Večiti mladoženja/XX

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

XX
◄   XIX XXVI XXI   ►

Prošlo je pet godina. Šamika još nije oženjen. Gospodara Sofru jedva čovek može poznati. Poguravljen, osušen starac. Kakva razlika između nekadašnjeg i sadašnjeg gospodara Sofre! To nije više taj jaki Sofra, koji je sa tri udarca tri lopova ubio! Već je daleko preko sedamdeset godina. Lep vek, ali taj jak sastav poguravio se pod velikim udarima. I sad ga još jede nevolja. Dva sina, dve duboke rake. Već je izgubio nadu da će se ikad Šamika oženiti i da će od njega unučad dočekati. Padne mu napamet: s mukom stečeno njegovo imanje u čije će ruke doći? Strese se kad se pomisli.

Obraz mu je sav zbrčkan, na čelu duboke bore, ruke suve, koža na njima suva, nema više vlage, svetli se što je okorela. No ipak izgled lica mu je pametan. Što bliže smrti, sve je pametniji. Dug, s trudom skopčan život velika je škola. Pred smrt čovek filozofsko lice dobije. Pred smrt čovek jedan drugom najvećma naliči. A Šamika? Ni Šamika nije više negdašnji Šamika.

Već je prešao grčko majorenstvo, već je preko trideset i pet godina. Oćelavio je, pa se čini još starijim. Istina, lepa glava, lepo čelo još, ali do pola ćelav . . . pa već i bele kose vide se, progrušane. Već je mraz list oprljio. Ne hiti mu se više ženiti. Kaže još da hoće, ali sam ne zna kad će i kako će.

Kod gospodara Sofre šegrti se menjaju u dućanu; on već slabo brine za dućan, drži ga za života svoga još samo časti i spomena radi. Već nije ni pun kao nekada. Pera tera svoje. Nikad ne može da izvede svoj plan. Živad i konji mu uvek crkavaju, a ono što ostane, dođe za dug egzekucija, pa sve odnese. Sad Pera nema ništa. Otkud će živeti? Već više puta je obijao čekmedže i na očigled šegrta novce odnese. Čeka jedno predveče gospodar Sofra u dućanu, vreba hoće li doći Pera, jer mu preti, ako mu ne pošlje novaca, da će mu doći u goste. Pred veče kišovito vreme, hladan vetar na Dunavu, ni pred dućanom nema nikog. Šeta se po dućanu, kad eto Pere sa još dva lađarska konjušara. Iz očiju im dobro ne gleda. Pera uđe sa konjušarima. Baci preki pogled na oca, gladi velike brkove, na nešto se sprema. Tu je šegrt, baci preki pogled i na njega.

— Dobro veče!

Otac se ne odazva.

— Dokle ću ja bećar biti pokraj vas?

Otac ćuti, prekrstio na leđima ruke, pa se šeta.

— Dakle, ja uvek bećar, a Šamika gospodin?

Otac ćuti.

— Dajte mi novaca!

Otac ćuti. Sad Pera ide za tezgu i otvori čekmedže. U čekmedžetu samo nekoliko krajcara. Baci fijoku o zemlju ljutito. Sad priđe ocu, stane pred njega i meri ga. Izvadi iz džepa štrangu.

— Vidite l’ ovu štrangu?

Otac ćuti ne miče se. Pera se razljuti.

— Ta što ću ja tu s tobom mlogo, dižite ga!

Pripravni bećari ščepaju starca, dignu ga i ponesu k duvaru gde je udaren bio veliki klin, na kom je pre slanina visila, pa zavežu mu štrangom vrati obese ga o klin. Otac se otima, viče: „Lopovi, vatra!” Šegrt istrča na stražnja vrata, pa u gornji kat, da zove Šamiku.

— Starog gospodara dole vešaju, pomagajte!

Šamika uzme brzo napunjeni pištolj, pa trči dole. Donde je Pera starcu po džepovima tražio od kase ključ. Otac viče, koprca se.

Na sreću, dođe Šamika sa naperenim pištoljem, što bećari vide i pobegnu, a oca Šamika i šegrt oslobode. Odnesu ga gore u sobu i dvore ga, dok je malo sebi došao. Svaki čas tek uzdahne, pa viče: „Jao, nesrećan otac ja!” Sutradan dođe sasvim k sebi. Šamika je kod njega.

— Otac, ja moram tog lopova sudu predati.
— Nemoj tako brz biti, molim te. Tu treba promišljenja. Čija je sramota nego moja? Daj mi promišljenja.
— Ta, lopov, ubiće vas jedared!
— Već sam i onako ubijen. Daj mi mira!

