Vizantijske slike (Š. Dil) 1

Izvor: Викизворник
Idi na: navigaciju, pretragu
Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil


Život jedne vizantiske carice.

I

U najudaljenijem delu carskoga dvora u Vizantiji, iza dvorana za stražu i odeljenja za primanje, usred vrtova punih hlada i tekućih voda koji su ga činili, po rečima jednoga hroničara, kao »neki novi Eden«, kao »neki drugi raj«, dizalo se privatno obitalište grčkih careva srednjega veka.

Opisi vizantiskih pisaca dopuštaju nam još više da nazremo kakvo je bilo to gospodsko i raskošno prebivalište, koje su kroz vekove ulepšavali više pokoljenja vladalaca, i gde su, daleko od svetske vreve i dosade ceremonijala, vasileusi[1] , predstavnici Boga na zemlji, nalazili dokolice da opet postanu ljudi. Svuda je bio sam skupoceni mramor, sam sjajni mozajik. U velikoj dvorani Nove Palate koju je sagradio Vasilije I, iznad veličanstvene kolonade u kojoj se naizmenično ređao mramor i crveni oniks, velike kompozicije, spomenici onog svetovnog slikarstva koje vizantiski gospodari nisu prezirali toliko koliko se misli, predstavljale su vladara gde sedi na prestolu među svojim pobedonosnim vojvodama, i pričale slavnu epopeju njegove vladavine, »herkulske radove vasileusove«, kako kaže jedan savremeni pisac, »njegovu brigu za sreću svojih podanika, njegove napore na bojnom polju, njegove Bogom dane pobede«. Ali je naročito carska spavaća soba bila, izgleda, pravo čudo od lepote. Pod visokom tavanicom posutom zlatnim zvezdama, gde se, naslikan u mozajiku zelene boje, sijao krst, simvol spasenja, raskošni ukrasi kitili su sve delove prostrane odaje. Na podu popločanom mozajikom, u središnom medaljonu, nalazio se jedan paun sa sjajno crvenim perjem, a po uglovima, četiri orla — carska tica — bila su predstavljena u okvirima od zelenog mramora, raširenih krila, gotovi da polete. Po dnu zidova, pločice od mozajika činile su kao neki pervaz od cveća; više gore, na jasno zlatnoj osnovi, drugi mozajici predstavljali su, u sjajnom, svečanom odelu, celu carsku porodicu: Vasilija, kako sedi na prestolu, s krunom na glavi, pored njega njegovu ženu Evdokiju, i oko njih poređane, onakve od prilike kakvi se mogu videti na izbledelim minijaturama jednog lepog rukopisa Narodne Biblioteke, njihove sinove i kćeri, držeći u ruci knjige, na kojima su bile ispisane pobožne izreke iz Svetog Pisma; svi su ozbiljno pružali ruke ka iskupilačkom znaku krsta, i dugi natpisi, ispisani po zidovima, prizivali su na dinastiju božji blagoslov i molili za nju obećanje carstva nebesnog.

Dalje, u odeljenjima Bisera, bila je letnja spavaća soba vladalaca, sa zlatnim svodom na četiri mramorna stuba, sa oblogama ukrašenim prizorima iz lova, u mozajiku, i koja se, na dve strane, otvarala kroz galerije sa stubovima prema svežini vrtova. Tu je bila, u odeljenju koje se zvalo Karisko, jer je celo bilo sagrađeno od kariskog mramora, zimska spavaća soba, zaklonjena od jakih vetrova koji su duvali s Mramornog Mora; tu je bila caričina garderoba, popločana prokoneskim mramorom, i sva ukrašena živopisima koji su predstavljali slike iz Svetoga Pisma. Bila je naročita caričina spavaća soba, divna dvorana čiji je mramorni pod izgledao kao »livada prošarana cvećem«, i čiji su zidovi, obloženi porfirom, zelenom tesaliskom brečom, belim kariskim mramorom, davali tako srećan i tako redak sklad boja da je odaja dobila ime dvorane Muzikosa ili Harmonije. Bilo je još odeljenje Ljubavi, i odeljenje Purpura, gde je predanje zahtevalo da dolaze na svet deca carske porodice, ona koja su se zbog toga zvala »porfirorodni«. I, jednom rečju, svuda je bila velelepnost vrata, od srebra ili od slonove kosti, purpurnih zavesa koje klize po srebrnim šipkama, ćilimova vezenih zlatom, na kojima su bile predstavljene basnoslovne životinje, velikih zlatnih polijeleja obešenih o svodove kubeta, skupocenih stvari fino ukrašenih umetanim pločicama od sedefa, slonove kosti i zlata.

