Васа Решпект/XXIV
XXIV
На штацији В. било је много рањеника, и ту их видали, лечили. Не један је сиромах рањеник овде умро, далеко од својих, и неоплакан. Тако је умро један млад војник, Србин. Ту се баш патер десио, и лепо ће га сахранити. Решпект и Аница су на окупу, Патер је био добар певац. Лепо отпева јектенија, а Решпект му помаже. Од детињства му је то за навек удубљено. А кад започне патер оне дивне стихире Дамаскинове певати, Решпект сузе лије, и тронуло је све околостојеће. Па кад је свему крај, Решпект и Аница кад су га већ у раку спустили, узму грудву земље, баце унутра: "Вјечнаја памјат!", а за њима сви остали бацају. Кад је Решпект грудву бацао, тако му се учинило канда себи баца. Бог зна хоће ли њему ко бацати! Тако јунак је лепо сахрањен, а Решпект и Аница изгледали су као неки родитељски заступници.
Решпект је сваки дан рањенике надгледао, а његова Аница неговала их као и досад свуд. Дође међу рањенике. Ту леже два младића рањена један близу другог. Ране су грдне, неће ни један преболети. Један је тако око дваест и четири године, каплар, грдна дугачка људина, у образу леп, али онако леп као што паори[1] држе: чисто округло лице, без икакве племенитије црте; кад је здрав, мора да му је лице пуно и румено. Идеал капларске лепоте. Други опет, један вахтмајстор, нема још дваест година, сув прљав младић, и, кад је здрав, мора да је блед у лицу. Али црте фине, очи интелигентне, ма и јако упаднуте. Да су обоје здрави, рекао би да би каплар вахтмајстора за фруштук[2] појео; каплар је управо за гарду. Овог су киразири исакатили са пет рана, онога улани.[3] Доктор каже да неће ни један остати.
Решпект пређе вахтмајстору. Младић, ђак, из богате куће, јединац у мајке, без оца, оставио је све и дошао да се за отаџбину бори. Од по године је тек војник. Пита га како му је. Младић одговори: "Видим да морам умрети, и није ми жао: ако ми је крв проливена за спас отаџбине, онда лако умирем. Али та мисао ме мори: ако покрај свег тога отаџбина падне?" Тај младић је те ране добио од киразира бранећи барјактара да му барјак не отму. Запита каплара како му је. Засузе му очи, и каже: ништа му није жао, само његове лепоте. Каква два различна карактера у обрани отаџбине!
Од вахтмајсторове крви се калами домобранац. Решпект пољуби чело тог младића; таку би и он смрт себи желео.
Опет походи оне који су мање рањени, који ће остати.
У једној соби лежи један ритмајстор, рањен у прса копљем. Он је гроф, јер било је у мађарској војсци и грофова. Гдекоји гроф имао је два три сина у аустријској војсци. Једнога је од тих напустио да служи отаџбину, то јест код Мађара, другога је оставио у царској војсци. Ти ће после у нужди један другом помагати; не само себи него и породици, по околностима. Таквог једног грофа син је био и тај рањен ритмајстор. Ту је рану у прса гроф добио у последњој битци код Нађ-Шарлова.
Кад је Решпект "каре" разбио, онда су дошли овом улани у помоћ. То видев улани, повлаче се, а хусари опет "фронт", па јуриш. Но један одважан улан, из далека окрене се, па натера коња баш на грофа. Ништа лакше него у већој диштанцији,[4] не у маси но појединце, копље испарирати. За чудо, гроф је видео како улан из далека баш на њега јуриша, и није био кадар одбити. По свој прилици изгубио присуство (духа), и улан га управо копљем у прса удари, и једва га оданде, већ срушеног од киразира који беху опет навалили, извуче. Да је то био Решпект на место грофа, он, "један - два", па би копље као трице испарирао, а улан не би с вашара кожу кући однео.
