Божје домаћинство / Господње присуство другог дана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Божје домаћинство
Писац: Јакоб Лорбер
Изворник »Die Haushaltung Gottes« (1852) под насловом »Божје домаћинство« превео Илија П. Петровић.


Господње присуство другог дана[уреди]

49

1 И тако ово троје људи легоше на починак и спаваше добро све до ведрога јутра, када их пробуди свеж ветар веома чило крепећи их. Време легања беше по вашем рачуну деветог часа а време устајања исто тако рачунато трећег часа јутра.

2 Када сада овако окрепљени потпуно сташе на ноге, тада свако изврши тиху жртву срца, па када изврши испотиха, подиже се одмах Адам и рече следећу молитву наочи Хеноха и Еве:

3 "О велики, прељубазни, пресвети Оче, у твоме најсветијем имену, који је пун моћи, силе и све славе, доживео сам опет нови дан пред Твојим лицем. О Господе, дај да целог овог дана мислим и поступам да ми касни одзив сутона нежно звучећи допири: "Адаме, ликуј, јер своје око ниси одвратио са лица Јеховиног и своје ноге из колосека путева вечне љубави и као што сунце хођаше тихо светлећи и грејући преко свода, тако је твоје срце следило тихом пирењу вечнога духа.

4 О Оче, који још никада ниси склонио своје очи и уши са мене, немој ни данас ни за сву вечност склонити са мене.

5 О Господе, како данас будем ходао, нека Твоја љубав здроби сваки камен на моме путу како моје ноге не би склизнуле да паднем или да ми неки камен снажним ударцем повреди корак те ме спречи да даље следим Твојим путевима правим удима.

6 О Господе, изброј јутром моје власи и не допусти да вечером једна недостаје, тако и сваку кап зноја да се вечером не нађе ни једна нечистом.

7 О Господе, благослови и укрепи мене слабога како бих снажно из Тебе данас и надаље, колико се теби буде свидело, могао благосиљати Твојим пресветим именом моју децу, коју си ми дао.

8 О пресвети Оче, услиши моју слабу молбу у име све Твоје деце и сваке твари, амин."

9 И извршив Адам такву искрену молитву, гле, тада се обрати Хеноху који се још тихо молио, говорећи: "Хеноше! Гле, сада сам се молио гласно пред Богом и пред тобом те примио велику снагу како бих све вас достојно и делотворно могао благословити; зато нека на тебе падне мој први благослов; и како си сада благословен, то устани и помоли се и ти пред Богом и преда мном гласно како бисмо се ја и твоја мати достојно и надасве побожно обвеселили твојом нежном зором у твоме срцу пуном љубави. Чуо си моју молитву у којој сам Господу верно изнео из саме дубине свога срца своју људску и очинску молбу; а како се ти не можеш молити као отац него као син, нека се чује глас детиње љубави твога срца, амин."

10 И чув љубазни и честити Хенох такву жељу Адамову, сместа уста, захвали усрдно Мени и Адаму за примљен благослов и по вољи Адамовој коначно упути следећу молитву Мени говорећи:

11 "О велики Боже! О пресвети Оче, вечна љубави пуна неизмернога смиловања и пуна пресвете милости. Премда ваљано знам да само цениш реч у срцу и не слушаш на глас језика и не гледаш дах плућа и омаловажаваш сваки израз тела, ипак ћу по честитој жељи Твога сина Адама проговорити на Твоју хвалу.

12 О пресвети Оче, гле, као слабо дете испружио сам јуче своје уморне уде на благословени мекани лежај и одмарао сам за снагу Твоје благости све до данашњег светог јутра Твоје бескрајне милости и устао сам пун и преобилан Твојих смиловања.

13 Ко да докучи величину Твојих бескрајних добродетељи на мени? О, да само могу да схватим бескрајно најмањи део тога!

14 Шта је човек према Теби да га спомињеш, о Ти, од којега најтишега даха беже вечности као лаке снежне пахуљице од снажне олује.

15 Колико велика, колико бескрајно велика мора да је Твоја љубав да слаб човек још може постојати пред Тобом, када је пун незахвалности у свој својој тобож љубави и понизности пред Тобом, када занавек не може знати нити ће сазнати колики је велик дужник према Теби и исто тако никада сасвим неће моћи измерити своју бескрајну нискост пред Тобом.

16 О пресвети Оче, погледај зато милостиво надоле с Твоје бескрајне висине, моћи и силе на мене баш толико бескрајно слаба и прихвати милостиво моју одвећ несавршену љубав према Теби; јер гле, и да имам препуну љубав свих својих браћа и отаца у себи, шта би чак и тада била моја љубав?

17 Па свемири јесу само кап росе пред Тобом; тако нека ова моја слаба несавршена љубав према Теби буде све што могу захвално према Теби; о, јачај ме у њој све више по Твоме милосрђу, амин, амин, амин."


50

1 И чим Хенох гласно сврши такву јутарњу молитву, гле, подиже се Адам врло радосно и слави и хвали Моје име и захвали Мени усрдно за дар слуха који је вичан да чује такву дивоту, и за светлост очију које су вичне да гледају велика чудеса Мога смиловања, и за глас који врло разумљиво приближава малом човечијем срцу колико могуће схватљивије речи хвале и све још толико надасве несхватљиве и бескрајне узвишености великога светога Бога, и тако ми захвали за сва остала чуда јер ваљано опази да њихов дар и постојано одржање јесте врло велико доброчинство из дарежљиве руке Моје љубави.

2 И свршив таква поновна посматрања хвале, славе и захвалности, као и иначе свакодневно, тада се поново обрати Хеноху, који учини исто тихо у своме срцу, и рече:

3 "Хеноше, изабрани језиче вечне љубави Божје; гле, назвах те Авељем, али учинио сам ти кривду и био сам незахвалан према Богу, јер гле, Авељ беше мој први благословени син, којег ми је дао, и зато беше љубимац мога срца и одано оруђе у руци Божјој дат мени за спасење; а тебе је Господ сада у моме касноме добу послао мени попут окрепљујућа мелема како би се рана коју ми је нанео Кајин у моме задњем добу исцелила у моме срцу; јер да си само Авељева душа и дух у руху Хеноховом, био би што је био Авељ и био би попут Сета којега ми је Господ поставио наместо Авеља; а тебе је Господ пробудио из Своје љубави и положио је ову љубав у Јаредово семе како би постао правим плодом љубави како би затим свим својим оцима и браћи показао благи пут љубави и да би показао да је љубав већа од све наше мудрости, која може пасти, докле љубав из муља мора ствара горе и стене.

