Византијска култура (Ј. Бидло) 3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Византијска култура
Писац: Јарослав Бидло


III.


Самостални културни развитак романско-германског запада.[уреди]

Тиме, што је нестало политичког јединства, знатно се умањише и културни додири римскога запада с истоком, ма да нијесу били потпуно прекинути. Романски културни елементи изгубивши притисак и превагу хеленистичке културе развијали су се слободније и сами си брзо прибавише превагу над културним германским елементима, који су представљали нижи степен културнога развитка. »Католицизам није ништа друго него ли помлађење старих римских народних идеја у новом кршћанском облику« (Tschirn). Значајно је, да је латински језик, језик католичке цркво, постао за читав средњи вијек књижевним, дипломатским и уопће међународним језиком на кршћанском западу. Једнако је занимљиво, да нове романске, германске и западно-славенске државне творбе нијесу задржале војничко-чиновничког уређења апсолутне римске монархије, како су га створили према хеленистичко-перзијском утјецају Диоклецијан и Константин.

Еманципација источно римске државе од романизације и њезина грецификација.[уреди]

Напротив томе хеленистички се исток, чије је романско становништво (на Балкану) — будући незнатном мањином — што даље то више губило своје политичко значење и утјецај, враћао полагано у оно стање, у којем се налазио прије свог припојења римској држави т. ј. мијењао се опет у чисто хеленистичку монархију с грчким језичним и културним карактером и с Грцима на челу државне власти. Источно-римска држава није се додуше никада престајала називати римиском државом и њезино се становништво козмополитскога мишљења и без достатне народне свијести сматрало Римљанима називајући се (грчки дашто) »Rhomaioi«, али ти су Римљани с градитељима некадашње велике римске државе имали веома мало заједничкога осим имена. Грчки језик, језик народа, који је с Римљанима дијелио културно-политичку премоћ над осталим народима, који су становали на римском истоку и који је сачињавао претежни дио становништва у околини главнога града и царева сједишта, истиснуо је полагано латински језик из двора, из уреда, из војске и уопће из јавнога живота. Нови је Рим (каснији Константинопол) био основан као латински град (год. 326.), али будући да је околина била грчка, напучило га је брзо грчко становништво, које је за кратко вријеме у њему стекло превагу, а то није остало без утјецаја ни на највише слојеве, који су у граду обитавали. Латински је језик био додуше још дуље времена језиком двора, уреда, војске и племства, али грчки је језик био језиком цркве и највиших њезиних достојанственика, њезине богате литературе, језиком широких слојева, на које се коначно морао да ослања владар. Зато су се морали грчком језику чинити стално већи уступци на штету латинскога језика. Кад је цар Константин Велики год. 325. отварао први опћи црквени концил у Никеји, говорио је додуше сам латински, али је свој говор дао протумачити и грчким језиком. Али на концилу у Халкедону (451.) говорио је латински само још цар и папин легат. У то је доба већ некако службено била призната равноправност обају језика. Значење латинског језика дигло се донекле за цара Јустинијана I., који сам није добро грчки знао, ради настојања, ђа се стекну романски крајеви (особито Италија), али на размеђи 6. и 7. стољећа готово је потпуно већ побиједио у јавном животу грчки језик. За цара Мауриција (582.—602.) објављивали су се закони и наредбе и уопће сва јавна акта само грчки. Неко се још вријеме одржао латински језик у војсци као језик команде, али и ту га је у 7. стољећу надомјестио грчки језик. Најдуље се одржао латински језик у натписима на новцу — све до 9. стољ., а на некојим новцима и до 11. стољећа. Осим тога се као успомена на некадашње његово значење одржао низ латинских имена за достојанства и друге службене титулатуре.

Подријетло назива »византијска држава«.[уреди]

Својом се грштином упадно разликује средовјечна источно-римска држава од пријашње јединствене римске државе с латинским службеним језиком. Друга је разлика и у њезину географском смјештају, будући да се источно-римско царство простирало у источном дијелу Средоземнога мора, док је стара римска држава обухватала читаво Средоземно море с тежиштем у Италији. Будући да се уопће средовјечна источно-римска држава разликује од старе римске читавим својим карактером и основним цртама историје и будући да је у средњем вијеку на западу настало ново римско царство, изразује се то у историјској знаности већ од 17. стољећа посебним именом, којим се обиљежује средовјечна источно-римска држава и њена култура — она се зове византијском државом и према томе се говори такођер и о византијској култури. То је име узето од стародревне грчке колоније Byzantion, ма чијем је мјесту био год. 326. основан главни град источно-римске државе — Нови Рим, Константинополис или Цариград (т. ј. царев град).

