Византијске слике (Ш. Дил) 0

Византијске слике Писац: Шарл Дил

1. глава >→

Увод.

Велики међународни византолошки конгрес, — први научни конгрес у нашој земљи, — који је одржан у Београду априла месеца ове. године, изазвао је широк интерес за Византију и њену културу и њене утицаје на суседне народе. Сва наша стара историја, културна, политика и књижевна, у уској је вези са Византијом и не може се ни право разумети ни тачно изложити, ако се не обрати довољно пажње византиским студијама. Да заинтересује своје читаоце за те ствари, Управа Српске Књижевне Задруге решила се, да изда ове ванредно занимљиве Византиске слике Шарла Дила, једног од данас најбољих стручњака у византологији, писане с пуно укуса и књижевне амбиције, које су имале велика успеха у свима западним земљама. У овој првој књизи дато је десет тих слика; а за другу, где има говора и о нашим лицима, остављен је остали део слика, уз које ће доћи и један стручан предговор о њиховом писцу.

ШАРЛ ДИЛ

У доба Луја ХIV, када је Француска била достигла веома висок степен политичког и културног развитка, јављају се у Француској, под утисцима успомена на велику епоху експанзије француског елемента у позном Средњем Веку у Предњој Азији и југоисточној Европи, и почеци студија византиске прошлости. Велики научењаци XVII столећа, исто тако изврсни историчари као и темељити филолози, почели су, у вези са проучавањем француске историје позног Средњег Века, истраживати и историју Византиске Империје, проучавати развитак њених политичких, друштвених и културних установа, те творевине византиске литературе. Резултат њихових опсежних и дубоких научних истраживања била су фундаментална дела, која у главном ни данас још нису надмашена нити замењена. Међу овим француским научењацима најистакнутија. личност је Шарл ди Френ (ди Канж), један од највећих научењака свих времена, који је дао прву на научној основи израђену историју Византије.^[1]

После застоја у византиским студијама, који је владао у XVIII столећу, у Западној Европи се у XIX веку, под утицајем романтике и новог хуманизма, поново јавља јачи интерес за историју грчког народа у Средњем Веку, али док се идеја универзалне историје грчког народа одржава једино у Енглеској, француски научењаци ограничавају свој интерес и рад на испитивање појединих одсека византиске историје. Концем XIX столећа долазе византиске студије у Француској до велика полета; специјално на пољу историје и историје уметности јављају се знамените монографије старијих Дилових савременика: Рамбоа, Бејеа, Шлимбержеа, Лекривена, Гаскеа, које су много допринеле расветљењу и бољем познавању појединих одсека политичког и културног развитка Византије.

Мећу Французима, који су концем XIX и почетком XX столећа, у сарадњи са руским, немачким, енглеским и талијанским научењацима, подигли византиске студије до ове научне висине, на којој се данас налазе, заузима несумњиво најугледније место Шарл Дил, како с обзиром на опсежност и обилност научног рада тако и с обзиром на значај постигнутих научних резултата.

Шарл Дил, рођен у Штрасбургу у Алзасу 1859. године, после свршених универзитетских студија, прави брзу научну каријеру: постаје члан des Есоles françaises de Rome} (1881-3.) et d' Athénes (1883-5.), где, учествујући у свестраном практичном раду, стиче опсежна теориска знања и богата практична искуства која су му у потоњим његовим научним радовима много користила; касније, после четворогодишњег практичног рада постаје професор историје на филозофском факултету у Нансију, а 1899. долази у истом својству у Париз. Његови знаменити радови на пољу византиске историје крунисани су видним спољашњим успехом: декретом од 26. марта 1907. основана је на Универзитету у Паризу посебна катедра за византиску историју и поверена је Дилу, који је од 1899. поред редовне катедре за опћу историју имао и специјалан курс за византиску историју на споменутој високој школи.

Полазна тачка, а уједно и тежиште научног рада Дилова јесте на пољу историје уметности. Први његови научни радови посвећени су специјалним питањима из историје уметности у Италији, а резултате ових претходних студија коначно је на широкој основи формулисао у монографији »L'art byzantin dans l'Italie meridionale« (Paris; 1894.). У овом делу je на јасан начин изложен утицај Византије на развитак уметности у јужној Италији, а појава ренесанса у овим крајевима у XI столећу објашњава се византиским утицајем. Упоредо с проучавањем средњевековне уметности у Италији посвећује Дил нарочиту пажњу и студији средњевековне уметности у Грчкој.

Дил се у свом научном раду не ограничава на историју уметности, него већ рано, у почетку свог рада, обраћа пажњу важним проблемима политичке и културне историје. Међутим и у историским монографијама Дил с предилекцијом обрађује партије, које се односе на историју уметности или стоје с овом у каквој било вези. Од средине деведесетих година прошлог до првих година овог столећа научни рад Дилов креће се претежно на пољу историје, али већ после кратког времена поново се главни део његова научна интереса концентрише на историју уметности.