Ode Čamči. Još niko ništa ne zna o toj stvari. Šegrtu je zapovedio da se ne usudi kome god o tome govoriti. Čamču zove na stranu.

— Čamčo, imam ti nešto kazati, vrlo važno.
— Je li tajna? Jer ako je tajna, to mi nemoj govoriti, jer će još danas cela varoš znati.
— Ali jedared možeš u tvom životu mene radi tajnu sačuvati.
— Tebe radi hoću, i to sad prvi put u mom životu.
— Sinoć me hteo Pera obesiti; već sam visio.
— Kako to?

Sve mu ispripoveda.

— Šamika hoće da ga preda sudu.
— Nipošto.
— Zašto?
— Tebi veća sramota.
— Tako i ja mislim. No, lopov će me još ubiti. Šta da radim?
— Ostavi do vraga dućan.
— Nikada do smrti.
— A ti uzmi kakvog pojačeg kalfu, dobro mu plati, daj mu oružje, pa nek’ puca na lopove.
— Pravo kažeš, toga ću se držati.
— Eto baš je bez službe Marko Ćebetarov; taj će odma’ doći, sad je bez službe.
— Pošlji ga odma’ k meni.

Gospodar Sofra ode, i ovog sata dođe Marko Ćebetar, pogodi se i stupi odmah u službu.

Taj žalostan slučaj gospodar Sofra ispripovedao je još i Krečaru, i niko ga nije većma nego on žalio.

Separator-vector.svg

Šamiki opet dođe volja svoje galanterije provoditi. Sve prazno vreme provodi među damama, bez obzira na godine. To je žalosno kod momaka da kad su mladi ne misle da će ikad omatoriti; kad omatore, još se drže za mlade. Sad Šamika, kad sedi među mladim devojčicama, izgleda kao među ljubičicama zasađeni ren.

Separator-vector.svg

Bila je jedna frajla od prvih kuća, Juca Sokolovića, izredne lepote. Držali su je za najlepšu. Kada je Šamika kojekud ženidbe radi bludeo, bila je još dete. Kad dorasla, pala je u oči jednom mladom laćmanu, varoškom sinu, i htela za njega poći. Otac ne da. Laćman hoće da se svuče radi frajle Juce, ali otac neće za to da zna; a za laćmana ne dade je, da kojekud po svetu luta. Tako kaže njen otac. Frajla Juca — živa ili mrtva, ili njega — ili nikog. Bila je odvažna. Kad nije ništa pomoglo, frajla Juca nategne flašu s vitriolom i otruje se. No, na sreću, pokraj brze pomoći izleči se, ali ne sasvim; uvek joj je nešto posle toga falilo. Kada se malo oporavljala, Šamika dođe k njoj. Roditelji su dozvoljavali pa se s njime zanimala muzikom koju je jako volela. Prolazili su meseci, on jednako tamo dolazi, iz čistog, nevinog naklona, da devojci bolest s tim olakša. Laćman se oženi; opet Juci zadata nova rana. Šamika je teši, donosi joj bukete, knjige, posla stide, sve što mu na um padne i što ona zaželi. Čuje to otac, i milo mu je. Misli, kad sasvim ozdravi devojka, da će je Šamika uzeti. Kuća čestita. Šamiki, pak, tako što još na pamet ne pada. Čamča slavi krsno ime svetog Stevana. Daje za svoje prijatelje veliku večeru. Pozvati su i gospodar Sofra i Krečar. Gospodar Sofra ne može Čamči poziv odbiti. Tu su i oni. Povukli se u ćošak njih dva starca. Prispe večera, banda svira. Pa onda posle večere mlađi igraju u sali, u drugoj sobi kartaju se, a gospodar Sofra i Krečar povuku se u treću sobu, da ne čuju larmu; nije im do toga. Čamča im zna narav, ništa ne govori, već donese im u sobu svake đakonije. Njih dvojica sami u sobi. Počnu se razgovarati:

— Moj Jovo, šta sam dočekao, da moram umreti, a koga posle sebe ostavljam? Šamika je dobar, ludo dobar, al’ se ne ženi; dosad se još nije oženio. Pera je lopov. Blago tebi. Ti imaš jednog sila, al’ čestitog; taj ne ide nikud, samo gleda svoju kuću.
— More, ima i šestoro dece!
— Da je rđav, mlogo bi mu bilo i jedno.
— Pa šta ti je teško?
— Žao mi je moje muke.
— Pa na mlađima svet ostaje.
— Tebi je lako reći: „I ninje odpuštaješi raba tvojega”, al šta ću ja?
— Ta i Šamika nije tako omatorio da se ne može ženiti. Koliko godina bio si ti star kad si se po drugi put ženio?
— To je druga stvar. Šamika neće nikada.

