Večiti mladoženja/XVIII
Šamča je dao još jedan, poslednji, „noblbal”. Ali Polačekovi ne mogu doći, jer je starom nešto pozlilo. Neće ići ni Šamika. Nastao je post. Šamika ide u Š. Svake nedelje je po dvaput onde.
Stari Polaček vidi da se deca rado gledaju, pa se sa sinom dogovara šta će biti od cele te stvari.
— Šta misliš, Pepi, misli li taj mladi fiškal Lujzu prositi?
— Ja bi’ tako rekao.
— Pa ako zaprosi, šta ćemo činite?
— Čestit je čovek, a i otac bogat.
— Pravo da ti kažem, ja bi’ je voleo udati za takvog čoveka kao što smo; ne volem fiškale. Da bog sačuva svakog od nji’, daleko im lepa kuća!
— Al’ Kirić samo titulu nosi kao fiškal, on ne radi. Čujem da će otac njemu sve ostaviti, a bogat je, kao što znaš, ne znam nije li od nas pretežniji.
— Ima ekonomiju, pa se može onde naputiti, pravo kažeš; no nije katolik.
— To ništ’ ne čini.
— To ti kažeš. Pitaj tvog strica šta će on kazati.
Stric taj, brat starog Polačeka, u drugom selu je svećenik i bogat.
— Dalo bi se sve to izgladiti.
— Videćemo, samo ovako ne može dugo ostati; ako on korak ne učini ovog posta, staviću ja na njega pitanje šta misli, jer ne mogu dopustiti da se devojka uzalud na glas iznosi.
— Strpimo se malko.
Dogovoru je kraj; strpiće se malo. Šamika jednako dolazi; lepo ga primaju. Poslednjom prilikom izjavi Šamika Lujzi ljubav i nameru svoju da je rad zaprositi. Ona iz srca pristaje. Tom prilikom Ša— mika zamoli od nje malo kose, da kad je vidi, uvek mu bude u spomenu. Lujza mu usrdno i to učini. Ode u drugu sobu, rasplete svoju lepu plavu kosu i najlepši komad iseče i donese. Zavije u papirić i preda Šamiki; smeši se i zarumeni. Šamika otvori papir, gleda kosu, pa poljubi.
— Lepa zlatna kosa, kao zlato №З, — reče Šamika pa opet zavije i metne u levi džep, da mu je bliže srca.
Sad desnom rukom uhvati desnu ruku Lujze. Ona sva rumena u zemlju gleda, a uzdisaj se čuje. Lepa je kao zvezda zornjača. Pokraj uzajamnog obećanja rastanu se. Šamika dođe kući. Poče razmišljati kako će započeti kod Lujzinog oca. Kod Lujze je sve lako bilo, ali kako će kod oca? Kod kuće ga otac uvek opominje da jedared stvar prelomi. Čekaće još dve nedelje, pa će onda učiniti otsudan korak.
Međutim, Pera svoje tera. Zima je duga, konji nemaju šta da jedu, živad skapava. Hiljadu forinti je već potrošio, pravi dugove. Dužan je Nestoru Profitu. Daje mu, doduše, termine, ali opet ne može da plati. Profit treba svoj novac, pa oštrije ište; Pera se razljuti, pa ispsuje Profita. Profit ga da na sud, i Pera dobije u sudu da mora Profitu platiti za četrnaest dana pedeset forinti pod pretnjom svrhe. Prođe i to, Pera ne može da plati.
Dođe u Perinu kuću egzekucija i pleni mu najboljeg konja. Pera još ne plaća.
Ispiše se munta — licitacija — na zaplenjenog konja. Dođe dan munte, i konj će se prodavati u tri sata posle podne. Pre podne ide dobošar, pa svud bubnja da se prodaje zaplenjeni konj Pere Kirića. Kad to ču Pera, a on sedne na drugog konja pa za dobošarem.
Dobošar dođe na pijacu, bubnjuje, pa viče: „Daje se svakom na znanje da će se danas posle podne u tri sata prodavati na munti konj gospodara Pere Kirića; koji ima volju, neka kupi”. Pera na konju do dobošara, žene i deca oko njih, pa kad je dobošar svoje izvikao, onda opet Pera viče, dere se: „Nije istina, neće se prodavati! Lopov magistrat, lopov Profit!” Žene i deca smeju se, pa idu za njima kao na komediju. Dobošar ide u drugi sokak, i Pera za njim na konju, pa kako dobošar izvikne, on opet to isto, za njim, pa svugde tako.
U tri sata drži se munta u Perinoj avliji. Tu su već koji će muntati. Tu je Čamča. Gospodar Sofra ga je podmetnuo, dao mu novce da on kupi. Počnu muntati. „Ko da više”. — Čamči ostane konj. Pera je donde ćutao, a kad Čamča hoće da vodi konja, on opet počne sve grditi, i ne dâ konja voditi. Dođe pandurska patrola, Peru oteraju u „rešt”, a Čamča odvede konja.
Pera je morao izdržati kaznu od tri dana „rešta”, pa su ga pustili. Čamča je sa ocem u dogovoru. Vratiće konja Peri. Pošlje Peri konja, i da mu kazati da mu vrati novac kad uzmogne. Ali ipak Pera ostaje pri svome planu; proleće nije daleko, biće za konje i živad hrane.
Samo otac ostaje ožalošćen.
Prođu dve nedelje. Šamika se pripravi i ide da pokuša sreću kod Polačekovih. Dođe u Š. Uđe unutra; baš je išao u sobu starog Polačeka, pre nego što će Lujzi. Ovo je svečana, zvanična poseta. Na Šamiki skupoceno runo. Dolama, ćurdija, čakšire, čizme s mamuzama, samurkalpak na glavi, sablja o bedrici. Dobro mu stoji. Baš je sam u sobi stari Polaček. Kucne, uđe.
— O, drago mi je, gospodine fiškale, izvol’te sesti.
— Gospodar Polaček, ja već Od nekog doba dolazim u vašu kuću, i lepo sam primljen. Evo me sad opet ovde, i znate zašto sam došao?
— Ne znam, — odgovori Polaček malo zbunjen.
— Ja sam došao da prosim ruku frajla-Lujze. Ja vašu kuću jako poštujem.
Polaček malo misli se, pa onda proslovi:
— Oprostite, gospodine, ja sam čovek majstor, nisam fiškal, ali ću vam onako od srca odgovoriti. Meni je milo. Ja poznajem vašeg oca i njegovu kuću, ja bi’ vam drage volje dao moju kćer, vi ste fini gospodin, no samo jedno fali.
— Šta to može biti? — Šamika pobledi.
— Vi niste katolik, pa znate, kako smo mi stari ljudi, mi hoćemo sa našom familijom da živimo i umremo u našoj veri.
— Pa vera tu ne smeta ništa. Frajla Lujza zadržala bi svoju veru i kod nas.
— To vi kažete, a bogzna kako vaš otac misli.
— Tako isto kao ja.
— Vidite, ja već da imam zeta druge vere u kući, ne bi’ trpio; da, dve vere u kući ne bi’ trpio.
— Al’ moj otac će to trpiti, budite uvereni. Hoćete pristati na to, ako moj otac saizvoli?
—— Moram se promisliti . . . za osam dana daću vam odgovor.
S tim bude kraj razgovoru.
Bila je zvanična poseta, otac ga sam uvede u sobu kod Lujze, posle toga zadržava ga na ručak, ali se Šamika izvini. Kaže da mora odmah kući, stvar je važna, mora se odmah sa ocem dogovoriti. On bi rad koju reč nasamo sa Lujzom, ali otac neće da se makne; vidi se da je rad biti na oprezu.
Oprosti se i ode kući. Sastane se sa ocem i počnu se dogovarati.
— Otac, ti si imao pravo.
— Jesam li ti kazao.
— Polaček je strašan katolik.
— Kao ja pravoslavan.
— Vrlo me učtivo primio, al’ smeta mu vera.
— Valjda ne dâ da kći na našu veru pređe?
— Ne dâ.
— A ja bi’ to hteo.
— Od čega je opet to?
— To je red, jedna vera u kući!
— Hoćeš li pristati na to da ona ne primi našu veru? Zato se opet možemo slagati.
— Iskreno ti kažem, kao otac, nije mi milo, ali i to ću pregoreti. Vidi se valjana devojka, a i sva kuća Polačekova je uvek čestita bila; još sam mu oca poznavao. No videćeš, neće ni na to pristati.
— Videćemo, za osam dana će mi odgovoriti.
Kraj dogovoru.
Šamiki su tih osam dana osam godina; premeće se noću po krevetu, ne može da zaspi. Kod Polačekovih, opet, gospođa Matilda i mladi Polaček jako su zauzeti za Šamiku. Oni bi je dali kako Šamika hoće. Načuje to devojka, padne u veliku sumnju, obuzme je unapred tuga, moli brata i snaju da joj priteku, jer otac će pitati strica, svećenika, pa zlo. I, doista, nije se prevarila. Otac drugi dan odmah ode bratu svećeniku na savet. Svećenik, kako to čuje, odmah mu odrešito odgovori da to nipošto ne čini, ako je njegov brat.
No, budući je dobra partija, da on, Šamika, pređe u katoličku veru.
Svećenik verozakonim razlozima ubedi svog brata, i, da stvar osigura, pod prvim utiskom napiše jedno pismo Šamiki, i dâ ga bratu da prepiše, pa će ga Šamiki poslati.
Pismo je ovako glasilo:
„Blagorodni gospodine!
Koliko bi mi milo bilo da se moja kći za vas uda, i da dođe u takvu čestitu kuću, opet moje verozakonsko čuvstvo ne dopušta mi da moja kći provodi svoj vek u kući, — inače ma kako poštovanoj — u kući gde se jedino-spasavajuća katolička vera ne slavi.
Inače, da vam dam dokaz kako bih vas rad za zeta imati, ako ste gotovi preći u katoličku veru — onda rado ću vam dati moju kćer, i pokraj nje pedeset hiljada forinti.
Ali samo tako, pod gore navedenim uslovima moja kuća vam je otvorena.
Sa poštovanjem Polaček”.
To pismo odmah zapečate i pošlju na poštu. Šamika dobije pismo i čita. Pri čitanju pobledi, padne mu pismo iz ruke; digne ga, opet ga čita, sam sebi ne veruje. Ocu još neće da kaže; ide kod Čamče, da se malo razabere. Pred veče dođe kući. Ne može da večera. Otac pozna njegovu promenu; pita šta mu fali.
— Evo dobio sam pismo od Polačeka.
Čita pismo.
— Eto vidiš, nema ništa, jesam ti kazao?
— Je l’ moguće da je takav svet? — reče i uzdahne.
— E, svako sebi vuče. Takav sam i ja.
— Pa šta ćemo sad?
— Sve je prekinuto, traži drugu! Ja sam odma’ znao da će tako ispasti; sad traži dalje.
Dakle, neće od ženidbe biti ništa, i to iz verozakonskog nazora. Ma šta! A jedan bog!
— U poslednjim redovima stoji da mi je samo pod gore pomenutim uslovima „kuća otvorena”. To će reći, ako nećeš da budeš katolik, više ne dolazi.
Sve je prekinuto.
Čeka koji dan, pa otpiše Polačeku ovako:
„Poštovani gospodaru!
Vašeg pisma sadržaj jako me kosnuo. Vrlo mi je žao, ali veru neću menjati, i tako poštediću vašu poštovanu kuću od dalje posete, a za dosadanje, zahvaljujući se, ostajem sa poštovanjem.
Šamika Kirić, advokat“.
