Божји људи/IV Таја
| ◄ III Љубав и наза | XXI | V Митка ► |
Од свих просјака он је био најлепше обучен. Као да је био неки њихов старешина, или владика им. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи, у неким широким, чоханим чакширама, доламама, опасан појасевима... све „пустињско“ одело, што су му жене од умрлих мужева и синова давале. Чак је имао и као неку превласт што је само он могао до клисарнице, у једном заклону од стреје и прућа, да у тој, као некој соби, само он спава и довлачи та своја пустињска одела.
— Жене давав, Таја бута! — гунђао би он стењући и навлачећи на себе та одела. А остало, што не би могао да обуче, крио би по угловима те своје колибе или земљом затрпавао бојећи се да му ко не узме или украде.
Али, не само што му у то нико није дирао, још мање крао, већ су му и сви давали. Чак и просјаци. И они, од онога што напросе, одвајали су и давали му. А он је све халапљиво јео и увек, увек био гладан.
Било на даћама, годишњицама, парастосима, поменима по гробљу, први би он морао да седне, наједе се, па онда остали, други просјаци. Он, чак, није ни просио. Њему се на ноге доносило. Чим ко умре, то се зна, да одело, у коме је умро, то мора њему, Таји, да се пошаље. Његово је то. А он би увек још тражио:
— Што већ сви не помру? — дерао би се за онима што су му доносили одела.
И сви су му давали. Као да су га се бојали, и тиме као хтели да га задовоље, ућуткају, те да не гунђа и злокоби. А веровали су: да све што он прозлокоби, испуњава се.
Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе:
— Клисаричина, ете клисаричина ћерка — умреће!
Клисарица излетела на њ са секиром. Он побегао.
— Неће, неће...
Али чим се измакао од ње опет је почео да виче:
— Умреће, умреће...
И попу, за сина му, предсказао.
— На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити.
И заиста, попова сина деца у игри каменом ударила, те овај од тога умро.
И зато су га се сви бојали, угађали му, све му чинили само да ћути, не гунђа, не прориче, не злокоби... А он је, опет, само гунђао. Никога у очи не гледао, већ испред себе, натмурено. И стењући које од многог одела, које од сувишног јела, вукао би се дишући мртво, тешко, просјачки... Једва би ишао и вукао се, ма да је у том нагомиланом, већином новом, пустињском, оделу, а још онако крупан и кошчат, изгледао доста и леп.
У то време била пребегла из Турске једна просјакиња, неко улаво1, младо девојче. Звала се Вејка. Од зулума померила памећу. Турци, да би је уграбили, све јој поубијали. И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа, само да је није то, тај ужас, као пресекао, те се од тога она као искривила, сасушила. Била је ситна, мала... Никад није смела сама да остане, а још мање напољу сама да заноћи. Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује, види... И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се...
— Нане, слатка нане, Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха.
Па, само да би је Таја к себи пустио, да не би сама напољу ноћевала, она га је слушала, дворила... Све му чинила, што год је он хтео. А била је вредна. Убрзо она ону Тајину колибу, собу, јаче и боље учврстила прућем и земљом; изнутра почистила, па однекуд набавила и судове, посуђе, те је уредила као неку кућу. Чак му је и јело готовила. И тако они двоје почели су да живе мирно, лепо. Нарочито Таја, храњен и добро негован од Вејке. Било му је добро. Више није гунђао, а још мање као пре онако халапљиво јео, ждерао...
Вејка га је звала „чичом“ и увек носећи његове торбе, ишла за њим, да му је на руци, да уместо њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају.
Али то не би дуга века. Тајом превлада друга. Варошанка је била. Била слушкиња, па се пропила и почела да проси. Нова је била, тек од скора дошла на гробље. Ма да је била већ стара, усахла, ипак је била некако мека и са још добрим прсима и лицем. Она поче око Таје облетати, а и Таја око ње. Али ипак Вејка се није надала да ће Таја толико њу, Вејку, да омрзне и отера је, да јој не дâ да спава у његовој соби.
Једног дана просили су... Таја као увек, а сад још боли, очишћен и искрпљен од Вејке, седео је у среди на првом месту. С десне стране стајала је та варошанка; с леве му, уз колено, као увек, била је Вејка и трудила се, бринула да у њиховој, заједничкој торби што више буде напрошено. И оно, што не би која жена право у торбу спустила већ на земљу до торбе, она је дизала, чистила и метала у торбу. А од свега што је најбоље, пробирала је и давала своме „чичи“, Таји, метала му у скут, да он једе.
