Božji ljudi/IV Taja
| ◄ III Ljubav i naza | XXI | V Mitka ► |
Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina, ili vladika im. Naguntan: sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama, dolamama, opasan pojasevima... sve „pustinjsko“ odelo, što su mu žene od umrlih muževa i sinova davale. Čak je imao i kao neku prevlast što je samo on mogao do klisarnice, u jednom zaklonu od streje i pruća, da u toj, kao nekoj sobi, samo on spava i dovlači ta svoja pustinjska odela.
— Žene davav, Taja buta! — gunđao bi on stenjući i navlačeći na sebe ta odela. A ostalo, što ne bi mogao da obuče, krio bi po uglovima te svoje kolibe ili zemljom zatrpavao bojeći se da mu ko ne uzme ili ukrade.
Ali, ne samo što mu u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali mu. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
Bilo na daćama, godišnjicama, parastosima, pomenima po groblju, prvi bi on morao da sedne, najede se, pa onda ostali, drugi prosjaci. On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio:
— Što već svi ne pomru? — derao bi se za onima što su mu donosili odela.
I svi su mu davali. Kao da su ga se bojali, i time kao hteli da ga zadovolje, ućutkaju, te da ne gunđa i zlokobi. A verovali su: da sve što on prozlokobi, ispunjava se.
Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe:
— Klisaričina, ete klisaričina ćerka — umreće!
Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao.
— Neće, neće...
Ali čim se izmakao od nje opet je počeo da viče:
— Umreće, umreće...
I popu, za sina mu, predskazao.
— Na popa! — opet jednoga dana isto tako počeo da se dere. — Na popa, sina, po glavi — pup! — I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti.
I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila, te ovaj od toga umro.
I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da ćuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi... A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački... Jedva bi išao i vukao se, ma da je u tom nagomilanom, većinom novom, pustinjskom, odelu, a još onako krupan i koščat, izgledao dosta i lep.
U to vreme bila prebegla iz Turske jedna prosjakinja, neko ulavo1, mlado devojče. Zvala se Vejka. Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila. Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se...
— Nane, slatka nane, Turci! — cvilela bi ona tako po čitave sate bežeći i vrteći se u kovitlac od straha.
Pa, samo da bi je Taja k sebi pustio, da ne bi sama napolju noćevala, ona ga je slušala, dvorila... Sve mu činila, što god je on hteo. A bila je vredna. Ubrzo ona onu Tajinu kolibu, sobu, jače i bolje učvrstila prućem i zemljom; iznutra počistila, pa odnekud nabavila i sudove, posuđe, te je uredila kao neku kuću. Čak mu je i jelo gotovila. I tako oni dvoje počeli su da žive mirno, lepo. Naročito Taja, hranjen i dobro negovan od Vejke. Bilo mu je dobro. Više nije gunđao, a još manje kao pre onako halapljivo jeo, žderao...
Vejka ga je zvala „čičom“ i uvek noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi 1 ulav — šenut, uzet ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode, otrči i uzme ono što im daju.
Ali to ne bi duga veka. Tajom prevlada druga. Varošanka je bila. Bila sluškinja, pa se propila i počela da prosi. Nova je bila, tek od skora došla na groblje. Ma da je bila već stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje. Ali ipak Vejka se nije nadala da će Taja toliko nju, Vejku, da omrzne i otera je, da joj ne dâ da spava u njegovoj sobi.
Jednog dana prosili su... Taja kao uvek, a sad još boli, očišćen i iskrpljen od Vejke, sedeo je u sredi na prvom mestu. S desne strane stajala je ta varošanka; s leve mu, uz koleno, kao uvek, bila je Vejka i trudila se, brinula da u njihovoj, zajedničkoj torbi što više bude naprošeno. I ono, što ne bi koja žena pravo u torbu spustila već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje, probirala je i davala svome „čiči“, Taji, metala mu u skut, da on jede.
A i varošanka. Ona opet da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala.
— Snaške, kako si snaške? — pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno pa od onoga što joj dadu i ona je odvajala i davala Taji, metala mu u skut... i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama.
Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbivala.
— Pa ima si... — branila je Taju od njenih darova i još više iz torbe davala je Taji.
Taja je sve jeo. Ali više od varošanke, nego od svoga i Vejkinog.
Tom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne. Vejka, skupila torbe, uvezala ih i kao osećajući nešto, počela s trepetom da iščekuje kad će Taja da se digne i po običaju kao uvek on i Vejka odu kući u onu, poznatu sobicu Tajinu, iza klisarnice. Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega. Ona je isto onako stajala i kao nešto očekivala, nadala se nečemu od Taje.
— Čičo, ’ajdemo si doma! — Naposletku ponudila Vejka Taju kad je videla da je sunce već zašlo i mrak počeo da pada.
— Ja! — odjednom se na nju obrecnula varošanka — šta će tamo? Dobro mu je i ovde...
Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći.
Taja je međutim jednako jeo, mljaskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši.
— ...’ajdemo si! — još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove.
— Neću kod tebe! — jedva on promumlao. Istina, videlo se kako se s mukom rešio, ali je ipak odbio Vejku.
Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice.
— Teto, „čiča“ me neće više! — proplakala kod nje.
I zaista Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku. A Vejka nije imala više kod koga, no je od tada morala sama po polju da noćiva. Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi.
I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... sve po varoški. Ali posle varošanka kao da se brzo zasiti Taje i odjednom ga ostavi. I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.
Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže: kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede... Već ako imaju da joj dadu rakije ili novaca te da ona kupi i odnese mu. A posle od toga se ona napije. Pa, kad dođe kod Taje ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe te on mora napolju da noći... A često i bije ga.
Svi su se nadali da, kakav je bio pre Taja, da će on varošanku odmah oterati od sebe. — Ali on, ne samo što je nije oterao, već se nije ni tužio. Samo je ćutao. A kad ga neko upita za to, on bi se izdrao na onoga:
— Gledaj ti svoj put!
I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, meću prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reku, iza groblja.
I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se više nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, proriče, zlokobi... Još od onda od kada počeo da se druži, meša sa ženama.
On se više živ nije čuo.
Samo po kad i kad noću. I to kad obično varošanka pijana s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe.
— ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to! — I pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. — Moje je. Klisarica mi je dala.
A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra:
— Odi, odi da ti dam tvoje...
— Oh lele! Oh lele! — Uzmicao bi Taja uplašen i obilazio oko ulaza. I tako cele noći dreždao.
A opet, uvek mu je milo bilo kad bi se ona na njega odobrovoljila, te ga pustila unutra, kod sebe.
I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao. Silom oterao varošanku te Taja opet mogao sam, u toj svojoj sobi da sedi, noćeva. Ali, od tada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo. Samo, kad ga pustiše u sobu, leže. Više ništa. Ako bi ga koji ponudio — dobro, jeo je; ako ne — gladovao je i sam ne znajući i ne osećajući da gladuje. Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati i nju je na sebe bacao... kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva.. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav.