Божје домаћинство / Од постања до Господњег поновног указања

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Божје домаћинство
Писац: Јакоб Лорбер
Изворник »Die Haushaltung Gottes« (1852) под насловом »Божје домаћинство« превео Илија П. Петровић.


Општи увод. Љубав у Божанству. Исконски духови. Тајне творевине. Постање. Адам. Првородни грех. Заступништво љубави. Поновљен грех. Изгон из раја. Кајинов злочин[уреди]

1

(Овако је Господ рекао мени и у мени за свакога, и то је истинито и верно и поуздано:)

1 Ко хоће да говори са Мном, нека Ми дође, и Ја ћу му положити одговор у његово срце; али само ће чисти, чије је срце пуно понизности, чути звук Мога гласа.

2 И са оним коме сам дражи неголи сав свет, који Ме љуби као нежна невеста свога младожењу, ићи ћу руку под руку; гледаће Ме увек као брат брата, као што сам га Ја гледао одвека пре но што је постао.

3 А болеснима реци: У својој болести нека се не жалосте, него нека Ми се озбиљно обрате и нека Ми потпуно верују; Ја ћу их тешити, и река скупоценог мелема излиће се у њихова срца, и непресушни извор вечнога живота откриће се у њима; оздравиће и опоравити се као трава после олујне кише.

4 Реци онима који Ме траже: Ја сам истинити Свугде и Нигде. Свугде сам где Ме љубе и држе Моје заповести, а нигде где Ми се само моле и обожавају Ме. Није ли љубав изнад молитве и држање заповести изнад обожавања? Заиста, заиста, кажем ти: Ко Ме љуби, у духу Ми се моли, и ко држи Моје заповести, у истину Ме обожава. Моје заповести пак не држи нико други до онај који Ме љуби, а ко Ме љуби, нема заповести до једну да љуби Мене и Моју живу реч, која је истини вечни живот.

5 Слабима објави из Мојих уста: Ја сам јак Бог, зато обратите Ми се сви, и Ја ћу вас усавршити. Ако ко хвата муве, кротиће лавове, а плашљивци ће уништити свет, и светске моћнике распршићу попут плеве.

6 Плесачима и плесачицама реци без устручавања да их је Сотона грдно обузео. Све их хвата за ноге те се окреће с њима у вихору да им се сасвим заврти у глави да не би ни стајали, ни ишли, ни седели, ни спавали, ни одмарали, ни гледали, ни чули, ни осећали, ни мирисали, ни кушали, ни опипавали, јер су као мртви; нема њима савета ни помоћи; да Ми се и обрате, било би им као када јак ухвати неког за ноге и заврти се с њим у круг; да и погледа к небу, не би видео сунце, већ једино светао лук који би га ослепео да сасвим затвори очи и више ништа не види.

7 Чије је телесно око слепо, још му је духовни вид могућ, но чији дух ослепи, остаје вечно слеп.

8 Коцкарима реци да ће најпре прокоцкати живот па све остало уз њега, јер коцка је бунар пун отровна измета. Коцкари пак мисле да је то скривен извор злата, зато сваки дан преврћу и копају, срчу дах куге кроз ноздрве не би ли се сасвим затровали па пронашли место тобож злата вечну духовну смрт.

9 Они који имају Писмо, али га не читају, личе на жедна крај студенца где има чисте воде, које, пак, неће да пију; неће због посебне духовне бојазни пред водом као луди пси, који уместо да њушке турну у воду и оздраве – гризу о тврд камен како би угасили жарку жеђ, или најпре зато што су млаки и лењи и радије допуштају исквареним слугама да им гасе жеђ смрдљивим блатом из оближње каљуге да сви грдно страдају.

10 Блудницима пак реци: Ко хода у пути, хода у смрти и његова жудња ће се брзо претворити у храну за црве. Само ко хода духом, доспева до светлости, извора свега живота; његов удео ће постојати и заувек се повећавати.

11 Помодарима реци озбиљно да голи стоје пред својим праведним судијом. Њихова раскош нестаће налик пени. Њихово властољубље и раскош преобратиће се у тешко ропство, те ће се вечно стидети своје глупости. Зар није велик глупак онај који науми да позлати гомилу ђубрета, а драго камење опточава, уместо златом, прљавим изметом? Авај, зар сада има толико лудака на свету? Светлост држе за мрак, а мрак за светлост.

12 Ено звезде на истоку која ће ориону препречити путању и огањ великог пса сажеће их све, и збацићу многе звезде с неба на земљу да настрадају сви злочиниоци, а Моја светлост да светли на свим местима.

13 Ја, Јехова, Бог одвека, Верни и Истини, ради задње опомене. Амин.

14 Теби, пак, који си ово лоше написао, ово најпре важи, а затим свима осталима. Амин. Ово говори Први и Последњи. Амин.


2

(Овако је Господ рекао мени и у мени за свакога, и то је истинито и верно и поуздано:)

1 Ти си Лот од Содоме, те гледај да се не угушиш у пороку и да курвина баштина не постане твој удео, јер си као нико пре и после тебе. Као човек си сасвим у пути и њезиној жудњи, као дух пак сасвим слободан, с отвореним очима и ушима. Своје тело мажеш изметом, а над духом твојим изливају се зраци светлости. Тело ти је са свињама, док твога духа окружују хиљаду анђела. Земаљско срце своје напунио си ђубретом и изметом, а Ја сам себи уредио дом у срцу духа твога. Занимаш се курвама, док Ја разговарам с тобом као брат с братом. Смрдиш као каљуга, а дух твој удише мирис вишњега неба. Као страшило си, а око твоје надсветљава сунца. Зато очисти тело своје и буди једно са Мном како бих Ја био једно с тобом.

2 Реци плашљивим мајкама: Нека своје кћери не васпитавају у страху пред мужевима и светом, јер чега се плашите, томе сте слепо послушни у кушњи, па ће вас плашитељ лако савладати. Него нека их боље васпитавају Мојим страхом и Мојом љубављу да бих Ја победио, да свет презиру и уживају у Мојој бескрајној љубави. Да нађу мужа, нека их не воде на јавна места, него Мени, Мени нека их доведу, и Ја ти кажем: ни једна њихова склоност неће остати неблагословена и незадовољена, јер Ја сам богат Бог, који у свему има бескрајно изобиље, који све неизмерно даје.

3 Сиромаси нека не просе пред вратима богатих, где ће проћи као туђи пси и њихово срце се окренути у тугу и горчину, него нека чврстим поверењем дођу Мени и Ја ћу их све укрепити. Гладнога ћу нахранити, жеднога напојити, голога обући, болеснога излечити, хроми ће скакати као јелен, губави се очистити, слепи прогледати, глуви чути, слабога ћу ојачати више него лава, плашљивка охрабрити више него мушко ждребе, а старац ће наћи мир. Сиромах је Мој најближњи брат, Ја се за њега старам. Зато нека не дозволи да га пси оскврнаве, јер богаташи света јесу браћа Сотонина и деца ђавола из пакла.

4 Мојим пријатељима и пријатељицама реци нека Моје слуге и сужње не љубе више него Мене. Свој спас да не предају у њихове руке, него пре свега сасвим у Моје, и да се Мени потпуно повере. Јер слуга мора деловати строго по закону, ако неће да се нађе недостојан. Једино законодавац закона стоји изнад истог и може поставити над њим кога хоће. Све докле пак стоје под јармом, јесу осуђени, а ко дође Мени, могу га ослободити суда.

5 Моја црква на земљи јесте купалиште. Ко се окупао, нека дође Мени да га осушим топлотом Моје љубави и да га задржим. Но, коме једино годи да се брчка и праћака, тај је попут воденичарска точка, који никада не доспева ван воде.

6 Ако је ко творио дела истинскога покајања, нека дође Мени да га прихватим као изгубљена сина и задржим га у Својој сили. Јер раб може саветовати, а Ја могу чинити. Слуга може поучавати, но избављење јесте једино Моје дело. Раб може молити, али једино Ја могу благословити. Мој слуга мора судити праведно, али право милости јесте једино у Господара. Зато нека преко слугу и рабова не забораве Господара.

7 Ово им реци од речи до речи, веродостојно, без икакве зебње, јер се не смеш плашити света ако хоћеш да Ме љубиш, јер Ја сам више неголи сав свет.

8 Ја свету не вредим баш много. Научници Ме једва гледају преко рамена и остављају Ми једва име поштена човека. Неки су Ме већ сасвим отписали, за те, дакле, више ни не постојим. Други Ми допуштају још по коју божанску црту, али само на кратко, а онда их филозофи науче бољем; затим Ме нечасно отпуштају, па Ме у најбољем случају приказују као стара бапска Бога. Појединим Мојим наводно високим слугама и рабовима служим још једино као јавни печат и као спољно "божанско" опточење њихове црне неразумности и њихове очајне и мрачне лудости. Други Ми пак остављају Моју божанственост, али зато морам за њихове пролазне добитке дозволити да са Мном чине што хоће, и то оно најгоре, морам бити готово немогућа ствар: љубави и милосрђа смем имати само онолико колико им се допадне, а затим морам постати неумољивији од камена па претворити се у бесрамнога деспота. Морам скакати с једне судијске столице на другу и изрицати једно проклетство за другим. Моја љубав да буде дакле само привремена, али Моја деспотија и с њом везанe најоштрије пресуде – вечне. Ох, каквих ли лудака! За њихове властољубиве намере свакако да не вреди Моје бескрајно стрпљење и Моја благост, понизност и вечна љубав према Мојим створењима. Но, ускоро ћу им помрсити све рачуне. Њихови рачуни су преда Мном и мера њихових недела се напунила све до једног, и плата их њихова чека.

9 Ко Ме не познаје какав сам и ко сам, било би му боље да ништа ни не зна о Мени, јер онда бих га још могао оживити у оном свету духова; али овако се онеспособљивају Мојој помоћи јер море живот у себи да Ме у себи униште те и усмрте, зато су од чокота откинуте лозе.

10 Ово сада кажем: Ја сам једини, вечити Бог у својој тројединој природи; као Отац по своме Божанском, као Син по своме савршеном људском и као Дух по васколиком животу, деловању и спознању. Ја сам одвека сама љубав и мудрост. Никада ништа нисам примио ни од кога. Све што постоји, од Мене јесте, и ко ишта има, од Мене има. Зар бих онда могао да деспотујем и проклињем? О, лудаци! Ја вас љубим, ви Ме презирете. Ваш сам Отац, ви Ме правите судијом. Где благосиљам, проклињете; где градим, разграђујете; где подижем, спуштате; где садим, плавите; у свему сте против Мене. Да сам као што кажете, заиста вам кажем, земље већ одавно не би било, јест, не би била створена. А будући да сам какав јесам, зато све опстаје како је постојало и како ће вечно постојати. А и ви ћете бити онакви каквима хоћете да будете, без Моје клетве, јер ви ћете бити онакви каквима сами себе будете учинили. А они који Ме прихватају онаквим какав јесам и љубе Ме као што их Ја љубим, њих ћу учинити онаквима каквима сами хоће, да њихова слобода и радост вечно буде савршена.

11 Мојим слугама и сужњима реци: Моје службе нису мењачница новца; јер ко Ми служи за новац, не служи Ми из љубави; а ко Ми не служи из љубави, његова служба Ми је туђа, као што мора да сам му и Ја сам сасвим туђ, пошто Ми не служи из љубави. С њим сам свршио рачун. Зар је онај веран слуга који без одобрења продаје Господарево благо као лопов будзашто? – Искариот Ме барем продаде за 30 сребрењака не знајући шта ће са Мном бити јер беше заслепљен и оде у пропаст. – Сада пак, будући мучен, убијен и васкрсао, продају Ме свака часа у бесцење. О, бедних лопова, убица! Чиме да вас упоредим? Змајева децо, гује љуте, породе аспидин! Тако Ми служите, тако вас налазим?! По Моме драгоме Павлу сам објавио да ко олтару служи, од олтара да живи, али само делима љубави која чини свако добро. Али ви немате дела љубави, зато сте разбојници, лопови и мучке убице Јеванђеља и сваке истине. Да знате, какав рад, таква плата. Љубав није ради новца, него само ради љубави. Ја сам сама љубав и не може Ме се имати ни по коју другу цену осим по љубав. Љубављу сам вас откупио, зато од свих вас иштем једино љубав. Ко дакле хоће да Ми служи, да Ми служи љубављу, оном којом сам за њега умро на крсту; и ко хоће к Мени, нека дође љубављу која је крварила за њега на крсту.

12 Службеницима и господи света реци без бојазни сасвим дословно да њихове службе не стоје изнад службе Мога царства. Сваку пак службу која је против Моје, уништићу ускоро; тешко њеним слугама; јер Ја сам Вишњи; Мој закон је вечан као што сам и Ја вечан и остаће као Ја вечан. На мољце који Мој закон хоће да гризу и праве нове законе од њиховог измета да би уништили Моју заповест, на њих ће се обрушити највећим теретом и уништити их, као да их ни није било. Свакоме ко се огреши о Моје заповести може се опростити ако се поправи, увиди своју грешку и окаје, па Ми се обрати, те остане у Мени и Ја у њему. Међутим, онај који хоће да поткопава Мој закон, њега ће закон здробити, и вечно га више неће бити. Сви световни закони поткопавају Моју заповест ако их Мојом љубављу нису дали људи који су научени Мојим Духом. Тешко тиранима, тешко деспотима који владају за престо, власт и углед, јер до њиховог рока недостаје само једно, и осетиће моћ слабих. Земља је Моја и њива је Моја. То каже Истини, вечни Бог љубави и мудрости и објављује лудаку за мудраце света. Амин. Ја, Јехова. Амин.


3

(Овако је Господ рекао мени и у мени за свакога, и то је истинито и верно и поуздано:)

1 Ја сам добар домаћин, ни једна мрвица се неће изгубити. Ко свој капитал уложи код Мене, донеће му велику камату, и остаће у Мом срцу, и камата ће му вечно расти. Погледај навише, лудо, и види небо и звезде. Ко ли је икада избројао број сунаца, којих нема краја, и све земље које сам створио око њих на хиљаде, код сваке понаособ; и Ја ти кажем, Онај који је веродостојан и веран у свакој Својој речи: За пару дајем земљу, а за гутљај свеже воде сунце. Заиста, теби кажем: Најмања служба у љубави према ближњем позлатиће се на најневероватнији начин.

2 Питаш Ме да ли свугде живе људи као овде на овој земљи на којој живиш, и кажем ти: Да, свугде има људи који потичу из Моје дроби и познају Ме по природи дроби, и који потичу из Мојих руку и познају Ме по Мојим рукама, и који потичу из Мојих ногу и познају Ме по Мојим ногама, и који потичу из Моје главе и познају Ме по Мојој глави, и који потичу из Моје косе и познају Ме по Мојој коси, и који потичу из Мојих слабина и познају Ме по Мојим слабинама, и уопште који потичу из свих делова Мога бића те Ме познају по њима, и њихов живот и блаженство одговара делу из којега су потекли; и сви су Моја створења, која су Ми драга, јер Ја сам потпуна и сама љубав.

3 Међутим, људе на овој земљи позвао сам из средишта Свога срца и створио их сасвим по Својој слици, и не би требало да буду само Моја створења, него Моја драга деца, која не би требало да Ме спознају као Бога и Творца, већ само као свога драгога Оца, који их после кратког испита поново хоће узети сасвим Себи да би тамо имали све што Он има и с њим пребивали вечно и с њим хтели владати и судити васионом. Но гле, сва Моја створења љубе Ме као свога Творца захвалном радошћу свога постојања, али Моја деца свога Оца не љубе и презиру Његову љубав.

4 Гле, тужан сам када видим како свакога часа хиљаде и хиљаду хиљада вену и умиру. Ох, када бих само могао да им помогнем. Зар није тужно када Свемогући не може да помогне?

5 Поново Ме питаш како је такво што могуће? Ох, јесте, кажем ти, то је врло лако могуће! Гле, сва Моја створења су повезана Мојом моћу, али Моја деца су повезана Мојом љубављу. – Моја моћ заповеда и буде, али Моја љубав само жели и заповеда само свом благошћу слободној деци, а слободна деца запушавају своје уши и неће да гледају лице свога Оца. Што су слободна као што сам Ја слободан, не могу им помоћи ако неће; јер Моја моћ је изнад свега, али Моја воља је подређена Мојој деци. Ово, пак, да свако добро запамти: Ја сам ваш Отац, али сам и ваш Бог и осим Мене нема друга. Да ли Ме хоћете за Оца или за Бога? – Ваша дела ће Ми дати одлучни одговор.

6 Запамтите: Љубав пребива само у Оцу и зове се Син. Ко њу презире, биће предан моћноме Божанству и узеће му се вечно његова слобода, и смрт ће му бити удео; јер Божанство пребива и у паклу, али Отац пребива само у небу. Бог суди по својој моћи, али милост и вечни живот јесте само у Оца и зове се Син. Божанство убија све, али Син или љубав у Мени има живот, даје живот и оживљава.

7 Ово све говори добри домаћин и штедљиви отац свој Својој деци да би се поправила и једном примила баштину коју сам им још одвека тако верно припремио и сачувао.

8 Својим пријатељима и браћи реци, дакако, свом љубављу: Ја, њихов љубазни Отац, већ сам испружио обе руке да их све заувек загрлим. Нека не устукну преда Мном, него нека нетремице гледају у Моје лице, и Моје око ће им гласно и јасно рећи колико их много љубим и Моје исправне намере.

9 Реци им: Њихове грехе сам склонио са Својих очију и очистио сам их да буду бели као снег. Сада више нема препреке, нећу више да им будем невидљив отац, свагда нека Ме гледају, и хајде да се заједно играмо и радујемо. Све своје бриге нека једино предају Мени.

10 О, великом радошћу ћу се надаље старати о њима. Ах, шта су све среће и сва блаженства Мојих небеса за Мене, Оца, према овоме да Ме Моја драга деца љубе као свога јединога истинскога Оца.

11 Гле, сва блаженства дајем вам за ово једно, које сам само за Себе одредио, и зато нека Моја деца никог другог не зову својим Оцем осим Мене, осим једино Мене, јер Ја то заиста и јесам, свим правом, и нико Ми то право не може узети, будући да сам Ја сам Једини и осим Мене нема другога.

12 Гле, ја ћу их прозвати по имену: п. о. в. г. с. п. р. т. с. з. п. п. ч. у. [пакао, охолост, властољубље, гордост, страст, памет, разум, таленат, себичност, злурадост, приврженост, подстрек, чулност, учтивост]. Нека сви приме Мој очински поздрав и још данас, ако хоће, отвориће им се небеске двери, а то су очи њиховог духа и још данас желим да пребивам у њиховим срцима. Само још једно нека истрајно учине. Наиме, своју плот нека оперу водом из студенца где има живе воде и нека узму штап који је напола црн и напола бео; нека га преломе на пола и црни део нека баце свету под ноге, а бели нека задрже себи за знак да су заувек рашчистили са светом и својом плоћу.

13 А то значи да озбиљно дођу себи, сасвим се спознају, па Ми своје пронађене слабости кажу верно и истино у своме срцу. Ја ћу одстранити прљавштину из њихових срца и испунићу их огњем Своје Божанске Очинске љубави, па тако очишћени нека се покажу свештенику при исповести, затим ћу Ја доћи да с њима одржим вечеру на олтару.

14 Још им ово реци и додај да се нипошто не саблажњавају у цркви и о цркву, јер сваку храну коју Ја препоручим очистио сам за онога који је благује духом и истином, те нека је благује без бојазни. Оно што дајем својој деци јесте чисто и није оскврнављено ни спољашним обликом, онима којима сам благословио. Храм ћу благословити и место ће се посветити где се буду налазили, јер Ја, њихов свети Отац, бићу тамо међу њима где буду ишли, па ни једна влас им неће пасти с главе.

15 Реци им сасвим одређено и извесно: Моја љубав их ишчекује, и Своје раширене руке нећу спустити све докле сви не почивају у Моме загрљају; у њему ће гледати лицем у лице свога драгога, светога Оца и њиховој радости никада неће бити краја. Амин.

16 Реци свима који Ме траже да сам стално код куће, никада не излазим и да нисам одредио посебно време или час када Ми се може доћи, као што је обичај код краљева и свих светских великана. Значи, не само на Сабат или благдан, него свака часа Ми је мило срце које Ме љуби, па ни ноћу још нисам ни пред ким закључао врата. Када год покуцате, казаћу: слободно.

17 Можеш сада слободно рећи да ли сам те икада присиљавао, или је увек било препуштено твојој вољи да Ми дођеш и питаш Ме штогод што си хтео да знаш и да ли сам ти икада остао дужан на питање? Па и када си Ме питао из пакла, одговарао сам ти; и беше на земљи, разговарао сам с тобом; и на небесима разговарао сам с тобом; дању и ноћу ти је Моје ухо увек нагнуто. Шта овде пишеш, па то пишеш само у своје време и по вољи, и Мени јесте свагда право, и колико хоћеш, и када хоћеш, и гле, све Ми је право. Зато им реци сасвим веродостојно: Мени је сасвим свеједно, кад год Ми ко дође, бива саслушан и прихваћен.

18 Реци деци да нипошто не терају са Мном шегу, него да то озбиљно узму! Реци им да Ја апсолутно нисам шаљивџија и нипошто не разумем шалу, јер Ја са свима мислим озбиљно: да ли велико или мало, младо или старо, мушко или женско. Изузетка код Мене нема.

19 Јер гле, она Моја створења која нису ни за шта, уништавам тренутно и заувек. Но и за Своју децу знам многе казне и непослушне ћу карати до задње капи њихове крви, па ће познати поуздано да сам барем домаћин у кући када Ме већ не желе познати за драгог, светог Оца.

20 Тешко, пак, онима који не препознају Моје очинско карање! Поново кажем: Тешко њима! Њих ће Отац одбити, па ће затим имати посла с њиховим вечно неумољивим Богом. То кажем теби, лошем и лењом слузи. Амин. Ја, Јехова. Амин.


4

(Овако је Господ рекао мени и у мени за свакога, и то је истинито и поуздано и верно:)

1 Моја милост јесте богато благо, ономе који је нађе, никада ништа неће недостајати, ни у времену ни вечно. Нека се зато свако потруди да је одмах усвоји, јер је дајем сваком ко год хоће.

2 Јер гле, ако хоћете опроштење ваших греха, биће вам опроштено ако се истински покајете преко Исуса, који је Моја жива реч и љубав у Мени, и небеске двери вам стоје отворене, и ако хоћете унутра, можете ући да гледате лице свога светога Оца, Мене, вечнога Бога Јехове.

3 То вам је слободно захваљујући живој речи, која је Исус Христос, односно вечна љубав и мудрост у Мени, откуд исходи све добро и истинито. – Љубав вам је дата од почетка јер је сам живот у вама, налик моћи у Мојим створењима, која, истина, исходи из Моје љубави, али ипак није сама љубав пошто у њој нема слободе, него само дејство љубави, и сама је по себи без живота; зато је и све што исходи из моћи по себи мртва материја, чији је живот само привидан, у бити пак смрт.

4 Дакле, ако ко своју љубав приљуби о материјални свет, онда ће његову љубав моћ смрти здробити, те му је след судба материје, односно смрт.

5 Онај, пак, који своју љубав усмери према Мени и приљуби уз Мене, повезује своју љубав љубављу, односно, животом свеколикога живота и потпуно ће оживети.

6 А сада гле, љубав је сама по себи слепа и тамна, стога и слободна и независна, а отуд и у големој опасности да се изгуби и пропадне.

7 Зато свакој љубави према Мени дајем по степену њезине снаге одговарајући удео светлости, а то је дар и зове се милост. С њом се уливам у сваког човека по снази његове љубави.

8 Дакле, уколико ко има љубав, будући да он Мој закон оживљава у себи, што је највећа љубав, над њим ће се излити зраци светлости, те ће његово око продрети земљу и гледаће дубине небеса. –

9 Реци деци и реци свима, које год вероисповести да су: римљани, или протестанти, или јудеји, или турци, или брамани, или мрачни пагани, укратко свима буди речено: На земљи има само једна једина права истинска црква, а то је љубав према Мени у Моме Сину, и Он је Свети Дух у вама и јавља вам се Мојом живом речју, а та реч је Син, а Син је Моја љубав и Он је у Мени и Ја продирем сасвим кроза Њега, и Ми смо једно, и тако сам у вама, и ваша је душа, у чијем срцу пребивам, једина истинска црква на земљи; једино је у њој вечни живот и та једино спасава.

10 Јер гле, Ја сам Господар над свим што постоји. Ја сам Бог, вечити и моћни, а као такав сам и ваш Отац, свети и прељубазни. Све то јесам у речи. Реч пак јесте у Сину и Син јесте у љубави и љубав јесте у закону, и закон вам је дат. Ако га држите и по њему поступате, онда сте га усвојили; у вама ће оживети, па ће вас узвисити изнад вас самих и ослободити вас, а онда више нисте под законом, већ над њим у милости и светлости, што је све Моја мудрост.

11 То је блаженство или царство Божје у вама односно црква која једино спасава на земљи, и вечни живот није ни у једној другој до једино у њој.

12 Или можда мислите да пребивам у зидинама, или у обреду, или у молитви, или у обожавању? Ту се грдно варате јер тамо нигде нисам, него само где је љубав, тамо јесам, јер сам љубав, то јест сам живот. Дајем вам љубав и живот и повезујем се једино љубављу и животом, а никако материјом, то јест смрћу.

13 Јер зато сам надвладао смрт и Мени подредио Божанство да бих имао власт над свим што постоји, и Моја љубав да влада вечно и све да оживи што јој је подређено.

14 Па како то да мислите да вас очекујем у смрти кад Сам сам живот? Зато најпре идите у истинску цркву, у којој има живота, па тек онда у мртву да оживи преко вас.


5

1 Ко има уши да чује, нека чује, и ко има очи да види, нека види, јер хоћу да вам откријем велику тајну, да видите како вам се ваш драги, свети Отац показује лицем у лице, на уживање братски; јер деца морају да буду посвећена у домаћинство свога исконскога Оца.

2 Божанство одвека бејаше сву бесконачност бесконачности прожимајућа сила и бејаше и јесте и биће вечно сама бесконачност. У средишту дубине Божанства одвека бејах љубав и сам живот у Божанству. Али гле, бејах слепа као заметак у мајчином телу. Божанству се, пак, свиђаше сопствена љубав толико да се приљубило сасвим уз своју љубав, те љубави би све вруће у средишту, и божанско бројно мноштво тискаху се к Њој и све моћи и силе навалише на Њу.

3 И гле, тада наста велика хука и бука, те се љубав уплаши притиснута са свих страна, толико да љубав задрхта својом нутрином; те када примети, а то хука би звук, и звук поста реч у љубави и реч рече: нека буде светлост! И у срцу се разбукта пламен запаљене љубави и би светлост у свим пространствима бесконачности.

4 И Бог виде у себи величанственост своје љубави и љубав се ојача силом Божанства, те се Божанство вечно повеза својом љубављу, и светлост потече из топлоте.

5 Гле, затим љубав виде све дивоте у Божанству, којима нема краја, и Божанство виде да је све то у Себе прешло из љубави, а љубав виде у Божанству своје мисли, које јој беху јако пријатне. Тада се љубав поново запали, те силе Божанства захукаше око Ње, и гле, мисли љубави беху такође љубав и беху без броја.

6 Онда Божанство виде своју величанственост и љубав осети сву моћ. Затим љубав у Божанству рече: Да величанствене мисли држимо чврсто и изведемо да се ослободе и осете и виде Нас као што их Ми осећамо и видимо и као што их осећасмо и видесмо пре него што светлост обасја њихове облике.

7 Тада пређе реч у Божанство, и оно сасвим поста љубав. И гле, затим Божанство рече први пут: Да буде! И посташе слободни духови, чијем броју нема краја, те љубав виде саму себе бесконачно умножену и своју лепоту бесконачно савршену.

8 Али сва бића још не бејаху жива и још не осећаху ни виђаху јер још бејаху мимо љубави у Божанству учвршћени облици.

9 Па се љубав сажали и миче, и мицање се узнесе, те Божанство ослободи своје затворенике љубави, и љубав проже све. И гле, тада облици оживеше и зачуђено се згледаше и грејаше се на пламеним зрацима Божанске љубави те добише самостално кретање и живахност. Али још се не спознаше.

10 Тада љубав поново рече: Учинимо да се спознају да би затим спознали Мене и кроз Мене и Тебе.

11 Затим се опет узнесе реч у Божанству и у Божанству зазвеча реч, и реч би закон, а закон беше љубав која се улила у све.

12 И гле, тада беху обликовани троје, а из њих потекоше седморо. То троје беху једнаки љубави, светлости и Божанству. И седморо беху једнаки седморици духова Божјих, и зову се и вечно ће се звати: 1. Љубите љубав. 2. Страхујте Божанство које усмрћује да не будете усмрћени. 3. Љубав у вама јесте света, зато се међусобно поштујте као што љубав у Божанству поштује и вас и радује се вама. 4. Свако је своје власништво и власништво љубави Божје, зато нека нико никог не граби. 5. Нека нико никада не крије своје лице пред другим да не види други каква му је љубав, будите као љубав која вас је родила. 6. Ваша нутрина нека буде и ваша спољашњост да у вама не настане рђава побуда. 7. Ваша спољашњост нека је верни одсјај вашег унутарњег огледала, у којем се љубав Божанства огледа, иначе ће се сломити унутарње огледало и ваш лик постаће страшан.

13 Тада Божанство у бескрајноме пространству прекршиоцима загрме страховитим судом, те би заповеђено обожавање у највећем страху и би им заповеђена љубав љубави. И беху изнесени у вишњој слободи и могаху чинити по вољи, тако да их ништа не спутаваше у својој слободи, и све до времена када ће се спознати у својој слободи и понизности да би закон постао њихов сопствен, те да буду савршено слободни.

14 Тада се спознаше у својој великој моћи и величанству и сјајној слави, и поглавар тих троје, једнак светлости Божанства, разгоре се у својој жудњи не би ли сасвим овладао Божанством. Путем њега се разгоре велики део духова, који посташе преко њега, и преко њих се запали и Божанство у својој јарости као и двоје од троје нижих духова, те бацише злу дружину у дубину дубина своје срџбе.

15 И двоје и они што истекоше из њих и седморо, чији број би праведан, нађоше се у вери своје понизности и бише примљени у кругове моћи Божје. И љубав виде да бише нађени чисти и радова се због њиховог савршенства. И гле, сила Божанства у љубави се узвиси и Божанство крену, и створени приметише кретање Божанства, и Божанство крену ка својој љубави, и створенима се отворише очи и видеше први пут вечну љубав.

16 Тада се зачудише војске безбројних те наста велика радост и славље међу њима видев моћ Божју у љубави и видев љубав у себи и силу која их створи, те се спознаше и спознаше љубав и спознаше Бога.

17 Уто крену Божанство, те се створени уплашише пред Њим, и љубав виде њихов страх и виде да је њихов страх праведан, а страх им би послушност, а послушност понизност, а понизност њихова љубав, а љубав њихов закон, а закон њихова вечна слобода, а слобода њихов живот и живот њихово вечно блаженство.

18 И гле, вечна љубав им се обрати и они разумеше реч. Тада им се одрешише језици и прва реч, која им потече са усана, би љубав. И Божанству се допаде њихов говор тако да Божанство преко љубави крену, и кретање се обликова у створенима и облик поста звук и звук би друга реч и зваше се – Бог.

19 И тек тада створени беху савршени. И љубав рече створенима: Први међу вама се изгуби, зато Ја преузимам његово место и бићу вечно међу вама.

20 Онда се поново одрешише њихови језици, па преклонив колена мољаху се љубави. –

21 Гле, шта је све потом чинила љубав и Бог у љубави и љубав у Богу. Љубав жаљаше за изгубљенима, али Божанство се затресе у свом гневу и зачу се велик гром у свим пространствима бесконачности Божјим и гром продре све до нутрине вечне љубави и само љубав разуме гром Божанства и гром буде у њој реч која рече: Сва моћ нека ти је подређена, делуј како хоћеш и реци "да буде" и биће.

22 И гле, то такну љубав у Својој суштој дубини те потече прва суза из ока вечне љубави, и ова суза потече из срца Божанства и зваше се и зове се и вечно ће се звати смиловање.

23 Од ове сузе поста велика вода и ова вода се изли у сва пространства бескраја и изли се у дубину дубина срџбе Божанства и ублажи огањ јарости Божје.

24 И гле, Дух Божји у својој сили дуваше благо над водама и воде се поделише и Бог рече из своје љубави и Његова љубав би реч и реч сиђе у дубину дубина и лебђаше над водама и воде се поделише као капи росе и разделише се великим и малим по броју изгубљених, којих нема краја у свим пространствима бесконачности.

25 И гле, задња кап, која оста, би унутарња у водама и унутарња смиловања и та се не распореди, него оста где оста и би одређена средиштем и позорницом највећег дела вечне љубави.

26 И гле, ова задња кап би земљом на којој ти и твоја браћа пребивате. А од других капи посташе сунца, земље и месеци свих врста, којима нема краја. И гле, тако је створено видљиво небо са својим звездама, сунцем, месецем и видљива земља с морима и чврстим тлом.

27 И погледај и подигни очи, и спознаћеш чуда вечне љубави. Свагда видиш светлост сунца, сјај месеца и треперење и светлуцање звезда у својим разноликим положајима које називате сазвежђа; такође видиш различите облике у свим царствима природне земље, али још нико није пронашао и правилно схватио шта је и откуда светлост сунца, како га је добило, и откуд сјај месеца и треперење и светлуцање звезда и њихови различити положаји и сви облици на земљи.

28 Јер гле, Моја деца морају бити посвећена у све дивне ствари које њихов свети, љубазни Отац има да дарује својој деци која га препознају и љубе једино Њега изнад свега и међусобно се љубе из љубави свога Оца.

29 Гле, када посташе сва сунца са својим земљама преко моћи смилујуће љубави вечнога и бескрајнога Бога, тада још немаше светлости, ни сјаја, ни треперења, ни светлуцања, јер беше још ноћ над сунцима и земљама и месецима. Но, вечна љубав у средишту сунаца спусти малу искру Своје милости. Ова искра обасја брже но велика муња мрачне масе и гле, засијаше и обасјаше земље великим сјајем, као што светле до овога часа и као што ће светлети све докле им се не узме искра милости.

30 И гле, тада засијаше и земље и месеци, који су распоређени сунцима у праведноме броју, и љубав их надахну силом и моћу Божанства; и гле, светлост дрхташе на сунцима, мора земаљска се узбуркаше и завртеше у својим таласима, а ваздух и ветрови струјаху и дуваху над земљама попут Духа Божјег над водама смиловања и месеци се моћно узвисише над својим земљама којима су припали као плод дрвету и почеше око њих да круже у великим круговима као стални пратиоци свог настанка; и где их бејаше много, ујединише се у чрсте кругове за знак дечије љубави, која нетремице треба да гледају лице свога Оца као месеци своје земље да се због њихове крхке природе не отргну из својих кругова и пропадну.

31 Јер гле, месеци нису чврсти, већ врло крхки и налик су пени морској када очврсне и голи су и без воде и ваздух земље тамо је као вода земаља и ваздух је сличан етеру између сунца и земаља, и месеци су одређени да приме похлепне, да држе духове материје и да провере њихову постојаност, и да их сазру за пријем милост.

32 А тло земље јесте милошћу ублажени део Божанске срџбе и обухвата чрстим везама заблуделе духове све до одређеног времена њиховог несвесног одрешења када ће бити стављени у нежнију, али за њих ипак довољно чврсту материју, и то појединачно везани, из које затим, пробуђени вечном љубављу, могу изићи; и мора и воде су их пуни да би се понизили, и ваздух их је пун да би се прочистили, и вечна љубав јесте у свему облик, али срџба Божанства само је ублажена на земљи а не и потрта.

33 А ово запамти посебно: У средини сунца мирује искра милости и путем огњене срџбе Божанства обасјава свет. У средини земље, пак, налази се искра Божјега гнева налик ватрену змају и свезује злу дружину чврсто као камење, који ће водом милости тек морати да омекшају како би когод могао бити одрешен за другу проверу – за слободу и вечни живот. И сада схвати тајну свога бића и диви се великој љубави вечне моћи и колико пута те је поново родила да би тебе који си био изгубљен поново освојила за вечни живот, за слободу, за закон, за љубав и за светлост, и да гледаш Њено лице, и гле, све ово хоћу да објавим теби и преко тебе многима како бисте коначно једном хтели да увидите колико надасве добра мора да је вечна љубав када толико много, велико и дивно за вас непослушне неуморно чини и трпи. –

34 Гле, овако су земље добиле своје кретање око својих сунца и око своје средине преко даха смиловања љубави ради знака да деца све своје поступке треба да уреде по кретању земаља око сунаца и месеца око земаља. И слаби треба да буду као месеци, и јаки треба да буду као земља, и новоређени треба да буду као сунце. И слаби треба да гледају силу љубави, која никада не допушта да падну, ако се као месеци непрестано усмеравају према лицу љубави и када круже око ње са свих страна у мањим круговима, али силом њезином ипак такође бивају повучени у велики круг. И јаки треба да буду као земља самостално се окрећући како би увек били примљиви светлости и топлоти из милости љубави која осветљава и грејући оживљава силом која је у њој како би родили плодове свих врста из дела љубави, којима се могу наситити слаби, и могу се крепити урођени, и могу уживати новорођени. И новорођени из вода смилујуће љубави, у којима је милост савршена, треба да буду као сунце, и њихова светлост треба да оживљава слабе, и треба да оплођава јаке за храну слабих, како би постојала заједница међу децом једног те истог Оца.

35 И гле, још дубље треба да видиш како и зашто сам све овако уредио. Гле, месец има мрље и многа тамна места; и земља има хладне, али чврсте полове, и има високе горе, и ниске долине, и има изворе, потоке, реке, језера, и мала и велика мора; и сунце има мрље, велике и мале. Ево гле, ово су све дејства љубави и милости или, подобно, топлоте и светлости, која су вечна љубав и моћ Божанства преко Ње. Зато погледај слабе и месец како су налик, и биће ти разјашњена његова суштина. Посматрај јаке у свим својим поступцима, и пред твојим очима биће ти откривена земља. И од једног до другог пола мора постојати крута мирноћа духа у љубави ка љубави како би се све што окружује дух кретало по устаљеноме поретку и тако деловало за заједничку сврху вечног одржања. Јер гле, све зависи од мирноће, без ње се ништа не може постићи. И ко није као полови земље, неће продрети своју нутрину као црта између полова средиште земље. И ваша љубав мора да буде хладна као лед полова да будете примљиви свој топлоти Божанске љубави. Јер гле, оно што је топло није примљиво топлоти, али оно што је хладно у својој мирноћи, оно је примљиво топлоти у обиљу и способно је излучивати је у све делове живота. Јер гле, онај који прима топлоту, која је Божја љубав, и задржава је круто у себи и не пропушта је даље преко себе јесте шкрти и разложиће се сам и уништити као лед на ватри. А код онога који је прима као полови и предаје је одмах даље свима који су око њега близу и далеко јесте Божанска љубав на правоме месту и сасвим одговара вољи великога и светога даваоца.

36 Ова љубав ће родити много плодова и уздићиће се ка светлости милости и гледаће нетремице неизмерне дубине Божанства, попут полова који прозиру у бескрајна пространства стварања љубави Божје и широко отвореним очима усисавају благе зраке из безмерности свих бесконачних простора у којима круже безброј бића смиловања, свако по својој врсти, те се разгоре у заносу и милини у својој љубави према љубави и за љубав и као сунце сами почну светлети као светлост полова земље.

37 Зато ко чврсто остане у средини љубави спознања, што је милост, његове слабине ће се ужарити од љубави из Бога као појас земље и његове руке ће се покретати као реке, потоци и извори, те ће његови поступци утицати у мора Божанскога смиловања, која су посољена милошћу и спознањима вечне љубави и вечнога живота.

38 Ево, сад имате кључ отворити и прозрети земљу која вас носи.


6

1 А сада дигни очи од земље ка сунцу, које је верна слика поноворођених. Погледај добро и брзо ћеш приметити да се некада на његовом појасу јављају мрље. Гле, природа овога, како ви то кажете, јесу ерупције изнутра попут вулкана земље, и оне су подобне ерупцији јарости Божје и мали трагови Његове сверазарајуће моћи. Оне се према природи света на земљама увек делимично очитавају у великим или малим олујама према величини мрља, али тада љубав увек утолико више делује и поново све ублажава водама смиловања и на сунцу великим поплавама из несагледног мора њене сажаљиве милости. И гле, тако се поново све доводи у највећи поредак и мимо тога поретка, у којем Ја, вечна љубав, јесам сама од векова свих векова и из којег и у којем је све створено што постоји, не може ништа ни опстати ни настати; и ко ступи ван тога поретка својом слободом, поступа против љубави и против живота и пропашће вечно.

2 Сада си посматрао сунце и схватио га према његовој природи, која је једноставна и мора бити таква да би опстала за сврху за коју постоји и за коју мора да постоји из поретка љубави.

3 Сада поврати очи према поноворођењу духа и према народу Божјем и према закону љубави и према животу слободе у светлости милости из вода смиловања и сунце ће лебдети откривено пред твојим очима и ни једна бразда на њему ти неће остати сакривена.

4 Али гле, и сунце такође има своје полове, из којих се сва његова светлост и топлота из средишта мирноће милости излива преко свег његовог обима, и да нема мирноћу полова, не би имало ни светлости; јер гле, мирноћа је незаобилазно потребан за пријем светлости и топлоте и мора бити као мирноћа љубави у Богу. Само из мирноће настаје примљивост животу и светлости.

5 И гле, када је ваздух миран, тада је и чисто и ведро на земљи. Али када дувају јаки ветрови на све стране, онда брзо долазе црни облаци и пригушују светлост.

6 Ваше жудње су као ветрови којима вас окружују бриге свих врста, које спутавају ток светлости милости у вама попут облака које ветрови наносе спречавајући зрацима сунца да падну на земљу.

7 Зато уопште не треба да се бринете, него све ваше жудње и бриге које из њих настају треба да усмерите на Мене и да пренесете на Мене како бисте имали мир и да бих Ја увек непрестано могао да утичем у вас.

8 И гле, као што се земља окреће око своје мирноће полова по Моме поретку, кога проузрокује моћ Моје љубави, да ни једна страна не остане необасјана, тако и све ваше радње треба да исходе из Моје љубави, која је у вама изворно и потом по вашој способности кроз дату реч вечне љубави у закону милости и смиловања, и као што ноћ крепи земљу, тако ће вас крепити љубав и као дан земље бићете обасјани светлошћу из сунца милости.

9 Требало би да будете као зима, која је хладна у миру, али и најпримљивија топлоти све до најдубље дубине земље. И код кога је дошла зима, код тога ће доћи и пролеће, које је попут првога живота љубави у вама, и доћиће мирна јесен с плодовима дела љубави и милости, у којој ћете као сасвим новорођени ући у живот сунца да гледате лице вашега светога Оца и да светлите као сунце свему свету помоћу велике силе милости, љубави и смиловања вашега предоброга, светога Оца.

10 Али ко није попут месеца и не постане попут земље, не може постати попут сунца, него он је попут комете која нема своју чврстоћу, ама ни најмање, и сво своје биће украла је из истицања милости сунца и њена путања је непостојана попут путева лопова и хајдука и страх од светлости тера је из једне дубине у другу и више никада неће наћи мира у вечности и светлост ће је прогонити на свим њеним путањама и обасјавити њену ништавност.

11 И још ће напослетку проћи звезди падалици, које се избацују из милости и буду одбачене своје ништавности ради и изједене путем плена милости, јер украдена светлост ће их уништити вечно и убудуће их више неће бити попут плодова дрвета који прерано избијају на светлост пре него што их љубав очврсне, и будући да немају чврстину, јер је веза љубави недовољна, постају све слабији, па падају са дрвета и газе их, и пропадају.

12 Ево гле, ту пред тобом су ти откривена сунца, земље, месеци, комете и звезде падалице у свем свом бићу и значењу, па тако и све појединости од највећег до најмањег. –

13 Дух љубави и милости јесте у вама и у васцелој мудрости. Ко га слуша, проницаће све у дубини дубина, и испитиваће мртве и одговараће му, и прозираће живе и њихова љубав ће га крепити и њихова светлост развесељавати, и спустаће своје ухо на земљу и трава ће му казивати тајне љубави, и земља ће му откривати своје дубине, и горе ће ослушкивати његовом гласу, и звук његових речи ће прожимати срж земље, и када посматра море, зраци његових очију ће расветљавати све његове капи, и продираће свако зрнце песка и духови који у њима још ишчекују у суду притицаће светлости његових очију попут риба и гмизаваца у морима и водама ноћу бакљи која се држи над површином, и предаваће се избављењу из тамница вечне ноћи, и спознаће љубав, и утолиће жеђ из вода смиловања, и израшће у слабост и снагу и силу из љубави Оца и речи, која је љубав у Оцу, и Духа, који је сила у обоје.

14 И гле, све то и много што друго учиће вас дух Мој ако слушате Његовог гласа. Но, Његов глас није бучан него веома тих, али стога продире све налик топлоти љубави и налик светлости милости и налик сили смилујуће љубави вашега светога Оца.


7

1 Ево гле, хоћу да вам покажем органску творевину од првог до последњег и од најмањег до највећег, како сам је створио из Моје љубави и из Моје мудрости и из вечнога поретка из обоје, што је реч вечне моћи и силе у дубини Божанства. И гле, нема ничега у свим пространствима бесконачности, ни велико ни мало, што посредством ње не би било створено.

2 И гледај и слушај: Ево, бејаше земља и бејаше месец и бејаше сунце и бејаху звезде, али земља још бејаше нага и њена површина још бејаше као површина мора, и над водама лежаху густи облаци и допираху дубоко у мртва пространства светова, и светлост сунца не могаше обасјавати кап смиловања и месец бејаше прекривен паром капи, и тек у овој пари потпуно се изроди земља и беше храњен месец, и сунце бејаше над обома са зрацима своје светлости из топлоте љубави у Богу као квочка над својим пилићима, и сазре земљу и одвоји месец од дојке своје матере.

3 Тада се раздвојише облачине и спустише се к миру полова и појас земље би слободан, и сунце виде себе у водама и земља захвално врати примљену светлост у широко крило сунца и виде широко отвореним очима месец како се купа у изливеним зрацима милости вечне љубави из сунца.

4 И гледај и слушај даље: Земљи беше пријатно јер беше испуњена љубављу смиловања и виде њенога љубимца, месеца, како кружи око ње. И љубав рашири своје широке груди дахом смиловања као да још једном хоће пружити детету своју дојку пуну млека милости, али гле, млеко згруша топлотом смилујуће љубави и поста чврстим тлом, и уздиза се над морима, и мора потонуше поново у дубине и беху као вода која се издваја кад згруша млеко ради умирења садржанога гнева према соли милости по смиловању љубави из Бога у својој сили и моћи.

5 И гле, тада се смири на земљи и у свим пространствима Божјим и вечна љубав се по први пут спусти сасвим до земље и дуну у својој свемоћи и сили над површином земље, и дах беше безбројан рој мисли у живим облицима свих врста за будуће избављење изгубљених.

6 И гле, на то из копна земље никну трава, биље, жбуње и дрвеће свих врста, и мора, језера, реке, потоци и извори проврвеше гмизавцима, рибама и животињама свих врста, и копно оживе животињама свих врста, и ваздух оживе птицама свих врста, и број сваке врсте у водама као и на чврстом тлу и у ваздуху беше подобан броју човековом, који је створен из тога броја, и беше подобан броју милости љубави, и беше подобан броју будућега избављења и поноворођења које отуд настаје и потиче.

7 И сад види и схвати што још нико није видео ни схватио: Вечна љубав узе број из себе, и број бејаше поредак и вечни закон у себи из којега и у којем сама вечно постојаше, постоји и постојаће у својој моћи и сили светости Божје. Онда узе глину попут кајмака згрушаног млека и обликова руком своје моћи и руком своје силе према броју свога поретка првога човека и духну му кроз нос живи дах, и дах у њему поста душа жива и душа испуни сасвим човека који поста према броју поретка којим посташе духови и посташе светови у просторима и земља и све што је на њој и месец и сунце.

8 И сада гле, овај први човек на земљи који потече из руку моћи и силе вечне љубави зваше се из уста смиловања и милости "Адам" или "Син Смиловања и Милости".

9 И сада пази добро: Овај Адам беше уместо првога палих духова. Не дозволи му се знати ко је. И гле, беше му досадно пошто не спозна себе, а и не нађе ништа што би било налик њему.

10 И гле, тада га, невидљиво његовим слепим очима душе запахну вечна љубав и он први пут заспа у љупкости смилујуће љубави, и љупкост смилујуће љубави обликова у срцу Адамовом, готово као у слатком сну, прилику налик њему изузетно лепу и љупку.

11 И вечна љубав виде да Адам нађе велику радост у себи унутарњим посматрањем својега другога ја. Тада га такне смилујућа љубав са стране где му беше дато срце подобно срцу Божанства ради примања љубави и живота из љубави у Богу и узе му љубав према себи да би сама себи спремила дом будућим законом смилујуће љубави и постави љубав према себи, која му се у њему веома допађаше, изван његовог тела оваплоћену и назва је "Каива" или као што сте већ навикли да кажете "Ева", то јест предображено избављење од љубави према себи и отуд потичуће поноворођење.

12 И гле, тада га такну смилујућа љубав и пробуди га да види његову љубав према себи ван себе. И она виде да му се веома допаде гледање његове љубави ван себе и да беше понасве весео. И љубав ван себе, која се сада звала Ева, уживаше у Адаму и нагињаше се к њему и слеђаше сваком његовом покрету.

13 И гле, тада вечна љубав први пут ослови Адама: "Адаме", и он рече први пут: "Ево ме, Господару славе, моћи и силе."

14 И вечна љубав рече поново: "Гле, твоја помоћница", и Ева одговори: "Гле, Господару, слушкињу послушну крај ногу Твога сина и чека његове заповести."

15 И гле, смилујућој љубави се веома свиде дела Своје моћи и силе према милости Свога смиловања и збораше и поучаваше их о свему и учаше их познавати, именовати и користити све ствари. Па када разумеше, познаше и оспособише се, поново им рече смилујућа љубав: "Гле, све сте научили, сада знате све и смете употребити све осим једно, и ово једно ћу вас сада учити и ставити у вас силу рађања и размножавања, али то смете употребити тек пошто поново дођем и нађем вас обучене хаљином послушности, понизности, верности и праведне невиности. Тешко вама ако вас нађем наге! Одбићу вас и смрт ће бити последица!"


8

1 И гле, тада вечна љубав застре лице и удаљи се према броју поретка на одређено време и би слепа из своје дубине смиловања и не хте ни може знати шта ће новостворени чинити у суду Божанства ради испита своје слободе у времену краткоће на земљи преко љубави смиловања. И место које добише за пребивалиште на копну земље беше долина и беше врт који се зваше рај, и то беше земља у којој касније течаше мед и млеко, и беше место које се у велико време времена највећега дела вечне љубави зваше Витлехем и зваће се заувек, и тачка где вечна реч телесно први пут угледа како светли светлост своје милости капљици смиловања од широкога сунца, месеца и свих звезда.

2 И гле, њена жудња расташе у суду кушајућег Божанства у Његовој јарости. И дрво стајаше у врту и ово дрво рађаше најлепше јабуке и Ева жуђаше за њима и рече Адаму: "Гле, Адаме, жудим за овим плодом; ако хоћеш убраћу један и кушати га па пружити теби као први дар из своје руке?"

3 И гле, Адам ћуташе размишљајући о Евиним речима, и један унутарњи глас који бејаше свет, будући да долажаше из Божанства у њему, рече му: "Ако једете од плода овога дрвета, умрећете." И Адам се веома уплаши тако да не мога одговорити љубљеној Еви.

4 И жудња у Еви надолажаше и одвуче је под дрво и наложи јој убрати јабуку с њега, и сада примети Адам да Ева поста неверна његовом срцу и растужи се и рече:

5 "Ево, Ево, шта чиниш? Гле, још нас није благословио Господар моћи и силе и живота! Гле, држиш плод смрти у својој руци! Баци га од себе да не умремо наги пред Господарем правде!"

6 И гле, утом се Ева уплаши у њезиној жудњи пред озбиљношћу Адамовом и испусти плод смрти на земљу и њена жудња је напусти и ослободи се своје жудње, и Адаму би веома угодно ослобођење из омче смртоносне жудње Евине.

7 Но гле, жудња коју Ева прогна из свога срца лежаше сада на земљи и обликова се моћу осуђујуће јарости Божанства у прилику велике змије, узе плод смрти у своју чељуст, отпуза на дрво и обави га у свим гранама од корена до врха и упери укочене погледе на Еву, и Ева примети и погледа змију, и Адам примети посредством Еве, али још не виде змију.

8 И гле, Ева се приближи змији и посматра са задовољством њено заводничко обавијање дрвета и преливајуће боје њезиних хладних крљушти.

9 Змија, међутим, крену и стави јабуку у крило седеће Еве, па опет подиже главу и ослови Еву овим речима:

10 "Ево, гле твоја кћер одбијена од тебе обавија дрво твоје жудње! Не презири незнатни дар, који ти спустих у крило, него наслади се плодом своје љубави. Не само да нећеш умрети, него наситићеш се спознањем свега живота о Богу, кога се плашиш, мада је слабији од тебе!" И гле, тада се подели језик змијин и поста шиљастији од стреле, па змија нагну своју главу уз Евине груди као да их хоће пољубити на дечији начин, али убоде своје две отровне стреле у груди Евине, те Ева угледа сопствену прилику у змији.

11 А сада и Адам примети шта се догоди под дрветом и веома му се допаде друга Ева и не примети да је то само змија. И гле, тада се и он распали жудњом, пожудом за другом Евом, узе плод из Евиног крила, изневери своју љубав и наслади се забрањеним плодом из крила Евиног страсно и похотно, и сладећи се препозна себе као првога који се изгуби великом сујетом своје слепе себичности у царству светлости вечне љубави и који паде у море гнева вечно неумољиво усмрћујућег Божанства.

12 И гле, препознав себе и заслепљена Ева себе кроз њега, тада се покаја веома из дубине свога срца и Ева се постиди своје голотиње коју примети и голотиње Адамове и зграну се од главе до пете и покри своју голотињу лишћем смокве; и Адам пружи своје руке према лишћу не би ли покрио своју наготу и сакри се у пећину где лијаше сузе великих болова и Ева се сакри иза трња и жаљаше веома због своје заводничке кривице.


9

1 И гле, тада вечна љубав, моћу и силом свога смиловања, склони руку моћи и руку силе са својих очију свеобасјавајуће милости, и светлост милости продре суштаствено у пећину где Адам плака и иза трња где Ева тугова.

2 И сузе Адамове се сачуваху у крилу земље и зваху се и зову се "тумим" или "камење из којих сија светлост седам духова Божјих предочено", и очврснуше светлошћу милости из топлоте љубави подобно његовом праведном кајању трајним спомеником просветљујуће мудрости, и бише разбацане преко целе земље за утешан знак будућега поноворођења, које треба да буде подобно овим сузама Адамовим, способно да прими и дивно разлучује велику светлост из мора милости смиловања вечне љубави и треба да се одупре свакој тврдоћи искушења света.

3 И беху сачуване сузе тугујуће Еве иза трња у земљи и обојише се као њен праведан стид злоупотребом посвећене љубави Адамове у њој.

4 И вечна љубав виде да свака ова суза Евина би праведна пред Адамом, сином смилујуће љубави, и топлота вечне љубави стврдну ове сузе у каменчиће, и име им би "урим", за симболичан знак праведне туге Евине. И гле, једна суза паде на трње које је штићаше, и гле, та суза би једна од изгубљене невиности и обоји пређашње иначе бели цвет жбуна, те се цвет зацрвени у знак изгубљене невиности Евине; и гле, као што већ сада људи знају све растиње земље, али њихово право значење у духу и истини не знају и неће га знати ни схватити све до поноворођења када га тек буду усвојили, што је смиловање вечне љубави по милости избављења у себи.

5 И сада види још једну тајну која се мора схватити због пакосне охолости деце света. И гле, два цвета жбуна бише оплођена од невине и праведне сузе Евине и сачуваху у свим олујама времена током великих ратова Јеховиних с народима земље свој благослов вечне љубави верно и за време одрешења милости одозго оживеше жену Аврахамову за пример великога дела смилујуће љубави и оживеше жену Захаријеву ради стварнога испуњења највећега свих дела смилујуће љубави вечнога Бога.

6 И сада врати своје очи поново према Адаму и Еви и потражи их са Мном и посматрај како сам их Ја, вечна љубав, нашла: наге, напуштене, плачуће и жалеће праведним кајањем и праведним стидом. И дозвах Адама и извукох Еву.

7 И гле, не усудише се погледати лице свога Оца, јер се уплашише велике грмљавине суда доносећег смрт из дубине јарости Божанства.

8 И пламенови гнева Бога, Бесконачнога, ваљаху се страшно кроз сва бесконачна пространства доле према земљи на којој сада борављаше велика љубав код своје кајуће и тугујуће, пале деце створене Њезином сажаљивом милошћу.

9 И гле, тада наста тешка борба између вечне љубави, која се поново смилова преко кајања и туге створених, и између гневнога Божанства, које хте уништити све ради освете Своје неподмитиве светости.

10 Јер гле, пламенови гнева Божанства сурваше се брже но муње доле ка земљи, продреше све до њенога средишта, и запалише је на свим местима и крајевима, и ударише прождирујући пламенови све до месеца, све до сунца – јест, захватише све звезде! И гле, тада целокупна неизмерна бесконачност поста ватреним морем и страшна грмљавина се ваљаше кроз сва бескрајна пространства, и земља кукаше, и море бешњаше, и месец плакаше, и сунце паћаше, и све звезде викаху јаче но сва грмљавина притиснути големим болом и страхом вечнога уништења. И њихови громки гласови одјекиваху страшном тутњавом из бесконачних дубина јарости Божанства, и гласови викаху:

11 "Велики, узвишени Боже! Ублажи Свој велики гнев и ублажи уништавајуће пламене Своје преправедне јарости и поштеди невине у Својој светости, јер огњена јарост Твога гнева ће уништити праведне и уништити вечну љубав у Теби и Тебе самога заробити у Твојој превеликој моћи и сили светости!"

12 И види и чуј отвореним очима и отвореним ушима шта рече гневно Божанство, али ове речи не разуме нико до једино вечна љубав, која за време избијања гнева Божанства штићаше кајући новостворени пар на кукајућој земљи те одби велики бесни пламен гнева да захвати место кајања Адамовог и место жаљења Евиног преко велике моћи и силе свога милосрђа.

13 И сада чуј и разуми добро ове језовите речи гнева из дубине јарости Божанства, и оне гласише:

14 "Шта Ми вреди кукање и врисак земље, шта плач месеца, шта јадиковање сунца, шта запомагање звезда јер Ја сам сâм, напуштен од своје љубави, која Ми поста неверна и удаљи се од Мене доле до изрода зла двогубо! Шта ћу без Ње? Зато хоћу да уништим сва Њена дела из темеља и да уништим све да ништа не постоји што би Моју љубав у свим будућим вечностима вечности примогло да се повуче и удаљи од Мене! И Ја хоћу да останем Бог, једини, за вечности свих вечности, а ти, труло здање стварања Моје раслабљене љубави, сруши се у ништавне рушевине, у ништавило, како бих поново нашао Своју љубав и поново је ојачао моћу и силом Своје вечне светости. Амин!"

15 И гле, тада се одрешише свезе стварања у свим пространствима бесконачности Божјим и срушише се крхотине кроз далека пространства великим треском, грмљавином, урликом, хуком и брујањем у дубине дубина према свом уништењу, и то беше сама земља, која разрушена лежаше у широком крилу смилујуће љубави.

16 И новостворени дрхтаху од страха при страшном погледу ове велике уништавајуће језовите сцене, чију величину ниједан створен дух никада неће схватити у својој дубини јер беше бескрајна.

17 И сада гледај и чуј даље шта смилујућа љубав тада рече и учини, прими речи љубави у Њеној моћи и гледај велика дела милосрђа у Њеној сили и чуј и разуми добро речи које овако гласише:

18 "Велики, свемоћни Боже васцеле моћи, васцеле силе и васцеле светости! Повуци Свој велики гнев и угаси огањ Своје свеуништавајуће јарости и саслушај у миру Своје светости речи Своје вечне љубави, која је сам живот у Теби, вечна као Ти и моћна и силна као Ти из Ње и Она из Тебе, и дај, не уништавај живот у Њој и Себе Њом, него помилуј, претпостави милост правди, и допусти љубави да задовољи Теби, и захтевај окајање за своју повређену и огорчену светост, и Твојој љубави никаква жртва неће бити превелика коју би Ти од Ње искао да вечно окаје Твоју светост!"

19 И сада види и чуј и разуми добро шта се затим догоди и шта Божанство одговори! Утихну огањ и из свих пространстава духну благи дах помешан са још јако грувећом грмљавином кроз разлетеле крхотине разложених светова, које попут великих муња горећи севаху с краја на крај неизмернога, и љубав разуме грмљавину Божју која снажно рече:

20 "Ставићу на Тебе сву кривицу као крхотине на земљу, и Ти да измириш срамоту Моје светости, која је вечна свеза између Мене и Тебе, и гле, проклињем земљу како ниједна мрља не би окаљала Моју светост постав попут Тебе несвети Бог и ова клетва нека буде препуштена Твојој кривици, коју има да преузмеш и да платиш за Моју светост, и да опереш земљу Својом крвљу од клетве срамоте грехом Адамовим!"

21 И гле, чуј и разуми добро шта на то љубав рече и одговори овим речима: "Велики, пресвети Боже све моћи и силе, да буде по Твојим речима!"

22 И гле, тада се угаси сав огањ на земљи и у свим пространствима стварања и крхотине уништених сунца, земаља и месеца поново се саставише моћу и силом љубави, коју Бог уздигну, и поново се средише као што беху сређени почетком свога стварања. Задржаше, пак, као вечан знак неизбрисиве трагове њиховог тадашњег потпуног уништења попут ожиљака вечне љубави, која касније у време великога века векова крвараше за све на крсту.

23 И ту и тамо такође остаху лежати и друге свакакве крхотине на површини и у дубинама и у морима земље знаком Божје моћи и силе а и као непосредни сведоци превеликих дела смилујуће љубави.

24 И гледај и чуј даље и разуми ваљано шта се потом догодило: Када вечна љубав прихвати захтеве и овако већ унапред задовољи великој светости Божјој, тада Божанство благим шушњем и дахом, опет разумљиво једино љубави, обзнани Своју свету вољу и рече говорећи благим гласом следеће:

25 "Гле, Твоје велико милосрђе се уздигло у Мени и стало пред Моје свевидеће очи, и Ја спознах у миру Своје светости Твоју велику честитост и вечну верност, и избројах капи кајања Адамовог и капи жаљења Евиног и сасвим се сажалих Твојим великим смиловањем.

26 И гле, зато ћу повући своје судове у овоме времену и по Твоме захтеву обилно ћу да помилујем, да претпоставим милост правди, и поправићу штету нанету Мојим судовима, јер осим Мене не може нико ништа поправити до Мене јединога будући да нико није добар до Мене, светога Оца, јер то нека буде Моје име заувек. И Ти, Моја љубави, јеси Мој Син, и светост као моћно сведелујућа свеза силе између нас и између свега што је потекло од нас да буде Свети Дух, који треба да испуни сва пространства свих пространстава и све бесконачности свих бесконачности за све векове векова, амин. И то сада каже добри, свети Отац. Амин!

27 А сада, љубљени Сине Мој, реци двома, који се кају и жале, и урежи им речено дубоко у њихова срца да заповести љубави и смиловања држе све до краја свога живота беспрекорно. И Ја ћу им потом послати посредника између Мене и њих у време које сам одредио да плати велику кривицу и да олакша велики, тешки терет њихове непослушности.

28 А до тада нека ишчекују свим стрпљењем и благошћу. И хлеб што ћу им засад давати само оскудно нека благују захвално у зноју свога лица и да не буду сити све до времена посредника, кога ћу позвати из њихове средине, савршенога и доброга као што смо Ми савршени и добри и свети вечно.

29 И још им реци да сам своје судове обуставио само за оне који ће Моје строге заповести држати строго послушно, а преступницима нека буду заувек запрећене свом строгоћом вечно свете истине потпуним извршењем при најситнијем преступу.

30 Ово говори свети и једини добри Отац кроз свога Сина, који је вечна љубав у Њему, и кроз Светога Духа, делујуће милости, и Нас обојице за будуће опроштење греха, који њихова тела оптерећује а затим треба и да их убије временски да би стекли живот после смрти тела после времена обећанога посредника.

31 Ово каже једино свети и једино добри Отац. Амин, амин, амин."


10

1 И види и чуј и схвати и разуми добро шта је рекла и учинила вечна љубав. – Када добри, свети Отац сврши беседу великом озбиљношћу објавив помиловање и запретив суд преступницима закона превелике милости и када даде смрт греха, тада то такну вечну љубав све до најдубље дубине Свога милостивога срца те заплаче по други пут сузама сажаљења и сузама дубинске радости и блаженства због велике обзирне милости предоброга и пресветога Оца, и гранута Својим целим бићем рече Адаму и Еви:

2 "Адаме, сада си видео страховите судове Божје како пролазе пред твојим очима и Ева је видела и осетила преко тебе, а сада ћу и њој отворити очи и уши и она, као и сви који ће потећи из ње по броју звезда на небу, и по броју траве на земљи, и по броју песка у мору, који је бескрајан, треба убудуће сопственим очима да види и отвореним ушима да чује шта је Божанство учинило у Својој осуђујућој јарости и шта је на то вечна љубав учинила својим бескрајним смиловањем.

3 И закон сам ти урезао у срце као што треба да га урежеш и у срце Евино. И поставићу ту и тамо за знак, који треба да вас опомиње судова Божјих због вашега греха, и све који ће доћи за вама, планине које ће горети наизменично до краја времена. И оставићу вам муњу, која треба да вас опомиње негдашњега уништења, и грмљавину која следи, која увек снажно треба да вам објављује име великога и силнога Бога, ако бисте Га икада заборавили или могли да заборавите.

4 И сузе сажаљења и сузе велике радости милости из светога Оца поставио сам вечним знаком као ново стварање око далекога простора небескога и оне ће вам светлити сваке ноћи земље и нека вас крепе за сумрака живота и да вам објављују долазећи дан.

5 И сада погледајте навише к небу, оне светле разноразним редом и разноразном раскошју, црвене светлости у знак Мога сажаљења и беле светлости у знак радости због велике милости пресветога и предоброга Оца, и она широка светлуцава пруга преко звезда сажаљења и радости, која се такође састоји од звезда давнина посредством сузе љубави која се већ тада смиловала палим духовима, која је повучена посред широкога небескога пространства, нека вам служи као знак вечнога, светога савеза између вечне љубави, која је позвала вас и све што постоји, и између Божанства које све суди по Својој вечној светости.

6 И сад погледај овамо, Адаме, а и ти, Ево, у Моје лево око, које изнад Мога срца према вашем десном оку светли благо и милостиво вама у сусрет, гле, још једна суза виси на трепавици и гле, ова суза је већа од свих које су за вас текле из ових очију!

7 Тамо где велика пруга на широком небу изгледа подељена, тамо радо гледајте и будите увек захвални и дубоко дирнути кадгод погледате тамо, јер то место треба да служи вама а и свој творевини вечним и трајним знаком вашега вероломства са Мном и Мога тадашњега лома са светошћу Божјом из милосрђа према вама, и пруга на месту где изгледа као поново састављена нека вас подсећа на велико посредништво вечне љубави (која сам Ја од вечности) између недодириве светости Божје и између вас, који сте вероломно згрешили пред лицем Његове бескрајне светости.

8 И гле, отуда је ова суза и то је место њенога настанка.

9 И та суза ће вама и вашем потомству једном изићи као дивна звезда даница, која ће обасјати све народе земље који ће у временима временâ поћи за вама вашим кајућим и жалећим стопама, и још ће претходно опрати земљу од смрдљивог муља греха и очистити ваше сузе покајања и жаљења од измета змије.

10 И сад погледајте још једном овамо. Ову сузу ћу пустити да падне на један још бели цвет овог жбуна између она два већ оплођена цвета Евина, те ће из њега једном зацветати чиста жена, која ће змији згазити главу. Змија ће је, истина, и угристи за пету, али отров јој неће шкодити, и из ње ће изићи оно што је сада пред вама – дивна звезда даница свим народима земље који су добре воље и вечан суд свој опречној деци змије.

11 И духови из крила очеве светости ће се спуштати на земљу телесно и обзнањивати велико време и начин доласка Онога који сада стоји пред вама и кога сада још чујете и видите, а убудуће Га више нећете чути ни видети све до обећанога доласка по обећању светога Оца преко Мене као вечне љубави у Њему.

12 И сада сте све чули шта вам је нужно да знате да бисте примили Мој благослов.

13 Па сада будите благословени руком моћи и руком силе вечне љубави светога Оца и силом Духа, која је света у Нама двојици, и плодите се и размножавајте се и испуните земљу живим плодом овога благослова.

14 И увек кад год се будете приближавали једно другом овога благослова ради, жртвујте најпре Мени своја срца. Будете ли ово пропустили, онда ће змија, која још живи и која ће вечно живети у јарости Божјој, плод у вама упропастити, и ти, Ево, и све твога рода доносићете на свет место плода благослова плод пропасти и они ће упропашћивати децу благослова и светлости у великом броју и њиховом дивљању неће бити краја, па ћете тако грех као наследство пренети на све и ваша кривица ће остати видљива све до великога века векова а и потом.

15 И ова жртва ваших срдаца, жртва Мога милостивога благослова, нека вам буде света служба коју сте Ми дужни вршити кад год се будете приближавали једно другом овога Мога благослова ради. Ова нова и лака заповест, коју сте управо примили из Мојих уста, нека буде прва црква коју оснивам пред вама у Моју помен и подсећам вас на дела смилујуће љубави захвално и водим вас назад у свети страх Божји.

16 Једнога безгрешнога духа послаћу вам као весника одозго с пламеним мачем у руци да вас води и да вам показује сву земљу с краја на крај и он ће вам осветљавати странпутице света а и карати вас ако скренете с Мојих путева.

17 Ово вам све говори вечна љубав у име светога Оца, амин."


11

1 И гле, тада неста љубав пред очима створених вративши се у свето крило Очево.

2 И сада гле, Мој лењи и веома лоши најамниче, који си још доста наглув, јер сваку реч морам да ти кажем засебно у перо као ђаку прваку, а још увек Ме не разумеш и питаш Ме двапут, трипут, петпут, често и до десет пута и гле, увек ти поуздано понављам сваку реч. Зато буди пажљивији да би напредовало брже него до сада, јер свету је што пре потребно довршење овога дела Моје велике милости. То да ти је речено од Мене, вашега светога Оца, који је сама љубав у свем свом бићу.

3 И сада пиши даље! – И новостворени пар бејаше сасвим сам на широкој земљи и обећани анђео се појави с пламеним мачем у својој десници, и угледав га уплашише се веома, тако да побегоше од његових очију и од великога страха се потресоше са свом својом утробом.

4 И гле сада, страх убрза Евино време и она се ослободи у боловима забрањенога плода, што змија стави у њу слепоћом Адамовом.

5 И Адам посматра наг плод и примети да му је плод сличан и врло се обрадова и Ева препозна радост Адамову и ведро притисне овај плод своје љубави о своју пуну дојку.

6 И гле, тада осети сличан убод у својој дојци налик убоду змије и спусти плод на земљу великим страхом и чврстим мишљењем да није поново згрешила.

7 И гле, тада се појави велики анђео благога лица испред уплашеног пара и ослови их стаменим гласом:

8 "Не плашите се пред слугом Јеховиним, који вам је послат одозго да вам показује земљу и да вам обасјава странпутице света – а и да вас кара и ваше потомке ако бисте икада скренули са путева вечне љубави и бескрајне светости Божје.

9 Гле, овај плод за вас више није грех, али дашта је последица троструке непослушности према Богу и јесте смрт ваше плоти, коју сте изазвали у вашој плоти вашом себичном жудњом. Овај плод не смете хитнути од себе, него по вољи одозго задржите га као сведочанство о вама самима и вашега погружења да бисте сазнали како је преко вас грех дошао у свет, а преко греха смрт; а сам плод да назовете "Кајин" или "Смртоноша"."

10 Тада се овом беседом весника одозго смири пар у свом уплашеном бићу и Ева у своје још дрхтеће руке узе плод спушен на земљу и по заповести Адамовој преко анђела пружи одојчету пуну дојку да сиса живот земље из ње.

11 И анђео ступи на леву страну Адаму и Ева са плодом у десном наручју стаде на десну страну Адаму како би јој срце било слободно свакога терета и остало окренуто човеку убудуће на свим путевима и стазама.

12 Па тако путоваху узорно преко целе земље да разгледају сва њена места и да уређују станишта за своје будуће потомке и да за њих сеју хлеб посредстом моћи и силе дароване им љубављу велике милости сажаљења.

13 Јер земља и све што беше на њој би подређена вољи Адамовој. И море и све воде покораваху се одано самом мигу Адамовом и подредише му се од површине до најдубље дубине и нуђаху са страхопоштовањем леђа нози свога господара да стамено хода по њима по вољи; и подређени му беху сви ветрови; и његовом гласу се покораваху све животиње водâ, чврстога тла и ваздуха.

14 И Адам се зачуди својственој му сили и виде и спозна над чим му све вечна љубав подари такве велике силе и радова се надасве таквој милости одозго и рече Еви:

15 "Ево, жено моја, гле, Господар моћи и силе нас је благословио. Хајде да му жртвујемо наша срца да његов благослов рађа на земљи по Његовоме великоме обећању и да преко тебе угледа светлост милости као нови житељ овога места!"

16 И Ева, сва понизна и свесрдно радосна рече: "Адаме, види своју слушкињу крај својих ногу како чека миг свога господара земље. Нека ми буде по твојој вољи и прими моје дужно срце и жртвуј га Господу."

17 И Адам учини Еви васцелом преданошћу у Господа како му је заповедио Господ.

18 И гле, благослов поста видљив на Еви те се Адам радова а и Ева осети велику ведрину у себи. И сада слушај шта анђео Јеховин рече радосном пару. Његове речи беху добро одмерене као речи с висине и као речи из дубине, и вечна љубав беше сама која беседова кроз уста анђела, и ове речи гласише из уста анђела:

19 "Адаме! Сада си на далеком путовању преко земље сазнао њену природу и видео си њена копна и њене воде, и видео си велики мамелхуд и од њега надоле све животиње све до најмањег гмижећег црва, и видео си такође у морима дива Левијатана, великога кита, и јаку ајкулу, и видео си све животиње вода све до најмањих житеља капљлице, и видео си и све птице ваздуха од дивовскога орла све до сићушне лисне птичице и од ње све до најмање мушице, проверио си сву њихову снагу, подобност и корисност и увидео си отуда како се вечна љубав старала о теби и преко тебе о Еви.

20 Ословљавао си горе, и одговарале су ти, питао си море, и одговарало ти је, упућивао си свој глас у дубину земље, и одговор није изостајао, упућивао си звук својих речи свем дрвећу, жбуњу, биљу и свим травама, и оглашавали су ти своја имена и пуни поштовања приповедали ти своју подобност и употребу која отуд исходи за вас по твом нахођењу, и такође свака животиња коју си ословљавао гласом својих прса, свака по својој врсти узвраћала ти је чујним и исто тако потпуно одређеним одговором колико је одређена да служи теби и подређена насумце твојој вољи, и ветрови те научише да их употребљаваш по својој вољи, и све то видела је и чула и опазила и Ева.

21 Гле сада, Адаме, а и ти, Ево, све ово ти вечна љубав није дала као што ти је дала живот и Еву, него њена велика милост подарила ти је то, и задржаћеш све само дотле док будеш мудро употребљавао по вољи светога Оца, али удаљиће се из области твоје велике моћи ако своје биће не одржаваш сасвим чистим пред лицем Јеховиним. Зато буди мудар као што је то велики, предобри и пресвети Отац тамо горе преко целе творевине и тамо у дубини доле испод целе творевине.

22 И овакав какав јеси треба да будеш и да останеш убудуће по вољи светога Оца и сви твоји потомци треба да буду таквима својом сопственом вољом и Евини потомци онаквима каква је пред твојим очима и под твојим очима.

23 А ако когод не буде онакав какав сада јеси, како треба да будеш и да останеш убудуће, задржаће, истина, дар на одређено време, али узеће му се дар милости чим више не буде онакав какав сада јеси, какав треба да будеш и да останеш, те сами Евини потомци дизаће се преко њихових глава и изневериће их све до сржи њихових костију, и трчаће за псима, и храниће се изметом змија, и дојиће своју децу грудима гуја. И твоји потомци ће се отровати преко њих и умреће горком смрћу телесно и духовно вечном срамотом и мучећим руглом.

24 И сада гле, Адаме, и чуј, Ево! Још сте сада у рају, ту где вас је ставила вечна љубав пре и после вашега греха и пре и после уништења, али ако се икада заборавите да држите одано законе љубави и законе мудрости светога Оца, бићете истерани из овога лепога врта овим пламеним мачем и више нећете бити пуштени унутра током свег вашега живота у телу убудуће и све до времена обећања ни нико од свих ваших потомака, него тек после тога времена деца избављења и отуд исходећег новог стварања вечне љубави.

25 Ово ваљано запамти, Адаме, а размисли и ти, Ево! Плод који ће изићи из тебе, Ево, овај живи плод да назовеш, Адаме, Авељ и да га жртвујеш господару величанства занавек јер име му је "Син Благослова", и да буде први узор Онога који ће доћи негда за велики век векова одозго из крила моћи и силе светости Божје савршен.

26 И сада, будући да сам вас водио и показао вам и рекао све по вољи вечне љубави савршено, изврши се дело мога посланства вечне љубави у Оцу све светости и доброте, па вас морам напустити видљиво, али пратићу вас невидљиво на сваком кораку и бројаћу сваки ваш корак по непромењивој вољи Јеховиној.

27 И утворићу вам се опет увек када свом преданошћу будете жртвовали ваша срца Господару величанства и узећу вашу жртву у сасуд и узнећу је до Бога и излићу је испред лица Сина, па ће велики свети Отац благоволети ваша дела.

28 Но, утворићу вам се и ако одступите од закона љубави и закона светога Оца као што ме сада још видите с пламеним мачем у мојој десници да вас истерам из врта и теби, Адаме, да узмем велик део дарова вечне љубави из њене велике милости, те да те оставим слаба и плашљива пред најмањим шушњем траве."

29 И сада гледај, слепи писару ове Моје нове Речи у теби као и у свима вама и посматрај Адама какав бејаше у рају савршеним човеком до једно, каквим способностима бејаше обдарен, савршен господар земље. И сва ова његова савршенства бејаху само даром од Мене и задржа их до времена докле заборави Мене само један једини пут пошто анђео поста невидљив његовим очима.

30 И сада гле, ово све што Адам поседова даром, хоћу вама да дам трајним даром и још неизмерно више и бескрајно веће, које сам Ја сâм, и све што је Моје ваља да буде и ваше уколико Ме љубите, ништа друго осим да Ме љубите.

31 Али где је ваша љубав коју сам толико скупо искупио и коју вечно хоћу да назовем Својом? О, тако је мало сада има на земљи! Тако је лака и блага, а ви је нећете а и не тражите је где вас ишчекује и презирете високу цену у њој.


12

1 О децо Адамова! Зашто не постанете радије Моја деца? Стаје вас великога труда и напорнога рада да зарадите хлеб Адамов, који капље од зноја ваших руку, који је уз то и упрљан жвалама змија и натопљен отровом гуја и да вашом немером поједете смрт временски па и вечно.

2 А Мојим хлебом који је намазан медом Моје љубави и натопљен млеком вечно слободног живота из Мене можете се наслађивати највећим изобиљем колико хоћете, и вечно вам не би шкодио, него би вас ојачао и опремио свом моћи и силом из Мене, занавек а и већ временски, само ако га бисте примили. Гле, одмах након Мога највећега дела, великога избављења за вас, тада овај Мој хлеб би још веома скуп и само се могао купити у малим оброцима не другачије до опет жртвованом Мени крвљу и телесним животом. Тај Мој хлеб тада још би веома горак у устима купаца и још не би намазан медом љубави и натопљен млеком слободнога живота већ и временски, него како мед тако и млеко давало се тужним купцима тек у царству духова ваљано одмерено, и гле, ипак би купаца у огромном броју.

3 А сада када га дајем сваком ко год хоће сасвим бесплатно, једино за сигурно врло малу накнаду ваше љубави, с медом и млеком, сада га презиру и ругају се великоме, љубазноме дародавцу, који је препун заиста све највише љубави за вас.

4 Па тако запамтите, отворио сам сада широм врата мојих небеса. Свако ко хоће да уђе, нека уђе, нека уђе одмах и сместа, јер дошло је велико доба милости. И Нови Јерусалим спушта се доле до земље вама свима да се уселе сви који Ме љубе и да се ту унутра насите медом и хлебом који је умешан млеком и да пију надушак чисту воду свега живота и да захватају преобилно из вечнога студенца Јаковљевог.

5 Али како силазак овог Мог великог града буде неизмерно велика милост свој Мојој деци, тако ће ипак такође згњечити својим јаким зидинама све слепе и смрскати све глуве јер његова величина заузеће сву површину земље. И ко га не види да силази и не чује хујање кроз чисти ваздух земље, неће више наћи места на земљи, где би се сакрио пред њим и измакао његовом терету.

6 Јер гле, терет његових двораца здробиће планине и поравнаће их са долинама, и поставићу његове куће преко локви и каљуга и сва гадија која борави тамо згњечиће се начисто темељима кућа великога града Бога, вашега светога Оца на небу и на земљи.

7 И истински пастир ће звати Своје овце и оне ће чути Његовога гласа и препознати Га све до крајева земље и доћи ће и пасти потпуно задовољни на широким пашњацима вечне љубави светога Оца, који су велики вртови новога Светога града великога цара свих народа који бејаху, јесу и биће навек.

8 И ови вртови ће бити рај изгубљен Адамом, којег сам први поново пронашао и верно сачувао за њих вечним домом.

9 Зато сам вам већ и показао сасвим опширно до ситница Моје велико домаћинство одвека и показао вам творевину од првог до последњег и показао вам првог човека при свом постању и показаћу вам га још даље све до његовог краја и показаћу сва Моја вођства и путеве све до вас и даље и показаћу вам велику блудницу и уништен Вавилон па ћу вас одвести у Мој велики Свети град и дати вам у њему трајан дом навек уколико Ме љубите као што вас Ја љубим изнад свега.

10 Погледај небеса и погледај земљу! Проћиће негда телесно и постојаће само духовно, али свака Моја реч изговорена вама постојаће каквом долази из Мојих уста телесно и духовно у васцелој моћи и васцелој сили светости, вечно, вечно, вечно, амин.


13

1 И сада се врати поново Адаму и Еви и погледај какво беше даље владање њиховог живота у телу и владање њихових двају потомака пред свевидећим очима светости Јеховине. И гле, кратко време које је износило по вашем рачунању тридесет земаљских кругова око сунца, које називате "године", живеше пар у кругу својих благословених потомака, којих број беше једнак броју година, изузев Кајина који не би благословен.

2 И гледајте даље шта се збило! Адам иђаше Господњега дана, који му би наложен даном одмора у његовом срцу већ од саме вечне љубави и потом од анђела вишеструко ради сећања великих дела смилујуће се љубави и ради посматрања препуног страхопоштовања неизмерне светости Бога, доброга Оца, сам преко потеза земље да посматра лепоту краја и одвећ му се допаде свет, тако да се у својим мислима сасвим удаљи од Бога.

3 И тако овим посматрањем дође до обале велике реке чије име би "Ехеура" или "Памти Време Јеховино" – јер то клицаше јако шумећа река. Но, Адам удубљен у мислима света не примети и не разуме смисао ове беседе шумећих бујица реке.

4 И ишав овако обалом запне изненада левом ногом о растиње које се обавијало донегде над земљом па затим око велика дрвета и паде снажно на земљу и осети јак бол на телу, и то би за њега нов осећај. И разљути се на растиње и погледа га гневно и затражи рачуна питајући зар не зна свога Господара.

5 И биљка одговори: "Не, не знам тебе."

6 Тада Адам погледа боље биљку и не препозна је. Утом поново упита: "Које ти је име и чему служиш?"

7 И гле, лахор зашушти кроз лишће и он разуме и гласи: "Убери бобице с мојих прутљика и исцеди сок и попиј га те ћеш сазнати моје име и чему служим."

8 И гле, Адам слепоћом својих световних мисли учини што га посаветова вијугајућа биљка његовога заборава дана Господњега и узе неколико бобица и куша их и бише му врло слатке. И обрадова се овом новом познанству и дури се на анђела што му не показа такође ову тако укусну биљку.

9 И обра гомилу бобица и понесе их кући и стигну управо под залазак сунца.

10 И Ева праћена Кајином изиђе му у сусрет као једини који се брињаху целога дана пошто не знаше куда, камо оде Адам – јер сви остали добро знаше и не брињаху се дана Господњега о Адаму, оцу свога тела, будући да беху деца благослова и тога дана удубише своје мисли у Бога у Његову вечну љубав те му скинуше велики део његовог бремена. И исприча им о овом новом познанству и Ева се обрадова веома и учини уз помоћ Кајинову с бобицама по приповести Адамовој.

11 Тада Адам узе исцеђен сок и рече: "Хајде да истражимо његово име и чему служи."

12 И гле, тада попи надушак од сока, па га да Еви и Кајину и коначно свима да кушају осим Авеља, који се још није налазио тамо, будући да огањ још букташе на жртвенику којега постави да жртвује светости и љубави Јеховиној што је Господ благоволео.

13 И тада се разгали Адам и Ева и сви који кушаше од сока. И загрејани распале се пожудом тела Адам и Ева и сви из Адама и Еве и починише заједно с Адамом и Евом нечистоту и блуд, док се Авељ мољаше уз жртвеник Јеховин.

14 Па изблудев опијени заборавом Божјим и увек најпре препоручене и дужне жртве њихових срца, појави се анђео са пламеним мачем у својој десници најпре Авељу љубазно и рече му:

15 "Јехови је била врло угодна твоја жртва, тако да је изабрао тебе за спасиоца својих родитеља и браће и сестара, без које би сада пропали у дану Господњем пошто заборавише Њега и спустише своју душу до земље и не могаху имати учешћа у благослову који овога дана по утврђеноме поретку увек исходи одозго у сва пространства бесконачности.

16 Зато дођох поново видљиво најпре да сакупим твоју жртву у овај сасуд сажаљиве милости, која је вечни Син у Оцу, и да је однесем пред Његово најсветије лице, зеницу вечнога Оца, а пре тога још да покарам преступнике заповести љубави и заповести свете милости и да им узмем велик део дарова, да их ударим слепоћом и истерам из раја.

17 И сада остави свој жртвеник и стани мени слева да би карајућа десница остала слободна преступницима и пођи за мном у дом греха. Па како разбудим спавајуће грешнике из бунила блуда и како захваћени великим страхом побегну од мача правде, тада пођи за њима као саизбеглица и носи за родитељима свога тела мали део изгубљенога дара, па им га предај ради укрепљења тамо где изнурено и исцрпљено падну плачући на земљу у земљи далеко одавде која се зове "Ехуехиб" или "Земља Уточишта". У тој земљи подигни такође жртвеник налик овоме, који ће убудуће горети и под водама које ће негда доћи изнад целе земље и постаће гором неуспењивом за сваку смртну ногу све до великога века векова када своју главу погне у низину која ће се звати "Витлехем" или "Мали Град Великога Цара", који ће негда постати највећим на земљи јер његова светлост ће светлети јаче но светлост свих сунчевих духова духовâ. И на том новом жртвенику да принесеш жртву захвалницу Господу из свих царстава земље у тој земљи бекства како би постала сношљива грешницима и укрепила покајнике и утешила жалеће."

18 И окончав анђео своју реч Авељу, усташе и одоше озбиљним кораком до дома Адамовог, који његовом моћу и силом имаше округао и веома простран облик из густих високо над земљом израслих кедрова по изгледу сличан храму Соломоновом недалеко од пећине покајања и трња жаљења и имаше два улаза, узан према јутру и широк према вечери.

19 И гле, би око пола ноћи и не сме бити пре због дана Господњега. Тада анђео Господњи са Авељем ступи пред праг с истока.

20 Ступив Авељ на праг заплаче због велике несреће која треба да снађе и снаћи ће његове.

21 Тада му анђео рече благим гласом: "Не плачи, Авеље, благословом пуни сине милости, поступи како ти заповедих из вечне љубави, која беседи мојим устима, и не ужасни се громовних речи које следе овим спавајућим грешницима."

22 И Авељ поступи како му анђео заповеди, па када приђе сасвим до његових, анђео загрми страховито озбиљно речима ужаса и великога страха над сада пробуђеним грешницима и викну великом силом и крепошћу:

23 "Адаме, устај, спомени се своје кривице и бежи одавде, јер за тебе овде више нема останка убудуће, јер изгубио си рај за себе и све твоје потомке све до великога века векова и велики део твојих дарова твојом кривицом будући да си заборавио дана Господњега и загрејао се соком биљке која беше мајсторство змије смишљено да ухвати твоју слободу, да оплете твоје ноге и да помути твоја чула да заборавиш Бога и да задремаш дрским грехом.

24 Зато бежи куда, камо год хоћеш од лица љубави! И где год побегао, наићићеш у изобиљу на праведан гнев Божји, а удео љубави ће ти се оскудно одмеравати."

25 И гле, тада уста са земље Адам са Евом и свима осталима, који спаваху пићем омамљења од биљке змије те изгубише сви, осим Авеља, који оста трезан будући да не пи од пића омамљења и спомену дана Господњег (као што и ви као истинска деца тако светога и доброга Оца, који сам Ја, непрестано треба да спомињете светога мира Сабата као истинскога дана Господњег, који сам Ја, и да чините Недељом како вам заповеђено).

26 И када Адам угледа анђела, уплаши се одвећ заједно са својима, да не мога казати ни реч за оправдање и готово се укочи од ужаса, јер тек сада запази шта учини и сви његови пред лицем Јеховиним.

27 Тада се баци на лице пред анђелом Господњим и плака и преклиња прегласно за смиловање јер му пламени мач отвори очи и виде у овој језивој светлости кажњавајуће правде сву тежину и величину безимене несреће у коју се стровалио и сви његови лакоумношћу његовом.

28 Но анђео стајаше покривеним очима и запушеним ушима како му заповеди љубав Очева и прозбори гласније но сви громови из моћи и силе Јеховине:

29 "У правди нема милости и у суду нема слободе. Зато бежи гоњен кажњавајућом правдом како твоју оклевајућу ногу не би сустигли судови Јеховини! Јер казна је награда правде. Ко је прима како је заслужи, још може рачунати на сажаљење, а ко се опире правди и њеним последицама, јесте издајник недодириве светости Божје и припашће судовима Онога где више нема слободе него вечно заробљавање у гневу Божанства.

30 Зато бежи и плачи и запомажи онамо куда те однесу ноге! И где те ноге издају, остани, плачи, запомажи и моли се да не настрадаш и Ева и сви тобом!"

31 И гле, тада се Адам дигну и хте бежати по наређењу Божјем преко анђела, но гле, не мога јер ноге му се као одузеше. И задрхта и затресе се целим телом јер га опомињаше велики страх пред судом Божјим, којим му запрети анђео Господњи.

32 Тада Адам поново паде на лице и заплаче и повика прегласно: "Свемоћни Господе, велики Боже у Својој великој слави све светости, не затварај сасвим срце Своје бескрајне љубави и милосрђа мени слабим пред Тобом и подари ми само толико снаге да ја пренедостојни смогу побећи пред Твојим судовима по Твојој свесветој вољи, којој су подређена сва Твоја створења као ја од главе до пете! Господе, услиши моју усрдну молбу."

33 И гле, тада прозбори вечна љубав кроз уста анђела – као ја сада кроз твоја нечиста – Авељу:

34 "Авеље, погледај оца свога тела, помози му! И погледај његову жену, Еву, матер твога тела, како гине на земљи и усправи их да се преко тебе укрепе обоје и сви остали за бег и да би се добри, свети Отац радовао теби зато што указујеш љубав слабом оцу свога тела као и својој изнемоглој матери и тако свој својој браћи и сестрама, били благословени, били неблагословени, јер твоја снага ће их укрепити и изобиље благослова у теби ће их опоравити, те их руком детиње љубави и руком братске верности одведи свим стрпљењем и љубављу до места које ћу ти показати тако што ће се сви изнурени срушити.

35 Тамо остани и нека се одморе уморни, а ти се прибери тамо преда Мном да бих ти доделио снагу у великом изобиљу ради укрепљења за твоје родитеље по мери њихове потребе и способности примања и ради опоравка твоје браће и сестара по њиховој потреби и по њиховој способности примања. И сада учини како ти велим из љубави за њих и из послушности према Мени."

36 И гле, тада благочестивога Авеља проже велика милосрдна љубав, клекну и захвали Богу из саме нутрине свога срца лијући саме сузе, па укрепљен одозго зграби руке слабих родитеља и поступи из велике љубави како му заповеди Господ.

37 И приметив Адам свога сина како му помаже, а и матери као свима осталима, тада Адам ганут рече: "О љубљени сине мој, дошао си да ми помогнеш у овој нашој великој невољи, зато прими сав мој благослов у захвалности и за утеху свога слабога оца и своје слабе матере.

38 И захвали Господу, који си још достојан љубави светога Оца, уместо мене и свих нас који смо се унедостојили да изговоримо његово пресвето име.

39 Па дајте да бежимо по вољи Господњој."

40 И гле, тада замахну анђео мачем правде, и сви заједно побегоше журним кораком данима и ноћима све даље без одмора и починка.

41 И тако доспеше у већ речену земљу, где сунце стајаше над њиховим теменима и жежаше жестоко, и нигде се не виде траве на тлу около све надалеко, ни никакво дрво, ни никакво растиње. И гле, ту се Адам и Ева са осталима изнурени и сасвим исцрпљени срушише доле на земљу у врелу прашину и затворише очи притиснути силом сна и заспаше као без свести везани омчама слабости и у немилости.

42 И гле, тада анђео Господњи, који их видљиво прогањаше довде, приђе Авељу, који стајаше препуном свежином моћи и силе одозго, и рече:

43 "Авеље, гле, од свих жртава које си принео свом чистотом свога бића Господару светости ниједна не би већа од ове и ниједна не би милија Њему! Зато узми по вољи одозго овај мач правде из руке свога брата одозго, јер гле, тако смо деца једног те истог светог Оца, и жари и пали њим моћу мудрости и силом љубави за добробит својих и запали у њима ослабелу силу живота и распали поново љубав према љубави светога Оца и распири пламен праведнога страха Божјега у њиховим срцима. А ја те нећу напуштати, него невидљиво, а када хоћеш и видљиво, стајаћу уз тебе уз твоју премилу братску страну спреман свагда да ти служим по вољи Господњој.

44 Јер гле, предаја мача пак значи твоју потпуну слободу једнаку мојој, тако је воља Господња постала твојом те ставила те над свим законом и законе је учинила твојом својином и сада си попут мене бесмртан син љубави светога Оца у чистом царству светлости слободних духова.

45 И чини сада по својој љубави и својој мудрости својим родитељима и браћи и сестрама свога тела."


14

1 И гле, тада Авељ паде на колена прожет превеликом радошћу због тако превелике милости одозго па рече: "О велики, пресвети и предобри мили Оче, погледај овде Свога малога слугу пред Тобом како у прашини и осећањем најдубље недостојности из најдубље дубине гледа увис к Твојој највишој висини к Теби Свемоћноме и Свемилостивоме и прими вапај детета за милост за своје слабе родитеље и за своју сву браћу и сестре и не узимај ми снаге која је из Тебе превелик дар мени и пусти да милостиво струји преко њих за опроштење греха и да поново добију живот из Тебе у потребној моћи и сили.

2 И преобличи милостиво овај крај по Свом највишем благовољењу да би постао плодан и да слаби нађу храну за укрепљење њихових уди и да утоле своју жарку жеђ на свежем извору, а и да дођу животиње ваљане за служење њима и послушне њиховој вољи.

3 О велики, пресвети и предобри мили Оче, услиши мој слаби вапај да се прослави Твоје свето име у срцима Твојих поданика."

4 И гледај и слушај шта се тада збило када благочестиви Авељ сврши молитву угодну Мени: Гле, тада запири освежавајући дах над окрутном пустињом и светли облаци навукоше се на далеко пространсво небеско и задажди над свом пустињом, и усред дажда паде семење сваке врсте у мале бразде иначе пустог песка, које начини чести јаки дажд Јеховин, и у трену зазелени далека пустиња травом, биљем, жбуњем и дрвећем хиљаду врста, и на месту где је благочестиви Авељ клечао молив се Мени духом и истином израсте велико дрво скоро до облака огромних грана и широких листова са обилним родом хлебних плодова драгих и слатких, и дрво се назове "бахаханија" (или "укрепљење слабима" и сада још код вас познато као "рогач").

5 И из светлих облака који лучаху благослов прозбори благи глас благочестивоме Авељу: "Авеље, мили Мој избављени сине, замахни левом руком мачем изнад спавача и разбуди их за покајање и поправак њиховог владања преда Мном за сву будућност и буди им прави пример Онога који ће негда доћи у великом веку векова и реци им да до тада нико више неће бити слободан закона и да ће закони заробљавати дотад а и потом све оне који не буду имали учешћа у новорођењу сином, који ће бити пут, светлост, истина и вечни живот као једини који ће савладати смрт.

6 Ти, пак, јеси слободан као анђео светлости и бићеш примљен пошто се слика узвишенога Долазећег потпуно усаврши тек у најскорије доба, чему се, пак, тек мораш оспособити својом растућом понизношћу, љубављу и великом благочестивошћу упркос прогону и злостављању које ће те још снаћи од своје браће и сестара ради славе Мога имена."

7 И гле, тада се Авељ подиже моћно и сасвим снажно од земље и узнесе се у ваздух готово знаком истинске слободе над њом и поступи како му заповеђено.

8 И гле, тада потекоше нове силе живота у спаваче, и разбудише се брзо и усправише се и осврнуше се на све стране дубоко ганути у великом чуђењу таквом великом благотворном променом пустиње и хтеше ускликнути од радости, али тада се подиже Адам и уз њега и Ева и рече својој деци:

9 "Децо, не кличите и не ликујте прерано, него плачите и окајте са мном и Евом најпре наш велики грех и премишљајте шта изгубисмо! Није стало до земаљскога раја и свих његових добара, јер, као што видим и ви са мном, Господ нам је поново дао толико тога Његовим превеликим неограниченим милосрђем да можемо лако да заборавимо губитак преобилних добара земаљскога раја услед овога новога, великога непрегледнога богатства његове превелике љубави. Али погледајте животиње ваздуха као и чврстог тла које журно прилазе, погледајте траву, биљке, жбуње и све мало и велико дрвеће и струјећи ваздух и упитајте све ово и слушајте да ли однекуд чујете одговор!

10 Учиних то одмах при буђењу и уверих се да су све ствари занемеле према мени и да више не разуму глас моје речи. Цвркут птица, ридање животиња, жубор овог потока и сав шум траве, биљака, жбуња и свег дрвећа, истина, доспе одмах до мога уха, али колико се запрепастих и још јесам скроз пошто од свега тога не разумем више ништа.

11 Али гле, не запрепастих се што ми се одузе овај разум, него запрепастих се пре због бескрајно већега губитка милости светога Оца над свим створењима и међу свим створењима.

12 Гле, све што изгубих, изгубисте и ви преко мене пошто згрешисте преко мене и са мном осим једнога кога више нисам достојан назвати својим сином, који оста чист и праведан у обиљу милости и обиљу благослова у васцелој моћи и сили пред свевидећим очима пресветога и предоброга Оца, Његове љубави и Његовога духа.

13 То је мој мили Авељ, кога, пак, преправедан Господ узе нама такође пошто га моје очи више не виде сигурно да бих осетио, и сви ви преко мене, шта значи пасти из милости вечне љубави у строгу праведност Господњу грехом лакомислене непослушности према Његовим толико преблагим законима љубави и толико лаким законима милости.

14 О децо, примите све ово срцу што вам сада казах и покушајте и уверите се сами да ли сам вам рекао истину, па дођите и судите сами које је доба – да ли да плачемо и жалимо од превеликога покајања или да потражимо још штогод што би развеселило наша срца.

15 Јест, децо моја, само једну једину радост оставила нам је вечна љубав светога Оца као дар Његове велике милости, и томе можемо и треба да се радујемо, то је велика милост самога покајања и жаљења!

16 Гле, Господ нам је оставио још једино то – сузе покајања и сузе жаљења! Захвалимо му се за то из саме дубине наших срца!

17 Ох, колико смо још пресретни што нас је Господ даровао још толико богато! Шта бисмо били без те милости?

18 Зато хајде да паднемо на земљу најдубљим осећањем наше потпуне изопачености и да плачемо и жалимо толико дуго докле теку сузе из наших очију и вратимо Господу што је Његово, чега смо сасвим недостојни, па нека чини с нама по Његовој пресветој правди каква Му је Његова света и увек добра воља и каква беше одвека."

19 И гле, тада се сруши на земљу Адам са свима својима и учини како спозна маленим још задржаним делом милости кроз тихо и тајно смиловање вечне љубави у Оцу, те оплакива горко заједно са свима његовима осим Кајина. Истина, и он се сруши на земљу с осталима, но око му оста сухо, те се наљути што и он не мога плакати попут осталих, па се подиже и оде. И ишав овако преда се и укочена погледа посматрав зелено тле, гле, изненада примети змију како пузи по земљи; тада се сагну, зграби је, искида и захваћен гневом и бесом поједе њено месо и усвоји га.


15

1 И гле, када Кајин ово учини, стигне га благочестиви брат Авељ и ослови га у име вечне љубави говорећи:

2 "О брате, зашто поједе месо змије кад су спремни плодови у великом изобиљу да утоле твоју глад? Гле, наш отац је пио од биљке коју није познавао, што змија зготови лукаво и подмукло у мајсторству своје бескрајне пакости да упропасти њега и све његово потомство, те згреши пред Господарем све правде и ви сви преко њега и ја сâм сам био оптерећен тежином кривице пред Богом и морао сам испаштати попут вас, који сте пили од сока пропасти, и морао сам напустити попут вас рај и морао узети на себе ваш терет телесно и сав ваш благослов духовно и био сам оптерећен двоструко због вас.

3 А гле, ти поједе штавише месо живе змије с њеном крвљу! Кајине, зашто то учини?"

4 И гле, тада се Кајин опорави од своје љутње, од свога беса и од свога гнева и погледа Авеља и рече: "Гле, што учиних, учиних из освете да упропастим змијин род и да упропастим себе пошто се не удостојих никада благослову од Господа будући да постах какав јесам без своје кривице него кривицом родитеља, који бејаху пре мене докле не бејах и постах кад згрешише пред очима Јеховиним.

5 Зашто ја да испаштам кривицу за чији настанак нисам ни допринео, када сам само плод греха а не узрок њему, и због чега сам лишен благослова који је обилно додељен вама свима и тегобно се вукох оптерећен незаслуженом клетвом Јеховином докле ви скакасте као јелени?

6 А сада види узрок мога чина, јер змија у трави ме ослови и рече: "Поједи ме и насити се мојим месом и утоли жеђ мојом крвљу те ћеш постати господарем земље и сви твоји потомци ће владати њом и њихова сила и власт ће бити јача од свих благословених, и ја ти не дајем никакву заповест него моћ да владаш и силу да покориш све!"

7 И гле, овако још рече змија: "Моје месо ће те уништити у твојој неправедној кривици пред Богом и моја крв ће ти дати ново биће без кривице опремљено свом моћу и силом." Тада занеме змија и ја је зграбих, искидах и поједох је као што си управо видео."

8 И гле, тада Авељ би обузет и замахну мачем правде над главом Кајиновом, и Кајин прогледа и увиде своју велику кривицу будући да оптужи Бога и своје родитеље, и виде сву кривицу у себи, и увиде недокучиве путеве вечне љубави у њеној тајној и неограниченој мудрости, и виде како сам беше она заводљива змија, која неограниченим смиловањем вечне љубави поста човеком кроз њега како би, дакако већим испитом, у својој привременој неблагословеној слабости постала свесна те слабости и не би ли у тој својој свесној слабости, сама одређујући у васцелој слободи свога бића, коначно могла и требало да се обрати Господару све моћи и силе, чиме би јој, једнако већ благословенима, припао благослов и тако нови пријем у велику милост свесмилујуће љубави у највећем обиљу моћи и силе.

9 И виде да змија, коју овајчас поједе, беше он сам у свом још злом делу и виде да ју је само својом љутином запахнуо на земљу у њеном враћеном бићу и да речи змије беху његове сопствене из још најдубље сржи свога суштога бића пре свега стварања видљивога света материје.

10 И још виде како је тиме змију поново примио у себе или како се заправо сам поново утврдио у свему злу и заблуди која отуд потиче и виде колико дубоко поново паде у смрт.

11 Тада, захваћен великим кајањем, паде на земљу и плака и вика прегласно: "Велики, премоћни, прејаки и пресвети Боже! Сада тек увиђам своју бескрајну кривицу и слабост пред Тобом, Твоју правичност, али и Твоју бескрајну љубав!

12 Гле, нисам вредан постојати, зато уништи ме из сржи занавек да ме убудуће више нема занавек и да се избрише моја највећа једина кривица за све будуће благословене потомке Адамове и Евине!"

13 И гле, тада његов брат поново узе мач у леву руку и замахне поново, али преко прса Кајинова.

14 И гле, тада проструји нови живот Кајина и глад за смрћу га остави, али зато се у њему глад за животом утолико повећа, али не нађе ништа што би га сместа утолило, и будући да ништа не нађе, обрати се поново Авељу и рече:

15 "Гле, брате, гладан сам хране живота која у себи има живот а не смрт као месо змије и њена хладна крв. Јер гле, брате, пошто сам спознао срж свога постојања какав негда бејах и какав сада јесам, веома се кајем и веома сам гладан и жарко жедан божанске љубави и њеног великог милосрђа. Јер гле, плачем без гласа и кајем се без суза, зато ме нахрани гласом љубави и утоли моју велику жеђ сузама кајања.

16 Јер слушај и знај: Ја, највећи, постах мањи од прашине; ја, најјачи, постах слабији од мушице, и ја, најсветлији, постах црњи од средишта земље.

17 И овакав сам сада пред тобом, који си из мене постао малим духом и већ сада си већи у свему но што сам био ја тада докле још није било света пошто сам сâм себе заробио у својој превеликој крепости те постао најслабијим међу свима, јер тада изгубише много који имаху много, мало који имаху мало, а ја који имах све, изгубих и све, и све мојом кривицом, и други њихово много и мало такође само мојом жарећом кривицом.

18 О брате Авеље, зато не оклевај и пружи ми јело хране живота да бих добио глас за плакање и пружи мени лишеноме благослова пиће да не увенем кајући се без суза."

19 Тада Авељ поново ступи на тврдо тло и приђе сасвим Кајину телесно и рече му: "Кајине, слаби брате мога тела и сине Адамов и Евин, устај и пођи за мном! Одвешћу те поново родитељима и свој браћи и сестрама; тамо ћеш наћи обилно чему толико оскудеваш и нахранићеш се и утолићеш сву своју жеђ.

20 Но, наситив се и угасив жарку жеђ, опомени се Господа у Његовој љубави и Његовој сажаљивој милости и премишљај да је прво задње и задње прво.

21 А сада пођи за мном свим стрпљењем и кротошћу, и сва твоја снага убудуће да буде стрпљење, и сва твоја крепост убудуће да буде кротост, па ћеш и ти још наћи милости пред Оним чија је љубав бескрајна и нема граница у свим вековима векова."


16

1 И гле, тада се подигоше и одоше онамо где стајаше велико дрво између јутра и поднева од места где се налазио Кајин између вечери и поноћи и вратише се до својих, који још жаљаху и плакаху лежећи на земљи.

2 И када дођу сасвим до њих, рече Авељ Кајину: "Погледај овде плодове у обиљу који су истински плодови кајања и жалости; сагни се до њих и утоли своју глад и жеђ."

3 И када Кајин учини вољно што га посаветова брат преко Мене, гле, заплаче јадикујући снажним гласом и из очију му потекоше потоци суза великога кајања.

4 И гле, веома се свиде вечној љубави кајање и жалост, и прозбори кроз уста анђела благочестивом Авељу, који се такође купаше у сузама сажаљења, што је љубави благоволело веома, говорећи:

5 "Авеље, благословом препуни сине љубави, ступи до Адама и Еве, родитеља свога тела, и усправи их и покажи им дрво живота, које сам благословио за све вас за храну тела засада а и за укрепљење ваше љубави сада.

6 И реци Адаму да поново окрепљен усправи своју децу и да својој деци дâ хлеба са дрвета живота да благују за укрпљење свога тела и своје љубави, и реци Еви да приђе Кајину и нека га усправи и одведе Адаму, и Адам нека му пружи леву руку дохватив његову десну, па нека своју десну стави на главу Кајину и нека га задухне три пута и нека га дигне седам пута са земље, па ће се Кајин према својој оданости оспособити да постепено прима благослов из Мене.

7 А ти, Авеље, узми мач у своју десницу и пођи за Мном прилично далеко одавде према истоку на високу гору у пустињи. Тамо ћеш наћи отвор, у њега забоди мач ручицом тако да му врх буде окренут небу и да његове две пламене оштрице буду окренуте једна према подневу друга према поноћи.

8 А затим клекни, захвали Богу докле се не угаси пламен мача, и од мача ће постати жбун и имаће бобице, црвене и беле; убери са жбуна три белих и седам црвених па се врати поново до својих. Вратив се кући после четрдесет дана, подигни жртвеник Мени као што си учинио у рају непозван драговољно; ту, пак, положи снопље и плодове и запали га огњем љубави што ћу ти послати одозго великом муњом.

9 Затим узми глину са земље, измеси је добро и начини сасуд који је горе широк а доле узан, налик срцу у теби. Овај сасуд напуни чистом водом па га стави на огњиште Јеховино уз жртвени пламен љубави. Када вода постане врела и узври, узми најпре беле бобице и баци их у кипућу воду; затим за часак учини исто и са седам црвених. Па видев да све бобице омекшају, узми сасуд са огња; мекане бобице по поретку како си их ставио извади десном руком и стави их у леву, остави да се охладе па их поједи по знаноме поретку; а затим узми сасуд с водом у којем су се кувале бобице мача и излиј на огњиште Јеховино па предај овај празан сасуд оцу свога тела.

10 И бобице ће те укрепити у мудрости и у љубави и вода ће ублажити огањ љубави; а сасуд да буде сигуран знак Адаму и свим његовим потомцима каква им срца ваљају бити, искувана водом смиловања у којој су смекшали плодови праведности огњем љубави за храну деци љубави благослова како би се затим ослободила за пријем духа светости Божје.

11 Сада иди и изврши тачно како сам ти Ја, вечна љубав, велела, па испунив све ово, опет ћу ти се обратити и затим твојима кроз уста мога анђела који је херув или уста мудрости и љубави светога Оца. Сада иди и изврши!"

12 И гле, тада Авељ поступи како му заповеђено и удаљи се од својих предав најпре благослов оцу свога тела по Мојој тајној вољи, која му се објави у срцу његовом.

13 И Адам га загрли плачући и Ева га притисне о своје срце жалећи и сва његова браћа и све сестре пружише му љубазно руке за кратак растанак у делу Јеховином, а и Кајин приђе и пружи му своју десницу и поклони му се до земље, и тако оде Авељ под узајамним благословима и великим благословом одозго праћен анђелом Господњим.


17

1 Па обавив дело Божје тачно и вратив се поново до својих, који га очекиваху свом чежњом својих срца, и ту жртвовав по налогу вечне љубави па предав Адаму празан сасуд врсте и значења како му препоручено, тада вечна љубав поново отвори уста анђелу и рече:

2 "Авеље, врло послушни сине моје благосиљајуће милосрдне љубави, постављам те сада свештеником и учитељем све своје браће и сестара и утешитељем својих родитеља. Свакога Сабата ујутру када изиђе сунце треба да принесеш жртву од најлепших и најчистијих плодова, које ћу касније још тачније показати, и увече када зађе сунце да их запалиш огњем што ћу ти показати како је скривен природно у једном камену и како се увек добија из њега. И на своју главу да не мећеш ништа од поноћи до следеће поноћи да твоја глава остане слободна за пријем Моје велике милости, а сва твоја браћа да открију своју главу тек ујутру и нека је опет покрију увече. А сестре твога тела нека своје лице и своју главу застру целога светога дана, само Ева сме око поднева погледати три пута према жртвенику Божјем.

3 А Адам нека више не покрива своју главу све доба свога бивања знаком да је отац вашега тела и да га увек препознате по његовој глави и да му указујете поштовање, понизност и љубав у сваком погледу.

4 Тешко ономе који би се усудио да се негде препречи своме оцу! Тога ћу погледати гневним очима, јер глава очева је једнака светости Божјој. Свакога се може услишити ако се покаје у своме срцу, али ко пипне само делић моје светости, тога ће захватити њен неугасни огањ и изешће сваку кап кајућих суза у њему и биће уништен убудуће занавек.

5 А ко дирне своју матер злобнога срца и противи се њеној љубави, тога више нећу погледати у његовој невољи, јер мати је једнака љубави у Мени; ко је презире, ићиће тешко на врућим путевима Јеховиним.

6 Исто тако ако је брат против брата, тај ће изгубити Моју милост и далеко ће му бити Моје сажаљење, и ко омаловажава своју сестру, пред њим нека буде затворено Моје срце.

7 Јер ваша браћа јесу такође браћа Моје љубави и ваше сестре јесу милина за очи Моје љубави.

8 Зато поштујте оца и љубите матер и будите узајамно подређени у васцелој љубави како бисте се бојали Мога имена Јехове и да бисте могли љубити Моју љубав и да бисте се могли препустити да вас спроводи велика светост Мога духа дана Моје велике светости троструко ради досезања мудрости седмоструко за шест дана љубави да бисте поступали праведно пред Мојим очима.

9 А сада, Авеље, такође ћеш подучавати сву своју браћу разним пословима и свакога други да један другом могу служити у љубави и саветовати у разноврсној мудрости.

10 И подучавај своје сестре да израђују влакна из траве и биљака и такође их подучавај да их плету у широким тракама и да из њих израђују одела за своју браћу а затим и за себе да би се одржала љубав у свом поретку.

11 А Адаму, Еви и теби даћу одела одозго различита у боји – Адаму бело, Еви црвено и теби плаво са жутим рубовима. А ове боје нека нико не узима за своје одело, него нека обоји своје одело шарено, али да не буде између црна мрља а ни поцеп. Једино ако би згрешио, нека у покајању раздере своје одело и нека га намаже угљем и своју главу да поспе пепелом за знак да је грешник преда Мном и да је раздерао хаљину милости будући да се умазао бојом непослушности и смрт је дошла на њега."

12 А Кајин нека затражи најлепшу сестру која се зове "Ахар" или "Лепота Евина", и нека с њом отиде на поља и нека повуче бразде по земљи оруђем које ће тамо затећи; нека тамо посеје у њих зрна која ће наћи тамо обилно и нека плод назове "вајцен" (пшеница); па када сазри да језгро стврдне и класје постане смеђе, нека зрна брижљиво одвоји од класја и нека их разриба између камена и брашно нека ваљано овлажи водом и нека умеси тесто, па потом нека тесто стави на пљоснат камен који постане врућ сунцем и нека га остави на њему трећи део дана, и затим нека га узме и нека га назове "брод" (хлеб), па нека узме тај хлеб, нека га преломи и захвали Богу, па нека га благује са својом женом Ахар.

13 И кад год пожање своје њиве, нека и Мени жртвује првих десет снопова.

14 Ако Ми остане одан, увек ћу благоволећи прихватати његову жртву од земље, а заборави ли за Мене, неће се прихватити његова жртва и неће се узнети к небу, него ће остати на земљи крај његових ногу.

