Византијске слике (Ш. Дил) 1
| ←< увод | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
2. глава >→ |
Живот једне византиске царице.
У најудаљенијем делу царскога двора у Византији, иза дворана за стражу и одељења за примање, усред вртова пуних хлада и текућих вода који су га чинили, по речима једнога хроничара, као »неки нови Еден«, као »неки други рај«, дизало се приватно обиталиште грчких царева средњега века.
Описи византиских писаца допуштају нам још више да назремо какво је било то господско и раскошно пребивалиште, које су кроз векове улепшавали више покољења владалаца, и где су, далеко од светске вреве и досаде церемонијала, василеуси[1] , представници Бога на земљи, налазили доколице да опет постану људи. Свуда је био сам скупоцени мрамор, сам сјајни мозајик. У великој дворани Нове Палате коју је саградио Василије I, изнад величанствене колонаде у којој се наизменично ређао мрамор и црвени оникс, велике композиције, споменици оног световног сликарства које византиски господари нису презирали толико колико се мисли, представљале су владара где седи на престолу међу својим победоносним војводама, и причале славну епопеју његове владавине, »херкулске радове василеусове«, како каже један савремени писац, »његову бригу за срећу својих поданика, његове напоре на бојном пољу, његове Богом дане победе«. Али је нарочито царска спаваћа соба била, изгледа, право чудо од лепоте. Под високом таваницом посутом златним звездама, где се, насликан у мозајику зелене боје, сијао крст, символ спасења, раскошни украси китили су све делове простране одаје. На поду поплочаном мозајиком, у средишном медаљону, налазио се један паун са сјајно црвеним перјем, а по угловима, четири орла — царска тица — била су представљена у оквирима од зеленог мрамора, раширених крила, готови да полете. По дну зидова, плочице од мозајика чиниле су као неки перваз од цвећа; више горе, на јасно златној основи, други мозајици представљали су, у сјајном, свечаном оделу, целу царску породицу: Василија, како седи на престолу, с круном на глави, поред њега његову жену Евдокију, и око њих поређане, онакве од прилике какви се могу видети на избледелим минијатурама једног лепог рукописа Народне Библиотеке, њихове синове и кћери, држећи у руци књиге, на којима су биле исписане побожне изреке из Светог Писма; сви су озбиљно пружали руке ка искупилачком знаку крста, и дуги натписи, исписани по зидовима, призивали су на династију божји благослов и молили за њу обећање царства небесног.
Даље, у одељењима Бисера, била је летња спаваћа соба владалаца, са златним сводом на четири мраморна стуба, са облогама украшеним призорима из лова, у мозајику, и која се, на две стране, отварала кроз галерије са стубовима према свежини вртова. Ту је била, у одељењу које се звало Кариско, јер je цело било саграђено од кариског мрамора, зимска спаваћа соба, заклоњена од јаких ветрова који су дували с Мраморног Мора; ту је била царичина гардероба, поплочана проконеским мрамором, и сва украшена живописима који су представљали слике из Светога Писма. Била је нарочита царичина спаваћа соба, дивна дворана чији је мраморни под изгледао као »ливада прошарана цвећем«, и чији су зидови, обложени порфиром, зеленом тесалиском бречом, белим кариским мрамором, давали тако срећан и тако редак склад боја да је одаја добила име дворане Музикоса или Хармоније. Било је још одељење Љубави, и одељење Пурпура, где је предање захтевало да долазе на свет деца царске породице, она која су се због тога звала »порфирородни«. И, једном речју, свуда је била велелепност врата, од сребра или од слонове кости, пурпурних завеса које клизе по сребрним шипкама, ћилимова везених златом, на којима су биле представљене баснословне животиње, великих златних полијелеја обешених о сводове кубета, скупоцених ствари фино украшених уметаним плочицама од седефа, слонове кости и злата.