Значај византијске културе.[уреди]

У цијелости је византијска култура даља, средовјечна фаза, степен у развитку хеленистичке културе, па према томе налазимо у њој исте или сличне црте, које су значајне за хеленистичку културу. Будући да су се међутим у многочем измијенили увјети њезина развитка и околине, наићи ћемо дашто међу њима на извјесне разлике. Како смо напријед рекли, хеленистичка је култура измијешана творевина, код које су учествовали различити народи. К овим је учесницима придошао у средњем вијеку низ нових дошљака, који се настанише у византијској држави, нарочито Славени, Германи, Арапи и разни Турко-Татари (Авари, Бугари, Печенези), за које је грчки језик био језиком државним и језиком споразумијевања. Удио тих појединих народа у даљем стварању хеленистичке културе у византијску изражен је напосе у другом називу, којим означујемо византијску културу, говорећи такођер о грчко-славенској култури. Између нових увјета, на чијим се основима развијала, треба да споменемо нарочито уређење свјетске државе и стварање културе исламске, у великом дијелу од територија Византије и византијске културе и узајамне утјецаје ових двију културних сфера. Између других увјета може се напосе навести, да егзистенцију византијске државе непрестано угрожавају тврдокорни непријатељи, који на њу са свих страна наваљују. Али ма да се штошта измијенило, ипак су византијској култури остала главна и основна обиљежја хеленистичке културе. Византијска је држава остала неограничена, милитаристичко-бирократска монархија, чији кршћански владар није био додуше више сматран богом или полубогом, али је иступао као намјесник божији или Христов на земљи т. ј. као највиша глава цркве, која је била државном, богослужбеном институцијом, која је своје интересе морала да подвргне државним интересима. С те стране била је дакле византијска држава теокрацијом, као и сусједна исламска држава. Као што црква, тако је и свеукупно становништво било дужно, да служи држави; њега је тиштао низ тешких дужности и бремена. Деспотском су владару исказиване почасти сличне поштивању Бога; пред њим се падало и клечало на земљи и највећи достојанственици нијесу држали нечасном улогу улизица и ласкаваца царевих, који их је лично тјелесно кажњавао (византинизам). Литература, нарочито пучка (коју су писали нарочито монаси за потребе простога пука у нарјечју, које је било њему разумљиво, док се за образоване писало књижевним језиком, који је био сличан Класичној грштини) бијаше под утјецајем укуса, назора и узора источних, чија се претежитост показивала нарочито у пластичној умјетности и у умјетничком обрту. Византијска је пластична умјетност једно од најзначајнијих обиљежја византијске културе. Код њезина су постања и развитка учествовали покрај елемената класичке умјетности, који избијају у племенитости хармоније и аката, у хармоничкој елеганцији одијела, у укусу за сликовитост и шароликост, елементи хеленистичко-источни и то нарочито египатски, сирски и мезопотамско-ирански.

У градитељству се приписује мезопотамско-иранској умјетности главни удио на постању градитељскога византијскога стила, а особито конструовање купола над ћошкастим зградама храмова, које су тако значајне за византијски стил. Источног је подријетла и карактера и византијска компликована и богата орнаментика, нарочита симпатија за полихромију и сјај, начела византијске иконографије, особито у сликању светаца, реализам у стварању портрета, особито у књижној ситносликарији; даље техника и укус у различним гранама умјетничког обрта, као у ткалаштву, златарству и израђивању слонове кости. Источни елементи, који су дјеловали код постања византијске умјетности, утјецали су на њезин каснији развитак као исламска умјетност, чије су узоре имитовали у византијском царству у доба иконоклазма (у 8. и 9. стољећу), кад је уопће византијска култура подлегла новим снажним утјецајима свога источнога, исламскога сусједства. Византијска је култура сама била додуше основом исламске културе, али ју је ова култура у багдадском калифату далеко престигла.