15 И тако нека живи и множи своје колено, али нека пре жртвује Мени своје срце три пута и срце Ахарино седам пута. Ако то пропусти, његова невера биће на виделу и постаће залац и змија ће живети преко њега и живеће потом стално у свим његовим кћерима, које ће тако постати лепе споља, али утолико ружније изнутра и упропастиће све његове синове и заразиће својим отровом децу Моје љубави и отуђити Мени Моје синове.

16 И негда ћу му колено сасвим затрти са земље. То све реци њему стамено и подсети га при том Мога светога имена Јехове и Мога дана Сабата.

17 А теби, благочестиви Мој Авеље, показаћу стадо кротких животиња и даћу ти их да их пасеш, и име које им наденеш биће њихово право име, и када их зовеш њиховим именом, познаће те пастирем и следиће свуда твоме гласу.

18 И убудуће да Мени више не жртвујеш плодове као по повратку са горе Јеховине, него првенце свога стада, који су најлепши и најчистији плодови, које сам ти већ раније споменуо.

19 И то најпре да ставиш суво грање преко на огњиште, па крваву жртву поврх, затим да Мени захвалиш, па да је запалиш огњем што сам ти показао како је у камену и како ћеш га узети из њега по Моме савету.

20 И за знак да је Мени угодна твоја жртва, уздизаће се увек жртвин дим према небу брзо као да му се веома жури. Пепео, пак, којег ћеш покрити каменом да оставиш на жртвенику три дана; трећега дана да приђеш и да склониш камен с пепела, и гле, красна птица блистава перја уздићиће се из пепела и полетети к небу; потом ће доћи ветар и развејати пепео на све стране земље за будуће васкрсење свега тела, што су дела истинске љубави мудрошћу Светога Духа, који ће се дати деци у великом веку векова и свим туђинцима који жуде за њим.

21 Да благујете заједнички ујутру, средином дана и увече, али увек врло умерено и стално великим страхом Господњим увек захвалив Њему пре и после да јело буде благословено и да му се узме смрт.

22 Ко ово икада пропусти, одмах ће приметити зле последице. Ко заборави три пута, казнићу га дугим сном, а ко пропусти због троме лењости, нека постане дебео као во и мастан као свиња и глуп као магарац, и деца нека му се ругају и нека се грохотом смеју његову одвратну изгледу. Буде ли хтео опет да постане попут свагда послушних, мораће пуно да пости и да једе суви хлеб.

23 А ко пропусти из упорне непослушности и из омаловажавања ове Моје лаке заповести из љубави према вама, на тога ће доћи жудња нечистоте и свакога блуда, где ће лако пасти у грех и кроз њега у смрт и мораће се веома изборити да сузбије јаку змију завођења Евиног, и нећу га погледати пре докле с великим покајањем не надвлада својим телом.

24 Ујутру пак да благујете плодове дрвећа, око поднева да благујете с дрвета живота, а увече да пијете млеко и мед којег ћу дати да га скупе за вас на гранама дрвећа многе животињице ваздуха небескога, које да именујете "челие" (данас називате "пчеле"). А име "челие" значи "брига небеса". А трећега дана пре Сабата да закољете овцу, да је очистите од крви, па да је испечете задана на огњу из камена и да је благујете увече радосно.

25 Да вам дође и Кајин и његова жена Ахар и да благује с вама месо смерне животиње; али иначе да остане на пољу и да благује свој хлеб с плодовима тамо.

26 И тако знате све што вам је сада нужно. И ако дође хладно доба на земљу за њено укрепљење, тада ћу вам одозго послати одела од јагњећа крзна за Адама, Еву и тебе; а крзна од оваца закланих за вечеру да скупе твоја браћа и да их оставе да се осуше на сунцу и да их сачувају да покрију своје тело за хладно време по примеру којега ћу ти дати одозго; па када се крзна осуше нека их оперу у чистој води седам пута, на шта ће крзна омекшати и очистити се, сасвим ваљана за своју добру употребу."


18

1 И сада гле, тада приступи анђео Авељу и пољуби га братски и препоручи јако свима, а нарочито Кајину, строгу послушност ради будућега стицања пуне слободе и из ње исходеће крепости и силе, која је велика моћ милости сажаљења љубави ради преображења змије у себи за подобље љубави и отуда за рађање плодова благослова а никада гнева Божанства.

2 И гле сада, мој глупави писару и још увек веома бедасти, троми и лењи слуго и слушај двама ушима шта се даље збило. – И гле, тада сви одоше на своје одређење и чињаху како им заповеђено у највишој љубави из Мене и живљаху тако по добром поретку десет земаљских кругова око сунца.

3 Али гле, једном би врло врео дан и сунце жежаше јаче но иначе над главама деце и над телом Кајиновим, тако да се овај наљути на велику врућину и похули на сунце, али деца беху стрпљива и праху се свежом водом, која их крепљаше и јачаше, и пише је те угасише њом жарку жеђ и славише и хвалише Бога за тако велику милост што им је оставио поточић за такво време испитујуће невоље из његове вечне љубави.

4 И гле, недалеко Кајинове колибе, коју сагради по свом спознању од грања дрвећа и покри сламом пшенице, тећаше моћна река коју позвах из дубина планина које су попут брда месеца, која су у средини велике земље Ахалас (или Колевка деце слабих и потомства Адамовога – и јесте стара земља коју још дан-данас називате Африка).

5 И гле, Кајин не хте користити воду и олењи у великој врућини и не зна шта да чини, а и не обрати се Мени за савет а још мање своме брату Авељу.

6 И гле, тада дође Сабат Господњи и према томе и време жртвовања. Тада Кајин узе десет снопова у којима више не би плода из љутите тромости због велике врућине зато што му пуни беху претешки за ношење до свог жртвеника и беше му жао плодова да узалуд изгоре од којих је могао зготовити себи хлеб три пута. И тако умисли зло и постави празну сламу на жртвеник и запали је. Али гле, дим се не узнесе к небу, него паде доле на земљу, нашта се Кајин још више наљути у своме срцу.

7 А истовремено и благочестиви Авељ запали своју жртву пред очима Господњим и рече скроз обузет: "О, добри, свети Оче, који мене слабога гледаш тако милостиво свом Својом силом Своје жарке љубави великим оком Свога сунца. Твоја велика љубав, истина, пече моју кожу, али моје срце утолико жешће куца према Теби у овој великој топлоти Твоје неизмерне љубави према нама грешницима.

8 Ах, негда је Твој гнев пекао земљу, о Јехова, сада пече љубав из Тебе, о свети Оче!

9 О како слатко пече чиста ватра живота из Тебе; то је света припрема која тек треба да ме оспособи за будуће примање пречистога живота из Тебе. О, колико неизмерно добар мора да си, свети Оче, будући да нам дајеш већ овде на земљи да тако јако осетимо несхватљиву величину Твоје велике милости.

10 Јест, ова ватра коју сам ти запалио из своје слабе љубави, како је хладна према Твојој и како је мала и тамна према овој која светли доле на нас недостојне из Твога далекога сунца, које је мала кап из неизмернога мора Твога бескрајнога смиловања.

11 Зато прими милостиво и ову моју малу жртву од мене за све нас као малено јемство наше увреле љубави према Теби, најбољи, најсветији Оче, и одржи нас увек у овој Твојој врелој љубави коју тако милостиво дајеш да је осетимо из Твога сунца, амин.

12 И Теби нека је сва моћ и сила над свим што је на земљи пред Тобом, и само Ти сам јеси достојан узети сву хвалу, сву част и сву славу од нас, који се Твојом великом сажаљивом милошћу смемо назвати Твојом благословеном децом, амин!"


19

1 И гледај и слушај даље! – Ова два жртвеника Авељева и Кајинова нису се налазила далеко један од другог, и би сва удаљеност седам пута десет корака, и жртвеник Авељев налазио се према јутру, а Кајинов према вечери.

2 И гле, када Кајин примети да се Авељев дим узноси небу, а његов пада на земљу, тада се разгневи Кајин у своме срцу, али лице углади да се не примети његов гнев, док се Авељ мољаше за Кајина пошто примети његову злобу.

3 И Господ чу усрдну молбу Авељеву и допусти по његовој честитој жељи да гневни Кајин чује Његов глас и рече снажним гласом:

4 "Кајине, зашто си Ме изневерио и допустио да гнев обузме твоје срце, и зашто претвараш свој лик и лажеш својим очима? Смераш зло према Авељу! Није ли тако? Пореци ако можеш!

5 Чуо сам како си похулио на Моје сунце и видео сам празно снопље, којим си Ме намирио својом тромошћу и шкртошћу, и видео сам те како више пута блудничиш у својој великој лењости пошто си скоро увек пропустио што ти се заповедило пре но што би хтео обљубити своју жену. Реци, није ли тако?

6 И гле, посматрао сам те стрпљиво и нисам допустио да на твоју главу падне Моја кажњавајућа десница и нисам се расрдио на тебе Својом светошћу. Зато одмери Моје речи те буди благочестив у своме срцу како би Ми постао пријатан, и твоја жртва ће се поново примити; истрајеш ли пак против у тајној злоби свога срца, тада грех начини себи одмориште пред твојим вратима и владаће тобом, и ти и сви твоји потомци ће постати његови робови и слуге, и смрт ће снаћи све вас.

7 Зато не дозволи сада греху његову вољу да влада тобом, него сломи је снажно и покори је себи да би био слободан – господар своје воље, која је зла из сржи пошто је из тебе а не из Мене."

8 И гле, тада се Кајин саже доле према земљи као да се хоће покајати за свој грех, али гле, спази крај ногу змију и уплаши се јако од ње и подигну се брзо са земље и хте побећи до Авеља, али гле, змија обави његове ноге да се не помери с места.

9 И змија подиже своју главу и отвори своју чељуст и покрену свој двојан језик и рече Кајину: "Зашто би бежао од мене? Шта сам ти учинила? Гле, ја сам биће попут тебе, а морам да пузим у овом бедном облику; избави ме те ћу бити попут тебе и лепша од твоје жене Ахар, а ти ћеш постати налик Богу, јак и моћан над свим што је на земљи."

10 И гле, тада Кајин рече змији: "Гле, лажеш, јер када сам те нашао у трави и растргао и појео те, преварила си ме! Како сада да верујем твојој речи, јер тада сам морао много да патим због тебе; зато знам твоју лаж и више не могу да верујем твом гласу. А зар ниси малочас такође чула речи Јеховине одозго?

11 Зато ако има у теби познања истине, протумачи ми све то својим гласом и убеди ме у супротно, па ћу ти поверовати и учинити по твојој жељи."

12 И гле, тада поново прозбори змија говорећи: "Гле, за све је крив твој брат Авељ. Хоће да приграби себи власт да господари да би отео твоје право прворођенога, и све то намешта тако лукаво да чак заслепљује љубав Божанства и прави се благочестив пред Његовим очима како би му дао да влада над свим на земљи и да те гази својим ногама и да ти се руга. Јер када си ме нашао у трави и учинио што сам ти саветовала, постао би господар свему да подмукло лукавство твога љупкога брата није пре тога открило шта се требало с тобом збити – који одмах дође теби излицемереном братском љубављу као да ти помогне; јест, и помогао ти је, али не на престо који једино припада теби, него у беду и у потпуну ништавност твога узвишенога бића, што си већ давно требало да осетиш на себи.

13 Гле, штавише и за ову маленкост ти је завидео пошто је Господ прихватио твоју жртву као и његову, и знао је својим срамотним улагујућим вештинама усмерити ионако слабу вољу Јеховину да одбаци твоју жртву, и поврх тога још је морао да те препадне прилично грубим укором.

14 И гле, већ му не би право што те Господ не уништи одмах. Зато ено гле, како још молећи се лукаво хоће наговорити Господа да на теби изврши оно што је сада још милостиво изоставио.

15 И гле, баш то је велика подмуклост Авељева да својим пресрамним дволичним лицемерством Господа хоће довести дотле да му на крају опсењен преда сву Своју моћ, након чега ће га овај Авељ збацити с престола, те ће Бог гинути на земљи, а он ће постати владајући Бог на престолу Јеховином занавек.

16 Зато сада крени; ово је задњи пут да сам још у стању да те снабдем потребном снагом да спасеш Бога и себе. Зато иди брзо до њега и ослови га слатким речима да с тобом дође вољно овамо. А тада ћу га зграбити за ноге и руке, а ти узми камен и удари га јако по глави, па ће га снаћи смрт, она коју је запретио теби преко Јехове. Тако ћеш се ослободити иначе сигурне смрти и отворићеш очи слепе љубави преваренога Бога, који ће тада тебе поставити господарем на земљи и теби подредити смрт греха."

17 Наговорен овако у злу свога срца напусти Кајин ово место и оде до Авеља и рече му слатким речима: "Брате, брате, хајде дођи код мене и ослободи ме змије, која поново хоће да ме упропасти."

18 Авељ му, пак, узврати: "Оно што мислиш да би се тек требало десити, већ се десило; а оно што тражиш од мене у својој покварености учинићу теби у својој љубави. Смрт којом хоћеш да ме снађеш, снаћиће тебе, и моја крв, којом ћеш натопити земљу, вапиће Богу и доћи ће на твоју главу и на сву твоју децу, и камен којим ћеш убити свога брата постаће каменом спотицања и разбиће се на њему сва твоја деца, а змија ће упропастити сву крв земље и деца благослова вапиће за осветом над твојом крви, а затим ће доћи на вас велики мрак и нико неће разумети глас свога брата, као што ни мој сада више не разумеш пошто си пустио да те засени твоја сопствена велика пакост преко лика змије у себи и ван себе, која беше, јесте и биће вечно истинска клетва праведнога суда Божјег.

19 И гле, као што ми је Господ показао намерење целе твоје тајне пакости и дао ми да знам твој велики гнев, тако знам шта хоћеш учинити са мном и учинићеш и зашто.

20 Ох, којега ће слепоћа трајати до краја векова свих векова, хајде одведи ме као невину жртву и учини ми по твојој пакости у себи и ван себе да се твоја змија казни као вечна лажљивица и да затим сазнаш на себи ко је од нас двојице преварени.

21 И срамота коју си нанео Господу заробиће тебе, и после чина отвориће ти се очи и уши не би ли видео како ће ме Господ узети себи као задњу жртву допадљиву Њему из твоје руке, јер убудуће неће ти се дати жртва, него смрт којом жртвова свога брата.

22 И гле, имам сву власт над тобом и лако би ми било да те уништим као ону гору тамо преко реке према поноћи.

23 И гле, назваћу гору и рећи: "Овде сам ја, Авељ, благословени Господњи, пун моћи и силе Светога Духа, зато нестани да те не буде да Кајин сазна како је велика његова лаж!"

24 И сада видиш, Кајине, како је силна гора престала да постоји силом духа љубави која пребива у мени. И гле, исто тако лако било би ми да уништим тебе. Али да би видео да у Богу нема слабости и да у твоме брату нема срамнога властољубља, поћи ћу за тобом као јагње вољно на клање."

25 И гле, тада Кајин Авеља врло љубазно узе за руку и рече: "Авеље, зашта ме држиш? Тражим твоју помоћ, а ти ме већ унапред хоћеш оптужити за смрт на теби; хајде пођи са мном до места где змија чека на тебе и уништи је као ону гору и ослободи мене и одреши себе прекора змије."

26 И Авељ му одговори кратко: "Која је разлика између тебе и змије? Мислиш ли, слепи, да сам и ја братоубица? Зато полазим за тобом и умирем за живот, а ти остајеш жив за смрт."

27 И гле, то беху Авељеве задње речи Кајину и с усана Авељевих више не дође глас до уха Кајиновог, и тако пође вољно камо га Кајин одведе.

28 И дошав сасвим до места где змија чекаше Кајина, ту би место где се Кајинова подмуклост откри и обави ноге Авељеве и његове руке и баци га на земљу и он узе велик камен и разби њим главу Авељеву да његова крв и срж попрска широко земљу.

29 И змија отпусти ноге Авељеве, узе камен у своју чељуст и однесе га пред врата Кајинова и прикри се у песак под трњак, слободна.


20

1 И гле, тада се са свих страна навукоше црни облаци над Кајиновом главом и велике муње севаху на све стране праћене јаком грмљавином и јаке олује почеше да бесне са свих страна и хитнуше велике количине града на плодоносна поља и уништише их до тла, и то би први град који паде с небеса, и град би знаком љубави без смиловања будући да се Божанство у себи поново повредило неделом Кајиновим на своме брату Авељу.

2 И гле, злобни Кајин побеже у своју колибу и нађе своју жену како дрхтећи лежи на земљи и поред ње као мртву поједину своју децу најчешће неблагословену. Тада се најежи и прокуне змију и изиђе из колибе и нађе камен којег бежећа змија стави за његова врата пошто се преко њега оклизну и снажно паде на земљу и поново прокуне пакост змијину и смртоносни камен.

3 И пошто се поново усправи телом испуњен болом, оде до обале веома блиске реке да потражи проклету змију и да је смрска и уништи.

4 Али гле, дошав сасвим до обале, ту виде грозну неман дугу шестсто шездесет шест лаката, седам лаката широку и дебелу с десет глава како плива према њему узводно и још виде како на свакој глави израстоше десет рогова налик круни.

5 И гле, када се ова страшна змија нађе сасвим у његовој близини, ослови га из свих својих глава истовремено и рече: "Па, јаки Кајине, убицо брата свога Авеља, ако ти је воља да се ухватиш са мном у коштац, започни своје разарајуће дело!

6 Негда у трави докле сам била слаба, могао си ме растргнути и појести моје месо и крв, али сада тешко да ће ти тако нешто поћи за руком, јер оно добро јело које си ми зготовио од крви свога брата увеличало ме је и ојачало. Па сада, ако ти је још воља да ме уништиш, почни да појиш своју освету мојом крвљу. Али пошто имаш само десет прстију а не десет руку и не можеш да зграбиш сваку главу одједном, утућиће те осталих осам својим роговима и појешће те својим осам чељустима."

7 Тада се Кајин снажно уплаши и побеже из видика змије и поново прокуне змију и виде колико га је обманула змија. И размишљаше: "Ко ће ме сада помирити с вечно праведним Богом будући да више нема мога брата Авеља? О, три пута проклета змијо – ти си убица мога брата и хтела си сада постати мојим. О, да знам да би се затрла мојим затирањем, осветио бих његову смрт седам пута на себи самом."

8 И гле, тада стаде иза њега змија у лику изузетно дражесне госпођице и каза му: "Кајине, учини то и појешћу твоје тело и попити твоју крв, па ћемо се поново савршено сјединити и владати свим светом."

9 И Кајин погледа убаву госпођицу и рече: "Да, то ти је истински лик, тако си најстрашнија. Ко те види с твојим десет главама, бежаће од тебе као суд Божанства, а код кога дођеш у том облику, трћаће за тобом, ухватити те, волети те више од Бога и сматрати себе најсретнијим ако га зграбиш својим свакад смртоносним шакама, и људи ће ти дизати храмове и жртвенике и лизати твоју пљувачку и јести твоју поган.

10 И да те нисам видео с десет главама, постао бих и ја твој роб, али сада те знам потпуно и презирем те више у том облику него у ранијем десетоглавом."

11 Тада лепа госпођица поново прозбори: "Али Кајине, што се плашиш ових нежних уди на мени и ових меканих груди?"

12 "О ћути", рече тада Кајин, "твоји нежни уди јесу такође многе змије пуне горкога отрова и под твојим меканим надутим грудима лежи непробојни оклоп, којим и на којим ће твоје змијске руке здробити мој сироти и слаби род, јер на такав начин ћеш чак и дива левијатана учинити својим покорним слугом."

13 И гле, тада се жена-змија распали из свога нутарњега гнева тако да њено биће засветли попут сунца и поприми лик Авеља врло љубазнога лица и рече поново Кајину:

14 "Кајине, слепи и неразумни, пакосни брате мој, гле, онај кога си убио каменом, сада стоји преображен пред тобом и нуди ти своју руку да се измириш с њим, и не бој се лика змије која си ти сам. Ко ли беше, ти или змија, који изневери Господа? Да ли ти или змија обљуби своју жену попут паса без претходне свагда наложене жртве? Беше ли ти или змија који похули на врућину и највећом тромошћу жртвова Господу празну сламу? Реци, разгневи ли се змија или ти пакосном љубомором против свога брата? И зар није змија била пре спољни привид твога сопственога зла у себи, којим си сам себе наговорио у својој великој лудости да убијеш свога брата?

15 И како то да сада проклињеш змију која си па сам, и још на крају држиш свога сопственога брата оличеном змијом? И зар ти не рече сопствени брат за свога живота у телу – када си отишао да га доведеш за смрт наводећи у свом лукавству да те ослободи змије – не мислиш ли да је и он братоубица?

16 Реци и одговори није ли тако, и ако је другачије, прокуни најпре змију и не држи за змију мене, који је дошао одозго да ти помогне као преображени брат, него себе самога, и пружи ми своју руку умрљану још братском крвљу не би ли је очистила моја братска љубав своје велике кривице те да поново нађеш милост пред очима Господњим."

17 И гле, тада Кајин у својој слепоћи упаде у Сотонину замку и већ хте пружити заводнику руку, али гле, снажна муња удари с неба између лажљивца и Кајина и наводни Авељ лежа као змија на тлу, а Кајин дрхта целим телом очекујући сигурни суд одозго.

18 И гле, тада рече Јехова из облака: "Кајине! Где је твој брат Авељ – где си га метнуо?"

19 А Кајин се брзо охрабри погледом змије на тлу и рече: "Како питаш мене? Зар сам ја његов чувар?"

20 И глас Јеховин рече снажније но пре: "Крв твога брата, којом си натопио земљу, вапи к Мени! Видео сам твоје дело; где је Авељ, брат твој?"

21 А Кајин прозбори: "Господе, мој грех је толико велик да ми се више никада не може опростити."

22 "Јест", рече Јехова, "зато да си проклет на земљи, која прогута крв Авељеву, и ако на њој убудуће учиниш њиву, неће ти више давати хлеба, и ти да убудуће луташ по њој скитајући и бежећи без крова као звер и да се храниш трњем и чичком."

23 Тада се Кајин страшно уплаши и рече дрхтећим гласом: "Господе, свеправедни, гле, данас ме изгониш из ове земље и морам да бежим пред Твојим лицем и да будем скитница и бегунац на земљи, и снаћи ће ме јаднога да ће ме убити ко ме нађе, зато помилуј ме ради мојих."

24 И гле, тада рече Јехова: "Не, нико да убије Кајина – ако би ко убио Кајина, да буде убијен седам пута! А да те нико не би напаствовао, обележићу те на челу црном мрљом да те нико више не препозна и убије."

25 И ево гле, тада Кајин побеже са својима од Мога лица далеко с ону страну Хедена у ниску земљу Нод. Хеден, пак, беше лепа хумовита земља обилна најбољим плодовима, ту се допаде Кајину и хте се ту настанити, али погледа горе ка хумовима и виде свугде нека човека срдита лица наоружана каменом у руци као да чека на Кајина да освети његов злочин, и овај привид беше дело великога страха у њему, те виде да ту нема останка за њега.

26 Тада бежа све даље ка истоку и доспе у велику низију, ту се сруши изнурен и спаваше три дана и три ноћи. Тада се спусти моћан ветар с планина, пробуди спаваче, па прохуји преко широке равнице, те се смири коначно у дубинама земље која се зваше "Нод" или "Суво дно мора."

27 И Кајин опет погледа навише ка високим врховима гора и више не примети људе, тада не зна шта да чини. Након часка испружи руке и завапи прегласно: "Господе, преправедни, ако до Твога уха из ове велике даљине још доспева мој вапај, погледај овамо преко ових врхова милостиво ради деце и моје жене на обележенога бегунца светости Твојих очију, која је обележила моје чело тамом греха како ме не би препознали са слободним челом на злочину који је забележен на челу и на рукама и на грудима великога грешника, којега је грех превелик да му се икада може опростити."

28 И гле, тада сиђе облак преко високих гора висок седамдесет седам човечијих висина на бегунца и јак глас рече из истога и то беше глас Авељев, који рече: "Кајине, познајеш ли овај глас?"

29 И Кајин одговори: "О брате Авеље, ако долазиш да се праведно осветиш мени, своме убици, учини ми по правди, али поштеди своју благословену сестру и њену децу!"

30 Тада глас поново рече и каза: "Кајине, ко чини зло, јесте грешник; ко враћа зло за зло, јесте слуга греха; ко чини добро за добро, одужио је дуг, и неће остати ништа за његов део; ко добро накнади вишеструко, вредан је своје браће; али пред Богом се рачуна само једно, и то је: чинити добро за зло и благосиљати оне који куну добротворе и давати живот за смрт.

31 И гле, као задњи долазим теби, зато се не плаши преда мном будући да сам сада послат одозго теби да ти као прво покажем да је Господ заиста веран и одан у свим Својим обећањима, а друго да ти навестим да у овој земљи имаш остати са својима и да храниш себе и њих плодовима које ћеш затећи у овој земљи, па и да ти огласим да ти је твој брат опростио твоје недело великом љубављу Оца у њему.

32 А моју крв да окајеш својим сузама докле се не опере њима мрља с твога чела, и своју децу и своју жену да водиш свим страхом пред Господом, и ако извршиш слободно из себе из страха пред Господом, остаћеш и живећеш какав јеси, прогнаником, али у љубави ћеш тицати отврдло срце правде."


21

1 И гле, тада се смири Кајин у свом великом страху. Облак неста и он заплаче сузама кајања, па оде да тражи храну за своје, и размишљаше колико далеко се одлучи од раја те како сасвим изгуби љубав Господњу и сада се избаци у круту правду стојећи на прагу суда из Бога. И размишљајући тако умножише се његове сузе кајања, те му би све јасније како мора да је веома велика његова кривица пред Богом и размишљаше такође да ли би ипак некако било могуће икада доспети само до најмањега дела љубави.

2 Тако размишљаше тамо-амо, горе-доле, и гле, тада у овим мислима доспе са својима до купинова шиба изобилна родом и будући да сви беху страшно гладни за храном, хтеше сместа навалити по глади, жељи и изнад мере.

3 Али гле, тада Кајин дође на праву мисао и рече својима: "О жено моја и децо моја, повуците брзо руке, које сте већ брзоплето испружили за овом изобилном храном, јер још не знамо да ли садржи живот или смрт. И зато хајде да најпре паднемо на земљу и признамо пред Богом нашу велику кривицу и хајде да замолимо Њега у прашини своје немоћи не би ли милостиво благословио најпре овај плод; па уколико то можда и учини из Његовог превеликог смиловања, најпре му морамо захвалити ми недостојни, тек затим смемо се наситити умерено са страхом и дрхтећи."

4 И гле, тада сви одступише неколико корака од шиба и поступише по вољи и по правом познању Кајиновом, који изговори гласно молитву свима и плачући рече: "О свеправедни, велики, свети Боже, погледај милостиво на нас црве у прашини немоћи пред Тобом, свемоћни, који се у својој највећој кривици не усуђују погледати навише к Твојој неизрецивој светости! О, опомени се наше слабости и не допусти да пропаднемо сироти, скрушени, велики грешници!

5 Гле, овај шиб пред нама рађа изгледа добар плод за храну за нас грешнике, али не усуђујемо се јести будући да ослепесмо нашом великом злоћом, те више не видимо да ли је у њему смрт или живот.

6 Зато укажи нам милостиво какав је дух овога плода како бисмо тек тада могли да Те замолимо, да ли Ти, Преправедни, хоћеш одузети отров змије, и затим да пустиш само малу росну капљу Твога благослова на плод да не бисмо пропали. О Господе, праведни, свети, услиши, услиши, услиши нашу слабу молбу!"

7 И гле, тада ужарено црвен облак долете са планина у долину на шиб и из њега удари снажна муња јаком треском у шиб, и гле, велика змија излете из њега шикајући и усмери се отворених чељусти према Кајину, а он се уплаши од ње прекомерно; али гле, муње јој не даваху мира и отераше је хитро у врућ песак широке пустиње, па када сасвим неста из видика Кајиновог, тада поново окрену лице шибу и захвали Богу тихо за ово тако милостиво спасење из највеће свих опасности.

8 И гле, тада виде такође како из овога ватренога облака почеше да падају велике капи на шиб тако да се около на све стране овлажи земља.

9 И Кајин са својима виде велику дарежљивост Господњу, и паде поново ничице са својима и захвали Богу свом усрдношћу свога срца за тако велика доброчинства и рече сав у сузама: "О Господе, Твоја правда је велика и несхватљива – али колика ће тек бити Твоја љубав када се још можеш опоменути највећем грешнику тако великим доброчинствима из Тебе, о вечна љубави! Колика је могла бити пакост која Те није препознала!"

10 И гле, тада се из облака, који још лучише благослов, дао чути глас и прозбори разговетним речима, које гласише: "Чуј Кајине! Моју правду сам преиначио у љубав, али љубав ће бити само код оних који је убудуће неће тражити само у невољи и тескоби, него у својој радости и у својој слободи.

11 Гле, одредићу ти рок на две хиљаде година и за то доба никога неће снаћи Моја правда, и из ове Моје правде израдићу велик сасуд и поставити га изнад звезда и из Моје љубави израдићу други сасуд и поставити га под земљу; па воља вам чинити; ако чините зло, пуниће ваша дела сасуд правде, па напунив се сасуд, прснуће на свим местима те узроковати да се сва тежина сручи на све злочинитеље и усмртиће их све заједно; а сасуд љубави, ако остане празан под земљом, примиће мртве на муку дугу за чишћење, и ту ће се они који се дају очистити пребацити у звежђе за дуге борбе; а они који се ту окоре из своје унутарње пакости, бациће се негда под дно тога сасуда, где ће бити вечнога ридања и вечнога кевкања зуба у гневу Божјем.

12 А сада приступите шибу овлаженом благословом и благујте с њега да утолите глад и премишљајте при томе увек од кога је овај дар.

13 И раширите се у земљи дубине, а на планине да се нико није усудио ступити ногом, јер њени врхови су свети и одређени су домом за Моју децу. Ко од вас икада преступи ову заповест, постаће пленом звери које ту свагда стражаре и наставају – медведи, вукови, хијене, лавови, тигрови, а и велике живе змије, које ће обитавати сасвим доле, такође и све питоме животиње, које ће вам се покорити касније.

14 Једино ако би ко од вас постао сасвим смеран и ако издржи ватрени испит Моје љубави, нека му буде дозвољено да продре у утробу планина и да тамо скупља руду и железо и да из њих прави оруђе онако како вас буду училе ваше потребе.

15 И сада благујте, плодите се и множите мушко и женско и одупирите се змијином семену вашим праведним страхом преда Мном, који сам Бог, вечни, праведни и свети, амин!"


Ханох[уреди]

22

1 И ево гле, тада благоваше; и извршаваху како им заповеђено, неко доба. – Кајин поново спозна своју жену и роди с њом сина и надену му име "Ханох", што значи "Част Кајинова". И Кајин сазове сву своју децу и рече: "Децо, гледајте овде новога брата којега ми је дао Господ за господара над вама, којим ћу га учинити како би било поретка међу вама и престане ваша свађа и зађевица. И даваће вам заповести и хвалиће одане а кажњавати преступнике како бисмо и ми постали народ, велик и пун славе, попут деце Божје, којима нису потребни закони будући да имају љубав, која их ослобађа, а нас је због мога греха ставила под своје ноге, које ће нас згазити ако ми безакони и безвредни немамо једнога који нас заступа и оправдава пред њеном великом моћи.

2 Гле, њихов Бог је и наш, али они у Њему имају доброга Оца – а ми судију. Отац зна њихову љубав и Његово око и ухо јесте код њих. Али није тако код нас. Препуштени смо сами себи и можемо чинити како нам воља. Но, ако хоћемо опстати, потребни су нам закони и поредак, јер би иначе сада један другога могао убити у свађи и зађевици по нахођењу, те би се сасуд правде напунио пре времена, те бисмо сви пропали под великим теретом наших грозних дела, који би се срушили на нас. Зато хајде да сви снажно прионемо и скупимо камење, велико и мало, и подигнемо висок и чврст дом за њега и колико нас има за свакога од нас мали у великом кругу око његовог како би све могао да прегледа и посматра шта ко чини и ради. А он да буде слободан сваком послу као кнез у вашој средини и да једе од ваших руку.

3 А за сада сам ја у име правде Божје као отац законодавац свима вама и тешко ономе који буде непослушан мојим заповестима! Моја клетва ће га тешко погодити, а затим неће бити смиловања над проклетим у моме срцу где више не пребива љубав него само правда.

4 Гле, где пребива љубав, има и смиловања и важи љубав за правду, а где пребива само правда, једино може важити правда за правду и суд за суд, награда за награду, оданост за оданост, послушност за закон, суд за непослушност, казна за преступ, клетва за издају и смрт за смрт.

5 И то да буде посвећење ове моје изреке да се сада свима вама заклињем небом и његовом неумољивом правдом и земљом, тешким стаништем клетве Божје, да ће свакога преступника погодити строго и тачно што сам обзнанио сада свима вама својим устима као отац и владика.

6 А затим долази ваш брат као ваш истински господар и законодавац према његовом праведном спознању и слободном нахођењу, сходно чему ће бити и слободан закона будући да свака његова слободна радња вама мора постати и остати законска докле сматра добрим да је поништи.

7 Сада знате моју вољу и по њој чините и поступајте ако хоћете опстати у строгоћи правде кроз законе за поредак ради избегавања суда који би иначе снашао све да није постављен у правди суд за суд."

8 И гле, тада сви одступише и прионуше на посао да саграде град, и рађаху на њему шездесет година. Будући да им се зграде често урушише, потребно им би много времена да изграде дом новом кнезу и довршише га тек како показах Ханоху у сну како да граде будући да Ми би жао сироте деце која при овој градњи беху изложена многим и великим злостављањима од, истина, до тада веома сређено строго законски правичнога Кајина, који сада своје вођаше као тиранин под великим ужасом и под великим страхом и трепетом од казни без милости и сажаљења будући да у њему не беше љубави – праведног кроз послушност према свим законима, не помишљаше, пак, да послушност која је гола последица великога страха заправо ни није гдекоја послушност, него чиста себичност, љубав према себи, јер онај који љуби сам себе, држи закон из чистога страха једино од свагда сигурно следеће казне при преступу истог, будући да се сам себи одвећ смилује ако осети бол казне у својој неумешној слабости; а нађе ли гдегде најмању прилику да буде непримећен у свом срцу, проклињаће закон и његовог даваоца и газиће закон ногама.

9 Па ако је гдекоји негде скупио већу силу, насрнуће двоструко свирепије на све законе, били добри, били лоши, и потрће их и уништити заједно с њиховим окрутним законодавцем. (Ово нека добро премишљају и све вође и законодавци овога времена јер и њих чека иста судбина ако мисле да је страх једино средство одржати ред и њихове користи немом послушношћу робова, иначе ће ускоро сви горко окусити какве плодове рађају закони који не извиру из чисте некористољубиве љубави, пре или касније, овде или пак свагда извесно с оне стране.)

10 Јер гле, Кајин поступаше овако у неку руку законски свирепо зато што не нађе увек код Мене пуну милост и готовост кад год би после рђавога дела проливао сузе кајања. А то нисам могао учинити будући да је његово кајање било усмерено на губитак милости, а никада на Моју љубав.

11 И гле, ко тако жали, не жали истински дубоко за губитком живота, него само пре свега за губитком удобнога живота, те је његово кајање криво, будући да му није стало до савршенога поновнога сједињења са Мном. Да и хоћу да му дам што не тражи и неће, само би добио смрт таквом заменом воље, пошто је слободна воља сушти живот човека.

12 И гле, то и би случај код Кајина будући да је изгнао љубав, а у замену зграбио правду, не размишљајући да без љубави нема правде и да је правда заправо највећа љубав главом без које би све морало да пропадне.


23

1 И гле, саградив сасвим град, тада Кајин узе Ханоха и одведе га у високи дом саграђен за њега, и ту у присуству све своје деце а и већ унука преда њему пуномоћ над њима и позове га да свима њима да законе по своме доброме спознању својим слободним нахођењем тако што рече:

2 "Гле, Ханоше, овде у овоме дому саграђеноме сада једино за тебе предајем ти сва своја очинска права са свом влашћу и силом за слободно вођство деце моје, твоје и све њихове кроз законе према твоме нахођењу, које има да држе светима; јер мало је стало до самога закона да ли је овакав или онакав, него све је стало до тачнога придржавања истог, па према томе гласиће: "Сходно њему творити, право творити; а против истог, сасвим неправо", те се свагда мора кажњавати по мери преступа.

3 Тако постајемо слободни држањем, а не законом, до које природе није стало ништа, него једино до обазирања на исти.

4 Међутим, ти као законодавац јеси слободан свакога држања зато што твоја слобода мора бити света закона ради; јер ако би и ти био везан законом, онда би те спутавао да поступаш у нужно слободном подручју, будући да би тада био сам заробљен истим. Зато мораш стајати ван њега, слободан као неко који не познаје законе, али сваки твој поступак мора им бити строгим законом пошто су сасвим предани теби и ако хоћеш, морају да поступају како хоћеш тако да свако њихово мицање и кретање не буде ништа друго до једино твоја воља."

5 И тада нови кнез отвори уста и рече веома заповедничким гласом: "Ево чујте, моји поданици сви заједно, мушко и женско! Да нико није сматрао нешто својом него једино мојом својином како би престале међу вама свађе и зађевице! Зато ћете сви убудуће служити само мени и радити за моје оставе; зато ћете добити да једете све према вашем труду и оданији ће смети да ми приђу ближе од мање оданих и ту да имају бољу храну надзорници и вршиоци права и извршитељи праведних казни. Тешко непослушноме! Тога ћу изгнати у планине и животње тамо нека га удаве и растргну. А они који преступе моје законе из тромости, непажње и лакоумности, да буду кажњени прутевима до крви; а они који би се усудили да мени као кнезу приговоре у било чему, да буду кажњени змијама све до сржи својих костију и да им се истргне језик и да се баце змијама да их поједу; и ко ме погледа попреко, да му се ископају очи да надаље више не гледа свога кнеза; а троми да носи терете и поступаће се с њим као са товарчетом с моткама и батинама да му ноге постану покрељивије и брже руке.

6 Иначе, другога закона вам не дајем осим покорности у свим мојим слободним жељама и заповестима, које ћу вам издавати не само свако доба дана него и ноћи, амин!"

7 И гле, тада се запрепасти сам Кајин и сви остали преко сваке мере и изиђоше згранути страшно из дома Ханоховог и опчинише у свом срцу свога свирепога оца Кајина, који им приреди тако бедну судбину за њихове тако велике трудове.

8 А када дође вече, огладнеше сви и не усуђиваху се јести и одоше тужни Ханоху и рекоше: "Господару, радили смо сав дана, па нам дај и да једемо као што си обећао."

9 А Ханох се подиже и рече: "Где су плодови вашега рада? Донесите их овамо и покажите ми их и ставите их у моје оставе, па ћу доделити свакоме што је право!"

10 Одоше и донесоше како им заповеђено, једни много, а други мало, и ставише их пред његове ноге.

11 А Кајин и његова жена не донесоше ништа мислећи да су слободни. И гле, тада Ханох подели плодове и рече: "Ко је радио, да и једе, а ко није радио, да ни не једе!"

12 Па тако мораше Кајин и његова жена овај пут постити; и гле, тада Кајин са својом женом плачући изиђе из дома Ханоховог и не нађе ниједно сажаљиво срце међу својом децом и унуцима; тада изиђе на поља и једе од преосталих плодова, и будући да за њега не беше подигнут дом, преноћи са својом женом под ведрим небом.

13 И када следећега дана поново дођоше његова деца да раде, нађоше га како већ скупља плодове. "Гле", рекоше, "ради први пут у овој земљи; тако му и треба када је хтео право место љубави!"

14 И гле, након што радише поново без престанка до средине дана, једни скупљајући плодове, други градећи још више кућа и домова и остава и други служећи своме кнезу за његову удобност и његовој жени и његовој деци, тада дођоше опет сви њему у високи дом и донесоше му плодове и друге знаке њихове заморне марљивости и заискаше јести по праву, исто тако и Кајин са својом женом.

15 И гле, тада се подиже Ханох љутито озбиљан и рече: "Колико пута да једете на дан! Да не мислите да скупљам плодове за вас да се безбрижно кормите? А од чега да живим ја и моје слуге, којих посао није да раде попут вас, него да носе свога господара на својим рукама? Зато удаљите се од мене и да се нико од свих вас није више усудио да ступи пред праг овога мога високога дома! Од сада ћу дневно преко мојих слугу скупљати плодове од вас за мој дом, а ви можете јести штедљиво само од оних плодова који су пали сами од себе са жбуња и дрвећа, како скупљачи, тако и градитељи. И то да вам је нова заповест коју имате држати светом; тешко преступнику!"

16 И гле, тада Кајин узе реч и упита Ханоха сав тужан и дубоко тронут: "О Ханоше, велики кнеже, мој бивши сине, реци по своме срцу право и праведно зар твој отац и твоја мати нису изузети од свега овога што си заповедио мудро својим поданицима по своме слободноме нахођењу? И ако морам бити раван својој деци, заповеди да хране и свога оца и своју матер, који смо већ стари, тегобни и веома слаби, или допусти милостиво да пођем одавде до на крај света да не видим горке јаде моје деце надаље где гину под тешким јармом слободне правде."

17 И гле, тада рече Ханох: "Како то да ме питаш? Зар не чиним право ако чиним како си ме научио и овластио? Зар ниси сам прогласио без закона једино само мене и ниси изузео себе? Па како то да сада од мене захтеваш противправно тако нешто, те хоћеш да ме примораш да се на теби првом законодавцу покажу без милости строге правне последице непослушности као застрашујући пример! И поступим ли тако, кажи, чиним ли неправду? Јер будући да код нас нема љубави, него једино голо право, како то да дираш о законе мога слободнога нахођења ради изузетка као неке милости, која се никада не може слагати с правима закона твога кнеза? Што си ми отац, шта ме се тиче? Када сам постао преко тебе не хотећи под било којим условом. И тако си ме родио без моје воље и учинио ме кнезом без исте! Па реци ми, будући да сам постао и јесам што јесам и какав јесам сасвим без моје воље, будући да је нисам имао, а и ни под којим било условом, чисто случајно твојим сладострашћем и кнез твојим частољубљем, коју обавезу, дакле, правно посматрано имам према теби?

18 Зато бежи ми с очију куда хоћеш да те не сустигну строге последице правде! То да ти буде једина милост коју ти пружам слободно из мене будући да могу чинити што хоћу. Сада иди и бежи!"


24

1 И гле, тада Кајин заплаче и оде отуда са својом женом и четворма деце, двама мушких и двема женских и после четрдесет дана доспе до обале мора и препадне се видев велике воде како мишља сасвим озбиљно да доспе на крај света, и размишља: "Ако ме Ханох буде прогонио, куда да побегнем?

2 Преда мном је крај света, а лево и десно су високе горе на које не смем ступити и милостиво око и ухо Господње је затворено за мене. Такође овде видим стране, неблагословене плодове, ко ће се усудити да их једе? И залиху коју смо понели сада смо већ појели. Шта сада да чиним?

3 Хајде да још једном завапим и повичем ка Господу; или ће ме услишити, или ће нас пустити да пропаднемо, па ћемо барем на крају проћи по Његовој вољи, коју зацело током свега овога дугога века нисмо познали у нашој великој слепоћи."

4 И гле, тада се Кајин након тока времена од седамдесет седам година опет поче молити Мени три дана дању и ноћу непрекидно и дера се непрестано: "Господе, праведни, препун љубави, погледај милостиво доле на Свога највећега дужника и учини ми по Твојој светој вољи!" И ове речи понављаше на хиљаде пута.

5 И беше Ми га жао како викаше онолико јако и бескрајно јадно. Гле, тада послах Авеља к њему у пламеном огњу, који му упути речи из Мене и рече: "Кајине, дигни се са земље и погледај ме у лице, па ми реци да ли ме још познајеш."

6 Тада се Кајин усправи и посматра страшљиво пламен и не препозна га ни по гласу ни по лику, па га упита тресући се превеликим страхом: "Па, ко си ти чудновато биће у овом пламену?"

7 И Авељ му одговори: "Ја сам твој брат Авељ у пламену божанске љубави пред тобом! Шта хоћеш да ти буде?" – "О брате", рече Кајин, "ако си ти, гле, више немам воље. Мој син Ханох ми је узео све, и моју вољу. Сада више немам воље, и гле, какви смо сада, сви смо сасвим без воље. Зато не могу рећи ништа друго до нека мени и свима нама буде по светој вољи Господњој."

8 Тада рече Авељ: "Онда чуј! Ово је воља Господња, мога Оца и твога Бога, да једете од свих ових плодова које нађете овде без бојазни, јер змија је протерала тебе овамо, а остала је код куће код твоје деце у граду Ханоху са свим својим отровом и више нема шта с вама. Јер када човек преда своју вољу, онда пакосни накот више нема ништа с њим; а ко своју вољу подреди змији, тај је њен заробљеник и приближио се крај његовог деловања.

9 А ко је побегао из њених сада ојачалих омчи, па спасао задњу кап своје воље и положио је на земљу пред лицем Јеховиним, томе ће Он дати нову вољу из Себе како би даље могао поступати као оруђе Господње. Тако је за тебе воља Господња да надаље поступаш по Његовој вољи, па ако би тебе и твоје негда нашли потомци Ханохови, неће препознати тебе и твоје будући да ће вас љубав Господња пећи сасвим црнима трајно.

10 И име "Кајин" ће ти се узети и даће ти се друго име, и оно гласи "Атеопе", што значи "Безвољни по Вољи Божјој". И тако са својима мораш плести веома велику корпу од трске дугу седам висина човека, широку три висине човека и високу једну висину човека, веома чврсту, па је затим мораш засмолити разном смолом. Па извршив то свом марљивошћу, мораш је поставити уз велику воду и мораш скупљати плодове за четрдесет дана. Када то учините, ставите плодове у корпу и уђите коначно сви у корпу.

11 Затим ће Господ пустити велике бујице од велике воде, које ће дићи корпу с вама и однети вас у далеку земљу у средини ове велике воде, где ћете бити потпуно сигурни од сваког гоњења Ханоховог.

12 И тамо ће бити мале земље близу и нашироко у тој великој води, и ако вас буде превише у једној земљи, онда тражите ближње и тако стално, те оживите по вољи Господњој постепено све мале земље у великим водама.

13 И ако не заборавите Господа, даће вам негда да обитавате у једној великој стаменој земљи, где ћете остати све до краја света, тек када се прво очисти од клетве потопом који ће се ускоро сручити, који ће удавити и уморити потомке Ханохове и многу децу Божју, који ће пустити да их улове лепе кћери Ханохове.

14 Међутим, вас безвољне нека не досегну бујице тога потопа будући да вас је воља Господња поставила на воде Његовог великог сажаљења. И ако вам буде потребно било шта, знате ионако где је велики давалац, који вас неће напустити ако Га ви не напустите у вашим срцима.

15 И сада приђи ближе, "Кајине"!" И гле, тада Кајин приђе пламеном брату Авељу и Авељ га загрли, те поста црн као угаљ и његова коса се заковрџа као крзно. Исто се догоди и свима петоро осталима.

16 И тада рече Авељ: "Сада, брате Атеопе, јеси слободан сваке кривице, која је остала код куће код Ханоха, па тако сада поступај по вољи Господњој! Амин."


25

1 И гле, тада неста Авељ, и Атеопе благова плодова потпуно радосно први пут у свом животу и учини тачно како му заповеђено.

2 И тако његово задње племе оживљаваше сва мала копна у водама све до дана данашњег и после великог сатирања змијиног накота великим бујицама с небеса и велика копна која данас називате "Африка", "Америка" и "Аустралија". И бујице не усмртише његово племе и још је исто све до часа овога задњега доба ради сведочанства зверстава тадашњег и садашњег доба Моје и Ханохове деце.

3 И гле, тако овај Атеопе живи природно и духовно до овога часа сакривен на малом копну у средини великих вода које ниједан смртник неће наћи као сталан посматрач вашег чињења и терања.

4 И гле, благоваше и пијаше плодова сваке врсте и рађаше још седамсто деце још хиљаду година. А тада га обнових и више не благова ни пија будући да се насити Мојом љубављу занавек, која је најбоља храна. Јер ко се њоме насити, неће видети, окусити ни осетити смрт занавек, и више неће гладовати хране ни жеднети пића, и његова смрт ће бити жив иступ из живота животу у живот живота живих живим који сам сâм.

5 И овако насићен Атеопе живи све до овога часа телесно као први син човечији на широкоме лицу земље и уме гледати чињење и терање свих људи, и према томе је стари сведок свих Мојих дела све до вас.

6 Знао је Ноја, Аврахама, Мојсија, све пророке и Мелхиседека врховнога свештеника.

7 И беше сведоком Мога рођења и Моје нове творевине највећим свих Мојих дела, наиме делом избављења. И тако ће остати сачуван и до потпунога спуштања Мога светога града, што управо сада започиње, где ће тада потпуно бити примљен као веран стражар на вратима, јер осим Мене нико не зна змију толико скроз-наскроз колико он, коме је задала највише мука.

8 И гле, ово је приповест Кајинова дата сада вама за зрело размишљање о вама самима да се овим нађете утолико пре и утолико лакше и спознате ваше зло у коренском влаканцу и да га сатрете у самој сржи, те у Мојој љубави опет нађете већ толико дуго изгубљени рај и да коначно постанете истински одани житељи Мога новога, великога, светога града, као што сам свих вас најоданији, најсветији и најбољи Отац од свих векова до векова, амин.


26

1 А сада се осврни накратко према Ханоху, и показаћу вам још у пролазу како тамо изгледаше након истека од само тридесет година.

2 И гле, Ханох такође изабра себи најлепшу жену и уз то још две наложнице и блудничијаше с њима преко мере. Тако се његов ум помрачи толико да сасвим заборави на своју владавину, и оно мало мисли, које је једва био кадар да мисли, врћаху се једино око удобна живота, сјаја, мекане одеће и блуда.

3 Само када му његови поданици доношаху прилично пуно добрих јела плодова сваке врсте и прилично пуно светлуцања пред његов дом и прилично меку одећу ткану од најтананије траве која рашћаше подно планина, тиме већ би сасвим задовољан и не марјаше пуно о законима и власти.

4 Али гле, тада његови поданици приметише да поста млак, те се почастише његовом слепоћом. У том и његове слуге приметише како стоје ствари и посташе веома препредени и лукави као сама змија, па настојаху да свога господара непрестано успавају на сав могућ начин, а и дозволише поданицима лажно – такорећи милостивим огласом од кнеза – све могуће забаве ако им само прилично марљиво испоручиваху њихове све обилније дарове.

5 И гле, када ове слуге видеше да некажњено могу чинити што хоће, тада почеше владати и дадоше законе поданицима. Прво, кнезу указивати божанску почаст разним жртвама и друго, кнезу давати најлепшу кћер нека поданика, и оном поданику који буде тај сретан давалац биће отпуштене све дажбине и постаће слободан власник своје куће и имаће приступ у кућу кнеза и моћи ће ту да се занима с његовим слугама и свих неколико година ће смети једном да погледа свога кнеза и да му захвали за тако велику, изузетну милост.

6 И гле, ту змија изведе, како ви кажете, прави генијални потез, јер сада родитељи своје кћери задржаваху код куће и обраћаху сву пажњу да постану нежне и лепе не би ли тако једном можда такође прибавили положај слободних грађана; па таква једна лепотица више не погледа когод обичног будући да се осећала одређеном за кнеза.

7 А шта се догодило из ових узајамних превара? Ништа друго до најгоре што можете замислити вашим најдубљим мислима, наиме, слуге коначно присвојише сву власт лукавом изликом, наиме тако што палацајући веома добро убедише кнеза Ханоха да сада више није кнез него бог народа и да би било недостојно за његову бескрајну и неизрециву величанственост, као што је то сада његова божанствена, да даје законе земаљским црвима и да би они из неизмерног поштовања према његовој изнад свега узвишеној светости преузели на себе овај недостојни посао и тако нека не чини ништа осим једним мигом да испољи свиђање или несвиђање и блага, која буду скупљали у великим количинама за њега, да прихвати преблагонаклоно и премилостиво.

8 Уосталом да се народу покаже само једном годишње када ће сви пасти пред њим и обожавати га у прашини; а ако затим некоме од прашњавих црва хоће указати неку посебну милост, нека се то догоди од њега јаким ударцем о главу црва његовом светом ногом.

9 И ако би се коме доделила ова нарочита милост, можда ради жртве неке лепе и дражесне девојчуре, да се онај сместа дигне са земље и да погледа божанствену величанственост господара све моћи и силе те постане слободан грађанин светога града узвишенога бога Ханоха.

10 И гле, ове фине речи његових слугу ласкаше његовој себичној сујети толико да сместа потпуно приста свему. Авај, страшнога лудака!

11 И гле, сада слуге постигоше чему већ дуго жуђаху, наиме законодавство, казне и према томе сву власт, и тако насташе место једнога десет кнезова, који ни најмање не разликоваху људе, њихову браћу, од осталих животиња и поделише их само у разумне и неразумне звери. И само ако би таква разумна животиња повољно извела лукав, препреден потез у њихову корист, онда му се доделило право такође назвати се човеком.

12 И ових десет кнезова видев како се људи-животиње слепо покоравају њиховим законима, наравно из превеликога страха од бескрајних злостављања, тада сваки од њих изабра мало-помало такође десет слугу из слободних грађана града и подиже их у одређено племство заједно са својим женама и децом. Али зато им се наравно мораху давати њихове кћери (ако им беху довољно лепе и дражесне) за курве с којима рађаху децу на сто и хиљаду коју затим предаваху људима-животињама на издржавање; па када одрастоше, онда мушка посташе такође људи-животиње, а женску, ако лукавством змије посташе најчешће веома лепе и дражесне, учинише такође опет курвама и често спаваху с њима већ у њиховој дванаестој години и учинише их тако неплодним; па када би после мало времена изгубиле све своје дражи, избациваху их животињама и мораху да раде за њих и називаху их "хухоре", што значи на ваш начин "људи који одржавају стоку".

13 И гле, тако се овај начин живота настављаше више од тридесет година. А затим, будући да се људи намножише на овај блудан начин на више стотина хиљада и раширише веома у земљи тако да се више не могаху прегледати, саградише још десет градова уз неподозрив пристанак Ханоха, њиховога сада савим изнемоглога и безделатнога бога, и назваше их по именима десет кнезова који се зову:

14 Кад (Лопов), Карак (Сводник), Нохад (Варалица), Хуид (Худи), Хлад (Хладни), Уврак (Семе Змијино), Фарак (Свирепи), Молаким (Лажов), Уврахим (Фини Ласкавац) и Тахирак (Зликовац).

15 И гле, сваки град саградише тачно по узору на град Ханох, те и у свакој средини поставише високу тврђаву попут високог дома Ханоховог и окружише је бедемом и шанцем, и замисли, будући да људи тада још немаху оруђа као куке, ашове, будаке и пијуке, мораху да користе своје шаке да рију земљу својим прстима као волухарица.


27

1 Нећу спомињати злостављања која се дешаваху при таквој градњи, него водићу вас до главног. – Пошто сазидаше градове, ступише десеторица кнезова Ханоху и рекоше: "Ханоше, велики узвишени боже све власти и силе (премда већ би слабији од комарца и нема никакву власт) и највећи господару све правде! (Која се заснивала ни на чему другом до на крађи, блуду, превари, свему злу, хладном осећању, змијином окоту, свирепости, лажи, ласкању и злочину сваке врсте). Гле, твој народ је нарастао под премудрим вођством твоје бескрајне, несхватљиве и неистраживе правде (беше то заиста бескрајна, за њега сасвим несхватљива а још више сасвим неистражива правда) и раширио се по свој широкој земљи твоје божанске славе и не може се више прегледати са твога високога дома, и ако бисмо га испустили из вида, чинио би шта хоће; јест, штавише могли би толико залутати да уместо тебе, коме сада једино припада све обожавање, поново почну позивати и обожавати старог Бога Кајиновог, и стари Бог би се опет могао сетити да неког од њих услиша и да га опреми непобедивом влашћу, након чега би могао окупити велик народ, насрнути на нас и коначно сасвим нас уништити. (Такве бојазни итекако доликују таквом моћном богу).

2 И коначно не бисмо имали ни довољно поштених слугу, који би свугде одлазили и узимали плодове и доносили овамо, и на крају би нас ове слуге надмудриле на путу и појеле би напослетку чак и оно што је једино за тебе, о велики Боже, произвела послушно земља!" (Дакле и зебња да умре од глади поче мучити великога бога)

3 И гле, тада се Ханох веома смете и не зна шта чинити, будући да од свега тога претходно ништа не знађаше колико се његов народ намножио. Коначно се диже и рече крештавим гласом пуним страха: "А како би било да их, оне сувишне, мало-помало поубијамо и смањимо их на први број слабости и без храбрости? Шта мислите ви моји најоданији?" (Лепа намера за божанску правду)

4 И гле, тада рекоше десеторица: "О преправедни боже, размисли шта је могуће а шта немогуће! (Дакле, најмудријег, најмоћнијег и најправеднијег бога његове слуге морају учити о могућем и немогућем). Јер гле, прво би у великим гомилама насрнули на тебе и на нас и уништили би све нас ако бисмо само једног убили и друго, опомени се сасуда над звездама, о којем нам је често говорио Кајин, и ако почнемо чинити грозоте, шта ће се десити!" (Значи велики, моћни бог ипак се плашио старог Бога)

5 И гле, тада им Ханох рече: "Па онда чујте моју вољу, која гласи силовито: Сваки од вас мојих десеторице најоданијих слугу нека се настани у једном од десет градова и нека господари и влада у моје име и нека даје законе по правом разумевању и спознању и нека их држи и спроводи тачно и строго! Ако неки икада попусти у праведној ревности, поставићу над њим онога који је био најоданији и најревноснији од вас. Према доношењу плодова ћу вас познати. Први који донесе дарове као пристојну дужност за моје свето величанство, тај ће и први пожњети похвалу правде и прихватићу од њега оно мало као да је много, а доцнији ће морати донети много и примићу као да је само мало, јер ћу отуд одмеравати њихову тромост и праведно похваљивати или праведно прекоравати њихове поступке, а последњи ће бити предан првом да се поправи у ревности и у строгоћи свих праведних ствари; јер строга правда је једини темељ неког царства каквог имамо и поседујемо сасвим власним.

