Византијске слике (Ш. Дил) 11
| ←< 10. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
12. Глава >→ |
Једна грађанска породица у Византији XI века.
Она чију бих слику овде хтео да изнесем разликује се у две главне тачке од византиских жена какве нам се обично представљају: она је била из средњег грађанског сталежа, и била је поштена жена. Иако је по томе можда мање живописна, мање занимљива кад јој посматрамо живот него разне Теофане, Зое, и њима равне, можда и она даје, боље него те велике госпође мало изузетнога владања, тачан и правилан појам о времену у коме је живела. Она се звала Теодота, и била је мати оног Михаила Пселоса, чије сам одличне особине раније споменуо; она нам је врло добро позната благодарећи једној занимљивој књижици, посмртној похвали коју је у њену част написао тај син који ју је обожавао. И без сумње, она није играла никакву улогу у догађајима века у коме је протекао њен живот; ништа није било једноставније, спокојније, скромније, и у извесном смислу простије него њен живот: и баш по томе она за нас представља нарочиту занимљивост. Преко ње ми помало продиремо у унутрашњи и породични живот тога ишчезлог друштва, и њена слика добија у неку руку вредност представника своје врсте. Она нам показује тип хиљада византиских грађанки, њених савременица, које се нису више него она пеле под великим сунцем историје, али које су, као она, живеле побожно, скромно, достојанствено, као честите жене што су и биле; и тако преко ње, по једном особеном примеру, ми врло лепо дознајемо каква су била занимања, бриге и радости једне грађанске породице у Византији XI века.
Теодота је била рођена у Цариграду, око последњих година X века, од скромних, простих и честитих родитеља. Она је била најстарија од неколико деце, и, у тесно везаној средини у којој је одрасла, изгледа да је била јако вољена и цењена. Као сасвим мала, показала је прерану лепоту; као млада девојка била је дивна; и мада јој имовно стање није много допуштало да се облачи у сјајно одело, а и сама није имала склоности томе, љупкошћу свога складног стаса, лепотом своје косе, свежином своје боје, сјајем својих поноситих очију, она је изазивала дивљење свакога ко би јој се приближио. »Она је била, каже Пселос у књижици коју сам навео, као ружа, којој није потребно да шта додаје својој лепоти«.
У моралном погледу, она је имала здравога разума, одлучности, одређен и чврст дух, који се видео и по самом мирном и сталоженом начину говора. Као девојке њенога сталежа, она је у родитељској кући добила главно васпитање, и, по обичају тога времена, оно је било доста незнатно. Навикли су је на домаће послове, научили да преде, да везе, да тка; уз то су јој дали нешто мало знања о књижевности, које је она, као недовољно, гледала да допуни. И можда би у интелектуалном погледу та паметна жена више пожелела: она је каткада жалила што није човек, и што јој њен пол забрањује да посећује школе и да се меша у научне разговоре. И најзад, била је побожна и радо је ишла у цркве, гајећи још од тада, у својој младој чистој души, ватрену и мистичну побожност. И поред обожавалаца које је стекла својом лепотом, изгледала је мало расположена за удају и слабо је слушала наваљивања да се уда, којих. је њена породица није поштедела. Најзад, њен отац, пошто је узалуд употребио сав свој говорнички дар, поче се љутити и претити Теодоти да ће је проклети ако не избере себи мужа. Она попусти, и, међу просиоцима којих је било доста око ње, она даде руку ономе који је доцније постао отац Пселосов.
