Бока (антропогеографска студија) / Економске прилике

←<< Главне црте земљишта

Економске прилике Писац: поп Саво Накићеновић

Насеља >>→

Народ у Боки је здрав, множи се брзо, област је малена, економске прилике тешке и зато исељава. То је једна ствар. Други важан моменат је скора славна прошлост Боке, када су Бокељи били славни морнари, и када је богатство бокешког становништва било на свом врхунцу. Народ је навикао да живи и да путује изван своје отаџбине. Љубиша је за Грбљане рекао (а то важи и за остале Бокеље): "Грбљани при хиљаду рала ораће земље по Долима и Мрчеву Пољу једу арбанашко брашно; при десет хиљада мотика винограда пију далматинско вино; а при дванаест дубрава маслина даве се несмоченијем брањем, а о свецу сладе дубровачкијем уљем." Ово стање траје још и данас, и то из многих узрока, нарочито због одилажења у свијет. Младост бокешка одлази много у свијет. Један се дио одаје поморству, а други (већи дио) одлази у свијет, у Америку, на аргатовање. У Америку и поморство одају се сви Бокељи око заљева, док Грбљани и Паштровићи поред тога одлазе у Цариград, примају се за вртларе, кавазе итд. Тако су им и стари радили.

Помогну свој дом и род, ако их послужи здравље, али многи плате главом, те унесреће себе и свој дом. Ако се врате, те донесу новаца, с новцем донесу нове идеје, индиферентизам према вјери и обичајима, претјерану слободу, американски дух, па и ношњу и не могу се лако навикнути на ово наше. Од стотине добро ако их се врати десет, и то десет сва је помоћ Боки, а они остали ни да путни трошак врате.

Ако је више синова, дома остаје само један, те ако је у Загорју, одаје се пастирству и земљорадњи, а ако је при мору, земљорадњи и рибарству, а и трговини. Који су у варошима, трговини, занатима, рибарству и иду на науке. Од оних који остају код куће најбоље данас пролазе они који се баве сточарством, јер су свему цијене двоструко поскочиле. Овом се одају загорска села, те се још баве и земљорадњом, сију озим и кукуруз, а саде кртолу. Не рађа им ни маслина ни лоза, али зато имају велике заједнице (комуне), те држе блага и имају доста и хране и за продају. Бар двије трећине од њих не купује круво, што значи много, а и боље их помажу они, који оду у свијет него ли приморци.

Приморци, као и Грбљани, Паштровићи, Будвани и Спичани, баве се земљорадњом, рибањем и трговином. Земља им је тешка, да је обраде а усљед несташице радних сила набављају туђе надничаре (Арбанасе, Баране, Црногорце, Херцеговце, Далматинце), те туђи раде и туђи односе, а и не узраде, како би требало. Држе живога, колико им потреба за кућу; житија врло мало сију; од винове лозе имају користи: Кути, Суторина, Бијела, нешто Грбаљ, Будва и Кастио, а други немају ни за домаћу потребу; маслине у десет година тек три добро да роде, а и не раде око њих; младост их из свијета мало помаже, што све чини, да слабије живе, него ли Загорци. Они крув, па и месо и многу другу храну купују, што Загорци све имају. Многи живе од сама рибарства, многи, усред великог војништва, отворили су трговине, а неки опет унајмљују странцима куће. Спашће их од економске пропасти: задруге, које проналазе све могуће начине санирања слабих економских прилика; ако се уздржи добра цијена продаји рибе, уља и домаћих воћака; ако Бока буде напредовала, како је почела, а најглавније, ако бокешка младост буде остајала код својих кућа, латила се разних заната, радња домаћих, поморства, рибарства, настојала, да буде здрава, трезвена. Грађани и варошани баве се трговином и одлазе у чиновништво; за многе се мисли да су богати, а кад умру све им на бубањ иде; неки одлазе у свијет, али се више не враћају.

Половници, мученици и кметови

Скоро сви сељаци имају своје земље, које обрађују, а има их који уз своје држе и туђе земље. Такови се зову "половници" или "држе земљу на трећу". Они обрађују земљу, а власник плаћа само порез. Половника зову и "мученик", јер је његова мука труд у господаревој земљи. Кад би га власник отпустио, од сваке питоме воћке мученик добија два дијела, а трећи земљи - господару, тако и за обрађену земљу, градњу међа и друго; док за сваку дивљу стабљику, двије су господару, а трећа мученику. Процјенитељи добро пазе да се не огријеше о радника мученика; зато, и кад љетину процјењују, увијек боље пазе радника.