Izreče, a drži u ruci čašu vina. Skupi lice, oči suze.

— Nije još danas.
— Mani se, nema ništa od toga, Šamika se neće nigda oženiti. — Suza mu kanu.
— Sad je svet takav. Ostavi se; kako je tako je. Mi bar, nas dvojica, trudili smo se da ostavimo posle nas nešto.
— Ti imaš kome, al’ kome ću ja? U nesrećni čas što sam Šamiku za fiškala načinio, a o onom bećaru ni razgovora.
— Mani se sad tog razgovora. Danas je sveti Stevan, bogzna hoćemo li idućeg dočekati. Zato budimo pošteno veseli; mi smo već starci, grob je blizu.
— Već u grob voleo bi’ biti.
— Mani se još groba. Znaš, Sofro, mi smo već od detinjstva prijatelji.
— Jesmo, i ostaćemo do groba.
— Bili smo uvek verni drugovi.
— Tako je.
— Jedan drugom smo potpomagali.
— Tako je.
— Nismo se nikad uvredili.
— Tako je.

Gospodar Sofra briše suze.

— Pa opet, moj Sofro, bilo je kako je bilo, ali i mi smo već ostareli. Posle nas šta će biti, to bog sveti zna; i nije već dugo vreme, i mi ćemo morati na drugi svet, skoro, skoro.

Obadvojica zamišljeni, ništa ne govore, kucaju se i piju. Starcima je vino malo u mozak ušlo.

— Pa vidiš, Sofro, pravo kaže Čamča: danas jesmo, sutra nismo. Kad umremo, svemu je kraj.
— Nije mi žao umreti, Jovo, ne bojim se smrti.
— Ni ja, — reče odrešito Krečar.
— Al’ žao mi je moga truda, i ne samo što sam izredio, neg’ i onog što sam tek izrediti mogao. — I suza mu kanu.
— I meni je žao, a znaš koga?
— Koga?
— Mene i tebe.
— I meni je to žao, — duboko uzdahnu Sofra.
— Vidiš, Sofro, mi ovde sad sedimo; tamo u sali muzika svira; onde je nov, mlad život, a mi smo truli panjevi.
— Pravo kažeš, Jovo, sve će biti, samo nas neće biti.
— Opet ti kažem, Sofro, da su naši dani izbrojani.

Krečar digne čašu i kuca se. Gospodar Sofra kuca se i ispije, pa odjedared počne gorko plakati.

— Moj Jovo, — govori kroz plač — najvećma mi je žao što, kad umrem, nećemo više zajedno biti; to mi je najvećma žao što se moramo jedared rastaviti. — Plače, jeca.

Krečaru se na žalost da, pa i on plače.

— Ded, Sofro, da se kucnemo; može biti da je kojem poslednji put na Čamčinom krsnom imenu.
— Moramo se jedared rastaviti.

Jednako plaču. Na to uđe Čamča i vidi da plaču.

— Šta je to? Vi plačete pokraj vina! Valjda vino nije dobro?

Oni još plaču, jecaju.

— Ta koji vam je vrag?
— E, moj Čamčo, mi plačemo, i znamo zašto. Sad ovde još pijemo, al’ jedared moramo se rastaviti, moramo umreti, — odgovara kroz plač Krečar.
— Vi ste baš ludi! Ta i ja sam već, fala bogu, sedamdeset, i ja neću navek živeti, al’ dok živim, hoću da sam veseo. Ta nemojte ludovati.

Obojica malo trgnu se.

— Sad ću doneti ruski tej, taj će vas razgaliti.

Čamča ode po tej. I Čamča je star, ali nema te bólje kao gospodar Sofra. Dok su dva starca jadikovala, muzika je svirala u sali; što starcima fali, dopuniće omladina. Čamča donese ruski tej i za njih i za sebe. Piju i razgale se.

— Dakle, vami je žao što se jedared rastaviti morate? Ta i bogosin Isus se rastavio jedared od oca, pa je sišao na zemlju, a šta će vama faliti ako od dole gore pođete. Ta i ja sam star, i ja neću dugo. Metnimo ruku na srce da nikog prevarili nismo, pa je duši pasoš gotov. A mislim da smo sva trojica više dobra neg’ zla činili.

