Vasa Rešpekt/XXIV
XXIV
Na štaciji V. bilo je mnogo ranjenika, i tu ih vidali, lečili. Ne jedan je siromah ranjenik ovde umro, daleko od svojih, i neoplakan. Tako je umro jedan mlad vojnik, Srbin. Tu se baš pater desio, i lepo će ga sahraniti. Rešpekt i Anica su na okupu, Pater je bio dobar pevac. Lepo otpeva jektenija, a Rešpekt mu pomaže. Od detinjstva mu je to za navek udubljeno. A kad započne pater one divne stihire Damaskinove pevati, Rešpekt suze lije, i tronulo je sve okolostojeće. Pa kad je svemu kraj, Rešpekt i Anica kad su ga već u raku spustili, uzmu grudvu zemlje, bace unutra: "Vječnaja pamjat!", a za njima svi ostali bacaju. Kad je Rešpekt grudvu bacao, tako mu se učinilo kanda sebi baca. Bog zna hoće li njemu ko bacati! Tako junak je lepo sahranjen, a Rešpekt i Anica izgledali su kao neki roditeljski zastupnici.
Rešpekt je svaki dan ranjenike nadgledao, a njegova Anica negovala ih kao i dosad svud. Dođe među ranjenike. Tu leže dva mladića ranjena jedan blizu drugog. Rane su grdne, neće ni jedan preboleti. Jedan je tako oko dvaest i četiri godine, kaplar, grdna dugačka ljudina, u obrazu lep, ali onako lep kao što paori[1] drže: čisto okruglo lice, bez ikakve plemenitije crte; kad je zdrav, mora da mu je lice puno i rumeno. Ideal kaplarske lepote. Drugi opet, jedan vahtmajstor, nema još dvaest godina, suv prljav mladić, i, kad je zdrav, mora da je bled u licu. Ali crte fine, oči inteligentne, ma i jako upadnute. Da su oboje zdravi, rekao bi da bi kaplar vahtmajstora za fruštuk[2] pojeo; kaplar je upravo za gardu. Ovog su kiraziri isakatili sa pet rana, onoga ulani.[3] Doktor kaže da neće ni jedan ostati.
Rešpekt pređe vahtmajstoru. Mladić, đak, iz bogate kuće, jedinac u majke, bez oca, ostavio je sve i došao da se za otadžbinu bori. Od po godine je tek vojnik. Pita ga kako mu je. Mladić odgovori: "Vidim da moram umreti, i nije mi žao: ako mi je krv prolivena za spas otadžbine, onda lako umirem. Ali ta misao me mori: ako pokraj sveg toga otadžbina padne?" Taj mladić je te rane dobio od kirazira braneći barjaktara da mu barjak ne otmu. Zapita kaplara kako mu je. Zasuze mu oči, i kaže: ništa mu nije žao, samo njegove lepote. Kakva dva različna karaktera u obrani otadžbine!
Od vahtmajstorove krvi se kalami domobranac. Rešpekt poljubi čelo tog mladića; taku bi i on smrt sebi želeo.
Opet pohodi one koji su manje ranjeni, koji će ostati.
U jednoj sobi leži jedan ritmajstor, ranjen u prsa kopljem. On je grof, jer bilo je u mađarskoj vojsci i grofova. Gdekoji grof imao je dva tri sina u austrijskoj vojsci. Jednoga je od tih napustio da služi otadžbinu, to jest kod Mađara, drugoga je ostavio u carskoj vojsci. Ti će posle u nuždi jedan drugom pomagati; ne samo sebi nego i porodici, po okolnostima. Takvog jednog grofa sin je bio i taj ranjen ritmajstor. Tu je ranu u prsa grof dobio u poslednjoj bitci kod Nađ-Šarlova.