Тај ритмајстор-гроф добио је декорацију. Сад нека га, опет је прса копљу изложио; али случи се да гдекоји и добије декорацију, а сам не зна како. Тако био један о коме се знало да баш није храбар. Где је могао, избегавао је, само да не, дође до битке. Не једаред се направио "марод". Но једаред преко своје воље дође у гужву, melиe, ужасну се, коса му се од страха подигла, а трепавице му се подигну; чело и сва кожа му се најежи, а он из дешперата удара око себе сабљом као слеп, као луд; поваља неколико. Виде га како се бори; свима оживи дух. Секу, и победе. Кад су га питали како је текло, не зна. Само каже: да је био тако збуњен да је на све заборавио. Тукао се коже своје ради, а добио декорацију за отаџбину. А колико их има који су у првој ватри покрај велика јунаштва пали, другима пут отворили, а људи заборавише њихова имена. Доцније тај гроф, после скончане буне, биће за "простог" од царских ментиран,[5] а до две године ритмајстор.
Решпекту је мило што ће оздравити кога је он спасао.
Решпект добије заповест да дође у К. Он оде и пријави се. Дамјанић је пао, и ногу сломио, лежи, а Решпект добије другог кор-команданта, графа Лајнингена. L'ordre- de bataille[6] је нов. Долазе Руси, и треба их дочекати.
Повео је и Аницу са собом. Дође у једну гостионицу. Све лепо, чисто. Бирташ окретан, а бирташица млада, лепа, чиста. Са длана би јој вино сркутао. Решпект одмах позна ко је. То је Емилија. Она гледи Решпекта, познат јој је, не може да се разабере, док јој сам Решпект јави. Каква је то промена са Емилијом? Лепо се поздраве, и Аница се с њом поздрави и пољуби. Емилија каже бирташу да је то њен брат и снаха. Он се "зјело" зарадова, и замоли да му буду најмилији гости. Решпект пристане. Ту ручају и испричају шта је ко преживео. Остави Емилију с њима, па им сад она приповеда како је мати, кад се буна започела, умрла, а она није знала куда ће, па се уда за сиромаха, и вредног момка, и добро им се води, - то се већ види. Решпекту је то мило било. Сад је то сасвим друга Емилија. Није до душе она прва Емилија која је у првим младим годинама свет залуђивала, беспослена, неокретна; па није ни она као у мађарском сокаку кад је Решпект на њу наишао, задављена у сиротињи, беспослена, из нужде кокета: сад је то преображена Емилија у послу, поштеној заслузи и благостању. Сад се први пут научила радити. Прија јој посао, и здравија је и лепша, и задовољнија.
Па откуд опет тај преображај? Нема матере да јој једнако сујету потпирује и да живи од сујете као од капитала. Посао њу сад храни. Сад је и она спасена као и њен отац, и да мати није била така сујетна, не би ни сирота Марија у Деблингу тако јадно скончала. Решпект опет њој своје житије приповеда, каже јој за Матилду, и сирота, покрај свег тога што јој Матилда доста зла нанела, није показала на лицу радосну освету, али само јој мило да се Решпект тако лепо опрао. Аница гледа у Емилију, Емилија у Аницу, повуку се у другу собу, приповедају своја страдања, плачу и смеше се уједно, грле се и љубе: не могу да се одвоје две страдалнице.
Сутра дан опросте се, и тако Решпект са Аницом на своју штацију дође, и донесе са собом нову заповест и упутство.
После битке код Нађ-Шарлова дође Аустрија до велике опасности. Будим-град освојен. Сад Мађарима треба само да скупе горње војске, па преко Пожуна на Беч да марширају. Радецки у Италији потребује своју војску, а и он је у опасности, јер ако Мађари освоје Беч, пресећи ће се сва животна сила од које он помоћи добија, и Мађари га опет могу преко Крањске и Штајерске у самој Италији у бок ударити, све изворе му пресећи, и са опет побуњеном Италијом их потући. У једанаестом часу нужде, Аустрија позове Русију у помоћ.
И Русија свом старом савезнику одзове се. Русија силну војску против Мађара пошље, већу него што је имала против Бунапарте код Москве и Бородина, већу него код Липиске, већу него ону с којом је Паскевић Пољску оборио. И та велика војска преда се опет Паскевићу, који је вичан буне угушити. Кад му је цар Никола предао команду, у заповести коју је на војску управио, ободравао је на победу против "мјатежнија Венгрији",[7] закључио је речма:"Вперед ребјата,[8] за херојем варшавским!"