6 Ово је моја праведна и строга воља, који сам ваш бог и господар будући да не можете ни не треба да имате другога са свим слободним и службеним поданицима. Ваљда је некада постојао стари Бог, који такође би веома моћан докле би праведан, али онда је изгледа испустио правду и чинио добро злочинцима као праведницима из неке одређене љубави, сличне нашем чувству према лепим женама, и овим је себе сасвим сатро и сада га више нема.

7 Зато сам сада ја на његовом месту, као што ме видите, зато ће и позивање тог старог Бога веома мало вредети, пошто га више нема. Зато у свим стварима имате се обратити мени, коме је сада својствена сва моћ и власт! Амин!"

8 (Такве и још много горе описе морам слушати данас о Мени од многих стотине хиљада, који њихову голу неразумност кроз свој најмрачнији ум – способност свих животиња њиховим оштрим чулима – стављају на Мој престо и сами себе обожавају и сада себе више не називају "богови", будући да им ово име звучи превише просто и будаласто ниско, него "филозофи", и још "учењаци", и "научници" или "доктори" свих врста. Ови, најмрачније врсте, штавише хоће и да ме присиле да код њих најпре похађам школу ако бих хтео да будем Бог пренаученима овога толико много просвећенога времена; а Ја кажем да је и кишна гљиста разумнија од њих мада има само једно чуло. Ја кажем да ће се ови ускоро наћи у највећем чуду, па ипак неће видети више од волухарице у земљи и зашиљеним и веома дугим ушима неће чути више од рибе у води пошто нема гласа па ни слуха.)

9 И гле, баш то би добра, непресушна вода на њихове воденице, јер ту Ханох би предусретљив њиховим дубоким жељама и даде им строгу заповест, што им баш беше право; јер тек сада бише као створени, власни да се понашају распуштено како хоће и да варају народ и њиховог глупог бога.

10 И гле, пошто, дакле, бог Ханох оконча беседу, отпусти ове своје слуге. А ови одоше привидно дубоко ганути таквом снажном беседом, а у својим срцима бише радосни одвећ великом глупошћу Ханоховом мислећи да из свакаква страха и бојазни учини њихову вољу строгим законом и на крају сам поче веровати да је бог. Међутим, по задњој тачки се страшно преварише, јер Ханох знађаше при себи итекако добро да није Бог, будући да му његова слабост и потпуна изнемоглост итекако показиваху како стоји с његовим божанством.

11 Али само друге хоћаше да задржи и учврсти у крупној слепоћи да буде бог ради добити, и мишљаше: "Лако је са слепцима, јер не разликују црно од бело и држе дан за ноћ и обратно". Но, ту се и он преварио. И тако би међу њима прави лудачки однос јер један држа другог глупавијим и већим.

12 И чим се поново састаше у својој одаји, Кад стаде беседити и рече: "Ну, браћо моја, који још имамо Кајина нашим оцем и који смо видели праоца Адама и праматер Еву, којих не зна и није видео Ханох, нити ће икада видети Адама. Гле, Кајин, наш отац, би злочинац какав нико од нас никада није био нити ће бити и будући да се обратио Богу Адамовом, Овај му даде што је хтео.

13 Ну, шта нам пак треба више? Знамо и очевици смо Његових дела. Према томе знамо где пребива велики самодржац. Учинимо у изобиљу оно што је Кајин учинио у невољи – и будите уверени, брзо ће се показати ко је прави господар у земљи дубине. Зато нека свако од нас подигне овом Богу жртвеник и жртвује Му плодове земље и моћ над њом неће изостати, онда може Ханох, онај лудак, дуго да чека височанску обавезу његове умишљене светости од нас, који смо видели Адама и Еву."

14 И гле, пошто Кад сврши беседу, диже се Карак и рече: "Браћо, ако је тако, онда имамо добивену ствар. Што се мене тиче, потпуно се слажем са Кадом. Зар не бисмо били лудаци већи но цео Ханох ако бисмо га ми, моћнији, хранили ни за шта до да учврстимо његово лудило и још уз то да га товимо како би постао још похотљивији да спава с нашим најлепшим женама. Па када му се више не свиђају, као што сви знате, тек треба да будемо изузетно помиловани ако некоме препусти неку. Ту сматрам, задржаћемо најлепше за нас. Мање лепе даћемо нашим слугама, остале нека буду власништво наших поданика, а Ханох нека лиже крв сопствених кћери и нека осети срамоту из сопствене шаке и нека смрша као нога јарца и нека једе са телцима и пије са птицама. И као што је учинио с нашим оцем, зашто да му сада не учинимо исто? Када је задржао за себе што је заборавио да учини отац Кајин и морао је да бежи премда бејаше његов отац као и наш. А гле, он нам је само глупав брат. Шта нас сада може омести да му наплатимо бекство Кајиново? – Гле, то је моје мишљење пробитачно за сваког од нас будући да ћу с моје стране учинити старом Богу како је Кад веома мудро нашао правим и делотворним."

15 Из свих јекну једногласна сагласност на беседу Каракову, нашта се подиже Нохад и поче говорећи: "Знате моје звање и струку коју сам вршио по вољи Ханоховој сасвим одано, марљиво и ревносно. Но, питам вас све шта имам од тога све ово дуго време, и сигурно свако од вас ће ми одговорити: Ама баш ништа! То значи, помагао сам највећој варалици да вара и према томе био сам преварена варалица. Морао сам због његове претворене варке пред гомилом лоше да живим, да ускратим себи сваки ужитак јавно, као најстрожи старатељ часности, само због лицемерна мишљења да бих зато тајно уместо похвале и невидљиве накнаде и плате за јавну нагрду примио од његовог несхватљивог лудила још најгрубље прекоре и претње сваке врсте. Вама свима је било лакше и могли сте чинити по вашем задовољству штошта што је мени било немогуће пошто сам стајао на врху његове правне лудости и морао чинити и спроводити прецизно сваку његову најлуђу и најгнуснију жељу како би мојим усиљеним лицемерством, у шта сам се добро разумевао – или пре морао разумевати, добиле некакав правни премаз, зашта сам затим као правна варалица због пуноважности моје преваре опет морао дозволити да будем преварен, и то троструко: прво, од Ханоха ради права, друго, од мене самога ради народа, и треће, од народа и свих вас ради Ханоха. Мислим да сам вам обелоданио довољан разлог свог потпуног незадовољства и тиме и ставио моју утвару пред вас до ногу. И сада просудите сами да ли можда грешим ако из захвалности за такво признање узимам са себе троструку превару и тако је хитнем свом силом на Ханохову главу што ћу га разоткрити пред народом. Па нека гледа куда ће кренути његово божанство и нека трчи за њим као хром за јеленом. Према томе ћу и учинити што је Кад нашао добрим и потпуно ћу извршити савет Караков, и моје дажбине нека буду нешкодљиве његовим очима и кас мојих камила неће узнемиравати његово ухо. И тако узимам власништво од града мога имена."

16 И гле, тада рекоше остали: "Нохад је беседио савршено добро, и зато чини и правно и добро."

17 На то се подиже Хуид и савије звук свог гласа као муњу у худу скупштину и рече жешће од свих осталих говорећи: "Саслушајте ме добро, браћо и синови Кајинови, изгнаника, и разумите сваку од мојих речи великога значаја!

18 Ко ће да изброји све капи крви које су текле преко мојих јаких руку према пресудама Нохада, преваренога, из леђа и бедара сиротог и слабог народа, који је колико и Ханох и ми потомак Кајинов, не можда због преступа неке заповести или некакве лењости ма и најмање привидно кажњивог узрока, него једино, као што сви знате, чисто само њему ради разоноде и убивремена, да не споменемо она злостављања при градњи свих градова, тако да ми је потпуно несхватљиво како су ови сироти још остали живи све ово дуго време мучења. Знао је на сваку примедбу да нам предочава крхкост онога сасуда над звездама, а заборавио је савим на онај под земљом.

19 Али питам вас све према праву и правичности да ли би народу било боље под крхотинама сасуда него под нашим непрестаним ударцима жилавих прутева, тврдих палица и чврстих батина? И реците, шта ли је учинио за сасуд љубави под земљом? Ваљда, осим безбројних капи крви наше браће мало ће се налазити у њему. И да нисмо лукаво преузели власт, зар не би као бог свакога ужаса почео да убија једнога по једнога?

20 Сами смо морали бити свирепи докле смо још били његове слуге да му приштедимо свако подозрење. Коначно, градови су саграђени, народ је распоређен, власт је наша као и ново признање старога Бога и обећана Му жртва. Шта нам треба још? Када нам се народ покоравао докле смо га злостављали, сигурно нам неће постати неверан ако излечимо његове задобијене ране мудријим и блажим законима него овима црне свирепости. Гле, назван сам Худи, али овде хоћу да поставим велико питање ко је заправо худ, да ли ја, да ли Ханох, или змија Кајинова? Држим да је Ханох учитељ сваке худости, и змија мора да је сав свој накот снела у његово срце – иначе не би било могуће замислити такве свирепости од брата својој браћи својом браћом и браћом браће.

21 Зато мислим да га самог учинимо подаником и слугом и нека мало-помало од народа испашта своју свирепост вишеструко уместо одавања части височанству, па може законски данак да прихвати на сопствена леђа и однесе камо хоће."

22 "Праведна и мудра јесте твоја беседа, брате Хуиде", рекоше окупљени, "и нека се то догоди Ханоху по твојој беседи, која погоди све нас у зеницу ока, што често посматраше његове грозоте."

23 И гле, тада се подиже Хлад и рече сажето и кратко: "Браћо, знате како сам морао да будем безосећајан према свему, да оличавам у неку руку строго право или да самовољну свирепост Ханохову представљам као неумољиво право. И зато сам морао да се правим да одобравам све његове пакосне игре. Ако и нисам сам тукао, ипак сам био надзорник и морао сам да бројим ударце Хуидове и свих његових помоћника и да их стално захвално преносим Ханоху. Гле, тада сам морао да изгледам безосећајан не бивајући ни мало; сада хоћу да се обратим као што видите. Према Ханоху ћу да будем какав сам морао да изгледам тако често народу, нашој браћи, а браћи ћу да будем топао, хладно да вратим самом Ханоху њихову неправду поднесену Ханохом. Моја оданост њему да буде хладна одмазда, и моја марљивост нека ме учини првим међу вама, и глас његове похвале нека се претвори у ридање и рикање и нека буде наслада за ухо злостављенима тако често, и капима крви његових леђа нека се зацрвени бледи лик њихових образа.

24 Како се са свима вама потпуно слажем, то мислим да мој суд није неправедан ако поступим по свом осећању, које је довољно дуго као укочено посматрало све грозоте и гнусобе Ханохове; јер ко има осећај и примљивост за бол и патњу, сигурно има и за доброчинство, то сам видео безброј пута. Зато хајде да убудуће владамо доброчинством. Ономе који би починио зло, нека му се учини по мери његовог дела са презрењем пошто је и он брат, а послушноме и доброчинитељу нека се учини добро десетоструко. Тек онда да се принесе старом Богу достојна жртва, која ће му сигурно бити угодна ако му поново донесемо што су Кајин и Ханох за нас тако грешно и лакоумно изгубили."

25 И гле, тада сви усташе и поклонише се према Хладу и рекоше: "О брате! Од нас свих твој суд је најправији. Ти си најближи деци Адамовој. Зато да нам будеш узор према којем бисмо уређивали и усмеравали све наше одредбе, а и чврсто хоћемо!

26 Топла крв сироте браће је истопила лед око твога срца и сада из њега избија обилна топлота, зато поступај том топлотом и загревај нас својим сувишком."

27 И гле, подиже се и Уврак и рече: "Браћо, гледајте и слушајте! Сви ваши судови су исправни, прави и правични, али Хладов је по мом оштром разумевању јасно најисправнији. И зато слажем се са њим потпуно осим у једноме, и ово једно јесте од велике важности, која јесте велика, опрезна препреденост у свему ма шта предузимали, јер гле, чињење правога, добродетељ, исправно и правно расуђивање, праведна одмазда, сигуран поредак – све су то ствари које су од велике јавне користи како за народ, тако и за све нас, и све то је довољно између нас и народа. Али сада знају и сви слободни грађани града Ханоха да смо ми кнезови, а Ханох за те глупаке јесте прави бог, што ни један од њих, ни за хиљаду батина, неће дати да му се узме. А од свих слободних више је утврђен сав наш народ у овој лудости.

28 Ако сада одмах дигнемо наше руке на Ханоха, све ћемо их подбости баш на нас. И ако би Ханох стао међу њих и објаснио им да смо му везали руке да се није могао супротставити нашим злостављањима, које смо починили на њима – ако се то догоди, насрнуће народ на нас, и ми пропадамо под теретом гомиле.

29 Зато је неизбежно потребно лукавство и велика опрезна препреденост ако хоћемо да постигнемо наше намере да нам ствар буде од користи. Будући да сам био његов најтајнији саветник у свим предметима, најбоље и знам како стоје ствари. Зато несумњиво мислим ово: Ханоху барем три године варљиво давати тражени данак, у међувремену држати народ добро да нам постане привржен, па затим бистрије памећу поучавати о ништавном бићу Ханоховом и о свим његовим преварама и најгрубљој уобразиљи, показати им трагове старога Бога и уз то им објаснити како је од нас, ма колико било тешко, све било смерано једино да их као браћа коначно избавимо из тврдога и тешкога јарма Ханоховог и да се сада ово морало догодити, јер иначе би сви скупа били побијени.

30 Потпуно вас уверавам, ако народ тако подучавамо и поступамо с њим по Хладовом мишљењу, онда имамо непроцењиву предност и мислим да нам ни стари Бог неће оспоравати власт, ако Му и уз то принесемо жртву. Тек онда сам и ја сигуран да ће Ханох од народа искусити оно што су већ веома мудро споменули моји разумни и преискусни предговорници Хуид и Хлад.

31 Примите срцу моју беседу, браћо моја и узвишени синови Кајинови!" – И гле, сви се поклонише и рекоше: "Амин, тако да буде да би беседа свакога постала важећом против Ханоха, безочнога прогонитеља нашега оца и срамнога грешника старога, моћнога Бога."

32 Тада се други опет спустише на своја седишта, али Фарак оста да стоји и посматраше прво озбиљно око себе, као да хоће да види да није иза свакога говорника остало сакривено још нешто чиме се ниједан не усуди да изиђе на видело, и оно што тражаше очима, брзо и лако нађе и његов ум, те силовито поче да беседи, и његове речи не поштедеше никога налик мачу на бојном пољу говорећи:

33 "Браћо – ако сте још вредни овога часнога имена! Саслушао сам ваше беседе, који сте преда мном огласили ваше мисли, а сакристе ваше жудње лукаво један од другог и слагасте један другог у вашим намерама, те постасте узајамни бунтовници, пошто свако од вас намишља извући се крадом и пријавити Ханоху да је с превелике оданости према њему пре ступања владе његовога начина постигао састанак кнезова, какав је овајчас пред нама, те да је настојао да приволи све да изразе срамно мишљење о Ханоху – да Ханоху постане јасно у какве је руке предао десет влада. Затим би га Ханох опремио свом влашћу и поставио би га јединим кнезом над свима нама; услед лако замисливих последица Ханохових остали би могли да деле судбину Кајинову.

34 О ниткови, изроде сваке пакости! Питајте се сами да ли вас је икада поштен потез учинио неким? Јер све што ја јесам и што ви јесте, успело вам је лукавством, препреденошћу, преваром, ласкањем и претварањем. Зар сироти народ није довољно патио? Зар није ионако већ постао толико јадан да скоро више не личи на човека? Зар није већ и без тога испустио скоро задњу кап крви под вашим ударцима? И да ли смо му икада учинили нешто добро што нас је тако дуго вољно хранио ни за шта до за злостављање сваке замисливе врсте? Зар они које сте назвали људи-животиње немају исто право на све што носи земља? А било им је ускраћено јести зреле плодове него само труле. И нисте тиме задовољни, него хоћете да га унесрећите хиљаду пута горе да постане беднији но што већ ионако јесте.

35 Овим тронут кажем вам без зазирања: Ако хоћете да владате народом којега нисте вредни да вам буду браћа, онда оставите сваку пакост и подмуклост и водите их пред лицем Бога истинога и старога, и будите и Ханоху права браћа, а не варалице ради ваших гуша и ждрела, и постаните тога достојни истинском оданошћу, што постасте преваром и лукавством, иначе стари Бог неће погледати ваше жртве и пристићиће у помоћ слабима против вас и учинити вас робовима звери, што сте називали именима како вам падне на памет. Размислите добро беседу грознога, амин!"

36 Гле, кад Фарак сврши беседу, остали осташе да седе као укопани и не знаше превалити ни речи преко усана за своје оправдање и већина мислише у себи: "Тај нас предухитри кришом код старога Бога, јер како нас је иначе сасвим прозрео толико потанко? Па када му је тако, ко ће опстати крај њега? Да је уништив, било би лако, али овако, ко ће се супроставити његовој моћи? Пре но што дигнемо руку, већ ће нас погодити уништиво његова. Зато ћемо мирно сачекати како ће кренути ствари, па ће се ваљда показати шта чинити даље."

37 И гле, како се више нико не усуђиваше беседити, иступи још једном Фарак и упита их: "Ну, шта вам је? Зар нико нема храбрости да устане и да ми узврати? Где вам је сада ваше лукавство, ваша превара, ваша препреденост, ваше лицемерство, где су вам ваше лажи, ваша моћ, где вам је ваша кнежевина и где ваш преварени бог Ханох?

38 Јест, кажем вам, ваш мукли мисаони говор није умако мом уху и ма како се буду кретале ствари, ипак ћете чинити сасвим исправно како треба чинити, како је право и поштено. И онај од вас који не буде поступао тачно тако, тај ће бити изгнан попут Кајина, за кога кажете да је ваш отац, будући да је ипак поступао по праву, само преслепо и престрого, чиме зароби себе и мора бежати од свога сопственога дела. Камо, то нико не зна до стари Бог, и ако би хтео коме обзнанити, знао би, али није Његова воља. Гледајте, био је поштен из страха од суда Старога и тиме је грешио сваким чином пошто није чинио из љубави коју му је наложио стари Бог пре свега.

39 А ви сте сузбили и сву правду и на њено место поставили лукавство, превару, препреденост, лаж и још друге безбројне гадости, које немају имена њихове изопачености ради, и верујете да ће вас стари Бог одмах вољно потпомагати у свим вашим подлостима, које немају броја и краја, само ако му одглумите неку слепу ватру као жртву. О, тешко се варате! Овај Стари оштро види и познаје сасвим какво је својство свег вашег бића од првог до последњег. Зато је његово ухо далеко од вас и никада вас више неће услишити у вашој бескрајној богомрскости, запалили Му и сву земљу за жртву, ако пре тога не очистите ваша срца огњем бескрајне љубави према вашој преко вас слабој браћи и несрећним сестрама и уздржите се од свака блуда, који мужевима од двеста година пристоји сасвим несхватљиво лоше за кнежевско звање.

40 Сада одговорите мени на питања ако можете или реците мени у лице ако се усуђујете као што сам ја рекао вама без зазирања шта сада још намеравате чинити, јер ја не тежим за влашћу нити за неком кнежевином као ви, него једино за тачним испуњењем обавеза моје службе, које су ми наметнуте, и за вољом и допадањем Старога – зато никада нисам ни починио неправду, нити сам осрамотио неку жену, ни девицу, а још мање госпођице од дванаест година и испод као ви, због чега сте ме и назвали "Грозним", како нисам хтео да будем попут вас покварена хуља!

41 То да буду моје задње речи како бисте знали кога видите пред вама, наиме мене, Грознога, кога пак ваља да не упознате ближе но колико изискује крајна нужда, каква је сада, да не би све вечно – јест, кажем вечно – пропало у поново пробуђеном гневу старога, вечнога, светога Бога! Зато нико да ме није питао откуд и како! Амин!"


28

1 И гле, пошто се нико од свих који већ беседише не усуди да одврати Фараку, коначно се подиже Молаким и усмери своја уста право према Фараку узев га оштро на око и говорећи: "Брате, твоја беседа би оштра и погоди свакога по средини! Међутим гле, што се тиче наших говора, то им је смисао добар и прав осим одбацивање Ханоха. Једино су оскврнављени унутарњим, погрешним жудњама, које се у нама пробудише тек погледав кнежевске положаје поверене нама.

2 А ако сатремо у нама све ове дрске жудње и ако хоћемо да постанемо такође истинска, одана браћа како народа, тако и Ханоха, сходно како је право и поштено, да ли ћемо и тада још бити хуље?"

3 И Фарак одговори: "Жудња јесте живот воље. Ако будете сатрли сваку жудњу у себи, откуд ћете делати као кнезови? – Зато не ваља никоме гушити жудње у себи као искру љубави у Богу, само нека не крећу погрешним смером.

4 Прави смер јесте тежити задобити Бога у својој љубави и потом усмеравати све поступке по спознању највише воље у нама, која ће себичност у нама помоћу све понизности одржати у осећању своје ништавности и несхватљиве слабости у себи.

5 А њен погрешан смер јесте саможивост или потпуна слепоћа и глувоћа воље у себи. И сви поступци отуд усмеравају се по сопственим потребама не примећујући потребе равне браће.

6 Гле, погрешне жудње се затим надимају у нама њиховом растућом већином и угушују понизност и израђају охолост својом тежином, у ком стању се човек хоће олакшати свог великог бремена, међутим, пошто као слепи ништа не види и као глуви ништа не чује што би му помогло, хлапи својим погрешним жудњама за свим могућим средствима које код може смислити његова слепа љубав и себичност, и тако само нагомилава нове терете на терете, који својим превеликим преоптерећењем згњечују живот из Бога у нама и претварају нас у животиње земаљске материје и храну смрти, која свугде пребива у материји, како у ватри, тако и у води, у ваздуху и у земљи, која је мати плоти или смрти, јер где је плот тамо је и смрт. Стога ћемо и сви умрети у плоти.

7 Дакле, ко је у себичности, јесте у љубави своје плоти; а ко љуби своју плот, жуди за смрћу, и смрт ће прећи у његову жудњу и заробити га у свим влакнима живота те га расточити и усмртити. Тако ће постати изметом смрти и нагнојиће њиве где је посејан плод вечне пропасти. – Сада знате све. Творите и живите, или чините и умрите, амин!"

8 И гле, тада опет Молаким узе реч и каза: "Браћо, знате моју службу и струку. Није ме поставио Ханох ни народ, него ви сви осим Фарака да лажем Ханоха и сав народ. Једино сам вама морао показивати средиште моје науке. Али сада бацам заслепљивања лево и десно подно Фаракових ногу и кажем отворено и одано: Ако дође Бог с неба, беседа му неће бити мудрија од Фаракове!

9 Отворено исповедам, да није наш брат, пао бих испред њега и клањао бих му се. Али је човек као и ми. – Откуд му оволика мудрост?

10 Гле, ја сам слеп и глув као и ви, али неки унутарњи жамор ми каже: "Гле, Бог говори кроз Фаракова уста невидљиво! Тај глас ваља да слушамо, да обратимо добро пажњу и по томе да творимо, ако хоћемо да живимо, иначе ће се сузе наше браће скупити као велики потоп и удавити нас одреда у нашем големом блуду, превари и грехотном лукавству."

11 И гле, тада се охрабри Уврахим, иступи и рече: "Амин, хвала староме Богу што је милостиво отворио уста Фаракова, нашега брата, без којега бисмо пропали одреда пошто већ дубоко бесмо заробљени у нашим смртоносним жудњама и један другом хтеде постати издајником како би све нас снашла смрт, овако или онако, као праведан суд из висине светости или из дубине Божјег гнева.

12 Био сам фина улизица те сам проузроковао више зла но ви и Ханох свом силом, јер да није било мене, већ одавно би напустио своју божанственост, коју сам му заправо ја улагивао на уливање Уврака помоћу Нохада и Тахирака, тако што ми је већ ћешће примећивао кришом да га ово Божанство у нутрини одвећ плаши и да му не даје мира дању ни ноћу када је сам и да је тада већ често клео ову несретну мисао Увракову, које се сада више не може ослободити због народа, мада га пече у својим грудима више но сва ватра.

13 И гледајте сада, овде полажем све своје улагивање у убеђењу да ће мудрост Фаракова такође постепено лако излечити ову велику рану нашега брата као што је, надам се, свима нама отворила очи како бисмо угледали понор, на којем растреситом рубу смо се налазили удобно свих деветорица не слутећи велику опасност да изгубимо живот и према томе и све што год има било коју вредност преко истог.

14 И ти, драги брате Фараче, буди мени и свима нама одан путовођа ка светлости из висина истинога Бога, који нам је постао туђ попут нашега праоца Адама, и води нас све по теби добро знаној вољи једино истинога Бога и тако и сав народ, такође нашу сироту, недужну браћу, за чија сагрешења смо криви једино ми нашом бескрајном пакошћу. И шта ти, брате, нађеш добрим као вољу одозго, коју сада само ти знаш, то ћемо удруженим снагама милошћу одозго радо и свагда драговољно тачно извршавати.

15 Зато полажем такође овде моје кнежевство крај ногу пријатеља Бога, истинога, и проглашаваћу себе сретним само ако смем себе да назовем оданим слугом пред јединим у овој земљи који је нашао милости од толико хиљада пред Богом, који је једини истини и једини који више нема кога који би био попут Њега.

16 Зато чујте сви моју добро одмерену вољу: Град Фарак нека свима нама буде свети град. Ту ћемо увек ићи за мудар савет да по њему мудро можемо поступати. А он сам нека буде наш кнез и вођа по мудрости Божјој у њему и нека буде једино средиште између нас, Ханоха и свега народа како бисмо постали достојни не да будемо можда кнезови, до чега није стало ништа, када смо видели Божју мудрост, него једино да будемо виђени вољним, оданим слугама, који ће се радовати добробити народа и мудрости Божјој у нашем брату Фараку и пуном оздрављењу Ханоховом и према томе и свег слободног и подређеног народа.

17 Амин, кажем у име свих! И ти, брате Фараче, погледај ме у својој мудрости и буди свима нама брат, кнез, вођа, саветник и мудар пријатељ. Амин."

18 И гле, беседа Уврахимова оживе поново Тахирака као и остале који беседише пре Фарака лицемерне речи пуне користољубља, па поче и он да говори као неко ко је носач и штедионица свега зла и као неко који посвајаше божанска права и ствари – као Божју за све вечности недодириву светост, Његову правду, Његову љубав, Његову свемоћ, дашта на крају и сву творевину, као да је може уништити једним прстом, будући да је, као што често каза, прозрео старога Бога и да се чак усуђује ухвати се укоштац с Мојом силом и изазвати на мегдан Моју свемоћ. И како из љубави нисам хтео потезати велики мач Мога гнева на беднога црва прашине – као бескрајни на ништића, који се једва види због његове неизрециве сићушности према Мојој вечној величини и бескрајној моћи – тако рече свакоме: Моја слабост се плаши његове силе.

19 Шта кажеш ти, слуго Мој, на такав позив?

20 И гле, тај још не би толико смешан колико они које ви упућујете Мени овога часа хиљаду пута гори но што беше овај.

21 Јер погледајте корен вашег свештенства. Када говори светски светац на престолу, тада Ја збиља има да ћутим, а и да се чувам да ни са ким не говорим; да сазна, Мој саговорник не би био сигуран свога телеснога живота.

22 Не треба да вам ближе одредим трн у Моме оку, пошто ћете га уосталом лако наћи. Међутим, само још мало! – А сада опет на ствар.

23 И гле, овај Тахирак окренув се као муња такође поче држати силну завршну реч скупу укратко и рече: "Браћо, која сте мудро и силно беседили пре мене, да сам се потресао све до најдубље дубине све своје пакости и угледао своју ништавност и своју бестемељну слабост и сазнао сву своју велику неправду у свему свом чињењу и поступању. Не треба твојој мудрости, брате Фараче, тек да исприповедам сву своју бестидност, пошто чак и немудри довољно знају мој досадашњи положај и струку у мом најопакијем грешењу.

24 Гле, превише сам лош за ваш скуп да поведем било коју реч за оправдање, него само толико кажем да сам ја камен темељац свакога зла међу вама и народа и Ханоха. Зато не полажем никакво право ни на шта, ни на какву кнежевину, ни на какву службу, него да ми буде од вас као оцу Кајину. Тако ће се камен темељац свакога зла извадити из растреситог здања сваке пакости не би ли се урушило и како би се на његово гнусно место за сва времена трајно подигло боље здање праведне мудрости Фаракове из Бога истинога и моћнога.

25 Гле, браћо, то је једина плата коју сам највише заслужио од свих вас, чиме се надам да не захтевам ништа непоштено од вас, пошто добро знам да стари Бог са мном више не може имати милости и сажаљења нити сме да има због Његове светости, коју сам лично скврнавио неискажљиво.

26 Тако сам рекао све и очекујем свим поуздањем и понизношћу праведну и потпуно поштену, заслужену пресуду од божанске, праве и јаке мудрости Фаракове.

27 И ако хоћете да ми пустите да поведем своју жену и своју децу у бекство за Кајином, нека то буде препуштено вашем сажаљењу. Па нека ми буде по вољи Фарака, амин!"


29

1 И гле, тада се још једном подиже Фарак и рече: "Гле, брате Тахираче, Бог и сви слободни духови на све векове векова више не могу изменити учињено, а још мање ми слаби људи. – Размишљај сам, ако би код неког човека имало само неке искре божанске мудрости, да ли би судила и говорила овако:

2 Тај човек је силно погрешио због свог злонамерног разумевања пошто није имао милости одозго и беше слеп у својој саможивости на своју велику штету и свих који га се тичу. Сада, пак, милосрдном љубављу Божјом дође светла муња праћена јаким громом одозго и учини да угледа сву његову изопаченост и да чује безброј својих грозота. – И тако човек поче да стрепи те се покаје озбиљно у самој дубини свог срца за све своје пакосне поступке па према томе одбаци сву своју пакост и преда такође сву своју вољу милости Божјој – реци ми, шта би ти сам учинио таквоме? (Одговор:) "Опростио бих и погледао га као да никада није погрешио и веома бих се радовао што је себе пронашао толико залуталим и нашао излаз из тамница мрачнога лудила ка светлости божанске милости." Право и правилно си одговорио, премда си само човек; утолико пре ће свемудри Бог као сушти темељ све истине и љубави одобрити ову исправност пошто зна најбоље како и чиме и зашто смо тако често погрешили!

3 Зато знај: Ми људи без љубави судимо нашу залуталу браћу по броју злочина да ли је било кајања или није било кајања, а Бог из Његове љубави и мудрости не суди извршене и покајане посртаје, него једино радне и непокајане, мада учињено никада неће проћи, него остаје сачувано у непролазноме сећању Божјем као тамна мрља на црти нашег живота, али не суди се ова црта на почетку ни у средини, него на крају, где расте и продужава се право према љубави и праву из ње или криво и вијугаво према злу и све неправде из истог.

4 И гле, тако је сила мудрости из Бога сада такође исправила твоју кривду; према томе не треба да судиш самога себе, него да продужиш од сада право своју црту живота ка истиноме Богу кроз сву оданост и правду и чешће да се осврнеш за цртом исправљеном од Бога како убудуће не би скренуо с правога правца, пошто ћеш тада лако открити скретање како би га одмах поравнао милошћу одозго, која ће ти тада обасјати велико одредиште твога живота у царству вечне љубави и свега живота из исте.

5 Па иди, преузми свом оданошћу што ти је наложено од Ханоха и памти ову моју беседу, тако и ви остали сви заједно са мном, грозним, и будите браћа Ханоху, браћа међусобно и браћа народу, кога треба водити по вољи Бога, моћнога, силнога, јакога, премудрога и прељубазнога. Амин."

6 И на ову завршну беседу се подигоше сви и поклонише се Фараку и рекоше: "Фараче, мудраче из старе мудрости Божје, признајемо сви твоју велику моћ и несхватљиво спознање у свим стварима, премда не увиђамо како си доспео до тога, ипак ћемо чинити како ти држиш добрим и правим, зато што видимо да твоја мудрост почива на љубави која никоме не жели извући дебљи крај, ако човек уз то још хоће да иде њеним благим путевима, што ћемо сви да чинимо, то нам је воља из твоје и према твојој мудрости.

7 А ти гледај да и Ханоха уредиш као нас, амин."

8 И гле, тада сви напустише своја места и упутише се у своје градове и чињаху ту по савету Фараковом мудро и добро, и сав народ ликова под њиховом управом.

9 И када Фарак на сличан начин лако обрати и Ханоха, тада Ханох уста и зграби јаку шаку Фаракову и рече: "О брате, истину си рекао и добро си чинио, јер тамо где још живи неко створење, може се још очекивати љубав и милост одозго као код мене. Само у смрти све престаје. Сада још све живи, па се још много шта поново може поправити. Зато ћу поново зацелити све ране које су нанете мојим народима, и то све уз тебе и твоју братску мудрост, која је тако великим спознањем примогла да одврати тако велику несрећу од мене, грдно превареног и исто тако од сиротог, превареног народа."

10 И гле, тако се ова сада нешто боља власт настави овако валовито више од петсто година такође и под синовима, то јест децом и унуцима Ханоховим, који беху његов најмлађи син Ирад (жестоки, ученик Фараков) владајући сто година, његов најмлађи син Махујел (злокобан или проповедник судбе) такође владајући сто година, затим његов најмлађи син Метусаел (постављач одредишта и проналазач природе и њених сила) владајући сто десет година и коначно његов син, скоро већ сасвим заборавив Мене, Ламех (изумитељ смртних казни, које под његовом влашћу посташе изврсно сасвим обичне) владајући двеста година.


Ламех[уреди]

30 1 Али гле, код Ламеха морам се мало дуже забавити будући да с њим престаје свако владарство и уместо тога наступа идолопоклонство и мамонство као и проклета филозофија природе као највеће мајсторство бескрајне пакости змије.

2 И гле, Ламех сходно свом средњем рођењу заправо није био властан да влада, пошто је по давно пренетом, утврђеном обичају једино најмлађи син био властан да преузме власт, а само у случају смрти или другим узроком неспособности прворођени, а ако умре и тај, тек онда средње рођени.

3 Међутим, још је био сасвим жив и здрав Метусаелов најстарији син Јоред (тајни мудрац по начину Фараковом, преминулом већ давно) и његов најмлађи брат Хаил (одани ученик Јоредов и законити владар).

4 Али гле, Ламех, суров, мрачан, частољубив, кривоклетан човек, који за своје славољубље сасвим ваљано измудрова да је у истој мери властан да влада, разгневи се у себи због старог обичаја и како га уз то још окруживаше злобна руља истога помишљаја, одржа једном у овом властољубивом погледу злобно веће баш када се Метусаеловом смрћу приближило време ступања на власт Хаила да испита шта чинити да сигурно постигне своју пакосну намеру.

5 И гле, један који се зваше Татахар (то је крволок, такође ловачки пас) посаветова га стравично рекав: "Нас има седамдесет седморица, јаких као дрвеће, одважних као тигрови, храбрих као лавови и свирепих као хијене, а ти си учитељ свих нас; па верујемо како ти не би требало бити тешко ваљаном тојагом у шаци окончати Јоредову мудрост у шуми тамо близу планина где смо недавно ловили тигрове. Па када прождрљива хијена смрви његове кости својим оштрим и јаким зубима, потом јој из захвалности као слаткиш још можеш добацити дечака Хаила, што ће овим гладним шумским зверима добро доћи за оброк. Онда ћемо рећи народу да су их у планини при лову на хијене у превеликом поверењу у своју тајну мудрост, значи дрзовите, растргле и појеле хијене. И пошто си тада једини законити потомак Кајина, Ханоха, Ирада, Махујела и син Метусаела, ко ће ти тада оспорити владавину?

6 Ну, Ламеше, шта велиш – није ли овај савет као ниједан други који сигурно води до успеха? – Иди и изврши, ми смо крај тебе и успех је без сумње!"

7 И гле, овај савет Ламеху дође као поручен и већ следећег дана потражи прилику – и нађе је убрзо помоћу змије. Како примети да се Јоред са Хаилом радосно упути шуми, брзо са својом рђавом дружином оде с друге стране у шуму и очекиваше тамо иза густих дрвећа двојицу браће, и када се ова нађоше сасвим у шуми, насрну изненада на Јореда, уби га једним ударцем и учини са Хаилом по савету Татахаровом.

8 И гле, овој двојици се то догоди зато што посташе поносни на своју мудрост пошто као кнежеви синови заборавише да се истинска мудрост састоји једино у највећој понизности и чим се запостави, и мудрост измиче. Пошто је то код њих био случај, није им било ни савета ни помоћи без повреде њихове слободе, што не могу да учиним ни најмање будући да најмањи део слободе бескрајно превазилази сваки природни и телесни живот свих живих бића на земљи. Отуда и дозвољена власт у ратовима макар и ради слободе воље и дела само једног јединог човека.

9 Нека ово буде опомена и теби, мој прилично ваљани оруђу, ако би се понео (било тајно, било ни најмање јавно) пред својом браћом будући да сам ти дао дар мудрости; јер гле, уколико будеш развратан или би крао у невољи или би пировао и банчио како било, ослабио би у теби овај ретки дар код људи; а уколико будеш поносан на њега, одмах бих ти га узео и оставио те нагог и напуштеног у шуми заблуде, па би пришле крволочне звери и прождрале би те да коначно од тебе не би остало ништа до једно лоше име.

10 Гле, у понизности си примио, у понизности мораш задржати и у свој понизности опет мораш предати свим браћама.

11 И гле даље! – Како Ламех то почини у шуми на својој браћи на врху Татахарове руље, врати се радосно у Ханох и објави свему народу у Ханоху и око њега и такође у десет градова и њиховој околини шта је снашло дрзовиту браћу Јореда и његовог заточеника Хаила, нашта се престрави сав Ханох заједно са десет градова и ван њих сав народ. Тада се скупише најразумнији а и разборитији из градова и свега народа око три хиљаде на броју без њихових жена и деце, које осташе кући.

12 Па се ова мала војска мужева упути у Ханох Ламеху, где један за све води реч и рече: "Где је шума где се то десило младом краљу и његовом брату Јореду и дај да потражимо место ужаса како би можда нашли неке тужне остатке или ипак можда још друге трагове, који треба да нас увере у истину такве вести, како би тамо искрено оплакали тако велику несрећу, па потом да потражимо хијену која ће зацело још имати крваву њушку како бисмо је убили и нашим тојагама и праћкама побили сав њен род за дужно окајање за Јореда и Хаила."

13 "Да", рече Ламех, "ово сте правилно одлучили. Ја као сада ваш законити кениг, краљ (заправо "кан их" – могу ја, или старије "кен иг") учинићу то и сам међу вама и мој први слуга Татахар нека буде наш водич заједно с његовим ваљано наоружаним друштвом!"

14 И гле, народу се допаде брза и благонаклона одлука Ламехова и рекоше: "Гледајте, гледајте и чујте! Хухухора (то јест: још живи прави краљ!), и он је мудар, нека буде наш краљ!"

15 По том се дигоше сви и пођоше вођени Ламехом и нађоше тамо брзо окрвављено место ужаса и туговаше и плакаше тамо и напабирчише раштркане остатке одеће ради тужне почасти.

16 Па обавив тамо своју ташту жалост и скупив безвредне остатке Јореда и Хаила, напустише место ужаса и пођоше пуни горке срџбе дубље у шуму у четама по стотину у малим размацима од тридесет испружених руку да потраже безочну хијену, али гле, није се показивала ама баш ни једна животиња, камоли хијена. Па рекоше: "Безочна звер је сигурно утекла у планине! – Храбро! Иако се још од Кајина ниједан смртник није усудио да ступи на неку гору, први пут ћемо прокрчити пут јер имамо добар разлог и ни један бог нам неће замерити овај корак пошто имамо праведан спор против ових безочних, прождрљивих звери. Зато још једном: храбро – макар и пропали сви!"

17 И гле, Ламех одговори на ово: "Ваш глас је моја воља и вама на заповест. Зато идите и поступите како вам се чини, а ја ћу вас ишчекивати овде на Татахаровом врху и помно посматрати ако гадна звер умакне вашем јаком ударцу!"

18 Овим бише задовољни ових три хиљаде и идоше ненавикнутим, оклевајућим кораком и једва се усудише окренути се због вртоглавице при погледу успетих висина и преваљених дубина. И гле, три дана тражаше хијену, али не показа им се ама баш ни једна једина. Тада им досади, па ударише својим тојагама о камену литицу високу и сасвим стрму више од двадесет хвати и хулише на шуме и планине, које су станиште сваке немани и захтеваше рачуна од дрвећа, стена и литица и пљуваше по земљи по срамоти њенога лизања крви и клеше је до темеља и опсоваше сунце што сија на такво зверство, а и све звезде и месец, који могаше посматрати такву нечувену безочност. А један од њих беше највећи и најјачи и зваше се Медухед (тј. Најјачи). Овај се осврне и одржа кратку али врло пригодну беседу разјареној гомили и рече:

19 "Шта треба да значи ово безумље? Гле, разлупаћете и распршити ваше тојаге на овом мртвом, тврдом, непобедивом зиду и обалавићете вашим жвалама пут назад! Када сада кренемо назад и ако нам стану на пут хијене, тигрови, лавови, медведи и велике змије, шта мисите, како ћете се бранити? Када нам је стари Бог већ овде поставио непобедиво одредиште наше слепе, јалове освете, још много лакше нам може поставити много страшније на повратку! Зато знајте да се са Старим не ваља свађати пошто би чак и дрвеће и камење могло оживети ако не би имао довољно животиња да нас побију све заједно због наше неразумности и непослушности пошто смо ступили на планине противно строгој заповести Кајина, Ханоха и Фарака, премудрога и преправеднога. И ко зна да ли можда преко овог зида пребивају виша бића, о чему су се у народу још одржале гласине, јер забадава нису овде ове планине! И да нас види само једно такво биће, шта је ова наша шака јада против таква дива Божјег? Зато хајде да се скромно вратимо још завида да не пропаднемо под проклетством ноћи, која нам је још одвајкада била непријатељ – као и дан патња, мада не баш с толиким великим опасностима као ноћ. Зато учинимо сви по овом ваљано промишљеноме савету! Амин!"

20 И гле, када их ова беседа опамети и када се охрабрише и намерише се вратити, тада Медухед угледа висока човека како стоји на избоку литице, и овај човек беше Сет, син Адамов и заменик Авељев, којег сам упутио касније преко анђеоског брата Авеља заједно са Адамом и Евом у обећану земљу да тамо обитавају на планинама надалеко на видику негдашњега раја, о чему ћу касније још опширније говорити.

21 И гле, овај Сет их ослови стаменим гласом будући да беше још неко коме се није отуђио говор свих створења, и рече: "Осорна децо Кајинова, братоубице, који сте сасвим заборавили Бога! Која праведна казна Божја, оца мога и Адама, који још живи, и све његове деце, који пребивају на висинама, доведе вас овамо вашој пропасти у јаке руке? Ој змијски накоте, како то изгледате? О крмо за хијене, реците шта ћете овде на овоме светоме месту? – Шта тражите на овоме месту које вам је толико забрањено? – Одступите одавде и падните сви у ждрело казне која вам је припрећена, наиме у ждрело које доноси смрт, коме нећете избећи, или ова литица ће вас закопати занавек!"

22 И гле, тада Медухед паде на колена и повика прегласно за сажаљење и милост. А Сет, будући да само беседова речи из Мене, утолико се већма испуни Мојом љубави и умилостиви се Медухедовим јадним гласом и рече:

23 "Медухеде, једино ти смеш погледати навише к мени, ка узвишеној близини Божјој пошто си спречио своју браћу велике, обесне пакости пред свевидећим очима Божјим; зато ваља да сам знаш где је и ко је ова прождрљива хијена: Гле, ова хиљадострука хијена је остала у дубини на врху змијиног језика Татахарове руље, и зове се Ламех!

24 Да се нико од вас није усудио да дигне руку на њега! Тешко ономе седамдесет седам пута који би га дирнуо – пошто би задирнуо и пресегнуо рок Божји, а то би било најстрашније будући да би уништио везу божанске љубави и одрешио широки и неизмерни појас престрогих судова Божанства, које би обрушило велике ватрене стубове преко целе земље и тако уништило ватром сав свет. И сада се дигни са својом руљом, и пођите кући с миром и не гледајте тамо према Ханоху, него на вас и на Бога, који је одан спаситељ оних који увек гледају на Њега – како у ведрини, тако и у јаду! Амин."

25 И гле, тада Сет засија, а они се уплашише и побегоше од његовог лица наврат-нанос и досегнуше тако равницу још пред залазак сунца и о поноћи и своје домове, који су од планина били удаљени десет сати хода.


31

1 И гле, пре него што се сви расташе стигав на родно тле, Медухед им још одржа кратку беседу, наиме говорећи: "Браћо, добро ме саслушајте, јер ово што ћу вам сада рећи веома је важно. Видели сте човека на избоку литице у високим планинама и чули сте громки звук његовог великог гласа и приметили сте још на крају како га обави велика светлост да смо се згрозили од страха и да смо потом, бичевани великим страхом по нашим ногама, које су скакале преко камења, доспели овамо до нашег познатог родног места.

2 Чули сте га да је споменуо хиљадоструку хијену, коју добро познајемо; такође сте чули његову опомену са седамдесет и седамструком осветом и коначно сте сви чули његову нечувену беседу о казни с ватреним стубовима.

3 Просудите сада сами шта ваља чинити у таквим околностима. – Ако га оставимо у животу, брзо ће са свима нама учинити као што је без зазирања учинио са својом браћом. А ако на њега вргнемо праведну освету, бићемо освећени одозго ватром седамдесет седам пута. Зато смо сада између двојице убица. Учинили једном или другом, очекује нас свагда сигурна смрт. – Зато би мој савет био овај:

4 Ужасну тајну – као тајну смрти – закопајмо у нашим дубинама, затим узмимо наше жене и децу па напустимо сасвим тихо по мрклој ноћи ову земљу ужаса и терајмо себе тамо према истоку где смо већ ћешће примећивали ниске планине, па пребацимо се преко њих. Затим ће се показати да ли постоји још земља осим ове земље грехоте. А да је тамо и сам крај света, мислим да је боље тамо мирно живети и у старости заспати него овде у сталном немиру натапати земљу сопственом крвљу или бити спаљен до пепела.

5 Јер и овако рече див на избоку: "Не гледајте тамо према Ханоху, него на вас и на Бога, који је одан спаситељ оних који увек гледају на Њега – како у ведрини, тако и у јаду!" који је код нас сигурно достигао највиши врх.

6 Зато, браћо, коју вас све као и мене пече правда, имајте поверење у Бога, кога нам је оштро исповедио високи у планини, и учинимо то боље данас него сутра када би већ могло бити прекасно; зато храбро, с вером у Бога, и сутра поздравимо сунце већ тамо код далеких планина! Пожурите и доведите ваше и што је ваше, плодове и животиње, и за трихиљаде тренутака нађимо се поново овде опремљени тојагама, амин!"

7 И гле, амин рече и људство и за два часа све беше спремно за пут и беше око другога часа поноћи. И када Медухед изброја све оце и нађе да им је број био пун, захвали Богу и побеже на челу овог људства, њих десет хиљада мушких и двадесет хиљада женских на исто толико камила и великих магараца.

8 И кад сунце изиђе већ достигоше далеке планине, што зацело без Моје посебне помоћи не би било могуће пошто планине беху удаљене тридесет сати права пута.

9 Овде напасаше своје животиње два часа и одморише се и благоваше плодове које понесоше и захвалише по заповести Медухедовој Богу за тако дивно избављење. А Медухед подстакнут духом праћен десеторицом мужева удаљи се мало и наочи десеторице пратилаца баци се на земљу и разгоре се према Богу и угледа у светлости своје љубави много зла у своме срцу и заплаче и зарида од кајања над својим великим кривицама.

10 И како видех да му је озбиљно до Мене, то исписах јасно читким пламеним писмом у његово срце следеће речи: "Медухеде, устани наочи Мога великог милосрђа! Спасен си са свима који такнути твојом брижном љубављу пођоше за тобом овамо. Међутим, овде не можете и не смете задржавати се, а камоли остати – него како видиш ову узану долину, где се пружа према истоку, и речицу, која тече онамо, дуж ње крећи се напред и ти са својим људством седамдесет дана, па када доспеш до непрегледно велике воде, отпочини такође седамдесет дана. Потом поново дођи у срцу Мени као данас па ћу ти показати како да идеш на водама у далеку, велику земљу, где ћете бити сигурни без проливања крви од сваког гоњења свирепости Ламехове, братоубице. И када огладните, благујте од свих плодова на које наиђете успут у великим количинама и пијте добру воду из реке која ће вам бити путоказ све до велике воде и опомињите се сви као данас вашега великог над свим бићем узвишеног Бога и премишљајте да на земљи имам народ коме сам свет, мио отац!

11 И премишљај, када је ова земља потекла као росна кап из Мог великог очинског срца и сунце тамо као суза сажаљења из Мојих свевидећих очију, ох, тада и ви још бејасте Моја деца! Зато настоји мало људство да постанеш преко љубави што негда бејаше пре него што земља ношаше порочан род и тамо сунце светљаше из Моје милости. – А сада пођите на пут и путујте Мојим именом! Амин."

12 И гле, тада Медухед ускликну гласно ове речи великом људству и потресе се сасвим, а и људство преко њега, и подиже се хитро и изврши по Мојој откривеној вољи.

13 И сада гле, када Медухед после седамдесет и седмодневнога путовања доспе до раније одређене обале велике воде земље, коју данас називате "Тихи океан", и која на обали светљаше жућкасто а делом и на дубљим местима нашироко савим плаво мешавином боја дна и богате бакрене соли и зрацима сунца, који се преламаху, тада се улогори својим људством дуж обале у крају веома обилно крцатом добрим плодовима, који баш беше онај где сам га хтео имати.

14 И пошто Медухед, а и сви који пођоше за њим, виде да сам добар путовођа, баци се захвално пред људством на своје лице доле на земљу и захвали Мени из дубине свога срца, и људство учини мање или више али сви по његовом добром примеру, што сам веома благоволео.

15 И гле, када Медухед оконча своју хвалу сав ганут у срцу Мојом великом милошћу, усправи се, прегледа мноштво испуњено захвалношћу, које још лежа, па заплака од радости због Мога тако великога сажаљења, које спасе живот толикима и даде поново златну слободу онима који већ толико дуго живљаху у великом, тешком ропству и даде одмориште толико богато и толико сигурно под Мојом узвишеном заштитом.

16 Па чим се људство укрепи и прерадосно диже, попе се Медухед на брежуљак отприлике висок седам хвати или још одређеније седам човечијих висина над широком равницом и упути им широку и дугу беседу и беше му дато одозго у његово срце и не рече ни реч више ни мање и тако би праведан проповедник у Моје име људству коме је требало светлости и љубави. А речи његове широке и дуге беседе гласише овако:

17 "Браћо, погледајте према Мени и чујте отвореним ушима и срцима речи које на унутарњу заповест Божју сада упућујем вама свима јер су веома значајне!

18 Чујте, Бог, вишњи, избави нас дивно из убилачких руку Ламехових и верно нас доведе здраве и читаве овамо све до краја света, где сви видите крај земље и почетак великих вода. Гледајте овај крај тако леп и диван као да је сишао из високих небеса на земљу и сигурно би свакоме од нас било велико задовољство да можемо и да смемо да пребивамо овде трајно. Међутим, не гласи тако воља одозго из висине Божје, него само седамдесет дана смемо се овде задржавати, јер у том року ће нас уходити и пронаћи свирепа војска Ламехова с Татахарем на челу. И тешко свакоме који би доспео у његове свирепе шаке, растргао би га као тигар јагње!

19 Отуда ми је Господ у својој великој милости показао овде једно место камо требамо отићи и где ћемо наћи оруђа попут оних која су већ дата његовој великој деци, која пребивају на великим висинама земље, како бисмо и овим спознали да хоће бити и нама отац и да ће бити ако вољно примимо Његову превелику љубав, која се до сада старала толико изврсно за нас као до сада ни најбоље очево срце за своју децу, имало и у свему највеће изобиље.

20 А затим треба да узмемо оруђе и да га употребимо за обарање витка дрвећа. Треба да га ослободимо од коре и свих грана па да га стешемо са четири стране равно као мирна површина воде, и десет хиљада стабала најлепше и најбоље врсте треба ваљано припремити која имају мало лишће. Свако стабло овако ваљано припремљено треба да има десет човечијих дужина и треба бити широко један ступај човека; тек тада треба чврсто причврстити један уз други по тридесет стабала посредством клинаца који ће се такође наћи у великој количини међу оруђем. Па кад овај под буде готов, треба причврстити на странама три стабла једно на друго по дужини, а по ширини по два једно на друго; а затим треба унутрашњост ваљано насмолити смолом од дрвећа, коју међутим требају скупити жене и деца у великим количинама.

21 И ове нове грађевине треба да поставимо дуж обале и задњега дана још да причврстимо свугде у сваком углу велику грану лиснату зелено у знак извојеване победе великом милошћу одозго. Шта даље треба чинити, сазнаћемо задњега дана по великом обећању, које сам примио када наше очи још гледаше великом зебњом и страхом према Ханоху. Тако чинимо сви заједнички као браћа пошто немамо кнеза коме треба да измиримо данак вапећи до неба осим нашега великога Бога, који је Господар све моћи и силе, бескрајан од вечности, а и Господар, силан и праведан над свим господарима, ма где били незаконито на целој земљи сада и у свим будућим вековима векова као злочинци и убице своје браће. Нашем Богу, који хоће да нам буде отац, дужни смо љубав и безусловну послушност. Онога који би се противио неће казнити његова браћа, ни шибама ни палицама, него сам Бог ће га казнити одузимањем Своје милости.

22 Сада знате све што је засад потребно, зато саберите се и укрепите јелом и пићем, захвалите Господу па идите хитро на заповеђено велико дело, амин!"


32

1 И гле, чим Медухед сврши своју беседу, бацише се сви ничице и захвалише Богу и хвалише Њега из дубине свога срца кроз сат времена. Затим се дигоше весело и одоше вођени духом милости мало у унутрашњост и нађоше у великој пећини велику количину оруђа сваке врсте као: сатаре, секире, ренде, ножеве сваке врсте, тестере, батеве, бушилице, угломере, длета и милион клинаца савијених с два шиљата краја. И гле, тада се обрадоваше одвећ тако да скакуташе и ликоваше од радости због Моје за њих толико несхватљиво велике милости. (Гле, што вам овде дајем јесте више од ових оруђа, али се још нико баш није нашао који би у највећој радости свога срца прилично захвалио Мени. Запамтите, тупави обожаватељи Мога имена и сладокусци Моје речи, отворите широм двери љубави, која је нови, свети град у вашим срцима, да бих онамо могао послати своје анђеле да очисте најпре све тргове, улице и кутке као и све домове да бих затим могао свечано ући, па да ми журите у сусрет и великом радошћу ускличете: "Хосана на висини, мир свим народима који имају добру вољу! Слава Господу, који долази јашући на магарици! Халелуја Сину Давидовом, халелуја кнезу мира, халелуја ономе који долази у име Господа Бога Саваота! Једини је достојан узети од нас сву хвалу, сву славу и сву част! Он је свети, једини Отац наших срца, амин!"

2 И сада даље! – И гле, тада узеше све оруђе са клинцима и однесоше на обале, укрепише се одмором, јелом и пићем и прионуше већ следећег дана на посао са срцима пуним захвалности и хвалише Мене такође при одрубљивању – зато и напредова тако брзо и право њихов рад, да се треба сматрати више чудом него правим радом. И на тај начин за четрнаест дана стајаху на обалама сасвим готова двеста и педесет ковчега причвршћена ужетима како би била сигурна да их не однесу бујице великога мора, које су стално полако расле.

3 И гле, тако им после верно обављеног посла осташе још педесетак дана за потпун одмор, током којих им преко својски обоженога Медухеда, који поста пун љубави, дадох и мало-помало боље спознање о Мени, као и један Сабат, за који су мирујући у Мојој љубави требало да се почасте од свака рада и да се препусте сасвим Мени цео дан у том миру, па када то буду чинили све даље и више, постаће сви толико мудри као што Фарак беше и Медухед сада јесте; јест, ако се потруде да буду побожни не само у узвишеном страхопоштовању и у чистом спознању Мога имена, већ ако почну да Ме љубе својски још много више у свој понизности својих срца и расту том љубављу, постао бих и њима добри Отац и смрт би им се опет узела пошто би се тада примили као деца у широко крило божанске љубави све до једног одређеног великог века свих векова земље када ће сви доћи до великога Оца и гледати вечно Његово лице и наситити се на неизмерно богатим ушћима љубави у Мени.

4 И гле, управо тако чуше све преко уста Медухедових и ликоваше преко мере и тицаху се јатима Медухеду и беху веома жељни да дневно сазнају о Мени, због чега сам се радовао у небу и сви анђели пратворевине.

5 Тако сам их преко Медухеда и научио да знацима сачувају речи, а знаци беху одговарајуће слике, иза којег природног омота се скривао духовни смисао, па тако у том кратком времену научише писати и читати.