То је био човек од доста добре породице, који се хвалио да међу својим прецима има патриција и конзула; али то је био нешто осиромашио племић. Срећом по његову породицу, у Византији није било аристократских предрасуда нашег западног друштва: тај патриције није црвенео што мора да ради да би могао живети и у трговини је потражио средства да исхрани своју породицу. По спољашњости био је то леп младић, темељан, прав и висок »као лепо израстао кипарис«; под лепо оцртаним обрвама имао је ведре и насмејане очи; пријатан и љубак израз ширио се по целом његовом лицу. У моралном погледу, то је био човек поштен и једноставан, уравнотежен и благе нарави; никад га нису видели љутог, никад се није заборавио да удари кога. Био је делатан, вредан, волео је сам да свршава послове. Истина, није био »врло хитар у говору«, ипак, кад треба, он је говорио, и доста пријатно. То је била, једном речју, једна безазлена душа, добар човек, осредњих способности. »Само кад би га погледали, каже Пселос, пре него што би га чули, људи који мисле да су физиономи, тврдили би да је у нашем веку сачувао као једну искру античке простоте.« О том честитом простом човеку увек се мало говорило. »Он је пошао кроз живот, по лепом поређењу у његовога сина, лако, без иједнога погрешнога корака, увек једнаким ходом, као уље које тече без шума.«
Његова је жена била од друге врсте. Она је имала све јаке особине које су недостајале њеноме мужу. Он је био плашљив, помало равнодушан; она је имала одлучности и иницијативе за обоје. Она је заиста била човек у кући. »Провиђење је, вели Пселос, дало у њој моме оцу не само помоћника и сарадника, него и старешину, вођу који предводи у свима великим стварима. Само, како је била пажљива, Теодота се чувала да покаже пред својим слабим мужем дубок утицај који је она вршила на њега. Томе честитом човеку, који никоме није уливао страха, она се правила да прилази с великим поштовањем; говорила је с њим као нижа од њега, чинећи се да га пита за савет и да га слуша у свему, »мање, — пише Пселос са извесним непоштовањем, — из уважења његовог карактера него из поштовања античких породичних традиција.«
Она га је, у сваком случају, потпуно усрећила. Веселе нарави, насмејана лица, увек љубазна и блага, она је била изврсна домаћица, управљајући паметно кућом која је напредовала под њеном управом, упућујући своје служавке, занимајући се обичним пословима и ситним радовима који испуњавају живот у женском одељењу. Али у њој је било виших особина. Смишљена, тиха, разумна, способна чак и за критички дух, она је умела да говори с мером и да ћути кад треба. Нарочито је умела да се понаша и да хоће: »много чвршћа него њен муж«, — то Пселос тврди, — она је заиста имала »мушку душу«. Поред тога, ипак је остала жена. Она је била уздржана, скромна, са чедном и мудром љупкошћу, љубазна и добра за све око себе. Својим старим родитељима указивала је пуно пажње, негујући их кад су били болесни, бдијући над њима, тешећи их. За своју децу, као што ће се одмах видети, била је несравњена мати. Ма да је била лепа, није волела свет. Раскош стола, богатство намештаја, сјај одела јасних боја, све ју је то остављало сасвим равнодушном. Живећи само за своје, она није водила бриге готово ни о чему другом, не знајући ништа од варошке и дворске хуке, не марећи за суседска оговарања, необавештена чак ни о метежима и гужвама које би ускомешале престоницу. »Ниједна жена њенога времена, каже њен син, не би се могла поредити с њом«. Разборита и уредна грађанка, мало педантна и крута, она је свима који би је видели, па чак и својима, уливала неко страхопоштовање. То је значило имати неку врсту надмоћности, и у породици су је радо звали »живи закон«.
Она не би била савршена да није била милосрдна и побожна. Волела је да прима сиромахе за свој сто али не да се хвалише својом дарежљивошћу и да понижава оне којима даје. Знала је како да даје. Она је лично примала своје бедне госте, прала им ноге, хтела сама да их служи, »као да су они велика господа«; својим рукама дода-вала им је чиније и сипала им да пију. Непрестано читајући Свето Писмо, она се јутром и вечером удубљавала у ватрене молитве, њена се душа уздизала Богу у побожном заносу. Од вајкада је волела манастирски живот, сукнене дроњке испосника, строги живот пустињака; желела је да живи »сасвим чиста за чистога Бога«. Осим у томе питању њен муж се није дао ословити. »Да се одвојим од моје жене, изјављивао је он, било би ми горе него да се окренем од самога Бога«. Теодота, обавезна да остане у свету, тешила се дружећи се с калуђерима и калуђерицама, лежећи као они на тврдом, и мучећи своје тело на све могуће начине. И можда би та мало занесена побожност временом постала претерана и довела до незгодних последица да паметна и трезвена жена, као што је била, Теодота није нашла занимање, које ју је целу заузело, у васпитавању своје деце и љубави према њима.
Из брака Теодотиног прво се родила једна кћи. Затим дође друго дете, и то је опет била кћи. Ова је, треба признати, била у породици дочекана са извесном хладноћом: сви су желели и очекивали мушко дете, Оно се најзад родило 1018. г., и то је био Пселос. Ватрено жељено, измољено од Бога у топлим молитвама, новорођенче, које је на крштењу добило име Константин, уђе у живот уз радосно клицање и песме трумфа. На његову младу главу усредсредиле су се све наде његове породице, а поглавито његова мати, која је сама хтела да га храни, имала је за будућност тога драгога сина највише амбиције.
