Velika nedelja (drama u tri čina)/38
IX
RADOJE, STARAC, SNAHA
RADOJE (Gleda za njim, pa kad je zamakao, njega savlađuje bol i obuzima gorak plač. Obara glavu krijući lice rukama i jeca teško i bono).
STARAC (Starac sa snahom koja vodi sinčića od tri godnne i nešto jače. Prilazeći puten zastaje kraj vratnica): Pomozi Bog, vojniče!
RADOJE (Pribira se, diže glavu): Bog ti pomogao, stari!
STARAC (Snaji): 'Ajde, evo ovde da se odmorimo malo. (Seda pa se obraća Radoju) Tebi teško kanda?
RADOJE: Teško!
STARAC: Svima nam je bome teško... A šta ti je?
RADOJE: Eto, to što vidiš... (Pokazuje na kuću).
STARAC: Vidim, al’ šta ćeš. Ne sediš ti sam tako kraj razorene i opustele kuće. Koliko ih je još.. mnogo, mnoto. Ali mora se podneti, a ko bi i podnosio nevolju ako neće čovek.
RADOjE: Ni kamena na kamenu.
STARAC: Jesi li video kad, vojniče, kad se sa dalekih strana, otud preko mora, vraća u proleće roda da potraži svoje gnezdo na odžaku koje je jesenas napustila. Pa kad ga zateče razoreno, a ona tužno zaklapara kljunom i udara krilima i uvija se, vije se ceo dan oko odžaka, kao majka oko mrtva deteta. Pa kad je prođe bol, a ona opet padne na zemlju i pribira slamke da počne novo graditi. Tako smo mi, vidiš; vratili smo se iz dalekih strana na razorena gnezda svoja, isplakaćemo se, pa ćemo opet saviti leđa i početi da gradimo što je razoreno. Što ćeš, tako je to i ne može drukče biti.
RADOJE (Slušajući otarca, priseća ga se): Ja te poznajem, dedo, poznajem te po reči tvojoj; sreli smo se negde.
STARAC: S kim se sve nisam sreo i s kim nisam video u onome moru ljudi. Nije čudo ako sam zaboravio.
RADOJE: Na putu kroz planine tvoja nas je reč podržala; tvoja nas je mudrost okrepila. Poznajem te, dedo, al’ ti mene ne možeš poznati.
STARAC: Ne zameri, ako i ne mogu. Mnogo sam video.
RADOJE: Ne možeš me poznati, izmenio sam se. Ostao sam bez noge, a i bez zdravlja sam ostao. Patili smo, mnogo smo patili.
STARAC: Mnogo, sinko. Nikad gusle neće biti kadre da kažu naše patnje, a u knjige da ih pišeš, neće ti niko verovati. Pođi širom ove nesretne zemlje pa pitaj: ima li matere čije srce nije ojađeno.
RADOJE: Nema, bome!
STARAC: A bar da smo završili svoje muke. Nismo, nismo, imamo još da patimo i ja i ti. Mi se nismo vratili da živimo, vratili smo se da nastavimo patnje, i ja i ti. Moji su dani prošli, osvojila me je starost, a ti... eto, istrošio si se. Borio si se, dao si krv i dao si zdravlje i sad... eto... bio si... sad nisi više. Ne možeš više. Ne možeš više u život kao nekad, nisi više za život kao što si bio.
RADOJE (Bono): Nisam!
STARAC: Nisi, bome! Mojoj starosti je red i naredba je Božija takva, al’ žalim tvoju mladost. Što ćeš, vidiš da je rat aždaja koja mlado meso ždere.
RADOJE: Požderala, mnogo požderala.
STARAC: Ne možemo mi životom stići ni toliko da prebolemo patnje. Za druge je ovaj život i ova sloboda, za ove što idu za nama, za njih su i naše patnje bile.
RADOJE: A mi?
STARAC: Mi? Pa... sklonićemo se; šta možemo drugo nego da se sklonimo i da napravimo mesta ovima za nama. Reći ćemo im: za vas smo mi ovo činili; da vama sagradimo sreću. Toliko ćemo im reći pa ako kažu hvala, dobro, a ako ne kažu sad, doći će dan i doći će vreme, pa će reći. Eto tako je to!
RADOJE: Tako je, bome!