4 О Хеноше, драги мој Хеноше, дођи о моје очинске груди и дај да те љубим и благосиљам у преобиљу како би твој благослов досегнуо до краја свих времена; јер ти си сада усуо уље у моје већ врло стврдло срце да сада поново почиње омекшавати како беше негда када ми је Господ први пут довео моју драгу помоћницу и развија се многострук ружин шиб у мојој великој мисли, и ту видим поврх пупољак – о Хеноше, пупољак – и овај пупољак сија затворен јаче неголи подневно сунце! Но ништа више о овоме; гле, све ово си ти сада изазвао.

5 Зато ниси ни Авељ ни Сет, него си чист живот љубави из Бога преко семена Јаредовог и имаш сопствен живот, који више неће подлећи смрт; зато подели свима од свога изобиља како би и они спознали да није мудрост, него само љубав јесте истински вечни живот из Бога; јер тек сада видим и сам да ћу у љубави само бити неуништив занавек, јер сва наша мудрост биће и мора бити уништена пред Богом, али љубав, мала љубав ће негда бити одгајана од Бога, пошто је Он сама љубав.

6 О Хеноше! Када изиђе сунце, опомени ме и говори, амин."

7 И рекав ово Адам, притисне Хеноха још једном о своје очинске груди, благослови га још једном, па му наложи да погледа да ли Сет још спава и његова деца у својим колибама, и такође да погледа како стоје звезде, и да ли се сунце већ примакло свом изласку, и како изгледа у дубинама, да ли магловито или без магле, и којим током иду ветрови, да ли је свод сасвим чист, или ту и тамо помешан са облацима и да ли има росе на трави.

8 Па чим посматра све ово, нека се врати и нека га извести о свему према величансвеном изласку сунца.

9 И гле, Хенох захвали Адаму са страхопоштовањем и оде сместа да учини што му је Адам наредио.

10 А беше по вашем рачунању прошао четврти час када Хенох ступи из посвећене колибе Адамове; па ступив напоље, гле, опомене се одмах у срцу и мисли при себи тихо:

11 "О вечни, велики, пресвети Оче сушти најнесхватљивије, најчистије, најузвишеније љубави! Како је мала ова посвећена колиба Адамова, нашега земаљскога оца, према овоме Твоме неизмерноме здању; како мало и одељено светлуцају иначе велики светови ватрених звезда у Твојој великој кући, мада им нема броја као ни кућа зидове, него сви лебде у Твојој милости и висе чврсто о Твојој љубави и ниједна сила осим Твоје није кадра да их води кроз удаљене путање бескрајних кругова.

12 О свети Оче! Колико си велик, јак и добар и колико диван мора да јеси у Својој светлости када је већ Твоја ноћ тако велика, лепа и дивна!

13 О мој добри, свети Оче, прошири моје претесне груди како бих могао да Те љубим широким грудима, јер прелепо и превелико је све што сада гледа моје око; како дивно стрче крошње високих кедрова у ваздух, који светлуца и нежно се креће, и покрећу своје гране као да домахују звездама, а затим одмах дође неки дах од Тебе, осећају Твоју свету близину, и одмах спуштају своје високе главе ка земљи; али убрзо се поново дижу вучени великом пресветом моћу Твоје љубави и шумећи у слободној висини према Теби ликују неистраживу, дубоко смислену хвалу. О колико велика и узвишена мора да је хвала да чак ни не могу слутити какву свету жртву даје Теби, узвишеноме Творцу, Твоја створена природа; непрестано Те хвали земља, трава, биље, жбуње, дрвеће и све лепе звезде; само човек спава посред тако свете жртве.

14 О предобри свети Оче, нећу престати да Те хвалим, и нека ме на то подстакне свака покретна трункда како не бих попустио да Тебе све више хвалим.

15 Та дао си ми срце испуњено љубављу и свом радошћу, и зато увек хоћу да се радујем Твојој толико бескрајно великој доброти и свагда гласно да ликујем у Теби, своме Богу, што си толико пун љубави и милости према свакоме који се радује Твоме пресветоме имену.

16 О радости, радости, најлепша пратиљо љубави, како си слатка срцу које куца по вољи светога Оца!

17 О ваља бити веома добар и веома радостан када пресвети Отац милостиво прима велику хвалу од бесконачности као и од капљице росе коју лахор јутарњег сунца разноси.

18 О Оче! Погледај милостиво доле на моје слабо срце и препознај ништавну честицу моје хвале и немој пречути под снажно звонким хвалоспевима Свога сунца мој јадан цвркут, који је још можда слабији од тихог зујања најнезнатније мушице коју је ошамутила ноћ.

19 О мој велики, свети, прељубазни Оче, Господе и Боже! Прими милостиво ово моје збуњено муцање и дај ми да сада одано извршим вољу праоца Адама, амин."


51

1 И гле, тада оде Хенох како му је Адам заповедио те посматра све тачно како му је Адам наложио.

2 А када дође до блиске колибе Сетове, нађе га још да спава и не усуди се да га пробуди будући да му Сет бејаше одмах после Адама узвишено благословени отац; и пошто затим своје очи испитујући упери у звездано небо и своје погледе усмери према изласку како би по јачини зоре измерио време рођаја, гле, тада дође Јаред и благослови Хеноха и рече своме сину:

3 "Драги мој сине! Гле, од радости данас нисам могао спавати што си нашао толико милости пред Богом; јер ко би се од светог зазирања осим Сета икада усудио ступити у посвећену колибу Адамову, а ти сада смеш у њој по смирају штавише и становати. И то сада још утолико пре када смо сви јуче били очевици и чули неизмерну милост која је снашла ову колибу од највише висине Божје.

4 О драги мој сине, гле, моја радост је превелика да бих ти могао и најмање показати колико се тиме моје срце сломило у љубави прерадосно захваљујући; јест, чини ми се да ми ваља загрлити волећи свако дрво и пољубити његову кору; саме звезде ми се данас чине сасвим близу и дишу према мени саму љубав.