Теодота се пажљиво занимала васпитањем своје деце. »Она није као већина жена, каже Пселос, искористила прилику свога материнства да се окрене од делатног живота и да лено живи. Више оснажена него ослабљена тим догађајем, она је тим чвршће уредила свој живот и своје мисли.«. Она је подједнако брижљиво неговала своје кћери и сина, час нежна час строга према њима; а њена деца, која су у њој видела узор свих врлина, показивала су безгранично дивљење и поштовање према њој! У дну срца, међутим, Теодота је тајно мало више волела сина, на чију је главу управила толико сјајних и ласкавих нада. Али она се добро чувала да му не покаже неку нарочиту нежност: та мало крута жена сматрала би за слабост да сувише испољи своју љубав. Она је обожавала свога сина, али се уздржавала из страха да, ако се покаже сувише попустљива и сувише нежна, он не постане мање покоран и мање послушан. Само увече, кад је мислила да дете спава, долазила би лагано да га узме у наручје, и тада га је љубила усред уста, и говорила му овако: »Жељено моје дете, како те волим, а опет не могу чешће да те пољубим«. Да ли је потребно казивати да је тих вечери мали Пселос само једним оком спавао? Он нам је сам сачувао ту лепу слику породичне нежности.
Са истом одлучношћу и памећу Теодота је руковала васпитањем топа обожаваног сина. Она ником није хтела да остави бригу да образује његов дух и његово срце, и прионула је од његових младих година да од њега начини једно честито, побожно и паметно дете. И зато није допуштала да му увече причају, да би га успавали, бапске приче, ни да му се пуни глава глупим измишљотинама о чудовиштима и демонима. Она му је, напротив, причала побожне и поучне приче, причала му је причу о Исаку, како га је отац повео да га принесе на жртву, и како се он у свему покоравао вољи очевој, о Јакову, како га је отац благословио због послушности коју је показивао према мајци, и још о Христу детету, који је слушао све заповести својих родитеља; и из тих прича она му је извлачила поуку саобразну детињим годинама. Али се још више занимала његовим умним васпитањем.
Млади Пселос био је добар дечко, вредан, необично паметан. Још као мали разумевао је и памтио све што се каже око њега, и већ је обожавао рад и учење, волећи више да учи него да игра ма какву игру његовога доба. Мати, која је и сама увек. имала склоности ка духовном животу, пазила је да не занемари те срећне способности. Од пет година дала га је у школу, и одмах је сјајно напредовао. Али кад је изишао из основне школе — имао је тада осам година — наметнуло се једно озбиљније питање: да ли је упутно пустити га да продужи учење? Рођаци и пријатељи, сакупљени на неку врсту породичног већа, били су мишљења да се да на какав занат, и да му се тако да — пошто се од књижевности не може живети — лакше и сигурније средство за издржавање. Против тих мудрих савета, прозаично практичних, Теодота се одлучно бунила, и разлози којима је она убедила своју родбину врло су карактеристични за друштво тога доба.
Ниједан народ није више него Византинци веровао у вредност снова као предзнак будућности. И сам Пселос, који је слободоуман човек, који не верује у астрономију и отворено одриче »да нашом судбином влада ток звезда«, Пселос, који се без милости руга људима који мисле да могу предсказивати будућност, и који сматра за смешне глупости све обрасце и све вештине мађије, Пселос верује у снове и у њихову моћ откровења. У толико више његови савременици нису сумњали у пророчко значење снова. И толике снове видели су остварене. Кад је мати Василија Македонца снила да из њене утробе излази златно дрво које баца сенку на цео свет, кад је игуман манастира Светог Диомеда снивао да је човек који спава пред вратима његова манастира будући цар, зар историја није оправдала његове снове поставивши на престо оснивача Македонске Династије? Пре него што се толико других скоројевића уздигло до највише власти, зар им нису снови предсказали њихову будућу судбину? Постојала је читава једна посебна књижевност, од које је сачувано више занимљивих споменика, за тумачења пророштава и снова. Онда је лако схватити да је мати Пселосова, као добра Византинка, и сама нашла у томе јемство за сјајну будућност одређену њеноме сину.