Аустрија се истина застиди, али Мађарска застрепи, и бујност мађарске војске разби се као морски вали о стену. Није чудо, сад се морају тући један против четворице: то је сразмера мађарске војске према руско-аустриској. Али већ има примера да се један против четворице тукао и није се предао. Али у грађанском рату нема Термопила, нити је сваки хонвид Решпект. Мађарска војска баци се на одбранбен метод. Ту је већ шепртљанија, ту је "нашествије иноплемеников"[8] и "междусобнаја бран".[9] Војводе се константинополитански[10] инате: један хоће горе да дочека, други доле; један на лево, други на десно. Војска и војводе изгубе сами поверење у себе, а ту је онда "погибел твоја од тебе, Израјиљу". Руси навале сасвим спремни, и свачим снабдевени.
Већ се туку. Забуна највећа. Онај командант узме оном коњицу, оном опет тобџије. Сваки по свом плану ради: свако Туре себи дере.
Већ се Решпект и са руским коњаником мерио; вели: "Решпект руском коњу и јунаку!" али и не један баћушка је по Решпектовом ударцу осетио да и међу "мјатежним" има на коњу делија, а не само у киргиским степама и код петербуршке гарде. Пањутин је ту командирао, и није био Решпект крив што су Мађари изгубили код Переда и Жигарда, јер бар он једини је донео једног живог Козака из битке. Он се лепо прама баћушке понашао, почастио га лепо, и разговарао се с њим лепо, ма и тешко; и Решпект је у разговору мешао речи славенске из "апостола" што је некада научио, и тако натуцајући разумели се.
Но сад настане све горе и горе, затворе их у опсег коморанског града, па им не даду мицати се. После две велике битке опет нема победе, но само толико успеју да мало јаче од половине војске под Гергејем пређе преко реке Вала и спушта се доле да се са доњом војском гдегод код Арада и Темишвара саједини. Ту је опет Решпект.
Дођу до Ваца више Пеште, на левој обали Дунава, и избаце кнеза Бебутова. Али не могу напред, наскоро је ту Паскевић са главном војском, трипут јачом него мађарска. Гергеј заварава као да тражи одсудну битку, а овамо нову као једну подужу фронталну линију до Дунава против Паскевића, пешадија, коњица и топџије, наслањајући леђа на јаке планине, путовима и кланцима испресецане, да маскира[11] осталој војсци повратак. Кад ова ретерира,[12] у тај мах отвори Гергеј канонаду,[13] па онда опет коњицом на Русе јурне. Коњанички јуриши све се мењају. Решпект двапут јуриши са својим ескадроном на руске хусаре, но буде одбијен. Русима нова помоћ стиже. Већ му је ескадрон сав проређен, његов командант да му нов ескадрон ком је командант тешко рањен, па опет са овим јуриши. Трипут јуриши, одбија, и одбијен буде. Он је прави enfant perdu.[14] Али такви су били спас оног дана. Од тих јуриша, од дима пушчаног праха заклоњени, једнако се повлаче натраг у планине. Већ је пртљаг давно отишао с муницијама, фронт Гергејев све је ужи, док их после последњег коњаничког јуриша у кланцима и узаним путовима нестане, а Паскевићу остаде крваво бојно поље, не могући за њима у планину.
Решпект је био дика овог дана, но две лаке ране је са собом однео, али се опет може тући.
