Vasa Rešpekt/VIII
VIII
Vasa je pobegao u Budim, upravo svome gazdi, i javi mu da je rad kod njega ostati kao šegrt. Gazda ga dragovoljno primi, premda nije dopuštenjem očinim, no on će to, misli se, kod oca urediti.
Otac ga svud traži; ode u Budim, nađe ga kod gazde, zove ga kući.
Vasa se poplaši, no neće kući, već pobeže i sakri se u kasapnicu. Otac sad ne zna gde je. Gazda moli oca da ga kod njega ostavi, no on se ne da ni osoliti, već naumi tražiti, kurentirati, sina. Ode u varošku kuću i stvar prijavi, no uzalud. Onaj isti dan gazdin jedan momak, "ponkneht",[1] zbog neke krivnje dobije dvanaest palica. To je momka jako osramotilo, ražali mu se, pa, ne rekavši gazdi ni reči, ode u Peštu u "verbskomandu" i vrbuje se za katanu.
Još onaj dan načuje to Vasa, i sutra dan ode i on u "verbskomandu" da se vrbuje za husara. Bio je u šesnaestoj godini, i mera mu je bila taman kao što treba. Prime ga.
Otac, ljutit, ide kući, zaboravio je u "verbskomandi" tražiti ga. Mislio je, vratiće se docnije gazdi, ili će kući doći. Kad se čika Ignja kući vratio, čeka tri četiri nedelje, mesece čeka, no Vase nema. Bog zna gde je već Vasa!
Čika Ignja docnije čuje da je njegov Vasa katana, pravi husar. Došao je jedan momak kući na "urlaub"[2] od te iste regimente, i sve mu ispričao. Čika Ignja padne u veliku žalost. Nije šala, izgubiti dobru ženu, tetka Saru, sad opet jedinca. Jer badava, kako je Vasa postao husar, pravi je bludni sin, izgubljen sin, za čika Ignju, niti hoće više da zna za nj.
Sad se tek čika Ignja dao na dešperat.[3] Postao je pravi mizantrop.[4] Pre toga trezven čovek, a sad se propio. Nije trpeo druge ljude već mizantrope, kao što je i on. Gazdarica i Anica služe ga. Gazdarica još većma vatru potpiruje, grdi Vasu, i gledi kako bi Anicu istisla, jer ona jednako za Vasom plače. No čika Ignja ne da Anice, ona mu je sad kao ranjenica.
Najradije primao je starog Jovu Denikolu, besnog nemeša, plemića. Užasnog izgleda starac, užasan pijanac. Sede kuždrave kose, oči krvave, sede brčetine spuštene; velika koštunjava ljudina, kanda ga sad gledam.
Kad se njih dvoje sastanu, onda da čuješ divana!
Dolaze jedan drugom na vino, pa se teše. Denikola teši čika-Ignju: "Vidiš, veli, i ja sam bio husar, pa još i na robiji; pa još sam tu, pošten čovek".
Denikola je u furiji[5] ubio čoveka, ni sam ne znajući iz kakve nakane,[6] i bi osuđen na mnogo godina robije. Kad čika Ignja dođe k njemu, a on iznese vina. Čika Ignja pije iz čaše, a Denikola iz zelenog bokala od dve oke; taj bokal je još od njegovog oca ostao, na njemu je izrezano: "Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804".[7] Kada se Denikola razuzuri, a on nategne bokal, pa onda uzme staru kusturu i na sokaku pred kućom seče dud, psuje, a deca sve beže ispred njega.
Kad opet kod Ignje Rešpekta dođe Denikola, onda se tek započne važan razgovor: kako je bilo nekada i kako je sada.
- Kakav je sad magistrat,[8] a kakav je bio nekada! veli čika Ignja. Negda su bili senatori[9] kao junaci, išli su u sednice u opervaženoj dolami, sa samur-kalpakom, pa zlatan pojas, tako kao što se još naši stari na kontrafama nacrtani vide; a sada nose frak, kalajisan šešir, noge kao zabodene dve tačke, pravi šnajderi. Pa kakvi su onda sudovi bili strogi! Tako, počupale se dve ženske, i jedna onoj drugoj viticu iz glave iščupala, i proces nije dugo trajao, ni tri dana, pa kakva pravedna, stroga osuda! Budući su obadve krive bile, dosuđeno bi da se u zapisnik stavi ukor izrečen obadvema, a vitica da bude zašivena za list protokola, pod istim brojem, i tako da se metne u arhivu na sahranu, na večitu sramotu te dve beštije, a ne kao što sad sude ti šnajderi. Kao što smo čuli ovih dana za onaj proces zbog pite, gde su dve gospodske kuće zbog toga deset godina proces terale. Jedna gospođa dala u simidžinicu pitu baklavu, a i druga taku istu; tepsije su jednake, pite jednake, pa simidžija, vraćajući im, promeni pite. Tu sad jedna gospa "s uvreditelnim rečma" pošlje drugoj pitu; uvreda ne samo pite, nego i ko je pravio, i ko će je jesti, te iziđe otuda proces povrede poštenja, i posle deset godina jedva se sad svrši, i te pite, kao što kažu, s procesom koštale su hiljadu forinata.[10]
Tako čika Ignja postade sve većma zajedljiv. Od sad tek na svašta je kazao:”rešpekt". Tako i staroj gazdarici, koja je ciljala na udadbu, rekao je: "rešpekt". U tom njegovom zajedanju tako je doterao, te ga se svi bojahu, osobito kad je sa Denikolom u kompaniji, pa ako su ga i prozvali Rešpekt, sad su tek od njega imali rešpekta.
Čika Ignja, što stariji, sve nesnosniji. Jedared je ljut, zajedljiv, drugi put opet podsmešljiv. Ako ko više troši nego što mu je dohodak i pravi dugove, tog ispreskače i proriče mu propast, a sam sebe uzdiže što nije nikom dužan, i veli da nikog nije prevario. Kad bi mu ko opet prebacio da ima nevaljalog sina, da ne vidi trn u svom oku, odgovorio bi da je on sina na dobro upućivao, da ga je dosta tukao i da mu je očinska savest sasvim umirena, i nije kriv što mu se takav sin rodio.
Čika Ignja mogao je svog sina iskupiti, novaca je imao, znao je i gde mu je regimenta, no nije hteo; jer, u ono doba, ko se tako vrbovao, i rođeni otac držao ga je za bludnog sina, pa kad bi ga baš iskupio, ko bi sad kod kuće s njim vladao! Moglo bi doći da sin oca još tuče.
Pa čim se u svom dešperatu jošte bavio? Malo nadgledao ekonomiju, pa čitao je knjige, osobito što se tiče Rusije i Srbije. Nije ni čudo, cela porodica je šovenistična, to jest svoj narod u zvezde kuje, i sve se nada velikoj budućnosti, no uvek i sve redom smrt prevari.
Čika Ignja čitao je knjigu o "Navarinskoj bitci",[11] o Crnom Đorđu, o Milošu Obrenoviću. Rado bi slušao o Čarapiću i Hajduk-Veljku; ruskog cara Nikolu obožavao je, i na dan Sv. Nikole uvek bi ispio čašu i "u zdravlje svesilnjejšeg imperatora Nikolaja" i u zdravlje sviju baćušaka, da dobiju Carigrad, da podignu krst na crkvi Sv. Sofije, a Srbima da dadu Bosnu i Hercegovinu i Prizren - "daže do morja".
U sobi u čelu visila je ikona patrona Sv. Stevana, a pred ovim opet visilo je veliko srebrno kandilo, i kad se god na put spremao, očitao bi pred velikomučenikom molitvu, prekrstio bi se i ikonu poljubio. I onda je kuražno ma kud išao.
Kod kreveta njegovog nad glavom visio je u okviru rukopis njegovog oca, jedno pismo, i to iz velikog poštovanja spomena očinog. Dalje na zidu visile su kontrafe "Vinter, Friling, Somer i Herbst"[12] i jedan veliki "kvodlibet"[13] na kom se moglo videti mnogo čudotvornih figura.
- Eto takav vam je bio moj čika Ignja Rešpekt, i sad smo se malo duže zabavili, a ja ne mogoh još svršiti. Nego ako izvolite koji dan opet ovde gosti biti, ako vas dalje interesira, verujte zanimljivo je poznati život tog osobenjaka Vase Rešpekta. I vi, brate iz Srbije, ostan'te ovde kao gost kod nas, da znate kod kuće ispričati šta se ovde zbiva.
- Be aferim, slušao bih te tri noći. Hoću, vala, kod vas ostati, da čujem hoće l' taj Vaso delija postati.
Dakle, sutra ćemo produžiti.
Objašnjenja
[uredi][1] - Ponkneht, nem. Bankknecht, kasapski momak.
[2] - Urlaub, nem. Urlaub, odsustvo.
[3] - Dešperat, franc. desespoir, očajanje.
[4] - Mizantrop, grč., čovekomrzac.
[5] - Furija, lat. furia, bes.
[6] - Nakana, pobuda.
[7] - Lat.:Stefan od Nikola, plemić, godine 1804.
[8] - Magistrat, lat. Magistratus, opštinski sud i odbor.
[9] - Senator, lat. senator, u smislu: opštinski odbornik u Mađarskoj.
[10] - Isti predmet, karakterističan za parničarsku ćud Sent-Andrejaca, razradio je Ignjatović u većoj pripovetci Pita hiljadu forinata (1886).
[11] - 1827, kada je ruska, francuska i engleska flota uništila tursku.
[12] - Vinter, Friling, Somer, Herbst, nem. Winter, Frühling, Sommer, Herbst, Zima, proleće, Leto, Jesen.
[13] - Kvod libet, od lat. quod libet, slika sastavljena bez reda iz više delova.