Kad je Rešpekt "kare" razbio, onda su došli ovom ulani u pomoć. To videv ulani, povlače se, a husari opet "front", pa juriš. No jedan odvažan ulan, iz daleka okrene se, pa natera konja baš na grofa. Ništa lakše nego u većoj dištanciji,[4] ne u masi no pojedince, koplje isparirati. Za čudo, grof je video kako ulan iz daleka baš na njega juriša, i nije bio kadar odbiti. Po svoj prilici izgubio prisustvo (duha), i ulan ga upravo kopljem u prsa udari, i jedva ga odande, već srušenog od kirazira koji behu opet navalili, izvuče. Da je to bio Rešpekt na mesto grofa, on, "jedan - dva", pa bi koplje kao trice isparirao, a ulan ne bi s vašara kožu kući odneo.
Taj ritmajstor-grof dobio je dekoraciju. Sad neka ga, opet je prsa koplju izložio; ali sluči se da gdekoji i dobije dekoraciju, a sam ne zna kako. Tako bio jedan o kome se znalo da baš nije hrabar. Gde je mogao, izbegavao je, samo da ne, dođe do bitke. Ne jedared se napravio "marod". No jedared preko svoje volje dođe u gužvu, melie, užasnu se, kosa mu se od straha podigla, a trepavice mu se podignu; čelo i sva koža mu se naježi, a on iz dešperata udara oko sebe sabljom kao slep, kao lud; povalja nekoliko. Vide ga kako se bori; svima oživi duh. Seku, i pobede. Kad su ga pitali kako je teklo, ne zna. Samo kaže: da je bio tako zbunjen da je na sve zaboravio. Tukao se kože svoje radi, a dobio dekoraciju za otadžbinu. A koliko ih ima koji su u prvoj vatri pokraj velika junaštva pali, drugima put otvorili, a ljudi zaboraviše njihova imena. Docnije taj grof, posle skončane bune, biće za "prostog" od carskih mentiran,[5] a do dve godine ritmajstor.
Rešpektu je milo što će ozdraviti koga je on spasao.
Rešpekt dobije zapovest da dođe u K. On ode i prijavi se. Damjanić je pao, i nogu slomio, leži, a Rešpekt dobije drugog kor-komandanta, grafa Lajningena. L'ordre- de bataille[6] je nov. Dolaze Rusi, i treba ih dočekati.
Poveo je i Anicu sa sobom. Dođe u jednu gostionicu. Sve lepo, čisto. Birtaš okretan, a birtašica mlada, lepa, čista. Sa dlana bi joj vino srkutao. Rešpekt odmah pozna ko je. To je Emilija. Ona gledi Rešpekta, poznat joj je, ne može da se razabere, dok joj sam Rešpekt javi. Kakva je to promena sa Emilijom? Lepo se pozdrave, i Anica se s njom pozdravi i poljubi. Emilija kaže birtašu da je to njen brat i snaha. On se "zjelo" zaradova, i zamoli da mu budu najmiliji gosti. Rešpekt pristane. Tu ručaju i ispričaju šta je ko preživeo. Ostavi Emiliju s njima, pa im sad ona pripoveda kako je mati, kad se buna započela, umrla, a ona nije znala kuda će, pa se uda za siromaha, i vrednog momka, i dobro im se vodi, - to se već vidi. Rešpektu je to milo bilo. Sad je to sasvim druga Emilija. Nije do duše ona prva Emilija koja je u prvim mladim godinama svet zaluđivala, besposlena, neokretna; pa nije ni ona kao u mađarskom sokaku kad je Rešpekt na nju naišao, zadavljena u sirotinji, besposlena, iz nužde koketa: sad je to preobražena Emilija u poslu, poštenoj zasluzi i blagostanju. Sad se prvi put naučila raditi. Prija joj posao, i zdravija je i lepša, i zadovoljnija.
Pa otkud opet taj preobražaj? Nema matere da joj jednako sujetu potpiruje i da živi od sujete kao od kapitala. Posao nju sad hrani. Sad je i ona spasena kao i njen otac, i da mati nije bila taka sujetna, ne bi ni sirota Marija u Deblingu tako jadno skončala. Rešpekt opet njoj svoje žitije pripoveda, kaže joj za Matildu, i sirota, pokraj sveg toga što joj Matilda dosta zla nanela, nije pokazala na licu radosnu osvetu, ali samo joj milo da se Rešpekt tako lepo oprao. Anica gleda u Emiliju, Emilija u Anicu, povuku se u drugu sobu, pripovedaju svoja stradanja, plaču i smeše se ujedno, grle se i ljube: ne mogu da se odvoje dve stradalnice.