5 О Хеноше! Гле, радост и љубав притискају ме и језик ми дрхти од миља да више нисам кадар да говорим с тобом. – Само ми реци шта те је већ тако рано измамило из посвећенога дома нашега праоца?

6 Јер није те могло истерати што мени није дало да спавам, јер што је преда мном, јесте моја радост и милост, а ти јеси у радости и милости; гле, зато мора да те прати виша воља; о Хеноше, драги мој сине, немој ми прећутати светињу која ти је стављена у срце, јер неће бити мало што ти, обазирујући се на то, носиш у своме срцу; о не таји преда мном, својим оцем."

7 А чув ово благочестиви Хенох, стаде, захвали своме оцу за благослов, милова га, па рече следеће:

8 "О драги оче Јареде, па ти знаш свога сина, чије је све и твоје, како немам ништа што најпре нисам примио од тебе; и моја љубав јесте твој темељ и моја радост твој благослов, и кроз моје очи гледа душа из тебе, и твоја крв тече мојим жилама, и сва моја дроб јесте из тебе; и тако си и мене учио само Бога и Његову љубав и скренуо си ми пажњу на Његову милост; и гле, тако су сви моји ступњи и кораци твоје дело преко велике милости одозго, и не може ти бити ништа страно што чиним; али гле, онај који ме је послао напоље јест више него ти и ја, и јесте праотац свих нас Адам; што ме је послао овамо, сме само он најпре да зна пре свих пошто је први на земљи међу свима нама и пошто ово што ми је поверио није ни моје ни твоје него његово.

9 Зато, драги оче, ваља да не истражујеш пре него што сазнаш од онога чије је како би затим он дао одозго наниже свима којима је нужно.

10 Ускоро ће иступити па ћеш итекако сазнати при изласку сунца."

11 И док Хенох још говораше, гле, већ иступи Сет из своје колибе и одмах угледа ову двојицу, приђе и благослови сместа двојицу, а они се поклонише са страхопоштовањем и захвалношћу; Сет, пак, одмах упита Хеноха баш исто о чему се већ Јаред распитивао, али извуче из Хеноха исто колико пре Јаред; Сет се зачуди што је Хенох тако уздржљив а Хенох му узврати:

12 "Оче Сете, ти си наместо Авеља благословен син, и знаш да Бога и Адама имаш ближе оцем но ја и мој отац Јаред; зар ти није дао све његово да је сада твоје? А ако ме је Адам из себе послао да истражим што је његова срца, гле, како тражиш од мене да ти дам пре него оном чије ме је срце приморало да ово скупим за њега да би имао да да јутром свима вама као отац.

13 Гле, све што је моје можеш имати јашта без устезања јер је већ дуго било твоје пре него што је постало моје, али Адам има пре свих нас превасходство и зато мора и да прими најпре како би теби и свима опет дао. Гле, сунце се ближи своме изласку, месец жури блед према своме заласку и звезде одступају са велике позорнице ноћи а отац Адам већ стоји пред вратима свога отвореног дома чекајући ме, зато само мало стрпљења па ћете одмах примити што сам био послан да скупим тако рано."

14 По таквој беседи опрости се Хенох са својим оцима и оде журно до колибе Адамове, баци се пред њом на своје лице, захвали Мени у прашини, подиже се напослетку пошто га Адам позва, ступи пун страхопоштовања у колибу и извести му све тачно што је верно посматрао.

15 И Адам чув ово верно из уста Хенохових, гле, подиже се одмах и рече најпре Еви: "Ево, моја верна жено, мируј нежно Божјом милошћу докле поново дођем праћен од Хеноха, јер већ чекају на свим горама деца мој благослов, а ти, Хеноше, спроведи ме на хум према истоку како мој благослов не би дошао касније од зрака јутарњег сунца свој деци на горама као и онима који пребивају као пастири у равницама између гора и да Господ оне у дубини још поштеди неко време са својим строгим судовима. Сада хајде да пожуримо, амин."


52

1 И одмах напустише обојица колибу и пожурише к малом округлом узвишењу и попеше се одмах на њега јер беше само десет човечијих висина више него место где стајаше колиба Адамова и беше около слободно од свега дрвећа и крошње кедрова досезаше само до стопе овог слободног хума на који вођаше узана али иначе прилично удобна стаза.

2 И тако дођоше на висину седам минута по вашој рачуници пре рођаја, тада се Адам спусти на земљу, захвали Мени што је опет доживео нов дан и замоли Мене за благослов како би био кадар Мојим именом да благослови сву своју децу у Мојој љубави и из Моје милости.

3 (Нашта сада мало обраћате пажњу и свет држи за неразумност, зато и Ја и Мој благослов морамо остати далеко када сада све ово дуго већ није потребно.)

4 И свршив ово, гле, опази Мој дашак те благослови сву своју децу пре рођаја.

5 Па када Адам подари свој благослов из Мене свој својој деци, при томе споменув и ону у дубини, гле, тада се први зраци јутарњег сунца помолише преко далеког хоризонта и Адам заплаче од радости угледав их пошто његове очи поново угледаше моју милост како сија преко далеких рудина земље и Мојом милосрдном љубављу из сунца сада се опет поче загревати преко ноћи расхлађено тле гора, где је увек било хладније него у дубини као што је и данас још случај.

6 А како Адам ликова и виде Хеноха пуног радости, сети га се и опомене га да говори при излазећем сунцу како је већ зарана одмах после јутарње молитве себе условио.

7 И Хенох чув такву жељу, гле, започе сместа да говори из љубави, и његова беседа беше следећа:

8 "О оче! Тражиш беседу од мене коју нисам кадар; треба сада попут Сета да опевам јутро, који је врло обдарен беседник у таквим стварима, а ја само слепо осећало љубави.

9 Гле, зато поступи са мном попустљиво ако не могу попут узвишеног Сета; али што се креће у моме срцу, јашта ћу дати колико досеже способност мога слабог језика.

10 О оче, шта је ово бледо, слабо, пролазно јутро према вечном јутру духа из бескрајне љубави вечнога светога Оца? Ово сунце са својим бледим светлуцањем, шта је његова светлост према бескрајној слави љубави у Богу? Ништа до црна тачка у зрацима божанске љубави; јест, задња завршна тачка сићушње искре милости из вечне љубави у Богу, а нас чуди његово величанство. Шта бисмо тек чинили ако бисмо могли да гледамо вечни сушти извор све светости у љубави Очевој у свој светости?

