Buri i Englezi/IV
- Jednoga dana dozna gazda Radisav na svoj užas da i iz nižih razreda đaci posećuju kafanu »Kod ruske krune«. Dok su posećivali samo oni iz viših razreda, gazda
Radisava se to nije baš mnogo ni ticalo; ali kada ču da poče i ona boranija iz nižih razreda da sleduje primeru svojih starijih konškolara — već nije mogao biti
ravnodušan. A tek kako se zgranuo kada je čuo i doznao, i uverio se, da i njegov slatki sin, »majkin princ«, posećuje kafanu, pa čak naučio i bilijara da igra! Pa i
zbog toga što nije lepo da balavci posećuju kafane, a posle i iz bojazni da ne mora plaćati tâkom pocepanu zelenu bilijarsku čohu, i sad pod starost nositi zelene
jegerske pantalone — zbog svega toga bio je gazda Radisav na sina ljut kao ris, ali isto tako i pritajen kao ris; i čekao je samo prvu priliku kad će onako na njegovski
način dočekati Marjana gimnazistu i bilijaristu.
- I jednoga jesenjeg dana popodne, prošlo već pet sahati. Već prestaju gosti poručivati kafu, a javljaju se oni što traže rakiju; već pola šest, a njegovog Marjana
nikako! Gazda Radisavu se samo kuva. A spremio kaiš, ali ne onaj kojim se opasuje — taj je, računao je on, za đake do drugog razreda gimnazije — nego drugi kaiš, širi
i jači. Uzajmio je od šlajfera, tu na uglu što je svaki dan oštrio noževe, pa čeka sina. Taman pade mrak, a Marjan na prag. U takvim prilikama i sin je po instinktu
znao i »predčuvstvovao« šta ga čeka, i obično bi odmah uzimao knjigu i zadubljivao se u nju, a majka bi obično branila »tati« da mu ne smeta, jer se zadubio u nauku.
Tako je i sada radio, neopažen se ušunjao u sobu i seo za sto, otvorio knjigu i zaneo se u nauku tako da je dva poziva očeva prečuo.
- — Šta radiš ti, more? — viknu otac.
- — Šta pitate, slatki otac? — zapita Marjan.
- — Pitam te: šta radiš?
- — Učim.
- — Šta učiš?
- — Učim računicu!
- — A baš dobro! — veli Radisav. — A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš?
- — Za po sata! — reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici.
- — A natrag?
- — Toliko isto! — veli i spusti ruke do sedala.
- — A koliko ima od one »Ruske krune« do ove naše kafane?
- — Ne znam gde je »Ruska kruna«! — prošapta Marjan, i preblede.
- — Ali ja znam! — reče Radisav i isuka onaj grdni šlajferski kaiš, pa stade makljati i preko i uzduž mladoga bilijaristu. Kad ga dobro istuče, zapita ga opet:
- — Pa kol’ko ima? Znaš li bar sad?
- — Ne znam!
- — A znaš li zašto sam te bio?
- — Znam!
- — E, kad znaš, a ti sad ’ajd’ idi pa večeraj! A znam da si pri dobrom apetitu! Jer bilijar, i ono dviženje i ovo moje makljanje — kažu da žestoko otvara apetit.