После проучавања историје византиске уметности више од једне четвртине века, и познавши све проблеме, које ова наука пружа, Дил је резултате ових својих студија изнео у свом важном делу о византиској уметности (Manuel d' art Вуzantin. Paris 1910.). Ово дело је, и поред појединих приговора које су неки историци уметности стављали на поједина ауторова научна мишљења и представе, имало у научном свету видан успех и у кратком времену доживело је друго допуњено и проширено издање (Manuel d' art Byzantin. I—II. Paris 1925/6.). У овом необичном духовито и вешто написаном делу формулисани су последњи резултати научних истраживања међународног круга историка уметности, као и резултати пишчевих оштроумних студија. Прегледношћу и потпуношћу Дилов »Приручник византиске уметности« надмашује сва дела сличне природе. Диспозиција је вешто и логички спроведена, начин излагања је јасан и прецизан, а дефиниције одређено формулисане. Сваку епоху уметности опћенито карактерише приказујући карактеристичне црте и класификујући споменике појединих епоха. Нарочиту пажњу посвећује аутор расправљању генералних проблема који су од начелне важности за историју византиске уметности као целину, као што су нарочито проблем постанка оријенталне хришћанске уметности и ренесансе у византиској уметности XIV и XV столећа. Код првог проблема гледе кога постоји више научних теорија Дил поступа веома обазриво те карактеришући улогу, коју су у формацији хришћанске уметности на Истоку играле Месопотамија, Иран, Јерменска, Сирија, Мала Азија, истиче да је утицај Цариграда на овај процес био доста знатан и да историци уметности одвећ потцењују утицај Цариграда у историји византиске уметности и њеног развитка. Други важан и сложен проблем у историји византиске уметности, постанак ренесансе у XIV и XV столећу, Дил насупрот теоријама које ову појаву сматрају последицом страних утицаја, тумачи унутрашњим, домаћим узроком: с једне стране јаким осећајем грчког патриотизма, који на домаку политичке пропасти постаје свестан своје велике и славне прошлости, а с друге стране великим мистичким покретом, који доминира грчким духовним животом у XIV столећу. Из овог покрета рађа се нова уметност, драматичнија и патетичнија и нова иконографија сложенија и богатија од дотадашње. У вези с овим питањем Дил згодно прецизира природу и домашај утицаја, који је Византија вршила на развитак уметности у источном свету у Србији, Бугарској, Румунији и Русији.

Дилов интерес за специјална питања из области историје византиске уметности је врло широк и долази до израза у знатном низу специјалних радова публикованих у размаку од 40 година. Одлика Дилова је, што поред свестраног и темељног познавања историје византиске уметности, познаје и суседне уметности.

Поред рада у области историје уметности, Дил се нарочито истакао својим радовима на пољу византиске историје. У прво доба научне делатности његови историски радови имају карактер монографија и специјалних расправа, у којима аутор настоји да подробним истраживањем расветли до-тичну историску епоху, личност или установу. Тек касније показује Дил нарочит развијен смисао за синтетичко излагање укупног историског развитка. Већ први његов историски рад »Etudes sur l' administration byzantine dans l'exarhat de Ravenne« (Paris 1888.) показује велику темељитост и ванредно познавање изворне грађе и литературе. Ова монографија, у којој је на широкој и солидној основи обрађена једна важна епоха византиске историје, која пре тога није била предмет специјалних научних истраживања, ставила је аутора у ред истакнутих историка. Ова студија посвећена је формирању византиског административног устројства у Италији, његовој еволуцији и трансформацији с обзиром на последице овог процеса како по развитак целе Византиске Империје тако и нарочито по развитак Италије.

После горњег дела Дил је наставио рад на истраживању појединих епоха византиске историје и резултат овога рада биле су две веома важне монографије: 1) »Византиска Африка« (Париз 1896.) и 2) »Јустинијан и византиска цивилизација у VI веку«(Париз 1901.). Обе монографије представљају врло значајан прилог византиској историји, а заједно са напред поменутом монографијом знатно доприносе стварању ваљане основе за реконструкцију опће византиске историје. У монографији о Африци приказана је свестрано спољашња и унутрашња историја провинције Африке за византиске владавине. Израђивање монографија о егзархату у Равени и провинцији Африци дало је Дилу прилике и могућности, да дубље продре у студију Јустинијанове епохе као целине и резултат ових студија била је ова велика и досад најбоља монографија о цару Јустинијану.

Број специјалних расправа из области византиске историје доста је мален, а међу овима се истичу нарочитом важношћу: 1) L'origine du régime des thèmes dans l'empire byzantin. (1896.) и 2) Le Senat et le Peuple Bizantin aux VII et VIII siécles (1924.). Прва расправа посвећена je једном од најважнијих проблема унутарње византиске историјег постанку устројства тема т. ј. постепеној милитаризацији цивилне администрације у Византиској Империји. Ова расправа, веома учено и јасно написана, најбоља је између свих досада публикованих радова који се на исти предмет односе. Друга расправа пак третира једно од основних питања из историје византиског државног устројства: политичку улогу и однос политичких фактора сената и народа према императору у доба од смрти цара Јустинијана I до конца VIII столећа. Резултате својих многогодишњих студија у области историје Византиске Империје формулисао је Дил у изванредно успелим синтетичким радовима: 1) »Историја Византиског Царсгва« (Париз 1919.), која садржи главне контуре целокупног историског развитка; 2) »Византија. Величина и опадање« (Париз 1920.) има карактер у популарном облику израђена приказа државног и друштвеног устројства у Византији.

