Божји људи/XIV Ч'а Михајло
| ◄ XIII Станко „чисто брашно“ | XXI | XV Масе ► |
Био је из планина. Мени је увек било мило да га видим. Као да се од њега ширио онај планински, чист, на мајчину душицу мирис. За чудо како је био питом. Увек насмејан, пун беле браде, бос, само у чакширама, без појаса и у пртеној кошуљи из чијих широких рукава вириле су његове дугачке, космате али нежне руке. А све је бирао где ће да ступне, некако стидећи се, гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано, блажено.
То је био весник пролећа.
Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца.
— Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!... — И сваком, чак и деци, раздавао би.
Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи.
Питате га:
— Колико имам година?
Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас.
— Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи.
— А овај? — И показујете на другога.
— Он? — И опет се исто онако и другоме уноси, загледа га. — Има четрдесет... четрдесет и пет година. Толико, нема више... — Самог себе уверава.
Тако исто и за живот, колико ће који да живи.
И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде. Исто онако стидљиво, насмејан, блажен, бос, у старим чакширама и увек, увек погнуте главе с рукама у џеповима и пробирајући где ће да ступне, склањајући се сваком. И тако иде свуда. За њега нема ни границе, ни Турска, ни Србија, нити га опет ко задржава.
Једног вечера свратих у механу. И то крајњу, близу гробља која је у исто време била и касапница и бакалница и све што треба за целу ту маалу. Кад уђох, изненадих се. Поред касапа и осталих пијаних момака затекох и њега. Ухватили га и не пуштају. Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу. И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и друге срамотне ствари. А једнако су га нудили пићем. Он је одбијао.
— Хоћеш воде?... — почеше они силом.
Он напослетку пристаде. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа.
— Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста...
Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају, пецкају за женске.
— А, јеси ли, а?... Јеси ли се волео с којом?
Он је једнако брисао уста, окретао се од њих али, већ угрејан ракијом, и муцао је.
— Па... имао сам...
Али даље ништа није хтео више. Они су морали сами да нагађају, описују му, а он је само или одрицао, или тврдио једнако бришући уста и гадећи се од ракије и отимајући се да иде.
— А каква је та била коју си волео?... — продужавали су они да нагађају. — Је ли девојче... мало, ситно?
— Не, не!...
— А да не високо?... а око јој црно, големо; снага?...
— А, а! ... — поче он као да тврди, радује се, грца.
Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех. А он преплашен, бризну у плач и поче да метанише, крсти се, муца:
Они још у већи смех. Он излете напоље и поче да бежи од њих једнако метанишући, крстећи се, певајући уплашено ту своју Св. Петку...