Она објасни породичном савету своје снове. У њеном присуству расправљало се шта треба чинити с дететом, и, поколебана прекорима својих рођака, она хтеде да попусти њиховом саветима, кад одједном виде где јој се појави један светитељ, који је личио на Светог Јована Златоустог, светитеља речитости; и првосвештеник јој говораше речима »Жено, не дај се ометати и одлучно посвети твога сина књижевности. Ја ћу га пратити као његов вођ, и као учитељ испунићу га науком«. Друге је ноћи снивала како је ушла у цркву Светих Апостола, праћена с великом поштом, као каква угледна личност, гомилом људи које није познавала. Стигавши пред иконостас, она је видела једну лепу жену како јој иде у сусрет, и ова јој нареди да је причека за тренутак. Она послуша, а жена, вративши се, рече двојици од људи који су је пратили: »Напуните знањем сина ове жене, јер видите колико ме воли«. Пошто је тада погледала две особе којима је жена говорила, Теодота је без муке познала два апостола, Петра и Павла, а у самој сабеседници Богородицу, свемоћну Деву, драгу срцу сваког Византинца. Такви су били снови Пселосове мајке. Пред таквим доказима, рођаци, сујеверни као сви људи њиховога времена, приклонише главе. Решише да дете продужи учење.
Он је у томе изванредно успео; тако нам бар он каже. Научио је правопис, знао је напамет целу Илијаду, и ускоро је био у стању да објасни њену прозодију и тропе, да осети у њој лепоту метафора и склад поезије. Посветили су га исто тако у реторику и музику. Тада је имао десет или једанаест година. Мати је ревносно пратила напредовање овог прерано зрелог детета; кад би се вратио из школе, она га је сама слишавала. »О мајко моја, пише Пселос, ти ниси била поред мене само као мудра саветница, ти си била моја сарадница и давала си ми надахнућа. Ти си ме испитивала шта сам радио у школи, шта су ми предавали учитељи, шта сам научио од другова. Затим си ме преслишавала задаће, и човек би помислио да ништа није пријатније слушати него какав час правописа или поезије, правила о слагању речи и склапању реченица. Као да те још видим, са сузама дивљења, кад си бдила са мном врло дуго ноћу, падајући од сна на твоју постељу, слушајући ме како декламујем, и кад си ми удахњавала храброст и истрајност, боље него Минерва Диомеду«.
Призор је диван; он каткад постаје дирљив. Мати Пселосова, као што се зна, није одвећ учила, и често би наилазиле тешкоће у које би се дете заплело не разумевајући више, и Теодота се узалуд упињала да му помогне да понови место, али није успевала да га извуче из забуне. »Тада, продужава Пселос, дигавши руке Богу, ударајући се по неколико пута у груди, молила си небо у твојим молитвама да надахнућем одозго реши тешкоћу која ме је бунила.« И писац је са разлогом могао рећи да та дивна жена није била само његова мати телом, него заиста његова духовна мати, она која је његов дух украсила знањем.
»Ја имам, пише он још, двоструки дуг према теби; ти си ми не само дала живот, него си ме просветила светлошћу науке; ти ниси хтела да се ослониш на учитеље, хтела си само да је усадиш у моје срце«. И то нису, како би се могло мислити, претеривања посмртне беседе. Ана Комнена, учена кћи цара Алексија, говори, на једном месту своје историје, о мајци Пселосовој, и поштује нам је исто тако нежно одану томе сину кога је обожавала, проводећи по читаве часове клечећи по црквама, плачући и молећи се за њега.
Исто тако чврста веза везивала је све чланове породице. Између Пселоса и његове старије сестре — млађа изгледа да није живела — постојало је живо и дубоко пријатељство. То је била дивна девојка. Са својом лепом златном косом, свежом бојом лица, она је била лепа као мати, на коју је личила, док јој је брат по спољашњости пре личио на оца. Као и мати, она је обожавала младога Пселоса; у присној духовној вези с њиме, и она га је брижљиво упућивала мудрости; а он ју је слушао у свему и врло је поштовао. И, међу том великом и пажљивом сестром и том оданом мајком, чудо од детета је полако расло.
Поводом те толико вољене сестре, Пселос нам прича једну лепу анегдоту, која згодно показује какви су били односи и обичаји те побожне и честите куће. Сасвим близу места где су становали Пселосови родитељи живела је једна врло лепа жена чије је нашминкано лице довољно одавало њено сумњиво владање; и заиста, она је имала љубавника на туцета. Сестра Пселосова давала јој је моралне поуке и трудила се да је поврати на прави пут. Али ова је била упорна, и на све добре савете који су јој се давали, она је одговарала овом простодушном примедбом: »Без сумње, али ако се одрекнем блудног живота, од чега ћу живети?« Милосрдна девојка јој одговори да је неће пустити ни у чему да оскудева, и оне се погодише, једна да у будуће не гледа више људе, друга да са покајницом дели кућу, храну, одело и остале потребе. И она се врло радовала што је једну душу ишчупала од демона. У њеној породици су је чак помало и карали због чудног спасења које је предузела; на све примедбе које би јој правили она је одговарала осмехом и пуштала их да говоре. И заиста, неко време се мала сусетка врло добро држала; скромно је обарала очи, изгледала је поштена, ишла у цркву, сакривала лице под вео и кад би је какав човек погледао страшно је црвенела. Није више носила скупо одело, ни накит, ни лепе ципеле светлих боја; преображај је изгледао потпун.