U tom veličanstvenom obitalištu, sred svoga dvora od evnuha i žena, daleko od sjajnih parada ceremonijala, daleko od hučne uzrujanosti prestonice, živela je u tihom miru cvetnih vrtova, kraj jasnog žubora vodoskoka, ona čiji bih život hteo ovde da opišem »slava purpura, radost sveta«, kako ju je pozdravljao carigradski narod, »blagočestiva i presrećna Avgusta, vasilisa koja voli Hrista«, kako ju je nazivao protokol, jednom rečju, carica Vizantije.

II

Život koji su vodile vladarke Istočnog Rimskog Carstva obično se predstavlja u dosta netačnoj svetlosti. Po nekom nesvesnom opominjanju na pojmove koji su, u staroj Grčkoj, u srednjevekovnoj Rusiji, na muslimanskom Istoku kroz sva vremena, odredili položaj žene, vizantiske se carice rado smatraju kao večite maloletnice, i večite zatvorenice, strogo ograđene u ginekeju,[2] pritešnjene evnuhovom sabljom, koje puštaju u svoju blizinu samo žene, »ljude bez brade«, kako se govorilo u Vizantiji, i stare sveštenike, koje se pokazuju u publici samo u vrlo retkim svečanostima, k to strogo pokrivene, da se zaklone od radoznalih pogleda, koje drže u strani svoj ženski dvor, brižljivo odvojen od vasileusovog, koje žive, jednom rečju, u tom hrišćanskom društvu životom muslimanskog harema.

Iako je jako rasprostrto, to mišljenje koje je stvoreno o carskom životu može se prilično sporiti. Malo je država načinilo ženi više mesta, dalo joj znatniju ulogu, osiguralo joj širi uticaj na politiku i sudbinu vlade, nego što je to činila vizantiska carevina. To je, kao što su pravo primetili, »jedna od najistaknutijih crta grčke istorije u srednjem veku«.[3] Ne samo da su mnoge carice svojim dražima i nadmoćnošću svoga uma vršile na svoje muževe svemoćan uticaj: to bi malo šta dokazalo, i sve sultanije-ljubimice činile su to isto; nego su se u monarhiji, koju je je osnovao Konstantin, gotovo kroz sve vekove istorije sretale žene koje su često same vladale, koje su još češće samovlasno raspolagale krunom i stvarale careve. Ništa nije nedostajalo tim vladarkama, ni velelepnost ceremonija kojom se ispoljava spoljni sjaj moći, ni svečani činovi vlasti kojima se potvrđuje njena stvarnost. Čak do unutrašnjeg života ginekeja nalaze se tragovi svemoći kojom se zakonito koristila jedna vizantiska carica; a u njenom javnom životu, u političkoj ulozi koju su joj priznavali ljudi njenoga vremena, ta se svemoć još vidnije isticala. I zato će onaj ko hoće da pozna i da razume društvo i civilizaciju Vizantije, imati možda dosta novih stvari da nauči u životu ovih dalekih i zaboravljenih carica.

III

U prostranim odeljenjima koja su činila carski ginekej, carica je vladala kao neograničena gospodarica. Kao i car, i ona je imala, da je prati i služi, mnogobrojnu poslugu od žena i dvorskih velikodostojnika. Na čelu njene kuće bio je jedan načelnik ili veliki komornik, vrhovni starešina komornika, referendara, vratara, ceremonijal-majstora, pridodatih na ličnu službu vasilise, i koji su svi, kao i kopljanici ili protospatari koji su bdili nad njenom ličnošću, bili brižljivo birani među dvorskim evnusima. Za službu pri stolu, carica je imala, kao i car, svoga velikog stoloravnatelja i svoga velikog peharnika. Na čelo njenih žena bila je postavljena velika dvoroupraviteljica, obično odlikovana visokim dostojanstvom patricijke s pojasom i koja je upravljala uz pripomoć nadzornice caričine garderobe, bezbrojnom vojskom dvorskih dama, komorkinja i druževnica. Car je obično sam vodio brigu o postavljenju osoba koje treba da budu pridodate na službu Avgusti, i on je za sebe zadržavao isključivo pravo da svojom rukom preda velikoj dvoroupraviteljici znake njenoga dostojanstva i da primi zakletvu novih dvorskih gospođica. Ali je većini službenika ginekeja carica preko toga davala kakvu osobenu investituru, da bi sasvim pokazala da oni njoj pripadaju. I mada su, na dan svoga postavljenja, obukavši zvanično odelo svoga zvanja, zlatnu tuniku, beli plašt, visoku kapu u obliku kule, propoloma, ca koje je visio dugi beli veo, vasilisine žene bile izveštene od načelnika, da moraju imati u srcu strah gospodnji i zadržati iskrenu vernost, potpunu odanost vasileusu i Avgusti, može se s razlogom verovati da su one, kad jednom budu primljene u caričinu sobu, brzo zaboravljale cara da sasvim pripadnu vladarki.

