Božji ljudi/V Mitka
— A, i ti li? — graknuli bi na nj svi prosjaci čim bi se i on pojavio i ušao na groblje.
On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe.
— More, ’ajd! Zar ja pa prosim?
I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju.
I zaista on nije prosio. Kad bi se približio kome grobu, on bi izdaleka počeo da se gladi, šmrkće, kašlje i stidljivo da zaobilazi oko groba, gledajući željno u rakiju, vino. Žene se sete. I zovu ga, daju mu. On pije sve: čas vino, čas rakiju — i to odjednom, naiskap.
I tako, jednako stideći se, željno zaobilazeći oko grobova za čas izređa celo groblje. I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove gde, veli, da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on, ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa po grobovima. I onako pijan, plačući nudi prolaznike:
— Uzmite, uzmite za njinu dušicu, — i razdaje pokazivajući na te svoje odavno propale, ugnute grobove.
Ali, niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike:
— Za njinu dušicu, za njinu dušicu uzmite...
Ni popa ne sme da zove. Već kad bi se groblje počelo da prazni i popa počeo da zalazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio:
— Dêdo, prepoj i ove moje...
Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim; a ako nije dobre volje, ne bi ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju. Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazivajući na te svoje grobove.
— Dêdo, i ove moje...
I ma da pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom.
— Dêdo, i ove moje prepoj!
I posle pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima, razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući odlazio. Pa ako na ulazu zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njima. Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do gluho doba noći... Pa da ili natrapa na ulaz i iziđe iz groblja, ili se zabatrga međ grobove i tu prespava.
A u obične dane, ne možete da ga poznate. Čist, vredan. Tako je vešt u sukanju užeta, da se o njega otimaju majstori. A najviše i zbog toga što nije tražio novaca. I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se dâ.
— Ne mogu, majstore, ne mogu — odbijao bi uplašeno.
Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošak ispred kakve ćerane1. A to obično za vreme ručka kad svi radnici iziđu da jedu. Ostali radnici, onako u gaćama, prljavi, posuti trunjem i vlaknama od konoplja, ručavaju zajedno. Kako ko ima: jela, pića; a on ne. I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode.
Pitate ga:
— Zašto samo suva hleba?... Šta drugo ne jedeš?
On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema. Ali, ako pokušate da mu date: jelo, piće, on odbija:
— Ne mogu, ne mogu.
— Zašto? — Čudite se i počnete da se ljutite na nj.
On počne da muca.
— Tako, snaga mi ne trpi.
— Pa kako?
— Tako. Ne mogu. — Pravda se. — Ovako kad ništa ne jedem i ne pijem, miran sam. A čim meso, piće... Posle hoću sve, i to mnogo, mnogo! Pa bolje ovako ništa da ne jedem i miran sam.
I zaista, čim okusi što masnije, a još ako makar kap pića popije, onda se provali od pića, pobesni, valja se. A dok tako ne jede, posti, vrednijeg, mirnijeg nema. Uvek čist, utegnut pojasom. Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti. I za čudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.
Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda Pante. Dok je bio dečko niko za nj nije znao ni da postoji. Slušao tamo sluge gazdine te ga oni trpeli da spava u štalama među konje i bivole i davali mu od svoje hrane što je preostajalo i tako on živeo. Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne ali nekako i čudno meke, meke — čak do tuge meke. Gazdi se dopao i uzeo ga kod sebe, posle ga oženio, dao mu svoju sluškinju. S tom ženom imao i kćer. Ali ga žena toliko volela da ga nije mogla gledati da tako on trpi, posti, gladuje, već je radila, ponova služila i njemu davala te on pijući, valjajući se, i ženu i kćer oterao u grob.