6 И гле, тако сам за кратко време подигао себи народ који постоји пореклом још дан-данас, а где, о томе мало касније! Ето, па пошто се овако ваљано припремише, тада дадох да њима преко Медухеда у позадини заори узвишена песма пуна мудрости и љубави, која се већ тада забележи и постоји још дан-данас (а где, и о томе нешто касније), и овако гласи: 1. Чујте ваљано, сва позна децо Моје милости. / Чујте како вас све позивам на велику гозбу. / Дођите сви вернога срца овамо у Моју средину. / Славите радосно сви Моје име по обичају, / којег вас је Медухед учио врло побожно и одано / пошто је као први чезнуо за Мном у срцу. / 2. Гледајте сви на његов пример чистом добром ћуди. / Погледајте његове очи, уста и уши и браду, / нежну белу браду као знак побожних, мудрих беседа. / Гле, у свему овом сви морате потпуно да личите на њега / ако хоћете касније да будете Моја драга, верна деца, / потпуно ослобођена од свих гадних, злих гомила змија. / 3. Гле, ускоро ћу земљу очистити од грозота. / Грешници ће узалуд за Мојом љубављу хлапити. / А ако останете у срцу побожни и верни, / одвешћу вас обзирно преко Мојих бујица, / сакрити вас ваљано на високим земљама ове земље / када Мој гнев одрешим од јаких веза. / 4. Гле, тада ће кукати на земљи сва покољења. / Чујте, тада ће занемети подсмех свих великих. / И високе бујице воде шумећи преко гора / носиће малобројну децу, патуљке Моје љубави, / која су се смањила као деца комарца / што је љубав храмала и ишла помоћу штаке. / 5. Погледајте навише ка светлошћу испуњеним просторима Мојих небеса. / Погледајте к Мојим звездама, светлим порубима Моје милости. / Погледајте сунце како тихо осветљава поља ове земље. / Погледајте месец како прати земљу без гунђања. / Гле, како сви светови тихо слушају Моју вољу. / Ево, тако чините и ви сва ваша дела увек тихо. / 6. Хоћете да знате каква су бића ове звезде? / Чујте! Кажем: љубав ће вам тачно разрешити питање. / Када љубав буде чиста у срцу без мане, / даћу вам као светиљку бакљу Моје милости. / Тада ће свако читати лако у потезима светлих пламена / велико писмо имена Божјег без варки. / 7. О мало срце, затворено у тесне груди, / да знаш извор из којега си тако великим никло, / ох, не би више питало за мртвим масама. / Јест, оставило би их да лебде сасвим нехајно, / пошто творац свих ових малих ништавних ствари / ка срцу сам би се приљубио уз њега. / 8. Шта ви слаба децо човечија уображавате често великим, / о, како малим то назива Моја љубав. / О, како су ништа ствари у далеким просторима / као и људи чија срца не клијају из љубави. / Зато не држите ништа великим до верност Моје љубави / и што јој је најближе: истинско кајање грешника. / 9. Само Ја сам велик моћним владањем Моје љубави / и слободан дух, који се чврсто одржао о везу. / Али вама сасвим непознате путање Мојих сунаца, / које вас као све само опомињу вашој слабости, / шта су у бескрајно великом обиљу Мога Божанства? / Ништа до отпао лак плашт бубице. / 10. Да се попнете до средине свих светова / и ту чујете гласове брзога лета свих сфера, / ту да измерите силу најсветлије светлости свих сунаца / и схватите сва највећа дела Моје свемоћи, / бисте ли се приближили Мојој великој љубави? / Не бисте, кажем Ја, у све сумње бисте исхитрили. / 11. И да можете да управљате тамо великим небеским колима / и као велики духови брзо да јездите према свим звездама / и да можете вашим устима да дунете светла сунца, / јест, и попут Мојих да их загњурите у бујице мора, / тада би била сва ваша снага поређена с Мојом / ништа до песак и прашина код старих мајдана камена и глине. / 12. Погледајте право према плавој вези неба, / погледајте преко таласа и к далеком рубу мора, / верујте Ми, Ја вам кажем нема тамо граница, / тамо где дању сунце, ноћу безброј звезда сијају. / И изобиље великога мора не може се поредити / с једном капи само у најмањим царствима оних звезда. / 13. Зато погледајте на Мене, Великога, мало људство, / и старајте се да штедите само за Мене жудњу знања. / Моју љубав тражите уздуж и попреко у свим крајевима, / где год да пошаљете испитујући очи; / свугде ћете наћи знак Мога имена; / али не дајте да вас веже ништа до Моја љубав. / 14. Радосну вест о Мени објављиваће вам и трава / ако се будете уздржавали од свих грехова Ханоха. Али ако се будете љубили верно као истинска браћа / и за добробит свих будете користили ваше уде, / тада ће доћи велика милост одозго к вама / па ће вам показати како да хвалите Оца. / 15. И сада падните на земљу, матер ваших греха, / отресите прашину, ништавно смртно јело змије, / захвалите поново радосно у свом срцу Мени, Спаситељу, / немојте жалити никад време посвећено Мени, / дајте да увек управља у срцу моћ Моје љубави, / па ће негда све вас поново уобличити светлост милости.

7 И сада гле, пошто Медухед забележи ову сасвим важну песму живота из Моје милости, која је мала искра Моје бескрајне љубави и отуда свег сажаљења, па сасвим забележену прочита народу, наста међу њима разуздана радост, која се могла ублажити само чудом с неба, а ово чудо би изненадна киша, и ова киша беше киша љубави из Мене што њихова радост беше праведна јер се радоваше што упознаше моје име, а још више Моју љубав, а највише се радоваше томе што је превелики, свети Бог као отац говорио с њима толико снисходљиво у најнесхватљивијој љубави толико поучно деци јада преко Медухеда.

8 И гле, тако их киша растера у њихове шаторе, које су били направили од грања, траве и беле иловаче, и хвалише Моје име ту у малим круговима пуни милине све до средине ноћи, и не би престали својим слављењем да их нисам походио веома заслуженим, мирним, слатким сном. (Дао сам вам већ Веће, у стиху и без стиха, као ваш истински Отац, али још никада нисам нашао тако велике радости осим главара римског и хананејске жене у Јеванђељу, с малим изузетком апостола и појединих мученика, а нарочито од вас баш никако. Истина, ни не иштем, него само вам кажем да треба да почнете да Ме љубите све више; то је Моја воља вама. Зато ни не треба да вам тишти срце, јер ако нешто још није, ваљда ће једном бити када ближе упознате Мене и тиме раширите ваша срца како бих се могао уселити својим изобиљем милости, што сви ви изнад свега треба да желите, а не да се плашите као што има појединих међу вама, што не ваља бити у љубави. Амин.)


33

1 И гле, пошто протекоше још преосталих педесет дана, тада их Медухед на Мој подстрек све сазва и рече им снажну беседу која је гласила овако: "Мужеви, пријатељи и браћо са свим вашим женама, децом, слугама и служавкама, који су сада по вољи одозго такође наша драга браћа и сестре, дођите сви до мене и станите по познатом поретку око брежуљака како бисте ваљано слушали вољу највишег Бога, која ми је поново откривена.

2 Јер овако хоће Господ да скупите све оруђе и да га ставите у сваку барку на сламу која вам је досад служила за легало, од свакога исти број. Па када учините и причврстите гране које су својски лиснате у угловима са преосталим клинцима, тек тада однесите тамо скупљене плодове за штедљиво време од тридесет дана и ставите их пажљиво у углове под гране на лишће смокава. Камиле и магарце оставите овде за собом за знак Ламехинцима да смо били овде а и за знак да смо им за собом оставили животињско, а спасли само људско и према томе и божанско; а око оруђа ставите гранчице високо једну стопу и покријте их вашим покривкама и сламеним огртачима, а животињска крзна прострите преко оруђа. Па кад се све то изврши тачно по овом божанском наређењу преко мене, дођите још једном код мене до брежуљка како бих даље дао упуте вама свима по вољи одозго; затим ћемо заједно захвалити Богу и величати Њега за Његову неизмерну и бескрајну доброту и милосрђе.

3 Сада идите и извршите хитро што вам се саветовало преко мене одозго. Амин!"

4 И гле, тада се сви поклонише према Медухеду, захвалише у својим срцима Богу за ово учење и пођоше врло драговољно и брзо на заповеђено дело, и за седам сати по вашем рачуну све би у најбољем реду.

5 Па испунив све на заповеђен начин, дођоше опет сви скупа сходно побожном захтеву Медухедовом до брежуљка и захвалише Мени ту наочи њега за тако брзо и тако срећно обављен посао.

6 Па видев Медухед њихов обављен посао и видев да се сада сви као пре поново скупише око брежуљка пуни радосног и побожног срца, тада им Медухед поново упути беседу, говорећи:

7 "Мужеви, пријатељи и браћо, жене и сестре, чујте! Овако хоће Господ, наш велики, свемоћни Бог, да заузмете места по сто двадесет у једном ковчегу, и то четрдесет мушких и осамдесет женских; деца нека седе и леже преко кожа на оруђима, жене нека седе на гранама и покривкама и огртачима, а ви мужеви да стојите око жена и да ваша лица усмерите према ходу ковчега и ветра, и само једном дневно да благујете, и то око поднева. Вашу нужду, пак, да вршите при задњем делу ковчега у воду, као и жене и деца, али при том да један држи другога да нико не би пао у воду. А мужеви током времена нека не спавају ни да седе, још мање да леже, јер Господ ће одржати крепким ваше уде и ваше очи будним за времена које ћемо провести по Његовој светој вољи преко бујица велике воде. Жене и деца нека сами не дохватају плодове, него нека понизно замоле храну од мужева и отаца како бисмо постали народ по вољи Божјој и по вечном, свемоћном поретку Божјем, достојни Његовог благовољења и коначно Његове бескрајне љубави и милости, пошто не желимо нити ћемо дирнути ни влас на нашој глави без Његове свете воље!

8 Па када се у име Господње сви нађемо у ковчезима, нека најстарији у сваком ковчегу буде спреман да на знак с неба, који ће бити јака муња, оштрим ножем одмах пресече уже; затим ће дунути јак ветар и однети ковчеге на високе бујице, и то већ наочи Татахара с његовом крвничком руљом, који ће тај час, када већ будемо удаљени од обале хиљаду човечијих дужина, доспети до обале.

9 Тада ћете их видети да завитлавају камење у воду, али нас никада више неће досећи јер десна рука Божја ће нас одвести из њиховог хијенског видика и довести у велику удаљену земљу, која је тридесет дана и тридесет ноћи удаљена од сваког чврстога тла и налази се скоро у средини велике воде и зове се "Ихипон" (то јест "Сигуран Врт"), и та земља ће нам остати све докле стоји свет по вољи одозго; а препознаћемо је по томе што ћемо већ издалека спазити високу гору горећу целу у пламену љубави Божје. Тамо ће бити само један једини прилаз, а чак и тај ће се пружати далеко у унутрашњост између две такве гореће високе горе; а на странама према води стално ће је запљускивати превелике бујице. И уз то ће још бити окружена превеликим горама у којима не наставају ни тигрови, ни хијене, лавови, медведи, вукови, ни змије, него пре ће личити на зид који додирује небо, на који тешко да ће се ико успети.

10 А у унутрашњости земље биће велике, непрегледне равнице пуне изврсних и слатких плодова а и лепих, корисних, питомих животиња, које ће нам давати своје млеко као здраву храну, и земља ће имати укус меда и млека, и биће без песка и камења, и биће за јести као добар хлеб. И чујте, овако говори Господ: На целој земљи нема ни једна земља која би била изврснија од ове; тамо није никада претопло или прехладно, него тамо влада вечно пролеће!

11 Тако тамо људи који буду живели по вољи Божјој неће старити и смрт ће им бити благ сан; и тада ће доћи невидљива бића и таквога човека оживети кришом и узнети га до Бога; неће остати ни трунка која би се прилепила уз ноге таквога оживљенога.

12 А ко буде икада пречуо вољу Божју у своме срцу, такође ће умрети, али вечно неће устати телом, и доћи ће земаљски црви на његово тело и изјешће га с косом, кожом и костима, а његова душа и дух мораће опет да служе као подлога планина на хиљаде година као чврсто тело у мрачној свести свог јада и потпуне ништавности – све докле их коначно по милостивој вољи одозго поново не прими животиња, и где ће се тада степеницу по степеницу кроз сав животињски свет радећи јадно, мукло и немо морати пробијати не би ли коначно опет доспели до достојанства човека. Ово ваљано запамтите, јер тада ћете морати умрети много хиљаду пута пре него што поново доспете до живота из љубави и милости Божје. Премишљајте шта вам Господ овде јавља!

13 А убудуће ваше жене никада пре до тек у вашој четрдесетој години да спознате, а и тада никако чешће но што је под Божјим благословом нужно да родите човека. И више но највише две до три жене да нема нико, јер све што би било преко, урачунало би вам се великим грехом пред Богом и учинило би ваш живот на земљи кратка и мучна века, ослабило вашу љубав према Богу и отуда коначно отело вам сваку мудрост, која је само драговољна прида Божја онима који држе Његове заповести тачно.

14 И коначно, како овде, тако ни тамо, нико да није сматрао нешто својом својином, него својином Божјом; и који би тврдио и рекао: "Ова травка је моја", тренутно ће га Бог казнити слепоћом да убудуће никада више не покупи плод са земље, него ће за свога живота научити да живи од љубави Божје и своје браће.

15 Грешници да не једу ништа осим траву земље и горко лишће јалова дрвећа као животиња, ка којој су се срозали грехом, и све докле не буду задовољили за свој грех, да се нису усудили јести што друго, ако хоће да задрже живот. А нарочито се то тиче блудника, а поготово младих жена које би из сладострашћа чешће легле с неким; јер тело такве неке Господ ће испунити неком кугом, и нека се изгна на крајне границе велике земље, где не расте ништа осим траве и лишћа. Коначно каже Господ, наш велики, свемоћни Бог, да се љубите међусобно, и нико био судија другом, него нека слабији иде к јаком да би га ухватио под мишице и помогао му да иде преко земље; и најмудрији нека служи свакоме и да буде саветодавац својој браћи.

16 Па ево, ако сте јасно и разговетно чули вољу Божју, захвалите Богу са мном у вашим срцима и реците: "Господе, свемоћни, велики Боже, захваљујемо Теби усрдно нашим још слабим срцем; ојачај га, велики, добри, јаки, вечни Боже како бисмо негда Теби, Твојој бескрајној светости, могли захвалити достојније него сада у нашој бескрајној слабости да Тебе славимо и хвалимо и да се негда овако, као што си тако милостиво обећао нама, удостојимо личити само у најмањем делу Твојој деци. А сада, о велики Боже, да буде Твоја воља и дај нам да уђемо у ковчеге и води нас све по Твоме једином благовољењу. Амин."

17 И гле, помолив се овако кратко, напустише с Медухедом место и уђоше радосна срца у ковчеге.

18 И гле, све како је Медухед прорекао, обистини се прецизно. С великим јуришом предвођени змијом вијаше Ламехова хијенска и тигровска руља разјарени за сиротим Медухедовцима, али исто тако брзо однесох ковчеге са својим народићем од обале па затим мирно, а ипак брзо, онамо ка обалама велике земље коју оптичу велике воде.

19 А Ламеховце дао сам прогонити растућим непрестано бујицама мора све до гора, где их на хиљаде растргоше и прождераше хијене, тигрови, лавови, медведи и вукови и змије. Јер вод прогонитеља састојао се од седам хиљада мушких и седам хиљада женских глава. И од њих се не вратише за Ханох више од седам момака и седам девојака и исказаше тамо шта се догоди; и вратише животиње читаве остављене од Медухедоваца, на броју тридесет пет хиљада камила и исто толико магараца, и предадоше их Ламеху и исприповедаше му све како видеше; наиме да дође светла муња из ведра неба између њих и избеглица и на крају света, где су велике бескрајне воде, изнесе их на њима далеко великом брзином; а затим воде надођоше и отераше их високо у планине тамо и навалише на њих непрегледни чопори познатих крволочних звери и растргоше и прождераше их све осим њих. Они се, пак, спасоше само тако што побегоше међу велику гомилу камила и магараца. И нека Ламех ваљано размисли шта се збило. И чини им се да изнад звезда пребива велики цар, с којим се људи никада не би требали упустити у борбу. И боље да Му се клањају и да Га узвисују ради Његове несхватљиве моћи пошто Га слушају море, ветрови, муње и све крволочне звери, што су видели сопственим очима и чули силан глас, који заповеди зверима као гром и разгова с великим стихијама као силна олуја из висина звезда.

20 И гле, чув ово Ламех, разгневи се у нутрини и одлучи да се освети Мени. А то би последица што змија сасвим узапти његово срце. Зато рече момцима који се вратише: "Чујте, вас седморица невиних! Хоћу да ми звездани цар да удовољење и хиљадоструку надокнаду. Изиђите напоље где знате где прима и заповедите му у моје име што захтевам. И ако одбије, онда му реците да га ја проклињем. Колико год био велик и моћан, ипак ће га преко мене, као мој народ преко његових животиња, на земљи растргнути и искидати његов народ уз мој подсмех, јер са свом његовом ветровитом и воденом моћу само је слабо јагње према мени, цару лавова. А у шуме свугде баците ватре и запалите све горе да се испеку све његове звер да потом седне за постављену трпезу и да једе изгорело месо и кости звери. А ако неће да тамо изгоре, нека само наведе бујице преко да се удави његова моћ!

21 О, знам ја врло добро тог ваздушаста цара над звездама. Све што чини, чини зато што се мене боји, јер зна моју величину, моћ и силу, која ће му задавати довољно мука и на крају сасвим га упропастити, ако не изиђе у сусрет мом праведном потраживању у свакој мојој жељи.

22 Сада идите и извршите шта сам вам заповедио. Узмите људе с вама опремљене угарцима да запале горе у случају каква одбијања."

23 Тада се момци удаљише и саветоваше се међу собом шта чинити, јер рекоше један другом: "Ако је толико моћан, зашто не иде сам? Беснети је лакше него борити се, и претити у слепом бесу је лакше него извести, јер оно што је рекао, то је и свако од нас могао казати, али с каквом користи? Докле досежу његове и наше руке, зна и види сваки; а да ли је ико видео само прст цара над звездама да би одмерио сву Његову моћ и силу? Ламех је само мува према Татахару и његовој пратњи, а где је он и сва његова пратња? Сада смо нас седморица сва његова средишња сила и видели смо несхватљиву моћ великог невидљивог цара над звездама, чули Његову беседу да је пред њеном силом задрхтао сав земаљски шар као када неког продре ледени мраз све до у кости и сржи.

24 Зато учинимо оно што ми хоћемо и изиђимо и уместо претње принесимо Њему хвалу и славимо Његову велику моћ и силу. Можда ће нас прихватити као што је прихватио Медухеда, па нека затим Ламех код куће одмерава своју силу и нека од беса загризе о камење.

25 А ми ћемо радије служити таквоме моћноме, великоме цару, који и нас јамачно може одржати преко бујица као Медухедово људство."

26 И гле, као што мудро одлучише, тако и изведоше њихову одлуку, која Ми се допала; узеше своје жене и камиле и магарце ваљано натоварене плодовима и пожурише напоље где видеше воде и мироваше на обали великог светског мора.

27 А један који је водио реч, каза поново: "Ево, ту смо, немамо појма камо ћемо; зато хајде да замолимо великог цара да нас прихвати у Његову службу и да нам покаже неко место наше истинске судбе, пошто смо се вероватно само Његовим тајним надахнућем извукли из Ламехових канџи и слободно пошли овамо.

28 Зато ја у чувству и духу свих, пошто још немамо име, обилним страхопоштовањем позивам Тебе, о велики, невидљиви царе све моћи и силе, прихвати најпре захвалност нас свих за избављење из зуба хијена и из канџи Ламехових. И такође молим Тебе да сада и нас водиш по Твојој вољи на сигурно место, где бисмо несметано служили Теби. Јер знамо да си Ти моћан Господар и знамо потпуну ништавност Ламехову, којега ослонац смо ми требали бити, а нисмо хтели пошто смо наскроз видели и осетили велику моћ Твоје славе као што смо и чули дивљу, ништавну, празну дреку сада сасвим немоћнога Ламеха.

29 Зато услиши нашу заједничку молбу и обзнани нам Твоју вољу, или нас уништи, јер боље је бити уништен Тобом него служити Ламеху."

30 И гле, када се кратко али врло искрено помолише ових седморица са својим седам женама, поче да дува мала олуја с планина и у олуји брзим трком дојезди врло велика хијена сва разјареног и бесног лика пред малу дружину и стаде испред њих и прегледа их тамо-амо, горе-доле и скроз-наскроз, као да хоће да изабере најбољи залогај из дружине притиснуте смртним страхом. И гле, када сви хтеше побећи у воду, охрабри се говорник и рече прејаким гласом: "Саслушајте ме! Останимо где смо окружени свуда непобедивом моћу великога цара, и верујте, ако нас и уништи, и у унишењу ће нас сачувати. И не бојте се толико ове мале хијене, када смо тако сретно избегли много већој из њених крвничких канџи, и то утолико пре пошто смо у равници, где ниједна хијена више нема власт напасти људе и растргнути их. Јер када нас је велики, моћни цар преко звезда спасао тамо уз планине из зуба толико хиљада крволочних звери докле смо још били против Њега, а сада када хоћемо да будемо за Њега, зар би сада хтео да нас уништи?

31 Верујте ми, сачуваће нас сасвим извесно. Погледајте сви на мене, отићићу у поверењу до хијене и ставићу моју главу у њену чељуст. Па ако ми учини нешто нажао, онда бежите у воду или куда хоћете. А ако ме видите да опет здрав и читав извлачим своју главу из њених чељусти, онда падните доле на земљу и захвалите великоме цару, јер онда нам је дошао већ веома близу."

32 И гле, што рече, то и учини сместа – оде пун поверења до хијене, која се запенушила од беса и која широм разјапи чељуст тако да цела његова глава има места у њој.

33 И гле, како гурну главу унутра, тако здрав и читав, не изгубив ни длаку с главе, опет извуче. Тада се зачуди цела дружина и паде одмах доле на земљу и захвали Мени, дашта још непознато, из све спознате дубине свога срца.

34 Пошто се готово сасвим исцрпеше својим изливом захвалност и хвале, тада, на највеће чуђење, хијена прозбори њима ваљано разумљиво и рече:

35 "Позни потомци Кајинови и Ханохови, устаните и погледајте ме. Погледајте моју прилику љутине и беса. Само сам крволочна животиња одређена да одано стражарим и чувам горе и на њима пребивајућу велику децу Божју, кога у вашој слепоћи називате великим царем; али реците ми да ли сам као животиња икада прекорачила вољу Божју? Мој живот је прашина и земља, моје доба је мало година, дана и откуцаја срца само; немам ништа да очекујем; што ми моја крволочност даје, јесте све што од мога постојања имам да добијем од ствараоца; и ако ме је ико од вас икада видео како прекорачујем без воље Божје моје прописане границе, нека узме камен и убије ме.

36 Али оклевате, не што немате храбрости за то, него што вас моја послушност према вољи Божјој задивљује. И гле, како вас људе, које очекује вечан живот, сада крволочна животиња мора подучавати по вољи Божјој о вашем потпуном забораву Божјем и према томе и о вашем одређењу! Гле, ниједна крволочна животиња није толико дивља да би и гладна насрнула на себи равну да је растргне и задовољи глад. Али ви људи, који треба да живите вечно, полазите у чопорима како бисте вашу браћу, не можда из невоље, него само из чиста паклена властољубља убили и њиховом крвљу умрљали земљу и закопали у њу њихово тело.

37 О стидите се, људи, који треба да буду господари света! Где је ваша слава? Вас је четрнаесторо, а ја сам сама, а преплашили сте се на смрт пред мојим погледом – пред несретном животињом, која је првобитно била одређена само за вашу службу по вољи великога Бога.

38 Пођимо у шуме и уверите се да ли иједна животиња влада другом; а ако постане свадљива и завидљива, одмах се истерује из друштва, пошто није била по вољи Божјој, која влада у нашој нутрини. И никада нећете видети да животиња присиљава другу да за њу тражи плен, да је храни као праву беспосличарку – осим ако нека ослаби. Тада јој друга животња довлачи плен пред чељуст у јазбину. И ниједна не меће оштре и јаке зубе на њен потиљак и у њену дроб пре него што буде хладна и трула. То нас учи божанска воља у нашој нутрини, и будите сигурни ама ни једна животиња не диже главу увис без воље Божје!

39 Према нама немамо никакве својинске границе осим наше природе и нашег телесног бића. Ви људи, који сте сасвим заборавили Бога, одељујете земљу, па затим цар, кнез или њихов миљеник каже да му ово даје за мали данак, и ово миљенику и његовим бољим слугама због њихових добронамерних и умешних песница. Сав остали народ користите као товарчиће, којима дајете само онолико да одрже једва оно мало бедна живота, како би за беспосличаре обављали мрзак, многи посао. И ако се противе, предстоји им, прво и прво, велико злостављање и друго, смрт. Ако би такав роб умислио да је и он брат цара или кнеза или неког другог од цара учињеног великана, с истим правима, или би хтео да буде – зар га не би одмах убили? – О реците, где на целој Земљи има нечега свирепијег но што сте ви људи? Зар није змија, ја, лав, тигар, крволочан вук и разјарен медвед прави, свети анђео према вама људима? О, да нам је дата љубав као вама, како бисмо љубили Бога! Али без саме љубави љубимо Га бескрајно пута више нашом тачном послушношћу него ви који сте заборавили не само Његову љубав, из које је створио вас, него и Њега самог, који вас је створио.

40 Питајте камење, питајте траву, питајте ваздух, питајте воду, јест, питајте све на шта наиђете – само не човека – и све ће вам оглашавати великога Бога и приповедати бескрајна чуда Његове љубави. Само ви слободни људи, који вечно и пресрећно треба да живите, могли сте заборавити сасвим вашега Творца, вашега бескрајнога добротвора! Није чудо што немате имена. Којим именом да се и назовете? Ђаволи знају Бога и беже од њега. Сотоне знају Бога такође, мрзе Га што је Бог и Господар њиховог постојања. А ко сте ви, који сте из ђавола, сотона постали слободни људи Његовом бескрајном љубављу, и начисто сте заборавили Њега и сматрате себе у вашој мушичастој слабости сами боговима зато што камењем и тојагама умете тући један другог и постављати шупље гомиле камења, које затим називате градовима? Гле, нисте ништа какви сте! Травка је више и канџа хијене је светиња према читавом бескрајном накоту таквих људи које сте напустили у Ханоху и какви сте до сада сами били!

41 Укратко, тако хоће велики Бог – пре него што вам се додели друго одређење: Ваља вам код нас хијена ићи у школу седамдесет дана како бисте код нас под прво упознали људскост и љубав према ближњем па овим поново Бога. Па када поново упознате вашу сличност с нама крволочним, дивљим зверима и Бога нашом немом и слепом послушношћу, тек тада ће вам Господар свих створења преко нас показати спокојно место.

42 Сада следите мене вољно по вољи Божјој без страха – осим јединим страхом Божјим. Вољноме неће се догодити ништа нажао, а невољан и непослушан није ни вредан да га растргну зуби хијене, него нека чека овде своју судбу, судбу Ламеха, сотонског кнеза сотона."

43 И гле, тако следоваше свих четрнаест особа за разјареном хијеном у мрачну планинску пећину и научише тамо Мојом дозволом да познају од природе звери иста права човештва, љубав према ближњем, послушност и тиме и поново Мене и да се уздају сасвим у Мене, чиме им затим поста и видљива велика разлика између истинског човештва и животиња, а научише и истовремено познати колико дубоко су се пре налазили испод њих – и то све Мојом посебном милошћу, која им даде да виде Моју вољу у дивљим животињама и да је осете у свем своме обиљу.

44 (Више него тада, била би вам сада потребна таква школа, јер тада људи као деца овога света беху лоши због мрака, а сада су зли у светлости, и кнез таме признаје да је постао ошљар у злу према вештини деце света и већ му иде као понеким слабим родитељима, које њихова деца надмашују спознањима сваке врсте.)


34

1 Оставићемо сада ову малу дружину у школи створења и даћемо им да једу дивље бобице, траву и корење до одређеног времена, а ми се осврнимо према Ихипону (данас "Јапон", такође "Јапан") и очекујмо тамо долазеће Медухедовце и задржимо се још мало код њих.

2 После тридесет дана и ноћи под Мојим повољним ветровима, малим заобиласком ради мира мора, приспеше Медухедовци сретни и читави гласно ликујући, кличући и хвалећи Моје име на поменуто велико острво, и то на широком ушћу реке која је мирно текла из унутрашњости земље, на чијим мирним и прилично широким леђима их прилично јак, службени ветар одгурну у њиховим ковчезима све до унутрашњости земље.

3 Налазећи се потпуно у средишту, тада Медухед паде доле на своје лице сав ганут дивном лепотом земље и захвали Мени у мирној дубини свога срца око час времена, и очи и уши свих беху уперени на њега.

4 И окончав своју молитву, коју сам благоволео, и угледав у њој Моју наредну спасоносну вољу за избављени народ, уста поново и сачека докле се спојише сви ковчези потпуно један уз други.

5 Чим се све ово изврши по Мојој вољи дуж плитке обале, обиђе све ковчеге по Мојој унутарњој заповести и опомену људство свом љубављу да нипошто не ступају на тло докле не захвале сви три часа у своме срцу Господу на овој бескрајној милости. Па тек када Господ подарену лепу земљу благослови под видљивим знаком на њиховом лицу наочи њих, тада ће он први ступити на тло. Потом нека прво спусте своју децу на тло па затим нека коначно сами кроче на тло са женама. И нека се затим опет баце својим лицем доле на земљу пред Богом и нека обожавају Његову светост и нека славе Његову бескрајну доброту и бескрајну љубав.

6 И гле, извршив ово највећом радошћу својих срдаца, усправише на Медухедов позив своје очи увис, видеше светли облак како застире целу земљу и видеше велике капи како падају изобилно из облака око час времена. Затим видеше облак благослова како се опет дели и малу дугу под њим како жарећи светли и приметише од истока како благи ветар струји, који им преко Медухедова уста гласно објави да Сам сада за њих благословио земљу, нашта по већ поменутом поретку крочише на тло и ту опет учинише превеликом радошћу свога срца како их честити, мудри Медухед прељубазно саветова. И пошто се све ово изврши, тада их Медухед опет све сазва и одржа им ваљану беседу, која гласи овако:

7 "Мужеви, браћо, сестре, а и децо која схватате смисао речи. Запамтите добро што ћу вам сада обзнанити великом милошћу Божјом. То да нам буде темељ свег нашег размишљања и поступања да свету вољу Божју никада не изгубимо из вида свог срца и да је свакад испуњавамо тачно са захвалношћу и хвалом; јер што год долази од Њега, јесте велико, свето и стога и веома важно; колико год нашим малим овосветским очима изгледало мало, ипак је бескрајно вредно јер је од Бога, који је сада Господар свих нас, и ако будемо веома вољно послушни Његовој вољи, можемо постати попут Његове велике деце, коју сте упознали под литицом изнад Ханоха, као што је свима нама обећао.

8 Гле, овако хоће Господ, наш велики Бог, који нам хоће бити пресвети Отац, да се, прво и прво, љубимо, и то свако свог ближњег као брата и сестру седам пута више но самог себе. Сваки да буде строг према себи самом, а благ и пун љубави према својој браћи и сестрама. Никада да помисли да је већи и вреднији од најслабијег ваше браће јер код Бога не вреди ништа осим чисто, понизно срце. Коме Господ икада, као Мени, подари своју милост, нека сматра себе најмањим и нека буде спреман, попут Мене, да свима служи и по вољи Божјој да претходи свима добрим примером. Једино су деца дужна пренеусловљену послушност према својим родитељима услед своје изворне слабости и нужнога васпитања. Па када доспу у себи до спознања воље Божје, нека на место послушности, коју сте тада једино Богу дужни, ступи детиња љубав и пажња према родитељима у великој мери. Међутим, по вољи Божјој најмудријем од вас свакад да нагнете ухо и усмерите ваше очи на њега како бисте вољно сазнали решења Божја како уопште, тако и за свакога појединца. Но, чувајте се икада да таквом мудрацу не дајете више пажње, љубави и части него другом драгом брату, који још није мудар али ипак врло вољан.

9 И ту пажња мудраца из Божје милости нека буде и нека се састоји од вас ни у чему другом до једино у љубави Божјој, љубави према ближњем и вољна послушност према одредбама Божјим преко понизна срца мудра брата.

10 Не прешла неистина преко ваших усана, јер лаж је темељ сваког зла. Далеко вам била сва злурадост над казном неког грешника, него ваша љубав поново помогла на ноге посрнулом брату.

11 Земља припада свима једнако без разлике. Што ће тло обилно приносити, да потребњак узме за своје утољење и јаки да скупља радо за слабе.

12 Према животињама поступајте љубазно да вам не одбију своје топло млеко.

13 Свако да је подређен свом брату и спреман да му служи, а никада да заповеда један другом, него свугде да се сусрећете с љубављу како бисте негда постали деца једога Оца у љубави.

14 Будући да Господ свагда даје више но што је потребно човеку за одржање свога живота, ипак не будите неумерни у сваком ужитку, него по вољи Божјој ради вашег здравља будите умерени у свему што чините и благујете. Јер овако говори Господ: "Благословена да је права мера и права сврха. Немера, пак, нека је проклета и путеви без сврхе. На њима нека хода само блуд и разврат и нека ноћ ту нађе пропасти и вечне смрти." Зато скупљајте претек благослова и подигните свугде складишта, али не на Ханохов начин од камена, него од дрвета. Пободите четири одлично стесана стабла у земљу тако да четвртасто стрче увис изнад тла две висине човека. На њих ставите такође четири засовнице на вама већ знан неимарски начин. Затим ставите поврх кров с једним крилом и покријте га трском и травом. Међу четирма стуба од дрвета, која стрче из земље, направите такође од трске плетене зидове, али оставите у сваком зиду отвор, велик као четири људске главе, и с истока такође врата, али без решетки, како би свако по потреби имао слободан приступ. А унутра до половине таквога складишта ударите више малих колаца у земљу, око пола висине човека над тлом да вири. Поврх причврстите тање гредице, затим изнад положите такође рогожине како бисте на њих ставили обиље благослова за вашу браћу а и за вас. А у другу половину скупите и ставите увелу дугу траву до колена високо над земљом као почивалиште како бисте на њему током ноћи спавали и одморили ваше уморне уде и окрепили вашу дроб.

15 А ваш алат и друга оруђа ставите под рогожине. Међутим, никада нико да није присвојио такву кућу, него нека један ради за све и сви за једног и према томе сви за све како нико никад не би трпео оскудицу међу вама и свим вашим потомцима.

16 Близу планина које се не диме нити чак горе, као што их видите одавде у великој даљини, ископајте јаме дубине човека; тамо ћете наћи хлебну земљу, која вам је већ обзнањена, коју, пак, да употребљавате врло умерено, и то не дневно, него само каткад по вољи Божјој ради вашега здравља ако вам нужда постане превише мекана.

17 Осим тога уз планине, на које се сада смете и попети када не горе, наћићете лепо, врло тврдо, глатко камење. Скупите га и донесите пред ваше домове. Под прво, на њима да здробите зрна једне траве и од брашна посредством воде да направите тесто у једном сасуду на који ћете наићи, у великој броју, на обалама реке и уз то да направите вама већ знано место за печење и на њему да печете здрав хлеб. А под друго, да узмете такође камене плоче које су нешта мекше, од којих такође има гомила у подножју планина без ватре, и на њима да запишете све ово на вама знан начин како би чак наши касни потомци сазнали вољу Божју обзнањену сада вама.

18 Јер чујте! Овако говори Господ: Све док ви и ваши потомци останете у овом заповеђеном поретку, дотле се ни стран народ неће моћи приближити овој земљи нити ће моћи реметити вас у вашем миру и Ја сам ћу вас учити да познате и направите хиљаде лепих и корисних ствари. Међутим, ако икада иступите из Мога поретка и останете у Мом забораву и не вратите се сместа Мојем поретку, онда ћу пробудите други народ, довести га овде, и он ће вас подјармити и поробити. Тада ће бити цар који ће уништити вашу светињу, и тући ће вас, и многе убити, и попут магараца вас упрегнути пред плуг, и кажњавати вас као камилу. Тај ће све присвојити, а вас оставити да гладујете, и забраниће вам да утолите жеђ соком плодова, него вас гонити до воде као кротку животињу. И мораћете за њега, као при Ханоху, да градите градове и да га добро товите и његове слуге како би ојачао да вас туче и убија.

19 Затим за ваш труд више нећете добијати плодове ни хлеба, него мртве знаке по степену труда, за које ће вам давати нешто мало да једете. Јест, ако се и тада још не вратите поретку, мораћете цару чак да вратите пети део од знакова као радни порез од тешко зарађеног без накнаде, што ће бити знаком да ћете чак морати да молите што уопште смете да радите, па ћете за такву дозволу морати да измирите поменути порез.

20 И Ја кажем да у целој земљи неће бити ни парченце које цар не би присвојио. Затим ће земљу разделити као лено својим миљеницима и дворанима, а вас ће учинити погрдним отроцима миљеника и дворана и затим ће ови бити господари над вашом смрћу и вашим животом и даваће вам да једете кувану траву и лоше корење, пошто ће присвојити најбоље плодове. Па ко буде посегнуо за таквим плодом, одмах ће бити кажњен смрћу.

21 Затим ће вам цар узети ваше најлепше жене и кћери за његову и његових миљеника и дворана похотљивост, а ви ћете ваше дечаке морати да баците у реку и за то да храните његову децу како би вас затим злостављала. А Ја ћу тада своје уши, како не би чуо ваше јадиковање, запушити све до краја времена, те ће вам бити хиљаду пута горе но што вам је било у Ханоху.

22 Такође и ово све запамтите ваљано и запишите на препоручено меко камење." –

23 Дакле видите, драга браћо моја, шта је воља Божја. Зато делајте како вам је саветовано, па можете лако, јест, хиљаду пута лакше остати самосталан народ без икаквог губитка ваших права. Стога будите пуни љубави и милости и далеко вам било злобно користољубље – тада ћете остати како јесте, народ Божји. – Коначно јесте воља Божја да наиме ове ковчеге узајамно повежете мотакама један уз други и поставите мост преко реке како бисмо крочили и на тло с оне стране и да га произвољно користимо.

24 Сада се баците доле на своја лица и захвалите Господу за ову узвишену милост поуке и објаву Своје воље за нашу превелику добробит и реците са мном:

25 "О велики, предобри, пресвети, свемоћни Боже, захваљујемо Теби у прашини наше ништавности. Нека допре до Твојих светих ушију слаб глас наше захвалности из дубине наше злобе и погледај милостиво наше понизно и бојажљиво срце. О Господе, не видимо колика је празнина наше душе, зато нас испуни милостиво топлином Твоје љубави и не повлачи никада Твоју милост од нас сироте деце греха. Никако не допусти, ако се икада заборавимо да поступимо против Твоје пресвете воље, да нас карају људи, него покарај нас Ти по Твојој праведности и великој благости и преобрази нас у нашим срцима по Твоме великом милосрђу да једном будемо достојни да само најмање личимо Твојој деци. Па остани свију нас велики, свети Бог и наш Господар и буди једном и наш драги, пресвети, пресвети Отац. – О Господе, услиши наше преклињање и чуј милостиво нашу слабу молбу. Амин."

26 Па сада идите и извршавајте све према добу и савету и уверите се у све ово да бисте видели колико је истинит и одан Господ. Па извршив све и никада заборавив Господа пре и после свакога посла, и пре и после свакога обеда, пре и после починка, пре и после рођаја, пре и после смираја – а поготово рађајући, ваља вам пре и после чина за све замолити Господа да благослови – тада ћете рађати децу живота и светлости, а супротно само децу смрти и таме.

27 А ја ћу свега свога века остати овде у овом крају реке где смо пристали. И тамо преко реке у оној пространој пећини на лепом брду биће дом мој и моје деце како бисте ме свагда нашли кад год вам што буде на срцу. Ту пећину и брдо даје ми Господ у имање из љубави према вама како бисте ме свакад нашли.

28 Ваша је, пак, сва велика, лепа земља. Ја ћу по вољи Божјој још веома остарети и још постати позан сведок свих ваших добрих и лоших поступака. И од свих овде живећих бићу последњи и ићићу за вама пред лице Господње.

29 Ви, десеторица мојих пратилаца, који сте такође већ постали мудри, узмите народ и водите га и распоредите мудро у земљи и учите га што му је нужно. И дођите мени кад год буде пун месец ради савета и науке. Амин."

30 И гле, пошто Медухед оконча своју беседу, поклони се сав народ пред њим, баци се још једном без Медухедовог наређења доле на земљу и захвали Мени на тако спасоносној науци, затим се диже и пун страхопоштовања презалогаји, леже по земљи и одмори се и моли се каткад три дана. Затим се диже, узе оруђе и најпре изради мост, а затим под Медухедовим благословом оде на своје наредно одређење у свим правцима земље славећи и хвалећи Ме свугде. И тако, као што се лако може увидети, многи од њих посташе мудри на начин Медухедов те живеше као сретан народ око хиљаду и деветсто година, скоро до доба Аврахамова, и не дохвати их потоп Нојев.

31 А затим такође почеше мало-помало да Ме заборављају јер сам их био учинио најобразованијим и најбогатијим народом на земљи те уживаше у разној резбарији, па паде сасвим у црно идолопоклонство и блуд сваке врсте.

32 И пошто сам им шестсто година гледао кроз прсте и не видев иоле једнога да и најмање трепне да се покаје, поправи и врати, то пробудих, као што сам већ преко Медухеда припретио, у крају данашње Монголије народ као општи бич и одвео сам га преко једог анђела, који беше невидљив, ка Ихипону, направио им мост од острвља од данашње Сине [Кине], чему још данас сведоче неколико острва у мало искривљеном низу, да суве ноге као Израелићани преко Црвеног мора, а и скоро истовремено, доспеше онамо, којом приликом ватром земље око Ихипона издигох и начиних мноштво великих и малих острва као могућа уточишта за поједине мудраце, који живеше ту у пећинама и служише Мени кришом, све докле их опозвах са света.

33 У таквим пећинама налазе се још као знак Моје љубави такве назначене плоче, које дашта сада нико не би могао читати, и то још много мање од хијероглифа Египта, које нико неће моћи да чита осим потпуно поноворођени и само ту и тамо понешто да погоди јака телесно болесна видовњакиња својим само на неколико тренутака пробуђеним дете-духом.

34 И тако се у пећини (која се раније или тада звала Медухедова пећина) такође још сада налази узвишена песма, коју већ знате, као и поједини знани алат. Међутим, ова пећина је сада неприступачна будући да се налази на високој гори, што сам касније издејствовао ватром и јаким земљотресима, који још до сада трају.

35 И тако ова земља још дан-данас има царско пола монголско и пола пра-ихипонско уређење. Неверујући нека отпутује онамо и нека се увери; али мало ће му користити, ако није потпуно постигао поноворођење; а ко га има, гледаће светлим и преображеним погледима не само целу површину земље, него и њене дубине до сржи.

36 (Јер све што вам овде дајем, јесте истинито и верно за Моју децу, јер не дајем ово свету, него Мојој слабој деци. Зато нека Моју љубав и мудрост и Моје речи и Моју милост не одмеравају мером овога света, јер нећу да блистам пред светом, него хоћу само да Ме љубите; јер имам довољно сунаца да засијам пред светом. А ако Мој спис манишете вашом овосветском ученошћу, шта мислите шта ћу једном чинити с вашом овосветском неразумношћу? – Зато учите од Мене. Тек кад из Мене будете учени, тек тада ћете видети и спознати чија правила стоје више – Моја или овога света; јер овај свет има реч у смислу, а Ја имам смисао у речи. Зато онај грдно расипа који не сакупља са Мном.)

37 Пре него што вас будем даље водио у овом Мом домаћинству, хоћу кратко да вам кажем нешто што се тиче Мога Анђела [песма] – а именице онима који су се скоро у сваком реду граматички двоумили ради света. Пошто им при том срце није пакосно, нека тамо где је Мој слаб тајник Моје нове речи погрешио при писању дуплог слова "н", услед његове већ старе, непажљиве навике, исправе по њиховом сазнању, као и правопис и тачке на "и". Но, ко би се усудио да помери само једну реч или да тражи бољи слик или излишно да тражи неку недостајућу фусноту, тога ћу погледати срдитим очима. Не тражите реч у смислу, него смисао у речи, ако хоћете да доспете до истине. Јер у духу јесте истина, а не у истини дух, што би било немогуће, пошто је дух слободан и има првенство пред сваким правилом допуштајући из себе црпсти истину. Кад то већ кажете за ваше велике умове, зашто посматрате Мој дух критичким очима као да вам је ђак дао лош задатак за исправку? – Зато, ако неко мисли да овом хаљином не ваљам у свет, нека Ме задржи кући. Али биће свакоме заслужније да Мојој Речи дода правило узето из ње, него светску оцену – јер много је блаженије давати него узимати! Разумите ово ваљано! Амин.


35

1 Сада се осврнимо у школу хијене и потражимо наших четрнаесторо школараца и чујмо делотворно још и ту докле је заправо стигло ово племе у овом изузетном училишту за ово кратко, већ знано време у поправљању ћуди.

2 Гледајте и памтите добро, нико да нема запушено ухо и затворено око да не чује још снажну реч из чељусти већ знане хијене, такође и тигра, лава, вука и медведа. Јер људи су пуни лажи, ту ни један другом не може рећи нешто истинито, како вам је већ често показало искуство колико су учени у заблуди, када сва њихова крива учења истискују друга, која су често још кривља но истиснута и погажена. Зато и за вас није сувишно да чујете стамене речи из области непритворне природе пуне сржи и снаге те из њих да запишете себи у срце добру забелешку да се из њих увиди колико је истинит, праведан и веран свети, вечни Отац свих вас.

3 Јер гле, када време у својој одређености успешно истече, хијена поново ступи сва гневна пред уплашену дружину како би страхом њихове душе што више обратиле пажњу па прозбори од Мене допуштеним разрешеним, опширним језиком из разваљених чељусти, како следи:

4 "Устај из смрти! Тако хоће велики, свемоћни Бог и Господар свих Својих безбројних створења. Кратко време је брзо истекло. Брзо су се мењали дани и ноћи над вашим слабим бивањем. Тада када сам вас ја, хијена, водила овамо моћном вољом свевишњега Бога, видесте месец у свом обиљу да вам обасјава кршне стазе врлетних висина све до пећине коју наставамо ја и моја деца и коју смо вам вољно уступили како бисте се ту окрепили у свежој хладовини земље. Сада опет посматрате месец и видите како се поново увеличао и напунио пошто се раније изгубио све до немања своје светлости и постао је тада дете па момак и сада опет налик човеку пун силе и величанства.

5 Оно што вам он непрестано показује у кратким роковима препуносмислено и учећи, ваља вам да једном верно подражавате у вашем животу. Ваша овосветска светлост треба и мора спласнути налик светлости месеца како бисте се оспособили – напустив сасвим пређашњу светску светлост, што је ваш горди ум – да примите нову светлост из узвишених небеса, која је истинска љубав без користољубља и отуда милост великога, светога Бога.

6 Гле, као што ја сада говорим с вама, тако и свака ствар може проговорити милостивим допуштењем одозго. А ако останете окорела, властољубива срца, падните пред нас опоменув се ове беседе и мислите колико дубоко стојите под нама, а колико високо деца Божја над нама.

7 Јер реците коју животињу сте икада видели да влада над другом? Коју животињу сте видели да присваја што? Коју животињу сте икада видели да отима од друге? Или да ли сте нас икада видели да се убијамо међусобно, или да лажемо и варамо, или да блудничимо само за задовољење сладострашћа?

8 Реците, када сте од нас видели да чинимо неку радњу која не би била сасвим у складу с нашом природом?

9 Зар не би било поштено да животиње од вас науче корисну употребу својих сила? А сада, као што видите, морамо вам ми крволочне звери тек показати и учити вас кротости и мудру озбиљност живота. О, стидите се, господари света, када је мушица која зуји око мојих ушију мудрија но ви и сав Ханох с десет градова; јер премда јој је живот ограничен на једва неколико дана и нема видљива трага њеном учинку, ипак је чак у веома кратком року учинила бескрано више но ви од времена Кајиновог са свом вашом изградњом градова и мучењем браће зато што је испунила вољу Божју која влада у њој и радовала се таштом, кратком бивању. Међутим, ви људи, који треба вечно да живите, могли сте заборавити вашу вредност у вама а још више бескрајну вредност пресвете љубави вечнога, светога Бога у вашем духу.

10 Ми смртна бића радујемо се захвално муклом, кратком животу, а ви живи радујете се да халапљивим језиком лижете поган смрти.

11 О велики, свети Боже, зашто ниси радије створио све саме хијене, тигрове, лавове, вукове и медведе, који свагда врше Твоју свету вољу? И никада ниси требао канити да ствараш и једна једина човека, који је могао заборавити не само Твоју толико пресвету вољу него штавише Тебе самог.

12 О погледајте овамо, лепи, глатки људи, погледајте мој застрашујући рундав, бедан облик. Зар није као да је огрнут у ноћ Божје клетве, а ваш напротив у највиши благослов вечне љубави?

13 Али како то да под плаштом смрти Творцу жури у сусрет захвалност, а под вашом кожом благослова Њему руг и презир и коначно штавише потпун заборав?

14 Отуда долази да сте себе учинили изметином пакла вашом непослушношћу, док моје колено у свем робовању божанске моћи, гредући преко рудина земље многе хиљаде година пре вас, у тешком притиску свог дивљаштва ипак никада није иступило незахвално из поретка упућеног од Бога.

15 О, премишљајте ваљано ове речи крволочне звери и узвисите се до достојанства да се зовете само створењима и гледајте да ли ће вам једном успети да вас назову људима, и мислите колико ће још изнад вас стајати деца Божја и да им можете а и требате бити барем слични када већ не исти. – Моја беседа је готова, а ви останите и чујте још други род. Амин."

16 И гле, када хијена сврши ову продорну беседу, огроман тигар разјареном журбом скочи пред застрашену дружину, погледа је страховито озбиљно и витлајући хитро својим репом обрати се говорнику и вођи, посматра га продорним погледом неко време, коначно разјапи широм крвничку чељуст па започе да говори како следи говорећи:

17 "Сиин"! То да ти буде име, што значи ово име да ти говори да си ти син земаљског неба, које је небо животиња које имају душу из огња сунца, која је проговорила вашој души, која је душа из Бога дата вама на велику срамоту преда мном и свим крволоцима шума и жбуња пошто је заборавила великог даваоца, док се наша душа још никад није усудила ни за длаку преко свога поретка, премда смо и ми обдарени истим пет чулима као и ви и имамо памћење, жудњу, и разликујемо земљу и воду, ватру и ваздух, мокро и суво, и разликујемо дан и ноћ, високо и ниско, стрмо и равно, хладно и топло, и имамо и врло оштар вид, пред којим се не може сакрити ни кваран дух, него се пред њим јежи као смртно уплашен пошто пред собом види неумољивог, снажног, храброг судију, који је дошао да га први разоткрије и да сруши његов двор од измета, и да пије његову нечисту крв, како се њом не би опоганиле посвећене планине.

18 Видели сте сви сопственим очима шта је снашло војску Татахарову недалеко одавде. Да не мислите да су вас штитили магарци и камиле од нашег праведног гнева? О не, варали бисте се веома ако бисте мислили овако сасвим погрешно. Бог нам је заповедио да вас поштедимо, и међу нама није било ниједног који не би сместа послушао вољу свемоћнога Творца.

19 А ви људи који не само што имате пет преплеменитих чула, него уз то још и бесмртну душу и у њој божанска духа, могли сте заборавити Бога и сасвим занемарити Његово пресвето име и вољу?

20 О, бедни роде, безочно људско биће, мемљиво страшило широке земље! Реци, шта си или шта хоћеш да будеш када ти Бог, Свети, твој прељубазни Творац, којим једино јеси и постојиш, као и све, не значи ништа? Он, који ти је уз то још подарио савршену слободу из превелике љубави како би тебе, изметину пакла, негда привлачио све више уз Његово љубазно Очево срце. Зато, зато мора Он, прељубазни, свети Отац – о велики Боже помози мојој снази, која ме хоће напустити при погледу ових страшила, како бих извршио Твоју свету вољу – да буде клет и заборављен!

21 Погледајте траву! Слави Бога јер у својој немоти зна Бога, а ви у вашој живој слободи не знате ништа о Њему. Јест, гледајте ове горе, гледајте стење, гледајте воде, гледајте нас, јест, све што год може срести ваш вид, уши и друга чула слави и хвали Бога – и сва небеса су пуна Његове велике милости, Његове почасти и Његове бескрајне славе. А чиме сте ви испуњени када сте могли Њега сасвим изгубити из очију и срца?

22 Укратко – на крају су моје речи. Не бих више могао дуже да вас гледам и да се суздржавам праведнога беса. Зато вас напуштам по вољи Вишњега и кажем вам само још на крају да – када вас вечна љубав из наших нежних канџи према вашим рукама, које се још пуше братском крвљу, испрати на чистину и постави вас народом на земљи – памтите шта вам овде свиреп Тигар, из чијих очију крволочност, церећи се и жарећи, букти, али спрам вас као јагње, по вољи Божјој рече и показа!

23 Учите од природе, када је ваше срце онемело према громком гласу Божјем! Амин."

24 И када тигар сврши своју беседу, снажно и делотворно, дође ред на лава, који такође изненада, вребајући иза честара, огромно искочи и заузе чврст положај пред већ нешта охрабреним очима Сииновим, разјапи широм чељуст и, како поменуто, такође прозбори, наиме говорећи: "Чујте, глуви, и гледајте, слепи, тобож властодршци земље, јаки цареви и господари света у вашој немоћи. Шта мислите, шта би била прва обавеза за слободно створење, које самовољно може упражњавати своје силе дароване му од Бога, које ни са чим није нити може бити спутано да размишља из љубави великог свемоћног Творца?

25 Гле, ви ме гледате укочено као распршен камени трупац и знате мање од трула пања! Зар не би била прва обавеза да тежите за светом вољом Онога који је и вама, као и мени, дао живот – и то вама бесмртан, а мени смртан – и да је испуните драговољно и тако достигнете изгубљену милост, коју је изјела ваша крупна непослушност?

26 Да ли сте ово чинили или чините ли сада? – О не, нисте још никада спознали Бога; и што човек не зна, није ни обавезан – то вам је кукавна утеха! А ја морам да вам кажем и да вас питам како је то заборавити Онога на кога су вас снажно требало да подсећају сваки дан и свака ноћ и гласно да јављају Његово сјајно величанство излазеће сунце, месец и светле звезде.

27 Гле, ја сам јак, свиреп житељ овог негостољубивог краја пуног мртва камења и бодљикава трња и жбуња, морам мучно и принудно с моје природе такође свирепо да тражим своју бедну храну и захвално да узмем што ми Божји судови оскудно пружају и често данима морам да трпим ужасну глад. Зато вам кажем: Ако би ми когод у мојој великој невољи дошао у сусрет само с неколико капи воде да угаси моју горећу жеђ и окрепио тим мој сасушени језик, следио бих га захвално као анђео чувар, делио с њим мој задњи залогај и умро бих из љубави према мом доброчинитељу.

28 Али ви људи не само што вашу браћу која раде за вас тучете, мучите и убијате него чак сте незахвални Богу, псујете Његов благослов и проклињете Његову милост и изврћете Његову велику љубав у отрован измет змије.

29 О Ламеше, Ламеше! Хтео си запалити шуме како би нас уништио што смо били послушни вољи великога Бога. А шта ми да учинимо теби, који си заборавио Бога и који си убио своју браћу, а хтео си пред Праведним да будемо криви за крв?

30 Гле, ми не тражимо освету премда добро знамо његове намере. Али само ви незахвални људи хоћете да се светите на невинима. Зато учите од мене бити захвалан и Богу послушан. Тек тада иступите и постаните ким вас је Божја највиша љубав учинила и позвала. Амин."

31 И гле, када лав сврши своју реч, дође и вук шуљајући се, започе добру проповед овој сада већ ваљано разбуђеној дружини и опомену је озбиљно обавези послушности и узајамне љубави у Богу и свим Његовим бићима тако што каза:

32 "Гледајте овамо! Пред вашим очима и ушима и срамежљивим срцима стојим ја, страшан грабљив вук позван и пробуђен од велике милосрдне љубави свемоћнога, светога Бога, који јесте вечна сила пуна најузвишенијег, савршеног живота из себе и у себи, који је невидљив свим бићима који су се онесветили у Његовој милости јер је Он Пресвети, како бих нагласио Његову свету вољу, кога сте заборавили братоубилачки на тако сраман начин у свој саможивости, себичности, свем властољубљу и отуд и у свем презиру онога што би вас како год могло подсетити на постојање великог Бога и Његову недодириву светост.

33 Зато на ваше велико понижење и неизкажљиво посрамљење разбуди вечна љубав баш нас, најпрезреније и најстрашније звери, да вам проповедамо, прво и прво, послушност у свој благости и понизности, и друго, да покажемо вама слепима нашим радњама и владањем, као и сада речју нашег развезаног језика, снажно и продорно вољу Божју вама људима, који треба да будете бесмртни.

34 И ова света воља, у којој постоји и постојаће вечно сва сила и моћ, сва мудрост и снага, вечни живот и преблажена и преслатка слобода, гласи овако: Ви сви сте савршено једнаки пред Богом, према томе браћа и сестре. Зато да нико ни не сања неко првенство према осталима. Јер ту ни снага, лепота, младост, старост, врлина, мудрост ни шта било да вам даје право неком преимућству, него да са свим овим предујмовима само свом љубављу и преданошћу прискочите међусобно у божанску вољу и спомогнете хотимице мање обдаренима како би вам била прилика да вежбате божанску врлину вечне вама усађене љубави толико предоброга Творца; јер само из пречисте, превелике љубави дала се тронути Божја свемоћна светост да ствара из себе вас лоше, незахвалне људе, који заборављате част, љубав и Бога, а затим још безбројно бесконачно мноштво бића свих непрегледних врста вас ради, која треба да вам служе на сваки замислив начин.

35 Међутим, ви трипут слепи и преглуви не видите и не чујете ништа од свега онога што би вам само свакада требало користити, него ваша срамна, неуредна, похотљива чулност и путеност помрачила вас је у свему и тако бацила у чељусти праведне, заслужене смрти.

36 Зато премишљајте шта бисте требали и могли бити, а шта сте сада: Ништа до бедне ларве и змијске чахуре пакла!

37 Мењајте вашу ћуд, средите ваше жудње, оперите се љубављу, постаните једнаки у понизности, послушности и у ваљаном одгоју ваше деце. Оканите се блуда и рађајте благословом Божјим своју децу, па будите им истински оци и матере у љубави и милости Божјој. Учините их да најпре слушају вашу мудру љубав и у њој да нађу велику љубав, свету вољу па тим и непроценљиву милост Божју. Тек тада ћете спознати да нисмо ми, зле животиње, него Божја љубав упутила је милостиво нашим одрешеним језицима к вашим ушима такве свете речи.

38 Па постав каквима вас је сада научила љубав вечнога, светога Творца, наћићете не само животиње, као што управо сазнајете, него сву твар за вас прозборљиву и смрт ће се изгубити из вашега срца и живим очима и широко отвореним ушима сазнаваћете великом јасноћом дубине божанских чудеса. Премишљајте ваљано шта вам је овде вук зацело чудновато проповедао и отуда размишљајте у својим сломљеним срцима како су вечној љубави и светости Божјој све ствари врло лако могуће, па ћете још врло многе чудноватије ствари сагледати у себи милошћу Божјом. Амин."


36

1 И гле, чим вук – да се добро разумемо, вук, кажем Ја – сврши дивно ову беседу обилну мудрости из Мене, скочи радосно на чистину, а велик медвед изненада стаде, као што кажете, као из ведра неба пред дружину, скрушену и ушавшу у себе, и погледа је збрканим, немирним погледом као да тиме хоће показати да је њихово биће још налик његовим очима збркано и немирно. Овако ваљано приказав стање њиховог бића, коначно и он отвори своју чељуст и по Мојој вољи упути им стамене те учвршћујуће речи пуне озбиљности и достојанства говорећи наиме:

2 "Шта је Бог, шта сте ви и шта сам ја? – Након што је Бог, Вечни, Свети, Свемоћни, из себе својом свемоћном, суштаственом речју створио овај видљиви, бескрајни свет са свим сунцима, земљама, месецима, морима, горама, долинама и великим копненим равницама, те на њих поставио растиње сваке врсте, као што су траве, биље, жбуње и дрвеће, и то по свом мудром поретку једно за другим, па замало по истом поретку мало-помало животиње сваке могуће врсте, па видев да је све ово било добро-савршено саобразно Његовој светости, тада Његова љубав у себи самој рече Богу у средини Његове бескрајне, свемоћне светости:

3 "Сада је све ваљано припремљено; па хајде да створимо и човека од пренежне уме земље као савршен лик из Мене, како по Мојој љубави, тако и по Мојој милости, како бисмо били спознати и хваљени од самосталног живота ван нас и како би се негда сва створења у њему и преко њега избавила како би овим опет доспели до слободне свести свог целисходног постојања из Мене."

4 И гле, како одлучено, тако и одмах сасвим учињено. Стајаше после неколико тренутака слободан, вечан човек у свој својој слави опремљен свим бескрајним савршенствима, изврсностима и још већим способностима за достизање још бескрајнијих савршенстава да постане сличан са својим суштим светим источником, наиме са својим великим Богом из све и у свој духовној сфери посвећивања.

5 Имаше моћ да говори са свом творевином и не беше ниједно сунце тако високо и далеко које не би чуло његов јаки, питајући глас. Такође ни један највећи анђеоски дух не би се усуђивао да остане дужан одговора великом питачу и беседнику.

6 И Бог, сам видљив своме љубимцу, разговараше с њим као брат с братом говорећи наиме: "Погледај Ме, љубљени Мој Адаме! (Јер тако се зваше и још се зове живећи овај први човек). Не да бих те проверио, него да бих те учинио савршено слободним и тиме тебе моћним једнако Себи као једно, дајем ти лаку, кратку заповест само за врло кратко време. Држи је докле ти скоро не дођем. Одржиш ли је одано, тада ћу остати код тебе, па ћеш тада са Мном имати све као једно.

7 Гле, све се мора повиновати твојој моћи; али погледај тамо недалеко једно дрво крцато лепим плодовима. Нисам га још благословио из ваљаног, мудрог разлога. Зато да не кушаш пре сладак сок јабуке, јер онога дана како једеш пре Мог благосиљајућег повратка, згрешићеш, упропастити себе и ослабити, посустати, ослепети, оглувети и учинити себе смртним. О љубљени Мој Адаме, премишљај ваљано речи твога прељубазног Творца и немој ми упропастити Моје толико већ узнапредовало највеће дело Моје љубави и мудрости.

8 Јер сада више не зависи од Мене и све Моје свемоћи, него једино само од тебе услед твоје слободе твоје воље, коју сам ти тешко доделио.

9 Сада себе можеш сачувати или упропастити. – Зато држи ову лаку заповест, постани други Бог из Мене и у Мени."

10 И гле, једва да се дан промени седам пута са својим тамним пратиоцем када већ овај први, од Бога толико превисоко и потпуно слободно постављени човек пожудним и погубним погледом свог другог ја слабо, глуво, слепо, а ипак знајући, на своју сопствену превелику штету заборави Бога и злонамерно поста непослушан толико лакој и највеће љубави обилној заповести свога толико предоброга и светога Творца.

11 На то се расрди Вечни, Свети и уништи сву видљиву творевину пред лицем грешника, који се кајао. Ни камен величине јабуке не поштеди, као ни једну животињу, која хођаше хиљадама година пре незахвалног човека захвално преко још јалових поља земље. Тада све потпуно погибе у бескрајном мору божанске огњене јарости.

12 Богу више не би ништа свето, крив или невин, свеједно би великој јарости. Над и у свим бескрајним пространствима грме Његов глас страшно силовито вечно уништење свакога створења. Светови задрхташе раставив се у својим темељима и рушевине ридајући и страшно кукајући разлетеше се с једног краја бесконачности до другог од јаросног лица Божјег.

13 Међутим, ту се догађа нешто што за веке векова ниједан анђео неће схватити: Докле Он, Свети, својом десницом уништава све у јарости због скврнављења кроз грех великог преступника, Његова једнако света левица штити плачућег грешника. И сићушна суза грешника паде у толико силовито грозно разјарено око Божје, и гле, сва јарост неста и већ се смеши непослушноме човеку нова творевина у свим бескрајним просторима и из њих, и земља и сви светови врвеше поново радосни безбројним створењима за службу непослушног човека.

14 Као што беше пре греха, тако оста помилован након још скоро преко тридесет година у свој несхватљивој моћи и сили; поново паде пошто занесен пожудом заборави гордо свога љубазнога Творца. Творац га истера (то јест носећи га на својим рукама) из раја, а на другом месту процвета пустиња под кораком великог грешника.

15 Братоубицу Кајина казни преплодном земљом што плака над својим неделом и ослободи га поврх тога из канџи свога сина Ханоха, те му поклони море и све копно у њему; исто тако Медухеда са својим великим народом; и сада се Његова бескрајна љубав изнова потврђује на вама, и Његово срце није затворено ни пред највећим безбожником Ламехом.

16 О гле, гле, ви пренедостојни људи, коју бескрајну љубав Бог имаше и још увек има према вама упркос свим вашим неискажљивим гресима.

17 Чујте из мене Његов глас како јавља вама Његову милост. Погледајте тамо према подневу велику земљу већ ваљано припремљену за вас. Гле, како вас је Он невидљиво штитио при свом великом, прељубазном срцу пред нашим праведним гневом.

18 И слушајте, чим свршим своју заповеђену беседу према вама и ви плачући баците се пред Његову љубав, зграбиће вас видљиво својим анђелом и нежно вас спровести у ону лепу, споменуту земљу.

19 О људи, премишљајте ко је Бог, ко сте ви и ко можете и треба да будете Његовом бескрајном љубављу; а премишљајте и у вашој милости од Бога ко и шта смо ми сироте презрене животиње и обухватите као Он – који неће да буде само ваш Творац као наш, него вама истински Отац, што заправо већ веома дуго јесте и беше пре него што беше створен свет и ми – с Његовом љубављу сва створења некористољубиво и премишљајте: и ми нема бића радујемо се животу. Зато у вашој љубави из Бога негда за велика долазећа дана пустите и нас да угледамо нову светлост слободног живота из Бога, у којој ваља да живи свака твар и живеће занавек.

20 Сада падните пред Богом, вашим светим Оцем, и плачите покајничким сузама истинске љубави, а затим нека вас хваловољно дигне блага рука свемоћног Творца, сада такође вашег прељубазног Оца, и нека вас Његова благосиљајућа десница спроведе у назначену земљу и будите тамо народ каквим да будете још ће вас силно учити Његова сопствена света уста преко усана велика братска анђела. Амин."

21 И гле, окончав медвед своју беседу, неста брзо из њихова видика и место њега се појави у трену анђео одевен белим рухом од светлости, и овај анђео беше благочестиви Авељ, који заправо већ невидљиво беседова преко душе животиња (што је заправо увек случај када природни предмети зборе преко уста видеоца и пророка да анђео из предмета у душу видеоца и пророка и тај тек тада одговарајућим природним речима сам пише или лакше пак сместа говори ваљаном беседом, што дашта схвата само виделац и пророк зашто је једно теже а друго лакше, због чега су већ сами апостоли више говорили него писали као сви ранији видеоци и пророци).

22 Када дакле ових четрнаесторо људи оба рода тек потпуно угледаше анђела, тек тада им он из Мене поче упућивати врло благу беседу и рече као што следи верно истинито, наиме:

23 "Децо Кајинова, мога брата који беше зао, који још живи и који ће живети телесно убудуће за владања свих земаљских доба све до краја свих доба, недоступан свим смртницима све до скорог краја свака зла када касним потомцима након великога века свих векова Свемоћни преко мала видеоца буде објавио велике ствари и буде споменуо опширно вашег злочестог праоца (што се управо догађа и већ се догодило), премишљајте ваљано шта ћу вам овде казати и објавити по пресветој вољи Бога, свемоћнога, вечнога Творца, као и прељубазнога Оца свих анђела и отаца и људи. Чули сте врло скупоцене речи из чељусти крволочних животиња, које је Бог ублажио преко мене и оспособио да говоре за вас, који бесте искварени више него све ове животиње преко велике злоће змије Ханохове и сада особито Ламехове, који поста велик виновник ужаса, пред ким се сада сва творевина страшно гнуша, и за чијим вратом већ почивају као светови тешки судови Божји и помно посматрају већ скоро сасвим пуни од недела сасуд над звездама.

24 Пошто дакле бесте и још јесте најмлађи који сте се присилно морали сјединити са змијском војском Татахаровом против своје нешта боље воље, тако се неизмерна љубав Божја смиловала вама и дала вам прво да спознате бескрајни грех Ламехов, безбожника, у његовом преохолом властобеснилу. Затим вас је довела овамо на чудесан начин за кратко време толику даљину коју обичан ход човека једва да би превалио за сто и двадесет дана пошто вас је пре спасла из смртних канџи звери где богомрски Татахар нађе свој праведан суд и показа вам кроз смрт саму вашу смрт и посла ме сада вама, који сам већ дуго сасвим жив, да вас пробудим из сна смртног и да вам покажем живот у понизности и у сталној драговољној послушности према пресветој вољи Божјој те да вас одведем у земљу коју је вечна љубав Божја за вас ваљано припремила. Па спознав себе сасвим у љубави према Њему у свој понизности, тек тада ћете такође приспелом милошћу спознати истинску, свету, превелику вредност живота у вама и отуда тек најсветију и највећу вредност у вечној љубави светога, свемоћнога Творца свих ствари и прељубазнога Оца свих анђела и људи не само ове земље него још безбројних других светова, од којих до сада још никада нисте имали појма, јер то знати даје се само деци и анђелима Божјим.

25 А ипак ће се негда светови клањати овој земљи када њена светлост буде већа од светлости свих небеса, јер тада ће једном Божја светлост светлети свим народима који буду добре воље. Па ако останете одани у понизности и у добровољној послушности према пресветој вољи вечног, великог Оца, тада ће ова светлост продрети и до вас и оживети вас начисто; међутим, ако се икада будете дизали или будете могли дизати једно над другим, тада ће ова најсветлија и најсветија светлост, потекла из најунутарније дубине Божје, до вас само стићи као светлост најудаљенијег сунца творевине у премрачну ноћ земље.

26 Гле, потомци Ламехови од своје гордости досегнуће ускоро својим главама небески свод, пробиће га својом безочном, слепом и глувом упорношћу као мрачни злочинци баш на месту где велики сасуд, скоро већ сада сасвим пун грозота сваке врсте, стоји веома крхко. Затим ће се велики сасуд сручити на земљу пун гресима и престрашних судова Божјих. Тада ће се у бујицама курвињског муља злочина удавити и угушити сви виновници зла и повући са собом превелик број деце Божје, која ће допустити да их кћери змије заробе у својим срцима и срамно ће с њима блудничити и рађати децу гнева и клетве Божје, која ће се назвати децом пакла и сисанцима змајева, и ту се неће поштедети више од осам особа.

27 Међутим, пре него што се све то догоди, Господ ће триста година слати учитеље и пророке, који ће их опомињати пред Његовим судовима и проповедати покајање за опроштење својих грехова и за потпуну промену свог привидног, ноћног, пакленог живота обилног смрти и показаће им траг истинскога живота из Божје бескрајне милосрдне љубави и милости и показаће им чудновато чак у малом врсту предстојећих великих судова Божјих.

28 Тада ће се збити да ће зла жгадија зграбити учитеље и пророке и делом их убити, делом и обгрлити својим змијским рукама и свући их у глиб свог блуда и упропастити и усмртити у духу и штавише уз то још учинити убицама своје сопствене деце (као код вас сада у вашим временима клубова која су ми надасве "угодна").

29 Тада ће Бог задњег учитеља – брата праведног сина који ће се звати Ноје, што значи Праведан Син – именом Махал, на свој самовољан захтев још пустити да пропутује градове ужаса и да тамо проповеда. Тога ће снаћи зло и сам ће постати зао, на крају напустити Бога и пропасти у глибу.

30 Тек тада ће се споменути сасуд, пун греха и суда разбијен и натоварен свом клетвом, бацити на земљу и запалити је на свим злим тачкама из свог средишта и само ради оно мало праведника милосрдна љубав Божја ће отворити силне уставе неба и свалити високе бујице чак преко највиших гора ради ублажења пакленог огња и одржања и чишћења деце као и саме земље ради ношења боља покољења по вољи Божјој.

31 Но, вас неће снаћи ни ватра ни бујице ако понизно и послушно обратите пажњу на вољу Божју која вам је сада објављена, која пуна љубави гласи овако:

32 Ваша прва мисао да буде Бог, Његова воља, Његова љубав и милост; и када се дан преда у звездане и светлуцаве руке ноћи и задњи зрак лепог сунца Божјег благо мине преко далеких поља земље, тада у овим испитујућим светлосним мислима вашег бесмртног духа да се дате на благословен починак свог тела.

33 Немојте се старати о храни телу, јер где Господ благослови неку земљу, ту њени житељи никада неће трпети глад докле им је стремљење усмерено да стално имају пред очима и у срцу само пресвету, све благосиљајућу вољу вечнога, великога Оца; јер зато су створени људи да спознају Бога и Његову пресвету вољу, да живе по њој и речју и обилним делом да славе и хвале најсветије име великога, вечнога Бога.

34 Ако то будете чинили у свој понизности и слободној послушности од чисте, некористољубиве љубави према Богу, тада ће и Он свакад бити спреман да вам мислостиво објави Његову пресвету вољу, делом посредно преко речите природе, а делом и непосредно преко Његове сопствене живе речи гласно говорећи у ваше срце.

35 Ако то будете пропустили само један дан у вас испитујућој привидној довољности, тада ће се срце заборавшег Бога оптеретити најпре опомињућом тугом и биће седам дана немо као труло дрво. И као што ће тло земље по ступајевима послушног рађати и сазревати плодове до његових уста, исто тако ће земља по ступајевима ногу непослушног постати пустињом и неће давати ништа до прашину, камење, трње и чичак и отровне бобице.

36 Јер бескрајна љубав и мудрост Божја даје свакоме своје; благочестивој, послушној деци даје хлеба, меда, млека и слатке плодове телесно и духовно; а непослушном, гордом накоту змије даје камење, прашину, трње и чичак и отровне бобице духовно и телесно како би злобан накот настрадао и можда се одржао мртви дух и мало-помало оживео опет у бескрајној милосрдној љубави великога, вечнога преко свега једино најсветијега Оца.

37 Гле, сви сте ви једнаки; подједнако мушко и подједнако женско. Међутим, ви жене ваљано да покривате своје стиднице као и цело тело, а првенствено своју главу, како ваша похотљива ћуд не би раздраживала мужа на блуд, као што змија ваби великом, тајном пожудом својих заводљивих очију слободан род птица у смртно заточење својих отровом пуних чељусти, јер ви жене сте најближе деца змије и пуне њеног отрова. Зато будите смерне као женка пчеле, која се не усуђује својим бићем на светлост сунца, него дан и ноћ брижно гмиже преко ћелија своје безазлене дечице; такве да и ви будете и послушне у свему својим мужевима, уколико најсветија воља Божја изискује. Међутим, да неки човек хоће – што се не би требало замислити – да вас присили на нешто против најсветије воље Божје, то да и вама буде дозвољено да откријете вашу главу пред човеком и да га умилно опоменете на његове обавезе проистекле од Бога. И ако извршите све ово прецизно, тада ће вас Господ засути великим милостима и постаћете слатка милина за очи у бескрајној лепоти вечнога, светога Оца, вечно и бесмртно.

38 А вама мужевима не даје се други закон до свагда вама јављајућа пресвета воља највећег Бога; ако је, пак, неко од вас не буде примећивао у својим грудима, пред њим ће се постепено света уста Божја, као и природе, затворити. Тада ће му се, пошто се од Бога одвратио напоље, дати и спољни закон, који ће га учинити робом греха и слугом пакла, ако одмах не сломи своје срце, очисти га у понизној послушности, па га поново молећи и дуго молив се однесе пред Бога у страху и љубави да би га Он опет благословио и посветио својом најсветијом вољом. – (То да и вама буде добро знамење како и зашто да тежите ка поновном рођењу.)

39 А сада устајте и обуците ову одећу, коју су за вас спремила деца Божја – ову овде ви мушки и ову овде ви жене како бисте се разликовали по роду, такође по ношњи одеће морално, смерно и углађено. Али далеко вам била сва раскош и охолост; само да вас покрива хаљина и штити од прехладе за свежих ноћи телесно и одведе духовно до Бога у топлоти вечне љубави, благости и послушности.

40 И ту нека свако од вас такође узме повез и нека веже себи очи како га не би хватала несвестица пред провалијама преко којих ћу вас водити. Па када се нађемо на одређеном месту, дајте опет на вољу вашем очном виду и посматрајте преусхићено вашу претечу домовину, дражесно уређену од превелике љубави предоброга и пресветога Оца. Тамо ћете се поткрепити благословеном храном земље и јести из руку двоје велике деце Божје, која ће вас тамо већ очекивати, једога човека и једне жене, за вечно укрепљење живота свог духа. Сада пођите за мном по најсветијој вољи Божјој. Амин."

41 И гле, тако их вођаше Мој мили Авељ седам дана и ноћи до одређеног места брзо још преко тридесет дана дуг пут, и то без одмора и хране јер тада беху Моји гости и, као што кажете, летеле су им печене птице у уста, то јест: Ја сам их хранио међутим духовно, а дух укрепи душу, а душа ојача тело, те су овом Мојом истинском небеском храном итекако могли истрајати.

42 Па када доспеше овако сасвим здрави и читави на одређено место, тада одмах дођоше двоје деце Божје или деце Моје љубави, који их ту очекиваше, Аујел и његова жена Аца (Син Небеса и његова жена Мукла Исправна Жудња), унуци деце Адамове пре Сета, и узеше им повезе с очију и пожелеше им добродошлицу најљубазније. Тада се зачудише силно ових четрнаест малих двојима велике деце Моје љубави, која имаху праву меру човека, наиме шестсто шездесет шест палца човек и шездесет шест палца мање жена, док спасени имаху једва вашу меру од шездесет палца.

43 Па сада пошто су поново потпуно употребљавали своје очи и уши, тада анђео опет прозбори и рече: "Децо, овде је место ваше одредбе, и ово двоје велике деце Божје сматрајте вашим родитељима даним поново вама од Бога и следите их у свему, јер то је воља Божја коју сам морао да прећутим када сам вас први пут ословио.

44 Они ће вам увек потврдно рећи шта вам Бог буде говорио вашим срцима и вазда ће вас будити ако вашег духа подође сан и ућиће вас многе корисне ствари, које ће вам врло служити, како телесно тако духовно. И да се нисте полно спознали докле вас ови сада ваши родитељи не благослове по пресветој вољи Божјој; па када вас благослове, ипак далеко вам био сваки блуд, него чедност да сја као зимзелен на вашим челима, и никада да оскврнави неслога, гнев, завист, шкртост и блуд пресвето рађање ваше деце, него умереност у свему и љубав Божја надасве била ваше правило. Поступите ли тако, биће вам дуг живот тела и ваш одлазак са земље ће бити у великој светлости бескрајне милости вечнога, светога Оца, где вас тек ишчекује истинска награда као вечни живот у широком крилу пресветога, прељубазнога Оца у високом небу тамо преко звезда и негда – ах! – негда у Његовом самом прељубазном срцу.

45 Но, о томе ће вас обавестити ваши родитељи, који су добро обавештени од Бога и није им потребно моје обавештење пред вашим ушима. Божја љубав вас благословила и Његова милост вас обасјала и посветила и одвела вас до живота! Амин, амин, амин."

46 И гле, то је заснивање Сине или Кине, која оста поштеђена од потопа и још дан-данас у општем јесте много боља но друге земље на земљи изузев понека сулуда погоршања, која су тамо унесена тек касније познанством с другим људима злобног света. Тaмо да се није усудио неки непоноворођени да проповеда Моје Јеванђеље! Амин!


37

1 Пре него што отпутујемо поново у Ханох, морам још нужно да вам кажем мало подробније о становницима Кине. Сада запамтите и гледајте, што се прво тиче висине велике деце Моје љубави из Адама, то је ваша представа погрешна ако под њом замишљате телесну висину, него ту шестсто шездесет шест палца јесу потпун број Моје љубави у човеку. А палци приказују меру доброте из љубави према Мени; ту су шестсто усмерени Мени, затим шездесет ближњем и коначно шест себи. И мера жене јесте једнака божанској мери у човеку, али женина љубав према ближњем и љубав према себи јесте разлика од шездесет и шест, те у томе жена има човеку безусловно да се повинава у свему овом дотичном. Будући да је створена из човека као љубав према себи, једино и може себе да љуби у човеку, ако ће њена љубав бити исправна; и пошто је најближа човеку, тако је и њена љубав према ближњем најпре у човеку, и отуд разлика.

2 Уосталом ово двоје као и сва деца Адамова беху и телесно знатно већа од веома ослабеле деце Кајинове и много моћнија, јача и снажнија у свим својим мишићима, жилама и дроби.

3 (А сличност броја човека броју Мога противника долази отуд што је код њега управо супротан случај како би био најгнусније биће пред Мојим очима.)

4 И гле, као што Сиин би први који своју ћуд упути Мени, то и би најпослушнији син ових родитеља и вођаше и остале врло брижно у послушности; зато Аујел рече, благословив га најпре у Моме имену у присутству Азе и свих осталих:

5 "Сиине, благосиљам те у име мога и твога Бога! Земља да се зове по твоме имену. Узми своју најлепшу сестру за жену и рађај с њом у свој благословеној пристојности децу попут деце Божје и назови их Синовима Неба и Кћерима Земље, па када се Моје велико покољење узме са земље од љубави Божје, тада твоји потомци нека буду љубазне вође потомцима твоје браће.

6 Љубав тражи, и мудрост ће ти се дати, и твоје колено неће умрети све до краја свих времена јер ће Господ твом колену учинити многе лозе како би твоје име живело све до краја свих времена.

7 Теби је дата само једна жена, али убудуће с временом нека мужеви у свој смерности узимају и више жена ради рађања покољења, међутим, далеко вам био сваки блуд и неблагословено рађање; и ако на све ово обратите пажњу, биће вашег народа за хиљаду година већ као траве на земљи и као звезда на небу.

8 Ја са својим малобројним потомством благосиљаћу вас и водити још петсто година, а затим ће доћи ред на тебе све до краја времена. Време да мерите по зрелости једног плода који сазрева пет пута за круга земље око сунца. Кад год спознате неку ствар, погледајте у себе, и наћићете знак, и тим знаком увек да представите и означите ствар. А ваше радње увек да се изразе разним подобним цртама и њихово извршење тачкама. Овим треба да забележите оно што ћете убудуће од нас још све чути, научити и сазнати а и што сте већ пре нас чули, научили и сазнали, и нужно од тога да покажете и вашој деци све до краја времена за негдашње велико сведочанство о злобном накоту змија. Амин."

9 Међутим, без уштрба по слободу духа ни овај народ не оста увек исти. После рачунања негде сто двадесет година по потопу потомци Сиина такође нарасташе значајним народом и доспеше често у разне размирице, те образоваше странке, које се разликоваше по својим обичајима и богослужењима. Поједини тврдише да су само прворођени вични да управљају; други казаше да првородство није ништа особито пошто се чешће појављују женска првородства – зато способност управљања свакад треба поверавати разумнијем срцу. То дохватише опет други из народа и казаше: "Ако се ради само о срцу, па зашто онда и разумно срце нижег брата не би било способно да управља?" Поједини, пак, одбацише опет све и рекоше: "Као што беше у почетку, нека остане до краја времена!" Поједини казаше да ваља свугде и свакад Бога питати за савет а не својевољно расуђивати и поступати. На то опет одвратише други: "Ако је тако, онда то може свако чинити; чему онда један или више управитеља?" – Други опет рекоше да се Бог не објављује свакоме како људи не би били излишни један другом. На то одвратише опет други: "Онда нека сваки виделац научава што је сазнао, а управу да препусти Богу; чему онда један или више управитеља?" Опет други приметише: "А ко нам јамчи да такав виделац и учитељ који наводно стоји више заиста увек говори реч Божју?" Други опет рекоше на то: "Па, ако се учитељима апсолутно више не може и не сме веровати, онда нам ништа не вреде управитељи и учитељи!" И више таквих незграпних досетки, чиме се догоди да се образоваше гомиле јереси и да се царство распаде на разне гране управе и учења и тако расцепкано потраја до године 3737. по постању Адама када иступи градитељ Хеу-Тсинове линије (заштитног зида) по имену Чи-Хоанг-Ти (Мудри Самоуправитељ Народа), који је чак и вашим бољим историчарима нешто познат, поче народу силно да проповеда и пророкова им како их је један народ недалеко граница њихове земље кришом уходио, и ако се сви заједно не лате посла да дуж свег царства поставе велик и дебео зид, онда ће овај народ насрнути у гомилама пун силе и све их гадно побити.

10 Он сам има моћ од Мене да овај упад задржи толико дуго докле се зид не доврши, међутим, само на десет година, зато да употребе сву вредноћу да што пре изврше ово велико, свето дело по Мојој вољи објављеној њему, иначе их чека велико зло.

11 Одмах прионуше на дело ко год је имао руку, па зид стајаше довршен за осам и по година дужине више од осамсто и седамдесет хиљада човечијих висина и ширине девет човечијих висина и висине деветнаест човечијих висина и беше снабдевен на сто до сто човечијих дужина кулом стражаром, која је била виша за још око десет човечијих висина, у којој је увек морало стражарити наизменично сто људи, што дашта баш не потраја дуго пошто овај криви пророк разоткри сам себе пред народом тако што скупља све њихове верске списе и све што у њима не одговараше његовом правом насилном духу спаљива и уништава.

12 Овим му успе да ово пре њега много раздељено, велико царство уједини, истина једино силом, и да господари њим око шездесет година као прави отимач. Његов син истог имена поста млак и попустљив, али зато мора његов син, трећи наследник ове двојице отимача, при општем устанку народа – пошто поче настављати још свирепије крвав прогон богомољаца, што започе већ његов деда – овај велики злочин платити животом.

13 Царсво се затим опет распа на многе делове све докле коначно године света 3786. Лиху-Панг (Хајдук) скупи војску истомишљеника, као војсковођа све подјарми и коначно се наметну за самодршца (цара) и небеског сина. Тај скупи, колико би могуће, старе још скривене списе и приче, уреди веру, постави свештенике, који мораху бдети над светињом, и одели народ у одређене разреде или сталеже, које тада смртном казном нико не сме преступити.

14 Овако он заснова ткз. Небеско царство или велику династију (Хан) и прошири је и преко зида западно веома знатно. И тако траја ово царство све до четвртог века пре великог оваплоћења Моје речи када претрпи поново прилично велико раздвајање и изгуби при том велики део Татарије и Монголије, доспе на три сукобљена царства, названа Ченкуе, и још касније, у четвртом веку после великог оваплоћења Моје речи, угаси се ова лоза и ово царство доспе у истом небеском облику ради народа и свештеника под монголско-татарског владара, који се подиже у крају Бајкалског језера, под чијом подношљивом управом се налази још дан-данас.

15 Сада имате целу, врло кратку повест Кине. Ко има мало вере, нека отпутује онамо и увери се, али неће проћи много боље од путовања за Јапон. Слепоме не помаже фењер ни на светлом дану, а ономе који види довољна је светлост сунца.

16 Дакле, пошто смо на овај начин добро збринули наших четрнаесторо студената, вратимо се на кратко још у Ханох и посматрајмо још мало Ламехове лудорије, и када се ту све до Нојевог времена заситимо љутњом, накратко ћемо још посетити праоца Адама па одмах отворити уставе небеса. Амин.


38

1 Можете лако замислити да су се оваквим силним исељавањем у једној години како Ханох, тако и осталих десет градова веома обезљудили, да је и уз то Ламех изгубио своју одану пратњу и да се његова моћ, у коју се толико преуздао, скоро поништила.

2 Ако само предочите ову околност, увидећете лако без много труда да је Ламех барем у времену од тридесет година био приморан да спусти глас како би му се народ опет покорио и почео да ради за њега како би барем са својима могао безбрижно да ждере као свиња и као лењ во.

3 А његови су се састојали од две жене, наиме Аде и Циле (што значи: Ваљано Посаветована Врлина у Ведрини – и Тиха Оданост и Трпљење). Ту Ада имаше два сина, наиме Јабала (отац колибара око подножја планина) и Јубала (музичар, изумитељ пастирске фруле и гусле, инструмент не несличан вашој, једино што се састојала од једног комада дрвета, којег је трудно израдио каменим оруђем за брушење и глачање).

4 А Цила имаше једнога сина, наиме Тубалкајина, и његову сестру Наеме. Тај поста Мојим милостивим допуштењем мајстор у обради ковина, а Наеме укроти звери те омогући свом брату и његовим помоћницима приступ у планине обилне рудом и беше изузетно лепа целим телом и имаше изузетно понизну али и утолико храбрију душу и њеним очима би својствена велика сила да при њеном погледу тврдо камење поста воском и чврсти зуби звери као паперје голуба.

5 Гле, то би Ламехова породица поред неколико слугу, које му осташе, и неколико собарица и безначајних наложница; значи све заједно тридесетак особа, које све мораше вредно радити како би добили што да једу и да покрију голотињу, као што сам већ рекао, током тридесет година када народ опет, више због добрих изума него због Ламеха, поче долазити у Ханох како би тамо купио корисне предмете од ковина, што се готово догађало разменом. Такође из других десет градова путоваше да чују музику Јубалову, која омекша њихова срца и опет приволе Ламеху. Такође велика лепота Наемина примамљиваше сва срца – и назван би несретним који није спазио Наему, и плака и рида данима.

6 А како бисте ипак видели како то би могуће, додаћу вам мали опис њеног изгледа. Ова Наеме је иста прилика која се под посебним именом "Венера" изгуби у стародревно, црно паганство као жена ковача и богиња лепоте. Од Саре и Рахел телесно ни једна тако лепа прилика није ступила на земљу осим Наеме. Њена висина је износила пет стопа [1.58м] по вашој мери. Њена коса беше црња од угља. Њено чело беше бело као свеж снег, према очима врло благо црвено. Очи беху велике и савршено плаве као небо, зеница пламено црна, очни капци свежи и нежни као и тамне обрве. Нос беше прав и завршавао се у благим, нежним крајевима, по којима два утока својим благо заобљеним обликом пружаху дражесан призор. Уста беху права величине ока и њене нежно пуне усне ућуташе сваку ружу. Њени образи, у прелепом, весело насмејаном, правилном облику, беху благо наружичасти најнежнијим црвенилом свих ружа и њихова боја би налик ружи покривеној снегом када снег такорећи задњи зрак љубави ове краљице цвећа пропушта да светлуца до своје сјајнобеле површине; тако беше и њена брада као ни једна више по земаљском лику; њен врат не беше ни предуг ни прекратак, него потпуно правилан, гладак и округао без и најмање мане; почетак груди разликовао се од врата само нежним, бујним, хитрим узвишењем, тако и рамена и потиљак све правилно по најбољим односима. Дојке су личиле више на зрачно, бело, мекано издигнуће но на нешто меснато, на чијим узвишено бујним облинама две веселе, младе руже као да су пупиле. Њене руке беху тако пуне, мекане и нежне да то не можете ни замислити, јер таквих руку има само на небу. И у овој прелепој сразмери беше и њено цело тело прекривено блиставом белином снега са зрачном нежношћу и мекоћом.

7 Ова Наеме поста жена свога брата, који с њом роди седморицу синова, који изгледаху веома незграпно и накарадно и имаху много сличности с вашим ткз. блесавцима. А узрок томе би што се она по очевој вољи пречесто морала стављати на располагање чисто развратним сврхама заради властохлепља јер тиме сав мушки свет опет поста покоран Ламеху. Све очи беху сада уперене на Наеме а све уши на лакоме заповести Ламехове јер Наеме све до своје осамдесете године оста предмет дивљења људи, за које времена се народ опет веома умножио и следио свим миговима Ламеховим. Како Ламех виде колико је опет постао моћан, поста строжији и окрутнији и за непокорне штавише уведе свирепо већ раније споменуту смртну казну.

8 Баш у то доба Наемино догоди се по Мојој наредби од деце Адамове прво послање једног доброг весника с планина у дубину Ханохову како би тамо објављивао Моје име, и баш на самом двору Ламеховом. И гле, Ламех весника добро прими; а беше унук Адамов пореклом од потомака Адамових пре Сета и зваше се Хоред (Страшни) и беше висок, мудар и нема ни жену ни децу. И када Ламех након Хоредове науке уђе у себе, тада таквом веснику указа велику почаст, сабра сав свој женски двор и замоли весника да изабере за себе најлепшу жену. И гле, тада Хоред против Моје воље погледа жену Тубалкајинову, те ова мора на живот и смрт да се повинује заповести Ламеховој.

9 Јер премда тада Наеме већ има близу осамдесет година, ипак беше толико лепа да би се сада нека осамнаестогодишња, пребујна, дражесна госпођица морала сакрити пред њом. Тубалкајина, навикнутог ионако већ одувек на неверство, овај случај не дирну толико у срце, и то утолико мање што га Хоред увери да му, прво, звери више ништа не могу због оружја и његовог кованог одела, и друго, доставиће му с планина више јаких помоћника, који ће га штитити од свега и показаће му тек прави начин обраде ковина за разне корисне ствари.

10 Тубалкајин тиме и би сасвим задовољан, те се тако ово срамно сврши. Хоред напусти Ханох и врати се са својом женом на планине.

11 Међутим, што се тиче помоћника одозго, то оста при обећању јер Хоред са својом женом више не дође до својих, него изабра усамљено место како му нико не би завидео у његовој срећи.

12 А Тубалкајин овом преваром тек би принуђен да наговори свог брата Јабала, сина из Аде, да се с њим удружи да уз планине сагради колибе да у њима обитава као стражар и да се на овај начин тек појави као колибар.

13 На овај начин засноваше праву производњу ковина и израђиваху стотине делом корисних, а и делом китњастих, отмених, блиставих предмета, који су се грабљиво узимали у замену за плодове. Јест, скоро из свих градова као и са свих страна велике земље путоваху до сигурних колиба и куповаху по потреби и раскоши и прионуше за Тубалкајина и даваху своје синове на занат код Тубалкајина и на тај начин народ у колибама за кратко време толико нарасте да Ламех пред њим поче да стрепи.

14 Тада размишљаше: "Шта ћу, шта да радим? Дело које сам починио на мојој браћи виси као тежак терет о мојим грудима. Онај велики страшни са планина, који је постао мој други зет, тешко ме прекорио за мој злочин; заповедио ми је да народу пријавим такву грозоту. Међутим, ако то учиним, нисам сигуран свога живота; а ако не учиним, онда против себе имам Бога и Његову велику децу на планинама, који ће уништити мене непослушнога."

15 И гле, снажан глас прозбори из његових прса: "Откриј својим женама и реци им: Жене Ламехове, чујте моју реч и запамтите добро што вам кажем: Убио сам човека себи за квргу и младића себи за рану; Кајин да се освети седам пута, а Ламех седамдесет седам пута!"

16 И гле, овако би право Ламеху, и учини сместа како му наложи глас. А када то чуше његове жене, запрепастише се толико да одсада осташе неме те о овоме никоме ништа ни не могоше саопштити. После неког времена га напустише кришом и одоше ка својим синовима у колибе. Међутим, пре него што доспеше до њих, зауставише их двојица житеља планина, добише поново свој глас и поведоше их на посвећене висине планина.

17 Чим доспеше на планине, распиташе се о Наеме, међутим, вође их известише да је Хоред нестао из њиховог видокруга из неверства и зависти и да им није дано да виде где се, попут црва, завукао; па ако жене хоће да допусте да их благослове, онда ће их узети за своје жене. Јер Ада је имала тек сто десет а Цила тек сто година и обе беху још изузетно лепе и изгледаху као да у садашње време имају тек двадесет четири године при добром држању.

18 На то дозволише да их благослове и посташе њихове жене па отпутоваше са својим мужевима до боравишта Адамовог, који већ имаше деветсто двадесет година како би и од њега примили благослов.

19 Угледав их Адам рече тронутим гласом: "Слушајте, синови деце моје деце, знам све своје потомке одреда, који су у мом благослову по благослову Авељевом од вечне љубави, али ове две жене не знам. Откуда су?" И ова двојица одговорише: "Оне су прогнане жене Ламехове, које је његово недело прогнало."

20 И Адам рече: "Шта кажете? Знам сина Матусале, и тај има тек сто двадесет шест година и још никада није спознао жену. (Напомена: Овде сто двадесет шест година не значе старост, него приказују само стање у којем човек још није заузео прави однос, који је сто за Бога, десет за брата и ближњег и један за себе. Ако умеш рачунати, рачунај, и наћићеш када је човек способан да се поново роди. Ламех још није спознао жену што у духу још није стајао на степеници која је постављена каменом темељцем вечног поретка. А. В. Х. је тек сто тридест седам година; ту мора од тројке и од седмице још понешто да отпадне, амин. То кажем Ја, ваш Отац, амин, амин, амин. Матусала је имао тада двеста тридесет три године, а Ламех четрдесет шест.) Шта причате? Проклета да је лаж и уста која је изговоре и језик који говори неистину наочи Бога! Зато при клетви Кајиновој, убице, говорите – откуда ове жене?"

21 "Не срди се, оче Адаме. И из крила Кајиновог настао је у проклетој дубини један Ламех. Тај је убио двојицу браће. Ове жене беху благочестиве у клетви, зато нас је Господ пробудио да спасе изгубљено. Па када учинисмо вољу одозго, онда се не срди, оче, него благослови шта је Господ спасао!"

22 И гле, Адам би ганут и рече: "Што Господ спасе, већ је благословено, те би мој благослов био једино грех. Него пођите у миру. Што се свиђа Богу, зар да се мени не свиђа? Зато сачувајте блага вечне љубави и смиловања. Амин."


39

1 И гле, тада напустише праоца и одоше и чуваху ова блага безмало превише у својим срцима, то тако да за Мене преоста веома мали простор, што наравно уопште више не би по Моме поретку. Тако поступно потамне њихово срце те посташе све чулнији. Таквима посташе и њихова деца те је ускоро било мало разлике између њих и Ханоховаца.

2 Како деца Адамова приметише ове жене да беху изузетно лепе, упиташе ову двојицу откуда ове жене.

3 А ови одговорише: "Из дубине Ханохове. Тамо их има на хиљаде које потичу из крви Кајинове. Идите онамо и објављујте име Господње па ће вам припасти иста награда. Хоред оде онамо, и прими награду; ми одосмо, и награда нам је везана срцу!" – Питаше за Хореда; ова двојица одговорише: "Браћо, наша љубав нас је ослепела у њеној благословеној сласти, зато не знамо куда се окренуо. Но мислимо да је кренуо путем Аујела и Аце, и знате да се тамо не доспева пре но што сунце изиђе и зађе осамдесет пута. Међутим, мало је до тога завидети му у његовој срећи, него све је до тога да чините вољу Јеховину и да идете и загрмите у Ханоху Његову свету вољу, и плата вам се неће изоставити."

4 А који ово чуше беху седморица и упутише се у дубину. – Међутим, пре тога бацимо још поглед у дубину Ханохову и очекиваћемо их тамо још пре него што им дамо да тамо наступе и да поступају као напозвани у Моје име за временску корист.

5 Гле, Ламех сада немаше никога више који би га тешио. Ништа му се више не свиди; музика је потресала његову савест и у нежним титрајевима једино је слушао задње уздисаје своје убијене браће и звук свирајке просецао му је камено срце. Па псоваше Јубала што изуме такво бедно сокоћало, које га при звуку свакога тона убија не само седамдесет седам пута, него свагда му наноси хиљадоструку смрт. И због тог разлога, који је свагда толико силно узнемиравао његову савест, Јубал мора и да напусти двор и више се не сме појавити ако је још марио до свог живота.

6 И његове најлепше наложнице – ма колико се дражесно уподобише – више не бише у стању да измаме из њега неко задовољство, зато поцепаше своје хаљине и плакаше и туговаше. А видев ово Ламех оде до њих и рече: "Моје Аде и Циле више нема, шта ћу с вама? Идите на поља и радите да вам стомак не би био празан у Ханоху и да не пропаднете на мом двору, јер не требам никога више до себе самога. Да још имам своју моћ, поклонили би се сунце, месец и све звезде пред мојим гневом; али ослабио сам од Татахара па више нисам у стању – чак ни многим погубљењима, које су уследиле по мом праведном закону – да удесим опет своју изгубљену моћ. Зато ћу све да удаљим и да будем сам с неколицином слугу и саветника и осталих слугу и ограничићу своју владавину само на свој град. А све друго нека буде без закона и ван закона и ко год се приближи мом двору, биће кажњен смрћу.

7 Дижите се сада да не будете прве које ће осетити ову пресуду; и ни једна да се није усудила да одговори реч ако неће да ме види како хладим свој гнев у њеној крви."

8 И гле, тада се удаљи нагло и слушкиње се удаљише и беше их тридесет изузетне лепоте старе од двадесет до четрдесет година. Дошавши на чистину, спустише се на земљу, саветоваше се шта чинити и не нађоше повољну одлуку. И гле, како мишкулирише тамо-амо, спазише изненада седморицу великих, снажних мужева како их окружују и уплашише се веома неочекиваном изненађењу. А када мужеви приметише њихову сметеност, ословише их овако и рекоше:

9 "Не бојте се, млада, лепа децо, јер неће вам се догодите зло. Ми не долазимо из Ханоха да вас поведемо кући у смрт, него долазимо одозго, са планина и хоћемо да вас спасемо; и ако хоћете, дајте да вас благословимо под признањем божанског имена Јехове, онда ћемо вас љубављу Божјом, премоћнога Оца нашега оца Адама, моћно узети за наше драге жене. А затим морате поћи за нама на висине, онамо куда је Наеме пошла за високим Хоредом и онамо куда су се у сигурне и заштитничке руке Аолинове и Јолиелове, двојице браће, упутиле безбрижно Ада и Цила, које пре беху жене Ламехове, грознога братоубице."

10 Тада слушкиње усташе и казаше: "Нас је тридесет, а вас само седморица; ако сваки од вас сме узети само једну жену, као што смо негда чуле, поставља се питање шта ћемо нас остале двадесет и три чинити крај вас?"

11 И седморица казаше: "Није тако како мислите. Мада је у почетку, као што нас је поучио наш још живи праотац Адам, Јеховина свемоћна љубав створила само једног човека и једну жену, ипак је нама деци дозвољено од Бога да узмемо четири и пет и још више жена ради рађања. Зато немојте се двоумити, дајте да вас благословимо и пођите с нама."

12 И гле, чувши то слушкиње, обрадоваше се одвећ, и пратише мужеве на сваком кораку. Па пошто се успеше на висине, тада седморица не знађаше како међу собом да поделе ова блага љубави. Тада се бацише доле на своја лица и преклињаше Мене за савет. – И гле, тада приђе Сет и рече: "Устајте, и не кушајте Бога кривоклетничким срцем да питате Светога како бисте делили међу собом нечист плен, него идите Адаму, покајте се тамо за ваш силан посртај па разделите жене вашој браћи тек пошто их отац Адам буде благословио како бисте се појавили праведним пред Богом јер знате да је Бог свет и да се Његова земља не треба оскврнити непослушношћу и похотљивошћу ваших таштих срца."

13 И гле, на такав укор одоше седморица с госпођицама, проведени Сетом, пред дом Адамов и нађоше га како се са Евом моли и уздише Мени уз Еноса (Проповедник Мога имена), који беше син Сетов, и уз Хеноха (Воља Јеховина), преблагочестивог сина Јаредовог. Сет сместа пријави оцу Адаму шта се збило и замоли га да се смилује крви Кајиновој како би поново успоставио поредак, који пореметише ова седморица.

14 А Адам рече: "О љубљени сине мој Авељ-Сете, јест, ти си верна слика мога благочестивог Авеља. Ти си, као што он беше, сасвим испуњен по мојој ћуди љубављу. Он из љубави благослови убицу и ти тражиш благослов за крв мога непријатеља.

15 О, буди хиљадоструко благословен, пробуђени семену Божји, и благослови овим благословом толико дубоко оскврнављену крв и раздели крв деци. И како Господу благоволи, нека сваки узме једну слушкињу и не више, а и да не остане више овде у земљи Јеховиној, него да пође према заласку тридесет дана далеко и да се настани у дубини долина и да не дође пре оцима који овде пребивају докле сунце сврши сто пута круг свог путовања, јер ти, љубљени мој Авељ-Сете, ионако знаш, испуњен Јеховином милошћу, колико је свето ово место, на којем се Његово свето име толико често спомиње из уста свакога, где стоји твој жртвеник, где такође Енос проповеда свету вољу највишега, светога Оца и где Хенох испуњава свету вољу до последње тачке. Зато поступај у најсветијем имену Јеховином и у моме имену, које је свето име будући да сам га добио од Његових најсветијих уста као први нерођени, Божјом светом руком створени човек.

16 Љубав да те спроводи и милост да те води занавек. Амин."

17 И гле, Енос и Хенох испратише оца Сета из колибе Адамове. И Ева плака од радости пошто виде Адама тако сретнога, и рече: "Адаме, како се само радујем када си толико сретан. Али када поново погледам на себе, опет се ражалостим када сазнам колика је моја кривица и колико зла је из ње већ потекло. Како ли тек изгледа код потомака Кајинових? О Боже, каква сам велика грешница."

18 А Адам одврати тешећи је: "Мила жено, моје друго ја, твоја жалост је увек праведна и Господу благоугодна. Зато буди мирна срцем и мисли да ништа не можемо без Бога, али с Богом, како нас је Хенох учио, можемо све. Зато и без Бога никада не можемо наћи потпуни мир, а стога и треба Господу све да жртвујемо. Гле, Он је моћан, мудар и пун љубави и наћиће права средства да опет исправи што се кроз нас искривило. Зато буди без бриге. Љубав Господња ће све у своје време опет уредити. Амин."

19 И гле, тада прамати захвали Адаму, а он је благослови задњи пут Мојим именом и поживе потом још десет година, а она још тридесет.

20 А Сет учини како га Адам посаветова. А седморица заплакаше што требају да се удаље. И Сет се сажали срцем и баци се доле на своје лице и преклиња Ме говорећи у срцу. "О Јехова! Гле, сузе ове деце пеку ме, па ипак је моја љубав једино мржња упоређена с Твојим бескрајним сажаљењем. Објави ми Твојим устима Хеноху шта да чиним, или дај да умрем као Авељ како не бих видео сузе деце коју ваља изгнати. О Јехова! услиши као увек и овај пут моје преклињање. Амин."

21 И гле, Хенох погледа увис к небу, и Ја му отворих уста и он прозбори и рече: "Прислонио сам Своје ухо на земљу и добро сам чуо љубав Сетову. Једино ако ова седморица предају слушкиње својој тридесеторици неожењене браће, а они да живе још десет година чедно, онда да остану; ако не, нека беже с Мога лица као што им је Адам одредио. Амин."

22 И пошто ова седморица то чуше, разведрише се и обрадоваше се у својим срцима и славише и хвалише Бога за тако велику милост и одведоше слушкиње великом радошћу својој браћи вођени од Сета, Хеноха и Еноса.

23 А када браћа спазише ове слушкиње, препадоше се и не знаше шта ће бити од тога и одбише да их приме. А пошто приметих драговољност седморице, рекох устима Хеноховим:

24 "Сазнао сам на седморици несебично срце, које се радовало да обрадује вашу браћу, зато задржите слушкиње благословене за ваше срце, петорица по четири, а двојица најстаријих пет, али заповеђена чедност да се држи. Амин."

25 И гле, Сет, Енос и Хенох благословише их и напустише их славећи Моје име и одоше и испричаше Адаму.


Адамова приповест. Хенохово позвање. Кенанов сан. Господње Присуство. (Деветсто двадесете године Адамове)[уреди]

40

1 И чув Адам ово од Сета, Еноса и преблагочестивог Хеноха, развесели се врло како виде колико је Моја љубав узвишена над љубави свих људи и зачуди се не мало пошто тиме сагледа да се Моја љубав штавише спусти у дубину клетве ка правом змијском накоту, те рече ганут скроз-наскроз следећу кратку беседу, која потом бејаше чувена и задржаше се све до потопа, али се не забележи, него само се преношаше од уста до уста. А ова беседа глашаше овако:

2 "О децо моја! Отворите широм своје очи и обухватите пространа поља земље, која су сада, докле досежу ваши погледи, већ скоро свугде обасута мојом благословеном децом. Погледајте и надоле у дубину и прегледајте све тамне, простране дубине и погледајте к јутру ону превисоку, увек упаљену гору. Обухватите целу земљу ако сте кадри, погледајте мене, првог човека ове земље, – јест, шта кажем, погледајте ме као тобож првог, који свим створењима у духу као створење претхођаше и бејаше светао више но средиште сунаца и хте бити већи од Бога. И Бог ми показа моћ Његове светости, и бих осуђен и бачен у бескрајне дубине божанскога мора јарости и хитнут од једнога гнева до другог кроз бескрајне дубине. Јест, минуше ваљда вечности за вечности, али без обзира у далекој неизмерности не нађе се више месташце где бих у овој великој ништавности нашао неки ослонац.

3 Па падајући тако од једне бесконачности до друге и све даље падајући вечно, вечно и непрестано вечно, тада почех да сагледавам величину и бескрајно и вечно трајну моћ Божју, те се мени разјасни моја ташта тежња.

4 А ипак помислих: "Шта ми сада вреди ово познање? Сада сам превише удаљен од Бога и немогуће је да ишта више зна о мени, јер у овој бескрајној ништавности не влада ништа осим вечног заборава Божјег. Вечно сам пао од гнева до гнева, где бескрајне ватрене бујице непрестано удараху о моје чело и широки пламени језици лижаху о моју дроб и жежаху ме више но белоусијане металне плоче, а сада сам сâм потонуо вечно дубоко под ове гневне струје. Где је сада расрђен Бог, а где сам ја? – Овде је све глува, бескрајна, вечна ноћ."

5 И гле, докле се у мени размењиваху такве мисли кајања, приметих изненада биће слично себи како из вечних висина лебди за мном. Ово биће достигну ме брзином муње, захвати ме силном шаком и погледа ме благим смешком и рече: "Луцифере, јадни, пали душе, познајеш ли Ме?"

6 И ја казах: "Откуд да те знам у овом празном, мрачном ништавилу? А ако ме можеш уништити и изједначити с оним што никада не бејаше, није и више неће бити, онда то учини, захвалићу ти унапред како се после мога уништења не би вратио незахвално с овога пустог места к твојим мени непознатим висинама"

7 И чујте, биће рече: "Слушај! Уништити тебе нећу, него очувати и вратити страним путевима онамо откуда си изишао пун грешне охолости."

8 И ја казах: "Учини шта можеш, али премисли величину гнева Божјег. Јер био сам велик и упропастио сам се, зато премисли – ако и јеси негде настао још већим од мене – да је Бог вечно и бескрајно и пун пламтећег бесног гнева."

9 А биће узврати: "Зар никада ниси мерио и љубав у Богу? – Гле, мада су бујице гнева велике, ипак његова љубав досеже онамо где су дубоке струје гнева вечно усахле под бескрајним рубовима бесконачности, где започиње друга бесконачност."

10 А ја узвратих на то: "Гле, докле још бејах кнез све светлости, показа ми се блед пламичак. Ваљало је да га обожавам јер то наводно би вечна љубав Божја. Нисам то веровао у свом блиставом сјају и сматрах себе далеко узвишенијим над бледим пламичком. И гле, тада ме захвати гнев моје светлосне висине. Разгорех се још више те хтех уништити својом светлошћу пламичак сасвим, али тада ме захвати божански гнев и баци ме овамо у ову вечну, мрачну празнину, коју сам достигао тек након неких вечности."

11 И гле, тада угледах одједном пламичак како лебди над главом тога бића и биће опет рече мени: "Луцифере, познајеш ли Ме сада?" И ја одговорих: "Да, Господару, познајем Те, Ти си љубав Божја и досежеш даље од Његових бескрајних бујица гнева. Погледај ме у својој милости и прибави ми ослонац како бих нашао мир у овој вечној празнини."

12 И гле, тада кану суза из светлога ока вечне љубави надоле у мрачне просторе вечности и поста великим водама. И љубав дахну над великим водама у дубини и воде се поделише и из вода посташе безбројне капи. И пламичак над главом вечне љубави рашири се за трен и запали капи безбројним великим сунцима; а сунца креснуше у топлоти вечне љубави земље, а оне њихове месеце.

13 И гле, из средине сузе Божје ова земља исплива до мене и љубав је благослови и дуну на њу, и земља се расцвета као врт и би глатка, лепа и равна; али ту се још није могло угледати ниједно живо биће. Али љубав погледа земљу, и проврве на њој као у морима и другим водама, на копну, као и у чилом ваздуху животом сваке врсте.

14 Гле, то све видех, и сада сам потпуно свестан свега тога посебном милошћу Господњом. – Када пак земља би уређена овако по вољи љубави Божје мало-помало складно вечном поретку, тада љубав упери своје очи у висину Божју и рече:

15 "Хајде, свете моћи Очеве, да створимо човека и дамо му живу душу како би оно што је пало нашло ослонац и понизило се пред Тобом и Мном и свом моћу наше светости!"

16 Тада загрме из ватром испуњених вечних простора и гром беше глас Божји и тај глас разуме једино љубав и она обликова затим од танане глине – гле овамо – ове ноге, које ме носе већ преко деветсто година, руке, и укратко, како стојим пред вама, тако ме обликова вечна љубав.

17 И убрзо стајах ту. Али још бих мртав и не примети се на мени никакво мрдање ни кретање. Тада се вечна љубав нагну преко тог мртвог облика и дуну му кроз ноздрве са живим дахом живу душу у дроб; и гле, тада оживе, као сада, ја, први човек простране земље; и погледах велику творевину, али јој се не радовах, и уморих се свог чудноватог постојања и не могах схватити како, када и шта и зашто и откуда дођох јер мој живи душат облик не могаше да види стварајућу вечну љубав.

18 И гле, тада вечна љубав учини да облик утону у први сан па рече мени: "Погледај твој ослонац! Униђи у срце овог живог дома, јер сам га за тебе ваљано припремио. У њему ћеш наћи једну ваљано постављену плочу, на којој ће бити нацртана воља Божја великим ватреним потезима; на то ти ваља да се обазиреш и узмеш себи своју вољу и уместо ње прихватиш вољу Божју.

19 Гле, то је стран пут на којем хоћу да те вратим. Никада не гледај на себе, него увек на плочу Божју, тада ћеш живети са Мном занавек и владати с једног престола бескрајем. Али тешко теби ако још једном паднеш; тада ће теби љубав штавише постати клетвом и Ја ћу човеку дати другог духа, који ће најпре од Мене исходити; а ти ћеш тада поново морати да напустиш ово становиште на вечне векове и више ти се неће дати време до оно вечног огња у јарости Божјој и у клетви љубави.

20 Зато премишљај шта то значи. Јарост Божја се може ублажити ако љубав посредује, а ако те сама љубав куне, та ко ће те заштитити од вечне јарости Божанства и које ли да буде средство између гнева Божјег и тебе? Ја ти кажем: Нема другог до суд и проклетство јер си ти дело Божје из Мене. А где је биће које би дирнуло Божје величанство? Јер или ће постати дело по вољи слободне моћи вечне светости Божје – јер зато ти се дала слободна воља да спознаш вољу вечне моћи Божје у себи – или ако то нећеш, онда није ништа стало до тебе, па ћеш спознати бескрајну моћ Божју када те изгна у вечно, гореће ништавило.

21 Јер код Бога ниједно биће није у неком обзиру и занавек му није стало до милијарду таквих духова као што си ти; јер Он је у стању позвати свакога тренутка безбројне милијарде још већих духова од тебе да би их поново уништио занавек ако не одговарају Његовом вечном величанству.

22 Зато премишљај шта је Бог и шта хоће и шта си ти и шта ти ваља хтети твојом слободном вољом додељеном теби како би се велико величанство Божје у теби открило и тако и у свима који су постали из тебе и који су пали у теби и с тобом.

23 Погледај простран гроб земље а и свих безбројних звезданих светова. Узимам ти тешки терет оних палих с тобом и стављам га сада у земљу и у све звезде, и ниједна честица нека не лебди узалудно и нека збрињава у себи живо биће налик теби све до времена."