На несрећу, он је мало трајао. У том међувремену, сестра Пселосова се удала; не знајући за поновни пад покајнице, коју је била мало изгубила из вида, она се и даље срдачно заузимала за њу. Једна доста трагична околност убрзо јој је открила колико је погрешно уделила своју наклоност. Млада жена је очекивала да постане мати, и порођај је био тежак. Са другим женама из родбине, око ње је помагала и њена лепа пријатељица, и болесница је изгледала као да има очи и љубави само за њу, тако да најпосле једна од присутних, изгубивши стрпљење и помало сујеверна, узвикну: »Није чудо што ништа не иде. Бремена жена нема права да негује једну породиљу. Такав је закон гинекеја.« Зачуђена, сестра Пселосова запита на кога се то односи: доказаше јој — на сувише суров начин да би се могао казати, — колико је несмишљено бацала своје пријатељство. Разочарана, дубоко уцвељена, она отера од себе недостојну пријатељицу; и одмах затим порођај се сврши сасвим срећно.
И поред малих жалости те врсте, ови су људи били срећни. Деца су била порасла, кћи се била удомила, син, који је сад имао шеснаест година, био је нашао место у административној служби; и мада му је било жао да остави своје драго учење, радовао се при помисли да путује по свету. »Тада, примећује тај византиски грађанин, који је дотле живео необично затвореним животом, први пут изађох из вароши и видех зид бедема; први пут сам угледао поље.« Једна велика несрећа ускоро је одједном разорила ту срећу.
То је било 1034. г. Сестра Пселосова изненада се разболи и за неколико дана умре, покошена у цвету, и још тако лепа и у самој смрти, да су се при пролазу пратње сви заустављали да последњи пут виде мртву лепотицу, која је лежала украшена својом лепом златном косом. Пселос тада није био у Цариграду. Његови родитељи, који су знали како дубоку љубав он осећа спрам сестре, бојећи се да изненадна вест о несрећи која их је снашла не повуче може бити и другу несрећу, решише да под неким изговором позову младога човека кући, да би га полако припремили за жалост и утешили у његовој тузи. Написаше му дакле да се врати у Византију, да би продужио прекинуто учење; као обично, у писму су му казивали добре вести о сестри. Случај је свирепо изиграо сву то нежну опрезност. Овде треба дати реч Пселосу, толико на овом месту, једном од најлепших из посмртне похвале, има истинског узбуђења и искреног бола, толико је задовољство наћи овде под писцем човека, толико се најзад ту налази занимљивих података о византиским обичајима, још скроз прожетим, и поред хришћанства, класичким и паганским успоменама.
»Баш сам био, каже Пселос, прешао зид бедема, ушао у варош и нашао се близу гробља где је почивало тело моје сестре. То је био управо седми дан после сахране и много наше родбине било се искупило ту да оплакује покојницу и да теши моју мајку. Угледах међу њима једнога, честитог човека и без зле намере, који није био посвећен у тајну побожне преваре којом су се моји родитељи послужили да ме зовну. Ја га запитах о моме оцу и о мојој мајци и о неколико њих из моје породице. Он ми одговори без околишења и завијања, сасвим слободно: »Отац ти нариче на гробу своје кћери; мајка ти је поред њега, неутешна, као што знаш, у својој несрећи«. Он то рече, а ја не знам више шта сам тада осетио. Као погођен громом, непомичан и без гласа, ја падох с коња. Жагор који се дигао око мене дође до ушију мојих родитеља; друга се кукњава зачу, поче још јача тугованка нада мном, као рђаво угашена жеравица коју ветар распали. Они ме гледаху унезверено, и моја мати се први пут усуди да дигне свој вео, не водећи бриге што излаже лице погледу људи. Нагнуше се нада мном, свако се трудио да ме додирне, тражећи да ме поврати у живот својом кукњавом. Подигоше ме полумртвог и однеше ме гробу моје сестре.«
Види се колико је у тој хришћанској Византији XI века било остало старих обичаја јелинскога доба. Та родбина која се седам дана после погреба скупља на гробу да оплакује драгу покојницу, то је исти призор који видимо представљен на толико античких гробних ваза, и није ретко да се нађе на белим крчазима атинских гробница иста епизода коју нам је Пселос нацртао: младић који се враћа из туђине, кога је виђење своје родбине окупљене око једног гроба нагло упознало с несрећом која је задесила његову породицу у његовом одсуству. Прича византиског писца не преноси нас у Цариград у сенку цркава које су у близини великога зида; него пре у оно дивно и тужно гробље Керамике у Атини међу високе, извајане гробне споменике, које живи украшују тракама и венцима од цвећа. И ево шта исто тако није мање античко: то је тужбалица што је Пселос, дошавши к себи, импровизује, међу окупљеном родбином, на гробу своје мртве сестре.
