Велика недеља (драма у три чина)/37

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   VII VIII IX   ►

VIII

РАДОЈЕ, ИВАН

ИВАН: Оди, бато, оди седи овде, ево овде. Теби је тешко стајати.
РАДОЈЕ (Седне на камен и тешко се закашље).
ИВАН (Преплашено): Ти си болан, бато?
РАДОЈЕ: Болан, истрошен!... Ово, што ми оде нога и преживех некако, али — оде и здравље и... неће се никад више вратити. Беше и прође.
ИВАН: Хоће, бато... неговаћемо те, пазићемо те!
РАДОЈЕ: Хеј, да ми је нанина нега сад... Како би то с наном, знаш ли како погибе?
ИВАН (Седа на земљу крај њега): Не знам све по реду како је било, ал’ знам то што су ми казали. Наши се, кажу, уставили овде; ухватили бусије за сеоским кућама и по овим положајима више кућа, а они онда ударили на село и заузели га топовима. Док сутра прођеш селом, видићеш, мало која кућа није страдала.
РАДОЈЕ: Вид’о сам.
ИВАН: Кад сам се вратио у село, затекао сам све ово. Нико није знао рећи где је нана. Почео сам тад разгртати рушевине и... нашао сам је тамо, крај зида, где је била икона... мора да се молила Богу.
РАДОЈЕ (Потресен): За нас се молила.
ИВАН: Ископао сам јој гроб ту, у кући и сахранио сам је и набацао сам преко гроба опет рушевине. Нека њена кућа лежи на њој и нек је чува; нека јој нико не гази гроб. Знам да јој је тако драго, а рекох, кад ти дођеш, сахранићемо је како ти наредиш...
РАДОЈЕ: Сахранићемо је!
ИВАН: Палио сам јој свећу и чинио помен кадгод сам стигао.
РАДОЈЕ: А... како то би да ти останеш кад си пре нас кренуо?
ИВАН: Да смо друмом ударили, измакли би, али, ударисмо пречицом, низ поток, па онда... тек што измакосмо а разболеше се деца ча Маринку, те се задржасмо два дана у неком селу, а непријатељ пресече па, не могасмо даље него натраг у село.
РАДОЈЕ: И од тад једнако си боравио у селу?
ИВАН: Само прво време, тако до пролећа. Почеше после да збирају мушке и да их терају у стране земље. једни рекоше терају их на војску, а други веле на кулук. Почеше се наши одметати, па и ја.
РАДОЈЕ: У планину?
ИВАН: У планину. Две године сам провео под пушком. Пазили смо сва села редом и чували сиротињу. Код нас су села догнала стоку, те им сачувасмо боме. Гонили су нас изнајпре, мкого су нас гонили, али нису смели да залазе дубоко у планине. После нас се оканише и оставише ова села на миру.
РАДОЈЕ: Ако, помогли сте народу колико сте могли и умели.
ИВАН: А ви тамо, бато?... Кажу много сте патили.
РАДОЈЕ: Много!
ИВАН: И ти си патио?
РАДОЈЕ: Сви смо патили. Роса је много препатила, али, да ње не беше, не знам шта би било с оним дететом. Изнајпре смо се устављали те овде, те онде, мислили све, окренуће се срећа, вратићемо се. Па већ, кад то не би, а ми кретосмо за народом у планине, у неке пусте и студене планине... без вође, без пута, без крова, без хлеба. Гладовали смо, мрзли смо, боловали смо, умирали смо и убијали су нас. Сејали смо мртве за собом и кад би, не дај ти Боже, прошао сад онуда, где би видео многе гробове слободно би рекао: ево, ’вуда су наши прошли.
ИВАН: И све поднесте?