Земљу држе "на трећу", кад је господарева и мука и земља, само радник обрађује и годишњи рад око узрађене земље улаже, те њему иде трећина, свака трећа од свега, а господару двије од свега. И једних и других дужност је да господару о свом трошку донесу љетину.

Има и кметова, то јест оних који стоје на туђој кући и земљи, као што је убиљежено све у посебном дијелу ове расправе. Највише кметова за млетачко доба имали су Пераштани, Доброћани. Звали су их и "кметићи". Господар може увијек да отпусти кмета, само треба да плати кмету кметово, а њему остаје његово. У том се равнају по тому, је ли мука господарева или не, и обратно, је ли кметова, све према уговору, је ли му дати земља на "полицу" или на "трећу", и је ли побрао љетину за коју се трудио оне године. То обично још бива и пресјече се по душевности и увиђавности процјенитеља.

Земља кад се да "под кесим" погоди се колико прима господар, а све остало оному који је кесимио, само да је врати у одређено доба онаку, какву је примио. А ако се нађе штете, ваља да плати; и да му се неће, закон га веже (обичај).

Заједничке земље

Заједничке опћинске земље или "комунице" су све необрађене, као што су и многе приватне необрађене, јер су неке незгодне за обрађивање, а другима су власници слабе радише. На послетку су многе земље запуштене због исељавања и одавања другим уноснијим пословима (рударству, занатима, трговини итд.). По заједницама или комуницама највише се чува стока. Неке су заједнице својина појединих братстава на које они сами имају право, а неке црквене на које сва парохија има право, а неке опет сеоске на које опет ово село. Комунице сачињавају око петину цијелог земљишта у Боки.

Племенске заједнице су постојале обично кад би који члан дотичног племена умро, те свој иметак племену заједнички, до истраге, остављао, јер то се и данас доста пази и много полаже на то, да сва имовина увијек остане братству, које се међусобно пазило као браћа. Ако би пак племе изумрло или дотични братственик желио, у чему би много и попови радили, тад се остављало цркви, за душу, и то оној цркви гдје почивају кости оног племена. И тако су постале црквене земље, у које сељаци нијесу дирали, јер "туђа мука губа до трећега, а црквена до девет кољена". Некад се у црквеним заједницама - земљама радило, ал' данас све је то ледина. Само се поређе обрађују племенске заједнице, али њих је врло мало.

Треће су заједнице сеоске, које су настале: од старина, ваљда још у жупанско доба, особито за Душана и других Неманића, кад је село пред законом за све преступе одговарало, дакле, морале се и границе сеоске тачно означити. Ако би братски суд, рад крађе, убиства и других преступа, као издаје, прељубе, лишио кога његове земље ил изагнао, његова би земља постајала својином заједничком свега села. И ове земље све су необрађене, јер сељаци нијесу се лако могли погодити међу собом ко да их обрађује. У њима само косе сијено, беру дрва или чувају живо, али само за домаћу потребу.

Рад ових заједничких сеоских земаља, између појединих села често су настајали и погранични спорови због којих су настајали потребитим народни договори - зборови, који их мирили и надгледали. Кад се села не би могла погодити догађало се да би села предала то земљиште опћини, које се назвало "комун", "комуница", а временом су опћине и саме то присвојиле, те постале (јер да се подигну, било у њима забрањена сјеча дрва и чување живога) такозване "забране" или "брањевине", над којима се стара нарочито од опћине постављено лице, које се зове "шумар" или "лугар".

Сточарска кретања

Сточарство у старој српској држави било је јако раширено. Пасишта љетна и зимна били један од важних извора за дохотке цркава и манастира и осталих властелинства. Травнина и тад постојала. Био је закон "од стада два овна и два јагњета, и сир и динар" (Дечанска хрисовуља 56). Душанова хилендарска хрисовуља помиње и "травничара" као државног чиновника, који је купио травнину (Споменик III, 30). Константин Јиричек спомиње, како је турска управа наплаћивала травнину.

Срби, кад се најприје у Боку населише, настанише се по загорском дијелу Боке, и прво занимање које им је било, било је сточарство, исто као што и они који се настанише около заљева најпрво им занимање било рибарство, а једни и други послије се одавали другим радњама. Немамо сигурних доказа да су у средњем вијеку пастири из планинских области долазили у Боку, као што имамо за сусједне дубровачке области.