»Кад сам отворио очи и видео гроб моје сестре, схватио сам сву величину своје несреће, и, дошавши себи, пролио сам над њеним пепелом као на жртву потоке суза.
»О мила пријатељице! узвикнух, — јер ја је нисам сматрао само сестром, звао сам је свима најнежнијим и најсрдачнијим именима, — о чудна лепото, јединствено биће, врлино којој нема равне, лепа статуо обдарена душом, подстицају убеђења, сирено беседа, непобедива љупкости! О ти, која си за мене све, и више него моја душа! Како си отишла оставивши свога брата? Како си могла да се отргнеш од онога који је растао с тобом ? Како си могла да се помириш с тим свирепим растанком ? Али реци ми: какво те је боравиште примило? У каквим становима почиваш ти? Сред каквих ливада? Каквим дражима, каквим вртовима можеш да увесељаваш очи твоје? Какво је то блаженство које си претпоставила мени? Какво те је цвеће завело? Какве руже, какав жубор потока? Какви те славуји очаравају својим слатким цвркутом, какви зрикавци својим песмама? Од твоје лепоте да ли шта остаје, или је смрт све утрла? Је ли се сјај твојих очију изгубио, је ли цвет са твојих усана ишчезао? Или гроб чува твоју лепоту као какво благо?«
Око импровизатора родитељи плачу, гомила прати својим сузама надгробну тугованку. И без сумње, у тим речима има извесне реторике; на смрт своје мајке, на смрт свога оца, Пселос ће свој бол исказати доста сличним изразима и са истим духовитим тражењем; али узбуђење није тим мање искрено, и колико се црта занимљивих за историју идеја може наћи у томе одломку. Пселос нам овде не изазива слику хришћанскога раја; ти вртови пуни хлада и цвећа, по којима мртве душе лутају међ певањем птица и жубором текуће воде, то су још увек Јелисејска Поља.
Али ево где се, поред тих паганских успомена, опет појављује хришћанска Византија. Кад су, с великом муком, родитељи најзад отргли сина од гроба, преклињући га да се смилује на њихов бол, Песник одједном погледа своју мајку, и њихово узбуђење постаје још јаче. Теодота је била у црном огртачу, у тамној калуђерској хаљини; коса јој је била одсечена. Код самртног узглавља њене кћери, у тренутку кад је млада жена издахнула, наслонивши лако главу на материне груди, Теодота, сва уплакана, пошто је склопила очи покојници, решила се да се у будуће посвети Богу. Поред ње, њен муж, слаб човек, утучен од бола, нариче и плаче. Она напротив, дође к себи, и позива свога мужа да с њоме потражи утехе у манастиру, принуђава га да пристане на завет који је она тако давно учинила. Близу места где је њена кћи била сахрањена дизао се жељени манастир; она се ту повуче, да би била ближе драгој покојници и Богу. Она се одрече света, земаљске љубави, и, по њеном примеру, њен се муж исто тако склони у један манастир. Таква одрицања нису била ретка ствар у Византији. У томе друштву које је носило дубоке отпечатке мистицизма, манастир је био обично склониште великих болова као и великих несрећа. Уосталом, да човек тамо живи, није био обавезан да ступи у ред, нити принуђен да учини вечан завет. Између манастира и света није постојала потпуна одвојеност, преграда није била непрелазна. Кад неко тамо уђе из каквог ината или очајања, без муке је могао изићи, па ни иза самих манастирских зидова није се губио сваки додир са спољним животом. Из свога склоништа, Теодота није хтела да занемари сина који јој је остао, и кога је толико волела.
Какав је био у манастиру живот те жене, која је од вајкада била богомољка а сад још у већем заносу после једног великог бола, није тешко погодити. Као свима аскетима, главна јој је брига била да укроти пут, »да савлада животињу«, како се изражава Пселос, да у себи обузда сваку неупутну машту, свако неумесно размишљање, свако ташту мисао на светску славу, једном речју, свако материјално осећање, да би сва живела у Богу, као чист дух. Легала је на голу земљу, постила, пила само воде; лица увек строго покривеног, проводила је читаве часове у молитви, надајући се да ће у тим мистичним изливима наћи начина да се потпуније приближи божанству; и Пселос нам је слика у тим тренуцима као усхићену у неком заносу, не мичући се, не крећући више ни руке, ни ноге, ни главу, сличну непомичним иконама које су покривале црквене зидове, везану за земљу још само искром живота која јој је сијала у очима. Па ипак, ову жену је још увек једна ствар враћала свету, брига коју је водила о своме сину. Близу два манастира, у које су се његови родитељи били повукли, мледи Пселос је продужавао своје учење, и види се како их често посећује, како има с њима дуге разговоре филозофске и религиозне, како без престанка тражи, нарочито код Теодоте, савете и утехе. И затвор је био тако мало строг, да је млади човек много пута у томе манастиру ручавао и проводио ноћ.
А исто тако, стална и тесна, породична веза, мада су чланови били растурени, налазила би се у свима свечаним или болним приликама. Једнога дана, изненада, отац се Пселосов разболи, и син, који је изгледа доцкан увидео колико у томе добром човеку има дивне простоте, дотрчи сав уплакан к њему. Али и Теодота је код узглавља самртника; она га теши у његовим последњим часовима, прима његове последње савете, и са искреним болом оплакује губитак мужа. И да видите какве су последње препоруке, и колико дирљиве, које самртник даје своме сину: »Ја одлазим, дете моје, на велики пут. Гледај да не плачеш много, и теши своју мајку«. И код постеље умрлога, син и мајка падоше једно другоме у наручја, и, упркос својој побожности, упркос својој равнодушности спрам земаљских ствари, Теодота мења боју и плаче, и борећи се са собом, долази себи. Без сумње се тада сећа на учења цркве; она хоће да буде разумна, каже себи да је њен муж сада, ослобођен веза овога света, први пут истински слободан, објашњава своме сину да сузе које он лије просто доказују да се још није отргао из своје земаљске тамнице, да још није нашао пристаниште, да још лута по бурном мору живота. Али то је тек други нагон, и мени је пријатно да видим непомичну икону како се у први мах узбуђује и разнежава као жена. Њена побожност, ма како велика била, није у њој угушила свако друго осећање.
После тога новог искушења, побожност је ипак у тој страсној души постала још ватренија. У својој жељи да из свога живота избаци све што је сувишно, она је изостављала чак што је најпотребније, и њено је тело постало, таквим начином живота, нежно, прозрачно, готово ваздушасто. Узалуд су је њени корели због њеног претераног аскетизма; узалуд ју је њен стари отац прекоревао и терао је да промени начин живота. Ова би се кадгод дала убедити тим нежним опоменама, ако би попустила, да учини задовољство својима, и наредила да се спреми богатији ручак, у тренутку кад је требало да седне за сто, она се кајала, осећала сву дубину греха који је хтела да учини, и брзо би наредила да се нађе на улици каква сиротица, да уместо ње поједе спремљени ручак; и сва радосна што је одолела искушењу, она би своју случајну гошћу називала својом спаситељком и својом ослободитељком. Али таквим уздржавањем она је с дана на дан слабила; сад, да оде у цркву и одстоји службу, требала јој је помоћ двеју слушкиња. И због свега тога Теодота је стекла велики глас светитељке.
Она при свем том није била још никако обукла калуђерско одело, сматрајући се у својој скромности недостојном такве части, а међутим, осећајући да ће умрети, она је ватрено желела то највише добро. И овога пута, чудна ствар, један сан је утицао на њену одлуку. Једна њена пријатељица из манастира уснила је један сан. Изгледало јој је да је у Хиподрому, у царској ложи, и да види око једног тајанственог златног престола, тако сјајног да се једва могао гледати, друге престоле, исто тако од злата или слонове кости, поређане у полукруг; међу њима, одвојен мало у десно, био је намештен један престо начињен од неког нарочитог и непознатог материјала, тамног и светлог у исти мах. И како она запита коме је то лепо седиште намењено, један јој глас одговори да је то Теодотин престо. »Цар је заповедио — подразумевајте небески цар — да се спреми, јер ускоро она треба да седне на њ.« То је био предзнак скоре смрти, а тако исто објављивање будућег светитељства. Теодота се реши да се покалуђери.