Sutra dan oproste se, i tako Rešpekt sa Anicom na svoju štaciju dođe, i donese sa sobom novu zapovest i uputstvo.
Posle bitke kod Nađ-Šarlova dođe Austrija do velike opasnosti. Budim-grad osvojen. Sad Mađarima treba samo da skupe gornje vojske, pa preko Požuna na Beč da marširaju. Radecki u Italiji potrebuje svoju vojsku, a i on je u opasnosti, jer ako Mađari osvoje Beč, preseći će se sva životna sila od koje on pomoći dobija, i Mađari ga opet mogu preko Kranjske i Štajerske u samoj Italiji u bok udariti, sve izvore mu preseći, i sa opet pobunjenom Italijom ih potući. U jedanaestom času nužde, Austrija pozove Rusiju u pomoć.
I Rusija svom starom savezniku odzove se. Rusija silnu vojsku protiv Mađara pošlje, veću nego što je imala protiv Bunaparte kod Moskve i Borodina, veću nego kod Lipiske, veću nego onu s kojom je Paskević Poljsku oborio. I ta velika vojska preda se opet Paskeviću, koji je vičan bune ugušiti. Kad mu je car Nikola predao komandu, u zapovesti koju je na vojsku upravio, obodravao je na pobedu protiv "mjatežnija Vengriji",[7] zaključio je rečma:"Vpered rebjata,[8] za herojem varšavskim!"
Austrija se istina zastidi, ali Mađarska zastrepi, i bujnost mađarske vojske razbi se kao morski vali o stenu. Nije čudo, sad se moraju tući jedan protiv četvorice: to je srazmera mađarske vojske prema rusko-austriskoj. Ali već ima primera da se jedan protiv četvorice tukao i nije se predao. Ali u građanskom ratu nema Termopila, niti je svaki honvid Rešpekt. Mađarska vojska baci se na odbranben metod. Tu je već šeprtljanija, tu je "našestvije inoplemenikov"[8] i "meždusobnaja bran".[9] Vojvode se konstantinopolitanski[10] inate: jedan hoće gore da dočeka, drugi dole; jedan na levo, drugi na desno. Vojska i vojvode izgube sami poverenje u sebe, a tu je onda "pogibel tvoja od tebe, Izrajilju". Rusi navale sasvim spremni, i svačim snabdeveni.
Već se tuku. Zabuna najveća. Onaj komandant uzme onom konjicu, onom opet tobdžije. Svaki po svom planu radi: svako Ture sebi dere.
Već se Rešpekt i sa ruskim konjanikom merio; veli: "Rešpekt ruskom konju i junaku!" ali i ne jedan baćuška je po Rešpektovom udarcu osetio da i među "mjatežnim" ima na konju delija, a ne samo u kirgiskim stepama i kod peterburške garde. Panjutin je tu komandirao, i nije bio Rešpekt kriv što su Mađari izgubili kod Pereda i Žigarda, jer bar on jedini je doneo jednog živog Kozaka iz bitke. On se lepo prama baćuške ponašao, počastio ga lepo, i razgovarao se s njim lepo, ma i teško; i Rešpekt je u razgovoru mešao reči slavenske iz "apostola" što je nekada naučio, i tako natucajući razumeli se.
No sad nastane sve gore i gore, zatvore ih u opseg komoranskog grada, pa im ne dadu micati se. Posle dve velike bitke opet nema pobede, no samo toliko uspeju da malo jače od polovine vojske pod Gergejem pređe preko reke Vala i spušta se dole da se sa donjom vojskom gdegod kod Arada i Temišvara sajedini. Tu je opet Rešpekt.