Кад Млечић, 1687. Херцегнови освоји и он је Конављанима дозволио, да у планине између Херцегновог и Конавала, могу чувати своје благо, јер Конављани као што је познато, бијаху саставни дио републике дубровачке. У књизи провидника которских налазе се о тим пастирима разне биљешке.

Тако 23. XI 1692. приступи Петар Брајловић из села Дубе и Никола Оребић из села Стравче, оба послани од браће својих двају села, као и од села Јасенице и Бротнице, исто из Дубровачке државе, с молбом да им которски провидник дозволи да поменута ова четири села своје благо чувати могу на пашњацима Верихија и Пољица, који републици изјављујући да су поменута четири села спремна да плаћају кесим за поменуте испаше, на годину 41 дукат, под увјетом, да поменуте испаше неће употребљавати за сјечу дрва или шта друго у њима предузимати, изузев само за пашу живог, а ако би то преступили нека их строго казне губитком блага које се затече на испашама, а сами да буду најстрожије тјелесно и новчано кажњени, према увиђавности самог которског провидника. Даље се обвезују, да ће кесим исплаћивати у шетомјесечним оброцима фискалној комори у Херцегновому, и то унапријед сваког првог дана, а ако би у том погледу ма и најмање закаснили губе сво благо које се затече на поменутим испашама. Млетачки провидник Долфин дозволи им и нареди својим хајдуцима да их не узнемирују.

Тако исто приступише пред провидника которског 2. децембра 1692. сељаци Матија Петров из Брца и Никола Јанчић из Мрцина да моле за своја два села и за Водовађу, за пашу по планини Бјелотини, што им република даје уз годишњи кесим од 50 дуката. 15. XII 1692. приступише провиднику у Котор да моле за пашу у брду Гребену, Никола Сабрајлов из Пострања и као пуномоћник села Петраче, што им провидник и даје уз годишњи кесим од 30 реала и 51 гросета. А Матији Јованову из Осавића даје испаше "Слано", "Гардини" и "Црни Врх" за годишњих 5 дуката. Истому сељаку који је долазио у Нови 23. маја 1693., у име села дубровачких Крајкнимира и Кнезила, дозвољена им паша према Царинама за годишње 2 дуката.

Како се види, ове су испаше прама Конавлима и исто су Конављани кесимили. Из Турске и Херцеговине, управ са Бајкових Крушевица, и тада па и данас, силазили су пастири у села опћине херцегновске, на зимницу, камо силазе и Кривошијани и Убљани. Силазе прије него замете снијег, а враћају се по Благовијести, јер док почне гора зениват, морају да гоне.

По овчјом или козјем браву плаћали су оку соли и цванцику (67 пара). Данас пак плаћају по глави 1 круну.

Као што су у опћини херцегновској Херцеговци и Конављани, тако су у рисанској и грбаљској, па и будванској и паштровској Црногорци своје живо на зимницу гонили, камо и данас (у Грбљу) гоне, али због строгих шумских закона све то мање. По глави давали цванцику, гњој, по козле и једно јагње од стада и по једну оку мјешног сира. Данас Бокељи усљед строгих шумских закона, рад здравствених обзира, не гоне нигдје љети своју стоку. Ако не по загорским селима Грбљани шаљу у замјену у Црну Гору, јер они опет Црногорску примају на зимницу. Загорска села опћине херцегновске шиљали су на љетовање у Херцеговину у Жвиње и Бајкове Крушевице, те по глави давали оку соли и цванцику (67 пара). Тако и Кривошијани у Грахово. Данас пак врло ријетко. Узрок је тај што се број стоке умањио, те им лакше хранити.

Важније културно биље

1. Лоза (Vitis vinitera) од које се овамо налазе ове врсте:

Кратошија, којој су јагоде црне, њено је најбоље вино. Спомиње се и пјева у пјесми о крсним именима:

" То је вино кратошија

које премеће;

Преметнуће домаћина

све је мене страх;

Нека меће и премеће

њега није страх;

Напиј ми се домаћине

нека ти је част;

Међу браћом и дружином

вазда поштен глас"! итд.