Sigurna u vernost svojih službenika, carica je, u svome ginekeju, bila neograničena gospodarica svih svojih dela, i prema svome karakteru i temperamentu, razno iskorišćavala tu slobodu. Za mnoge od tih lepih carica staranje o njihovom odelu bilo je jedno od glavnih zanimanja. Kažu da je Teodooa, koketna i lukava, preterano vodila brigu o svojoj lepoti: da bi joj lice bilo odmorno i ljupko, ona je produžavala spavanje do neko doba; da bi svojoj koži sačuvala sjaj i svežinu, kupala se često i dugo; volela je blesak svečanog odela, sjaj velikih plaštova od ljubičastog purpura vezenog zlatom, blistav nakit, drago kamenje i bisere, znala je da je njena lepota najbolje jemstvo za njenu svemoć. Druge su bile prostije u svome oblačenju. Zoe je, izvan velikih dvorskih ceremonija, nosila samo lake haljine koje su lepo stajale njenoj plavoj lepoti; ali zato je ona volela mirise i kosmetike, i njeno odeljenje, gde je leti kao i zimi buktala velika vatra koja je služila za spravljanje pasta i aromata, ličilo je pomalo na laboratoriju kakvog alhemičara. A druge su najzad, odbacujući to preterano ulepšavanje, više volele, kako kaže jedan savremenik, »da se okite sjajem svojih vrlina«, a »kosmetičku veštinu dragu Kleopatri« smatrale za sitnu i dostojnu preziranja.

Neke su, kao Teodora, držale da je ukusno spremljen sto preimućstvo nerazdvojno od najviše vlasti; druge su malo trošile na sebe i naročito nalazile zadovoljstvo da gomilaju novac u ogromne kase. Mnoge su bile pobožne: molitve, duga spajanja pred ikonama, ozbiljni razgovori sa kaluđerima koji su bili na glasu sa svoga strogog života, ispunjavali, su mnogo časova u životu jedne carice. Mnoge su volele i književnost. One su oko sebe skupljale čitav krug književnika, koji su za njih pisali dela. u prozi ili u stihovima, uvek izdašno nagrađivani; kagkada čak, neke od ovih carica, jedna Atenaida, jedna Evdokija, nisu smatrale ispod dostojanstva da i same pišu, a poglavito vladarkama iz dinastije Komnena ostao je zasluženi glas obrazovanih i učenih žena. Druge su nalazile više zadovoljstva u grubim šalama dvorskih budala i mimičara, i samu veliku Teodoru, tako umnu pored svega toga, zabavljalo je katkad, sa njenom urođenom genijalnošću za režiranje, da priredi, često na račun svojih gostiju, zabave dosta sumnjivog ukusa. Najzad, dvorske i ljubavne spletke zauzimale su mnogo mesta u životu tih žena i od ginekeja činile jedno mesto koje je zadavalo brige i samome caru.

Ne treba zaista misliti da je jedna vizantiska carica delila sve svoje vreme na molitve, oblačenje, primanje, gozbe i svečanosti. Često su uzdvišenije brige uznemiravale mozak tih vladarki, i ne jedanput se uticaj ginekeja osetio na radu vlade. Avgusta je imala svoju ličnu imovinu, kojom je upravljala kako je ona nalazila za dobro, ne pitajući pa čak i ne izveštavajući vasileusa; ona je imala svoju ličnu politiku, i ne retko ta se politika dosta rđavo slagala sa voljom vladara. Što je još zanimljivije, i što malo iznenađuje u jednoj tako apsolutističkoj monarhiji, u mnogim pitanjima car je vasilisi ostavljao potpuno odrešene ruke i često čak nije ništa znao što se kod nje događa. I zato je ginekej sakrivao čudne ili strašne tajne. Kad je Antim, carigradski patrijarh, jako osumnjičen za jeres, pozvan pred sabor, isključen iz crkve, i od Justinijana osuđen na progonstvo, on je u samom dvoru, u Teodorinom odeljenju, našao utočišta. S početka se malo začudiše naglom nestanku prelata; zatim ga zaboraviše, misleći da je umro. I bilo je veliko zaprepašćenje kad docnije, po smrti caričinoj, nađoše patrijarha u dnu ginekeja: on je proveo dvanaest godina u tom tajnom skloništu, a Justinijan nikad ništa o tome nije saznao, i — što je možda još više za divljenje — Teodora nikad nije izdala svoju tajnu.

U ginekeju se isto tako skovala zavera u kojoj je kao žrtva pao car Nićifor Foka. Teofana je mogla primati svoje saučesnike a da car ništa ne posumnja, uvesti naoružane zaverenike u žensko odeljenje, i tako ih dobro sakriti da, kad je vladalac, izvešten u poslednjem času, jednim nejasnim pismom, o zaveri koja preti njegovom životu, naredio da se pretrese ginekej, nisu našli nikoga i mislili su da ih je neko obmanuo. Dva sata docnije, po jednoj burnoj noći, vođa zavere bude i sam podignut u trščanoj korpi, u caričino odeljenje, i vasileus, iznenađen bez odbrane u svojoj sobi, pade, sa lubanjom procepljenom jednim strašnim udarom mača, i sa telom prorešetanim ranama.