У том величанственом обиталишту, сред свога двора од евнуха и жена, далеко од сјајних парада церемонијала, далеко од хучне узрујаности престонице, живела је у тихом миру цветних вртова, крај јасног жубора водоскока, она чији бих живот хтео овде да опишем »слава пурпура, радост света«, како ју је поздрављао цариградски народ, »благочестива и пресрећна Августа, василиса која воли Христа«, како ју је називао протокол, једном речју, царица Византије.
Живот који су водиле владарке Источног Римског Царства обично се представља у доста нетачној светлости. По неком несвесном опомињању на појмове који су, у старој Грчкој, у средњевековној Русији, на муслиманском Истоку кроз сва времена, одредили положај жене, византиске се царице радо сматрају као вечите малолетнице, и вечите затворенице, строго ограђене у гинекеју,[2] притешњене евнуховом сабљом, које пуштају у своју близину само жене, »људе без браде«, како се говорило у Византији, и старе свештенике, које се показују у публици само у врло ретким свечаностима, к то строго покривене, да се заклоне од радозналих погледа, које држе у страни свој женски двор, брижљиво одвојен од василеусовог, које живе, једном речју, у том хришћанском друштву животом муслиманског харема.
Иако је јако распрострто, то мишљење које је створено о царском животу може се прилично спорити. Мало је држава начинило жени више места, дало јој знатнију улогу, осигурало јој шири утицај на политику и судбину владе, него што је то чинила византиска царевина. То је, као што су право приметили, »једна од најистакнутијих црта грчке историје у средњем веку«.[3] Не само да су многе царице својим дражима и надмоћношћу свога ума вршиле на своје мужеве свемоћан утицај: то би мало шта доказало, и све султаније-љубимице чиниле су то исто; него су се у монархији, коју је је основао Константин, готово кроз све векове историје сретале жене које су често саме владале, које су још чешће самовласно располагале круном и стварале цареве. Ништа није недостајало тим владаркама, ни велелепност церемонија којом се испољава спољни сјај моћи, ни свечани чинови власти којима се потврђује њена стварност. Чак до унутрашњег живота гинекеја налазе се трагови свемоћи којом се законито користила једна византиска царица; а у њеном јавном животу, у политичкој улози коју су јој признавали људи њенога времена, та се свемоћ још видније истицала. И зато ће онај ко хоће да позна и да разуме друштво и цивилизацију Византије, имати можда доста нових ствари да научи у животу ових далеких и заборављених царица.
У пространим одељењима која су чинила царски гинекеј, царица је владала као неограничена господарица. Као и цар, и она је имала, да је прати и служи, многобројну послугу од жена и дворских великодостојника. На челу њене куће био је један начелник или велики коморник, врховни старешина коморника, референдара, вратара, церемонијал-мајстора, придодатих на личну службу василисе, и који су сви, као и копљаници или протоспатари који су бдили над њеном личношћу, били брижљиво бирани међу дворским евнусима. За службу при столу, царица је имала, као и цар, свога великог столоравнатеља и свога великог пехарника. На чело њених жена била је постављена велика двороуправитељица, обично одликована високим достојанством патрицијке с појасом и која је управљала уз припомоћ надзорнице царичине гардеробе, безбројном војском дворских дама, коморкиња и дружевница. Цар је обично сам водио бригу о постављењу особа које треба да буду придодате на службу Августи, и он је за себе задржавао искључиво право да својом руком преда великој двороуправитељици знаке њенога достојанства и да прими заклетву нових дворских госпођица. Али је већини службеника гинекеја царица преко тога давала какву особену инвеституру, да би сасвим показала да они њој припадају. И мада су, на дан свога постављења, обукавши званично одело свога звања, златну тунику, бели плашт, високу капу у облику куле, прополома, ca које је висио дуги бели вео, василисине жене биле извештене од начелника, да морају имати у срцу страх господњи и задржати искрену верност, потпуну оданост василеусу и Августи, може се с разлогом веровати да су оне, кад једном буду примљене у царичину собу, брзо заборављале цара да сасвим припадну владарки.
