Božji ljudi/XV Mase

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

XV Mase
◄   XIV Č'a Mihajlo XXI XVI Marko   ►

Srednjeg stasa, ali onako presavijen i sa napred ispruženom glavom izgledao je mali, zgrčen.

Čim počnu da dopiru u varoš zvona sa crkve iz Šapranca, meni se uvek, uvek kad god sam čuo to njihovo tiho, prostrano, grobljansko zvonenje, zajedno s tim zvonima pričinjavao i on, gde onako zgrčen, gegajući ide ispred sprovoda, vodi, kao pokazuje mu put za groblje ispijajući sa sladošću cigarice koje kupi uz put.

I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo. Da se nađe, sluša, a najradije da ode klisaru da javi za smrt te ovaj mrtvaca da oglasi zvonima, pa onda popu i drugima. Posle tako celog dana da trčkara, poslušuje a naročito oko spreme za saranu mrtvaca... za sanduk, krst, vidi da li je grob na groblju već iskopan, gotov... I da, opet, kad iz crkve pođu pop, klisar, čiraci i ripide, on opet ispred sviju, kao odvajajući se, ide pokazujući tobož maalu, kuću u kojoj je mrtvac... Po njemu, čim se on ukaže s kraja ulice u kojoj mrtvac čeka, za saranu zna se već da onda za njim ide pop i drugo što treba.

Takav je uvek. Niti ga ko zna od, čega živi, gde stanuje. Samo onako ispružene glave, gegajući, ne gledajući u nikoga, ide, vuče se tako po čaršiji skupljajući oko sebe ispušene cigare, n čekajući da čuje da li je ko umro.