Sad se starci malo uteše. Čamča je bio u duhu nepokolebljiv. Prođe svečarstvo, svi se raziđu. Bilo je već oko dvanaest sati. Napolju ciča zima. Kada se sutradan gospodar Sofra probudio, oseća neku bolju u prsima. Nešto ga bode u desnoj džigerici i u pleći. Uhvati ga jeza, pa mala groznica; mora leći. Opasna stvar, jer za starce groznica je gotova smrt. Gospodar Sofra leži u krevetu, groznica malo jača, tuži se na žeđ, svrbi ga grkljan. Malo zaspi, počne fantazirati. Vidi to Šamika, i zove doktora. Doktor dođe, pipa mu puls, odmah kaže da je zapaljenje pluća, i to opasno. Fantazira, pa opet k sebi dođe. Kad sebi dođe, Šamiki kaže da zove nataroša i još četiri svedoka, hoće da piše testamenat. Šamika ode sam u magistrat i pozove svedoke. Dok su ovi došli, gospodar Sofra dade se u paradnu sobu odneti, u krevet. Dođu svedoci.

— Pišite testamenat. Predajem bogu dušu. Šamiki ostavljam sve moje „dvižimo i nedvižimo imjenije”, a Šamika odavde da izda svakom slugi i sluškilji po sto forinti, Marku Ćebetarovom osim platna sve sitne stvari u dućanu, nek’ se pomogne. Na crkvu pet stotina. Peri malu kuću i hiljadu forinti.

Nataroš piše. Sve je gotovo. Sofru podignu iz kreveta, podmetnu pod testamenat jedan stari protokol, i gospodar Sofra drhtajućom rukom potpiše ime. Gospoda se udalje. Gospodar Sofra zove svećenika.

— Dozovite mi popa da se pričestim.

Maločas dođe svećenik i pričesti ga. Gospodar Sofra zaspi, fantazira. Baš je deveti dan. Opet dođe malo k sebi. Šamika, Marko Ćebetarov, šegrt i sluškinja su kod njega. Gospodar Sofra pogled baca na kontrafu pokojne gospođe Soke, pa onda upravi oči na lik svetog Nikole, strese se i uzdahne. Marko Ćebetarov brzo mu sklopi u ruku goreću voštanu sveću. Gospodar Sofra još jedared strese se i izda’ne. Nema više gospodara Sofre, mrtav je. Dok je pokojni Sofra izdisao, Pera pred kućom hoda gore dole, gleda na prvi kat, čeka kad će pući glas da je otac izdan’uo. Kao god vrana kad oseća miris kakve strvine. Lepo ga ukopaju, metnu ga u grob s desne strane pokraj pokojne gospođe Soke. Sad su zajedno. Sofra, Soka, Pelagija, Katica. Svi su žalili Sofru, ali najvećma Krečar. Krečar ide Čamči da se istuži, a suze mu niz obraz rone.

— Moj Čamčo, teško meni, ode mi najbolji drug!
— Pa jedared moramo umreti. On je doživeo lepu starost, sedamdeset i osam. Šta ćeš više? Ja sam sedamdeset i jedna, pa mi je dosta da dostignem Sofru. Sad ćeš ti skoro za Sofrom, a ja za tobom.
— Al’ tek je opet čoveku teško, — briše Krečar suze.
— Teško, kad mora biti. Pa kad čovek jedared ostari, treba da putuje. Kakav mu je to život? Znaš šta to znači: — imam deset dece, dvaest momaka, trideset junaka, četrdeset ljudi, pedeset ovaca, šeset škopaca, sedamdeset purana, osamdeset jaja? To je: — od deset godina dete; od dvaest godina momak; od triest godina junak, najjači; od četrdeset čovek, najpametniji; od pedeset prosed; od šeset beo kao škopac; od sedamdeset ćurkast kao puran; od osamdeset mućak, — gubi pamet. Pa meni nije ni žao. Živio sam kako sam hteo, i ne kajem se kako sam živio, ma šta govorio. I posle sto godina opominjaće se Čamče. Kazaće: Sad da nam je tu Čamča!
— Fala bogu, nisam ni ja nikog prevario, valjda će se i mene ko opomenuti.
— Saro, donesi vina, onog dobrog.

Gospođa Sara donese i naspe.

— E, moj Jovane, da ispijemo za dušu našeg dobrog Sofre. Valjda će se ko i nas tako setiti!

Piju.

— Bog da mu dušu prosti!