24 И гле, тада љубав узе духа и стави га у спавајући облик; и духу се допаде у мени будући да виде да би збринут ваљано, и би ослобођен таквог тешкога терета, којег је толико дуго морао да носи, а сада, пак, би ношен у живом дому, којег је спремила вечна љубав.

25 Па постав на тај начин једно с духом, гле, тада ме пробуди вечна љубав; пробудих се и стајах као један човек наочи целе неизмерне творевине и не видех никога осим себе, траве земље и њено жбуње и дрвеће, а и сјајно сунце на широком, плавом небеском своду. Тада почех да стрепим, напустих место, потражих друштво, али не нађох ни једно биће које би ми било налик.

26 И уморив се тражећи, опет се сруших доле на земљу, и сладак сан ме савлада. И гле, усних следећи сан: У средини свог срца видех бескрајно дражесно биће и ово биће рече мени у мени:

27 "Погледај ме каква сам лепа и дражесна и имам облик налик теби и могу га ваљано прегледати. Премда мој облик негда беше само велика светлост која своје зраке слаше дуж бескрајних простора и изјеђаше саму себе у таквој горостасности, ипак никада не видех свој облик, него бејах сама светлост у којој се откриваху безбројни облици. – Облици ми се узеше, у којима сам гледала себе бескрајно устручену и у којима сам себе ваљано осећала, али зато ми се сада дао облик, и овај облик је лепши од све моје негдашње светлости, и у овом облику свиђам се сама себи толико да уживам врло у себи и љубим саму себе, и ти ме љубиш, и жудим веома у себи према себи, и могу да те привучем себи када хоћу, и ти увек мораш следити току моје жудње."

28 И гле, врло сам се свидео себи у себи. И спавајући још чврсто и још чвршће у овом уживању, видех светлу руку како ме хвата скроз-наскроз до средине срца, и зграби моје друго ја. И оно се у почетку опирало, али убрзо подлеже моћним прстима љубави Јеховине јер светла рука би рука вечне љубави.

29 Убрзо моћни прст Божји сломи ребро мом другом ја, захвати у његову нутрину, те одмах из његове дроби извуче црва, па коначно поново затвори место где моћни прст Божји направи себи пут да узме самољубиву жудњу. Али затим ово моје друго ја више не изгледаше толико дражесно као пре и његов облик беше попут мојега и више ме није вукло онамо, него нас двоје је вукла вечна љубав. Тада видех духа да задрема и у дремежу се расплину те се прели у све моје делове те се потпуно сјединисмо.

30 Још овако сањајући, гле, изненада ме пробуди благ глас и овај глас би глас Господњи и рече: "Адаме, сине земље, пробуди се, и погледај своју помоћницу! – И видех Еву преда мном и обрадовах се надасве јер видех моје друго ја иступљено ван мене, и оно се обрадова врло мени, и ова радост би прва љубав коју ја, први нерођени човек, осетих, и видех први пут моју љубљену жену. – И љубио сам је чисто у чистом крилу вечне љубави Божје у изобиљу првога живота.

31 И гледајте даље, у таквом слатком осећању проживео сам три дана и три ноћи, али тада одједном осетих одређену празнину у себи и не знах шта ћу с тим или шта би с тим требало или могло бити.

32 Празно би око мога срца и суво у устима, и гле, тада изненада стану вечна љубав преда ме толико блага и љубазна, задахну ме те укрепи, па рече: Адаме! Гле, гладан си и жедан хране и пића, и твоја љубав, која да се назове Ева, ништа мање. – Погледај дрвеће које ћу сада благословити, њихов плод једите за укрепљење свог тела као и своје душе, али с онога дрвета тамо у средини врта да не једете док поново не дођем да благословим вас и дрво, јер онога дана како будеш јео с тога дрвета, ући ће и смрт у тебе; бићеш кушан, али буди постојан до трећега пута, тако ћеш црва смрти, који глође о исто дрво, упропастити, Еву очистити и теби и њој и свима који из тебе посташе и постаће приредити преслободан, блажен вечан живот у Богу.

33 Гле, зато створих време како би твоја провера трајала само кратко, а извојеван живот вечно.

34 Гле, не мораш се борити са страном силом, него са самим собом јер Ја сам теби све подредио, само тебе самога нисам могао и смео како би теби живот постао сопствен. Зато немој омаловажити ову лаку заповест и уздигни се изнад самог себе како би живео занавек.

35 Гле, црв јесте твоја сушта пакост и има жаоку смрти у себи. Стога немој загристи у жаоку црва којег сам ти узео пре Еве из твог срца у сну и створио из њега Еву, која ти је мила пошто је постала из твоје љубави и њена плот из твоје жудње и оста у њој корен смрти, којега ваља да оживиш твојом послушњошћу.

36 Љубљени Адаме! Гле, ја вечна љубав Божја, из које струји сав живот, кажем ти то молећи: Немој ми упропасти тако велико дело на теби. – Та знаш колико је протекло време времена кад сам те прихватио у вечном паду из живота у смрт. Гле, могло је протећи милијарда оваквих земаљских година, да је већ тада постојало време – и нисам зазирао свакога стварања да тебе драгога створенога брата спасем. Али пошто учиних толико, учини ти још ово мало и дај мени поново у Теби Мога љубљенога брата како би у Богу, нашем светом Оцу, поново постали једна љубав занавек. Амин.

37 И гле, тада ме напусти љубав; а ја сам јео и пио и укрепио се – за непослушност! О децо! Чујте – постао сам непослушан вечној љубави!

38 Земља вам може проповедати величину мога недела, јер тада не оста камен на камену и бесконачност се испуни великим насиљем јарости Божје.

39 Сакрих се и плаках горке сузе кајања те вечна љубав не презре моје сузе и Евине сузе јој беху пријатне. О децо! Чујте, љубав опет све поправи. Опет згреших за Сабат и гласно плаках због моје изопачености, и гле, љубав посла анђела и спроведе ме из врта искушења у земљу поправке, коју Сет још добро зна, али и у земљу туге, па опет у земљу радости; јер када узех клетву с главе Кајинове, који поста кварљив мојом жаоком смрти пошто наста од сока јабуке коју обалави црв смрти, тада ми љубав Господња даде мога драгог Авељ-Сета; и сада пре сто година доведе нас све нови анђео вечне љубави Господње овамо у земљу спознања Божјег и вечне истине, где Авељ засади мач и са жбуна убра црвене и беле бобице.

40 Гле сада, децо, неизмерну љубав Божју, шта све чињаше на мени и на свима вама, још чини и вечно ће чинити. Зато будите радосни када вечна љубав и децу Кајинову походи; међутим, од нас да није нико отишао тамо без изричите заповести Господње јер земља тамо састоји се од измета црва; зато, ако Господ пре тога не благослови некога, да се није усудио онамо, јер све зло налази се у женама дубине сада; зато не каљајте се с њима. Амин."


41

1 И када Адам сврши ову беседу Мојом посебном дозволом, поново се затвори његова нутрина њега ради; а Сет, Енос и Хенох зачудише се надасве и не могоше схватити узвишени смисао ове беседе, и упиташе Адама шта ли је тиме хтео казати?

2 А он их зачуђено погледа и једва знађаше да је ишта рекао и одврати им шта ли је заправо казао?

3 А Сет на то рече: "О оче, гле, открио си нам своје чудесно постање од почетка свакога бивања и показао нам несхватљиво вођство вечне љубави. Не разумесмо, и хтесмо те замолити за ближе разјашњење, зато опрости нам омашку наше радозналости. Кога неће зачудити такво што, што је управо с твојих уста допрело до наших ушију."

4 А Адам се усправи, узбуди се и рече: "Па када управо чусте нешто чудновато, онда знате да то потиче од Господа, а не од мене, те јашта и знате коме најпре припада хвала и част.

5 Зато хвалите Господа будући да је он сам највећа љубав и мудрост у васцелој светости и помишљајте да човек човеку ништа не може дати ако пре тога није примио од љубави Господње, који је једини даватељ свих добрих дарова. Ако сам вам дао ишта добро, нисам вам дао ја него Господ. Ако оскудевате светлости, погледајте навише ка светлости неба, па ћете ваљда веома лако спознати откуда непрестано струји светлост свих светлости. Јер када се некоме да дар, онда велики свети даватељ није далеко. Зато тражите Њега те ћете Га сигурно наћи и разумевање дара сигурно неће изостати.

6 Ово примите срцу, јер Адам, отац свих вас, каже вам сада, као пре тога оно о постању преко чега сам прешао, из снисходљиве велике милости вечнога, пресветога, предоброга Оца. – А будући да Свети, Љубазни учини Његово, учините и ви ваше и будите послушни у свему. Амин."

7 И гле, тада се поклонише Адаму и пођоше својим путем и разговараше међу собом шта чинити; и Хенох, најмлађи од свих, који ионако због његове посебне побожности беше учитељ Мога имена, узе реч и рече својим оцима:

8 "Оци! Адам, нас свих земаљски отац, каза речи пуне мудрости и дубокога смисла; нисмо их разумели јер је рекао да није знао да је рекао. Ако је тако, онда је лако разумевање како је дирљиво говорио. Јер да је говорио као човек, зар га не бисмо разумели као људи? А будући да је говорио, истина по људски, о стварима из имена Божјег језиком духа, који беше сведоком љубави у Богу и из Бога, то наше телесно биће дашта није могло ништа разумети од свега онога што је Божје и Духа љубави.

9 А ако је сада речено из духа љубави према вечном решењу светости Јеховине, морало се рећи ради преузношења пресветога имена. Дашта не разумемо нашом кратковидошћу, али има Једнога који разуме, и овај Један је вечна љубав Господња. Из ње је све потекло што постоји те и наша љубав према њој. Па тако осећам, да, ако би ко пустио да његова љубав претиче у све делове свога бића к вечној љубави из Бога и у Богу, разумео би такву беседу мудрости; јер љубав јесте корен сваке мудрости, и нигде нема мудрости до једино у љубави према љубави у Богу.

10 Зато, о оци, имамо корен из Бога; пустимо га да продре у све делове нашег живота, и мој осећај ми прегласно и јасно каже да ће нам још много и велико бити понуђено из мора милости вечне љубави, што ће бити још веће, дубље и узвишеније но што нам Адам исприча. Из Адама и Еве смо рођени, зато имамо пуно плоти, али мало поимања срца, али када се једном буду могли родити људи из чисте љубави Божје, њима ће наше поимање бити играчка."

11 И гле, ова кратка поука допаде се веома Сету и Еносу, тако да Енос обратив се Сету рече: "Оче Сете, овакву беседу пуну тајна смисла сада изрече Хенох, тако да ми прође као ватрена струја кроз кости и срж и моје срце се најежи пред тајном мудрошћу божанске љубави у њему.

12 Чуј оче, његов осећај је прав, пошто се све његово биће изражава у чистој љубави и обилној понизности. Зато нека убудуће буде општи учитељ све наше браће и деце у тајној мудрости вечне љубави. Јер премда је Господ свакоме дао љубав и поимање срца као чисту милост из Себе самога, ипак је с друге стране истина да не може свако од нас имати исти терет; и један има више силе у својим ногама, други у својим рукама, други у својим прсима, други у својим леђима, и опет други у својој дроби, и овај у овом, онај у оном. Истина и свако има људско лице, па ипак не изгледа свако сасвим сличан другом. Зато мислим: Хенох има велику моћ и силу у свом срцу и нико му у томе неће бити раван. Јер не може се имати љубави како ко хоће, него онолико колико Господ обдари некога. Истина, свакоме је дао љубави, али нису сви једнаки у томе, зато и поимање мора бити различито како би брат брату био нужан, чиме се тек поравњује све што је Господ толико премудро створио неравним.

13 И ти мој драги Хеноше, који си сада ваљано чуо ове моје речи, реци ми, није ли тако, или може или треба или сме ли бити другачије? Твоје срце је јако и твоје поимање уништава моје, стога реци и учи праве путеве Господње и покажи свима нама несхватљиве трагове Његових стопа и учи нас да долично славимо и хвалимо праведно пресвето име Господње, како приличи нама деци Његове вечне љубави и њом деци нашега старога оца Адама."

14 И гле, чув такву беседу пуну достојанства и узвишености из уста Еносових, благочестиви Хенох упита двојицу отаца: "А да ли приличи слабоме детету проповедати онима од којих има још доста да научи?"

15 А Сет и Енос одвратише и казаше: "Драги Хеноше! Зар не знаш како нас је Адам чешће учио: Оци су једино благословом Господњим у телесима своје деце рађали домове за своју млађу браћу. А како смо родитељи телеса, а не и љубави, која јесте живи дух из љубави Божје, онда у љубави нисмо ништа друго до сама браћа и сестре међусобно, и штавише деца смо једног те истог пресветог Оца у небесима висине, која је вечно обитавалиште светости Божје, који је истински Отац свих нас; зато само ти проповедај у својој љубави и буди сигуран: разликоваћемо ваљано милошћу Божјом језик брата и детета. Јер ако неко проповеда љубав, говори као брат из срца вечне љубави, и његова реч ће бити налик излазећем сунцу, чија светлост грејући растерује магле из мрачних бразда земље; ако би ко проповедао из своје позајмљене му мудрости, учење би му било налик сунцу у подне, чија светлост више не греје, него једино јако и неподношљиво пече, и од таквих бљештавих зрака радо се бежи у најдебљу хладовину због бојазни од таквих жежећих зрака.

16 А ти, драги Хеноше, једино имаш врело љубави, а не огољене мудрости у себи; зато пусти да твоје божанско јутарње сунце изиђе нама твојој браћи у Богу."

17 И Хенох одговори: "Драги оци, ако је тако, будући да ми моје осећање из Бога такође каже да је тако, онда сте говорили сасвим право, али само једно сте заборавили, и ово је веома важно и гласи овако: Свако може говорити и поступати према вољи у част Божију како и када хоће, али проповедати у Његово име кадар је само онај коме је дано одозго. Мени је дано само од вас, али још није одозго. Зато проповедам само пред вама. А пошто ми се да и одозго, тек тада могу и смем проповедати свој браћи велику силу имена вечне љубави. А што се тиче како приличи славити велико име, то ви драги оци знате ионако која слава и која хвала јесте Господу најпријатнија, и такође знате да ни речи, ни покрети, ни мисли, ни обредни обичаји немају неки значај већ готово не вреде ништа; а само једино љубав и послушност јесу жртва коју Он највише благоволи, коју смо ми људи кадри принети Њему. Он, који је Бог и Отац нас свих, зна тачно шта хоће с нама; зато да свагда буде Његова света воља. Амин."

18 "Јест", рече Сет, "драги Хеноше, и ова твоја реч би реч пуна мудрости и бескрајне љубави Господње и личи лепом јутру, које свањива у теби и нежно осветљава наше бразде. Гле, Хеноше, сва истина јесте светлост, која исходи од нежног пламена вечне љубави, и та прелепа, дивна светлост јесте истинско јутарње сунце срца. Да, она јесте једина светлост, и осим ове светлости нема светлости, и чак светлост сунца јесте само блед одсјај те дивне, једине светлости вечне љубави. Гле, та светлост светли тако нежно у твоме срцу; она нас крепи свагда и греје наша срца великим мислима достојним светога Оца; јест, када говориш, чини ми се као да чујем звуке из неког света, који ће негда нашим касним потомцима сванути налик великој светлој струји из вечног јутра Божјег. Гле, толико нас крепи реч твога срца. Зато немој ћутати него говори и пусти срцу на вољи и покажи нам шта ја и Енос желимо."

19 И када Хенох то чу, погледа према небу и рече тихо у своме срцу Мени овако: "Свети Оче, погледај милостиво доле на мене, Своје слабо дете; гле, треба да дам, а немам ништа јер моја љубав према Теби – о Оче, моје срце гори од љубави према Теби, не могу ништа до да те љубим, – о Оче, не срди се што се усуђујем да Тебе, о најсветији Оче, љубим, који нисам ништа до прах и земља, али гле, Ти си толико добар Отац и Твоја величина не презире црва у прашини. О Оче, гле, сви смо прашњави црви пред Тобом, свемоћни, вечни, свети Оче. Нема ничега доброга на нама до једино љубав према Теби, која најпре уђе у нас из Тебе. Том Твојом љубављу у нама допусти, о добри свети Оче, да љубимо Тебе преко сваке мере свом својом снагом. Јер шта могу ја слаби рећи када ми моја љубав према Теби свагда уставља језик. Зато ни не могу, као што знаш, Тебе ни хвалити ни славити, пошто ми љубав према Теби узима језик.

20 О Оче! Зато погледај милостиво доле на мене прашњавога црва и развежи ми језик ако Твоја света воља јесте да будем кадар да говорим ради слављења Твога имена наочи својих отаца, браће и деце. – Ти знаш да су Енос, Кенан, Махалалеел и мој отац Јаред свагда проповедали велику величанственост Твога пресветога имена, о зато не допусти ни мени да будем недостојан син својих благочестивих отаца."

21 И гле, када Хенох рече такву молитву у себи у свом љубазном срцу, што беше истинска молитва и која Ми и једина би пријатна и остаће ми занавек пријатна пошто би права молитва, зато сместа послах анђела доле на земљу да укрепи тамо свога брата Хеноха и да му развеже сасвим језик; и пошто се догоди, гле, тада се Хенох охрабри из своје љубави и поче да говори овако:

22 "О драги оци и љубимци Божји, гле, љубав према Богу на кратко време ме је ослепела, оглувела и онемела. Господ ме је погледао у мојој љубави, и Његова неизмерна љубав ме је укрепила и развезала мој слаб језик. Гле, све то управо учини вечна љубав, тек сада могу и смем говорити, зато чујте хвалу светога Оца.

23 Гле, тако хоће Господ, који је пун љубави, да човек љуби Њега свим својим силама јер нигде не постоји нека моћ или сила до једино у Богу, те је сва сила у човеку само сила љубави из Бога и ова сила је положена у наше срце и није никаква друга до сама љубав. А како сада имамо љубав, не треба да је задржавамо, већ жртвујемо ономе који нам ју је уметнуо нашем срцу преобилно на толико чудесан начин из Његове милости.

24 Гле, немамо ништа што бисмо дали Господу што пре не бисмо примили од Њега. И коју ли радост да причинимо Њему да били и кадри да Му дамо сву земљу, јест, сав свет? Рекао би нам: Децо, ово Ми вечно не треба, јер да се радујем световима, могао бих свакога трена створити безбројне милијарде, а имао бих и на вечита времена предовољне просторе; не радују Ме ваше жртве које Ми се приређују из материје, која јесте кућа смрти, него радује Ме само кајуће, љубеће Мене сасвим скрушено срце; то је што је сасвим ваше као слободан дар од Мене, што сасвим поседујете. Ако хоћете, можете Ми га поново дати, и ја ћу се ту уселити Својом милошћу, те ћете вечно живети с милошћу у Мојој вечној љубави и све ствари ће бити јасне као кап воде. А кад се сами уселите у ваше срце, па зашипите врата преда Мном да не могу ући када хоћу, одмах ћете ваш хлеб живота изјести у вама; и како Ја као једини даватељ хлеба живота више немам приступа својим даром живота, одмах ће и вечна смрт бити у вама нужна последица љубави према себи и сујете.

25 Јер гле, говори даље Господ, не радујем се узимању, него Моје највеће блаженство састоји се само једино у непрестаном давању. Ко хоће да прима, нека свагда узима вољно када му дајем и нека допусти да се његово срце испуни Мојом милошћу како би се једном Моја љубав пуном мером уселила. Јер којега срце се не испуни сасвим Мојом љубављу, неће никада окусити живота у себи, него смрт ће га заробити скроз-наскроз. Јер сада је време да сваком најпре дам милости, тек затим љубави из Мене све до великога века свих векова. А тада ће љубав бити прва, те ко не буде имао љубави, никада му се неће доделити светлост милости, него тада ће упропастити кога год светлост света.

26 И гледајте, драги оци, и примите добро моје речи и чујте добро како Господ још даље говори, и Његове речи гласе: Чујте, децо Мога смиловања! Моја милост јесте велико благо и земља нема ништа што би му личило. Моја милост јесте права светлост из висине Моје светости, као што је Моја љубав права храна живота. Ако ко није примио Моју милост, тај не верује да сам Ја из којега вечно струји сав живот. А ко нема вере, налик је животињама и суди му се где иде и стоји. Међутим, ако би било некога који би Ме спознао у својој љубави, над њим ће се излити струје милости и такав већ унапред има удео у ономе што ће једном бити људима земље у великом веку векова, који имају добру вољу.

27 Зато верујте како бисте доспели до љубави и тим до живота негда и љубите Ме у свом духу и нека сва ваша дела ваших руку и ваше воље буду сведоци живота у вама и ваш језик нека вам каже да сте деца Божја. – Судићу људе по вери; а Моју децу хоћу да водим у Мојој љубави и светлост Моје мудрости да им постане вечном светиљком најблаженијег живота у Мени, њиховом прељубазном светом Оцу, сада на сва вечита времена. Амин.

28 О драги Оци! Јесте ли чули шта је рекао Господ?" – И Сет одговори: "Да, љубљени Хеноше, итекако смо чули; међутим, не схватамо пуно више но при Адамовој приповести, јер сви ми имамо, истина, милости, али премало љубави."


42

1 И када Сет изговори такву кратку примедбу сиромашну љубави, ево гле, сусретоше ову тројицу још Кенан, Махалалеел и Јаред и поздравише их свом љубављу и захвалише Мени за милост поновног виђења; и Сет их све благослови у Моме имену да би могли и смели да говоре наочи Моје љубави и наочи Сета, другог праоца врло благословеног колена по Адаму, којег сам коначно Ја сам у великом веку свих векова телесно свршио.

2 И пошто ова тројица примише благослов, најпре Кенан отвори уста и рече: "Драги оци и децо, чујте и примите ваљано моје речи, јер хоћу да их пренесем вама верно како сам их примио у ноћноме виђењу. Ово виђење представља десет стубова и ови стубови стрчаху изнад великих вода, које су често тукле о стубове. На првом стубу стајаше Адам и рече бујицама: "Чујте децо, Бог Господ Саваот, моћни, велики, свети Отац све деце рођене мном јесте једини Бог, као што ме је и створио јединим човеком земље; тако је Он од вечности једини Бог и осим Њега нема Бога, јер сва бесконачност од вечности до вечности је испуњена Његовом славом, светошћу и љубављу. Зато верујте, бујице, да је Господ једини, велики, вечни, свемоћни, свети, праведни, премудри, љубазни, милостиви, милосрдни, предобри и изнад свега узвишени Бог те Отац свих нас. Зато смирите се чили валови и разбистрите се како би вас светлост јединога Бога просветлила све до дна вашега живота. Амин."

3 И гле, тада се смирише валови око стуба Адамовог и врло снажна светлост с висине Божје паде на равно огледало воде. Тада површина заблиста налик сунцу и са дна воде дође једногласан хвалоспев, диже се налик светлом облаку изнад воде и уздиже се навише светлећи све више к вечним светим висинама свемоћнога Оца, који је једини Бог.

4 И чујте даље, драги оци и децо, шта сам видео у ноћном виђењу, истина не очима тела, духовним очима сам усхићено видео.

5 Недалеко од стуба Адамовог стајаше један скоро исто узвишен стуб. Чили валови се једва усуђиваху дићи севајуће главе ка узвишеном стубу и кружаху њишући се нежно пуни страхопоштовања око узвишенога стуба као да хоће казати: "Гле, смртни човече, погледај име Највишега, који је свет и љубазан и зове се Јехова. Никада ово име да изговори сасвим узалуд опак језик; име светога Оца јесте свето, свето, узвишено свето." О људи, о децо, тако викаху кружећи валови. Премишљајте, о премишљајте, коме је ово име својствено. Мислите у вашим срцима да је Бог један Бог, коме је ово име својствено.

6 И гледајте, чув зачуђено ово од кружећих нежно њишућих гомила валова, тек тада веома бојажљиво могох подићи врло зачуђен поглед к висини стуба духа, и видех – о, не могу описати како врело а ипак мило ми би око срца. На блиставој висини стуба видех врло озбиљнога лица тебе, драги оче, тебе, Сете, видех, видех да стојиш. И ти беше рекао нежно кружећим валовима што управо казах када сам то чуо од њих сасвим верно, а веровах да чујем од свих оних кружећих валова што си само ти рекао на светој висини валовима који њишући се благо опкољаваху свети стуб; и како сам рекао, тако сам видео.

7 И слушајте даље, мили оци, а и децо, која сте увек послушна; недалеко од стуба Сетовог видео сам трећег стуба сасвим окруженог светлећим валовима. Стајао је као црвенкастом светлошћу оптечен узвишеније од свих осталих. И сви валови, који се све брже ускомешаваху око других стубова, овде беху мирни и из својих нежно дрхтећих бразда прожети страхопоштовањем и љубављу испараваху ватрен хвалоспев према Господу и вечноме светоме Оцу.

8 Хтео сам да вребам куда ће се упутити те толике ватрене паре, и гле, моје очи скоро заслепљене светим сјајем узвишених песама, које испараваху из мирних чистих вода, угледаше у светој висини трећег стуба окруженог севајућим облацима трећег од вас, драгих отаца, и тај беше Енос.

9 Јест, оче Еноше, ти стајаше на трећем стубу и рече врло ватреним речима ослушкујућим валовима: "О чујте, све воде земље, слушајте речи висине и примите звуке свете беседе! Можете бујати и таласати шест дана и ноћи радосним низовима, али када дође седми дан, благословен светим миром, Сабат Господњи, свети дан, чујте, да га и ви свагда светкујете ради предужне хвале и славе светога Оца; јер вечноме поретку јесте сходно да све што дише живи дах из Бога и љубећим, захвалним срцем осећа љубав вечнога светога Оца памти мир и свечаност светога дана. Јер ово је свагда узвишено воља светога Оца: Шест дана могу радити све воде, могу бујати и таласати шумећим токовима, али свети мир налик ватреним облацима да дише светим Сабатом узвишено над муклим ослушкујућим валовима позивајући на свечаност."

10 И чујте, мили оци и послушна децо, шта вам овде јавих, тако верно и тачно спазих.

11 И слушајте стрпљивом вољом још даље, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, каква чуда божанске љубави и светлеће милости још даље верно видех зачуђеним очима духа. – О оци и децо! Како ме овде видите и чујете да вам приповедам дрхтећом ревношћу моја виђења, заиста, тако стајах тамо у виђењу као четврти окружен црвенкастом светлошћу на једном само мало мање узвишеном стубу, који такође као прва три беше светло запљуснут чило кружећим валовима са свих могућих страна. Сав зачуђен таквим изненадним узвишеним положајем, који заузех једнако оцима, приметих тужно да све даље од стуба валови постају све мрачнији и бурнији, и јаросном ревношћу на безбројим местима немирно подигоше навише запенушене главе налик пушећим горама високо изнад стуба на којем стајах сав забринут, као деца која се без послушности у срцу опако труде да стуб оца и тако и матере оборе и у паду ругајући се злим језицима згазе табајућим ногама на којима приања у гомилама смртан прах црне незахвалности.

12 И како сам то посматрао дуго времена крвавим срцем, подиже се одједном исходећи из стуба снажна олуја и бесне силно над пенушавим главама набреклих валова. И гле, снажна олуја, која потече из стуба, не потраја када се гомила бесних валова, принуђена кажњавајућом моћу олуја, слегне ка благосиљајућем миру, тако да само ту и тамо редак тих жамор вољно поравњених бразда површине тако велике воде прекиде ради потпунога мира светлеће слојеве не непријатно даху који истиче из божанских уста. И када моћна љубав вечнога светога Оца таквим задивљивим средствима постигну верно сасвим благосиљајући мир, одмах потече из мојих уста диван звук, и чујте, овај звук звучаше као свете речи које истичу из љубазнога срца светога вечнога Оца из висина висинâ вечне светлости светила бескрајних светлећих сфера и изли се у богатим светлећим струјама далеко гласно преко бескрајне ослушкујуће површине великих вода; и како сам чуо, кажем верно смисао божанскога гласа толико дивна звука; а смисао се изрази на следећи начин прелепо и предивно.

13 Чујте, свети глас каза: "Бујице које једино хоћете да бесните, послушност и љубав стубу Кенановом дужни сте, дрхтећи валови, ако ћете дуго да квасите мртви и чврсти крш тугујеће земље; али тешко пенушавим валовима који хоће да набрекну, који би икада канили подићи се преко светлога стуба Кенановога.

14 Зјапећим горама, ма колико се дизали, напрасно ћу их стврднути вечном силом Мога гнева и жареће јарости за временску тако и духовну вечну муку у горећем глибу Моје вечне клетве.

15 Али мирно послушним бујицама нека временски и вечно ускоро буде таласање у светлости вечне љубави светога Оца отаца благословених, чилих, радосних бујица текућих к морима вечнога живота из Мога смиловања.

16 Не дижите се никада изнад светога, светлећега стуба Кенановога. Тако хоће вечни свети Отац отаца и судија беснећих валова морâ живота у бескрајним низовима и ватреним струјама из Бога." – Гле, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, како сам исприповедао, тако верно и тако истинито, јест, баш тако сам видео обилна чуда унутарњим видом и вишим управљањем вечне љубави у Богу и из Бога.

17 Па слушајте даље каква сам чуда божанске љубави у духу зачуђен видео тако јасно као да такве ретке ствари сасвим љупко стоје пред мојим јасно видећим, отвореним очима плотског тела.

18 Стајах још на светлећем стубу и погледах сада мало даље према петом од стубова, и чујте, како се само зачудих новом настајућем чуду божанске љубави вечнога светога Оца.

19 Стуб беше мрачан од стопе до темена и валови, који га запљускиваху снажним ударцима, ражешћени изгледа уништаваху сами себе налик ужареним ковинама; тада забруја и захуча смрт кроз ужарене дубине гневних вода и вал за валом се укрути захваћен ужареним гневом.

20 Погледах ноћ брујећих дубина смрти и угледах штогод – о чујте, језик човека би се пре укочио но да пренесе грозоту бесних валова ужарених смртним гневом.

21 Видев ово досита својим отвореним очима духа у срцу душе плоти, тада стегнутим срцем погледах навише према темену мрачнога стуба и видех тамо, о чујте, тебе Јареде, сина мога сина, Махалалеелова прва благословена љубав, како врло озбиљно запомаже навише за љубављу вечноме светоме Оцу за разјарене и међусобно ударајуће, давеће и убијајуће валове.

22 И како стојах, мој Јареде, сручи се одједном дуж надалеко отвореног неба обилна бујица пуна смилујуће љубави доле на валове укрућене и зујеће жаром убилачког гнева. О чујте, тада поново забруја и захуча укрућена површина мора обилног смрти. Поново се почеше развезивати валови већ учвршћени смрћу у својој огорченој тврдоћи и као браћа и сестре, међусобно нежно бујајући и таласајући и браздајући, прожимајући и помажећи, течаху задовољно у руке и срца разгрејана поново вечном љубављу.

23 И када то видех, тада изненада моћна рука хитне пламени мач у дрхтеће руке преклињућег Јареда, и он га зграби хитро и замахну њим Божјом вољом колико се год далеко могло замахнути; затим сам чуо јасно означеним речима:

24 "Земаљска, неверна гомило валова! Да се ниси усудила убити створена бића, децу вечне љубави, јер Ја сам Господар како живота тако и смрти. Ко год убије гневна срца браћу и сестре, ваља га одмах сасвим извесно казнити казнама вечне смрти на духу и души; зато нека један другога не тиска, ни удара, ни псује, ни мори, ни убија, јер Ја сам Господар и моћан Бог како живота, тако и временске и вечне смрти."

25 И чујте и гледајте, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, како сам сада приповедао верно и истинито, тако се и догодило од знамења до знамења, од речи до речи.

26 И чув и јасно видев, одмах уперих очи к шестоме од стубова и видех тамо, о чујте, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, згражава се плашљивом језику Кенановом казати пред вашим испитућим очима страшне грозоте, које сам ја, ваш Кенан, морао да видим како се догађају, и то код шестога од стубова.

27 Видех стуб како га оптиче крв и гадан муљ, и уместо валова, који иначе чило окруживаху раније стубове, чујте, гмижаху овде грозно и гадно без икаквога поређења прејезиви и пресрамни црви.

28 И чујте, сам стуб, диван стуб, беше, као ниједан, од стопе до темена упрљан и окрвављен срамотом срамних, гадних црва; често црви успузаху чак до темена; такође се дизаху навише гомиле и гомиле тако да нико није опазио дивну ознаку божанске воље.

29 Докле год је око духа било кадро досећи, није се видело ништа до сама гомила, и гледало је како ове гомиле црва, час гњечећи се гнусном жестином, час сједињујући се, постају већи црви, па гмиљаху преко других вијући се и кривећи се право према муљем прекривеном стубу Махалалееловом, те га обавише све до под теме хотећи тако да му узму сасвим божански облик, којим се света воља вечнога светога Оца треба објавити мирним валовима великих вода живота у бескрајноме мору свете љубави у срцу вечнога светога Оца.

30 Но чујте шта се даље верно догоди. Одједном затутњаше ужарена небеса; сунце се угаси, ни месец више не мога благо уделити сјај своје верности, тако ни звезде; падаху у великом мноштву безбројно из гримизно ужареног неба.

31 И чујте, како се то догоди, закукаше и заплакаше безбројни мртваци из свих дубина смрдљивог муља и казаше: "О, покријте нас све сломљене звезде како не бисмо видели вечно лице Махалалеелово, јер тај је дошао у име вечно гневнога Бога као ватрени бич да нас бије, бедне црве, који смо обавили високи, дивни стуб."

32 И чујте, како се ово издигну из мрачних дубина смрти, тада прснуше небеса, из чијих се отворених пукотина излише снажне струје божанскога огња по Махалалееловом стубу.

33 А Махалалеел просветљен духом Господњим рече: "Чујте, смрдљиви валови у облику црва: Љубав Господња јесте вечна и света и чиста, зато немојте ни ви чинити нечистоту.

34 Време је дошло, свети огањ с небеса, да очисти вас смрдљиве црве у вечноме огњу гнева ако се претходно не оперете у мирне и љубављу и милошћу просветљене чиле валове."

35 И пошто то из ватрених уста Махалалеелових јаким речима потече под непрестаним муњама и снажним пратећим громовима, о чујте, тада гомиле црва почеше тонути, и поравнав се с равном површином, тада се ови срамни гадни облици, попут руда на праскавој ватри натмурених, жилавих ковача, овде слише у најпре још мутне, али мало-помало у све разбистреније валове и мирне бујице, а тамо и узвишено разлише.

36 И чујте, овако се поредак, диван поредак одмах опет поново успостави; и по успостављању божанског поретка, пукнух својим оком грамжљиво у бескрајне даљине преко беличасте површине великих сада прочишћених вода и видех да се више нигде не тискају гомиле и видех да се само ту и тамо тамнији валови приближавају светлијима и да у њиховој близини постају све светлији и на послетку и сами чак светли и видех још даље, пошто од бескрајних даљина таласајућих површина великих вода повратих своје испитујуће око према Махалалееловом стубу, да опран од све крваве срамоте засија врло умилно у беличастој светлости окружен браздама љупких, веселих, светлих валова.

37 Махалалееле, чуј, тебе видех тада како клечиш и захваљујеш Господу, светоме Оцу светлећих валова; и гле, свака реч која потече од тебе са дрхтећих усана захваљујући Оцу вечне љубави полете налик светлећем сунцу навише к вечним висинама вечнога светога Оца.

38 И чујте, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, како сам видео и верно чуо, тако верно и тако истинито предајем вама овде.

39 И пошто сте ово у вашим срцима вољно разабрали, слушајте још даље мене Кенана како приповедам ноћна чуда божанске љубави и пресветло светлеће милости вечнога светога Оца.

40 Сада чујте, кад се нагледах штошта у сјајној светлости милости потичућој из вечних висина светога Бога и Оца љубави и свих мирних светлећих валова, одједном моје око наиђе на сасвим ужарено црвен седми стуб; и Хенох, благочестиви, поштени Хенох стајаше скоро лебдећи на ужареноме стубу.

41 Валови оптакаху потуљеним кретањем Хенохов стуб, који се дизао у ватрени ваздух. Посматрах не баш дуго зачуђено ову чудну слику очима духа, када убрзо почех да примећујем да се под потуљеним бујицама налазе, делом покривени муљем дна, језовито везане стране, отете, украдене воде.

42 Беху ту воде љубави и воде милости и беху ту воде живота и воде светлости и тако још воде сваке друге врсте; и све ове безбројне воде, чујте, беху причвршћене налик оном провидном камењу ужареним везама срамне само "ја" љубеће љубави.

43 И гле, оци и децо, како се десило ово безљубавно отимање и крађа, чујте, како сам видео, тако ћу вам обзнанити: Подигоше се гомиле потстакнуте лоповском жустрином налик љупким облачићима из ове потуљење таласјуће површине великих вода, којима стуб Хенохов беше окружен у свим непрегледно могућим правцима. Ови облачићи сада излетеше далеко преко граница области њиховог стуба, па када видеше сасвим мирне површине у другим областима великих вода, обрушише се брже од муње, зграбише грамжљивом журбом мирне валове, распршише их у паровиту маглу те дигоше их и отераше што брже, налик олујним ветровима, у њихове потуљене влажне, хладне, муљевите дубине своје врсте; у њих потопише ове подмукло украдене врло мирне воде, па их згњечише и сабише својом украденом силом сасвим у најтвђе камење, те их покрише на сраман начин муљем и изметом лажи из срамног користољубља.

44 Но, не траја дуго ова подмукла разуздана хајка, јер убрзо видех Хеноха како засија много јаче од сунца те ужарени зраци исијав из главе Хенохове прорише моћним струјама у трену светло све муљевите, крадљиве дубине велике воде ужарене похлепом за отимање.

45 И чујте, када ужарени зраци, сукнув из главе Хенохове, једва дотакоше површину потуљених вода, тада валови потуљених вода почеше зујати и шуштети; тада се бескрајна површина пушише и димише па, присиљена јаром зрака, врати све украдене стране воде, које је раније толико подмукло украла и сопственом љубављу и лакомством учврстила у муљевитом дну; и стране воде, хитро се извивши из доњих, тамних и мутних пара потуљених бујица, узнеше се налик ватреним облацима у безбројним јатима навише у чистији, светли ваздух; и гле, после дизања из дубина смрти, тада дођоше радени ветрови потекав из стуба Хеноховог и вратише вртложном радошћу нову одвезану децу врло нежно дуж испаравање потуљених вода назад у драге, ишчекујуће руке вода оплемењених божанском милошћу датих закона. И пошто се догоди ово чудима свете љубави одозго, одједном Хенох врло моћно рашири руке и рече оштро заповедајући снажним, громким гласом:

46 "Потуљени, лоповски, грабљиви валови, чујте доле у дубинама муљевита, мрачна дна свету вољу вечно моћнога Бога! И чујте мирном површином моћне речи спаса, које зазивају: Свака кап је многоструко избројана у срцу вечне љубави, и према томе свако је сам себи и вечној љубави властит; зато да нико према другом не буде грозан ради плена, јер тешко лопову, потуљеном разбојнику и убици својине других чистијих вода и бића; тешко тада валовима који рђаво воле само себе; чујте, подмуклост разбојника и лопова никада више неће таласати у веселим браздајућим круговима, него, чујте, учвршћена у крутој смрти, бациће се смртном моћу заповести одмах или сигурно негда у доње дубине земље у ужарено камење вечне клетве; немојте отимати ни красти, тако гласи премоћна воља вечнога светога Бога. То запамтите и поштујте, потуљени валови!"

47 И чујте, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, ово беху задње грмеће речи Хенохове са блиставог стуба, дивне, вечне ознаке божанске воље. И када се изгубише ове дивне речи у далека самоме оку духа страна поља мрачне површине таласајуће грозоте, тада сам јасно могао разбрати речи изашле из дубина. Речи казаше послушним звуком навише ка стубу: "Онда нас очисти, светли поклицару моћне воље светога вечнога Бога, да се свидимо попут других вода светломе, светоме оку вечне свете љубави."

48 И чујте, тада исходећи из светлећег стуба задуваше врло снажни огњени ветрови и у светлећем обиљу чудесно примешаше огањ вечне љубави таласајућим бујицама ослушкујуће бескрајне површине те се таквом светлећом благошћу прочистише валови и бујице; о чујте, засијаше тако светло као површина сунца, па слављаху и хваљаху Господара милости окружујући стуб светлећим валовима; тада свети одјеци одјекиваху сазвучно по бескрајним просторима светлећих бујица. – Чујте, тако сам верно видео и тако верно и пренео вама.

49 И пошто сте љубљени оци и децо која нас такође љубите, толико дуго мени, духовном говорнику, толико пажљиво нагнули ухо, то чујте даље каква сам све чуда божанске љубави и милости видео и верно чуо.

50 Недалеко угледах сасвим гладак стуб изгледајући скоро као светлуцава ковина; истог окруживаше, о чујте, пешчано море. Веровах да у даљини видим стварне бујице воде; како ми се, пак, ове прашњаве бујице приближише, све бистрије и јасније видех да се овде никако не таласа вода окружујући стуб, него сув песак дигнут ветровима врло варљиво налага таласање вода вихорећи се испитујућем оку мотрећег Кенана.

51 Посматрав ово срдитим чуђењем и не приметив после дужег гледања ама баш ни кап неке воде, тада дигох очи навише к небу и прекљинах вечнога светога Оца љубави за милост, за помоћ као и за мудар савет; али немо оста небо оптечено беличастим, ту и тамо само бледоцрвенкастим сјајем, и не дође ама баш никакав одјек са све мутније свете вечне висине иначе толико повладљиве љубави и од милошћу струјећег дома вечнога светога Оца.

52 И гле, ови варљиви пешчани валови дизаху се непрестано све више, и како се узнеше све више, посташе, лако схватљиво, све гушћи те ни најблиставији зрак укрепљујући око не мога продрети кроз смесе варљива песка, које се прашњиво таласаху.

53 Но чујте, на сву срећу ова разуздана згода помрачења не потраја дуго, јер убрзо радосна срца видех Матусалу како наоружан двосечним горећим мачем стоји на стубу окруженом мрачним песком. Очи му бише повезане платненим повезом упрљаним светлуцавом прашином и уши запушене лепљивом смолом. Но гле, одједном, заслепљујући небеским сјајем, долете врло хитрим летом моћан орао; облете све ужим круговима Матусалову главу нему чула, одреши му заштитни повез с очију и искљуца пажљиво и чисто лепљиву смолу из његових ушију, до којих не допре звук, па ослободив тако чула Матусалова од заштитних свеза, моћан светлећи орао као још у даљини светлећа звезда узлете навише к светим висинама небеса одкуда је узвишено дошао. А Матусала, верни и истинити, дохвати двосечни, горећи мач и замахну претећом десницом у круговима попут рецкастих муња у свим могућим правцима.

54 И за ревносног махања одвојише се од горећег мача пламтећи, светли језици попут прштајућих искри са ватром захваћеног смоластог стабла дрвећа, које доле у подножју планина обилно расте дебелим стаблима.

55 И чујте, ови безбројни језици полетеше хитро у свим могућим правцима преко бескрајне, прашњаве површине и моћу свог огња узмешаше варљиви песак у неку хаотичну ствар, којој уопште није била јасна корист из такве мешавине?

56 Посматрах највећим ишчекивањем ово чудновато комешање и дуготрајно мешање горећих језика с бескрајним смесама варљивог песка, али никако да се појави нешто друго осим песка, који беше ужарен сасвим бело.

57 Но гле, усред ових чежњиво ишчекујућих жеља дигну се Матусала страховита погледа и поче силовито да проповеда пресвету вољу вечнога пресветога Оца песку, који се савим ужарио, и моћне речи, које ревносно извираху из Матусалових уста, излише се узвишено слично великим водама у широким струјама страховито хучећи и шумећи и беснећи и песак са собом носећи на све могуће стране као раније језици; и хучање, шумење и бешњење рече јасно разговетне моћне речи, јест, речи моћи и вечне величине светости Божје.

58 Речи гласише (чујте оци и децо): "Ништавна прашино! Разаберите ваљано вољу светости Божје. Криво варљиво таласање да ти више није својствено; обрати се у течну, чисту воду те таласај се таквом вечним светлећим валовима, јер једино лаж има једном да нестане."

59 И гле, када то примети бескрајна површина, тада се зрнце по зрнце разложи на саме капи и оне се врло радосно у светлећој истини стопише и слише у бескрајну површину пречистих вода, која се заталаса и бразда радосно славећи пресвето име вечнога Бога те опра песак, који сведочи против њих, који још приања на Матусаловом стубу, па га хваљаху кружећи у светлим низовима пошто најпре, љубазном грамжљивошћу, светлошћу која обилно истицаше из стуба украсише своје растресите, блиставе, њишуће главе.

60 И гледајте и чујте, часни оци и драга децо, како сам заиста верно видео а и отвореним ушима чуо, тако верно и преносим вама. О оци и децо! Истина, једино истина јесте заиста љупко биће љубави, зато лаж има да нестане као ниједан други порок, јер је једина сасвим супротна вечној истини љубави Очевој.

61 И чујте сада даље, љубљени оци и децо, која нас такође љубите, која сам чуда ја, ваш Кенан, још све видео зачуђењим очима. – Учинило ми се да се заједно са стубом, на којем сам стајао, померам све даље и даље у далека подручја других стубова; и како ми се десило раније, тако се поново деси, и ја са мог узвишеног положаја видех деветога од стубова.

62 О оци и децо, ту изгледаше веома чудно. Чујте, из бескрајне дубине вечних ноћи подиже се навише врло страшан стуб умрљан прљавим свакојако светлуцавим бојама у висину коју око више није досезало. Око стуба није се видело ни таласање воде ни неке прашине песка, ни некаква мрдања ни стремљења неког бића које има име, једино вечне трајне ноћи окруживаху немо овај девети шарени, бескрајни стуб. Размишљао сам у овој грозној, бескрајној, беживотној пустињи: "Шта ово значи? За кога стоји овде овај бескрајан стуб?"

63 И тако дуго размишљах тамо-амо, али упркос свему своме бескорисноме размишљању није хтела ама ни најситнија искрица осветлити вечну бескрајну ноћ око овог бескрајног шареног стуба. О оци и децо, тада почех страховати, јер и светлост мога стуба смањиваше се све више, толико да једва примећивах да моје ноге још стоје на његовом бледуњавом темену. Сазнав ово тужно, тада падох на своје лице и својски од срца почех преклињати вечнога светога Оца да не допусти да ту овако пропаднем.

64 И чујте, када учиних озбиљно, тада одједном зазвучи опомињући глас и рече: "Кенане! Спусти своје мисли чисто љубећи у Мене, свога Оца и Бога, те ћеш одмах ствари видети сасвим другим очима." И како ми заповеди свети глас, тако одмах и учиних ни најмање не размишљајући о овоме прељубазноме гласу.

65 И чујте, пошто учиних ово срцем преиспуњеним љубављу, тада овај стуб, који ми се чинио бескрајним, поче тонути све дубље надоле у понор вечне ноћи. И тонуће не потраја дуго када до мојих оштро начуљених ушију доспе удаљена хука врло великих вода не неслична громку орењу сфера. Пре него што се прилично осврнух, тада, чујте, о оци и децо, тада већ видех како се нагло надоле обрушавају пенушаве бујице, гомиле велике као свет, надоле у мрачне бескрајне просторе око шареног стуба. И чујте, ово обрушавање не потраја дуго, када већ видех да је раније место вечних ноћи испуњено још мутном, али бескрајно усталасаном водом. Такође видех врх стуба, који ми се био чинио вечним, како силази с вечних висина небеса и како се спушта доле ка мутно њишућим бујицама нових вода светлећег темена, на којем у светлећој слави достојно стајаше Ламех, Матусалов синчић, као љубак поклисар божанске свете воље; и спазив и мене, одмах упути бујицама следеће речи:

66 "О чујте, велике воде! Не разједајте себе у вашим жудњама, јер што имате себе у љубави и милости одозго, јесте имање за вечита времена за вас за бескрајну довољност, јер више од једне ствари не може заузети једно место; зато страним жудњама никако не тражите да уништите саме себе и таласајте и кружите у својој сопственој области за славу и хвалу вечнога светога Оца."

67 И чујте, пошто Ламех ово изговори мудро, тада се хитро разбистрише и заталасаше бујице просветљене вечном светлошћу божанске воље; а ја, Кенан, видео сам ово верно; и како сам видео, чуо, тако сам сада и пренео верно и истинито.

68 И чујте, мили оци и децо, која нас такође љубите, о чујте вољно још крај моје беседе и гледајте са мном, вашим Кенаном, надоле у дубину божанскога гнева и пламеновима гнева бледосјајну милост неверним народима земље.

69 О чујте и гледајте, шта сам све морао слушати и гледати на премрачном месту десетог стуба. Чујте, сви ранији стубови ипак имаху мање или више сопствену светлост, јест, девети од стубова би барем окружен шаренобледим светлуцањем, али овај по поретку десети стуб немаше ама ни једну најмање бледу светлуцаву тачку; јест, беше толико мрачан да га само осећах а никако видех упркос сваког најоштријег напрезања духовног вида. Да ли вода, да ли песак, или мрачан, празан и ништаван простор окруживаху га једино; чујте, све то би језовито скривено пред испитућим оком сањајућег Кенана због такве невероватно мрачне, најцрње ноћи око десетог од стубова.

70 Ишчекивао сам све с времена на време и гледао утрострученом силом мога вида неће ли се негде видети нека светлина, али сав мој труд беше сасвим узалудан. Чак ни моје најоштрије начуљене уши не могаху приметити ама ни најтиши шапат најнежнијега дашка.

71 О чујте, тада стадох страховати у овој мрачној пустоши испуњеној вечном смрћу. Не могах се молити ни молити вечнога Оца љубави да ме што пре избави из ове толико језовите ноћи све смрти јер тек сада осетих да ми не само очи и уши, јест, гледајте и чујте, него и језик ми би одузет да говорим.

72 И пошто сам морао ово да доживим овако опоро на мени, тада севну изненада снажна муња из бездане дубине вечне ноћи сасвим навише ка, како ми је изгледало, бронзаним висинама сасвим затвореног неба.

73 Но, пошто после муње обично следи гром, ипак при овој толико бескрајној муњи не беше ни најмања трага неке грмљавине. И како беше пре муње, тако беше и потом, најгушћа ноћ раширена од једне бесконачности до друге; и ја, ваш Кенан, силно се ужелех светлости и животу; јер заиста, кажем вам, већ се сасвим заситих бескрајне ноћи смрти. О оци и децо, ноћ, о ноћ, трајаше дуго када се показа сићушна звезда на бронзаноме небу као једина тек касна последица оне муње, која већ одавно из дубине пожури небу.

74 Сасвим нетремице се сада моје толико дуго засењене очи усмерише према овој бледуцавој тачкици; и докле се чудих тој бледуцавој тачкици, тада, чујте, тада одјеном зазвучи веома знонко у моје већ веома оглувеле уши, не беху речи, ни људски гласови, ни беше хучање, ни зујање, ни бешњење; о чујте, овај звук личи на звиждање пастира баш када хоће по староме већ обичају скупити око себе често овце Авељеве те дођу брзим кораком и зачуђено гледају брижнога пастира својим главама упереним к небу. Но звиждање само звонко чух, не видех ништа од оваца Авељевих.

75 Када искусих то на мојим већ сасвим обамрлим чулима, тада ми као муња прође сасвим звонко кроз душу реч, чујте, реч, и ова реч, јест, ова преслатка реч каза: "Језик, чуј, Кенане, одреши ти се, сада се моли и моли Оца светлости и љубави и живота за светлост и љубав и живот за овај стуб сломљен у смрти."

76 Тада падох на лице и хитно почех молити и преклињати светога Оца љубави и свега живота што се миче да у своме смиловању подари одозго светли пламичак милости да не би гледале моје очи страшну величину и предалеки протез мрачне смрти. И како довољно дуго верно и истински преклињах навише ка светоме Оцу, тада ме одједном врло снажан глас зовну по имену и рече: "Дигни се брзо и гледај велике поноре мрачне смрти; ево, означена је прељуба овде на месту десетога сломљенога стуба, од којега размрскана доња половина љубави лежи расуто у најдубљем понору смрти, горња половина милости, пак, виси о бронзаноме бескрајноме луку неба и неће сићи пре надоле до рушевина докле се темељ овога стуба не очисти од погани змије. Темељ јесте земља, грешан дом, а поган змије јесте свих жена дубине из Ханоха врло дражесна плот. Зато тешко земљи замашћеној сада крвљу браће, која су се о тела похотљивих жена грозно поубијала и напојила земљу својом благословеном крвљу. Пустићу ускоро да потеку велике бујице с неба и уморићу све тело због дражесне плоти жена, којом је изједена сва вода овде око десетога од стубова. Само се шепури, шепури се дивна, дражесна плоти свих жена потуљене деце змаја! О шепури се, примамљиво јело црва глиба, смраде Моје части! Купаш се и переш дневно у префиној води спремљеној из свакојаких трава и зачина и мажеш кожу најфинијим уљима како би постала још дражеснија и још привлачнија да заведеш децу вечнога, светога Оца!

77 Зато да ти буде вечна клетва за вратом! То кажем Ја, Јехова, Бог свемоћни, вечни. Теби ћу скоро, о веома скоро, припремити такву купку у којој ћеш се занавек довољно накупати и намазати!

78 И како ће се десити, чуј Кенане, показаћу ти баш сада сасвим ваљано осветљено светлошћу милости вечнога, светога Оца; зато да се дигнеш на своме такође сасвим угашеноме стубу и да погледаш надоле у дубину, где ћеш угледати шта ће се догодити – чуј, ускоро!"

79 И чујте оци и децо! Дигох се одмах и погледах зачуђеним погледом надоле у дубину смрти и видех врло моћна јата наше деце како напуштају свете планине и журе радосно надоле кћерима људи и тамо се с њима сједињују и рађају с њима децу, снажне синове и дражесне кћери. И видех синове како постају господари, те као такви грозно убијају и кољу и море сироту беспомоћну децу људи. Тада потекоше потоци крви људске браће и деце. И чујте, потоци невино проливене крви вапијаху силно за осветом навише к бронзаним луковима неба.

80 Тада се небо прецепи по средини и из светле раселине долете анђео хитрим летом надоле к љубави Ламеховој и рече јој: "Сада спреми, Ноје, како ти је већ дуго Господ верно заповедио, ковчег милости и сместа у њему сачувај себе са свим оним што ти је Господ заповедио, јер гле, клетвом тешка земља већ гори на безбројним местима запаљена осуђујућим гневом вечнога Бога. Тужећа крв, као што видиш, потресла је сада силно милост неба, зато је свети Отац одлучио да опере земљу од клетве и да исту нагноји за боље поколење, које ће убрзо изићи теби, Његовом једино верном, осталом Ноји."

81 И гледајте, мили оци и децо, која нас такође љубите! Када рече хитрим језиком светли анђео к љубави Ламеховој, чујте, тада прснуше одједном бронзани лукови неба и из његових широко зјапећих раселина и ватрених пукотина грунуше одмах силне реке бујица ублажавајуће воде као милост вечнога светога Оца ради гашења ватре и једном отплату дуга са грешне земље.

82 Па када бујице почеше испуњавати дубине земље, тада видех безбројна покољења како излазе из дубина и јадикујући траже висине планина. Видех предражесне жене, кћери људи, пребеле плоти како се бојажљиво успињу крвавим прстима и шакама изнурено на окомите врхове стена и на вртоглавим висинама испружају крваве шаке навише ка зјапећим пукотинама ватреног неба и како вичу прегласним болним гласовима утеси и помоћи. Но, сва ова вика би узалуд, и посред бујица, које се само све силније стропоштаваше дуж зјапећих ужарених пукотина бронзаног неба, ватрени вртложни вихори оборише пренежну децу људи, сажев их, насилно са стеновитих врхова планина, на које се толико напорно узвераше, надоле у беснеће бујице жалобном крмом смрти.

83 И чујте, ватрени вихори, чим уклонише грозно час ту час тамо са штићућег врха планина пренежну, пребелу, предражесну плот, беснеше и викаше језиво ругајући се: "Ето, купај се и пери и мажи, срамна заводљива крмо ђавола и његових помоћника, украшавај се ваљано у мирисним рукама вечне смрти, прими плату за свој неуморни труд, којим су пала сва покољења земље од Адама првога до задњег житеља клетвом тешке земље, иди смртним путем сваке дражесне плоти!"

84 И чујте, тако викаху бесни ватрени вихори кад год обездушише час један час други штитећи врх мучно успетих висина и стрмина планина.

85 Но, не потраја предуго, чујте, то језовито дављење и морење грешне плоти бујних жена и свих њеним заводљивим лукавством грдно преварених и тако палих земаљских синова и небеске деце, јер убрзо видех како се ваљају и таласају врло велике воде сасвим преко највиших стеновитих врхова планина, и осим мене не виде се никакво живо биће, нити се што чу осим једино валова нових насталих великих вода, који се тискаху уз мој бледо светлећи стуб.

86 Већ се навикох претходним девет случајевима да чим воде испуне бескрајне дубине смрти, одмах видим блистав стуб како већ стоји узвишено светао над усталасаном површином бујица, а ако се стуб као код деветога не би понудио одмах сасвим да га гледа истражујуће око Кенаново, ипак не потраја када се већ виде Ламех како заповедајући силази на њему из неба, али сада, чујте, не хте се показати никакав од стубова.

87 Ишчекивах дуго, и не зачудих се мало када место стуба угледах ковчег милости како плови на мирним валовима, па када доспе до места на којем се ранији мрачан стуб понуди мени слепоме видеоцу да га осетим, чујте, тада устукнуше жестоки валови и ковчег милости оста да стоји на великом љупко сада светлуцавом стубу који се узнесе из воде.

88 Па када се блистав ковчег милости сада сасвим ослободи свих таласајућих бујица и вода, чујте, тада се на његовом крову отвори севајући прозор, кроз који одмах излетеше благи голубови чилим летом и одлетеше далеко преко валова и бујица.

89 Но задржаше се само кратко над бујицама летећи тамо-амо чили голубови, јер осим стуба ковчега милости не виде се ништа осим како се вал тиска уз вал, и пошто не нађоше ништа ови чили једриоци ваздуха где би се после дужега лета спустили за нужан одмор, тако брзо поново долетеше до ковчега милости, потражише марљиво севајући прозор и улетеше кроз њега хитро у ковчег милости.