Сурац, он је виновит, добро роди, али вино блиједо, а зрње објако; Плавка, народ вели "лоза плавка, сиромашка мајка", јер добро родије и добро вино. Има је и бијеле и црне. Јагоде јој ситне и дугачке; Кадарун, то даје плод крупни; Калаврија, њој је одуље зрно.Држи се обично по одринама. Скупо се продаје. Плод јој је жуткаст; Мушкатио, плод јој је велика зрна, јагоде црвене. Има силни мирис. Ријетко се налази, јер слабо рађа; Ружа, стабло јој високо и јако. Може живјети преко 100 год. Доста плода изметне, а грозд јој риједак, а јагоде нацрвене; Биока, јагоде јој ситне и бијеле, са црним шарама. Најфиније вино; Братковина. јагоде јој крупне, али су љуткасте; Криваља, јагоде јој криве и дугачке и бијеле. Лозу саде у метар разбијеној земљи, прут за 30 цм повију, а 70 цм у дубину. Око ње раде берба и остало, све као и другдје.

2. Маслина (Olea Europaea), од ње у Боки налазе се ове врсте:

Жутица, којој је род увијек зелен, уље жуто и бистро, јако и тврдо; Ситница, њој је ситан плод, лијепо уље и најбољи род; Црница, њој је средњи род, а уље јој мало крваво и прекосочно; Лубардешка, мало уља дава, а доста има меса; Криваља или Баркиња, она је добра за солити или у квасину; и Глогиње, то су дивље маслине којих уље за јестива не вриједи, али је добра за кандило.

Затим имамо разна житија, као: кукуруз (Zea mays), шеница (Triticum vulgare), јечам (Hordem vulgare), љути врат (Lolium temulentum) и раж (Secale cereale).

Лемун (Citrus medica); четрун (Citrus medica cedra); наранча (Citrus aurantium ); наранча грка (Citrus aurantium amara) и мандарина (Citrus cineusis).

Смоква (ficus carica). Код нас у Боки имају ове врсте смокава: "сушелице" су најбоље за сушење; "тројке", јер издају три рода, првом врло мало, другом више, а трећом највише; "дужице", јер су дугуљасте; "францакане", "полице", "млеткиње", јер су из Млетака овамо донесене и "озимице", јер најкасније долазе. К њима још можемо прибројити и "индијску смокву" (ficus indiana). Све ове смокве изметну такозване "цвјетаче", то јест прве смокве, којих је врло мало.

Трешња (Prunus avium). У Боки имају ове врсте: "плавка" или "плавица", долази рано прије других; "бјелица", "црница" (кува се и чини се слатко), "шљаме" су највеће и најтврђе, а тако и "рускавице"; Вишња (Prunus cerasus); прасква(бресква, Prunus persica), имамо питоме "приљепаче" и "одљепаче", "бјелице" и "јесенке" које су тврде, горке и руњаве, а долазе под јесен; орах (Juglans regia), мендуо (Amygdalus communis); крушка (Pirus communis); јабука (Pirus malus), костањ (Aesoulus Hippocastanum); кртола (Solanum tuberosum), фаџола (Phaseolus vulgaris); дуван (Nicotiana tabacum); тикве (Cucurbitacese); мурве (Moreae); ловорике (Laurineae); нешпуле; зерделије; шипци, слатки и љути итд.

Као украсно биље, то су поред лемуна и наранача и ловора, које је и корисно, још и ове: борови (Pinus pinaes), има их у Жањици и Луштици читава дубрава; Чемпреса има по свим крајевима Боке, па и коштеле (Celtis australis); багрена (Robinia pseudoacacia); храстова (Quercus sessilifera); бријеста (Ulmus); папирњак (Brussonetia papyrifera); липа (Tilia mocrophyla); платани (Platanus); палме (Palmac); тополе (Populus alba и nigra); трепетљике (Populus tremula); јаблани (Populus pyramidalis) итд.

Али од свих ових културних биљака највише упадају у очи палме. Највише се налазе: Phoenix dactylifera, плод које за топле и сухе јесени сазри, али није онако велик и сочан као на југу; затим Phoenix canariensis, Chameropus humilis и Pritschardia filitera.

Кроз сву Боку покрај заљева налазе се измијешано, како их природа посадила, корисне, украсне и дивље биљке, што све чини да је бококоторски заљев доиста један диван природни парк, о чему се путник најбоље са парне лађе увјерити може.

