Божји људи/V Митка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

V Митка
◄   IV Таја XXI VI Бекче   ►

— А, и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље.

Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе.

— Море, ’ајд! Зар ја па просим?

И, не путем, већ би одмах преко гробова почео да иде по гробљу.

И заиста он није просио. Кад би се приближио коме гробу, он би издалека почео да се глади, шмркће, кашље и стидљиво да заобилази око гроба, гледајући жељно у ракију, вино. Жене се сете. И зову га, дају му. Он пије све: час вино, час ракију — и то одједном, наискап.

И тако, једнако стидећи се, жељно заобилазећи око гробова за час изређа цело гробље. И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. И онако пијан, плачући нуди пролазнике:

— Узмите, узмите за њину душицу, — и раздаје показивајући на те своје одавно пропале, угнуте гробове.

Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике:

— За њину душицу, за њину душицу узмите...

Ни попа не сме да зове. Већ кад би се гробље почело да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио:

— Дêдо, препој и ове моје...

Попа, ако је добре воље, пришао би, препојао би му их, он би га тад љубио у руку, метанисао за њим; а ако није добре воље, не би ни гледао, већ би другима препојавао који му плаћају. Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове.

— Дêдо, и ове моје...

И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом.

— Дêдо, и ове моје препој!

И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио. Па ако на улазу затекне пијане просјаке, оне исте који га увек онако злурадо дочекују кад год и он дође на гробље, он се умеша међу њима. Просјаци, засићени, дају му тад од свог преосталог вина, ракије, да би га после мртва пијана оставили те да ту, на улазу, ничке лежи и ваља се до глухо доба ноћи... Па да или натрапа на улаз и изиђе из гробља, или се забатрга међ гробове и ту преспава.

Separator-vector.svg

А у обичне дане, не можете да га познате. Чист, вредан. Тако је вешт у сукању ужета, да се о њега отимају мајстори. А највише и због тога што није тражио новаца. И не само што није тражио, већ је и одбијао кад му се дâ.

— Не могу, мајсторе, не могу — одбијао би уплашено.

Колико пута би га нашли, а обично уза зид, у ћошак испред какве ћеране1. А то обично за време ручка кад сви радници изиђу да једу. Остали радници, онако у гаћама, прљави, посути труњем и влакнама од конопља, ручавају заједно. Како ко има: јела, пића; а он не. И чист. Као да није радио, заједно с њима сукао ужета. Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде.

Питате га:

— Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш?

Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема. Али, ако покушате да му дате: јело, пиће, он одбија:

— Не могу, не могу.

— Зашто? — Чудите се и почнете да се љутите на њ.

Он почне да муца.

— Тако, снага ми не трпи.

— Па како?

— Тако. Не могу. — Правда се. — Овако кад ништа не једем и не пијем, миран сам. А чим месо, пиће... После хоћу све, и то много, много! Па боље овако ништа да не једем и миран сам.

И заиста, чим окуси што масније, а још ако макар кап пића попије, онда се провали од пића, побесни, ваља се. А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути. И за чудо како је био леп, наочит. Само кад иде, иде згрчено, кријући се, све уза зид и једнако трепћући и шмркћући као на плач.

Нико не зна одакле је, тек знају да се одједном нашао међ слугама чувеног газда Панте. Док је био дечко нико за њ није знао ни да постоји. Слушао тамо слуге газдине те га они трпели да спава у шталама међу коње и биволе и давали му од своје хране што је преостајало и тако он живео. Тек кад порастао, пао у очи самоме газди. Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу. С том женом имао и кћер. Али га жена толико волела да га није могла гледати да тако он трпи, пости, гладује, већ је радила, понова служила и њему давала те он пијући, ваљајући се, и жену и кћер отерао у гроб.