Сигурна у верност својих службеника, царица је, у своме гинекеју, била неограничена господарица свих својих дела, и према своме карактеру и темпераменту, разно искоришћавала ту слободу. За многе од тих лепих царица старање о њиховом оделу било је једно од главних занимања. Кажу да је Теодооа, кокетна и лукава, претерано водила бригу о својој лепоти: да би јој лице било одморно и љупко, она је продужавала спавање до неко доба; да би својој кожи сачувала сјај и свежину, купала се често и дуго; волела је блесак свечаног одела, сјај великих плаштова од љубичастог пурпура везеног златом, блистав накит, драго камење и бисере, знала је да је њена лепота најбоље јемство за њену свемоћ. Друге су биле простије у своме облачењу. Зое је, изван великих дворских церемонија, носила само лаке хаљине које су лепо стајале њеној плавој лепоти; али зато je она волела мирисе и косметике, и њено одељење, где је лети као и зими буктала велика ватра која је служила за справљање паста и аромата, личило је помало на лабораторију каквог алхемичара. А друге су најзад, одбацујући то претерано улепшавање, више волеле, како каже један савременик, »да се оките сјајем својих врлина«, а »косметичку вештину драгу Клеопатри« сматрале за ситну и достојну презирања.
Неке су, као Теодора, држале да је укусно спремљен сто преимућство нераздвојно од највише власти; друге су мало трошиле на себе и нарочито налазиле задовољство да гомилају новац у огромне касе. Многе су биле побожне: молитве, дуга спајања пред иконама, озбиљни разговори са калуђерима који су били на гласу са свога строгог живота, испуњавали, су много часова у животу једне царице. Многе су волеле и књижевност. Оне су око себе скупљале читав круг књижевника, који су за њих писали дела. у прози или у стиховима, увек издашно награђивани; кагкада чак, неке од ових царица, једна Атенаида, једна Евдокија, нису сматрале испод достојанства да и саме пишу, а поглавито владаркама из династије Комнена остао је заслужени глас образованих и учених жена. Друге су налазиле више задовољства у грубим шалама дворских будала и мимичара, и саму велику Теодору, тако умну поред свега тога, забављало је каткад, са њеном урођеном генијалношћу за режирање, да приреди, често на рачун својих гостију, забаве доста сумњивог укуса. Најзад, дворске и љубавне сплетке заузимале су много места у животу тих жена и од гинекеја чиниле једно место које је задавало бриге и самоме цару.
Не треба заиста мислити да је једна византиска царица делила све своје време на молитве, облачење, примање, гозбе и свечаности. Често су уздвишеније бриге узнемиравале мозак тих владарки, и не једанпут се утицај гинекеја осетио на раду владе. Августа је имала своју личну имовину, којом је управљала како је она налазила за добро, не питајући па чак и не извештавајући василеуса; она је имала своју личну политику, и не ретко та се политика доста рђаво слагала са вољом владара. Што је још занимљивије, и што мало изненађује у једној тако апсолутистичкој монархији, у многим питањима цар је василиси остављао потпуно одрешене руке и често чак није ништа знао што се код ње догађа. И зато је гинекеј сакривао чудне или страшне тајне. Кад је Антим, цариградски патријарх, јако осумњичен за јерес, позван пред сабор, искључен из цркве, и од Јустинијана осуђен на прогонство, он је у самом двору, у Теодорином одељењу, нашао уточишта. С почетка се мало зачудише наглом нестанку прелата; затим га заборавише, мислећи да је умро. И било је велико запрепашћење кад доцније, по смрти царичиној, нађоше патријарха у дну гинекеја: он је провео дванаест година у том тајном склоништу, а Јустинијан никад ништа о томе није сазнао, и — што је можда још више за дивљење — Теодора никад није издала своју тајну.
У гинекеју се исто тако сковала завера у којој је као жртва пао цар Нићифор Фока. Теофана је могла примати своје саучеснике а да цар ништа не посумња, увести наоружане заверенике у женско одељење, и тако их добро сакрити да, кад је владалац, извештен у последњем часу, једним нејасним писмом, о завери која прети његовом животу, наредио да се претресе гинекеј, нису нашли никога и мислили су да их је неко обмануо. Два сата доцније, по једној бурној ноћи, вођа завере буде и сам подигнут у тршчаној корпи, у царичино одељење, и василеус, изненађен без одбране у својој соби, паде, са лубањом процепљеном једним страшним ударом мача, и са телом прорешетаним ранама.