Љековито биље

Жутица, то се зове трава којом се лијечи болест истог имена. Та трава расте по планинама; Манџурану кувају, те дјетету воду од тога дају, ако га дробак боли. Тако исто кувају лишће лаворово, наранче, шљеза, манџуране и камомиле, те дају дјетету да пије; Подушнице, то је трава која даје црвене јагоде. Том травом лијече болест око грла; Шљез привијају на рану; Трава од огња то је трава против огња. Налази се у пољу; Попонац пију жене које болују од матице; Пелим пије ко болује од прси и ко има задуву; Дивље краставце употребљују против грознице; Куковину траву соле и привијају на ударце; Сок од женскојасена циједе, те женскима које болују од уши капљу им у уво, да им прође; прахом Липовим посипљу дјеци ране; Вода, у којој се варила жућеница пије се против грознице; Лик, то је биље планинско које говечету провукују кроз груди кад се разболи; Ашенац, то је трава која се кува и оном водом крв чисти; Линцура, која се меће у комовачу (ракију) да нам прође кашаљ; Зовина, која се кува као чај. Служи против назебе; Љубица (цвијет), суши се и употребљава за лијечење кашља.

Воденице

Најпрви млини у којима су наши стари мљели маслине, били су "ораји". Положај канала, пуњарице, јаже, бадња, доњег кола и све испод свода у млину, било је као и у млину брашненом само без раслаба, кобиле котве и полуге. Трупина доњег кола наслања се преко останца у један шупљи камен, у кому је једна четвртаста гвоздена чаша и у њој стоји останац доњега кола. До "паприце" је све исто само што се помоћу паприце у млину брашновом кретао горњи камен и млио брашно, а овдје је у паприцу убодено једно 4 м. дуго гвожђе, на врху кога је фењер који се зове "интијерница". Ова интијерница помоћу кавиља (палци) креће дрвено, велико горње коло, које помоћу "чешља" креће камен и меље маслине. Да боље разјасним.

Има једна плоча у промјеру 1,5 м. у либелу (равнотежи) постављена. Уоколо "плоче", у облику бадња, ограђено је у вапну за 70 цм. висине пило, које је изнутра, са стране, обложено плочама које се зову "дуге". Пило је на дну уже, а на врху шире. По сриједи плоче издубена је рупица у којој се помоћу "останца" убада храстова греда, која се зове "чешаљ". Он је висок 2 м., промјер му је 20 цм., са три стране округао, а с четврте плоснат. На тој страни кроз шупљину везан је при чешљу "камен" (по сриједи) гвозденом шипком, која се зове "удовица". Заустављена је и на једној и на другој страни. Та удовица иде кроз шупљу рупу у камену и гвоздене грлине, да се лијепо кретати може. Промјер је камену 1 м., а дебљина 45 цм. И повише камена, а кроз "чешаљ" иде друго гвожђе које се исто зове "удовица", да камен боље при чешаљ држи, јер иначе он би се одвалио.

Чешаљ је одјељен тако да на врху има четвртасту капу, која пак с горње стране има округлу, од истог дрвета, иглу, а около ње зуб на ком се наслањају четири унакрст постављене гречице које су величине колико то захтева периферија (обод) кола, при ком су и причвршћене. Чешља игла утакнута је у једну шупљину, која је при греди од пода прибијена. То се зове "кастањола" (приставак). Чешаљ је увијек од храстове стршевине, оне гречице од трешње или чемпреса, периферија кола и приставак од муровине. Кроз коло су рупе, а у рупама као људски палац забијени дренови паоци (кавиље).

Кад се јажа отчепи вода креће водено коло, а оно помоћу "паприце" "интијерницу", а кроз паоце њене уљубљени су паоци великог кола, те зато помоћу кавиља креће коло, а оно окреће чешаљ који вуче камен и он се ваља, те маслине гњечи и меље; гдје воде није било, мјесто ње стари мљели и рукама; кроз камен биле прометнуте двије унакрст греде.

Обично се меће 18 кварата сажуњатих маслина (4 стара=240 кг.). Самљевене маслине зову се "мраз" кога су наши стари тијештили под тијесан, који се звао "орај". И он је од стрша храстова. Састоји се од "виде" која је у земљи причвршћена. На њој су била два по сриједи прошупљена дрвета а троугласта, који се зову "лозе". Све било на "поду". Између лоза и пода стали коши и у њима "мрза", а повише "кобила" којом тијештили. Орај пак озгор снагу бољу давао. На лози свакој још била "главнина", око ње коноп, те се исти око главнине мећао, те помоћу станге и вретена ове лозе или ораји боље завидавали, те се боље и уље тијештило.