Dođu do Vaca više Pešte, na levoj obali Dunava, i izbace kneza Bebutova. Ali ne mogu napred, naskoro je tu Paskević sa glavnom vojskom, triput jačom nego mađarska. Gergej zavarava kao da traži odsudnu bitku, a ovamo novu kao jednu podužu frontalnu liniju do Dunava protiv Paskevića, pešadija, konjica i topdžije, naslanjajući leđa na jake planine, putovima i klancima ispresecane, da maskira[11] ostaloj vojsci povratak. Kad ova reterira,[12] u taj mah otvori Gergej kanonadu,[13] pa onda opet konjicom na Ruse jurne. Konjanički juriši sve se menjaju. Rešpekt dvaput juriši sa svojim eskadronom na ruske husare, no bude odbijen. Rusima nova pomoć stiže. Već mu je eskadron sav proređen, njegov komandant da mu nov eskadron kom je komandant teško ranjen, pa opet sa ovim juriši. Triput juriši, odbija, i odbijen bude. On je pravi enfant perdu.[14] Ali takvi su bili spas onog dana. Od tih juriša, od dima puščanog praha zaklonjeni, jednako se povlače natrag u planine. Već je prtljag davno otišao s municijama, front Gergejev sve je uži, dok ih posle poslednjeg konjaničkog juriša u klancima i uzanim putovima nestane, a Paskeviću ostade krvavo bojno polje, ne mogući za njima u planinu.
Rešpekt je bio dika ovog dana, no dve lake rane je sa sobom odneo, ali se opet može tući.
Posle nekoliko dana opet natrapaju na neprijatelja, odbiju ga, odmore se, pa opet dalje. Ako je gde napred opasnije, tu je Rešpekt sa svojim eskadronom u prethodnici; ako su Rusi s leđa navalili, Rešpekt je u zastupnici. I samo da mu konj izdura od silnog marša i borbe! Ako i menja konje, i to su već slabi, a majorovog konja već je izgubio. Pravo mora se kazati. Rešpekt je imao nešto strasti tući se, i ne jedanput bi kazao da sa takvim konjanicima kao što su Rusi, pasija je tući se, i ne bi branio da je svaki dan kao kod Vaca, samo da mu konj ne manjka. I pokraj sveg toga Rešpekt zarobljene Ruse niti je zlostavljao, niti je zlostavljati dopuštao, i što bi imao zalogaja, podelio bi sa zarobljenim. Šta više, ni pređe toga sa carskim zarobljenicima nije zlo postupao, ma da je kako protiv njih ogorčen bio. Obezoružan neprijatelj nije opasan, pa misli: ne treba ga dirati, i koji bi to činili, odmah bi protiv njih đipio, i kukavicama bi ih nazivao, jer, veli, obično oni su na obezoružanom neprijatelju najsvirepiji koji su u bitci mekani. Pravi junak neće zarobljenom uvrede naneti, kao ni deci ni ženskoj; i koji u pohodu u žensku dirnuo, taj nek mu ne ide na oči. I jest, pravi delija neće to nigda činiti!
I Anica je svud s njima, i zato što je kapetanica, nije se pogordila, no jednako je oko bonih i ranjenih, i blagosiljaju je. Ona zavezuje rane, ispira, pomaže doktorima, a i njih je malo bilo, pa svud nestali. Treba li što na brzu ruku skuvati, i tu je odmah gotova.
Sad već gotovo svaki dan se bore. Rusi koji su sa Rešpektom svaki čas u sukobu, sad napred sad ostrag, već ga poznadu iz daleka, i da im šaka dopadne, držali bi ga kao što junak zaslužuje. Kad ga izmene,[15] a on od sna srušen, na konju u polusnu sedi, i čim je već što, on je opet na mestu.
