Brat i sestra
| ←Papagal i druge ptice | Brat i sestra Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lisica i kurjak→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Čovek imao je sinčića vesma lepa i kćer poružnu. Ovo dvoje, kao deca, igrajući se jednom oko ogledala, počnu se ogledati tu. Onda brat načne se hvaliti da je vrlo lep, pohuždavajući sestru kao ružnu. Ovo vesma ogorči malu devojčicu, koja plačući ode k ocu, i načne se tužiši na brata svoga, kolik' da je učinio najcrnje i gore delo na svešu, što se on ogleda na ogledalo koje nije načinjeno za ljude nego za žene. Dete se pravda i izvinjuje sa svoje strane, govoreći: „ja nisam ništa drugo učinio nego što sam joj rekao da je ružna”.
Otac ih zagrli oboje i, s otečeskom milošću ljubeći ih, da im ovu nauku: „Ja hoću da se vi svaki dan u isto ogledate ogledalo: ti, sine moj, ne zato što bi se ponosio, i sestru svoju ružnom nazivao, nego što bi krasotu i blagoobrazije lica tvoga sa zlonaravijem i nepristojnim postupkom ne naružio i ne oskvernio; a ti, kći moja, što bi s česnostiju života tvojega i s krasotom narava tvojih nedostatak krasnoličija prikrila i nadoknadila. Vi ste oboje lepi ako budete blagonaravni i dobri”.
Sve žene na svetu, kako Evropejke i Azijatkinje, tako i crne Arapkinje, premnogo se staraju za svoju telesnu vnješnju lepotu; otuda su proizišli toliki različni načini šarenih i svakojakih boja i cvetova haljina, belila, rumenila i mnogoobrazne mode kićenja i oblačenja. Zar valja, po svoj prilici, da se one same sebi preko svake mere ružne čine i vide, kad se toliko peku i brinu za tuđe kojekakvo lažljivo ukrašenije; ibo, bez sumnjenija, žena koja bi zadovoljna bila s svojim prirodnim licem i obrazom takovim kakvoga joj je bog dao, ona nipošto i nikako ne bi ga koje s čim mazala, i navlastito znajući da koliko ga više tare i maže, toliko ga većma grdi i ruži.
Odavde sljeduje i javno se vidi da ko je god preko mere uljubljen u ukrašenije i odjejanije, on nužno mora imati zlo i preko razloga hudo mnjenije o telu svome. Na isti i jednaki način: ko je sasvim uljubljen u telo svoje, on ili ne zna da ima slovesnu dušu, ili ako i zna, a on je za ništa drži i počituje. Kad bi mogli mi ljudi osećati i čuvstvovati svu silu onih krotkih reči večne blažene božje istine s kojima nas za ovo naše nerazumije ukorava govoreći: „Maloverni, nije li lučša duša od tela, i telo od odežde!”—ovo kad bi mi mogli pristojno razumeti, doveka bi se morali sramiti za toliko naše maloverije i nerazumije! Odjejanije kad se izdrpa i izdere bacamo ga u đubre; telo koje kad ostari, oslabi i izgubi svu toplotu krvi, ide kao zemlja u zemlju: za njih se toliko staramo i mučimo, a za slovesnost, koja u nami misli i koja je sposobna Pravdi, Istini, Bogopoznanstvu i svakoj božestvenoj dobrodjetelji, sljedovatelno i večnom i beskonečnom životu, toliko malo marimo! Otkud dakle tolika nemarnost, razve što je kako nadleži ne poznajemo?
Žena ostroumna, koja je uprav uverena o sili krasote i prijatnosti svojih, ona se oblači za nuždu, običaj i pristojnost, niti je toliko prosta da se uzda više što primiti od šivača svoga nego što je primila od premudre ruke jestestva. Podobnim obrazom razumni človek, koji poznaje sve preimuštestvo slovesnoga uma iliti duše, on se stara za telo svoje koliko nužda i blagopristojnost iziskuje da je zdravo, čisto i blagoprijatno, no nikada ga ne obožava, niti, za njegov prekomerni atar i ugoždenije, prezire i prenebregava blagorodniju čast sebe, to jest slovesni razum.
Moje je mudrovanije o človeku dosta poznato, zato se ne bojim da me ko ovde ne primi za kakva žestoka predikatora koji hoće da je čovek sav i samo duh. Ne, to niti je potreba, niti je pak moguće dok smo s telom zajedno. No ovo je i nužno i vozmožno: da se svakom svoje daje. I, na ovi način biva u nami soveršena harmonija iliti soglasije sladčajše nebesne muzike.
Dakle, naše predrage serpske kćeri dobro neka znadu da blagoobrazije i krasnoličije kad su s celomudrijem, s svetom česnostiju, s smirenomudrim blagorazumijem, s nezlobivim i neporočnim blagonaravijem, s razumom i mudrostiju sojedinjene, onda su mile i prijatne bogu i ljudma; a bez ovih dobrodjetelji, i s protivnim njima zlobama, sva lepota i krasota i prijatnosti ništa nisu nego rugoba, sramota i nesreća. Neka prime ovi premudri sovjet blagorazumnoga oca: kad se god vide u ogledalu, ako im se čini da su lepe, nek sve svoje popečenije u tom polože da svoju lepotu sa zlonaravijem ne obeščeste i ne potaru. Ako li im se to ne čini, nek se nimalo ne staraju za osobitu telesnu lepotu, znajući da duševna i naravna krasota, koja je u njihovoj vlasti, nesravnjeno je česnija i blagorodnija; ibo ova črez godine i starost ne može uvenuti, bolestje ne može naružiti i porušiti; ista smrt nije kadra uničtožiti ju, zašto je ona roda božjega i s bogom skupa prebiva i vekuje. „Sat pulcher qui sat bonus! Dosta je krasan ko je dosta dobar”, — pametno uči Fedrus.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|