Svakojako, iz ovih izuzetnih činjenica ne bi, trebalo izvoditi suviše opšte zaključke. Ali ono što je mnogo značajnije to je da se između muškog dvora carevog i vladarkinog prebivališta nikako nisu dizale, kao što se i suviše veruje, neprelazne pregrade. Kao što su Avgustine gospođe primale iz vasileusove ruke, u prisustvu svih ljudi, sa dvora, investituru svoga dostojanstva, tako je vasilisa u svoja privatna odeljenja puštala mnoge velikodostojnike koji nikako nisu pripadali bezopasnoj kategoriji »golobradih službenika«, pa i sama etiketa, ona vizantiska etiketa koju nam slikaju kao tako strogu i tako preterano čednu, otvarala je, izvesnih svečanih dana, širom, gotovo nepristojno, vrata ginekeja.

Kad je, tri dana posle svadbe, nova carica: izlazila iz bračnih soba da ide u kupatilo u palatu Magnaur, dvorigrađanstvo stajali su uredu duž puteva po vrtovima kroz koje je prolazila svita. I kad bi, za slugama koje su razmetljivo nosile čaršave, kutije s mirisima, kovčežiće i sudove, prošla vasilisa, u pratnji tri dvorske gospođe koje su u ruci držale, kao znamenje ljubavi, crvene jabuke ukrašene utisnutim biserom, mehaničke orgulje bi zasvirale, narod bi pljeskao, dvorski lakrdijaši bi izbacivali dosetke, a državni velikodostojnici pratili bi vladarku do ulaska u kupatilo, i čekali je kod vrata, da je zatim svečano otprate do bračne sobe.

Kad bi, nekoliko meseci docnije, carica dala vasileusu sina, osam dana posle detinjeg rođenja, ceo bi dvor prodefilovao ispred nove porodilje... U spavaćoj sobi, prevučenoj za tu priliku ćilimovima izvezenim zlatom, i svoj blistavoj od plamena bezbrojnih polijeleja, mlada žena je ležala u postelji pokrivenoj zlatotkanim pokrivačima: pored nje je bila nameštena kolevka gde se odmarao mladi naslednik prestola. I jedno za drugim, načelnik je uvodio kod Avguste ljude carske kuće, zatim, svaku po redu starešinstva, žene velikih dvorskih dostojanstvenika, sve do udovica visokih činovnika, i najzad svu aristokratiju carevine, senatore, prokonzule, patricije, razne oficire; i svaki je redom, poklonivši se pred vladarkom, čestitao i spuštao kraj postelje kakav mali poklon za novorođenče.

To baš nisu, kao što se vidi, haremski običaji; i pred takvim prizorima, ima li zaista osnova uvek govoriti o strogom zatočenju u ginekeju i o nesavitljivoj krutosti vizantiskog ceremonijala?

IV

Ali život vizantiske carice nije ceo prolazio međ uskim granicama njenog privatnog odeljenja. I sam protokol davao joj je mesto u javnom životu, i odredio joj, pored vasileusa, ulogu u zvaničnim paradama i u upravljanju monarhijom.

Zna se kakva je bila, u životu jednog vizantiskog cara, važnost dvorskih ceremonija. Jedno od najzanimljijih dela koje je iz toga udaljenog doba došlo do nas, jedno od onih koji pred našim očima najbolje oživljavaju čudne i živopisne izglede toga iščezlog društva, Rasprava o ceremonijama, koju je oko polovine X veka sastavio car Konstantin VII, celo je posvećeno opisivanju litija, svetkovina, audijencija, ručkova, koje je jedna teška i nesavitljiva etiketa nametala vladaocu kao prave dužnosti. Mada su se o tom pitanju, kao i o tolikim stvarima koje se odnose na tu tako slabo poznatu Vizantiju, stekle dosta ozbiljne zablude, i mada se naročito jako preuveličava teret kojim je ceremonijal natovario pleća vladaočeva — jedan sveti Luj, pa čak i jedan Luj XIV sigurno su češće išli na službu nego vasileus, — ipak je izvesno da su te zvanične svetkovine sačinjavale dobar deo carskoga posla. A carica mu je u tome stalno bila drugarica. »Kad nema Avguste«, kaže jedan vizantiski istoričar, »nemoguće je proslavljati svetkovine i davati gozbe koje propisuje etiketa.«

