Бури и Енглези/IV
- Једнога дана дозна газда Радисав на свој ужас да и из нижих разреда ђаци посећују кафану »Код руске круне«. Док су посећивали само они из виших разреда, газда
Радисава се то није баш много ни тицало; али када чу да поче и она боранија из нижих разреда да следује примеру својих старијих коншколара — већ није могао бити
равнодушан. А тек како се згрануо када је чуо и дознао, и уверио се, да и његов слатки син, »мајкин принц«, посећује кафану, па чак научио и билијара да игра! Па и
због тога што није лепо да балавци посећују кафане, а после и из бојазни да не мора плаћати тâком поцепану зелену билијарску чоху, и сад под старост носити зелене
јегерске панталоне — због свега тога био је газда Радисав на сина љут као рис, али исто тако и притајен као рис; и чекао је само прву прилику кад ће онако на његовски
начин дочекати Марјана гимназисту и билијаристу.
- И једнога јесењег дана поподне, прошло већ пет сахати. Већ престају гости поручивати кафу, а јављају се они што траже ракију; већ пола шест, а његовог Марјана
никако! Газда Радисаву се само кува. А спремио каиш, али не онај којим се опасује — тај је, рачунао је он, за ђаке до другог разреда гимназије — него други каиш, шири
и јачи. Узајмио је од шлајфера, ту на углу што је сваки дан оштрио ножеве, па чека сина. Таман паде мрак, а Марјан на праг. У таквим приликама и син је по инстинкту
знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би обично бранила »тати« да му не смета, јер се задубио у науку.
Тако је и сада радио, неопажен се ушуњао у собу и сео за сто, отворио књигу и занео се у науку тако да је два позива очева пречуо.
- — Шта радиш ти, море? — викну отац.
- — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан.
- — Питам те: шта радиш?
- — Учим.
- — Шта учиш?
- — Учим рачуницу!
- — А баш добро! — вели Радисав. — А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш?
- — За по сата! — рече Марјан, и стаде се врпољити на столици.
- — А натраг?
- — Толико исто! — вели и спусти руке до седала.
- — А колико има од оне »Руске круне« до ове наше кафане?
- — Не знам где је »Руска круна«! — прошапта Марјан, и пребледе.
- — Али ја знам! — рече Радисав и исука онај грдни шлајферски каиш, па стаде макљати и преко и уздуж младога билијаристу. Кад га добро истуче, запита га опет:
- — Па кол’ко има? Знаш ли бар сад?
- — Не знам!
- — А знаш ли зашто сам те био?
- — Знам!
- — Е, кад знаш, а ти сад ’ајд’ иди па вечерај! А знам да си при добром апетиту! Јер билијар, и оно движење и ово моје макљање — кажу да жестоко отвара апетит.