После неколико дана опет натрапају на непријатеља, одбију га, одморе се, па опет даље. Ако је где напред опасније, ту је Решпект са својим ескадроном у претходници; ако су Руси с леђа навалили, Решпект је у заступници. И само да му коњ издура од силног марша и борбе! Ако и мења коње, и то су већ слаби, а мајоровог коња већ је изгубио. Право мора се казати. Решпект је имао нешто страсти тући се, и не једанпут би казао да са таквим коњаницима као што су Руси, пасија је тући се, и не би бранио да је сваки дан као код Ваца, само да му коњ не мањка. И покрај свег тога Решпект заробљене Русе нити је злостављао, нити је злостављати допуштао, и што би имао залогаја, поделио би са заробљеним. Шта више, ни пређе тога са царским заробљеницима није зло поступао, ма да је како против њих огорчен био. Обезоружан непријатељ није опасан, па мисли: не треба га дирати, и који би то чинили, одмах би против њих ђипио, и кукавицама би их називао, јер, вели, обично они су на обезоружаном непријатељу најсвирепији који су у битци мекани. Прави јунак неће заробљеном увреде нанети, као ни деци ни женској; и који у походу у женску дирнуо, тај нек му не иде на очи. И јест, прави делија неће то нигда чинити!
И Аница је свуд с њима, и зато што је капетаница, није се погордила, но једнако је око боних и рањених, и благосиљају је. Она завезује ране, испира, помаже докторима, а и њих је мало било, па свуд нестали. Треба ли што на брзу руку скувати, и ту је одмах готова.
Сад већ готово сваки дан се боре. Руси који су са Решпектом сваки час у сукобу, сад напред сад остраг, већ га познаду из далека, и да им шака допадне, држали би га као што јунак заслужује. Кад га измене,[15] а он од сна срушен, на коњу у полусну седи, и чим је већ што, он је опет на месту.
Баш један ескадрон уплете се с Русима и у битку. Руси их већ јако у теснац утерали, хоће да их пресеку, кад Решпект јурне и избави тај ескадрон. Командант тог ескадрона био је капетан који је онда у., Великом Вараду Решпекту пребацио што није хтео против Срба да војује. Сад му пружа руку као свом избавиоцу, па признаје да прави делија тек такав може бити као Решпект, и готов би увек био под њим служити. До душе, лепо је видети Решпекта у већој гужви где се гиба тамо амо: сабље укрштене, а он као муња одфрне и противника посече, или кад и сабљом око главе маше, а сабље клепећу, али главе не додирну.
То је све тако трајало до Вилагоша. Дође кобни дан, Гергеј преда Русима војску. Један псује у фронту постављеном, други шкрипи зубима и сабљом прети на Гергеја. Ништа не помаже, морају се предати. Онде већ пешаци предају пушке, мећу их у пирамиде. Топови и коњи осташе пусти, а хусари силазе с коња и сабље о седла вешају. Онде се чује праска: онај је себи у главу пиштољем ђуле сјурио, онај је свог коња убио. И Решпект сиђе с коња, али не веша о седло сабљу, већ најпре грли коња, љуби га, опрашта се од њега, сузе му иду, па онда уздане, и сабљу коњу у срце сјури; коњ ђипи, па сруши се, и врло жалосним узданућем сконча.
Крај је ратној драми. Сад долазе вешања, стрељања, и тама покрива земљу, а крв је орошава.
Сад је Решпект заробљеник код Руса. Баћушке га лепо примише. Частише га разним ђаконијама, особито чајем китајским. Коњанички официри све што год жели даду му. Што год је имао код себе новца, нису му ни паре одузели; шта више питали су га треба ли што. И у друге ствари нису дирали. Бадава, јунак јунака по погледу позна и поштује га. Допусте да може и Аница к њему доћи. Преда Аници све ствари од вредности, па јој каже да гледа што пре у Пешту да дође, да се онде нађе за сваки случај, и да је може бар писмом потражити, јер Решпект већ види да с њим неће бити добро. Аница је имала добре сведоџбе од заробљених и рањених непријатељских официра, и то јој је пут отворило да може слободно без замерке у Пешту. Решпект није хтео сведоџбе од непријатеља, ма им добра чинио.