То је била свечана и дирљива церемонија. Манастирска црква била је украшена као за какав празник; апсида је била пува калуђерица; у олтару је био свештеник, и Пселос је био присутан у првом реду сакупљене гомиле. На опште чуђење, искушеница, обично тако слаба, тако изнурена да су очекивали да ће је видети донесену на носилима, крајњим напором енергије, стала је на ноге за тај велики дан. Озарена неком натприродном лепотом, »као вереница која иде женику«, она се појави без икога ко би је придржавао, упути се чврстим кораком олтару, и за време свег дугог обреда посвећења стајала је не попуштајући. Из свештеникове руке она прими златан прстен, сандале, крст; затим се причести. Пселос, врло узбуђен, био је пао пред ноге светој жени. Тада, окренувши се њему, мати му рече благим гласом: »Нека да Бог да и ти, сине мој, осетиш једнога дана ово блаженство.« У исто време њено лице промени израз, нека натприродна светлост засија у њеном погледу. То је био крај. Онда је хтела да се за тренутак одмори, и седе на једну ниску столицу. Затим, одједном, као да је десно опазила нешто невидљиво за људске погледе, она се трже и клону онесвешћена. Кад дође себи, зовну последњи пут свог драгог сина, једнако га је тражила, и умре тихо, оставши до краја верна оним осећањима која су јој испуњавала живот и владала њим: материнској љубави и љубави спрам Бога.
Какав је био бол Пселоса који је сувише доцкан стигао да прими последњи матерински пољубац, може се погодити, а и он сам нам то каже. »Падох на земљу као мртав, пише он, не знајући више ништа што је око мене, до тренутка кад су ме присутни, прскајући ме хладном водом по лицу, и подносећи ми под нос мирисе, повратили у живот.« Ја прелазим преко тужбалице коју је он са својом уобичајеном лакоћом импровизовао пред ковчегом умрле. Боље је поменути какав је погреб Цариград приредио Теодоти. Цела варош се била искупила, и свако је хтео последњи пут да додирне тело, руке, лице побожне жене. Присутни исцепаше, да би поделили комаде и чували као реликвију, последњу хаљину коју је она носила, а стари отац покојничин, стојећи крај одра на коме је почивало тело, могао је с правом рећи њеној старој мајци која је јецала: »Веруј ми, жено, ти си дала живот једној светитељки и једној мученици.«
Међутим, није Теодота нарочито занимљива својим побожним свршетком, и последњим годинама свога богоугодног живота. Она је много занимљивија по великој љубави коју је осећала спрам свога сина. Целог свог века Пселос је остао убеђен да она која га је водила у младости и даље с неба нежно бди над њим, и филозоф је много пута себи пребацивао што је у неколико преварио наде свете жене усвојивши друкчије појмове од оних које би она волила. Има зацело нечега парадоксалног у томе што је честити човек чији је живот протекао »као уље које тече без шума«, што је скромни грађанин »потежак на говору« имао за сина најнемирнијег, најделикатнијег, најсмутљивијег међу дворанима и најречитијег међу говорницима. и у томе што је та побожна мати, која је умрла као светитељка, дала живот најслободнијем, најотворенијем и најјачем научничком духу свога времена. Пселос је добро осећао ту супротност и у коликој се мери разликовао од својих родитеља. Али љубав спрам науке била је код њега најјача. »Требало би, каже он на једном месту, да мислим само на Бога. Али моја природа, неодољива жеља коју моја душа има за сваким знањем, одвукли су ме науци«. Каква је била та наука, и колико широка и дубока, он сам нам је услужно објаснио: он нам је казао како је од двадесет пет година знао све што се може знати, реторику и филозофију и музику, права и астрономију, медицину, физику, чак и окултне науке и како се од неоплатонизма и »дивнога Прокула« мало помало уздигао до »чисте светлости Платонове«. У ствари, и поред гриже савести коју је каткад осећао, тај слободни и велики дух није жалио што се посветио науци, а и његова мати морала је, кад се све узме у рачун, бити горе на небу задовољна њиме. Зато што је био угледан научник, тај књижевник је доспео до двора и уздигао се до места првога министра: и тако, ма да на други начин, испунио је у главном велике амбиције и остварио лепе снове које је његова мати снивала о њему некад, крај његове колевке.