Свакојако, из ових изузетних чињеница не би, требало изводити сувише опште закључке. Али оно што је много значајније то је да се између мушког двора царевог и владаркиног пребивалишта никако нису дизале, као што се и сувише верује, непрелазне преграде. Као што су Августине госпође примале из василеусове руке, у присуству свих људи, са двора, инвеституру свога достојанства, тако је василиса у своја приватна одељења пуштала многе великодостојнике који никако нису припадали безопасној категорији »голобрадих службеника«, па и сама етикета, она византиска етикета коју нам сликају као тако строгу и тако претерано чедну, отварала је, извесних свечаних дана, широм, готово непристојно, врата гинекеја.
Кад је, три дана после свадбе, нова царица: излазила из брачних соба да иде у купатило у палату Магнаур, двориграђанство стајали су уреду дуж путева по вртовима кроз које је пролазила свита. И кад би, за слугама које су разметљиво носиле чаршаве, кутије с мирисима, ковчежиће и судове, прошла василиса, у пратњи три дворске госпође које су у руци држале, као знамење љубави, црвене јабуке украшене утиснутим бисером, механичке оргуље би засвирале, народ би пљескао, дворски лакрдијаши би избацивали досетке, а државни великодостојници пратили би владарку до уласка у купатило, и чекали је код врата, да је затим свечано отпрате до брачне собе.
Кад би, неколико месеци доцније, царица дала василеусу сина, осам дана после детињег рођења, цео би двор продефиловао испред нове породиље... У спаваћој соби, превученој за ту прилику ћилимовима извезеним златом, и свој блиставој од пламена безбројних полијелеја, млада жена је лежала у постељи покривеној златотканим покривачима: поред ње је била намештена колевка где се одмарао млади наследник престола. И једно за другим, начелник је уводио код Августе људе царске куће, затим, сваку по реду старешинства, жене великих дворских достојанственика, све до удовица високих чиновника, и најзад сву аристократију царевине, сенаторе, проконзуле, патриције, разне официре; и сваки је редом, поклонивши се пред владарком, честитао и спуштао крај постеље какав мали поклон за новорођенче.
То баш нису, као што се види, харемски обичаји; и пред таквим призорима, има ли заиста основа увек говорити о строгом заточењу у гинекеју и о несавитљивој крутости византиског церемонијала?
Али живот византиске царице није цео пролазио међ уским границама њеног приватног одељења. И сам протокол давао јој је место у јавном животу, и одредио јој, поред василеуса, улогу у званичним парадама и у управљању монархијом.
Зна се каква је била, у животу једног византиског цара, важност дворских церемонија. Једно од најзанимљијих дела које је из тога удаљеног доба дошло до нас, једно од оних који пред нашим очима најбоље оживљавају чудне и живописне изгледе тога ишчезлог друштва, Расправа о церемонијама, коју је око половине X века саставио цар Константин VII, цело је посвећено описивању литија, светковина, аудијенција, ручкова, које је једна тешка и несавитљива етикета наметала владаоцу као праве дужности. Мада су се о том питању, као и о толиким стварима које се односе на ту тако слабо познату Византију, стекле доста озбиљне заблуде, и мада се нарочито јако преувеличава терет којим је церемонијал натоварио плећа владаочева — један свети Луј, па чак и један Луј XIV сигурно су чешће ишли на службу него василеус, — ипак је извесно да су те званичне светковине сачињавале добар део царскога посла. А царица му је у томе стално била другарица. »Кад нема Августе«, каже један византиски историчар, »немогуће је прослављати светковине и давати гозбе које прописује етикета.«
Тако је у јавном животу монархије царица имала своју улогу и као свој део краљевства. Њој је цар, наравно, одмах с почетка предавао готово све што се односило на женски део двора. О ускршњим празницима, док је, у Светој Софији, василеус примао царске великодостојнике, који су с поштовањем прилазили, из успомене на васкрслога Христа, да му даду пољубац мира, на галеријама. Велике Цркве, нарочито одређеним за жене, царица, седећи на престолу, окружена својим дворанима и гардом, примала је са своје стране, по истом реду старешинства по коме су њихови мужеви пролазили; поред цара, жене великих чиновника, све оне којима је дужност њихових мужева давала место у двору; и све, у свечаном оделу, са прополомом на глави, телом покривеним свилом, адиђарима и златом, долазиле су, редом, да пољубе Августу.