Баћушке теше Решпекта да ће све добро бити, да ће цар све помиловати. Шта то њему помаже? Он је био од оних који не би капитулирали, и то је Русима у очи казао. И кад би га као од шале запитали шта би онда радио да је он био Гергеј, одговори им да би се преко Радне са војском у Сибињ пребацио, а туд је још отворен био пут, и онде, и још са других страна, скупио би војску, па би се бацио на Лидерса, а са бока Гротенхаим ђенерал не би му много наудио. Па онда би се пребацио преко Румуније у Србију, па у Босну, и онде би подигао сав вилајет, па са Црном Гором поткрепљен ударио би на Турке, на све који би му на пут стали. Руси, ма да су све то држали за страховиту фантазију, ипак га за то нису исмејали, шта више, тај његов душеван "подвиг" решпектовали су. Јер, богме, и вођа без фантазије не вреди много, ма како да је учен, и остаће само обичан методиста који већа дела не ствара - и у рату и у плановима, и у ваљаним вођама, као и свуд где се што ново веће родити може.
Но настаје све горе. Сви буду предани Аустријанцима на милост и немилост. Решпект буде са једним транспортом одведен у Праг, и, као коњаник, буде утурен као прост у возаре. Леп изглед, после толиких бораба где би официр у свим светским армадама[16] за сваки Решпектов "атак" добио нову декорацију, Решпект постаде од капетана возар, солдачки кочијаш. Красан авансман![17]
Но има такве среће људи који се целог века крајњим силама боре, па опет никад даље; код гдекојих, опет, срећа их као луда пригрљује. Бадава, права је то истина да више околност прави човека, а не човек околност. И за Решпекта увек рђава околност. Тешке је службе допао Решпект: не само што је кочијаш, већ и онако га гоне. Његове ране, што би га имале дичити, она лепа рана на челу, којом би се дичио ма какав ђенерал, сад постаје подсмех и повод гоњења. Жесток и неправедан претпостављени, кад га погледи, рекне му: "Кошутов кер!" То гдекоје улизице чују, па би и они ради да му пркосе, но Решпект им зубе покаже, па умукну. Каже им да он већ одавно главу у торби носи, да ће њих најпре пробуразити, па себе. Тако се малко утишало. Чудновато је то у људској нарави да, кад јачи какав падне, ситни мекушци онда као вране на њега нападну, па га кидају. Дође једаред већ и Аница, и то преко Беча. Ту је опет наишла на Емилију, ту се населила и продају брашно. Емилија је брашнарка, и тако јој добро иде да, ако овако неколико година устраје, обогатиће се. Бадава, покрај честита мужа научила се радити, па сад иде. Сад каже да воли тако но за каквог грофа да је пошла. Видела је она како и грофови живе. Нити је све злато што се светли, нити је увек богатство задовољство. Аница му све исприповеда како су је тамо у Пешти повлачили којекуд пред војени суд, и срећа њена што је имала добре сведоџбе од аустријских официра. Каже му и то како онде сваки дан вешају или стрељају. Ту се Аница стани. Новаца је имала прилично, али ће она себи наћи посла, бадава да не седи и новац да заслужи.
Овамо буде доведен и онај гроф-ритмајстор што је у С. рањен лежао, копљем у прса ударен, и кога је Решпект у болести посетио. И њега нису хтели у другу војску дати, него у возаре, и то бајаги за каштигу што је као гроф од Кошута добио орден за храброст, а овамо знамо како у забуни није умео ни пику[18] од прсију да испарира. То је само бајаги да се поправи, јер срамота је грофу бити бунтовник; па после прва три месеца покајања преместиће га код коњаника, и ту ће скоро постати лаћманом. Када је гроф дошао, одмах се са Решпектом опријатељи, и покрај њега Решпект лакше је живео. Гроф је имао деду, материног оца, који је био ђенерал, па ту је онда лако ишло. Па шта је ту гроф којекакве комедије за кратко време починио! Да је то други, да је Решпект, не једаред би батине извукао. Но каткад је правио шале које баш нису опасне. Наравно већ побринули се за њега да коње не мора чешати. Само да га заплаше, првих осам дана је морао чешати. Кад је носио сено за коње, а он узме фијакер, натрпа га сеном, па седне на сено, и тако га довезе. Смејали се; њему је то добро стајало. Други пут опет узме са собом просте возаре, седне с њима у фијакер, па их вози у театар, узме ложу и смести се с њима у њу. Он лорњетира,[19] а они, сиромаси, нашли се у чуду, зверају, врло им је светло, виде ђенерале и друге официре, не смеју да их погледају добро, не осећају се као што треба, и једва чекају да буде крај! Па после представе, не да их одведе у какву мању биртију, на пример "код Златног Топа", код "Канонира",[20] него опет их кукавне утрпа у фијакер, њих шесторицу, па их води у прву ресторацију, па у сали један сто за њих заузме, части их, шампањизира с њима, док у другом куту тамо далеко официри јевтиније пију, а кукавни возари гледају као медведи, или боље, њих гледају као медведе.