90 И када се севајући прозор опет затвори, тада сместа почеше, чујте, дувати врло снажни огњени ветрови на све могуће стране далеко преко површине таласајућих великих вода, која ми се чинила вечном, и услед снажнога дувања огњених ветрова почеше се из таласајуће површине уздизати врло узвишено брзо као муње врло моћне гомиле облака. Не потраја дуго ово силно бешњење ветрова када се ту и тамо већ показаше над огледалом воде стрчећи врхови гора; више њих чак одмах почеше да зелене и убрзо личише на љупке вртове.

91 И чујте, када се ово показа истражујућем радосном оку Кенановом, опет севну прозор отворив се на крову ковчега милости и убрзо кроз њега опет излетеше голубови хитрим летом и одмах чило одлетеше ка зазеленелим врховима гора, облетеше их у ведрим круговима на умилан начин и задржаше се дуго на свеже израслим гранама њишући се на њима; но, задржав се дуже, напустише их опет и вратише се одмах назад обилно натоварени зеленим гранчицама у ишчекујући ковчег милости.

92 И сада чујте и гледајте, када се ово журно догоди, тада бујице брзо почеше тонути и планине и љупка поља са плодном земљом се узнеше чудновато брзо из тонуће површине воде и зазеленише се одмах љупким ливадама и пољанама и плодним, бујним вртовима оживљени грејућим зрацима сунца.

93 И ту на месту стуба, о чујте, ту израсте толико чудесно земља око стуба све више док се коначно сам ковчег милости сасвим смири на узвишено зеленој земљи. Гле, тада поново севну прозор на крову ковчега милости, и обилно мноштво чилих голубова излете кружном брзином и после дужег чекања не врати се више до отвореног прозора на крову ковчега милости.

94 Тада Ноје, љубав Ламехова, у ковчегу милости примети потпуно повлачење бујица, те поче отварати врата ковчега, па пусти из њега да весело пођу сва сачувана поколења земље и мало-помало и своју децу и жене; па доспев дрхтећим срцем и дрхтећим ногама на зазеленелу земљу, бацише се доле на земљу, те наочи светлећег отвореног ковчега милости захваљиваше и славише Господа, јединог смилујућег спаситеља из таквих заслужених судова јарости вечнога светога Бога.

95 Пошто дуго извршише пуни захвалности и пуни љубави према светоме вечноме Оцу, тада врло хитро долете светлећи анђео и донесе Ноји радосну вест од надасве узвишено светлећег неба обавијеног шареним луком, и чујте, овако рече светлећи анђео:

96 "Чуј Ноје, једина везо Моје љубави, из тебе ћу негда пробудити семе живота, које ће моћно отети смрти безбројни прогутани плен; јер Мени је жао плоти ту под чврсто сада везаним бујицама греха; зато ћу негда послати моћна избавитеља и нећу више походити дрхтећу земљу таквим судовима. Шарени лук нека свагда обзнањује народима да овакво што више нећу донети земљи све до краја временâ временâ; шта ће се затим догодити, то знам једино Ја вечни Отац."

97 И чујте, мили очеви и децо, која нас такође љубите. Овако сам све ово видео и верно чуо, и како сам примио, тако сам вам заиста сада пренео, и даље ми се ништа није дало да гледам. И ово виђено тумачите ви, премудри оци и децо пуна љубави, јер мени је сакривен смисао таквих ретких снова из Бога.


43

1 И гле, када Кенан сврши своју приповест сна у врло течном пријатном виду, тада га сви погледаше и поклонише му се јер их све захвати високо чудо и не знађаше шта чинити с тим.

2 Но, напослетку по дугом чуђењу опорави се отац Сет и ваљано промишљено упути следеће речи присутној деци пошто захвално погледа према небу, и прозбори како следи, наиме говорећи: "О Кенане! О децо, шта је то? Шта треба ово да значи? И шта ће бити од овога?

3 Још нису сва наша чула осетила тајновиту беседу праоца Адама нити смо у нашим срцима слабим љубави разумљиво расплели ни словцета, чак и Хенохова задња ватрена беседа лебди ми још као тамно клубе пред свим мојим чулима, а сада дође и ти, драги Кенане, надсветом обилним страхотама, чији смисао само Бог једино зна; јест, скоро бих тврдио да би човеку једва било могуће још задржати живот ако би му вечни свети Отац дао толико мудрости да схвати несхватљиво предубоки смисао таквих тајновитих, узвишених ствари.

4 О Кенане, Кенане, зашто си морао гледати и испричати такво виђење нама слабим оцима и деци те смутити сва наша чула? И тако си нас учинио сиротијима него што смо били пре док нас још нису бринули таквих беседа подати путеви и решења вечне светости Јеховине, чији смисао пред ниједним анђелом не може лежати откривеним све докле анђео може бити и биће анђео, а ипак никада једнак Ономе који је драги свети Отац свих нас, који је неистражив у свакој Својој вечној речи.

5 О децо, избијте из главе, која сте чули ово из уста драгога Кенана и боље признајте са мном свом скрушеношћу и понизношћу нашег срца слабог љубави да сви заједно ништа не умемо; такође нико од вас да има склоност у себи да ово схвати, него препустимо увек само поново Богу такве несхватљиве ствари, који ће сигурно знати шта овим хоће; а нама је сигурно дао правим каменом спотицања како би нама сиротим слабима, прво и прво, ставио до знања колико је јак чак и у трунчици, и друго, како бисмо се сами проверавали у нашој понизности да из себе нисмо кадри ни за шта, него да је свагда само Он, наш драги свети Отац, све у свему!

6 О децо! Премишљајте ваљано беседу свога оца Сета, и чувајте се зато пред сваким искушењем, амин."

7 И пошто Сет промишљено сврши своју беседу, тада Хенох, надасве благочестиви, одмах ступи пред оце, поклони се њима и замоли за дозволу да наочи њих у овом погледу такође сме казати неколико речи, тим пре зато што веома посебно управо сада ради тога доби унутарњи позив.

8 Сет га погледа и рече: "О говори, само говори, ведри благочестиви сине вечног пролећа! И твоје огњене беседе јесу само свежа зора према таквим нечувеним сунчевим пожарима из уста Кенанових; добро ће доћи свима нама ако си у стању да их мало угушиш, зато само говори и заправо већ си одавно требао говорити; говори, амин."

9 И сви се сложише са жељом Сетовом, а Хенох проговори како следи, наиме говорећи: "О драги оци и сва децо Божја, чујте и примите ваљано речи које извиру мојим устима!

10 Ако хоћете и можете, погледајте навише ка неизмерним висинама небеса Божјих, који је наш најсветији предобри Отац, па спустите ваше погледе поново у такође неизмерене дубине истог једног моћнога Бога, чијој власти нигде нема краја, и замислите шта је све сакривено у висинама као и у дубинама што ум ниједнога човека још није могао ни сањати.

11 Једино Кенан је био толико сретан, колико за сада знам, да у духу само мало рашчлањено угледа ситно зрнце сунчеве прашине и наш праотац Адам такође нам је показао једно нешта разрибано зрнце, моју наводну огњену беседу да не споменемо, и то нас већ толико несхватљиво чуди. А како то да смо вични гледати како пред нашим слабим очима пролазе светови и сунца, а ипак још живимо? Ко је икада видео чуда у травци, која се скромно повија под нашим ступњем? Колика величина и узвишеност налази се у њој, а ипак је газимо нашим недостојним ногама, и још при том живимо.

12 Зар нам се у духу не дешава баш скоро онако као оној деци која сасвим ожалошћено посматрају тврђе парче хлеба када им се пружа у време када још очекују мекано млечно јело; а зар да им се зато икада ускрати хлеб зато што су навикли на мекано јело? Како ће њим доспети до снаге зрелог доба?

13 Гле, баш тако се дешава и нама. Докле смо још били деца са једва млечњацима, давао нам је свети Отац да пијемо млека и мекану храну прикладну нашој снази; а сада када у духу требамо постати мужеви, видите, више не ваља мекано јело, него Отац нам даје сада хлеба како бисмо постали снажни мужеви у Његовој милости када ствари не ваља само да гледамо већ и да схватимо и да спознамо Његову велику љубав и мудрост и из истих у истима Његову пресвету вољу.

14 Ако нам је сада праотац Адам исприповедао предпутеве свог негда залуталог духа, у којем и преко којег је и наш залутао и сметео се, онда у овоме баш ни нема толико несхватљивога; јер дух је заиста морао постојати пре тела, као што је Бог потребан пре неке твари, која тек потиче од Њега, пошто је Он сушта основа свих ствари; јер за кога би требало ово тело, ово трошно здање из уме, да нема духа, који већ одавно нужно постоји, за кога је заправо Бог, наш свети Отац, и подигао ово пребивалиште које проверава његову слободу?

15 Па још никада кокошка није снела празно јаје; такође сви ми знамо предобро да садржај јајета мора бити пре него бела, тврда ваљано затворена љуска; или зар може ко мудрим начином претпоставити да се дух тек у телу настајући образује и гради? Јест, онај који би то био у стању морао би бити хиљаду пута неразумнији но неко који би хтео да гради колибу за некога који још ни не постоји лудо мислећи да ће колиба, само ако стоји, већ сама по себи произвести житеља.

16 Па зашто зачеће иде пре рођења; зашто муж пре жене? Како то да чујемо ветар из даљине да шушти докле наше дрвеће још мирно стоји? А када ветар дође на наше дрвеће, онда се крећу све гране; зар није ветар већ раније морао постојати да би дошао до нас и да наше дрвеће радено покрене? Дрвеће сигурно није произвело ветар, него ветар је слободно дошао на њих и тек их је оживео.

17 Или да ли би неко могао тврдити да је негде плод створен ради дрвета? Зар није дрво морало постојати пре како би тек произвело плод? Али како оно кажете: "Бог је положио у земљу свакакво семење, из којег су тек изникле разне траве, биље, жбуње и дрвеће те испољило је семенске плодове, у којима се живо семе опет налази новорођеним."

18 А ако Бог нама, Својој деци, показује вечни поредак у свим Својим безбројним чудесним делима да живот или сила увек далеко мора предњачити ономе што преко истог и коначно за исто настаје, зар би нас требало чудити ако нам је Адам услед вишег просветљења исприповедао дугу повест свог духа и тиме нам показао да смо и како смо и ми у томе били замршени и како ће сви наши потомци све до краја свих времена мање или више бити, и поврх тога показао нам колико је Бог свет и велик а ипак толико љубазни и пун милости и милосрђа наш свемоћни Отац и колико бескрајно дуготрпељив и попустљив.

19 И када то сазнамо, зар да се плашимо када добро знамо колико је бескрајно добар Који нам даје да сазнамо овакво што. Јест, треба и мора да се плашимо Бога, али не зато да нам даје хлеба, него треба да се плашимо да га не љубимо; јер који је пропустио један тренутак у љубави према Богу, био је мртав колико је био ван љубави према Богу; зато да буде наш најважнији рад да стално љубимо Бога, будући да нас је већ толико пре по сведочанству праоца Адама, пре него што бејасмо, љубио толико силно да смо сада што јесмо као Његова деца постали једино Његовом бескрајном љубављу, и зато сви наши радови треба да буду на непрестано јачање у љубави према Богу.

20 Погледајте безбројна створења око нас, опстају и настају такође из ове свемоћне љубави, али не могу и не смеју ову љубав поново да љубе пошто нису зрели и способни за љубав, као што нашим младима ускраћујемо узајамну љубав све док постану зрели за њу.

21 А ми сви јесмо зрели за љубав, зато нека наш најважнији рад буде да непрестано љубимо Онога који нас је учинио толико савршено зрелима за љубав.

22 А како каже муж својој жени да треба да га љуби свим поступцима зато што он љуби њу свом својом дроби; зар то сме да каже и врлан дечак незрелој девојчици? Кажете: "Тако нам светог Бога! Не сме док се дрво не благослови! Тешко оном који би посегнуо за њим! Јер најпре мора бити зрелост, затим благослов, па тек љубав."

23 О оци! Када то кажете, имате потпуно право по вољи Божјој, али кажите сами себи и одговорите себи на питање да ли би била још већа грешка ако би зрели и благословени чинили попут деце и бежали од другог као да незрела деца хоће да се спознају?

24 Преко Кенана показао нам је Бог нашу пуну зрелост за слободном љубави према Њему, а зашто се чудимо томе као да смо незрела деца, када би много више требало да се чудимо што смо сви млаки и нестални у љубави попут водених валова, чиме се милост у нама распршава попут сунца на немирној површини воде.

25 Кажем, Кенанов сан не говори нам ништа друго до да Бога, свог светога Оца, љубимо све више свом својом снагом, и љубављу да се кајемо за сваки тренутак без љубави, који нас је умртвио толико дуго докле смо стајали без љубави; јер је једно те исто: живети и љубити; ко има живот, живи у радости свога себе ваљано свеснога постојања, те је пријатељ свога живота, то јест љуби сам себе у своме сопственоме животу; а ако би ко доспео ван радости свога сопственога живота, доспео би одмах и ван живота, као да изгуби жељу за животом, и убио би се сам пошто би тада постао самоубицом, као што је Кајин постао братоубицом, и умро би затим двогубо, најпре из љубави Божје, а затим из своје сопствене љубави.

26 Гле, наш живот или наша љубав јесте у Богу и Бог једино јесте наша љубав и живот; а ако ослабимо и помлачимо у нашој љубави према Богу, тада и наш живот све више слаби, то тако да на крају у овој немоти живота гледамо ствари у нама и око нас као да смо слепи и глуви и несхватамо ништа од онога што се догађа у нама и око нас, па мислимо, када свети Отац долази да нас лење у љубави и троме пробуди својом милошћу, да не приличи пробудити се у љубави. О драги оци, далеко било од нас, јер наш Бог је врло озбиљан Бог и пресвет као наш прељубазни Отац, те се не радује задевању и искушавању, јер зашто би нас искушавао Онај који је избројао све наше власи већ много пре него што су уопште израсле нама на глави; зар Он неће знати шта ћемо чинити? О то му није потребно!

27 Али је нама потребна утолико више Његова милост; а милост није никакво задевање ни искушавање, него је чист благословен дар светога Оца како би наш ослабљени живот све више ојачао у Његовој љубави. О оци, погледајте сада праведном љубави према Богу, нашем светом Оцу, Кенанова виђења, па ћете лако приметити да Бог нама овим у духу није представио ништа друго до мртву слабост наше љубави према Њему; зато будимо опет јаки у љубави у Њему и према Њему, па ће нам опет све бити јасно што нам је досада остало тамно. Амин."


44

1 И чув ово Сет, почеше му се отварати очи, као и очи осталих, јер сада схватише сви ваљано, шта је Хенох овим хтео рећи, те беху задовољни пошто приметише да Хенох ипак схвата такве ствари које њима свима начисто беху несхватљиве, па зато простим срцем у себи славише и хвалише Мене што сам једноме човеку на њихово добро подарио толико мудрости и показао ствари из висине као и из дубине и допустио открити њихов сакривени смисао за духовну добробит оних који Ме тражаху у истинској љубави.

2 (Дао сам и вама већ понешто, и много веће, али још Ми нико није својски дошао у срцу да ме слави и хвали у истинској љубави и да се обрадовао преко мере због такве велике милости, која се сада толико обилно лије вама, и не уздише кришом за посвећењем слуге, који мора бити оруђе Моје милости за мало већу плату за коју свако од вас треба да Ми служи у истинској љубави. Ја сам само једнога пред светом пробудио лудом за вас како бисте били уздигнути до велике части пред анђелима, и овај један јесте мој слаби, убоги слуга, који је луда из унутрашњости дошао рано код вас, и дуго беше међу вама и нико није опазио да је луда пред светом; али луда је тражио Мене и дао сам да Ме нађе, и пробудио сам га пред вашим очима како би за вас постао товарче да вам донесе нови хлеб љубави из небеса, који је истински хлеб пошто љубав даје и љубав тражи; а ако се товарче на Сиону налази на блатњавоме путу, онда прилазите и узимате грамжљиво хлеб из његове корпе, али за његове ноге мало марите, и не видите да највише вас ради све до глежања стоје у густом блату. А ја кажем, ако су вам хлеб живота и вода живота укусни, не дајте да благодушно товарче заглиби; ко може да учини, нека учини и ослободи његове ноге кришом пред светом од кала, јер иначе ће временом, ако треба да остане код вас, његове ноге од страха ослабети да ће једва бити способан да носи хлеба за вас, осим ако га Ја сам не ослободим, али га затим и одведем куда хоћу, али код вас га сигурно више нећу оставити, јер Ја имам још пуно деце, али мало међу њима који допуштају да буду луде; јер је боље и лакше јести хлеб када је већ зготовљен, али теже је за малу плату из љубави бити упрегнут у плуг као товарче. То премислите ваљано, и славите и хвалите Мене вашом послушношћу. Ко од вас нешто учини у томе, никада неће изгубити пару, и у своје време ће му се узвратити временски и вечно; а слуга ће казати ономе који хоће да учини где су му се ноге заглибиле. Амин.)

3 Након што су Ме сви славили и хвалили око сат времена, тада се опет диже Сет и наложи и осталима да се дижу и рече им: "Децо! Наш драги Хенох је са видљивом милошћу одозго подигао тешке терете с наших притиснутих срца и силно је хитнуо исте у непрегледне дубине милине и блаженства; Богу, свих нас пресветом најбољем Оцу, нека је зато вечно слава и хвала; али будући да је Хеноху такво што дато ради нас као последица његове изврсне понизности пред Богом и пред браћом, и што је примио, верно нам је све пренео без најмањег ускраћивања, а ако сада расположено славимо и хвалимо Бога свог пресветога Оца, то мислим да стога у нашој љубави и радости не треба да заборавимо Хеноха, јер будући да је постао миљеник Божји, зар неће бити и наш?

4 Премда знамо добро да све ово што нам је рекао долази само чисто одозго, ипак мислим, пошто морамо да имамо уважење пред местом где је само ступио отац свих нас Адам и мати Ева, да би било још прикладније не занемарити уста преко којих је сам Бог говорио нашим срцима.

5 О децо, узмимо драгога Хеноха у нашу средину и не дајмо му да даље обрађује јалову земљу како би му родила тежак залогај, него будући да га је Бог, свих нас пресвети Отац, у Његовој бескрајној љубави милостиво учинио обрађивачем наших срца сиромашних љубави, хајде да за њега обрађујемо земљу нашим многим другим синовима и кћерима, који додуше сви имају јаке уде али зато утолико слабија срца.

6 А ти ћеш, драги Хеноше, ово вољно и захвално прихватити што ти твоји оци из велике захвалности, славе и хвале према Богу хоће дати како би имао обилне доколице да чило обрађујеш срца свих нас по пресветој вољи Божјој.

7 А сада, децо, пођите за мном у моју колибу и хајде да укрепимо наше уде јелом и пићем у име свог пресветога Оца, па потом нека нам наш Хенох опет нешто исприповеда о љубави. Амин."

8 Па пошто Сет то наложи својој деци, упутише се одмах до колибе Сетове, која је била постројена близу колибе Адамове; па дошав најпре се поклонише сви пред колибом Адамовом а затим пред колибом Сетовом и посетише накратко праоца и праматер да би их Адам благословио пре обеда, што се догађало дневно код присутних, а за удаљене изговарао се општи слободан благослов. А када ово обавише и када се пуни страхопоштовања и жарко захвални хтедоше удаљити, гле, тада Адам рече дирнут са већ веома дрхтећим, душу парајућим гласом:

9 "Драга децо. И ти мој најдражи Авељ-Сете. Ја, ваш отац Адам, сада сам вас благословио и сада идете да укрепите храном и пићем ваше уде, и што то чините, право и ваљано чините; али гле, ја сам већ веома стар и онемоћао, као и мати Ева, и не могу више да радим; већ више неће да ме служе моји уди; знате да сам свагда још радио и нисам хтео да неко ради за мене како бих свакоме пружио добар пример.

10 Међутим, данас више нисам био кадар. Докле сте сви били радно неспособни, радио сам ја, ваш отац, милостивом помоћу нашега великога светога Оца за све вас; а сада више нисам кадар.

11 Децо, гладан сам и жедан. Када се будете утолили, онда мислите малим укрепљењем и на свога старога оца и вашу матер те дајте и мени да нешта једем и пијем, и убудуће нас немојте оставити ван ваше бриге; и оно што чините нама, вашим родитељима, чините, децо, из љубави како ми залогај који ми будете пружили не би био тврд и горак, него да прија и буде укусан вашим старим и ослабелим родитељима; јер овај мали терет нећете имати дуго над вама будући да ја, ваш слаб отац, сигурно више нећу дуго пребивати у овој колиби међу вама свагда вас благосиљајући, него ћу је напустити занавек и уселити се у другу колибу тамо куда је отишао Авељ. Зато се радо старајте за мене, свог старог, слабог оца, и исто тако за матер докле смо још међу вама, јер после мало година, који ће брзо проћи, тражићете жалећи онога који вас сада неспособан и слаб моли за храну и пиће, али на широкој земљи нигде се неће наћи његова колиба. Ето, драга децо, идите Божјим именом праћени мојим благословом и укрепите ваше уде, али не заборавите свог старог гладног оца и исто тако стару слабу матер. Амин."

12 А ова добра деца како чују такве речи Адамове, гануше се у својим нежним срцима толико да сва заплакаше наглас и дуго се не могаху повратити, али коначно се ипак диже Сет и рече сав тронут:

13 "Оче! Децо! Од када стоји земља и небо је покрива са својим звездама, месецем и сунцем, још није никада изговорена тако света реч из уста једнога човека, од ове коју ћу ја, после Адама отац свих вас, сада рећи. Ја кажем: Пре нека падну све звезде с неба, и сунцу и месецу занавек да се узме њихова сјај, сва мора, језера и реке нека пресуше до задње капи и сва земља нека пре постане го камен, јест, све ово нека се пре догоди него да зажелимо да ставимо залогај у уста пре него што се довољно насите наш отац Адам и наша мати Ева у свако доба дана!

14 О оче и мати, па ви знате још одвајкада колико ме је свагда радовало ако сте у данима ваше снаге хтели прихватити нешо од мене; а колико је већа сада моја радост што вам је сада потребна наша брига како би ми се напокон уделила милостива прилика да највећом љубављу само у најмањем делу мало одужим мој превелики дуг и да вама, о оче и мати, одам најмањи део ваших великих доброчинстава. О оче и мати, примите милостиво и останите све до краја времена благосиљајући међу нама.

15 А ти Еноше и Кенане, пожурите у моју колибу и донесите одмах најбоље јело и свеже пиће, и реците мојој жени Јехи, вашој матери, да су њен отац Адам и њена мати Ева гладни и жедни за овим, и доведите је овамо како би се и она заветовала чиме сам се управо сада толико свето заветовао наочи Бога. Сада идите и дођите одмах! Амин, амин, амин.


45

1 И гле, једва протече сто откуцаја била када двојица послатих опремљени јелом и пићем поред плаћуће Јехе ступише пуни страхопоштовања у колибу Адамову и пружише понизно Сету како би затим он као најдостојнији клечећи пред Адамом и Евом пружио им највећом дечјом љубављу и највећом радошћу што искаше.

2 И гле, видев Адам велику услужност своје деце и њихову велику љубав, подиже очи према небу пре него што стави залогај у уста и рече: "О велики, предобри, пресвети Оче, колика ли мора да је Твоја љубав према нама слабим, непослушним људима када најмања искра ове Твоје бескрајне љубави у мојим потомцима и Твојој деци већ толико благо и дивно зрачи мени старом, слабом, првом човеку земље! О Оче, погледај милостиво доле с Твоје свете висине на Свога слабога, палога сина, чији пад поста падом свим његовим потомцима, и благослови и Ти у Својој благости драги дар мојих потомака и Твоје драге деце како би укрепио мене и моју верну жену у нашем сталном кајању због наше непослушности према Теби, о свети, предобри, прељубазни Оче! А благослови и ову Своју драгу децу и допусти милостиво да Твоје свето име свагда буде слављено, хваљено и узношено! Амин."

3 Рекав ово Адам, узе принето јело те једе и пи с Евом расположено и пун захвалности према Мени и пун љубазности према својој деци. А деца ми захвалише тихо у својим срцима за велику милост што сам их удостојио да се сада великом радошћу смеју старати о својим родитељима. Гле, то ми бејаху врло драга деца, каквих сада мало има на сасвим поквареноме свету. О, то бејаху и деца по Моме срцу. Да је много такве деце! О тада им не бих био толико сакривен Отац као што то сада нажалост морам бити толикима како ипак не би сасвим пропали у њиховој окорелој слепоћи.

4 И пошто се Адам и Ева наситише наочи своје деце уплакане још увек из љубави, тада се Адам подиже и захвали Мени дубоко ганутог срца, па се после свршеног захваљивања обрати својој деци и рече надасве љубазним гласом, који је био сав дрхтав и ганут: "Божји благослов и мој благослов нека буде свагда са вама и у свим вашим потомцима, и све докле земља остане земљом нека даље постоји ваша сада толико много благословена лоза до краја свих времена; и они који икада буду из ваше праве лозе, на њима нека у сваком свом владању буде ваљано видљив овај мој благослов праоца из Бога, нас свих пресветога Оца; и нека негда буде видљив овај мој благослов над свима вама као ново излазеће сунце љубави и милости из Бога, Оца над свим народима земље, који ће тада гледати велику славу Божју у највишој љубави и благости како силази као живот свег живота, амин. А сада идите, драга децо, и укрепите се и освежите се под Божјим и мојим благословом. Амин."

5 А Сет се подиже и рече: "О драги оче! И мила мати! Не би било лепо, ако си гладовао само пола дана, да из љубави према теби такође не поделимо са тобом твоју незаслужену неприлику, за коју смо ми криви што смо тако касно дошли до тебе; зато нам допусти да из велике љубави према теби и преко тебе и са тобом према Богу данас не узимамо храну како бисмо били кадри да што чистије и достојније славимо и хвалимо Бога нашом прерадосном наштином. О оче, прими милостиво ову нашу малу праведну жртву, али дозволи зато твоме унуку Хеноху да говори пред тобом и нама о љубави Божјој како би се његова уста посветила и твојим благословом као што су се посветила пред нама од Бога преко твога покојнога сина Авеља. О оче, одобри милостиво моју кротку молбу. Амин."

6 А чув ово Адам, дирнут би до суза и рече: "О децо! Чините више но што сам тражио од вас; у свему добром нека вам се никада не постави препрека; чините којекако вам користи; али чините што чините не на моју, него свагда на част Божју и не заборавите свога оца у његовој великој невољи и сећајте се свагда слабости ваше матере.

7 А ти, драги Хеноше, кога је Бог преко мога предрагога Авеља благословио говорником и проповедником љубави, буди благословен и од мене у свим својим потомцима и нека негда из твоје лозе настане велик проповедник свим народима земље, који ће речју вечнога живота људима објављивати царство Божје. А сада говори твојим благословеним језиком. Амин."

8 А Хенох примив такво узвишено бодрење, развесели се преко мере, па захвали најпре Мени у своме срцу, а затим паде испред Адама, пољуби му ноге и хаљину Евину, па замоли усрдно праоца да му његове благосиљајуће очеве руке стави на главу како би тек тиме његов слаб језик постао достојан да говори речи љубави пред и ка ушима које негда саме чуше речи из уста вечне љубави, јест пред и ка посвећеним ушима у које толико често продре Божји глас.

9 А Адам учинив Хеноху што искаше, рече: "Драги Хеноше! Своју молбу си правилно поставио да је Богу и мени благоугодна; и јесте како си рекао, али једно што теби дашта не би приличило да мислиш а још мање да кажеш, морам додати, и то јесте: Пред и ка којим ушима Божји свети глас негда говораше узалуд у највећој љубави!

10 Гле драги Хеноше, мени принадлежи као и свакоме од вас признати грешке пред очима свих и тако понизити се пред Богом и земљом; али тешко ономе који би хтео умањити име свога брата и узети част коју је дао њему сам Бог; према томе таква част јесте својина свакога од Бога и нико нема права такву посвећену својину другога нападати својим језиком или својом руком; али свако има право понизити се пред Богом и пред земљом, то јест, пред својом одраслом браћом, једино не пред малолетношћу како не би постала горда и друге врсте се саблазнила.

11 Ово нека сада свима вама буде добар наук, а мени велико смирење по којем ћу ја сам тек бити у добром стању да Божју реч ваљано чујем из Хенохових благословених уста; јер друго је ако неки брат говори брату о земљи, месецу и свим звездама, јер то су ствари света, које су створене ради мене и вас, а друго је ако брат говори брату речи из Бога о стварима које су Божје, њих не може и не ваља нико пре чути докле се није понизио под све судећом светошћу Божјом.

12 А онај који би мнио да брат говори ствари из себе а не из Бога, ако се његов језик благословио, тај би самоме себи пресудио својим уображењем пошто мнени да би и сам био тако добар и да би Бог кроз уста свакога могао и морао да говори и не би баш морала бити Хенохова, али ту кажем ја, телесни отац свих вас и родитељ ваше душе из Бога, није тако. Погледајте цвеће на ливади, зар није сваки цвет другачији обликом, бојом, мирисом и употребом, и од свих јесте најплеменитија ипак само ружа њеним предивним мирисом и њеном росом, која јача свако слабо око ако се претходно мирисом разгалило срце; и ако посматрате безбројне звезде на небу, наћићете, ако их тачно посматрате, да их нема ни две које имају једну те исту светлост, али само једна међу свим звездама које не напуштају своју заједницу, коју називате Авељевом звездом, јесте која светли налик сјајној капи росе на јутарњем сунцу. Истина, Богу је свеједна брига о честици сунчеве прашине или о једном сунцу, и свеједно му је да ли храни мушицу или мамелхуд, јер јесте када неко има много, може одати много и мало истом вољом и истом љубављу; ономе коме треба много – много, и ономе коме треба само мало – само мали дар; и може да раздели разноразне дарове, овоме ово, ономе оно, и тако свакоме нешто друго; а Хеноху се доделила љубав и примио је благословен језик и врло просветљено срце, зато нека и да што је примио; и како је љубав Божја његов удео, ваља му сада поново дати љубав, као што ружа даје што је примила, и нико не сумња да је најпре од Бога примила што даје пошто је добар дар, који користи нашим чулима; зар ће ико сумњати откуда долази дар Хенохов када његов језик дрхти од саме љубави Божје?

13 Зато говори, Хеноше, и укрепи нас, своје оце, преобиљем свога дара из Бога. Амин."


46

1 И гле, пошто отац Адам сврши такву беседу, тада се тек са страхопоштовањем диже Хенох и упути своју беседу оцима, али пре него што потпуно започе реч, окрену тихо своје љубеће срце Мени и замоли Ме за милости да му сада дам да говори о Мојој љубави и светости Мога имена, који је неизрецив свакоме језику занавек јер је толико свет.

2 И Ја му учиних одмах зашта Ме замоли те му учиних језик милозвучним као племенита бронза, па тако рече беседу обилну достојанства и милине, и пре и после њега ни један људски језик не рече беседу налик овој, све до Мојсија и свих пророка, који такође говораху језиком Хеноховим и из истога духа, а ова беседа гласи овако:

3 "О оци! Велика милост Божја, нашега најсветијега Оца, дошла је међу нас као свеж дах лебдећи из далеког јутра. Да, свети вечни Отац јесте међу нама! Ти праоче Адаме рећићеш можда: Хеноше, чуј, то не може бити, јер Господ је рекао мени: Видети Ме више нећеш, него поставићу анђела да те води и спроводи и проверава све до времена Мога благовољења. Међутим, оче Адаме, ако би, пак, ко међу људима имао слабу жену, која би нека ведра јутра ожалостила љупко и ведро лице свога мужа, који је дубоко љуби, зато што не хте поћи с њим у одају да прими благослов од Бога по рођају сунца кад благослови земљу из Бога светлим зрацима милосрдне љубави Божје. Приметив муж такву непослушност у љубави, рећиће: "Жено, шта ћу с тобом, будући да презиреш милост и силу Божју у мени и гордиш се на благослов Божји? Гле, како бих задостао светости Божју у Мојој сили, буди напуштена од мене, па нека те благослов не такне пре него што те погледа сунце 7000 пута и умивајући те погоди у сузама твога кајања; тада ћу место мене послати неког да те благослови у моје име; па тек пошто се преобратиш, доћи ћу поново и издалека те погледати да ли си се удостојила да те дирнем својом благосиљајућом силом; моја успомена ће те окруживати и на твојој њиви ваља да расту трње и чичак; али семе из којега би настао изданак из Бога нека се засад удаљи од твоје утробе."

4 А рекав ово муж, напустио би жену. И жена приметивши такву свету озбиљност, срушила би се на земљу и почела би плакати и кукати над собом и својом неопростивом непослушношћу против мужевљеве свете силе из Бога и ваљала би се у прашини земље од жалости; а муж видев сада велику озбиљност у кајању жене, казаће при себи: "Жали силно свој грех и не уме себи помоћи због моје тврдине, која је заштита свете силе из Бога у мени, и њена кукњава умукњује глас мога изасланика. Зато ћу прекршити реч моје тврдине у моме срцу и пустити само да ме води моја надасве попустљива љубав и пре времена ћу јој отићи и тешити је и дотаћи је и сушити њене сузе и тако је опет прихватити за жену."

5 А жена, скоро обневидела плачући, спознаје тек мало-помало велико милосрђе свога супруга, и диже се коначно са земље и погледа пресрећна и зачуђена лице свога мужа, а муж је опомене говорећи: "Жено, чудиш се што сам прекршио реч, али гле, моја љубав је учинила да прекршим своју реч и моја тврдина се смиловала теби пошто си је толико силно ублажила својим кајањем, па сам тако пре запрећеног времена дошао теби да те опет прихватим у своје срце."

6 О гле, оче, како је овај муж из велике љубави прекршио реч и заборавио своју тврдину због великога кајања своје жене, тако је и наш Бог, свих нас пресвети Отац, већ веома често прекршио реч из превелике љубави и није држао до Његове праведне тврдине, и Његов гнев је гнев голуба за покајнике, али Његова љубав је налик силном извору који непрастано храни велико море.

7 О оци, а и ти мати Ево, погледајте навише и гледајте великога Светога међу нама, јест, гледајте прељубазнога Оца, који је прекршио реч, међу нама, својој деци!

8 О оче, завршио сам беседу, те нека изволи сада да говори Онај који ми је дао ову беседу, јер пред Њим занеме мој језик.

9 О свети Оче, реци у својој љубави сâм велико "амин"!"

10 И гле, како Хенох извести, тако и би, и Ја казах свима видљиво велико "амин". А угледав Мене, падоше сви преда Мном и великом скрушеношћу свога срца у прашини обожаваше Ме, свога светога Оца, и ни један се не усуди да погледа навише; међутим, позвах их све по имену и заповедих им да усправе своје главе како би препознали свога светога Оца, и погледаше навише и Адам препозна Мене и хте говорити, међутим, његов језик се не покори његовој превеликој љубави, и Мени би жао ове слабе деце, па тако сачеках неко време међу њима.

11 И гле, збило се да се нико не усуди, а и од превеликог страха и љубави нико не би вичан да прозбори ама ни реч; и би Мени жао таквог сиромаштва и потпуне клонулости, тако да им надахнух храбрости и снаге како би били вични поднети громки звук Мога гласа и да ваљано разумеју узвишен смисао такве беседе из уста вечне љубави, која ће се ту излити налик великој бујици из вечнога праизвора свег бивства и постајања.

12 Пошто се одмах укрепише сва њихова чула и овим њихова душа и дух, тада се подиже Адам подупрет својом децом и рече пун љубави и поверењем пуним понизности: "О свети Оче, који си сâм вечна љубав, Ти си нас, који смо сви пуни греха, милостиво благо и пун љубави погледао у Своме великоме милосрђу; зато се усуђујем, сироти слуга греха, у своме бескрајноме уништењу пред Тобом дрхтећим срцем замолити и питати: О свети Оче, где је на нама свима само једно влакно које би још најмање било достојно да каже себи ликујући: "зато што сам још неискварено, зато си дошао међу нас"?

13 Али све наше власи су се исквариле и не вреди свако влакно нашега живота; о тако изволи да нама милостиво откријеш шта је побудило Твоју љубав да се тако милостиво упутиш у такву нискост?

14 О свети Оче! Немој примити неблагонаклоно нашу скрушену молбу и питање; али као свагда нека и овај пут буде Твоја пресвета воља."

15 И гле, пошто Адам ово рече из дубине свога срца пред Мојим лицем, тада се опет сви бацише на своја колена и обожаваше Ме својом за човека неизрецивом љубављу. А Ја им приђох ближе и пошто задовољише својој љубави, наложих им да устану и отворе очи и уши те ваљано приме Моју реч.

16 И пошто се то догоди, тада тек усмерих следеће речи к њиховим срцима, које чулно или природно гласише овако:

17 "Децо, чујте! Овако говори Онај који вам је дао бесмртну душу и живи дух из себе како бисте спознали Моју велику љубав према вама да ћу вам негда дати вечан живот из ваше љубави према Мени и из Моје љубави према вама када велики дуг љубави исти дуг према светости буде избрисала љубав у времену које ћу тек створити заради тога из Мене; као што сам вас све створио из Мога милосрђа, тако ћу и то време уготовити из Моје љубави.

18 А као што сам сада Дух милости међу вама, тада ћу бити човек пун највеће љубави међу људима. А као што ви и сада препознајете да сам Ја ваш Отац дошао међу вас као узвишен вечни Дух све силе и моћи и добро знате да сам Ја, који штогод сада говори вама, али тада, пак, ваша потоња деца Мене неће одмах препознати међу њима као слабог сиротог брата, и прогониће Ме и свирепо злостављати, па ће Ми учинити што је Кајин учинио Авељу; али тешко ће бити убити Господара живота, јер тада ће Моја привидна смрт послужити свима вечним животом који буду веровали да сам Ја који је као моћни спаситељ дошао међу њих оденут свом моћу љубави да окаје дуг који је ваша непослушност раширила над вама као и над целом земљом и над свим звездама; јер и тамо има деце који су потекли из тебе, Адаме; али ће и невернима и опречнима у својој самољубивој злоћи бити вечним судом па тако и вечном смрћу.

19 Па ћу тако доћи седам пута, али седми пут ћу доћи у огњу моје светости. Тада тешко онима који ће се наћи нечистима, њих убудуће више неће бити осим у вечноме огњу Мога гнева.

20 Гле, једном сам већ дошао овамо у почетку света да створим све ствари ради вас и вас ради Мене. Ускоро ћу доћи поново у великим бујицама вода да оперем земљу од куге јер дубине земље постале су Ми гнусне пуне прљава муља и пуне куге која је настала из ваше непослушности; тада ћу доћи ради вас како не би пропао сав свет и да опстане једна лоза, чији ћу задњи изданак бити Ја.

21 И доћи ћу трећи пут многоструко као сада безбројно вама, час видљиво, час опет невидљиво у речи духа како бих припремио своје путеве. И доћи ћу четврти пут у великој невољи телесно у великом веку векова. И доћу ћу одмах затим пети пут Духом љубави и свега посвећења. И доћићу шести пут изнутра свакоме који ће у своме срцу истински озбиљно жудети за Мном, и бићу вођа онога који ће пун љубави пустити да га верно вучем к вечноме животу; а тада ћу и бити далеко свету; а који тада буде прихваћен, живеће, и Моје царство ће бити с њим занавек.

22 А коначно доћићу још једном, како сам рекао, али овај задњи долазак ће свима бити трајан долазак, било овако, било онако.

23 Чујте и разумите ваљано, останите у љубави, јер ће вам она бити спаситељ! Љубите изнад свега Мене, то ће вам бити живот занавек, а љубите се и међусобно да се ослободите суда! – Моја милост и моја прва љубав с вама све до краја свих времена, амин!" – И очи им се затворише.


47

1 Када се потпуно освестише, гле, подиже се Адам и рече маломе скупу: "Па, децо, видесте ли сопственим очима и чусте ли сопственим ушима? Јест, видели сте Господара вечности, Бога бесконачности, јест, нашега прељубазнога, светога Оца видели сте и чули Његов неизговорив сладак глас; јест, Он је какав је био када сам га видео пре но што Га је видело неко смртно око, које је сада замотано троструком ноћу смрти; и Његов је глас исти непромењив глас пун моћи и силе, чијем бескрајно слатком звуку покоравајући се сунца и светови напустише своје небивство и посташе где су и шта су; јест, Његовим звуком чак и најмоћнији и највећи дух поста оно што сада јесте – немоћан црв у прашини земље овде пред вашим очима, јер ја лично сам постављен на његово место као бедно, лоше, незахвално створење пуно непослушности од мене и из мене самог.

2 О децо, гле, колико је предобар наш Бог, јест, наш прељубазан свети Отац! Гле, онај велики дух, чије место сада ја сироти и надасве слаби прах-човек заузимам, беше позван да буде брат вечне љубави светости Очеве, али самољубива непослушност однесе тог великог, моћног духа овамо у ову безимену нискост, где више није могуће да у нашој потпуној ништавности икада узмогнемо достојно се приближити Божанству само за честицу сунчеве прашине; тако Он хоће, као што сте сви добро чули, како би нас ближе привукао себи, да се упути сам у нашу ништавност како би овој нашој ништавности дао више но што и највећа духовна величина икада може схватити, то јест, ако сам добро схватио, неће нама црвима прашине да буде само Бог, свети Отац, што бејаше од вечности, него хоће да нама буде штавише и јак брат како би нас безвредне тиме сјединио са собом за вечан живот.

3 О децо! – Ко може да схвати такву бескрајну љубав? Где је срце које би у свом највећем распаљењу поднело само бескрајно најмањи део такве љубави која би узмогла великога Бога, пресветога Оца, свући к нама да се смилује нашој ништавности и коначно из такве љубави сам себе да одене нашом ништавношћу како би нам могао постати све, све, све!

4 О децо! Мој осећај ми одузима језик; зато ти, Хеноше, говори даље, ти благословени беседниче Божји, и дај нам да чујемо чудесну силу твог језика; али чуј, пошто сам завршио да говорим, почни ти да говориш о великој љубави светога Оца, амин."

5 И чув Хенох такву жељу, гле, тада се опомене, подиже се са тла, захвали Ми са свим понизним уништењем свог чистог срца, поклони се коначно свима и оде коначно до Адама и поклони се пред њим и рече:

6 "О оче мојих отаца! Гле, овде су моји оци и твоја деца; како да се усудим при таквој нечувеној појави само да почнем да мрдам свој језик пре оних које је Бог позвао пре мене из тебе и преко природе поставио мени оцима? Зато нека мени најпре љубазно и сношљиво дозволе како бих затим с пуним миром своје дроби ваљано могао да изговорим реч велике милости Божје наочи свих отаца и узвишене матере Еве."

7 А чув оци такву понизну скромност, тада усташе, поклонише се пред Адамом и славише гласно Мене и захвалише Мени што сам Хеноху дао такво скромно, понизно срце, и из лица свих струјаше узвишена радост због дивног Хеноха, и сам Адам хвалише надасве његово разумевање и понизност и замоли га сада уз прерадосно одобравање свих да сасвим расположено почне да говори о великој љубави Божјој, вечнога светога Оца.

8 И чув ово Хенох, гле, тек тада, после унутарњег, тихог позивања Моје милости и смиловања, поче да говори следеће, и рече како следи:

9 "О љубљени оци! Шта треба, шта може сустао језик слабог, ограниченог, малог човека да изнесе и дрхтећи да муца на толико посвећеноме месту где је малочас вечна љубав и мудрост пресветога Оца говорила бивствено к нашим срцима тако тешке, вечне, садржајне речи.

10 О оци, шта је наша највећа реч према Његовој најмањој, која би из себе достала вечној моћи такве свете љубави да произведе безброј великих и малих ствари и њима да испуни бесконачни, вечни простор Његове воље, док наше највеће беседе нису вичне да развеју најмању честицу сунчеве прашине из свог одређеног јој поретка.

11 О оци, гле, ако ово право премислимо, зар нам се неће учинити као да стојимо на ужареном угљевљу и ја, говорник, на горућим зрацима висока подневна сунца када његови зраци над нашом главом топе тврду ковину.

12 Замислите, Бог беше који стајаше ту моћним, вечним Духом те нам рече из себе велике речи, а ми их не разумемо и занавек их нећемо сасвим разумети; јер како оно што није ништа из себе да схвати вечну, бескрајну сопственост Божју и да разуме вечни дух једне речи из уста Божјих, када сви итекако добро знамо колико је речи било потребно вечној љубави и мудрости да нас и сву бескрајну васиону толико савршено, како је несхватљиво, створи за нас.

13 О оци, гле, када се то премисли и када би се хтело говорити о бескрајно великој слави Божјој, где почети и где завршити?

14 Да ли да се обратимо честици сунчеве прашине која лебди толико незначајно под зрацима сунца светлуцајући у ваздуху наше мале колибе не знајући која је прва како бисмо од ње почели или ко зна последњу како би ваљано одмерено почео справедљиво да слави Господа, пресветога Оца, бескрајнога вечнога Бога?

15 О оци! А како већ у нашој колиби увиђамо немогућност да љупко и благоугодно за Бога поздравимо прву честицу сунчеве прашине и да захвалимо Њему за спознање последње, где ли да почнемо ако бисмо ступили из наше колибе и гледали преко далеке земље бескрајну множину честица.

16 Па ипак морамо признати да све ово што нам се чини бескрајним пред Богом не представља готово ништа премда би нас потпуно откривање само једне такве честице упослило готово занавек ако би требало да је спознамо у бескрајноме савршенству Божјем.

17 О оци, гледајте дакле, таква сићушна честица каквом је сада спознајемо већ је за нас толико велика, колико ли тек мора бити бескрајно мноштво у свом поретку од првог до последњег? Где је осим Бога биће које би схватило вечну мудрост светога Оца у овоме?

18 И када је тако, шта да кажемо за саму земљу и за све безбројне звезде, и свему овоме што је на земљи, и шта се тек све налази у великим звездама, и шта да кажемо о нама сада и прасуштаствено? А ипак је све то само проста реч из уста Божијих.

19 О оци, сада тек премислите право, колико је речи пред нашим очима, ушима и срцима рекао исти вечни, бескрајни, пресвети Отац, чијим се свемоћним "да буде" испунила бесконачност са бесконачностима.

20 О чујте, вечност занавек неће схватити и бесконачност је премала да би примила што смо управо чули блажено уморни из пресветих уста. Нама људима је немогуће да мислимо, али када се све ово по таквом пресветом највећем решењу испуни, тада ће небеса и земље сами морати постати бескрајни; прах ће постати Земљом и сама бесконачност ће се морати бескрајно проширити пре него што схватимо само честицу сунчеве прашине од онога што је наумио пресвети Отац свих нас како би нам постао свети брат.

21 О оци! Гле, каква је величина и дубина у Богу, а ја сироти црвић у праху треба да се усудим да се после такве беседе појавим пред вама и да је објасним, премда је ово речено за ново небо за нашу велику утеху, а не за ову ограничену земљу. Ми не можемо ништа осим да љубимо Њега, који је свагда свет, свет, свет, и биће занавек. Све што можемо спознати нека се састоји у томе да будемо вични да љубимо увек све више Њега, свога пресветога Оца; и наша највећа мудрост нека се састоји у томе да будемо вични да љубимо изнад свега Онога који је сам сасвим вечна љубав, и ми и сви јесмо Њим занавек. Амин, амин, амин.


48

1 И свршив Хенох на тај начин своју извињавајућу беседу, захвали тихо Мени што сам му дао одличан смисао такве беседе, па се опет поклони пред Адамом и пред свим својим оцима, а Адам и оци се усправише и казаше сви амин и загрлише иначе врло срамежљивог Хеноха, који је имао мало храбрости да се пред неким истакне, али зато утолико више храбрости да ме тихо љуби из бескрајне понизности свога срца и исто тако да слуша своје оце свом детињом љубављу, и такође пуни љубави и јака поверења захвалише Мени за милост што сам међу њима пробудио таква мила говорника љубави.

2 А Сет захвали још врло посебно оцу Адаму за благослов Хеноховог језика и замоли Мене наочи свих да све до краја свих времена непрестано одржим овај благословени језик Хенохов код свих потомака из ове темељне лозе човечанства.

3 И сви казаше амин, а Адам благослови жељу Сетову и рече: "Господ ће остати одан у свим Својим великим обећањима све до краја временâ; нека му само сви наши потомци буду све вернији све до краја свих времена, амин.

4 А сада, драга децо, идите под мојим многоструким благословом и тиме у пресветом имену нашега вечнога, предоброга, прељубазнога Оца у ваше домове и одморите ваше уде и вашу душу и дух у Богу и ти Авељ-Сете не заборави свога оца и донеси ми моје јело и пиће, па учини под мојим троструким благословом шта се саветовало твојој деци, а Хенох да за мога живота живи у мојој колиби и да једе из моје зделе из које ја будем јео, а нека зато буде спреман да свагда мени и свим својим оцима, браћи и сестрама служи у љубави духа из Бога. И сада идите и чините како сте чули, амин!"

5 И сместа се сви поклонише пред Адамом и одоше у своје недалеке колибе, а Сет уз помоћ своје жене учини своју обавезу; Хенох, пак, из његове неугледне колибе донесе свој лежај и однесе до колибе Адамове и коначно, захвалив тихо, у саму колибу Адамову, где му стара мати Ева колико може поможе да лежај учини колико год мекшим; па када све буде ваљано сређено, већ и Сет са својом женом приспе са јелом и пићем и захвали Мени најдирнутијим срцем за узвишену милост која му је припала пре свих својих старијих браћа да сме пружити јело и пиће својим родитељима и драгоме Хеноху, који му се учини као излазећа звезда даница.

6 Па вечерав и захвалив рече још Адам Сету говорећи: "Авељ-Сете! Знаш да је сутра шести дан седмице и прекосутра се јавља свети дан одмора Господњег. Током жртве нека овде буду присутна сва моја деца из тебе и њихова деца и унуци као и колико је могуће моја деца коју ми је дао Господ после тебе.

7 То нека им се сутра назначи, као и онима који су из дубине довели своје жене, како би се очистили да ступе на ово свето место над којим је лебдео вечни Дух све љубави и мудрости у свој истини, моћи и сили и да овде из уста Хенохових чују ново учење из Бога, које ће пријати њиховим срцима као што је пријало нашем будући да се испунило толико бескрајним очекивањима из неизмерне љубави Божје. Сада, драги Сете, за данас и сутра све ти је познато из мене, све остало ће ти открити твоје срце; па тако нека те прати Божја милост као и мој благослов, амин."

8 И пре него што се Хенох дао на починак, ступи стидљиво пред Адама и рече: "О оче отаца, хоћеш ли ми још дозволити да паднем теби на терет с малом молбом, али опрости ми најпре моје самовољно питање."

9 Адам, сав ганут таквом скромном, понизном срдачношћу привуче Хеноха уз своје груди и пољуби га и милова га и рече коначно плачући од радост: "О велики, пресвети, предобри Оче! Какав диван плод си ми преко Сета дао уместо толико оплаканог Авеља. Авељ беше јунак пред Тобом и мном, али плод Сетов јесте као мед који капље из Твога вечнога јутра. О Теби хвала, вечно Теби хвала за толику милост и смиловање.

10 Гле, моја Ево, како је добар наш Бог, наш Отац; каквим блазима нас је обогатио." А Ева рече: "О Адаме, не могу ништа осим да плачем у превеликој радости због толико милости и љубави; ни најмање нисмо достојни; јер поред ове моје превелике радости осећам и велики терет који мојом једином кривицом притиска дубине земље. – О Кајине, Кајине! Зашто си морао постати клетвом земљи? О Адаме, ова мисао моме језику свагда узима реч и моја радост се обавија трњем које прими моју прву сузу у рају још. О Адаме, пусти ме да плачем и молим."

11 А Адам рече: "О жено! Смири се, пусти Бога да се стара, а чини што ваља твоме срцу. А ти, драги мој Хеноше, отвори ми своје срце пуно љубави и реци ми до чега ти је смерно стало; моје срце, моје око и моје ухо нагнуто је уз твоја благословена уста; зато говори када хоћеш и како хоћеш, и мени ће свагда бити право, амин."

12 А Хенох, чув ово, отвори своје срце и пусти своме језику поштено на вољу пред Адамом и рече: "О оче мојих отаца, благослови мој лежај у својој колиби како би се и моја душа потпуно одмарала ту где се узвишена мати старала о одмору мога тела.

13 Јер када се тело одмара, душа мора да има мир, јер иначе се тело лоше одмара и дух се међутим не може вежбати у посматрању себе самог и у постајању сличности свога суштога лика у Богу. А као што је сан као одмор тела доброчинство Божје преко природе, тако је мир душе унутарња тиха топлина вечне љубави, из које се тек духу спрема твар којом се потпуно обликује те опет негда постане истински сасуд за примање љубави и тако живота из Бога.

14 О оче отаца, гле, није ме принудила нека мала ствар да ти се приближим и да те замолим за благослов мога лежаја; јер нема ничега на свету што не би било из живота и што нам поново водећи животу не би показивало путеве спаса преко бескрајног смиловања вечне љубави и немерљиве милости, али нека људи не пропусте да све најпре благослове из љубави Божје: појаве, ноћ, лежај, мир и све у њему и с њим; тада ће чистом човеку виђења сна одано показивати дела љубави у духу и биће му лако да истражи самога себе; а ко не примећује појаве и не мари за благослов лежаја, па ни за мир, налик је слепом и глувом, и љубав и живот ће немо проћи мимо њега.

15 А ако не желим да опазим велико у малом, како ли ћу потом опазити у великом бескрајно, и у бескрајном саму вечну љубав и бескрајну мудрост, моћ и силу Божју?

16 Зато, о оче мојих отаца, не ускрати ми благослов мога лежаја и дај мојој души мир како би радосно мировала у љубави Божјој да би затим снажно сведочила о великој милости у духу и свој истини из вечнога смиловања, амин."

17 А чув Адам такву смерну молбу, оде пратњом до лежаја Хеноховог и благослови га трипут, па извршив дело благосиљања и вратив се на своје место, рече: "Хеноше, догодило се по жељи твоје оданости Богу, али гле, пошто је теби нужан такав благослов, онда је јашта нужан свима, и сигурно не би било излишно ни за мене; а ко ли ће благословити мој лежај?"

18 А Хенох узврати свом љубављу и дубоким страхопоштовањем: "О оче мојих отаца, планине су пуне твога благослова и твој лежај је ваљано погледао Онај који те је благословио већ пре него што је људско око погледало навише ка светлим домовима светога, великога Оца. А будући да је тебе благословио свети велики Отац и све што ти је дао, зар би затражио можда од мене благослов пошто сам сâм само једва мали део твога благослова из Бога?

19 О буди у своме миру из Бога, јер сама земља јесте само теби постављена под ноге из великог преобиља благослова из тебе и за тебе; зато је и твој лежај већ дуго ваљано благословен те ти се навиди слободан одмор и узвишен мир твоје душе из Бога, док је моја душа само душа из тебе и дакле само мали део превеликог благослова који ти је постао делом непосредно из руке вечне љубави светога Оца. Зато можеш ваљано мировати узвишеним миром на месту које је обасјано и преблагословено од пресветога Божјега присуства међу свима нама. Гле, зато да се не стараш о ономе о чему се старао Господ већ дуго пре него што је неко сунце обасјавало земљу.

20 А ја само смем теби захвалити за тако узвишену милост што си благословио мој лежај, а твој лежај благословити мојом руком – о оче мојих отаца, била би највећа дрскост; или како да да онај који нема ништа ономе који је одавно примио све од Бога?

21 Гле, нисам примио ништа осим љубави, па зато могу само њу опет да дам као што сам је примио; али благослов је дат само теби, и ми смо сами твој благослов; зато одмарај свим миром своје душе из Бога, амин."

22 А Адам би сасвим ганут овим говором и пољуби трипут уста Хенохова и рече следеће дубоке речи, говорећи наиме: "О драги, драги Хеноше! Тако рече негда и мој син Авељ када је при бекству из раја носио мене и мој благослов на његовим раменима и поново ми га одано вратио у земљи Еухип.

23 О Хеноше, што те дуже слушам, постаје ми познатији звук твога говора, и као да чујем сладак глас мога Авеља. Мада твоје тело није тело Авељево, ипак је твој изглед потпуно Авељев и тако и говор и љубав и дух.

24 О велики, пресвети Оче, на земљи ће људи живети једва десет пута онолико колико сам ја на њој живео и колико ћу још телесно живети по Твојој светој вољи, али ако бих живео и до краја, шта би могло да се замисли што би моје срце на овој земљи више благословило но да ми Ти, о Јехова, поново даш мога Авеља? Али и ова жеља, која ми се чинила неиспуњивом, сада се тако дивно испунила; о Јехова, не могу захвалити Теби за бескрајну милост што си ми у Хеноху вратио мога Авеља и према томе сав благослов, кога сматраш достојним да из његове лозе негда произиђе изданак као велики свети брат свој мојој деци из Тебе. О Јехова, прими милостиво моју дубоку хвалу.

25 И ти мати Ево, гле, ниси узалуд тако радосно наместила Хенохов лежај нежним и меканим, јер онај кога си шестсто година оплакивала сада нам је опет дат у Хеноху; зато радуј се са мном, јер, гле, више неће умрети, него ако остане преко нашега времена на земљи, онда ће се опет, као што је дошао и као што је сада, вратити онамо откуда је дошао; зато радуј се са мном, Ево.

26 И ти, Хеноше, реци није ли тако?" А Хенох рече: "Да, оче Адаме, моје тело је из Еве и моја душа из тебе и мој дух из Бога; зар да не будем онај кога си благословио или Авељ или твоје благословено семе када је мој дух и Авељев дух један те исти дух из Бога? Зато одмарај нежно у миру своје душе и ти такође, драга мати Ево у Богу, амин." – И пошто Хенох ово каза, ликова Адам и Ева се веома радова и за крај рече Адам: "Амин, Господ, свих нас пресвети Отац, нека је са свима нама, па сада идемо да мирујемо и овај мир нека је са свом нашом децом, амин."

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: