Večiti mladoženja/XIV
Šamika, kad je otputovao, nije ni sâm znao kuda će najpre. Rad bi u Milano, a rad bi u Mletke. Venecija i „Majland”, to je bila Meka i Medina za putnike rat plaisir. Na putu u deližansu jedan mu jedno, drugi drugo preporučuje. Reši se za Mletke. No pre nego što će granicu preći, promenio je banke u lire.
Još jedan iz Nemačke s njim putuje, ali ovaj tek nešto štrbeka talijanski, a Šamika baš ništa. Dođu do Udine. Odavde odu u Coneglіano, pa onda u Velluno, Trevіso i, još tumarajući kojekud, dođu u Mletke. Tu moraju naći koji će ih voditi. Naiđu na jednog kalauza, i taj ih vodi kud se njemu dopada. Voze se lagunom i kanalima, sami ne znaju kuda će, pa tek odjedared nađu se u San-Paolo i tu se nastane. More, vodeni putevi, crne, brze gondole, silne crkve i palate učiniše na Šamiku neki fantastičan utisak. Nije verovao sam sebi. Kad noću zaspi, a on sniva kanda jednako u kakvu panoramu gleda. Tri dana ne može da se razabere, dok mu se oko na taj čudan svet ne nauči. Sravnjava Košicu sa Mlecima!
Posle nekoliko dana, kada se ohrabri, on i taj Nemac idu da gledaju kako izgleda iznutra varoš. Ali ne zna kako će, više vode nego zemlje, pa sve se mora na čamcu voziti. U početku za suvozemnog čoveka ne baš najprijatnija zabava. Ali kad se malo nauči, milota. Već kad je u San-Paolu, posetiće najpre starodrevnu crkvu San Gіovannі Paulo. Pa onda svud redom prolazio je kroz nekoliko dana bez prestanka lagune, rive, kanale, fondamenta, „Rіva deі Schіavonі”, „Pijačetu”, „Markovu pijacu”, „Ponte rijalto” i svud gde je šta znamenitog bilo.
No za vreme njegovog bavljenja, što je god video, najviše mu imponovala crkva svetog Marka u „Campanіle di San Oarco” sa onim lepim arkadima. A najmilija šetnja mu je bila od „Lіdo” prema „Chіoggіa”. Docnije tako mu se dopalo, da ne bi branio onde zasvagda živeti. Nije ni čudo: Šamika, takav dandy, pokraj finih Talijankinja! Naučio je brzo i Talijanski, jer talijanski se jezik lepi. Gotovo svaki dan je išao u pozorište, i to najviše u „Fenіce”, i to kroz „vodenu” kapiju. Zabeležio je sve kako se dame nose, od gore do najmanje sitnarije. Imaće šta kod kuće pripovedati. Naučio je jesti „ostrige”, morskih školjaka, morskog raka, „strahino” i „gorgoncole”, a bez parmezana nikad nije čorbu jeo. Pa onda voće, smokve, urme, narandže; već je u februaru jeo zrele kajsije. Kupô se jedared u laguni, baš blizu mora, i to je morska voda.
Pre nego što će se svući, ište papir i pero da ocu napiše pismo. I onako treba mu novaca, istrošio se, pa će baš ovom prilikom oca iznenaditi. Sedne pa piše pismo:
„Ljubezni oče!
Ako ste radi za mene razumeti, ja sam fala bogu zdrav, i molim boga za vaše zdravlje. Ja se sad baš u moru kupam; to je vrlo zdravo, tako ovde kažu. Mlogo ljudi sam ovde vidio, sve vam sad ne mogu kazati, no kad se vratim, ispripovedaću vam. Mlogo svašta sam tu naučio, o čemu nikad ni sanjao nisam. No jako sam se istrošio, jer je put skup, a i ovde je velika skupoća: jedna zrela kruška, što kod nas tek oktobra zre, srebrn cvancik. Pošaljite mi, molim vas, novaca, jedno dve hiljade, na pošti, i to u dukatima, jer ovde banke ne idu. Rad sam što da nakupujem. Kako dobijem novce, odmah ću se vratiti. Pozdravite sve. Adresirajte ovako: Venezіa San Paulo Nr. 5008.
U Veneciji, 1 aprila 18...
ljubeći vam desnicu
pokorni sin
Šamika”
Okupa se i obuče. Kad ode, preda na poštu pismo.
Tako Šamika provodi vreme, a ženidba ne pada mu ni na um.
Dugo čeka, pa tek jedared javi mu pošta da su novci sa pismom stigli. Otvori pismo i čita:
„Dragi Šamika,
Tvoje pismo primio sam. Ja sam zdrav, no to me veoma opečalilo, kad sam čuo da se u moru kupaš. Zar onde nema drugih ilidža, već moraš u moru? Ja sam zbog toga opečaljen jako. Mogu te talasi morski odneti. Ako si živ, kako dobiješ pismo, a ti odmah natrag. Od brige ne mogu da spavam, vrati se. — Tvoj roditelj S. K.”
Kada je Šamika pročitao pismo, najpre smeje se, posle mu je opet žao što je tako na lako pisao.
Sve spremi, pa će da se vraća.
No, spomena radi, kupio sebi za sat zlatan lanac venecijanski, jer venecijanski filigran je u svetu najsavršeniji; pa onda japundže „venecijaner”, sa jakama na katove, da može svakom kazati da je to baš iz Venecije; pa onda „karbonari”, to je sad u modi. Naposletku je kupio lepih sitnarija i za dame, da im može „servirati”.
Tako spreman krene se. Dugo je putovao, ali ipak srećno se vratio. Otac ga već željno iščekuje, čezne za njim, jedva čeka da ga vidi.