Tako je u javnom životu monarhije carica imala svoju ulogu i kao svoj deo kraljevstva. Njoj je car, naravno, odmah s početka predavao gotovo sve što se odnosilo na ženski deo dvora. O uskršnjim praznicima, dok je, u Svetoj Sofiji, vasileus primao carske velikodostojnike, koji su s poštovanjem prilazili, iz uspomene na vaskrsloga Hrista, da mu dadu poljubac mira, na galerijama. Velike Crkve, naročito određenim za žene, carica, sedeći na prestolu, okružena svojim dvoranima i gardom, primala je sa svoje strane, po istom redu starešinstva po kome su njihovi muževi prolazili; pored cara, žene velikih činovnika, sve one kojima je dužnost njihovih muževa davala mesto u dvoru; i sve, u svečanom odelu, sa propolomom na glavi, telom pokrivenim svilom, adiđarima i zlatom, dolazile su, redom, da poljube Avgustu.

Sve nove i nove svečanosti neprestano su dovodile pred caričine noge taj sjajni ženski bataljon. U novembru, o prazniku Brumalijag, starom zaostatku nekog drevnog neznabožačkog praznika, vasilisa, u porpurnoj odaji, delila je ženama sa dvora bogate svilene tkanine, a u veče, u velikim svečanim dvoranama, ona ih je pozivala na sjajne gozbe, gde su pevači iz Svete Sofije i iz Svetih Apostola pevali spevove sastavljene u čast Avguste, gde su glumci i dvorske budale zabavljali skup svojim igrama, gde su predstavnici cirkuskih stranaka i nekoliko najviših državnih velikodostojnika izvodili pri kraju obeda, pred vladarkom i njenim gostima, neku laganu i ozbiljnu igru pri buktinjama. I carica je još, kad bi strane vladarke dolazile u posetu vizantiskom dvoru, pomagala caru pri dočeku koji im je bivao priređivan. Kao i vasileus, i ona ih je primala u audijencije; pozivala ih je na ručak sa ženama iz njihove svite; obasipala ih poklonima i predusretljivošću. Time je ona na izvestan način učestvovala u spoljnjoj politici monarhije, i od ljubaznosti njenoga prijema zavisili su mnogi uspesi carske diplomatije.

Ali protokol nije ograničavao zvaničnu ulogu caričinu samo na ženska primanja. Ona je često još neposrednije pomagala caru, svome mužu. Na Cveti, ona je s njime sedala za sto među senatore i visoke činovnike pozvane na carsku gozbu. Uvršćena etiketom u sve obredne pozdrave kojima je narod imao običaj da presreta svoje vladare, slavljena čak katkada i u spevovima napisanim naročito za nju, ona se nimalo nije bojala da se javno pokaže pored vasileusa. U Hipodromu, na dane velikih trka, pred Svetom Palatom, kad su se vršile izvesne političke ceremonije od velike važnosti, masa je pevala reči kao ove: »Bogom uvenčani carevi, pojavite se s Avgustama,« i još: »Supružnici Bogom štićeni, vasileuse i ti, slavo purpura, dođite da obasjate vaše robove i da obradujete srca vašega naroda,« i još: »Pojavite se, carice Rimljana:« sve izrazi koji ne bi imali nikakva smisla, kad se vladarka, u te dane, ne bi pojavila u loži cirkusa ili na balkonu palate. I običaj je tako malo zahtevao da se carica ograniči na unutrašnjost carskoga dvora, da se ona mnogo puta pojavljuje publici čak i bez pratnje careve. Tako, ona ide bez njega u Svetu Sofiju na svečanu litiju, bez njega ulazi u prestonicu, izlazi pred njega kad se on vraća s vojnog pohoda. To je zato — i to objašnjava veliku političku ulogu koju je mogla tako često igrati — što je vizantiska vasilisa bila nešto više nego žena i drugarica vaeileusova. Od dana kad sedne na carigradski presto, ona je svojom ličnošću predstavljala potpunu carsku vlast.

V

U Vizantiji nisu obično, kao u našim današnjim .državama, politički razlozi odlučivali o carevom izboru žene. Na jedan čudnovatiji i dosta nastran način vladar je ponajviše nalazio onu kojom treba da se oženi.