Ораја данас нема. Ја сам ово забиљежио по казивању стараца. Данас су нове врсте тјескова, а најбоља су "хидраулична тискала" која су најбоља и најпрактичнија.

У уљаним млинима треба да буде: "сиглић", којим се носи мраз из пила у коше, "постава", гдје се слијева уље, "чабрина" гдје се баца вода пошто се у постави скупи уље, "бујули" којима се препарива мраз, "пољ" којим се купи уље, "кола" мјере баје, у којима се оспрема уље, "мјешине" у које се гони уље итд. За самљет и истијештит млин маслина даје се ујам 2 кг. уља. Ако се меље један млин, без ране, а више, храна свима. Сваком другу што помаже новчића 20. Кад су постојали млини "ораји", господар је морао да донесе три кварте, то јест онај чије су маслине, а од друштва сваки по 2 кварте. Ако су мазге гониле маслине давала се кирија према далечини, 1 или 2 кг. уља.

Ко је имао у стара времена у Боки воденицу или млин брашнени, за тога су говорили да има брод и да је запитао и у најбољој кући дјевојку, дали би му, јер толику је корист од млина имао. Народ вели "нема помоћи без ноћи", јер је млин вазда корист давао. Млиница се звало, гдје је само био један млин брашнени, а гдје два, млин; тако исто и "уљанице" гдје је био један млин уљани, а гдје два "млин уљани".

Проходи, ако су случајно кроз туђу земљу пролазили, сваки се педаљ цекином млетачким плаћао. Око млина читаве су се правде и распре водиле, особито око воде љети, кад је требало љети и земљу напајати. Више сепута и крв пролијевала.

Млини се граде код потока гдје и љети и зими има воде. Најпре се гледа да се издубе канал, кроз који вода може слободно доћи у јажу, која је 2 м. дубоки простор, у ширину 7-8, а 10-15 м. у дуљину, издубена јама. Ограђени уоколо зидови гњилом, да не би капала. Рупа је или јажа мало стрменито положена да вода већом снагом одлазити може. Кад се јажа напуни, има један отвор на врху куда вода у поток се прелијева. То се зове "прелијевало" или "пријелаз". На дну пак, јажа има једну рупу, кроз коју одлази вода у простор који је 1 м. висок и широк, а 2 дуг, а тај се простор зове "пуњарица". Из њега вода кроз рупу одлази у "бадањ" који је у врху широк а на дну узак. и туда кроз шупље дрво "лаконица", вода снагом удара у доње водено коло, које креће сав млин и меље брашно.

Рупа на дну јаже зове се "которача", величине је 25 цм. То је камен пробушени, зачепља се чепом од смокве или бријеста, од дрвета, којим је лако отчепљати или зачепљати јажу. Бадањ стоји према "которачи", а између њих налази се "пуњарица". Бадањ се поставља на стрмениту положају. Дуг је 5-6 м. Што је стрменитији то је бољи скок, снага води јача и млин боље зато меље. Бадњи су камене цијеви, 1 м. дуге. Има их 5-6 комада од којих један с другим су добро сљубљени, да не би капало. На врху је широк 0-60 цм., у дну 0-16 цм. Стари га да не би капао састављали јајима и памуком, а послије циглом и гњилом, данас цементом. Цијеви се за бадањ добављале с Корчуле. На врху се бадња постављала гвоздена решетка, да се не би дијете или грања у њ увалила.

Куће пак, за млине, то су биле поземљуше у сувомеђи, а неке и у вапну грађене, без прозора а само једна врата. Мјесто прозора била по која рупа да се види према млину. У зиду је била рупа која се звала "пањега". Лијес је или кров био храстов: греде, а преко греда "плање" које се зову "правијени", а успоредо са правијенима било је "шљеме" на врху, а од земље до њега било је једно дрво које је на врху виласто и оним вилама подупирало га шљеме. То се звало "сова". Кућа која није имала "сову" слабо се рачунала, јер су мислили да ће се без ње провалити. Тежила је по 4-5 квинтала; кад би је донијели чинила се гозба. О "сови" се у кући вјешало оружје и одјећа, а у млину "кантари" (мјера). А сад хајдемо напријед.

