Византијска култура (Ј. Бидло) 4

←< 3. глава

Византијска култура Писац: Јарослав Бидло

литература >→

IV.

Западњачка реакција у византијској култури и утјецај исламске културе.

Ма да се грчки исток послије своје раставе од романскога запада развијао више у правцу хеленистичко-источне културе, ипак је пријашња његова стољетна веза с романском сфером оставила у њему извјесне западне утјецаје, који су се јављали особито у неуморном настојању (периодички оствареном), да се обнови пријашње политичко уједињење некадашњега римскога запада с истоком или да се обнови римска држава у бившем њезином опсегу и да се очува јединствена кршћанска црква. Зато се у источном царству дуго боре двије културно-политичке струје: западњачка и источњачка. Ова се борба показала већ у монофизитским споровима, у којима се мимо друго радило и о томе, да ли ће у византијском друштву да побиједи хеленистичко-источно или романско-антикно појимање кршћанске набожности. Европске Грке у то доба није још потпуно освојио источни дух, а покрај тога је и романски елеменат имао у источно-римској држави јоште знатну снагу, тако да је било отпора против тога, да монофизитизам постане државном вјером. У цару Јустинијану I. (527.-565.) треба гледати представника реакције против источњачких струја, али она није дуго трајала, будући да су семитско-хамитски дијелови византијске државе извојевали себи својим господарским, политичким и културним значењем још за цара Јустинијана преокрет у корист монофизитизма. Међутим овај преокрет није више могао да уклони центрифугалних тежња семитско-хамитског становништва византијске државе, што их је проузроковао пријашњи прогон његове вјере. Семите и Хамите освијестише се на тај начин национално, што се манифестовало особито буђењем литерарнога рада у народним језицима, нарочито у сирском, а кад су послије 632. год. семитски Арапи с геслом нове религије почели да шире своје господство у борби с византијском државом, гледали су Сирци и Копти у њима своје ослободиоце испод туђега јарма и примали без потешкоћа њихово господство и религију. Изградњу свјетске исламске државе треба сматрати еманципацијом семитско-хамитских елемената од стољетне власти Грка, која је трајала онамо од доба Александра Великога. Одцјепљењем семитско-хамитских крајева бијаше византијска држава ограничена на крајеве, у којима су претежито становали Грци, особито кад су готово истовремено с арапским освајањима запосјели велики дио њезина територија Славени, које Византијци дуго времена нијесу могли да покоре. У доба највеће арапске експанзије на штету византијске државе т. ј. у 2. полов. VII. стољећа чинило се, да ће доћи до трајног зближења међу Грцима и романско-германским западом, нарочито кад су византијски цареви помишљали, да премјесте средиште државе у Италију или на Сицилију. Али на крају је ипак побиједила, склоност Грка истоку, како се то навластито показало у доба иконоклазма (у 8. и 9. стољ.). Византијци, ма да изгубише семитске и хамитске крајеве, који су имали прије велики културни утјецај на римско и источно-римско друштво, поново му подлегоше, кад се у овим крајевима развила на основу хеленистичких елемената бујна и сјајна исламска култура, концентрисана у некадашњој Бабилонији или у Ираку, гдје је било најсјајније њезино сједиште — Багдад. У 8. и 9. стољећу виђамо ново јачање источних, семитско-хамитских утјецаја на византијску културу, који се јављају у религији (иконоклазам), у литератури и у умјетности. Из побуда, што их је тада византијска култура добила од исламскога истоку, развијају се касније, особито у 10. и 11. стољећу најбољи и најзнаменитији плодови душевног византијскога рада и то знанственог, умјетничког и техничког, више мање самосталног, који шаље зраке свога утјецаја далеко на запад у сферу романско-германске културе.

Утјецаји византијске културе на романско-германску културу.

Рани западно-европски средњи вијек није могао да буде без културне помоћи византијскога свијета у доба, кад се почео опорављати од свог дубоког просвјетног пада, што га је проузроковала сеоба народа. Велики дио онога, што је било важно за више потребе одличног или образованог свијета, долазио је на запад из византијске државе: луксузне тканине, накити од злата, сребра, слонове кости, па онда мозаичари, градитељски и клесарски мајстори, сликани или илуминовани рукописи и сл. У новије се доба постање и развитак романског градитељског стила, значајног за рани средњи вијек, доводи у узрочну сувислост с византијским слогом, који се сматра, основом романскога слога. Не смије се заборавити, да су на развитак романско-германске културе уз потицаје и византијске узоре утјецали и потицаји и узори исламски, тако да је н. пр. некоје продукте антикне литературе (као Аристотелове и Птоломејеве списе) запад упознао посредовањем арапске литературе и да су велику важност имали директни додири крсташа и талијанских трговаца с муслиманским свијетом. У то доба и престаје активни утјецај византијске културе на романско-германску, која полагано преузима првенство и постаје мјеродавном и за византијску културу, те ју себи подвргава. Византијска култура постаје од извјесног времена јаловом, укоченом, пасивном, неспособном, како се чини, за даљи виши развитак, тако да је културни напредак оних крајева и друштава, гдје се учврстила византијска култура, могућ само потпуним прихваћањем романско-германске културе на мјесто обамрле византијске културе.

Укоченост и заосталост византијско културе.