Pismo dâ na poštu. Šamika je neveseo. U Polačekovoj kući takođe neveselo. Otac uvek ozbiljan, devojka plače. Dođe stric svećenik, uzme devojku na ispit, pripoveda joj kakav bi to greh bio da ona to učini, da se za šizmatika uda, i živo joj pretstavljao, kad umre izvan vere, za dušu njenu tu večitu kaznu. Devojku je zbunio. Da to dva tri dana tako potraje, morala bi poludeti. Gospođa Matilda bila je njima jako naklonjena. Šamikina narav joj se dopala. Dogovara se sa Lujzom, teši je da stvar još nije izgubljena. Otac pazi na kćer, ne pušta je lako da kuda ide, da on ne zna šta će onde. Matilda je slobodnija. Da se uda, šta je stalo Matildi; kad Polaček ima još pet puta toliko, koliko bi pokraj Lujze dao, daće to i drugom. Gospođa Matilda poruči Šamiki da dođe u B. da se s njom na izvesnom mestu sastane. Opredelila je mesto, dan i sat.
Šamika se prijavi u zakazano vreme.
Tu mu gospođa Matilda ispriča kako je Lujza žalosna. Zapodenu razgovor.
— Znate, Herr von Kirić, da je Lujza tu stvar tako k srcu uzela, da može umreti. Da je vidite, ne biste je poznali. Starca bi još lako zadobili, on vas ima u volji; al’ taj demon pop, taj njen stric, sve je pokvario. No tu još ima pomoći.
— Kakve pomoći?
— Vi niste ženska, fiškal ste, ne može vam ni vrag nauditi. Jeste l’ odvažni, imate li kuraži? Lujza će vam svud sladiti gde god hoćete da se s vami sastane, pa da se više kući ne vrati. Moj muž neće vam protivan biti, jer vas vole; on se zbog vas sa popom inatio! On zna za to što ja vami sad govorim. Razumete li me?
Šamika se zbunio.
Odvažna, preduzetna, Matilda mu gleda u zenicu. Šamika u zemlju gleda.
— Jeste l’ me razumeli?
— Jesam, da Lujza k meni uskoči.
— Jeste, ona će za vas, ako, ustreba, život žrtvovati. Ona je odvažna, samo ako ste vi . . .
— Dobro, promisliću se, korak je opasan . . .
— Nema vremena promišljavanju. Ako ima što biti, mora biti brzo, jer će otac poslati Lujzu daleko, svojoj rodbini, i posle će dockan biti.
— Pa kako bi bilo, da do nekoliko dana dođem amo s koli, da se s njom sastanem, pa onda . . . kao što vi kažete?
— Samo zakažite dan i sat, ona će ovde biti; al’ za sigurno, da se odma’ stvar prekine. Verujte, on će se upočetku ljutiti, al’ moj muž će ga utišati, pa će odma’ popustiti, poznajem ja njega, pa nit’ ćete vi nit’ ona vere menjati..
Šamika misli se.
— Dobro, osam dana od danas, u pet sati posle podne biću ovde; gotov sam na sve.
— Stoji l’ partija?
— Stoji.
— Dajte ruku, držim vas za čoveka od reči. Sad moram brzo natrag. Zbogom!
Ode odvažna Matilda. Šamika, jednako zbunjen, još ne zna kako će da počne. Dođe kući. Ocu ne sme o tome ništa prosloviti, jer se boji da će mu reći: „Neću kradenu devojku”. Dan po dan prolazi, a još ne zna kako će da započne. Još ima tri dana. Luj za već spremna, samo čeka dan. A šta će mnogo da se sprema? Sad opet padne na pamet Šamiki da, ako dovede devojku, njen otac može podići proces, pa će se i njegov otac u to uplesti. Nešto drugo predomisli. Pisaće joj pismo da će onamo doći do osam dana. Pismo je ovako glasilo:
„Ljubazna Lujzo!>
Nisam još sasvim spreman, no čekaj me u taj isti dan i sat sedmog aprila, sigurno ću doći. — Tvoj
<right>Š. K.”
To pismo preda svom vernom kočijašu, nalogom da gleda ma kako da preda Lujzi ili Matildi, i to isti dan. To je bilo uoči zakazanog dana Kočijaš ode. Međutim će se o tome i sa ocem dogovarati. Sastane se sa ocem.
— Otac, Lujza će opet biti naša, i da ne menjam veru.
— Kako?
— Poručila mi je da će doći u Budim. Već je i dan i sahat zakazan, pa ću je dovesti k nami!
