Вечити младожења/XXVI
| ◄ XXIV | XXVI | Речних страних и мање познатих речи ► |
И Шамика већ „има шесет шкопаца”. Сав бео и ћелав. Већ је претурио шесет. Али он је још стари Шамика. Продаје кућу за кућом, земљу за земљом, путује, купује, сервира даме, свакој обриче да ће је узети, и кад то каже, сам се смеши; и, ако не узме, мора се удати. Као добар врачар, свакој је погодио.
И путовао је у ту сврху између У. и Пеште четрдесет година.
Варошки иижињер, његов пријатељ, који је с њим век провео, и живот Шамикин знао, израчунао је да је Шамика за четрдесет година, путујући између у. и Пеште — даљина само две миље — у свом животу толико миља прешао, да је с тим могао као Кук целу земљу нашу унаокруг отпутовати и натраг се вратити. А што је потрошио, тај трошак би довољан био за то светско путовање.
Шамика се није оженио. Он је био „галантом”. Шамика је сав свој иметак потрошио. Но тај иметак утрошен је у галантне ствари, које су припомогле девојкама да се удаду. Утрошен је у удадбе. Све су срећне које је његова реч благословила.
Шамика је већ седамдесет година стар. Он је већ искидан човек. Добије одједаред грозницу, лечио се својим Моризоновим пилулама, али му није помогло. За четрнаест дана умре. Укоп леп. Његове несуђенице, њихове кћери и унуци пратили су га.
Његове питомице иду сваке године о ружичалу на његов гроб и овенчавају га цвећем, као другог „фрауенлоба”. Он је то и заслужио. Урезали су му на плочи покрај његовог имена: „вечити младожења”.
Није постидно!