Све нове и нове свечаности непрестано су доводиле пред царичине ноге тај сјајни женски батаљон. У новембру, о празнику Брумалијаг, старом заостатку неког древног незнабожачког празника, василиса, у порпурној одаји, делила је женама са двора богате свилене тканине, а у вече, у великим свечаним дворанама, она их је позивала на сјајне гозбе, где су певачи из Свете Софије и из Светих Апостола певали спевове састављене у част Августе, где су глумци и дворске будале забављали скуп својим играма, где су представници циркуских странака и неколико највиших државних великодостојника изводили при крају обеда, пред владарком и њеним гостима, неку лагану и озбиљну игру при буктињама. И царица је још, кад би стране владарке долазиле у посету византиском двору, помагала цару при дочеку који им је бивао приређиван. Као и василеус, и она их је примала у аудијенције; позивала их је на ручак са женама из њихове свите; обасипала их поклонима и предусретљивошћу. Тиме је она на известан начин учествовала у спољњој политици монархије, и од љубазности њенога пријема зависили су многи успеси царске дипломатије.
Али протокол није ограничавао званичну улогу царичину само на женска примања. Она је често још непосредније помагала цару, своме мужу. На Цвети, она је с њиме седала за сто међу сенаторе и високе чиновнике позване на царску гозбу. Увршћена етикетом у све обредне поздраве којима је народ имао обичај да пресрета своје владаре, слављена чак каткада и у спевовима написаним нарочито за њу, она се нимало није бојала да се јавно покаже поред василеуса. У Хиподрому, на дане великих трка, пред Светом Палатом, кад су се вршиле извесне политичке церемоније од велике важности, маса је певала речи као ове: »Богом увенчани цареви, појавите се с Августама,« и још: »Супружници Богом штићени, василеусе и ти, славо пурпура, дођите да обасјате ваше робове и да обрадујете срца вашега народа,« и још: »Појавите се, царице Римљана:« све изрази који не би имали никаква смисла, кад се владарка, у те дане, не би појавила у ложи циркуса или на балкону палате. И обичај је тако мало захтевао да се царица ограничи на унутрашњост царскога двора, да се она много пута појављује публици чак и без пратње цареве. Тако, она иде без њега у Свету Софију на свечану литију, без њега улази у престоницу, излази пред њега кад се он враћа с војног похода. То је зато — и то објашњава велику политичку улогу коју је могла тако често играти — што је византиска василиса била нешто више него жена и другарица ваеилеусова. Од дана кад седне на цариградски престо, она је својом личношћу представљала потпуну царску власт.
У Византији нису обично, као у нашим данашњим .државама, политички разлози одлучивали о царевом избору жене. На један чудноватији и доста настран начин владар је понајвише налазио ону којом треба да се ожени.