А и варошанка. Она опет да би се пред Тајом као показала, гласно се здравила са женама које су их даривале и с којима се она познавала.
— Снашке, како си снашке? — поздрављала се она, истина промукло, али некако страсно па од онога што јој даду и она је одвајала и давала Таји, метала му у скут... и, како се Вејки чинило, навлаш га додиривала својим страсним рукама.
Вејка ју је, уздржавајући бол, одбивала.
— Па има си... — бранила је Тају од њених дарова и још више из торбе давала је Таји.
Таја је све јео. Али више од варошанке, него од свога и Вејкиног.
Том прошење прошло. Гробље се испразнило. Сви други просјаци отишли, само они не. Вејка, скупила торбе, увезала их и као осећајући нешто, почела с трепетом да ишчекује кад ће Таја да се дигне и по обичају као увек он и Вејка оду кући у ону, познату собицу Тајину, иза клисарнице. Али Таја је једнако јео, а варошанка се још не одмицала од њега. Она је исто онако стајала и као нешто очекивала, надала се нечему од Таје.
— Чичо, ’ајдемо си дома! — Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада.
— Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде...
Али Вејка њу није слушала. Знала је она унапред да ће то од ње чути. Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи.
Таја је међутим једнако јео, мљаскао, и гледао испред себе. Видело се да је и њему тешко да се реши.
— ...’ајдемо си! — још једном се, преплашено, усудила Вејка да га позове.
— Нећу код тебе! — једва он промумлао. Истина, видело се како се с муком решио, али је ипак одбио Вејку.
Вејка ништа не рекла. Само оставила торбе, скупила се и одвукла до клисарице.
— Тето, „чича“ ме неће више! — проплакала код ње.
И заиста Таја је више није хтео, код себе, у своју собу. Примио варошанку. А Вејка није имала више код кога, но је од тада морала сама по пољу да ноћива. Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади.
И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље. Ова га је дворила некако раскошније. Лепше му и укусније готовила, намештала... све по варошки. Али после варошанка као да се брзо засити Таје и одједном га остави. И не само што га више није дворила, доносила му, давала од свога што напроси, већ је и његово узимала, јела, те је он остајао гладан. А почела опет и да се опија.
Оде тако, заређа по кућама и почне да проси, моли, не за себе, већ тобож за њега, Тају. И лаже: како се он разболео, па лежи болестан. А и не једе... Већ ако имају да јој даду ракије или новаца те да она купи и однесе му. А после од тога се она напије. Па, кад дође код Таје не само што му не да ништа, већ га тера од себе, изгура из његове собе те он мора напољу да ноћи... А често и бије га.
Сви су се надали да, какав је био пре Таја, да ће он варошанку одмах отерати од себе. — Али он, не само што је није отерао, већ се није ни тужио. Само је ћутао. А кад га неко упита за то, он би се издрао на онога:
— Гледај ти свој пут!
И, као у инат некоме, више није хтео ни да долази овамо, мећу просјаке, нити да проси, и виђа се с ким. Седео је тамо, или испред своје собе у коју га варошанка није пуштала или у реку, иза гробља.
И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса. Одело поче да му се распада и вуче за њим у дроњцима и крпама. А друго одело више му нису ни доносили. Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби... Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама.
Он се више жив није чуо.
Само по кад и кад ноћу. И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође, па се с њима затвори у његову собу. Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе.
— ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је. Клисарица ми је дала.
А она, мамећи га себи да га избије, претила му је изнутра:
— Оди, оди да ти дам твоје...
— Ох леле! Ох леле! — Узмицао би Таја уплашен и обилазио око улаза. И тако целе ноћи дреждао.
А опет, увек му је мило било кад би се она на њега одобровољила, те га пустила унутра, код себе.
И ко зна докле би тако, да се сам попа није умешао. Силом отерао варошанку те Таја опет могао сам, у тој својој соби да седи, ноћева. Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео. Само, кад га пустише у собу, леже. Више ништа. Ако би га који понудио — добро, јео је; ако не — гладовао је и сам не знајући и не осећајући да гладује. Само се увијао својим крпама и дроњцима од одела... Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао... као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав.