiju, ubrzo se zavadi sa svojim nećakom Mihailom VII, i morao je ostaviti dvor da se povuče na svoje imanje u Aziji. Komneni su bili, i pored svoga pada, i suviše moćna gospoda, a da novi ministri ne osete u tim okolnostima korist koju će imati ako zadobiju njihovu potporu. Pozvaše ih natrag iz progonstva. Uskoro, da bi sebi još bolje osigurali njihovu pomoć, oženiše Isaka, starešinu porodice, jednom rođakom carice Marije Alanske, i malo zatim dadoše mu vrhovnu komandu istočnih armija koju je nekad imao njegov brat Manojlo. Odlazeći, Isak povede sa sobom u logor i mlađega brata, Aleksija. Od tada sreća porodice neće prestati da raste.

Aleksije Komnen, budući car, imao je tada dvadeset i tri ili dvadeset i četiri godine; Isak je bio jedva malo stariji. Obojica su bili izvrsni vojnici, strasni ratnici, i pokazivali hrabrost koja je, kod starijega, išla katkad do najluđe neustrašivosti. Tada su ga viđali kako juri na neprijatelja »kao grom«, i više puta, svojom nesmotrenošću, padao je u ruke nevernicima. Aleksije, mada isto toliko hrabar, bio je sređeniji i tiše prirode. To je, po spoljašnjosti, bio čovek srednjega stasa, ali čvrste građe i vrlo snažan; sa svojim preplanulim licem, crnom kosom, tamnim i sjajnim očima, vrlo je dobro izgledao i bio veoma privlačan. Vičan svima telesnim vežbanjima, on je bio veliki lovac, otmen i neumoran jahač, željan kretanja i ratničkih podviga. Ali toj telesnoj delatnosti on je pridružio, u moralnom pogledu, retko vladanje sobom, i neobičnu veštinu u zaplitanju stvari. Uman, obrazovan, dobar govornik, on je u duši krio žilavu i čvrstu volju; samo, kako je od prirode bio blage naravi, više je voleo da dođe do cilja veštinom nego nasiljem. Vrlo nežno odan, kao i sva njegova braća, svojoj majci, on je u tajnosti bio predmet najveće ljubavi Ane Dalasene; ona ga je zaista smatrala za podesnijeg od drugih da ostvari njene slavoljubive nade, i zato ga je vrlo rano uputila na vojnu karijeru, i zatim ga dala kao poručnika njegovom starijem bratu, Isaku. U svemu tome, Ana Dalasena je tačno videla. Za kratko vreme, svojom sjajnom hrabrošću i svojim podvizima dva Komnena uveličala su svoje ime nesravnjenom slavom.

Oko tih godina, 1072—1073., carstvo je bilo u neobično ozbiljnom položaju. Na aziskoj granici pretili su Turci; tu opasnost činila je još zapletenijom pobuna jednoga starešine najamnika, Normana Rusela de Bajela. Prinuđeni da održe borbu protiv nevernika sa snagama mnogo smanjenim tim ustankom, dva su brata ipak učinila čudo. Ako je verovati porodičnim hronikama, koje slave sa oduševljenjem bez sumnje malo pristrasnim njihovu hrabrost i njihovo čvrsto prijateljstvo, — oni su bili sjedinjeni, kaže Ana Komnena, kao Orest i Pilad, — njihovi su podvizi bili junački. Jednoga dana, u jednom boju, Isakov konj bude pod njim ubijen, i on pade Turcima u ruke. Aleksije se s teškom mukom trudio da spase vojsku i da osigura odstupnicu, kad se trupe, obuzete strahom, razbegoše, ostavivši svoga mladog vojskovođu gotovo samog. Prinuđen da beži, pritešnjen muslimanima, Aleksije je samo čudom umakao onima što su ga gonili; i posle kratkog boravka u jednom zabačenom selu, najzad, s nekoliko ljudi, on uspe da stigne u Ankiru. Imajući tada samo jednu misao, da što pre oslobodi svoga milog brata, on otrča u Carigrad da prikupi potreban otkup; on je pri povratku imao veliko iznenađenje našavši Isaka već slobodnog, plemstvo Kapadokije bilo se plemenito udružilo da otkupi naslednika jednog tako velikog imena. Dva brata se tada zajedno upute prestonici; u okolini Nikomedije, opet budu napadnuti od jedne pljačkaše družine Turaka i opkoljeni. Razmahnuvši mačem, oni sebi prokrče prolaz, vršeći u bitci čudne podvige, i najzad se izvuku iz opasnosti, i, uprkos besomučnom gonjenju, oni sve svoje ljude odvedoše netaknute na sigurno mesto. Kad posle tog epskog jahanja uđoše u Carigrad, oduševljena gomila im priredi triumfalni doček, i, razneženim i očaranim očima narod je posmatrao onoga koga je s ljubavlju zvao »lepi zlatni mladić.«

Jedan tako sjajan glas morao je svakojako bacati u brigu one gore, trudili su se da se otarase tih mladića, suviše popularnih. Isak je bio kao vojvoda antiohiski poslat na granicu u daleku Siriju; Aleksije, proizveden za stratopedarka, imao je misiju da potuče i pokori Rusela de Bajela. Ali, za to teško preduzeće, njemu dadoše malo vojnika a nimalo novaca. I pored negodovanja njegove majke, koja se bojala što on stavlja na kocku svoju mladu slavu u jednoj pustolovini osuđenoj na neuspeh, Aleksije ipak primi komandu koju su mu nudili. I veština njegove taktike i umešnost njegove diplomatije bile su tolike da je on u jednom preduzeću, u kome je izgledalo da mora propasti, našao načina da se još više proslavi. On je pobunjeniku prvo presekao snabdevanje hranom, zatim je umeo, jednom vešto izvedenom izdajom, da ga natera na predaju, i s triumfom je doveo u Carigrad toga protivnika koji je ulivao toliko straha. Car Mihailo VII primi mladoga heroja s najvećom ljubaznošću: »Dobro nam došao onaj, reče on, koji je posle Boga naša desna ruma.« U tome trenutku, 1074. g., Aleksije je bio jedna od najistaknutijih ličnosti u Vizantiji.

No, baš u to vreme, počelo je rasti opšte nezadovoljstvo protiv vasileusa. Bezočna gramzivost prvoga ministra iscrpla je finansije i izazvala oskudicu u carevini; vojska, koja nije primala platu, bunila se. Slavoljubivi ljudi iskoristili su nered iz koga se otimala slaba vlada Mihailova; u Evropi, Nićifor Brienije proglasi se za cara; u Aziji, Nićifor Votaniat uze purpur, potpomognut od velikog feudalnog plemstva, i čak od jednog dela Senata. Između vlade i pretendenata-suparnika, Aleksije Komnen se vrlo vešto čuvao, i ne radeći ni za koga, on je u toliko više učvršćivao svoj položaj, i uskoro je postao toliko neophodan, da su ga sve stranke molile za savez i trudile se da ga pridobiju. On vrlo vešto iskoristi događaje da sebi osigura uspeh.

Aleksije je, malo pre toga, bio izgubio ženu. Da je zameni, predlagali su mu dve prilike podjednako sjajne i korisne. Car mu je nudio ruku svoje sestre Zoe, Cezar Jovan Duka mislio je da ga oženi svojom unukom Irenom. Imajući da bira između te dve veze, Komnen lako razumede prevagu druge koja je mešajući interese dve najslavnije porodice vizantiske aristokratije, osigurala njegovim budućim ambicijama neocenjiv oslonac. On se reši za porodicu Duka. Ali, sa raznih strana, njegova namera naiđe na snažan otpor. Car, uvređen što vidi kako se odbacuje njegovo srodstvo, pokaza se otvoreno neprijateljski raspoložen za tu stvar; što je čudnovatije, i sama Ana Dalasena odupirala se sad želji svoga sina: stara uporna mržnja, koju je uvek osećala spram porodice Duka, pomutila je toga dana običnu bistrinu njenoga suđenja i učinila da zaboravi očevidnu korist njene kuće. Ovde se pojavi Aleksijev politički smisao i njegova vešta odlučnost. Tvrdeći da nikad neće učiniti ništa protiv volje svoje matere, on se čuvao da ne popusti pred njenim prekorima; strpljivo, pažljivo, on preduze da je oslobodi njenih predrasuda i, pomognut veštom diplomatijom svoje buduće tašte, on najzad uspe da otkloni sve teškoće. Ana Dalasena, ne bez odvratnosti, dade svoj pristanak; isto su tako izmamili vasileusovo odobrenje, i, na kraju 1077. g. proslavi se venčanje. Ana Dalasena, videće se docnije, zadržala je spram svoje snahe upornu mržnju, i bez sumnje u toliko življu što je ovoga puta, prvi put u životu, morala da prikloni svoju volju pred sinovljevom.

Treba međutim priznati da je u ovom sporu Aleksije bio u pravu više no njegova mati, dalji događaji to su dokazali. Srodstvo sa Dukom bilo je strašan dometak u njegovoj igri; ono mu je dopustilo, među unakrsnim strankama da svoju pomoć pruži tamo gde je njegova korist, i da postane pravi gospodar situacije. On prvo ostade veran postojećoj vladi: početkom 1078., on potuče u Makedoniji Nićifora Brienija. Ali kad, malo docnije, Votaniat zbaci Mihaila VII, Komnen je smatrao za praktičnije da pristane uz novu vladu. Jedna tako dragocena saglasnost dobi nagradu koju je zaslužila: Aleksije bude postavljen za vrhovnog zapovednika vojske, dobi titulu najplemenitijeg, i zaista postade stalni branitelj i najbolji oslonac vasileusov. I po drugi put on potuče Nićifora Brienija, zatim satre drugog pretendenta, Vasilakisa, i dovede ih obojicu zarobljene pred noge caru. Jedno dostojanstvo više platilo je ovaj uspeh: on bude postavljev za proedra. Ali je naročito njegova popularnost time neobično porasla. Bljeskom njegovih pobeda, on je bio idol vojnika, koji su ga jednoglasno birali u svakoj prilici, i nisu hteli drugog starešinu do njega. Svojom ženidbom, on je za svoju sudbinu vezao najveći deo feudalne aristokratije, čije je zahteve i prava on oličavao u sebi, a osim toga zadobio je oslonac u patrijarhu, slepo odanom porodici Duka. Svojom lepom spoljašnjošću najzad, oreolom slave koji je okružavao njegovo ime, on se dopadao gomili. Aleksije Komnen imao je prava da se svemu nada.

IV

No, u to vreme, car Nićifor Votaniat postajao je sve više nepopularan. Njegovi ministri, kao nekad ministri Mihaila VII, rasipali su novac prikupljen s teškom mukom, i pošto su riznice bile u krajnjoj opasnosti, globljenje carske birokratije još je povećalo nezadovoljstvo. Vojska, sve umornija od slabe vlade koja je upravljala državom, ljutila se što je zanemarena, rđavo plaćena, bez presganka žrtvovana interesima civilne administracije. Aziski pukovi su roptali; u prestonici, Varazi, oni gardiski vojnici koji su izgledali najsigurniji, bunili su se, i njihova se upornost teško ukroćavala. Votaniat je, uz to, bio star, bez energije, malo smešan. Sa svih strana tražila se nova dinastija, i buna Nićifora Melisena, koji je uzeo purpur u Aziji, bila je očevidan znak preteće i skorašnje krize.

Naravno da je civilnu stranku ta situacija bacala u veliku brigu, i da su ministri, njene vođe, bili jako zabrinuti popularnošću Komnena koji su se pojavljivali kao određene vođe vojne i feudalne stranke. Oni su Aleksiju već bili izjavili svoje nepoverenje, zabranivši mu, posle njegove pobede nad Brienijem, da triumfalno uđe u prestonicu. Sad su se trudili da mu ubiju ugled kod cara, predstavljajući Votaniatu da je aziski pretendent sam zet Komnena, podsećajući ga da je Aleksije — vrlo pametno uostalom — odbio komandu nad trupama poslatim protiv njegovoga rođaka, upinjući se da pokažu kako je on u dosluku sa nasilnikom, i da ga konačno upropaste. Ali Aleksije je, kao što se zna, bio majstor u lukavim intrigama, spletkama svojih neprijatelja odgovorio je drugim spletkama i jednim odsudnim udarom on nađe načina, da u samom dvoru gde su mu pleli zamke stekne sebi svemoćnu potporu.

U vreme kad je još Mihailo VII bio car, on se bio oženio princezom Marijom Alanskom. To je bila vrlo lepa žena, visoka, otmena, snežne kože, jasnih i divnih očiju, neobično ljupka i privlačna. »Ni Apel, ni Fidija, veli Ana Komnena, nisu ništa načinili što bi bilo tako lepo kao ona.« »To je bila, veli se na drugom mestu, jedna živa statua, kojoj su se neumorno divili oni koji vole lepotu, ili bolje to je bio ovaploćeni Amor sišao na zemlju.« Ta lepa žena, kao što se može misliti, raspalila je oko sebe velike strasti. I sam Nićifor Votaniat, kad se popeo na presto, nije bio neosetljiv spram njenih čari, i mada više nije bio vrlo mlad i već dva puta udovac, on namisli da se njome oženi. Bila je jedna velika smetnja: muž mlade žene, svrgnuti car Mihailo VII, još je bio živ, ali njega su zatvorili u manastir, i njegov se brak smatrao kao poništen. Nićifor se ipak jedan trenutak ustezao i, kako mu je mnogo bilo stalo da uzakoni oteti presto jednom carskom vezom, pomišljao je da uzme za ženu udovicu Konstantina X i Romana Diogena, Evdokiju, koja bi rado pristala da s njime deli vlast. To bi bila ženidba iz računa i oni bi po godinama bili jedno prema drugom; ali Marija je bila sasvim drukčije lepa i zavodljiva: Votaniat nije mogao odoleti. I pored protivljenja Crkve da blagoslovi tu vezu dvostruko nepravilnu, car se odvaži na treću ženidbu i uze ženu svoga prethodnika.

Marija Alanska je bez oduševljenja bila pristala na želju Nićiforovu, jedino da sačuva interese svoga mladoga sina Konstantina kome je tada bilo četiri godine; ali nije mogla voleti staroga muža koji joj se bio nametnuo. Aleksije Komnen, naprotiv, bio je, kao što se zna, vrlo privlačan, izgleda da se kod carice ubrzo razvilo vrlo nežno osećanje spram njega, i po prestonici počeše kružiti glasovi da je ona u najlepšim odnosima s njime. Stvar izgleda dosta verovatna; u svakom slučaju, izvesno je da je vasilisa otvoreno držala stranu Komnenima i ukazivala im veliko prijateljstvo. Pored toga, udajom njene rođake za Isaka, starešinu porodice, ona im je bila nešto malo i rod; i, blagodareći toj vezi, Isak, koji je tada bio u Carigradu, imao je slobodan pristup kod vlaarke On se time koristio da progura svoga brata, da mu zadobije naklonost ginekeja, gde su svi radili za njega; i sama Ana Dalasena, iz mržnje spram svoje snahe Irene Duka, posmatrala je bez negodovanja vezu Aleksijevu i svom snagom pomagala vešte postupke svojih sinova. Sve te intrige okončaše se jednim dosta nepredviđenim ishodom: Marija Alanska usvoji Aleksija Komnena. Time je on ulazio u carsku porodicu, i, zvanično primljen u najuži dvorski krug, on se još lakše obaveštavao šta se plelo protiv njega.

Obmanjivan od svojih ministara, car se rešio na jedan ozbiljan korak: za svoga naslednika odredio je bio svoga nećaka Sinadena. Kad je Marija Alanska doznala za taj izbor, koji je tako surovo lišavao njenoga sina prava na presto, njenom gnevu nije bilo granica; pošto ona odmah izvesti Komnene, oni su, po upustvu svoje majke, još više raspaljivali njen gnev. Tada se savetnici carevi rešiše na jedan odlučan korak; da svrše s njima, oni rešiše da iskopaju oči dvojici braće. Ali su se Isak i Aleksije odavna čuvali, toliko da su, kažu, pazili da se nikad obojica ne nađu uisto vreme u dvoru. Izvešteni, bez sumnje, od carice šta im se sprema, oni preduhitriše stvar i staviše sve na kocku.

Noću 14. februara 1081. Isak i Aleksije, praćeni svojim glavnim pristalicama, pobegoše iz prestonice, i postaravši se da se dočepaju kola iz carskih štala, oni negonjeni stigoše u logore trakiske vojske. Njihov odlazak je bio tako prenagljen, i njihovo begstvo tako brzo da su morali ostaviti za sobom sve žene iz svoje rodbine. Ovde je Ana Dalasena našla svu svoju uobičajenu energiju. Mudra žena kao što je bila, ona odmah u zoru otrča da se skloni u neprikosnoveno utočište Svete Sofije, i povede sa sobom svoje kćeri, snahe, unučiće; a kad je Nićifor Votaniat pozva da dođe u Svetu Palatu, ona kratko odbi i, zakačivši se za ikonostas, izjavi da bi joj trebalo odseći ruke da je otkače odatle. Protiv tolike čvrstine car nije smeo da upotrebi silu; on stupi u pregovore i najposle obeća da će, ma šta se desilo, poštedeti život rođakama pobunjenika. Zadovoljiše se time što su ih iz opreznosti zatvorili u jedan manastir Petriona, gde im se ubrzo pridruži snaha Cezara Jovana Duke, tašta Aleksija Komnena. I, strepeći, sve te žene očekivahu ishod događaja.

One nisu imale dugo da čekaju. Zaverenici, koje je Cezar Jovan Duka podupirao svojim imenom i svojim bogatstvom, spremali su se da ih oslobode. U logoru Shize, ne gubeći vremena, oni su proglasili za cara Aleksija Komnena, u čiju se korist Isak, njegov stariji brat, velikodušno odrekao prestola; zatim, naoružani, pođoše na prestonicu. Za to vreme, slabi Votaniat predao se sudbini; on je oklevao, nije preduzimao nikakve potrebne mere, unapred se mirio sa svojim udesom. Izdaja jednoga najamnika predade ustašima jedna gradska vrata. Ipak još ništa nije bilo rešeno. Trebalo se tući ulicama, i Carigrad poznade sve užase osvajanja na juriš. Možda bi čak u toj razuzdanoj borbi Votaniat, da je pokušao da da snažnijeg otpora, mogao i pobediti, on to nije hteo, ili nije smeo. Odmetanje flote, koja se izjasnila za Komnene, sasvim ga utuče. Da bi zaustavio nepotrebno prolivanje krvi, vasileus, na navaljivanje patrijarha, reši se da abdicira. On uđe u jedan manastir i samo je ovo našao da kaže: »Što mi je krivo to je što neću jesti mesa. Izvan toga, sve mi je drugo svejedno.«

V

Ana Dalasena mogla je biti srećna: njen sin je bio car. I kao što mu je ona bila pripremila put za presto, tako se isto njen uticaj jako isticao u prvo vreme nove dinastije.