11 Далеко било да замерим сунцу, него кажем да буде прва учитељица и да нам каже: "О слаби људи! Шта тако зачуђено гледате мене бледосветлећу просветитељку земље? Ово што на мојој површини засењава ваше око, како је мало према оном што имате у вашим грудима! Да ми је дато толико колико најмањем међу вама, заиста моја светлост би несмањеном силом продрла близу далеких полова бесконачности; али где заостају моји зраци када око вашега духа још пуном силом шири своје зраке и зато поново прима свежије и још снажније из вечнога јутра љубави у Богу."

12 О оче, гле, сунце има право, ако нам даје такву науку својим првим зраком, јер ако се вратимо самима себи и посматрамо велики бескрајни простор наших мисли и још већи наших осећања и тек тада највећи простор љубави према Богу, који мора бити бескрајан, пошто нам тек тако постаје могућим да тако схватимо и љубимо бескрајнога вечнога Бога, како то да светлост прашине скоро клањајући се држимо дивним и великим, која има доста места у телесноме оку, када вечни, велики, свети Отац дозвољава да Га љубимо и у љубави да га доступно схватамо?

13 Истина, наше срце развесељује се преко ока нежним зрацима јутарњег сунца, и све мноштво животиња дочекује кличући и бучно милу матер дана, и чашице цвећа се отварају да жељно усисају прве благе зрачне дарове светлога јутарњег благослова лепога сунца, и далеки таласићи мора скакућу чило као млада дечица и као она повлаче своју зрачну мајку за широку хаљину светлости, јест, то су све саме лепе мисли сликовитог облика, али када премислим да је, да би се осетила сва ова лепота, увек уз то потребан човек, чије је срце способно таквих мисли сликовитог облика, ако је његова душа одано мирна у љубави Божјој, онда теши накнадна мисао истинског поретка, по којој сви ови чинови јутра и други чинови готово не би били ништа ако их не би видео, осетио и према томе споља схватио човек, у којем пребива жива душа, а у њој вечни дух љубави из Бога.

14 А будући да ово ваљано знамо, како то да редовно ликујемо када се сунце по вољи Божјој узноси како би се појавило у одређено време? А ако посматрамо свога слободнога духа, готово да се не чудимо када у њему угледамо светлост која никада не залазећи у дивној слободи зрачи тамо-амо увек истом способношћу љубави и силом у бескрајним крајевима милости и васколике љубави вечнога светога Оца.

15 Јест, чуди нас висећа кап росе када њене преливајуће зрачне боје и трептећи бљесак голицају наше пожудно око, док неизмерну чудесну кап живота божанске љубави у нама скоро ни не примећујемо. Ако свеж јутарњи лахор пирне на нас, о тада насмејано кличемо љупкој милини, али што пресвежи ваздух живота из вечнога јутра Божјег непрестано дува преко нас наочи сунца духа к вечноме све слободнијем животу, ах, томе кличемо мало. Такође напрежемо сав наш вид тамо према широкој њишућој површини мора и наслађујемо се љуљушкањем бљештавих бујица, а велики валови светлости бескрајнога мора божанске милости веома често пролазе мимо нас без трага и наша радост томе брзо се оконча. Исто тако се дивимо крилу лептира које светлуца црвено, зелено и плаво, а узвишена мисао у грудима бесмртна брата олако се одбацује као смандрљан рад варљиве озоглашене маште. И тако се не ретко дивимо гнезду птице и славимо зато својски Бога, док непроцењиво скупцено дело слободног бесмртног духа занемарујемо с великим омаловажавањем.

16 Ох, како узвисује нашу душу шум кедрова када смео ветар јури безобзирно и плаховито кроз његове нежне гране, а свети шум духа вечне љубави пречује ухо заглухнуто ветром, које у бури тражи реч, а не мари гласан узвик гласа Божјег у сопственим грудима.

17 О оче, будући да већ говорим пред тобом, пусти ме да још говорим из мога срца, које увиђа пред Богом да је заиста неправедно и ван свака поретка. Када неко има велик и мали сасуд и меће у велики мало, а у мали много, који нема места у себи, и просипа се преко и гази се, док велики сасуд скоро стоји празан, у којем би много имало ваљано места; наше чулно тело јесте мали сасуд, којег стално силно преоптерећујемо, а свог духа љубави, бескрајно велики сасуд, скоро да не запажамо те стављамо у њега ужасно мало.

18 Редовно палимо наше жртве и верујемо да Господу чинимо услугу ако пред жртвеним огњем легнемо на наша лица у прашину; међутим, то су све ствари да преоптеретимо мали сасуд, док се веома мало пази на велики Господу једино угодни жртвени сасуд чисте љубави у духу и у истини.

19 А ја верујем, будући да ово чинимо као видљив знак наше духовне слепоће, да поготово не треба да одустанемо од главнога пошто је једино кроз њега условљен истински вечни живот духа љубави у Богу, јер на то нас опомиње свако јутро и свако излазеће сунце пошто не знамо откуда долази и шта је слепоћом свога духа. На то нас опомиње и кора дрвета, којег одева, како нико не би могао да тврди да је дрво ту ради коре, а дашта кора ради дрвета како би стваралачке силе дрвета из Бога остале заштићене и сакривене од наше телесне радозналости, а духу да буде из Бога знаком који би рекао:

20 "Гле, сакрио сам живот од тела како га смрт не би спазила и покрио сам своју својину у теби да га носиш у себи до времена откривања ваљано очувано; под кором влада живо кретање и света љубав вечнога Бога поступа и сређује врло мудро и љубазно озбиљно; ту шуме врло моћне струје делатног живота из Бога."

21 О оче, тако све, све што год погледамо нашим телесним очима није ништа до мртва хаљина, усред које се комеша живот који нас треба привући, и то најпре наше у нама, и ако то нађемо у чистој љубави према Богу, тек тада око нас оживљавају чуда чији спољни мртви посматрај нас је, скоро молећи му се, толико често заносио ни за шта.

22 Ко ли се диви капљици воде зато што је вода? Шта би, пак, требало чинити погледав море или ако плодна киша падне одозго у безбројним капљицама на земљу и чини је плодном?