Шљеме са правијенима спајали су "макази" који се зову и "кабручи". Нијесу били као данас. Данас су на дну виласти и са тим вилама грле плању, а на врху као стопа коњска приљубе се на шљеме, те није потребно данас гвоздених спона, до прије без јаких чавала није "кабруч" могао стати јер је просто био прислањан као палица, на правијен и шљеме. Побише кабруча су "жиоке", па плоче.

А сад вратимо се на бадањ. По више дна од бадња подигнут је камени свод (volto) у вапку, кроз који имају двије рупе које се зову "млинене рупе" и "раслаба рупа".

Дјелови испод свода су ови: дрвено коло од стршевине, састоји се од дрвета које се зове "трупина", промјер јој је 50 цм. а толико је и висока. На њој има три гвоздена обруча да не би испукла (истрјескала), а у њој забјено је 16 пераја које су дебеле 16, а дуге 70 цм. издубљене као пала, те их и зову и "паљи".

У доњем дијелу трупине, при земљи, налази се један комад гвожђа у облику трокута, врх кога боде у рупу четвртастог гвожђа које је у дрвету, које се зове "кобила", а оно гвожђе које спаја трпуину с оним четвртастим гвожђем зове се "останац". Кобила је четвртаста, 2 м. дуга, на крају шупља, кроз коју рупу иде доњи крај дрвета које се зове "раслаб", а сгорњим крајем иде кроз свод, кроз "раслабну рупу".

"Останац" се оштри свако по године да не би коло испало. С горње стране кола је дрво које се зове "преслица". Она је зглобљена са трупином и на преслици имају два гвоздена обруча. На врху преслице има гвожђе дуго 80 цм., и округло. Оно је на врху у облику четвртастом, јер ту се удијева плоснато гвожђе, широко 6 а дуго 40 цм. (дебело 3 цм.). Зове се "паприца". Ова преслица иде кроз "млинску рупу" кроз коју се налази једно шупље дрво које се зове "грана", а кроз исту налази се опет једно мало проврћено смоково дрво, које се зове "рукавац". Около рукавца налзе се комади доњег брашненог камена, који су од кремена а добављају се из Конавала, па и из Босне. Наши стари обично горњи камен довозили из С... (нечитко). Он је од једног или више комада а углабље се на оно гвожђе које се зове "паприца".

Кроз бадањ рекосмо иде вода. а дну њега има једно шупље дрво које се зове "лаконица". Она служи за мјеру, снагу воде, према тому се гради шира ил ужа.

Кроз лаконицу удара вода кад се јажа спушти на паље воденог кола, а оно преко преслице, а помоћу паприце креће горњи камен од млина, а из житног коша жито пада у рупу горњег камена, те га он трља по доњем камену док га самеље па самљевена кроз отвор који се зове "метало" измеће у под. Ако пак, меље крупно тад се "раслабом" доње коло спушти те и горњи камен приближи се доњему, те ситније меље. Тако и обратно ако меље одвише ситно.

Под је около оба горња камена у вапну метнут, а одвојен је, раздијељен, гдје жито пада.

Брашно се купи паљем. Палица која је уђедена кроз "раслаб" више свода зове се "котва", а испод ње друга којом се подиже и спушта раслаб односно "водено коло" зове се "полуга".

Сва је ова дрвенарија од храстовог стрша.

Млин се иступи, зато га треба ваљати, а ваља се са једним округлим дрвом које се зове "ваљуга" или "оваљуга". Оштри се камен насијецањем, а насијеца се алатом који се зове "ошкрб".

Повише горњег камена стоји "кош" наслоњен на два потпирача са стране. У њему се меће жито. На дну коша је дрво шупље, као кљун, куда испада жито. То се зове "поткошница". Одатле је једна палица која се зове "чакатало" То је труп који једним крајем стоји у поткошници, а другим на огради која дијели под од млина. Кроз ту палицу ударена је једна друга која се наслања на горњи камен млински. Ту како се он окреће, тако он тресе чакаталом, а оно риља у поткошницу - рагата, те жито испада. Ако хоћемо да мање жито испада јер не може млин да освоји, тад га мало извучемо и обратно.

Камен је покривен штицом да не пада прашина. Испод ових мллина брашно је слатко. Мјерили су из старе (60 кг). Дио брашна који млину припада зове се "ујам" ( у кума три ујма). Ујам старински, по стару самљевена брашна био: Од Ђурђева до Митрова дне 7 оке, а од Митрова до Ђурђева дне 2 оке. Ујам се зове, јер се од старе ујимало, узимало.