Први спорови међу кршћанским западом и истоком.[уреди]

Цјелокупну природу и битну садржину и правац византијске културе најбоље предочује византијско кршћанство и црква, јер од онога доба, откад се под утјецајем хеленистичко-источних назора сав интерес човјека антикне културе у стадију њезина пропадања концентрисао на надземаљска питања, постала је религија средиштем свега културнога живота и вјерски је живот постао идентичан с културним животом — религија је сама постала културом. Будући да је и на западу развитак с те стране у средњем вијеку био исти, могу да се управо у разлици између западнога и источнога кршћанства упознају значајне разлике обију култура.

Кршћанство је постало, како смо то напријед рекли, једином државном религијом римске државе, угушивши и надомјестивши све поганско-антикне култове. Као главни представник и утјеловљење тадашње културе подлегло је заједно с њоме диоби у два дијела ради политичких промјена, у вези са сеобом народа, нарочито кад се римска држава трајно распала на западну и источну и кад су западом овладали Германи. Ма да је пад западно-римске државе или скидање цара Ромула Аугустула, (476.) те проглашење германскога вође Одоакра краљем Италије само епизодом, споредним догађајем, у вези са стољетним течајем покорења римскога запада са стране Германа, ипак је та промјена значајна, нарочито што је готово савремена с расколом међу папинском столицом као главом западно-римске цркве и источно-римске цркве, чијом је главом сматран цар и његов опуномоћеник цариградски патријарх (482.). Раскол тај почиње готово у исто доба, кад је кршћанство добило значење једино привилеговане државне религије т. ј. већ за Константина Великога. Ако је тај владар помогао побједи кршћанства уз друге разлоге и зато, што је у његовој цркви видио лем, који би могао државно тијело, које се почело распадати, да одржи читаво на окупу, онда се његово очекивање у том правцу није испунило, будући да је већ за његове владе државна власт била приморана да интервенише, да очува јединство цркве, које је хтио да разбије александријски свећеник Арије у питању Кристова божанства. Раздиоба државе међу синове и синовце Константинове имало је посљедицу, да се црква расцијепала у двије странке: аријанску и атанасијевску, коју је год. 353. покушао насилно да уклони у корист аријанства Констанције, кад је год. 353. опет ујединио читаву државу под својим господством. Послије нове раздиобе државе г. 364. у западно и источно царство, подупирао је Валенс, источно-римски цар, у својој држави аријански правац, док је западно-римски цар био склон атанасијевском правцу. За Теодозија Великог (378.—395.) дошло је додуше до вјерског измирења између кршћанскога запада и истока, али то бијаше спољашње измирење, које је овисило нарочито о пријатељском односу двају првих богослова: источног св. Василија и западног св. Амброзија. У истину су и запад и исток устрајали код својих назора о Тројству; запад код назора о једнакости божанских лица, а исток код назора о неким извјесним разликама међу њима. И једва што се ова дугогодишња препирка утишала, никоше бескрајни нови спорови међу западним и источним кршћанством о односу божанске и људске природе у Кристову лицу, познати под именом монофизитских спорова. То је име настало одатле, што је источно кршћанство божанској Кристовој природи приписивало таково значење, да се људска природа готово у њој губила. Крист је према томе назору имао само једну природу (μονὴν ϕὺσιν).

Узроци томе.[уреди]