Aleksije Komnen imao je u velikom stepenu porodično osećanje. Prva njegova briga, čim je dobio vlast u ruke, bila je da obaspe počastima svu svoju rodbinu; za svoju braću, za svoje rođake, stvorio je nova i zvučna dostojanstva i međ njima razdelio najviše položaje u državi. Za svoju majku učinio je više. Od svojih mladih godina on joj je ukazivao duboko poštovanje, i navikao da se u svakoj prilici upravlja po njenim savetima, postavši car, on je isto tako hteo da je uvrsti u sve savete. Dao joj je titulu carice, obaveštavao je o svima svojim poslovima, u svemu se savetovao s njom. Da bi ugodio toj pobožnoj ženi, on sebe osudi, radi ispaštanja za pljačkanje prestonice, na četrdesetodnevno pokajanje i post koji su svi njegovi morali deliti. Da bi joj učinio po volji umalo se nije odlučio na nešto mnogo ozbiljnije: pomišljao je na razvod.

Mada je Nićifor Votaniat bio zbačen, carica Marija je bila ostala u Svetoj Palati sa svojim sinom Kontantinom; i o tom milostivom postupanju mnogo se govorilo u Carigradu. To je izgledalo da potvrđuje glasove koji su se odavno širili o bliskim odnosima Aleksija i lepe carice; naročito je padala u oči čudna suprotnost u načinu na koji se vasileus, u tom istom trenutku, ponašao prema svojoj zakonitoj ženi. Dok se sa svojom majkom i svima iz svoje porodice novi vladar bio smestio u gornju palatu Vukoleona, Irena, sa njenom majkom, sestrama i dedom, bilo je naređeno da se nastani u donjoj palati, kao da su hteli da istaknu razliku između Komnena i Duka, i da pripreme skorašnji raskid. Na dvoru i u gradu, mnogo se tumačilo to odvajanje, i mnoge je bacalo u nespokojstvo. Nikome nije bilo nepoznato da je Ana Dalasena mrzela Duke, da u dnu duše nikad nije odobravala ženidbu svoga sina sa Irenom. I kako se videlo da ima svemoćan uticaj nad Aleksijem, «ako car nije mnogo krio odvratnost koju je osećao spram svoje žene, ubrzo se pročulo da je carev razvod blizu, i da je Ana Dalasena tu upotrebila sav svoj uticaj. Sigurno je da je carica mati spletkarila kod patrijarha Kuzmana i trudila se da ga okrene protiv svoje snahe, i isto je tako sigurno da je, kad je videla da je uporno veran stranki Duke, pomišljala da ga obori, da bi na njegovo mesto metnula nekog uslužnijeg i savitljivijeg prvosveštekika. Poslednji nemio događaj sasvim je uskolebao duhove. Aleksije se krunisao sam, ne uvrstivši Irenu u ceremoniju. Sve je to izgledalo značajno, i porodica Duka bila je vrlo zabrinuta.

U stvari, Aleksije Komnen bio je u velikoj zabuni između tri žene oko sebe. Marija Alanska mu se beskrajno dopadala; on nikad nije mnogo voleo Irenu, i oženio se njome naročito iz političkih razloga; a njegova lična osećanja i suviše su se slagala sa savetima matere koja je volela da zapoveda i koju je odavno po navici slušao. Ali bila je s druge strane jedna ozbiljna opasnost da se otuđe Duke: njihove su pristalice bile mnogobrojne i oni su otvoreno izjavljivali da su u državnom udaru mnogo više radili za Irenu nego za Aleksija. Patrijarh Kuzman nije se manje odlučno izražavao: „Ja neću sići sa patrijarhovog prestola, govorio je on, pre nego što evo ovim rukama krunišem Irenu". I ovoga puta Aleksije je pokazao nadmoćnost svojih političkih sposobnosti: on je ugušio svoje tajne simpatije, razlozima stišao strasti svoje majke; i pred tom čvrstom voljom, pred tim političkim zdravim razumom, svi se najzad prikloniše. Porodici Duka dato je zadovoljenje koje je zajemčavalo njihov savez: sedam dana posle svoga muža Irena je bila krunisana za vasilisu Romeja.

