Велика недеља (драма у три чина)/38

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   VIII IX Х   ►

IX

РАДОЈЕ, СТАРАЦ, СНАХА

РАДОЈЕ (Гледа за њим, па кад је замакао, њега савлађује бол и обузима горак плач. Обара главу кријући лице рукама и јеца тешко и боно).
СТАРАЦ (Старац са снахом која води синчића од три годнне и нешто јаче. Прилазећи путен застаје крај вратница): Помози Бог, војниче!
РАДОЈЕ (Прибира се, диже главу): Бог ти помогао, стари!
СТАРАЦ (Снаји): 'Ајде, ево овде да се одморимо мало. (Седа па се обраћа Радоју) Теби тешко канда?
РАДОЈЕ: Тешко!
СТАРАЦ: Свима нам је боме тешко... А шта ти је?
РАДОЈЕ: Ето, то што видиш... (Показује на кућу).
СТАРАЦ: Видим, ал’ шта ћеш. Не седиш ти сам тако крај разорене и опустеле куће. Колико их је још.. много, мното. Али мора се поднети, а ко би и подносио невољу ако неће човек.
РАДОјЕ: Ни камена на камену.
СТАРАЦ: Јеси ли видео кад, војниче, кад се са далеких страна, отуд преко мора, враћа у пролеће рода да потражи своје гнездо на оџаку које је јесенас напустила. Па кад га затече разорено, а она тужно заклапара кљуном и удара крилима и увија се, вије се цео дан око оџака, као мајка око мртва детета. Па кад је прође бол, а она опет падне на земљу и прибира сламке да почне ново градити. Тако смо ми, видиш; вратили смо се из далеких страна на разорена гнезда своја, исплакаћемо се, па ћемо опет савити леђа и почети да градимо што је разорено. Што ћеш, тако је то и не може друкче бити.
РАДОЈЕ (Слушајући отарца, присећа га се): Ја те познајем, дедо, познајем те по речи твојој; срели смо се негде.
СТАРАЦ: С ким се све нисам срео и с ким нисам видео у ономе мору људи. Није чудо ако сам заборавио.
РАДОЈЕ: На путу кроз планине твоја нас је реч подржала; твоја нас је мудрост окрепила. Познајем те, дедо, ал’ ти мене не можеш познати.
СТАРАЦ: Не замери, ако и не могу. Много сам видео.
РАДОЈЕ: Не можеш ме познати, изменио сам се. Остао сам без ноге, а и без здравља сам остао. Патили смо, много смо патили.
СТАРАЦ: Много, синко. Никад гусле неће бити кадре да кажу наше патње, а у књиге да их пишеш, неће ти нико веровати. Пођи широм ове несретне земље па питај: има ли матере чије срце није ојађено.
РАДОЈЕ: Нема, боме!
СТАРАЦ: А бар да смо завршили своје муке. Нисмо, нисмо, имамо још да патимо и ја и ти. Ми се нисмо вратили да живимо, вратили смо се да наставимо патње, и ја и ти. Моји су дани прошли, освојила ме је старост, а ти... ето, истрошио си се. Борио си се, дао си крв и дао си здравље и сад... ето... био си... сад ниси више. Не можеш више. Не можеш више у живот као некад, ниси више за живот као што си био.
РАДОЈЕ (Боно): Нисам!
СТАРАЦ: Ниси, боме! Мојој старости је ред и наредба је Божија таква, ал’ жалим твоју младост. Што ћеш, видиш да је рат аждаја која младо месо ждере.
РАДОЈЕ: Пождерала, много пождерала.
СТАРАЦ: Не можемо ми животом стићи ни толико да преболемо патње. За друге је овај живот и ова слобода, за ове што иду за нама, за њих су и наше патње биле.
РАДОЈЕ: А ми?
СТАРАЦ: Ми? Па... склонићемо се; шта можемо друго него да се склонимо и да направимо места овима за нама. Рећи ћемо им: за вас смо ми ово чинили; да вама саградимо срећу. Толико ћемо им рећи па ако кажу хвала, добро, а ако не кажу сад, доћи ће дан и доћи ће време, па ће рећи. Ето тако је то!
РАДОЈЕ: Тако је, боме!
СТАРАЦ: Ови што ће живити на нашим патњама, ови што ће слободовати на нашој крви; ови што су ћутали док смо ми гинули — окретаће главу од нас или ће нам можда још рећи: нисте нам ви дали слободу, није то ваше но наше дело.
РАДОЈЕ: А ми ?
СТАРАЦ: Ми ћемо рећи: ако, дај Боже нек је то ваше дело, те чувајте га бар као да је ваше дело... (Пауза). Ми?... Прошло је наше... Кад хоћеш добру храну, а ти шта радиш: пробереш здраво зрно, је ли, а одвојиш кукољ; одвојиш начето и разгрижено зрно — није њему место међу здравим зрневљем. Ето, то смо видиш ја и ти... нагрижени, начети, је ли?
РАДОЈЕ (Боно маше главом): То смо!
СТАРАЦ: Тако је дабоме. Морамо се склањати, не бива друкче; једни се морају уклонити да би други могли живети; једни морају пасти да би се други могли дићи. Тако је откако је света и века и не може се то изменити. Морамо се, видиш, склањати да направимо места млађима и здравима, јер видиш како нам је земља пуста; видиш како су нам њиве погажене, куће оборене, шуме посечене... све, све је затро. Хоћемо ли ми то подизати? Не боме! Треба да дођу нови, млади, снажни и здрави, а ми стари, ми бони, истрошени изломљени — ми се морамо склонити. Морамо се склонити негде у крај да не би ничијем послу и ничијој срећи сметали; морамо се склонити па отуд из прикрајка уживати у туђем послу и туђој срећи. Ето видиш ли зашто сам ја потегао у свет... видиш ли... потегао сам да донесем отуда онога (показује дете) испред кога ћу се ја склонити.
РАДОЈЕ (Са одрицањен): Морамо се склонити, велиш?
СТАРАЦ: Да дамо места туђој срећи; да не стајемо на пут ономе што мора и што треба да живи. Видиш, ова је снаха дала мени унуче. Хвала јој, заменила ми сина. Али, видиш, она је млада, здрава и она треба још да рађа — толико смо деце покопали по рововима; толико смо деце бацили у албанске провалије; толики пород нам је прождерало море... треба нови рађати, не може земља остати пуста. Па зар ја да је држим? Не смем ја њену младост да сахраним; не смем јој бранити ни сметати јој, јер њена снага тражи још живота. Сам ћу је удати, чим нађем честита човека за њу, ја ћу је удати!...
РАДОЈЕ: Тако је!
СТАРАЦ: Тако је, дабоме! И не смеш да жалиш што је тако. Порушила се кућа — добро, дај оне који ће живети нека подижу нову. Немој ти да подижеш, ти не можеш, ти си поломио ребра тамо... пусти њих нек подижу нову кућу. Земља је угажена, њива затрта, дај мотику у руке онима што ће живети, што ће земљу радити, нек они закопају, немој ти. Ти не можеш, твоја је рука малаксала, јер си орао и сејао тамо... А сад, свршио си своје, одмарај се, склони се.
РАДОЈЕ: И не сметај другима... је ли?
СТАРАЦ: Не сметај! Не сметај, ако желиш добра и својој њиви и своме селу и своме народу. И ако је то, синко, и не можемо ми изменити да друкче буде!
РАДОЈЕ (Убеђен): Тако је... видим да је тако... право кажеш!
СТАРАЦ: Казујем ти колико ме моја памет учи, можда ће ти који мудрији и друкче казати.
РАДОЈЕ: Добро ти казујеш... тако је како ти казујеш... морамо се склонити.
СТАРАЦ: Морамо, боме! (Снахи). Јеси ли се одморила мало?
СНАXА: Јесам, дедо!
СТАРАЦ: Па хајде да крећемо полако.
РАДОЈЕ: А јесте л’ далеко?...
СТАРАЦ: Још један конак па, боље да грабимо. 'Ајде, снахо; !ајде Радоване! (Диже се).
СНАХА (Опремила се): Ево пођосмо! (Поведе дете).
СТАРАЦ: Збогом, сојниче, па остани са здрављем!
РАДОЈЕ: Збогом и... хвала ти опет. Баш ето, лакше ми је сад. Хвала ти!
СТАРАЦ (Одлази са снахом).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.