Кад је царица Ирена хтела да ожени свога сина Константина, она је по целом царству разаслала гласнике којима је дужност била да пронађу и доведу у престоницу најлепше девојке из монархије. Да би ограничила њихов избор и учинила им посао лакшим, владарка се постарала да утврди године и стас које треба да имају кандидаткиње за василеусову руку, а исто тако и величину ципеле коју треба да обуку. Са тим упутствима, изасланици пођоше на пут, и путујући стигоше једно вече у једно село Пафлагоније. Видећи из далека једну велику и лепу кућу која је изгедала да припада каквом богатом газди, они решише да ту преноће. Рђаво су наишли: човек који је ту становао био је светац, али делећи милостињу сиромасима, потпуно је био пропао. Он ипак срдачно дочека цареве пуномоћнике, и зовну своју жену: »Спреми нам, рече, добру вечеру.« А ова, врло сметена, одговори: »Како ћу? ти си тако добро управљао твојом кућом да немамо више ни једнога комада живине у живинарнику«. — »Иди«, одговори светац, »заложи ватру, спреми велику трпезарију, понови стари сто од слонове кости: Бог ће се побринути за нашу вечеру«. Бог се заиста побринуо; и како на крају вечере изасланици, врло задовољни како су их почастили, љубазно запиташе старца о његовој породици, нађе се да има баш три унуке на удају. »У име Богом увенчаног цара«, викнуше тада пуномоћници, »нека се покажу«, јер је василеус заповедио да у целом римском царству не остане ни једна девојка коју ми не би видели.« Оне се појавише; биле су врло љупке; и баш једна од њих, Марија, имала је године које су се тражиле, жељени струк, и величину ципеле по захтеву.
Очарани својим проналаском, гласници поведоше целу породицу у Цариград. Тамо је већ било сакупљено једно туце других младих девојака, све врло лепе, и већина из племићских и богатих породица. Зато су те лепе особе с почетка гледале новодошавшу с нешто презирања, и како ова, која није била нимало глупа, рече једнога дана својим другарицама: »Другарице, да дамо једне другима обећање. Нека се она између нас којој Бог буде дао да влада, обавеже да ће се заузимати да удоми друге,« кћи једнога стратега одговори јој с висине: »О, што се мене тиче, ја сам најбогатија, из најотменије куће и најлепша; цар ће зацело мене узети. Ви друге, сироте девојке без предака, које имате само своје лепо лице, слободно можете напустити сваку наду.« По себи се разуме да је та презрива особа била кажњена за своје презирање. Кад су се кандидаткиње појавиле пред царицом, њеним сином и првим министром, рекоше јој одмах: »Ви сте дивни, госпођице, али не бисте били добри за цареву жену.« Марија, напротив, одмах освоји срце младога владара, и он њу изабра.
Такав је био, као што би могле показати и друге сличне анегдоте, уобичајени начин на који су се бирале византиске царице, осим ако се, што је још простије, владар не би занео каквом лепом пустоловком, као што је то био Јустинијанов случај с Теодором. По томе се у сваком случају види да василеуси нису преко мере полагали на племићско порекло, и да им је једна лепа жена увек изгледала довољно пристојна царица. Али су исто тако свечани обреди који су пратили крунисање и венчање били довољни да будућој владарки даду сасвим нов карактер, и да од јучерање сиромашне девојке начине једно биће више него људско, живо оваплоћење свемоћи и божанства.
Нећу у појединостима описивати велелепни церемонијал — све византиске свечаности личе по мало једна на другу у своме једноликом сјају — по коме је младој жени, уведеној, са велом на челу, у велику дворану Августејона, цар својом руком облачио пурпурну хламиду коју је претходно патријарх благословио и по коме ју је василеус крунисао круном са трепељцима од дијаманата, ни дворско примање које се затим обављало у дворској цркви Св. Стевана, ни венчање најпосле, кад је патријарх метао венчану круну на главу супружника. Од тих заплетених обреда довољно ће бити ако се запамте неколико симболичних чинова, неколико карактеристичних покрета, који износе на пуну светлост колико је владалачког достојанства садржавала у себи славна титула византиске царице.