23 А када дух у капи угледа своју сопствену слику, о оче, тек тада ће почети да скупља за сасуд живота и наћи ће се у чуду пошто ће у себи, према ранијем учењу сунца, као и у својој браћи, открити највеће чудо, које је вечна бескрајна љубав Божја пуна највеће понизности у нама. – О оче! Гле, па тиме сам свршио; прими милостиво и покажи ми милостиво твоју наредну вољу. Амин."


53

1 И чув Адам сав изненађен такву беседу из Хенохових уста, протрља чело и удари о своје груди седам пута, па коначно рече:

2 "О љубави, шта си да се не могу љутити на тебе? О Хеноше, чуј, силан си говорник, јер силно си ми приближио моју кривицу и такнуо си јако оне стране у мени које су до сада још свакоме остале недодирива светиња од доба Авељева, али ко да се срди теби будући да говориш речи које нису никле на твоме тлу и јесу чисте речи вечне љубави.

3 Јер како ти говориш, не може да говори човек, једино да му је дато одозго; а и нико не би имао силе да каже нешта преда мном да му није дат такав силан ум од вечне моћи љубави пресветога Оца.

4 А ти говориш без зазирања из моћи своје велике љубави према Богу и раздељујеш из великога сасуда, те немаш одговорности, јер из твоје љубави се оправдава свака кривица, па тако и моја; и не могу ти ништа одговорити до да си ти сигурно човек по срцу Божјем, јер када говориш, тресе се моје срце као дечије у мрачној олујној ноћи, и када се молиш, све тело моје плаче.

5 О Хеноше, твоја беседа свагда личи излазећем сунцу, којем се у почетку врло радосно може гледати у лице, али када се све више диже, онда сваки посматрач мора да застре своје лице, јер такву јару зрака човеково мрачно око више не може издржати и остати живо у своме виду.

6 О Хеноше, рекао си ми сада веома много, што ћу у овоме земљском животу тешко икада сасвим схватити, и обрадовао си ме и растужио; обрадовао јер твој анђелски дух још никада није светлео толико светло из тебе као сада, а растужио јер ми је твоја над сунцем јака светлост изузетно јасно показала моје неизрециво велике мане пред Богом и Његовом вечно светом поретку.

7 Али када опет мислим да си мој драги Хенох, који нам је јуће најавио неочекиван долазак вечне љубави, тада се опет радујем када те само погледам и премислим да си миљеник великога светога Оца, чиме си постао и мој за цео мој живот, а и остаћеш све док још будем ходио на овој земљи, као што ће твоје име једнако мојем остати све до краја свих времена.

8 А сада, драги Хеноше, хајде да се поново вратимо у колибу, где нам је Сет сигурно већ спремио доручак, а након доручка ћемо ту и тамо посетити децу која раде и обрадовати их нашом присутношћу, и нека буде с нама Ева, Сет и његов први син Енос, и опет још Еносов први син Кенан, виделац, и опет још и Кенанов први син Махалалел, и опет још уз то његов први син твој отац Јаред, а ти уз мој десни бок, па ћемо корисно провести преподне; а у пола дана ћемо укрепити наше уде славећи пре и после Господа; а поподне ћемо провести у мојој колиби опет удубећи се и ваљано премишљати јучерашње велико похођење.

9 А теби никада да не буду затворена уста, јер твоја реч је свима нужна, а посебно се сети да својим благословеним језиком пред својом браћом и својим оцима посветиш сутрашњи слободни Сабат и као што си сада говорио без обзира, исто чини и данас, сутра и надаље.

10 А сада види како нам Сет већ жури у сусрет, па хајде да идемо. Амин."


54

1 И тако се подигоше обојица окренув истоку леђа и сиђоше с брда, подно којег их већ чежњиво очекива Сет, па када доспу до Сета, баци се овај пред Адама, а он му додели јутарњи благослов и наложи му да се дигне са земље те их отпрати до колибе.

2 Доспев замало тамо, уђоше Адам и Хенох одмах у колибу, где их мати Ева брижно ишчекива; а Сет пожури сместа у своју колибу и наложи својој жени да хитро однесе спремљен доручак у колибу Адамову; а он и Енос, Кенан, Махалалел и пресретни Јаред славише најпре Моје име, па се дадоше пуни страхопоштовања у колибу Адамову како би му дужно назвали Бога и захвалили за благослов. Када ради тога пуни страхопоштовања ступише у колибу Адамову и хтедоше почети своју обавезу, гле, опомену их Адам да се накратко зауставе докле Хенох сврши управо почету молитву пре доручка, и чув ову жељу, гле, зауставише се, одступише мало, метнув своје очи и уши и срца на уста Хенохова, а овај свом оданошћу усмери према Мени следећу кратку молитву, тако што поче овако:

3 "Превелики, прељубазни, пресвети Оче! Нагни милостиво Твоје свето ухо уз моја слаба уста и чуј јадно цвилење прашњава црва земље на дан вечнога смиловања Твоје бескрајне љубави када Ти се свидело да из прашине земље извијеш нашег праоца Адама и из њега праматер и у обоје потом да положиш благословену силу рађања, у чијој пунини смо постали сви ми и безбројна пратња из семена љубави и још ће нам следити безбројна поколења за поколењима све до краја свих времена, које си Ти, о предобри, пресвети Оче, узео из Своје вечне љубави како би наша душа љубављу Твога духа постајала Теби живим подобљем; о нека Ти је хвала и слава за такву милост и смиловање, чију величину ни не слутимо, да си се могао толико спустити да заповедаш ономе што вечно није било да постане и постоји у васцелој слободи, да спозна себе и Тебе и да гледа Твоју узвишеност и да се диви делима Твоје велике моћи и величанства.

4 Гле, овде смо наочи Адама, Твога узвишеног првенца, и пред нама се већ налази добро свеже укрепљење тела; о пресвети, предобри Оче, благослови нас и благослови ово свеже укрепљење да би нама служило за живот у Твојој љубави, а никада више на смрт Твога гнева. И допусти нама свима да се Твојом милошћу сећамо шта је бескрајно велико учинила Твоја бескрајна љубав овога Предсабата на свима нама и за све нас.