Као аријански, тако се и монофизитски спорови могу да разјасне поглкурзиван текставито тиме, што кршћански запад није имао достатнога разумијевања за фине богословско-филозофске предоџбе хеленистичкога мишљења, којима су источни теолози обогатили кршћанску науку, нарочито пак мистички Оригенес (202.—254.), који се истицао дубоким вјерским чувством. Идући стопама свога учитеља Климента Александријскога тежио је, да зближи и споји кршћанство с хеленистичком вјерском филозофијом, у којој је видио средство, којим би се кршћанство могло да учини приступним филозофским духовима. Уметнуо је наиме кршћанске вјерске предоџбе у метафизички филозофски систем, који је требао да конкурише с главним филозофским поганским системом: с новоплатонизмом. Заједнички је основ Оригенова и новоплатонског система предоџба и чежња за тијесним спајањем човјека с Богом и мисао грчке и источне мистике о периодичној обнови спасења свијета по некаквом богу човјеку, богу-спаситељу, што га Оригенес зове Логос (= Ријеч) и тиме уводи у кршћанску теологију изразе и назоре Филонове и уопће претпоставља Филонов систем. Већ Иваново еванђеље садржи одјек Филонових назора, али тек Оригенес прибавио им је праву вредноту и искористио пролог Иванова еванђеља за кршћанску теологију. Запад немајући оне образованости, којом се исток дичио, није уопће имао особитог филозофског интереса, па није познавао ни Оригена, није схваћао његове метафизике, која је прекорачила границе обичних, више мање популарних пучких лако разумљивих назора. Будући да је додир римскога запада с истоком непрестано слабио, а запад се што даље то усамљеније развијао особито у душевном погледу, постајао је утјецај источне теологије на запад све то више без значења. Овоме главном узроку прикључио се низ споредних, н. пр. лични љубомор, а напосе у монофизитским споровима борбе између првих бискупских сједишта или патријархата (особито римскога, цариградскога и александријскога) за првенство. Источно-римски цареви приклонише се послије извјесног колебања међу монофизитима и њиховим западним противницима с римским папом на челу монофизитима и то зато, што је монофизитство било изражајем вјерскога осјећања и увјерења источног дијела њихове државе, нарочито Египта и Сирије, који су, како смо то напријед упозорили, били фактичком језгром њихово државе. Кад би римска држава била остала политички јединственом, нема сумње, да би цареви били знали да своју вољу протурају и на западу, па било то и силом. Будући пак да је западно-римска држава била већ дуље времена у власти Германа, нијесу могли источни цареви да наметну ту вјеру западном кршћанству, што су је сматрали прикладном за своју државу. Тако је настало год. 482. у кршћанској цркви подвојење, које је потрајало 36 година (до г. 519.). То је уједно значајни почетак каснијих спорова и сукоба између обију цркви, које су додуше настојале да све онамо до половине 11. стољећа одрже неко спољашње, привидно јединство, али у то се доба разиђоше већ потпуно и заувијек.

Разлике међу западним и источним кршћанством.[уреди]

Већ се из монофизитских спорова разабире, да је развитак западнога кршћанства кретао другим правцем неголи развитак источнога кршћанства. Западно кршћанство није дало себи наметати вјере, коју је источно-римски цар сматрао прикладном. За њ цар није био највишим одлучујућим фактором нити највишом црквеном главом, него римски папа, по имену додуше царев поданик, али уистину неовисни достојанственик. Док највиши фактор кршћанскога запада одлучује у стварима вјере овисно о мишљењу својих вјерника и о назорима својих богослова, највиши фактор кршћанскога истока, цар, рјешава какова питања са становишта државнога интереса. Пропаст римске државе у западним дијеловима римскога царства ослободила је тамошње кршћанство и цркву од државне власти, будући да државне творевине, које настадоше на рушевинама западно-римскога царства, нијесу имале ни материјалне, ни моралне снаге, да подвргну себи цркву, која је за њихова стварања необично морално и материјално ојачала. Њезин представник, римски бискуп, папа, ујединио је у својим рукама врховну црквом власт над читавим западом, немајући супарника, док су четири источна патријарха узајамним такмењем олакшавала државној власти њезине тежње, да цркву подвргну држави. Западна црква, материјално обезбијеђена, а и политички неовисна, постала је важним политичким фактором, који несамо да је знао обранити властиту неовисност, него је и покушао (дјеломично с успјехом), да државу подвргне себи. Било је додуше доба, кад јој је пријетио државни јарам (н. пр. за Карла Великога), али средовјечна феудална западна држава није имала оне снаге као што војничко-чиновничка источна држава. Источна је црква (ма да се свом снагом томе опирала) пала у потпуну овисност од снажне државне власти. Византијски су цареви заузимали према њој исти став, као што га је заузимао Константин Велики; он је као римски цар био и погански »pontifex maximus«, па је и с кршћанском црквом поступао као њезин највиши претпостављени и иступао као највиши њезин свећеник: био је цар и уједно највиши свећеник (βασιλεὺς καὶ ἱερεύς). Зато и византијски цареви говоре народу с проповједаоница у храмовима, зато су стручно-богословски образовани и рјешавају вјерске спорове несамо као највиша инстанција, него и као стручњаци. Овај спој највише свјетске и духовне власти (цезаро-папизам) у рукама римскога цара остао је најзнаменитијим обиљежјем јурисдикције источно-римских царева и постао је једним од главних узрока подвојенога развитка западнога и источнога кршћанства и правим узроком њихова трајног раскола. Источна је црква послала државном институцијом и морала је своје интересе подвргавати државним интересима. Знаменити црквени историк Harnack приписује нарочито источно-римском цезаро-папизму укоченост и назадњаштво источне цркве с културне, филозофске и естетске стране.