РАДОЈЕ: Поднесмо и горе још. С планина сиђосмо у блата те смо се давили у блатима и давили се у болестима. Ко није нашао смрт у снегу, нашао је у блату. А кад смрт већ поче да жање и да падају читави откоси људи, одведоше нас на једно острво да умремо и... и умирали смо, умирали смо, умирали смо четама, а море нас је свакога дана гутало, ко аждаја гутало, те никад се заситило није. Колико је мртвих у том мору, ми што остадосмо живи нисмо били кадри пребројати. А што остаде живих пребацише на друго место, те нам ту дану душа мало. Подржаше нас и исхранише те навезоше опет на море, веле: ’ајде опет у борбу! Ниси умро, ’ајде да гинеш. Али сад, право да ти кажем, не беше нас ни жао гинути као оно пре. Свакоме који погибе данас био је гроб ближе својима од онога што погибе јуче.
ИВАН: И ту изгуби ногу?
РАДОЈЕ: Јест! Ушао сам још у Битољ здрав, па онда... преломи је топ, а они одсекоше.
ИВАН: А Зоран, свуд с тобом?
РАДОЈЕ: Не, одвојише се они. Њих одведе лађа тамо негде у туђину. Добро им је било, кажу, а видим и дете напредно. Хвала им.
ИВАН: Па како их нађе?
РАДОЈЕ: Кад почеше наши да се враћају отуд, из света, пуне лађе људи, жена, деце, а ја чекај сваку лађу, од јутра до мрака, чекао сам три месеца на обали. Где бих кренуо без њих, не бих ни пошто. А распитивао сам се и знао сам да су живи и здрави и писали ми једном.
ИВАН: Па?
РАДОЈЕ: Дочеках их.
ИВАН: Само кад сте се вратили, кад сте се сви вратили... опет ћемо ми, подићи ћемо ми кућу, је ли, бато? Скупићемо се сви, па... даће Бог, опет ће добро бити, све ће добро бити!...
РАДОЈЕ (Закашље се): Само здравља неће бити као што га је било.
ИВ АН: Биће, биће, даће Бог!... Пазићемо те, неговаћемо те... ето, ту сам ја, па... Роса,
РАДОЈЕ: Јес’, Роса!
ИВАН: Ето, на путу си се и свик’о на њу, је ли? Па... свикло се дете, па... она ће остати у кући... Нане нема више, а треба нам домаћица, је ли? А ко би боље него она; зна кућу, зна нас и ми њу, воле дете. Је ли, бато?
РАДОЈЕ: Јесте! Јесте!
ИВ АН: Друго је кад би ти могао да се жениш па да доведеш коју добру девојку, али ето... не можеш.
РАДОЈЕ (Поражено): Зашто?
ИВАН: Па то... велим слаб си, истрошен... (Збуњено) па онда, без ноге... ваљда ће дати Бог доцније, опоравићеш се ти те још како.
РАДОЈЕ: Доцније?
ИВАН: Опоравићеш се ти и баш, право да ти кажем. тебе ради треба да скућимо кућу, да те негујемо? Па велим (Збуњено)... кад не можеш ти... ето... могу ја!
РАДОЈЕ: Да се жениш?
ИВАН: Велим, ето, рат је прошао, па онда... она је добра девојка, ето реци сам је ли добра и ваљана?
РАДОЈЕ(Преплашен): Која?
ИВАН: Па.... Роса.
РАДОЈЕ (Претрне): Роса?
ИВАН: Јес’, и... право да ти кажем, што да кријем од тебе... драга ми је.
РАДОЈЕ: Роса ти је драга?
ИВАН: Јесте, бато!
РАДОЈЕ: Зна ли то она?
ИВАН: Зна, казао сам јој, оном пре —
РАДОЈЕ: А она?
ИВАН: Није ми хтела ништа рећи, није ми дала реч, вели: није време томе, ал’ опет било јој је драго.
РАДОЈЕ: По чему, кад ти није казала?
ИВАН: Па тако... није да ме је погледала попреко, или да ми је казала осорну реч, него вели: није време, кад се вратим казаћу ти. А вид’о сам ја... ма знам ја да сам јој драг.
РАДОЈЕ: Знаш да си јој драг?
ИВАН (Поуздано): Знам, бато.
РАДОЈЕ (Тежак бол га обузима, уздане боно. Пауза)
ИВАН (Преплашено): Шта је теби, бато?
РАДОЈЕ (Прибере се): Ништа. Притиште ме нешто овде... али, ето, прошло је...
ИВАН: Ако ти је зло?
РАДОЈЕ: Није, није, прошло је! (Пауза) Нема их, видиш! Задржали се!
ИВАН: Нема их, а једва чекам да их видим.
РАДОЈЕ: Јес, бога ми, ја и заборавио то, ти их ниси ни видео. Иди, иди тамо до стрица, иди их доведи. Што се задржали толико, иди их доведи!
ИВАН (Скочи радостан): Је л’ да идем?
РАДОЈЕ: Иди! Иди!
ИВАН (Одлази журно).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.