Укоченост, јаловост и назадњаштво византијске културе, некада бујне и сјајне, тешким је проблемом обзиром на то, да нешто слично видимо и у других источних култура (исламској, индијској и китајској). Један од узрока њезине укочености бијаше зацијело непрекидна тешка ситуација византијске државе, која је морала стално да води на све стране тешке борбе против многих непријатеља и што се њезина ситуација погоршала, штавише постала директно очајном, кад се у редове њезиних непријатеља ставио западни кршћански свијет, који је хтио, а и требао јој заправо да пружи помоћ против муслиманских Селџука. Крсташке војне, које су уз друге циљеве имале и тај, доведоше до тешких сукоба Византије с Крсташима. Од четврте крсташке војне заправо држава и култура византијска само још животаре. Кад је западно-римска држава постала плијеном Германа, источно-римска држава бранила је себе и своју културу од низа нападача и освајача и била је тако заштитницом нове западне културе, која се почела да развија и која се могла повољно и успјешније да развија од византијске културе ради мира, који углавном није био нарушен.

Византијска култура и балкански Славени.

Међу многим непријатељима, с којима се морала византијска држава да бори, били су и Славени, који су у првом полету селења и освајања отели највећи дио Балканскога полуострва. Послије дуљег времена успјело је држави, да је највећи дио балканских Славена подвргла својој власти; један дио био је грецизован, а однарођивање осталих бијаше само питање времена. Али прије него што се то могло да оствари, запала је византијска држава напријед споменутим борбама у тако тежак положај, да су се подјармљени Славени могли ослободити њезина господства и да су могли основати самосталне државе (Србија и Бугарска). Развијајући се још као византијски поданици под утјецајем византијске културе, прионуше к њој особито дјеловањем вјере и цркве, тако да се нијесу могли од ње еманциповати ни онда, кад су стекли слободу. Било је то и зато, што им је византијска држава била ближим културним врелом од романско-германског свијета. Срби су додуше неко вријеме колебали међу западном и византијском културом, али је политички развитак окренут према истоку поглавито одлучио о побједи византијске културе. Али византијска је култура у оно доба, кад су се Срби и Бугари домогли своје политичке самосталности, била већ у стадију пропадања. Уза све то се опажа у српској и бугарској литератури 14. и 15. стољећа нека склоност самосталном стварању, тако да се може узети, да би ти назори несумњиво византијске културне основе развијали у народном правцу даље, да је њихово повољно политичко стање потрајало дуље времена. Српска и бугарска литература, нарочито црквена и историјска, знатно се раширише, особито у Влашкој и Молдавској, а имала је уједно са славенском службом божијом тај ефекат, да се виши кругови становништва ових крајева пословенише, тако да је тек нововјеко народно струјање пробудило румуњску народност у правцу народног освјештења.

Византијска култура и Руси.

Византијско-славенска литература и култура уопће раширила се из Балканскога полуострва у Бусију. Русија је брзо постала најважнијим и најистакнутијим представником византијске културе, а у многом погледу и баштиницом културно-политичких. а нарочито и вјерско-политичких мисли и тежња византијске државе. Али руска култура нема као основ само византијску културу, него је много компликованијом појавом. Не узмемо ли у обзир претхисторијске сусједне додире руских Славена с неславенским народима н. пр. с германским Скандинавцима, Турко-Татарима и Финцима, видимо, још прије него што је византијска култура, развијајући се на обалама Црнога мора, нарочито на Криму. могла одатле дубље да продре у унутрашњост Сарматске низине, да су руски Славени били у живом, трговачком и културном споју с муслиманским свијетом, који је за културно-политичког процвата багдадскога калифата спроводио живу трговину по Волги све онамо до обала Балтичкога мора и до Скандинавије. У држави турско-татарских Казара, који су завладали великим дијелом руских Славена и били потпуно под утјецајем исламске културе, концентрисала се та трговина, а одатле су несумњиво арапско-исламски утјецаји дјеловали на руске Славене, од чега се све до данас очуваше трагови у многим ријечима арапскога подријетла у руском језику, по којима се може судити, да се њихови занати развијаху под умјетничким и обртничким утјецајем арапско-исламских продуката и да су се можда руски Славени барем до извјесне мјере и на арапску одијевали. Новији истраживачи мисле, да су и прослављене руске »билине« т. ј. епске пјесме по својој грађи арапско-исламскога подријетла. Тек кад је багдадски калифат постао плијеном Селџука, добива византијски. утјецај превагу у Русији. Да су се у Русији борили различити културни утјецаји, доказују нам причања, како су представници разних вјера кушали да предобију кнеза Владимира за своју вјеру. Културни је византијски утјецај побиједио и ојачао нарочито на основу трговачких веза Русије с Цариградом и византијском државом, чијом је главном жилом куцавицом био Дњепар и стара трговачка цеста, која је по Дњепру везала Византију са Скандинавијом. Али кад су везу по Дњепру прекинули Печенези и Половци, настанивши се на његову доњем тијеку, били су знатно ослабљени културни утјецаји Византије. Кад је послије год. 1224. Русија подлегла Татарима, вршили су Татари у Русији и знатан културни утјецај. Византијски је културни утјецај ојачао опет тек послије пада византијске, бугарске и српске државе, кад су многи грчки, бугарски и српски исељеници тражили у Русији уточиште и кад су московски владари за своје освајалачке планове на Балканском полуострву настојали да се културно зближе с Грцима и с њиховом црквом. Али та је тежња имала као посљедицу раскол у руској цркви, кад су наиме владари почели старе народне руске обичаје у њој да нађомјештавају грчким обичајима и кад су хтјели да према грчким обредним књигама поправе руске књиге. У то се већ доба покрај и мјесто надовезивања на обамрлу византијску културу почела Русија отварати утјецајима и узорима западно-европске културе, која је од краја 17. стољећа почела очито да цвате и буја и почела да овладава полагано читавом земаљском кугљом.