Бока (антропогеографска студија)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

БОКА (антропогеографска студија)
Писац: поп Саво Накићеновић
Српски етнографски зборник, издаје Српска краљевска академија, књига двадесета, у Београду, штампано у државној штампарији Краљевине Србије, 1913. године.


Садржај[уреди]

Увод[уреди]

Осим овог приповједања и народне традиције служио сам се историјским изворима и литературом. Тако на пр: Ср. Далм. Магазинима, шематизмима боко кот., као и многим радњама, које о Боки домаћи и страни писци написаше, као: Јосиф Ђелчић, Др. Лаза Томановић, Др. Александро Горакућа, Симо Матавуљ, Томо Крстов Поповић, Јован Накићеновић, Вук Врчевић, Стефан Митров Љубиша, Герасим Петрановић, Дионисије Миковић, Ристо Ковачић, Срећко Вуловић, Баловић, Ивановић, Франо Висковић, Павле Радимири, Никодим Милаш, Ђорђе Стратимировић, Стојан Новаковић, Младен Црногорчевић, каноник Којовић, Миклошић, Милутиновић, Милаковић, Нико Ђоновић, кнез Никола, Владика Раде, Ник. Дучић, Ил. Руварац, Џексон, Боно Болирис, и многи други који, било узгредно, било као главно, о Боки писаху и расправљаху.

Ја сам све то испитао, прегледао, са народним предањем успоређивао, те, послије дугог и тешког труда и рада свог ову антропогеографску студију израдио.

Поде, Божо Радовић за Камено; поп Михајл Аврамовић за Требесињ; Тодор Гојковић за Мокрине; Раде Андрић за Ратишевину; Крсто Поробић за Мојдеж; о. Милутин Радуловић за Савину; Лазар Радмиловић за Жлијебе; Лука Ногуловић за Ластву и Пресјеку; Андрија Ожеговић и пок. мој отац Јово за Куте, који ми је у перо написао обичаје и неколико етничких особина, које ја у овој радњи изнесох; поп Митар Мустур и пок. Марко Милановић за Кумбор; Вуко Цветковић за Ђеновиће и Баошиће; Бошко Сеферовић за Бијелу; књез Павловић за Крушевице; Јово Секуловић за Јошицу и Каменаре; Митар Чуквас за Морињ; Н. Ћатовић и Ђ. Вучковић за Рисан; Ђуро Ђуровић за Кривошије, Ј. Балабан за Пераст, Н. Дабановић за Доброту, о. Милутин Радуловић и поп Шпиро Мустур за Котор и Муо, Тони Лазари за Прчањ, дон Јосип Вујовић за Столив; Мато Фажо за Тиват; калуђер Јеротеј Петковић за Ластву, Кртоле, Кавач, Богдашиће и Мрчевац; Митар Чуквас за Луштицу и Браиће; поп Васо Ковачевић, поп Филип Микијељ, поп Јово Желалић, учитељ Нико Ђукић, учитељица Марица Микијељ и Ђуро Вукотић за Грбаљ; поп Васо Ковачевић за Маине; Антун Налис за Будву; о. Авросије Рађеновић за Паштровиће; поп Илија Поповић за Поборе; Петар Новаковић, учитељ Сава Поповић и прото Марко Поповић за Спич; а за нацрте Ђуро Ђуровић из Жлијеба, и Јово Аврамовић, сврш. Богослов, из Сасовића. Овима и свима другима срдачна хвала.

Опћи дио[уреди]

I Преглед[уреди]

"Боком зову онај чаробни заљев, у који се спуштају и тону кршевите и врлетне горе јужне Херцеговине и Црне Горе."

Сјеверо-западни дио данашње Боке састављају опћине херцегновска, рисанска и перашка, а југо-источни дио опћине: которска, муљанска, добротска, прчањска, столивска, ластовска, тиватска, кртољска, луштичка и грбаљска. Јужно од грбаљске опћине долази опћина будванска, а иза ње најјужнији дио Боке заузимају Паштровићи. И тако Бока, коју састављају петнаест опћина, протеже се од Суторине до Цмиљеве Улице и дубраве Дубовице, сјеверо-источно од Спича. Спада под политичко и судбено окружје Которско.

У простору има 67.395 хектара, од чега порезу подложно 65.546, и то: ораница 6.510, ливада 303, вртова 3.601, винограда 1.072, пашњака 30.711 и шума 23.349. На овом простору живи 37.096 становника, од којих је мушких 19.008, женских 18.088, православних 24.130, римокатолика 12.777, а других вјероисповједи 189.

У Боки имају два града, Котор и Будва, а вароши три: Херцегнови, Рисан и Пераст, а села око 116, подијељених на више области, према којима је распоређена цијела грађа ове расправе.

У Боки има осам православних манастира, а исто толико и римокатоличких, православних парохија и капеланија 50, а римокатоличких 29, православних цркава 210, а римокатоличких око 110.

Границе Боке с Херцеговином иду од Суторине, покрај Бајкових Крушевица (Херцеговина), иза Снијежнице, гором Доброштицом и Бјелотињом, пак херцеговачким горама Лобаром, Гучином и Спасовим Крстом. Граница између Боке и Црне Горе иде овим врховима и планинама: Буковица (Дреново Брдо) 945 м., Ловћенска Коса (Гомилица 965 м., Пестин Град 1.072 м., Праћишта 916 м.), а за њима у Црној Гори: Штировник, Ловћен (1.759 м.), Језерски Врх (1.500 м.) Солар (1.038 м.) и Коловар (1.607 м.). Одатле иде граница планином паштровском, све до Спича. Од југо-запада граница иде морем.

Граница између Црне Горе и Боке регулисана је за Петра II Петровића Његоша. (Тад је, по жељи Бечког двора, у мјешовитој комисији за границу, а то је било од 1838-1841, био и руски савјетник А. В. Чевкин). Фактични посјед републике млетачке узео се као мјеродаван у биљежењу границе. Граница према Херцеговини више се пута регулисала, а задњом и 1905. године, а то све због пограничних спорова, који су због паше и сјече дрва чешће бивали.