Дил је својим историским радовима стекао глас једног од најбољих светских познавалаца византиске историје. Одлике Дила као историчара jecy: потпуно владање материјалом који се односи на предмет обраде; оштра и тачна анализа извора; способност повлачења великих линија и конзеквентног спровођења главне идеје кроз дело; широка концепција, добра композиција, изванредна јасноћа у излагању; оштра психолошка карактеристика главних личности, вешто сликање средине;. оштроумна анализа догађаја и појава у историском развитку и давање генералног оквира приказу, чији је предмет територијално или хронолошки ограничен. У вези с овом карактеристиком још нарочито нагласићу: да права снага Дилова лежи у приказивању, а мање у истраживању историских појава и процеса.

Научни рад Шарла Дила креће се скоро искључиво у области историје уметности и историје, док већина суседних или помоћних наука, као што су историја права, лингвистика, историја литературе,. хронологија, нумизматика, сигилографија и папирологија, уопће не улазе у сферу његова интересовања. Остале пак дисциплине ове врсте, као филологија, епиграфика и палеографија заступљене су веома малим бројем радова, али поједини од ових нарочито су важни и показују да је Дил умео брзо да уђе и да се удуби и у научне области које су лежале ван његова специјалног радног поља.

Дил није хтео нити је по својој природи могао да се ограничи на научно стварање за сразмерно веома узан круг учених људи, те је већ од првих година свог научног рада заступао мишљење, да наука мора тражити и стално одржавати контакт са спољашњим светом. Контакт пак између круга учених људи и спољашњег света може постојати само у том случају ако резултати научних истраживања не остану резервисани само учењацима него постану приступачни и широкој публици. У ту сврху мора се изабрати начин приказивања, који одговара истој публици; у приказу не смеју аутори постављати и образлагати нове научне теорије, него морају тежити за једноставним излагањем, које ваља да је што потпуније и јасније. У приказима овакве врсте нема места тешком и опсежном научном апарату, ваља се клонити одвећ сложених проблема, него износити најважније и најкарактеристичније ствари у лакој и јасној форми.

Следећи стопама својих претходника Боасјеа и Шлимбержеа наш писац при концу првог деценија свог научног деловања почиње рад на популаризацији науке и први покушај ове врсте донео му је толико успеха да је доживео десет издања -{(Excursions archéologiques en Gréce. Paris 1.-{ изд. 1890., 10. изд. 1921.). Охрабрен успехом Дил је продужио овај рад, те је у размаку времена од четврт столећа дао низ популарних публикација, у којима је ширу публику познао са најновијим резултатима научних истраживања у области византиске историје и историје византиске уметности. Дил се не устручава, да у неким од ових дела додирује проблеме историје блиских дана и у оно доба актуелна политичка питања (н. пр. у делу En Méditerranée. Promenades d' Histoire et d' Art. Paris 1901., у којима даје израза својим симпатијама према нашем народу и његовим национално-политичким тежњама).

Највише привлачности за широке кругове имају његове популарне публикације: »Теодора, царица византиска« (Париз 1901.) и ове »Византиске слике« (Париз 1906/8.). У првом делу, после претходне оштроумне психолошке анализе карактера и живота царице Теодоре пре доласка на престо, излаже у веома јасној и занимљивој форми интензиван и многострани политички утицај њен на државну управу, истичући њену необичну интелигенцију и велику енергију, као и сву страст њених позитивних и негативних осећаја, те карактеришући Теодору као једну од најинтересантнијих и најзначајнијих женских појава у историји света. У другом делу, у овом које је пред нама, Дил с успехом покушава да у форми портрета поглавито чувених византиских жена прикаже све фазе развитка византиског културног живота. После уводне опћените скице у I. свесци, у којој слика положај и живот византиске царице, Дил у веома живим бојама и пластично приказује истакнуте типове византиског друштва, увек на основу поуздане грађе, а са тежњом да читавој слици даде широк оквир цртањем целе средине.

Дил се у популаризацији науке није ограничавао на приказивање појединих одсека историје, него је у последње време приступио популарном приказу целокупне историје појединих држава. Главно дело ове врсте је, поред већ напред поменутих, још и Историја Млетачке Републике (Париз 1915.).

Дил је својим опсежним и темељитим радовима осигурао себи место у реду најзнатнијих византиниста, а својим популарним публикацијама пробудио је у широкој публици велики интерес за византиску прошлост.

За његове велике научне заслуге Филозофски Факултет београдског Универзитета изабрао је Дила за почасног доктора. Овог пролећа била је његова свечана промоција. Том приликом симпатични старац одржао је два врло занимљива предавања, која су га приказала нашој публици не само као одлична стручњака, него и као сјајног предавача.

Др. Филарет Гранић

Белешке

1. Historia byzantina duplici commentario illustrata. Paris 1680.