5 О дај нам да памтимо да само Твоја љубав бејаше која је наложила и дигла праоца Адама из прашине земље и Твоја велика рука Твоје љубави обликовала га Твојим подобљем и све нас је изнедрила чудесно савршено из њега као њега из Тебе. О зато ћу да славим и хвалим Тебе и захваљујем сав свој живот, само да Ти милостиво примиш ову моју немоћну вику премда није достојна да се приближи Твоме срцу, које се цела Твоја творевина не усуђује да погледа. – О Господе, благослови нас и укрепљење јер све наше бивање јесте благослов из Тебе занавек. Амин."

6 И пошто Хенох изговори такву молитву, поклонише се сви оци Адаму и извршише своју обавезу споменуту већ раније, а Адам их за то благослови и рече: "Драга децо! Истрајте мало код мене докле се ја, Ева и љубазни, благочестиви Хенох укрепимо даром Божјим, затим ћу вам одмах обзнанити своју вољу тумачећи виђења јутра, а засад седите и премишљајте молитву Хенохову. Амин."

7 И седоше и учинише кришом што им Адам наложи. Доручковав одмах, гле подиже се Адам, погледа дирнуто навише к Мени и захвали Мени у срцу, исто тако и Ева а поред ње Хенох.

8 А свршив Адам своју хвалу, обрати се Хеноху говорећи: "Драги Хеноше! Што си започео пре укрепљења, гле, то сврши сада и гласно наочи свих својих отаца како би твоје дело било цело пред Богом и пред нама твојим оцима. Амин."

9 И сместа Хенох уста сав радостан, захвали Адаму на подсећању и упути опет следећу кратку, али зато значајну беседу свима говорећи:

10 "О драги оци! Зар би било нешто правије осим Богу детињски захваљивати без престанка за сваки дар, и то, зацело, тако јаким гласом да сунце, месец и све звезде задрхте посрамљени; међутим, питајмо се сами да ли би велики Господар био услужен ако бисмо Њему, заслепљени нашом гордошћу, унеколико хтели да покажемо колико моћно величанствено Његова љубав изгледа у нашим грудима.

11 О оци! Велики, свети Отац на небу тога не треба, јер што је положио у нас, познаје најбоље Он, пред ким су сва дела разоткривена; јер само у нашој понизној слабости јесмо нешто пред Њим да нас погледа у свој љубави; а наша снага јесте само слепа неразумност пред очима Његове светости.

12 Зар није Он сам сва наша снага? Зар онда треба да се хвалимо оним што није наше, него Онога који нам је дао из Његовог великог смиловања како бисмо сами постали Његовом својином?

13 А да хоћемо свагда јаким, снажним гласом да вичемо нашу хвалу и захвалност, зар не би то значило да хвалимо сами себе наочи Бога ако бисмо се ту Његовом својином у нама пред Њим правили великим и на крају наговорили себе да можемо нешто из нас пред Њим.

14 Гле, а ако неко говори великим гласом (то јест узвишеним речима) као из себе, онда овај глас није његов, већ је глас Господњи преко човека; зар бисмо онда требало да хоћемо у нашој слепоћи да се Господ сам хвали и слави и захваљује уместо нас, док Он нама овим само милостиво указује шта смо у нашој слабости дужни чинити како бисмо даље били достојни праведнога укрепљења од Њега?

15 О гле, а да бисмо Господа достојно славили и хвалили и захваљивали Њему, чинимо то у нашој слабости препонизно; тада ће нас Он погледати у Његовом смиловању и свагда изнова укрепити Његовом бескрајном љубављу. Амин."

16 А чув Адам заједно са осталима такву беседу, гле, обрати се одмах Хеноху питајући га: "Али драги Хеноше, па шта је то што рече? Ако ја не разумем, како пак моја деца, ради којих сам те и заправо првенствено замолио да говориш, јер из твоје беседе истиче по моме схватању да на овај начин Господа ни не треба да славимо и хвалимо и захваљујемо Њему, јер сви ми и све на нама јесте Божје и из Њега је потекло?

17 Ако би овако неко хтео да слави и хвали Господа и да Му захваљује, па тада би сместа морао да ћути у сећању да се Господ у нама, Његовом делу, сам слави и хвали и захваљује.

18 Гле, па све на нама јесте Божја моћ и сила и ми смо посве Његово дело и живи делови из Њега. Гле, према томе, свако наше чињење не би било ништа друго до чиста дрскост према Богу ако бисмо мислили да ми чинимо када само Бог чини будући да на нама ништа није наше него једино Божје.

19 О Хеноше, ово штo рече, мораш приближити нашем разумевању, иначе пропадосмо сви у ноћи наше сумње."

20 А Хенох приметив такво неразумевање, удари себи о груди и рече: "О драги оци! Како то да вас ово чуди? Ко може да једе дрво дрвета пошто је превише тврдо, премда сладак плод долази од дрвета које је само по себи нејестиво? А када једемо плод, онда захваљујемо за плод, а не за дрво на коме је плод припремљен за нас.

21 А сада замислите да смо дрво и да нам се да, налик њему, плод, а будући да је дрво постављено да рађа плодове, шта би сада требало да захваљује Господу, дрво или плод?

22 Зар није плод Господњи дар љубави, који не може и не сме захваљивати, него само дрво као слободан закон мада је настало из истога плода зато што му је даље у непрекидноме низу дата сила одозго да рађа живи плод и у њему безброј њему истих.

23 А зар је према томе разлика у садњи ако узмемо дрвету изданке и засадимо их у земљу те поново буде дрво, или ако узмемо плод и метнемо га у земљу те такође буде дрво?

24 Гле, ми смо изданци и семе је благослов Божји, а ако спознамо да нисмо плод и семе, него само изданци и дрвеће како бисмо били благословени плодом и семеном, онда је велики глас у нама дани плод и Божје семе који за себе не сме славити, хвалити и захваљивати будући да јесте зашта треба захваљивати; ми смо попут дрвета и изданака, и зато морамо да славимо, хвалимо и захваљујемо у ономе што јесмо, а не у ономе што примамо, и затим свагда за оно што примамо да бисмо били потпуно слободни пред Богом и тиме одговарали Његовој светој намери. Амин."