Ево одмах једног доказа: венчање долази после крунисања, не пре њега. Није царица зато имала удела у царевој свемоћи што је његова жена; није то био одблесак власти њенога мужа који пада на њу. Чином који претходи венчању и независан је од њега, она прима владарско достојанство, и то достојанство на које је она, као и цар, уздигнута божјим избором, потпуно је једнако с царевим. То је толико истина да нову царицу народу и не представља цар. Кад јој је полагање круне на главу дало највишу моћ, она одлази, не у пратљи владара, већ праћена само својим дворанима и својим женама; лагано, кроз редове које су за њен пролаз начинили гардисти, сенатори, патрицији, великодостојници, она пролази одељењима палате, и пење се на терасу испод које стоје на окупу велика државна тела, војници и народ. У своме богатом царском оделу које бљешти од златнога веза, она се показује својим новим поданицима и они је свечано признају. И пред њом се спуштају заставе, великаши и гомила падају ничице, с челом у прашини, чује се прописно клицање страже. Она, врло озбиљна, држећи у руци две воштанице, поклони се прво пред крстом, затим поздравља свој народ, док се њој пење једнодушан узвик: »Спаси, Боже, Августу!«
Ево и другога примера. Свакојако, крунисање василисе обавијено је мало већом тајанственошћу него царево: уместо да се прослави под сводовима Свете Софије, оно се врши у самоме двору. Али не треба мислити да је то последица извесних појмова, такозваних византиских, »који су, веле, жени налагали један затворенички живот, и нису се слагали са сувише светским парадама«. У ствари, цео двор, жене и људи, присуствују томе крунисању; и кад затим, по свршеној церемонији, цар и царица примају честитања у цркви Светога Стевана, то нису као што се каткад верује, два засебна примања, једно за људе код василеуса, друго за жене код Августе. Седећи једно поред другога на својим престолима, владар и владарка гледају како једно за другим испред њих пролазе, прво сви људи, затим све жене са двора; и свако, човек или жена, пошто је уведен, придржан испод руке од два достојанственика, клекао би и обгрлио колена цару и Августи.
А ево и последње црте. Изишавши из Светог Стевана, по обављеном венчању, супружници, у прати целога двора, људи и жена, одлазе брачној соби. На њиховом пролазу, народ стоји у редовима и поздравља својим жељама нову василису. »Добро дошла, Августа Богом изабрана! Добро дошла, Августа Богом штићена! Добро дошла ти која красиш пурпур! Добро дошла, ти коју сви желе!« И гомила се пушта чак до брачног одељења, до испред царске златне постеље, и младенци ту морају понова да слушају њено клицање и њене жеље за слогу и срећу. И најзад у вече, о свадбеној вечери, највећа дворска властела — они који се зову цареви пријатељи — и највеће госпође, вечерају сви заједно, у триклиниуму Деветнаест Постеља, са царем и царицом. И оно што нарочито изненађује у свему томе церемонијалу, то је у коликој се мери људи и жене налазе приближени на томе двору за који се каже да је изгледао тако строг, и колико је мало затворенички живот те царице, којој сам протокол налаже, као први чин њеног владалачког позива, да покаже своје лице целој сакупљеној Византији.
Свакојако, треба се чувати да се у тим претпоставкама не претера. У овим тугаљивим питањима етикета и обичаји мењали су се, наравно, према времену. Изгледа да, крајем IX и у X веку, можда под утицајем муслиманског Истока, један строжији церемонијал ревносније затвара царицу у гинекеј, увија је у више велова, мање је радо позива да се појављује у јавним свечаностима. Али, између V и IX века, не гледа се на то, и кад, од краја IX века, Византија долази сваким даном у ближи додир са Западом, кад западњачке принцезе седоше на Константинов престо, строгост етикете, ако је икад и постојала, сасвим попусти, и од тада стари церемонијал пада у прашину.