To je za Mariju Alansku bio kraj njenih nada: ona se povukla u palatu Mangana, pošto je izričnim aktom priznato pravo na presto njenom sinu Konstantinu. Za Anu Dalasenu to je takođe bilo razočarenje i udar. Sin je utešio davši joj, ako ne priliku da se osveti, a ono neograničenu vlast. Dopusti joj da zbaci patrijarha koji se usudio da joj se odupre; u vladi joj je dao mesto koje je svakim danom bivalo veće. Kad je, meseca avgusta 1081., morao da ode iz Carigrada, da se u Iliriji bori sa Normanima Roberta Giskara, on svojoj majci, svečanom zlatnom bulom, poveri neograničenu vlast za vreme trajanja njegovoga odsustva.

Ana Komnena nam je sačuvala tekst toga dragocenog dokumenta; nema sjajnijeg dokaza zahvalnosti koju je Aleksije uvek osećao prema svojoj majci i dubokog uticaja koji je ona vršila nad njim. Pošto je pomenuo, izrazima koje sam već naveo, sve što joj duguje, vladar poverava »svojoj svetoj i poštovanoj majci« staranje o svoj administraciji carevine: pravda, finansije, upravljanje provincijama, postavljanja na sva zvanja, na sva dostojanstva, sve je povereno njenoj kontroli i predato njoj na rešavanje. »Sve što ona bude naredila, kaže car, usmeno ili pismeno, mora se smatrati za izvršno.« Ona je imala svoj pečat, koji nam je sačuvan, i na kome se čita: »Gospode, čuvaj Anu I Dadasenu majku vasileusovu.« I njena je moć bila tolika da je, po rečima Ane Komnene, »car izgledao da pušta uzde vlasti i da u neku ruku trči pored carskih kola u kojima ona sedi, zadovoljavajući se samo titulom vasileusa.« I princeza se čudi s puno poštovanja da se ginekeju moglo dati toliko mesta u državi i toliko uticaja: »Ona je zapovedala, piše ona, a njen je sin slušao kao rob. On je po izgledu vladao; ali ona je imala vlast u rukama.« To je za Anu Dalasenu bila lepa odmazda za svirepo razočarenje koje je osetila 1059. g. Tada se zanosila nadom da će biti carica: svoj san je ostvarila. Oko dvadeset godina, voljom njenoga sina, ona je udružena s njime vladala, i ta joj se pravda duguje, vladala je dobro. Ona je povratila red u vladi pažljivo prateći i uređujući pojedinosti najsitnijih poslova. Ona je popravljala raspusne običaje Svete Palate i dala joj strog i pristojan izgled manastira. Od tada je u carskom prebivalištu strog program odredio časove obeda, službe, i svi su se morali vladati po pravilima koje je ona propisala. Sama je davala primer. Ana Komnena nam je kazala kako je njena baba provodila dane. Jedan deo noći provodila je u pobožnim molitvama; zatim je jutro bilo posvećeno audijencijama i potpisivanju naloga; posle podne išla je u kapelu Svete Tekle, na svetu službu, i opet se, do večera, zanimala državnim poslovima.

U svemu tome vodila ju je jedna jedina briga. Bezgranično odana svome sinu, ona je samo mislila da osigura napredak i slavu njegove vladavine; ali kako je, zalazeći u godine, postajala oholija i upornija nego ikad, najposle se počeo teško osećati teret njenog tutorstva, i Aleksije bi se, izgleda, više puta razdražio. Ona je uostalom imala suviše tvrdu ruku, a da dosta brzo ne postane vrlo nepopularna. Stara vladarka je bila dovoljno pametna da razume, po tim znacima, da je kraj njenog uticaja blizu. Ona nije čekala da je surovo udalje s vlasti: oko 1100. g., ona se dragovoljno povuče u manastir Pantepopt. Tamo je, 1105. g., umrla dosta žalosno, ostavivši svima koji su došli u njenu blizinu sećanje na jednu uzvišenu ženu, a svojim sinovima uspomenu na jednu divnu majku.