55

1 Чув, пак, Адам и остали оци такву објашњавајућу беседу, гле, сви бише у чуду да је Хенох вичан да говори такве ужвишене речи мудрости, а при свему томе је толико скроман млад човек да никоме не изгледа да има тако узвишену мудрост, која штавише и Адама из себе самога приморава да ћути.

2 И Кенан узе реч и рече: "О оче Адаме, гле, до сада сам ја био виделац и морао сам свакога Предсабата да ти приповедам и растумачим моја и твоја виђења и предвечерња посматрања како на небеском своду, тако и на земљи како би их ти благословио и пренео својој деци.

3 А сада је Господ сопственом руком благословио и развезао језик Хенохов; гле, зато се мој језик више не усуђује мрднути пред тобом, осталим оцима и децом; стога нека и овај посао преузме љубазни, мудри Хенох; ако смо негда и купали његово тело јутарњом росом, сада је нама самима утолико потребније да нас он купа јутарњом росом свога духа, која обилно капље с његовог благословеног језика.

4 О Хеноше, купај ме према твојој милости одозго, јер признајем и спознајем да ће онај који не буде купан том водом пропасти и његов живот увенути као трава где није пала оживљавајућа кап.

5 Господ је само једноме дао сасвим како би други узели од њега колико год хоће да употребе; јер живот је, истина, дат свима, али не тако бесмртност; њу носи у себи само један за све, и онај који је хоће узети од њега, тај ће, као он, постати бесмртан; а ко је превиди, тада ће смрт узети његов живот у време када велики Господар својим српом буде захватио суву траву.

6 Ако ставимо руку на своје срце, добро примећујемо његово куцање у ваљано одмереним размацима; исто то ће и Хенох приметити; али ако питамо наше срце: "Куда куцаш, немирно срце?" Тада ћемо из истога добити тмуо, сметен одговор, који ће гласити довољно језовито: "Куцам непрестано о железна врата вечне смрти и ишчекујем великом стрепњом када ће, отворивши се, прогутати мене занавек."

7 А ако упитамо Хенохово срце, које исто тако куца: "Куда ти куцаш љубазно, одано благочестиво срце?", одговориће нам прејасним нагласцима: "Чујте браћо! Куцам непрестано о светла врата живота и пуно сам преслатке преубеђене извесности да ће се ускоро отворити како би ме примила у бескрајно изобиље живота из Бога, чија ме сада само мала кап росе надахњује и оживљава."

8 О оци, браћо и децо, да је тако видео сам врло често у мојим виђењима. А да не треба остати тако, то свакога учи сопствена љубав према животу; ми не можемо узајамно дати себи пошто немамо, али можемо узети од онога који има. Хенох је примио одозго; а ако хоће да нам да, и ако сме, на нама је да узмемо.

9 О Хеноше, зато само мрдни вредно својим језиком пуним живота како бисмо се сви окупали од табана до темена росом живота, која обилно исходи из духовног вечног јутра живота од Бога преко твога благословенога језика; зато, оче Адаме, нека уместо мене иступи Хенох и нека нам протумачи и ваљано покаже знакове живота на небу као и на земљи. Амин."

10 И пошто Кенан сврши такву добру беседу, гле, тада се подиже Адам и рече: "Кенане, предухитрио си моју жељу, зато нека Хенох учини укратко што сви желите, а ја страшно жудим за тим. Амин."

11 А Хенох се подиже сместа пун страхопоштовања и рече: "О оци, онда чујте! Звезде иду својим током и светлуцају час више, час мање; и ветрови дувају час с једног, час с другог места и иду својим путевима шумећи у даљину и често односе лаке облачиће, често читаве гомиле на својим клатећим крилима; и тако пада роса и киша и освежава траву; и њише се дрвеће са дрхтећим лишћем; и ми нигде не знамо узрок тога те бисмо хтели да лупамо главе; а када на крају дође род, тада кажемо: "Бог је своје стихије мудро водио јер је род испао тако добар" и тада нас мало брине куда су ветрови носили облаке.

12 Гле, то је и најбоље тумачење, јер што Господ чини, чини мудро, а ми при томе чинимо најбоље ако све безбрижно препустимо Господу и не тумачимо Његове путеве, него радије тражимо саме себе и живот у нама.

13 Гле, то је најбоље тумачење у којем је скривена сва тајна. Но, путем више о томе. Амин."


56

1 А како Хенох изговори своје кратко тумачење, гле, тада Сет поскочи од радости, загрли Хеноха и рече: "О оче Адаме, како је кратка реч љубави на светлој стази своје истине и колико је само пуна јасноће, живота, снаге и дејства.

2 А ако човеков разум трудно броји све звезде и тешко сумњајући трага за стазом ветрова и зури за током облака и хоће да поплаши спавајуће магле из свог благословеног мировања и прописно да провери капи росе и скоро сумануто и без духа да пита жбуње и све дрвеће како ли су можда током ноћи спавали да би коначно након свих тих празних испитвања исто тако слабо расудио као да је можда нагађао упола уверен о будућем роду да ли ће испасти добар, средњи или лош, уз то још увек засновано на дуготрајном већању, онда је јашта такво тумачење Хенохово чисто из небеса, које нас разрешава свих даљних таквих сасвим бесмислених и безвредних посматрања, до којих је сада стало по мом спознању баш толико колико до времена које је већ пре сто година прошло без трага.

3 О мили Хеноше, само ти настави да тумачиш знакове живота у нама, и убеђен сам да ће свима нама такво тумачење знакова користити бескрајно више него да смо кадри да разговарамо са свим звездама, сунцима и месецима, а да не разумемо ништа од онога што је узрок свег нашег померања и шта нам све кажу наша осећања и на који начин се вечна љубав можда испољава и јавља у нама и вечни живот преко ње.

4 О децо! То вреди бескрајно више него сва жетвена поља и воћке, на којима нисмо у стању да родимо ама ни једну јабуку или неки други плод упркос свим нашим посматрањима и тумачењима пред Сабат; и упркос свим нашим непотребним бригама Господ чини само што је саобразно Његовој љубави, мудрости и светлости.

5 О Хеноше, само ти говори и тумачи како би и наше укрућено дрво и наши изданци по Кенану убрзо родили плодове пуне благослова вечног непролазног живота, амин."

6 А по том се подиже Адам и рече: "Амин, благословен да си мој љубљени Авељ-Сете и узвишено благословен живи језик Хенохов и благословена сва моја деца која имају добро и благочестиво срце!