— Šta, da uskoči, da je ukradeš? To biti neće. Pa kakva je to devoka koja god oca, od svoje kuće beži? Pa onda da nas još Polaček u proces uvali! No, to mi još fali! Mani se ćoravi’ poslova!
To je gospodar Sofra ljuto izrekao, pa neće više ni da sluša, već mrnđajući udali se. Sad je Šamika između dve vatre. Šamiku glava zaboli, ne zna šta će sad. Ipak čekaće izlazak stvari; valjda će mu Lujza što otpisati, i rok produžiti. Nestrpljivo čeka idući dan, da kočijaš dođe.
Kočijaš kako je došao u Š., u kuću Polačekovu, najpre ode u štalu, sastave se sa kočijašem s kim je već poznat bio. Vreba frajlu do pred veče, ne može da je vidi, a dan već prolazi. Saopšti stvar Polačekovom kočijašu, koji tu ulogu na sebe primi, da će on sâm odneti to pismo frajla-Lujzi. Preda mu pismo.
Kočijaš nosi pismo, ali je pravi „Jokl”; nosi pismo u ruci i već je blizu sobnih vrata frajlaLujze. Nato iziđe iz druge sobe stari Polaček, vidi da kočijaš drži pismo, misli da se njega tiče i pita ga od koga je to pismo.
— Ko ti je dao to pismo? Daj ga ovamo!
Kočijaš se zateže.
— Ta . . . ovo pismo . . . hm . . . nosim frajla-Lujzi.
Uzme mu iz ruke pismo.
— Ko ti je dao to pismo?
— Jedan čovek na sokaku.
— Idi u štalu.
Sad Polaček uđe u svoju sobu i pročita pismo. Prenerazio se. Od ljutine ne zna šta da radi. Setio se šta misli Šamika. Kad večeraju, a Lujza vesela, oca služi, smeši se, baca kradom pogled na Matildu, a otac ćuti do kraja večere. Kad posle večere, Lujza ustane, hoće da ide, al’ je otac zaustavi.
— Čekaj, Lujzo, da ti nešto pokažem; dobila si pismo. Čitaj!
Lujza uzme pismo, čita; i Matilda doskoči, pa čita. Matilda zarumeni, a Lujza pobledi, počne se nijati i padne u nesvest. Polivaju je vodom. Otac mirno udali se. Kad je došla k sebi, opet čita pismo, i ona i Matilda, opet, deset puta, ne mogu da se načude neodvažnosti Šamike. Matilda kaže da nije čovek, da je mekušac. Sreća što još i nju nije u pismu pomešao.
— No, to je . . . Ja sam ga za drugo nešto držala — reče Matilda.
— No, to ne bi’ nikad verovala, — rekne Lujza i uzdahne duboko.
Mladi Polaček nije bio kod kuće. Sutradan Lujza, po savetu Matilde, ide ocu pa ište oproštenje. Ispovedi mu sve. Klekne pred oca pa moli. Otac joj kaže da ustane. Oprašta joj, ali sutra odmah mora rodbini na daleko putovati.
— No to je gavalir! Ja sam kasapin, nisam fiškal, ali koga devojke štrangom vuku, taj se neće nikad oženiti, — reče pouzdanim tonom Polaček.
Sutradan odmah spreme Lujzu, pa sa mladim Polačekom rodbini otputuje. Šamikin kočijaš dođe kući, pa javi Šamiki da je predao pismo. Šamika ga pita da li je baš samoj frajli predao pismo u ruke. Laže, kaže da jeste. Šamika mu da na vino.
kad treći dan, dobije na pošti pismo. Otvori, čita:
„Gospodine!
Stvar niste dobro udesili. Kao fiškal, mogli ste taj paragraf bolje izvesti. Niste zaslužan moje Lujze; tako odvažna devojka treba junaka đuvegiju. Da ste mi sin, morali bi za kaštigu osam dana suknju nositi.
Polaček.”
Šamiki se vilice tresu. Sve je raskinuto, nema od ženidbe ništa. Badava, Šamika je „galantom”, ali „dragović” nikad. Onda je tek ocu načisto kazao da od ženidbe nema ništa.
Ništa, bar je sebe i oca od nezgode oslobodio.