И ако се најзад хоће, једним последњим примером, да обухвате у потпуности сва права која су закони и обичаји давали једној византиској царици, ево још једне чињенице која је необично карактеристична. Кад, 491 г., умре цар Зенон, његова удовица, царица Ариана, узевши власт чврстом руком, оде из царске палате у циркус, праћена дворским и државним великодостојницима, и стојећи у царској ложи, у свечаном оделу, одржа беседу народу сакупљеном у Хиподрому. Она му рече да ће се, по њеној заповести, састати Сенат и великодостојници, и уз припомоћ војске, под председништвом владарке, одредиће покојнику наследника. И заиста, тај највиши савет царевине састаде се у палати, али му је прва брига била да самој Ариани преда право да изабере новога цара. Ма како чудноват изгледао тај поступак, треба се добро чувати да се у њему види ишта револуционарно. Августа, којој од дана њеног крунисања законито припада највиша власт, законито је искоришћава у свој њеној потпуности и предаје је коме јој се свиђа. Народ који је једногласно бира признаје изрично њена права. »Теби, Августа Ариана, виче гомила, припада царско достојанство«, и искусни министар који је у VI веку саставио законик церемонијала из кога је ова прича позајмљена, подвлачи како питање наследства необично доводи у забуну »кад, вели, нема Августе или цара да обави преношење власти.«
И зато, у сваком чину који може да преиначи владу монархије, избору или придружењу једнога василеуса, василиса се увек званично појављује, показујући се у Хиподрому, беседећи народу, енергична и предузимљива, а нико се не чуди, нити помишља да се саблажњава. Имајући неограничену власт, она може по својој вољи да бира цара, да управља као регенткиња у име своје малолетне деце, или да сама влада. У време кад би германски Запад с негодовањем гледао жену на престолу, источњачка Византија је без побуне признала и примила једну владарку која се, у својим званичним актима, гордо називала, као какав човек, »Ирена, велики василеус и аутократор Римљана«.
Византиске минијатуре сачувале су нам слике :многих ових далеких царица. Оне по спољашњости показују доста разноврсне типове, и заиста све расе, све народности давале су царице Византији, Европа и Азија, Кавказ и Грчка, Цариград и провинције, Сирија и Угарска, Француска и Немачка, чак до варварских племена Казарије или Бугарске. У моралном погледу не представљају оне мање дубоке разлике; »међу овим Августама«, како су лепо казали, »било је свих типова жена који се могу замислити: жена политичара, као Теодора или као Ирена Атињанка; књижевница као Евдокија или Ана Комнена; љубавница као Зое Порфирогенета, и других, пуних чистоте и побожности, као њена сестра Теодора; и других, које су мислиле само како ће пронаћи сложене мирисе, префињеност у намештању, вештину у избору одела и украса главе, да би учиниле преврату женској отменој Византији; онаквих о којима се није говорило и онаквих о којима се сувише говорило; онаквих чија су се врата отварала само калуђерима мученицима и ревносним свештеницима; оних које су примале опсенаре и враче, и оних кроз чији се прозор с времена на време пуштао какав човек зашивен у џак, кога би прогутали ћутљиви таласи Босфора«. Не треба се дакле, ако хоћемо да их добро познамо, више заваравати сјајном једноликошћу царског одела у које су оне обучене него што се треба обмањивати строгом спољашњошћу церемонијала по коме је изгледало да је уређен њихов живот. Њихове су душе различите, и разне су такође улоге које су оне играле: и тиме управо оне заслужују нашу пажњу.
У историји једног ишчезлога друштва, оно што највише мора привући пажњу, никако нису велики ратни подвизи, ма како живописно изгледало причање тих догађаја, нити преврати двора и касарне ма како трагично изгледала њихова слика. Оно што се треба потрудити и изнаћи, јер нас много више учи о томе друштву, то су многоструки изгледи свакодневног живота, то су разни начини живљења и мишљења, то су нарави, обичаји, то је једном речју цивилизација. На све то живот једне византиске царице баца може бити доста нове светлости; и ако додамо да су нам поред тих слика царицâ, доста добро позната и понека велика госпођа, и понека византиска грађанка, тако да бисмо их могли насликати. Можда ће се сматрати, ако покушамо да ове ликове жена ставимо у њихов историски оквир, ако се потрудимо да успоставимо средину у којој су живеле, да нећемо учинити једно сасвим бескорисно дело. Из ових истраживања, на изглед нешто посебних, издвојиће се неколико општијих погледа, неколико доста живих и доста живописних слика тога византиског друштва тако удаљеног и тако слабо познатог.