Божји људи/XV Масе
| ◄ XIV Ч'а Михајло | XXI | XVI Марко ► |
Средњег стаса, али онако пресавијен и са напред испруженом главом изгледао је мали, згрчен.
Чим почну да допиру у варош звона са цркве из Шапранца, мени се увек, увек кад год сам чуо то њихово тихо, пространо, гробљанско звонење, заједно с тим звонима причињавао и он, где онако згрчен, гегајући иде испред спровода, води, као показује му пут за гробље испијајући са сладошћу цигарице које купи уз пут.
И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега. Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо. Да се нађе, слуша, а најрадије да оде клисару да јави за смрт те овај мртваца да огласи звонима, па онда попу и другима. После тако целог дана да трчкара, послушује а нарочито око спреме за сарану мртваца... за сандук, крст, види да ли је гроб на гробљу већ ископан, готов... И да, опет, кад из цркве пођу поп, клисар, чираци и рипиде, он опет испред свију, као одвајајући се, иде показујући тобож маалу, кућу у којој је мртвац... По њему, чим се он укаже с краја улице у којој мртвац чека, за сарану зна се већ да онда за њим иде поп и друго што треба.
Такав је увек. Нити га ко зна од, чега живи, где станује. Само онако испружене главе, гегајући, не гледајући у никога, иде, вуче се тако по чаршији скупљајући око себе испушене цигаре, н чекајући да чује да ли је ко умро.