Baš jedan eskadron uplete se s Rusima i u bitku. Rusi ih već jako u tesnac uterali, hoće da ih preseku, kad Rešpekt jurne i izbavi taj eskadron. Komandant tog eskadrona bio je kapetan koji je onda u., Velikom Varadu Rešpektu prebacio što nije hteo protiv Srba da vojuje. Sad mu pruža ruku kao svom izbaviocu, pa priznaje da pravi delija tek takav može biti kao Rešpekt, i gotov bi uvek bio pod njim služiti. Do duše, lepo je videti Rešpekta u većoj gužvi gde se giba tamo amo: sablje ukrštene, a on kao munja odfrne i protivnika poseče, ili kad i sabljom oko glave maše, a sablje klepeću, ali glave ne dodirnu.
To je sve tako trajalo do Vilagoša. Dođe kobni dan, Gergej preda Rusima vojsku. Jedan psuje u frontu postavljenom, drugi škripi zubima i sabljom preti na Gergeja. Ništa ne pomaže, moraju se predati. Onde već pešaci predaju puške, meću ih u piramide. Topovi i konji ostaše pusti, a husari silaze s konja i sablje o sedla vešaju. Onde se čuje praska: onaj je sebi u glavu pištoljem đule sjurio, onaj je svog konja ubio. I Rešpekt siđe s konja, ali ne veša o sedlo sablju, već najpre grli konja, ljubi ga, oprašta se od njega, suze mu idu, pa onda uzdane, i sablju konju u srce sjuri; konj đipi, pa sruši se, i vrlo žalosnim uzdanućem skonča.
Kraj je ratnoj drami. Sad dolaze vešanja, streljanja, i tama pokriva zemlju, a krv je orošava.
Sad je Rešpekt zarobljenik kod Rusa. Baćuške ga lepo primiše. Častiše ga raznim đakonijama, osobito čajem kitajskim. Konjanički oficiri sve što god želi dadu mu. Što god je imao kod sebe novca, nisu mu ni pare oduzeli; šta više pitali su ga treba li što. I u druge stvari nisu dirali. Badava, junak junaka po pogledu pozna i poštuje ga. Dopuste da može i Anica k njemu doći. Preda Anici sve stvari od vrednosti, pa joj kaže da gleda što pre u Peštu da dođe, da se onde nađe za svaki slučaj, i da je može bar pismom potražiti, jer Rešpekt već vidi da s njim neće biti dobro. Anica je imala dobre svedodžbe od zarobljenih i ranjenih neprijateljskih oficira, i to joj je put otvorilo da može slobodno bez zamerke u Peštu. Rešpekt nije hteo svedodžbe od neprijatelja, ma im dobra činio.
Baćuške teše Rešpekta da će sve dobro biti, da će car sve pomilovati. Šta to njemu pomaže? On je bio od onih koji ne bi kapitulirali, i to je Rusima u oči kazao. I kad bi ga kao od šale zapitali šta bi onda radio da je on bio Gergej, odgovori im da bi se preko Radne sa vojskom u Sibinj prebacio, a tud je još otvoren bio put, i onde, i još sa drugih strana, skupio bi vojsku, pa bi se bacio na Lidersa, a sa boka Grotenhaim đeneral ne bi mu mnogo naudio. Pa onda bi se prebacio preko Rumunije u Srbiju, pa u Bosnu, i onde bi podigao sav vilajet, pa sa Crnom Gorom potkrepljen udario bi na Turke, na sve koji bi mu na put stali. Rusi, ma da su sve to držali za strahovitu fantaziju, ipak ga za to nisu ismejali, šta više, taj njegov duševan "podvig" rešpektovali su. Jer, bogme, i vođa bez fantazije ne vredi mnogo, ma kako da je učen, i ostaće samo običan metodista koji veća dela ne stvara - i u ratu i u planovima, i u valjanim vođama, kao i svud gde se što novo veće roditi može.
