Božji ljudi/XIV Č'a Mihajlo
| ◄ XIII Stanko „čisto brašno“ | XXI | XV Mase ► |
Bio je iz planina. Meni je uvek bilo milo da ga vidim. Kao da se od njega širio onaj planinski, čist, na majčinu dušicu miris. Za čudo kako je bio pitom. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih širokih rukava virile su njegove dugačke, kosmate ali nežne ruke. A sve je birao gde će da stupne, nekako stideći se, gledajući preda se i nešto u sebi mrmljajući nasmejano, blaženo.
To je bio vesnik proleća.
Čim otopli, zamiriše na zelenilo, eto njega u varoš s punim nedrima zelenog zdravca.
— Ete — smejao bi se on stidljivo i pokazivao na zdravac, — zelen, ubav!... — I svakom, čak i deci, razdavao bi.
Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi.
Pitate ga:
— Koliko imam godina?
On počinje da vam se stidljivo unosi u lice i smešeći se, ponizno da zagleda u vas.
— Ima... trideset i dve, tri... — odgovara ne vama već kao sebi.
— A ovaj? — I pokazujete na drugoga.
— On? — I opet se isto onako i drugome unosi, zagleda ga. — Ima četrdeset... četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... — Samog sebe uverava.
Tako isto i za život, koliko će koji da živi.
I, kao drugi prosjaci, on niti prosi, niti šta traži. Ako mu date što — dobro, ako ne — on ode. Isto onako stidljivo, nasmejan, blažen, bos, u starim čakširama i uvek, uvek pognute glave s rukama u džepovima i probirajući gde će da stupne, sklanjajući se svakom. I tako ide svuda. Za njega nema ni granice, ni Turska, ni Srbija, niti ga opet ko zadržava.
Jednog večera svratih u mehanu. I to krajnju, blizu groblja koja je u isto vreme bila i kasapnica i bakalnica i sve što treba za celu tu maalu. Kad uđoh, iznenadih se. Pored kasapa i ostalih pijanih momaka zatekoh i njega. Uhvatili ga i ne puštaju. On seo na kraj klupe sa spuštenim rukama u krilu. I isto onako nasmejan, blažen, stidljivo odbijao je piće što su mu ovi davali a svaki čas se dizao da ide, jer ovi počeli da ga diraju, peckaju za ženske i druge sramotne stvari. A jednako su ga nudili pićem. On je odbijao.
— Hoćeš vode?... — počeše oni silom.
On naposletku pristade. Mehandžija mu donese u čašu vode ali pomešane s rakijom. On je uze i poče s nepoverenjem da zagleda.
— Voda, voda... — silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi. Ali odmah skoči i gadeći se poče da se trese, rukama briše usta...
No ovi ga silom opet posadiše i počeše još više da ga diraju, peckaju za ženske.
— A, jesi li, a?... Jesi li se voleo s kojom?
On je jednako brisao usta, okretao se od njih ali, već ugrejan rakijom, i mucao je.
— Pa... imao sam...
Ali dalje ništa nije hteo više. Oni su morali sami da nagađaju, opisuju mu, a on je samo ili odricao, ili tvrdio jednako brišući usta i gadeći se od rakije i otimajući se da ide.
— A kakva je ta bila koju si voleo?... — produžavali su oni da nagađaju. — Je li devojče... malo, sitno?
— Ne, ne!...
— A da ne visoko?... a oko joj crno, golemo; snaga?...
— A, a! ... — poče on kao da tvrdi, raduje se, grca.
Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh. A on preplašen, briznu u plač i poče da metaniše, krsti se, muca:
Oni još u veći smeh. On izlete napolje i poče da beži od njih jednako metanišući, krsteći se, pevajući uplašeno tu svoju Sv. Petku...