Kad je carica Irena htela da oženi svoga sina Konstantina, ona je po celom carstvu razaslala glasnike kojima je dužnost bila da pronađu i dovedu u prestonicu najlepše devojke iz monarhije. Da bi ograničila njihov izbor i učinila im posao lakšim, vladarka se postarala da utvrdi godine i stas koje treba da imaju kandidatkinje za vasileusovu ruku, a isto tako i veličinu cipele koju treba da obuku. Sa tim uputstvima, izaslanici pođoše na put, i putujući stigoše jedno veče u jedno selo Paflagonije. Videći iz daleka jednu veliku i lepu kuću koja je izgedala da pripada kakvom bogatom gazdi, oni rešiše da tu prenoće. Rđavo su naišli: čovek koji je tu stanovao bio je svetac, ali deleći milostinju siromasima, potpuno je bio propao. On ipak srdačno dočeka careve punomoćnike, i zovnu svoju ženu: »Spremi nam, reče, dobru večeru.« A ova, vrlo smetena, odgovori: »Kako ću? ti si tako dobro upravljao tvojom kućom da nemamo više ni jednoga komada živine u živinarniku«. — »Idi«, odgovori svetac, »založi vatru, spremi veliku trpezariju, ponovi stari sto od slonove kosti: Bog će se pobrinuti za našu večeru«. Bog se zaista pobrinuo; i kako na kraju večere izaslanici, vrlo zadovoljni kako su ih počastili, ljubazno zapitaše starca o njegovoj porodici, nađe se da ima baš tri unuke na udaju. »U ime Bogom uvenčanog cara«, viknuše tada punomoćnici, »neka se pokažu«, jer je vasileus zapovedio da u celom rimskom carstvu ne ostane ni jedna devojka koju mi ne bi videli.« One se pojaviše; bile su vrlo ljupke; i baš jedna od njih, Marija, imala je godine koje su se tražile, željeni struk, i veličinu cipele po zahtevu.

Očarani svojim pronalaskom, glasnici povedoše celu porodicu u Carigrad. Tamo je već bilo sakupljeno jedno tuce drugih mladih devojaka, sve vrlo lepe, i većina iz plemićskih i bogatih porodica. Zato su te lepe osobe s početka gledale novodošavšu s nešto preziranja, i kako ova, koja nije bila nimalo glupa, reče jednoga dana svojim drugaricama: »Drugarice, da damo jedne drugima obećanje. Neka se ona između nas kojoj Bog bude dao da vlada, obaveže da će se zauzimati da udomi druge,« kći jednoga stratega odgovori joj s visine: »O, što se mene tiče, ja sam najbogatija, iz najotmenije kuće i najlepša; car će zacelo mene uzeti. Vi druge, sirote devojke bez predaka, koje imate samo svoje lepo lice, slobodno možete napustiti svaku nadu.« Po sebi se razume da je ta prezriva osoba bila kažnjena za svoje preziranje. Kad su se kandidatkinje pojavile pred caricom, njenim sinom i prvim ministrom, rekoše joj odmah: »Vi ste divni, gospođice, ali ne biste bili dobri za carevu ženu.« Marija, naprotiv, odmah osvoji srce mladoga vladara, i on nju izabra.

Takav je bio, kao što bi mogle pokazati i druge slične anegdote, uobičajeni način na koji su se birale vizantiske carice, osim ako se, što je još prostije, vladar ne bi zaneo kakvom lepom pustolovkom, kao što je to bio Justinijanov slučaj s Teodorom. Po tome se u svakom slučaju vidi da vasileusi nisu preko mere polagali na plemićsko poreklo, i da im je jedna lepa žena uvek izgledala dovoljno pristojna carica. Ali su isto tako svečani obredi koji su pratili krunisanje i venčanje bili dovoljni da budućoj vladarki dadu sasvim nov karakter, i da od jučeranje siromašne devojke načine jedno biće više nego ljudsko, živo ovaploćenje svemoći i božanstva.

Neću u pojedinostima opisivati velelepni ceremonijal — sve vizantiske svečanosti liče po malo jedna na drugu u svome jednolikom sjaju — po kome je mladoj ženi, uvedenoj, sa velom na čelu, u veliku dvoranu Avgustejona, car svojom rukom oblačio purpurnu hlamidu koju je prethodno patrijarh blagoslovio i po kome ju je vasileus krunisao krunom sa trepeljcima od dijamanata, ni dvorsko primanje koje se zatim obavljalo u dvorskoj crkvi Sv. Stevana, ni venčanje najposle, kad je patrijarh metao venčanu krunu na glavu supružnika. Od tih zapletenih obreda dovoljno će biti ako se zapamte nekoliko simboličnih činova, nekoliko karakterističnih pokreta, koji iznose na punu svetlost koliko je vladalačkog dostojanstva sadržavala u sebi slavna titula vizantiske carice.