No nastaje sve gore. Svi budu predani Austrijancima na milost i nemilost. Rešpekt bude sa jednim transportom odveden u Prag, i, kao konjanik, bude uturen kao prost u vozare. Lep izgled, posle tolikih boraba gde bi oficir u svim svetskim armadama[16] za svaki Rešpektov "atak" dobio novu dekoraciju, Rešpekt postade od kapetana vozar, soldački kočijaš. Krasan avansman![17]
No ima takve sreće ljudi koji se celog veka krajnjim silama bore, pa opet nikad dalje; kod gdekojih, opet, sreća ih kao luda prigrljuje. Badava, prava je to istina da više okolnost pravi čoveka, a ne čovek okolnost. I za Rešpekta uvek rđava okolnost. Teške je službe dopao Rešpekt: ne samo što je kočijaš, već i onako ga gone. Njegove rane, što bi ga imale dičiti, ona lepa rana na čelu, kojom bi se dičio ma kakav đeneral, sad postaje podsmeh i povod gonjenja. Žestok i nepravedan pretpostavljeni, kad ga pogledi, rekne mu: "Košutov ker!" To gdekoje ulizice čuju, pa bi i oni radi da mu prkose, no Rešpekt im zube pokaže, pa umuknu. Kaže im da on već odavno glavu u torbi nosi, da će njih najpre proburaziti, pa sebe. Tako se malko utišalo. Čudnovato je to u ljudskoj naravi da, kad jači kakav padne, sitni mekušci onda kao vrane na njega napadnu, pa ga kidaju. Dođe jedared već i Anica, i to preko Beča. Tu je opet naišla na Emiliju, tu se naselila i prodaju brašno. Emilija je brašnarka, i tako joj dobro ide da, ako ovako nekoliko godina ustraje, obogatiće se. Badava, pokraj čestita muža naučila se raditi, pa sad ide. Sad kaže da voli tako no za kakvog grofa da je pošla. Videla je ona kako i grofovi žive. Niti je sve zlato što se svetli, niti je uvek bogatstvo zadovoljstvo. Anica mu sve ispripoveda kako su je tamo u Pešti povlačili kojekud pred vojeni sud, i sreća njena što je imala dobre svedodžbe od austrijskih oficira. Kaže mu i to kako onde svaki dan vešaju ili streljaju. Tu se Anica stani. Novaca je imala prilično, ali će ona sebi naći posla, badava da ne sedi i novac da zasluži.
Ovamo bude doveden i onaj grof-ritmajstor što je u S. ranjen ležao, kopljem u prsa udaren, i koga je Rešpekt u bolesti posetio. I njega nisu hteli u drugu vojsku dati, nego u vozare, i to bajagi za kaštigu što je kao grof od Košuta dobio orden za hrabrost, a ovamo znamo kako u zabuni nije umeo ni piku[18] od prsiju da isparira. To je samo bajagi da se popravi, jer sramota je grofu biti buntovnik; pa posle prva tri meseca pokajanja premestiće ga kod konjanika, i tu će skoro postati laćmanom. Kada je grof došao, odmah se sa Rešpektom oprijatelji, i pokraj njega Rešpekt lakše je živeo. Grof je imao dedu, materinog oca, koji je bio đeneral, pa tu je onda lako išlo. Pa šta je tu grof kojekakve komedije za kratko vreme počinio! Da je to drugi, da je Rešpekt, ne jedared bi batine izvukao. No katkad je pravio šale koje baš nisu opasne. Naravno već pobrinuli se za njega da konje ne mora češati. Samo da ga zaplaše, prvih osam dana je morao češati. Kad je nosio seno za konje, a on uzme fijaker, natrpa ga senom, pa sedne na seno, i tako ga doveze. Smejali se; njemu je to dobro stajalo. Drugi put opet uzme sa sobom proste vozare, sedne s njima u fijaker, pa ih vozi u teatar, uzme ložu i smesti se s njima u nju. On lornjetira,[19] a oni, siromasi, našli se u čudu, zveraju, vrlo im je svetlo, vide đenerale i druge oficire, ne smeju da ih pogledaju dobro, ne osećaju se kao što treba, i jedva čekaju da bude kraj! Pa posle predstave, ne da ih odvede u kakvu manju birtiju, na primer "kod Zlatnog Topa", kod "Kanonira",[20] nego opet ih kukavne utrpa u fijaker, njih šestoricu, pa ih vodi u prvu restoraciju, pa u sali jedan sto za njih zauzme, časti ih, šampanjizira s njima, dok u drugom kutu tamo daleko oficiri jevtinije piju, a kukavni vozari gledaju kao medvedi, ili bolje, njih gledaju kao medvede.