STARAC: Ovi što će živiti na našim patnjama, ovi što će slobodovati na našoj krvi; ovi što su ćutali dok smo mi ginuli — okretaće glavu od nas ili će nam možda još reći: niste nam vi dali slobodu, nije to vaše no naše delo.
RADOJE: A mi ?
STARAC: Mi ćemo reći: ako, daj Bože nek je to vaše delo, te čuvajte ga bar kao da je vaše delo... (Pauza). Mi?... Prošlo je naše... Kad hoćeš dobru hranu, a ti šta radiš: probereš zdravo zrno, je li, a odvojiš kukolj; odvojiš načeto i razgriženo zrno — nije njemu mesto među zdravim zrnevljem. Eto, to smo vidiš ja i ti... nagriženi, načeti, je li?
RADOJE (Bono maše glavom): To smo!
STARAC: Tako je dabome. Moramo se sklanjati, ne biva drukče; jedni se moraju ukloniti da bi drugi mogli živeti; jedni moraju pasti da bi se drugi mogli dići. Tako je otkako je sveta i veka i ne može se to izmeniti. Moramo se, vidiš, sklanjati da napravimo mesta mlađima i zdravima, jer vidiš kako nam je zemlja pusta; vidiš kako su nam njive pogažene, kuće oborene, šume posečene... sve, sve je zatro. Hoćemo li mi to podizati? Ne bome! Treba da dođu novi, mladi, snažni i zdravi, a mi stari, mi boni, istrošeni izlomljeni — mi se moramo skloniti. Moramo se skloniti negde u kraj da ne bi ničijem poslu i ničijoj sreći smetali; moramo se skloniti pa otud iz prikrajka uživati u tuđem poslu i tuđoj sreći. Eto vidiš li zašto sam ja potegao u svet... vidiš li... potegao sam da donesem otuda onoga (pokazuje dete) ispred koga ću se ja skloniti.
RADOJE (Sa odricanjen): Moramo se skloniti, veliš?
STARAC: Da damo mesta tuđoj sreći; da ne stajemo na put onome što mora i što treba da živi. Vidiš, ova je snaha dala meni unuče. Hvala joj, zamenila mi sina. Ali, vidiš, ona je mlada, zdrava i ona treba još da rađa — toliko smo dece pokopali po rovovima; toliko smo dece bacili u albanske provalije; toliki porod nam je prožderalo more... treba novi rađati, ne može zemlja ostati pusta. Pa zar ja da je držim? Ne smem ja njenu mladost da sahranim; ne smem joj braniti ni smetati joj, jer njena snaga traži još života. Sam ću je udati, čim nađem čestita čoveka za nju, ja ću je udati!...
RADOJE: Tako je!
STARAC: Tako je, dabome! I ne smeš da žališ što je tako. Porušila se kuća — dobro, daj one koji će živeti neka podižu novu. Nemoj ti da podižeš, ti ne možeš, ti si polomio rebra tamo... pusti njih nek podižu novu kuću. Zemlja je ugažena, njiva zatrta, daj motiku u ruke onima što će živeti, što će zemlju raditi, nek oni zakopaju, nemoj ti. Ti ne možeš, tvoja je ruka malaksala, jer si orao i sejao tamo... A sad, svršio si svoje, odmaraj se, skloni se.
RADOJE: I ne smetaj drugima... je li?
STARAC: Ne smetaj! Ne smetaj, ako želiš dobra i svojoj njivi i svome selu i svome narodu. I ako je to, sinko, i ne možemo mi izmeniti da drukče bude!
RADOJE (Ubeđen): Tako je... vidim da je tako... pravo kažeš!
STARAC: Kazujem ti koliko me moja pamet uči, možda će ti koji mudriji i drukče kazati.
RADOJE: Dobro ti kazuješ... tako je kako ti kazuješ... moramo se skloniti.
STARAC: Moramo, bome! (Snahi). Jesi li se odmorila malo?
SNAXA: Jesam, dedo!
STARAC: Pa hajde da krećemo polako.
RADOJE: A jeste l’ daleko?...
STARAC: Još jedan konak pa, bolje da grabimo. 'Ajde, snaho; !ajde Radovane! (Diže se).
SNAHA (Opremila se): Evo pođosmo! (Povede dete).
STARAC: Zbogom, sojniče, pa ostani sa zdravljem!
RADOJE: Zbogom i... hvala ti opet. Baš eto, lakše mi je sad. Hvala ti!
STARAC (Odlazi sa snahom).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|