Evo odmah jednog dokaza: venčanje dolazi posle krunisanja, ne pre njega. Nije carica zato imala udela u carevoj svemoći što je njegova žena; nije to bio odblesak vlasti njenoga muža koji pada na nju. Činom koji prethodi venčanju i nezavisan je od njega, ona prima vladarsko dostojanstvo, i to dostojanstvo na koje je ona, kao i car, uzdignuta božjim izborom, potpuno je jednako s carevim. To je toliko istina da novu caricu narodu i ne predstavlja car. Kad joj je polaganje krune na glavu dalo najvišu moć, ona odlazi, ne u pratlji vladara, već praćena samo svojim dvoranima i svojim ženama; lagano, kroz redove koje su za njen prolaz načinili gardisti, senatori, patriciji, velikodostojnici, ona prolazi odeljenjima palate, i penje se na terasu ispod koje stoje na okupu velika državna tela, vojnici i narod. U svome bogatom carskom odelu koje blješti od zlatnoga veza, ona se pokazuje svojim novim podanicima i oni je svečano priznaju. I pred njom se spuštaju zastave, velikaši i gomila padaju ničice, s čelom u prašini, čuje se propisno klicanje straže. Ona, vrlo ozbiljna, držeći u ruci dve voštanice, pokloni se prvo pred krstom, zatim pozdravlja svoj narod, dok se njoj penje jednodušan uzvik: »Spasi, Bože, Avgustu!«

Evo i drugoga primera. Svakojako, krunisanje vasilise obavijeno je malo većom tajanstvenošću nego carevo: umesto da se proslavi pod svodovima Svete Sofije, ono se vrši u samome dvoru. Ali ne treba misliti da je to posledica izvesnih pojmova, takozvanih vizantiskih, »koji su, vele, ženi nalagali jedan zatvorenički život, i nisu se slagali sa suviše svetskim paradama«. U stvari, ceo dvor, žene i ljudi, prisustvuju tome krunisanju; i kad zatim, po svršenoj ceremoniji, car i carica primaju čestitanja u crkvi Svetoga Stevana, to nisu kao što se katkad veruje, dva zasebna primanja, jedno za ljude kod vasileusa, drugo za žene kod Avguste. Sedeći jedno pored drugoga na svojim prestolima, vladar i vladarka gledaju kako jedno za drugim ispred njih prolaze, prvo svi ljudi, zatim sve žene sa dvora; i svako, čovek ili žena, pošto je uveden, pridržan ispod ruke od dva dostojanstvenika, klekao bi i obgrlio kolena caru i Avgusti.

A evo i poslednje crte. Izišavši iz Svetog Stevana, po obavljenom venčanju, supružnici, u prati celoga dvora, ljudi i žena, odlaze bračnoj sobi. Na njihovom prolazu, narod stoji u redovima i pozdravlja svojim željama novu vasilisu. »Dobro došla, Avgusta Bogom izabrana! Dobro došla, Avgusta Bogom štićena! Dobro došla ti koja krasiš purpur! Dobro došla, ti koju svi žele!« I gomila se pušta čak do bračnog odeljenja, do ispred carske zlatne postelje, i mladenci tu moraju ponova da slušaju njeno klicanje i njene želje za slogu i sreću. I najzad u veče, o svadbenoj večeri, najveća dvorska vlastela — oni koji se zovu carevi prijatelji — i najveće gospođe, večeraju svi zajedno, u trikliniumu Devetnaest Postelja, sa carem i caricom. I ono što naročito iznenađuje u svemu tome ceremonijalu, to je u kolikoj se meri ljudi i žene nalaze približeni na tome dvoru za koji se kaže da je izgledao tako strog, i koliko je malo zatvorenički život te carice, kojoj sam protokol nalaže, kao prvi čin njenog vladalačkog poziva, da pokaže svoje lice celoj sakupljenoj Vizantiji.

Svakojako, treba se čuvati da se u tim pretpostavkama ne pretera. U ovim tugaljivim pitanjima etiketa i običaji menjali su se, naravno, prema vremenu. Izgleda da, krajem IX i u X veku, možda pod uticajem muslimanskog Istoka, jedan strožiji ceremonijal revnosnije zatvara caricu u ginekej, uvija je u više velova, manje je rado poziva da se pojavljuje u javnim svečanostima. Ali, između V i IX veka, ne gleda se na to, i kad, od kraja IX veka, Vizantija dolazi svakim danom u bliži dodir sa Zapadom, kad zapadnjačke princeze sedoše na Konstantinov presto, strogost etikete, ako je ikad i postojala, sasvim popusti, i od tada stari ceremonijal pada u prašinu.

I ako se najzad hoće, jednim poslednjim primerom, da obuhvate u potpunosti sva prava koja su zakoni i običaji davali jednoj vizantiskoj carici, evo još jedne činjenice koja je neobično karakteristična. Kad, 491 g., umre car Zenon, njegova udovica, carica Ariana, uzevši vlast čvrstom rukom, ode iz carske palate u cirkus, praćena dvorskim i državnim velikodostojnicima, i stojeći u carskoj loži, u svečanom odelu, održa besedu narodu sakupljenom u Hipodromu. Ona mu reče da će se, po njenoj zapovesti, sastati Senat i velikodostojnici, i uz pripomoć vojske, pod predsedništvom vladarke, odrediće pokojniku naslednika. I zaista, taj najviši savet carevine sastade se u palati, ali mu je prva briga bila da samoj Ariani preda pravo da izabere novoga cara. Ma kako čudnovat izgledao taj postupak, treba se dobro čuvati da se u njemu vidi išta revolucionarno. Avgusta, kojoj od dana njenog krunisanja zakonito pripada najviša vlast, zakonito je iskorišćava u svoj njenoj potpunosti i predaje je kome joj se sviđa. Narod koji je jednoglasno bira priznaje izrično njena prava. »Tebi, Avgusta Ariana, viče gomila, pripada carsko dostojanstvo«, i iskusni ministar koji je u VI veku sastavio zakonik ceremonijala iz koga je ova priča pozajmljena, podvlači kako pitanje nasledstva neobično dovodi u zabunu »kad, veli, nema Avguste ili cara da obavi prenošenje vlasti.«