Mekše postupaju već i sa Rešpektom pokraj grofa, a inače Rešpekt vrši svoju dužnost što ni jedan. Hoće da ga prave za kaplara. Tu brigu neće da uzme na sebe; zahvali im, ostaje prost. Šta će on, misli se, da avansuje kod onih s kojima se tukao i koje je tukao? Novaca je imao na sitne troškove dovoljno. U praznom vremenu išao je kojekud da vidi starodrevnosti Praga, i čitao je rado istoriju te češke zemlje, toliko u povesnici proslavljene. Rešpekt nije više onaj negdašnji đak, Rešpekt koji nije hteo da uči kad je bio u Budimu kod kasapina. Rešpekta su nužde i vreme preinačili, i sada Rešpekt bogme čita i ono što nije nikad mislio da će čitati. Osobito husitski ratovi su ga zanimali, Hus, Žiška, Prokopije, pa onda Ijskra, Podjebrad, i ostali velikani onog doba, ali tek najbolje mu se dopao sam češki narod, vredan, junačan, u odbrani svojih prava do požrtvovanja jogunast. Rešpekt se upoznao sa češkim soldatima. Tako pokupi njih nekoliko, odvede ih u birtiju, plaća im vino, pa im pripoveda o nekadašnjoj češkoj slavi, spomene im Otokara, kaže kako je u ono doba došlo do toga da se reši ko je gospodar u carstvu, Česi ili Nemci, i da je o dlaku falilo što nisu Česi prevagu održali, i da je Otokar pobedio, oni bi bili prvi, ma da kažu da je Otokar Nemcima povlađivao. Čijom bi narodnom silom Otokar pobedio, kod tog naroda i sila bi ostala. Pa onda, kako su pred Žiškom i Husitima sve nemačke vojske treptale. Pa onda opet, bitku kod Bela Brda. Soldatima suze kaplju, sve odobravaju, a sve se obziru da ko ne čuje. Ali ipak jedan kaplar Čivutin nanjušio je šta to njima Rešpekt pripoveda, i denuncirao ga. Sad tek počeše motriti na Rešpekta, što je on već i primetio, i postade mu stanje opet dosadno. Zato se mora pobrinuti da tome kraj učini.
Objašnjenja
[uredi]1 Paor, nem. Bauer, seljak.
2 Fruštuk, nem. Frьh-stьck, doručak.
3 Ulan franc. uhlan (od tatarskog: oglan, konjanik kopljanik u austrijskoj, ruskoj i nemačkoj vojsci.
4 Dištancija, lat. distantio, rastojanje.
5 Mentiran, franc. mentionne, zabeležen, odlikovan.
6 franc. Ordre de bataille, raspored bitke.
7 Rus.: Mяtežnыя Vengrія, buntovna Ugarska Rus.: Vperёdъ, rebяta, napred, momci, junaci.
8 Rus.: Našestvie inolemennikovъ, najezda tuđinaca.
9 Rus.: Meždusobnaя branь, međusobni boj.
10 Konstantinopolitanski, carigradski, kao Grci među sobom pri odbrani Carigrada 1453, kada su ga Turci, pod Muhamedom II, uzeli.
11 Maskirati, franc. masquer, ovde u smislu: zakloniti.
12 Reterirati, franc. retirer, odstupiti.
13 Kanonada, franc. canonnade, topovska paljba.
14 Enfant perdu, franc. u vojsci vojnik koji ide pred glavnom trupom, koji ima da vrši opasne zadatke, i koji je u napred određen da propadne.
15 Izmeniti, u smislu: zameniti.
16 Armada, špan. armado, velika flota, ovde u opštijem smislu velike vojske.
17 Avansman, franc. avancement, unapređenje.
18 Pika, franc. pique, ubod.
19 Loretirati, franc. lorgner, gledati dogledom.
20 Kanonir, franc. canonnier, artiljerac.