Усредсредујући све своје снаге у тешкој борби с државном влашћу, није могла да у својој унутрашњости допусти неку класификацију духова, која би донијела као нужну посљедицу критику, конфликте и немир. И тако је за читаву даљу будућност био посвећен и проглашен за праву религију и набожност назор о свијету, што га је у 3. стољ. створио Оригенес, који се истиче у претјераној чежњи за надземаљским животом, свјетским болом и квијетизмом —и тај је назор о свијету постао особитим обиљежјем византијске цркве. Државна је власт настојала, да се тога обиљежја ослободи ондје, гдје је њој било незгодно. Црква је опет, да се узмогне што успјешније борити с државом, морала да спријечи сваку критику своје осебујности и сваке унутрашње промјене. Западна црква, која се у почетку није могла да мјери у теологији и филозофији с источном, добила је касније напредних потицаја мислима св. Аугустина (умро 430.), који је, усвојивши кршћански дух, дубље га израдио него грчки филозофи и није у њему запео. Св. Аугустин вратио се кршћанству св. Павла, од којега се Грци удаљише, приклонивши се новоплатонској филозофији. Док је источна црква свој вјерски интерес усресредила, да ослободи човјека од смрти и да га од пролазности овдашњега живота поведе до спајања с Богом, западна је црква ишла главно затим, да ослободи човјека од гријеха и кривње као највеће запреке његова спајања с Богом. Аугустин је надомјестио материјално појимање милости (бесмртност) моралним (надвладати гријех и морална слобода у друштву с Богом). За источног су кршћанина служба божија и сакраменти у првом реду средства, да се уздигне душа од земаљске груде у небеску блаженост, коју настоји својим сјетилима да већ на земљи окуси, док су то за западног кршћанина у првом реду средства за очишћење од гријеха, а прво мјесто заузима међу њима покајање. Док се источна црква одвраћа од овдашњега свијета, настоји западна црква да га напуни и да њиме овлада духовним, кршћанским мислима и тежњама. Ова се разлика у назорима и тежњама нарочито разабире код источног и западног редовништва. На истоку је пустињак, аскета човјек, који себе умртвује, који ништа не тражи од свијета, који бјежи од њега размишљајући и тежећи за мистичким стапањем с Богом још овдје на земљи; на западу је редовник језуита, који тежи, да свијетом, који се цркви опире, завлада и свјетским средствима; то је језуита, у којем је, како Harnack вели, редовништво само себе оборило. Аскеза и мистицизам тежећи да одбаце тјелесно и земаљско, тежећи за бесмртношћу и вјечним спојем с Богом, то су најзначајнија својства источнога кршћанства. Карактеристици западнога кршћанства (рачунајући овамо и протестантизам) припада осјећај одговорности за своје чине пред Богом као праведним суцем савјести. И тако према источном оригенизму, који усређсређује сву набожност к небу, стоји западни аугустинизам са својим старањем за овај свијет, са својом активном набожношћу и активним крепостима против пасивне набожности и крепости источнога кршћанства. Западна се црква, схвативши овако своју улогу, бранила од настојања, која су хтјела да јој одузму одгоју народа и појединаца и да из ње учине само богослужбену институцију, каквом је у главном постала, источна црква, за коју је с те стране значајно, да у њој проповијед заузима сасвим споредно мјесто.