I zato, u svakom činu koji može da preinači vladu monarhije, izboru ili pridruženju jednoga vasileusa, vasilisa se uvek zvanično pojavljuje, pokazujući se u Hipodromu, besedeći narodu, energična i preduzimljiva, a niko se ne čudi, niti pomišlja da se sablažnjava. Imajući neograničenu vlast, ona može po svojoj volji da bira cara, da upravlja kao regentkinja u ime svoje maloletne dece, ili da sama vlada. U vreme kad bi germanski Zapad s negodovanjem gledao ženu na prestolu, istočnjačka Vizantija je bez pobune priznala i primila jednu vladarku koja se, u svojim zvaničnim aktima, gordo nazivala, kao kakav čovek, »Irena, veliki vasileus i autokrator Rimljana«.

Vizantiske minijature sačuvale su nam slike :mnogih ovih dalekih carica. One po spoljašnjosti pokazuju dosta raznovrsne tipove, i zaista sve rase, sve narodnosti davale su carice Vizantiji, Evropa i Azija, Kavkaz i Grčka, Carigrad i provincije, Sirija i Ugarska, Francuska i Nemačka, čak do varvarskih plemena Kazarije ili Bugarske. U moralnom pogledu ne predstavljaju one manje duboke razlike; »među ovim Avgustama«, kako su lepo kazali, »bilo je svih tipova žena koji se mogu zamisliti: žena političara, kao Teodora ili kao Irena Atinjanka; književnica kao Evdokija ili Ana Komnena; ljubavnica kao Zoe Porfirogeneta, i drugih, punih čistote i pobožnosti, kao njena sestra Teodora; i drugih, koje su mislile samo kako će pronaći složene mirise, prefinjenost u nameštanju, veštinu u izboru odela i ukrasa glave, da bi učinile prevratu ženskoj otmenoj Vizantiji; onakvih o kojima se nije govorilo i onakvih o kojima se suviše govorilo; onakvih čija su se vrata otvarala samo kaluđerima mučenicima i revnosnim sveštenicima; onih koje su primale opsenare i vrače, i onih kroz čiji se prozor s vremena na vreme puštao kakav čovek zašiven u džak, koga bi progutali ćutljivi talasi Bosfora«. Ne treba se dakle, ako hoćemo da ih dobro poznamo, više zavaravati sjajnom jednolikošću carskog odela u koje su one obučene nego što se treba obmanjivati strogom spoljašnjošću ceremonijala po kome je izgledalo da je uređen njihov život. Njihove su duše različite, i razne su takođe uloge koje su one igrale: i time upravo one zaslužuju našu pažnju.

U istoriji jednog iščezloga društva, ono što najviše mora privući pažnju, nikako nisu veliki ratni podvizi, ma kako živopisno izgledalo pričanje tih događaja, niti prevrati dvora i kasarne ma kako tragično izgledala njihova slika. Ono što se treba potruditi i iznaći, jer nas mnogo više uči o tome društvu, to su mnogostruki izgledi svakodnevnog života, to su razni načini življenja i mišljenja, to su naravi, običaji, to je jednom rečju civilizacija. Na sve to život jedne vizantiske carice baca može biti dosta nove svetlosti; i ako dodamo da su nam pored tih slika caricâ, dosta dobro poznata i poneka velika gospođa, i poneka vizantiska građanka, tako da bismo ih mogli naslikati. Možda će se smatrati, ako pokušamo da ove likove žena stavimo u njihov istoriski okvir, ako se potrudimo da uspostavimo sredinu u kojoj su živele, da nećemo učiniti jedno sasvim beskorisno delo. Iz ovih istraživanja, na izgled nešto posebnih, izdvojiće se nekoliko opštijih pogleda, nekoliko dosta živih i dosta živopisnih slika toga vizantiskog društva tako udaljenog i tako slabo poznatog.


Beleške[uredi]

  1. Carevi
  2. Odeljenje za žene.
  3. Rambaud, Imperatrices d' Orient (Revue des Deux Mondes, 1891., t. I, st. 829).