Мекше поступају већ и са Решпектом покрај грофа, а иначе Решпект врши своју дужност што ни један. Хоће да га праве за каплара. Ту бригу неће да узме на себе; захвали им, остаје прост. Шта ће он, мисли се, да авансује код оних с којима се тукао и које је тукао? Новаца је имао на ситне трошкове довољно. У празном времену ишао је којекуд да види стародревности Прага, и читао је радо историју те чешке земље, толико у повесници прослављене. Решпект није више онај негдашњи ђак, Решпект који није хтео да учи кад је био у Будиму код касапина. Решпекта су нужде и време преиначили, и сада Решпект богме чита и оно што није никад мислио да ће читати. Особито хуситски ратови су га занимали, Хус, Жишка, Прокопије, па онда Ијскра, Подјебрад, и остали великани оног доба, али тек најбоље му се допао сам чешки народ, вредан, јуначан, у одбрани својих права до пожртвовања јогунаст. Решпект се упознао са чешким солдатима. Тако покупи њих неколико, одведе их у биртију, плаћа им вино, па им приповеда о некадашњој чешкој слави, спомене им Отокара, каже како је у оно доба дошло до тога да се реши ко је господар у царству, Чеси или Немци, и да је о длаку фалило што нису Чеси превагу одржали, и да је Отокар победио, они би били први, ма да кажу да је Отокар Немцима повлађивао. Чијом би народном силом Отокар победио, код тог народа и сила би остала. Па онда, како су пред Жишком и Хуситима све немачке војске трептале. Па онда опет, битку код Бела Брда. Солдатима сузе капљу, све одобравају, а све се обзиру да ко не чује. Али ипак један каплар Чивутин нањушио је шта то њима Решпект приповеда, и денунцирао га. Сад тек почеше мотрити на Решпекта, што је он већ и приметио, и постаде му стање опет досадно. Зато се мора побринути да томе крај учини.
Објашњења[уреди]
1 Паор, нем. Bauer, сељак.
2 Фруштук, нем. Frьh-stьck, доручак.
3 Улан франц. uhlan (од татарског: оглан, коњаник копљаник у аустријској, руској и немачкој војсци.
4 Диштанција, лат. distantio, растојање.
5 Ментиран, франц. mentionne, забележен, одликован.
6 франц. Ordre de bataille, распоред битке.
7 Рус.: Мятежныя Венгрія, бунтовна Угарска Рус.: Вперёдъ, ребята, напред, момци, јунаци.
8 Рус.: Нашествiе инолеменниковъ, најезда туђинаца.
9 Рус.: Междусобная брань, међусобни бој.
10 Константинополитански, цариградски, као Грци међу собом при одбрани Цариграда 1453, када су га Турци, под Мухамедом II, узели.
11 Маскирати, франц. masquer, овде у смислу: заклонити.
12 Ретерирати, франц. retirer, одступити.
13 Канонада, франц. canonnade, топовска паљба.
14 Еnfant perdu, франц. у војсци војник који иде пред главном трупом, који има да врши опасне задатке, и који је у напред одређен да пропадне.
15 Изменити, у смислу: заменити.
16 Армада, шпан. armadо, велика флота, овде у општијем смислу велике војске.
17 Авансман, франц. avancement, унапређење.
18 Пика, франц. pique, убод.
19 Лоретирати, франц. lorgner, гледати догледом.
20 Канонир, франц. cаnonnier, артиљерац.