7 Али сада да идемо и верно посетимо сву нашу децу која раде и да им огласимо сутрашњи Сабат и да имају да очекују истог од толико узвишеног језика нашега драгога, мудрога и благочестивога Хеноха.

8 Господ нека сваки наш корак сачува од сваке незгоде, амин."

9 Након тога подигоше се сви, и Ева поред Сета као Адам поред Хеноха, иступише расположено из колибе; деца се сва поклонише пред старим домом свога оца, па га пустише да иде напред поред Хеноха; за њим следише Сет са Евом и за њом коначно остала присутна деца главнога колена.

10 Узев овако свој правац према истоку и превалив приличан потез, гле, доспеше до пећине из које је текао пречист извор; и ова пећина беше позната под именом "Адамов одмор", а извор под именом "Евин поточић суза". Овде се Адам свагда одмараше па се и овога пута овде увратило.

11 Пећина бејаше врло пространа, тако да су унутра лако могли стати двадесет хиљада људи; а главно ове пећине бејаше реткост да је наиме као прво била висока сто човечијих висина и више је била ходник кроз брдо него права пећина, ходник који беше толико изузетно чувен што је пружао пролаз према истоку кроз зелену и жуту кристалну велику брдску купу, у чијој средини се налазио извор-водоскок преко којег се кроз разнобојне кристалне призме пробијала светлост сунца у разноразном шаренилу.

12 Мада се светлост блеђе пробијала на разним тачкама и дивно осветљавала прилично дуги ходник, ипак је оно средиште са извором-водоскоком било чудновато дражесно најдивнији део ходника превазилазећи сувише све вама до сада познато.

13 Гле, зато и ова пролазна пећина беше омиљено место Адамово, и осим деци главног колена беше ретко дозвољено да прођу ову пећину, али не можда из зависти, него само из страха да се нечије лако узбудљиво биће не занесе да обожава такво чудесно место.

14 Пошто се ово главно друштво нађе у средини пећине, где је око широког, округлог, златног базена лежала гомила ваљано обликованих разнобојних клинова од племенитог кристала међу којима се један зваше "златна очева столица", тада Адам седе мало, па и сви остали смеше следити његовом примеру; само Хенох оста да стоји поред Адама.

15 А приметив ово Адам, гле, рече му: "Драги Хеноше! Зашто не чиниш што ја и остали чинимо? Гле, овде мени с десне лежи прилично удобан, зелени кристални клин; седи и одмори заједно са мном и осталима!

16 И Хенох учини одмах што Адам пожели, рече пак: "О оче Адаме! Гле, пошто си ми дозволио да мирујем на камену Сетовом, онда смем да учиним будући да је твоја реч виша од речи свих осталих отаца; а да сам ту сео без твоје дозволе, гле, тада бих се увалио у велику дрскост и заслужио бих да ме Сет и сви остали оци погледају срдитим очима. О драги оци, опростите ми што се усуђујем учинити тако, јер хоћу увек да поступам у послушности према свим оцима, и никада ми не ваља учинити нешто што би ме учинило недостојним њихове љубави, амин."

17 И Сет уста и рече обраћајући се Хеноху: "О мој љубљени, препонизни, скромни Хеноше, зар не знаш да си ти већ одавно дивно средиште наше љубави? Гле, гле, на мојој глави би сигурно себи справио седиште јер у нашим срцима си га уготовио себи већ одавно, а глава није ништа изврснија од срца.

18 Будући да смо теби већ дуго дали нашу љубав и живот домом, гле, зар би могао да нас брине хладан камен на којега ћеш сести? Стога буди само потпуно миран. Али гле, брине ме и сигурно и све друге нешто друго. Погледај ову дивну тачку! Драги Хеноше, пусти своме благословеноме језику сасвим неометено на вољу, амин."

19 А како Адам и остали чуше такву благочестиву жељу Сетову, гле, тада са свих страна одмах навалише на Хеноха да из свога срца каже нешто љубазно-добро и узвишено о ходнику.

20 И благочестиви и послушни Хенох, као и иначе, ни овај пут није чекао да понове питање, него одмах уста, поклони се пред оцима и упути следећу врло знамениту беседу свим оцима, наиме говорећи:

21 "О драги оци! Овде на месту одмора Адамовог позивате ме да говорим а да не знам шта и о чему да говорим? – О драги оци! До сада је увек био обичај, ако је један од другог нешто хтео да зна, да је носиоца тајне барем узнемирио питањем, чиме је истоме ставио до знања да још опет нешта не зна.

22 Међутим, ја сада треба да говорим премда ме нико ништа није питао.

23 Па нек буде тако, јер онда је мој језик слободан и може да изговори што моје око види у срцу у прејасним потезима усправљено са ужареним знацима; и ови знаци су живи потези вечне љубави и свесмилујуће милости вечнога, светога Оца у мени; па тако ћу, ето, из њих да говорим и водим бесмртан разговор из мога Бога и вашега Бога, из мога светога Оца, који је пун љубави, и из вашега светога Оца, који је пун љубави, милости и свег смиловања.

24 О драги оци! Ова пећина је верна слика човечијег срца како се односи према Богу. Где било уперили очи, не примећујемо ни једну тачку која не би била прозрачна, осим пода који нас носи.

25 Погледајмо навише ка своду који је светло обасјан хиљадоструко разнобојним светилима, и како дивно баш ова лепа светлост дивно осветлујући оживљава овај живи извор-водоскок.

26 Ко је кадар да исприповеда раскош која хиљадоструко промењена у тренутку већ изненади око видеоца, и свака кап која пада личи на звезду која је смело тежила навише к небу, па због казне за своју преодважну дрзовитост сагоревши беше од истог поново збачена.

27 Јест, ако уперимо наше очи према истоку, тада ходник светли нама у сусрет зеленом светлошћу; погледамо ли онамо откуда смо дошли, тада ходник сија нама у сусрет жутом и коначно светлошћу црвеном као крв; и тако наше око изненади увек другачија светлост, где год га уперили.

28 Па када се заситимо чуђења, тада кажемо обузети скроз-наскроз великом дивотом: "О велики Боже! Како је само узвишено лепо и надасве дивно све што си створио, Господе! Твоја дела поштујемо, те нас благосиљаш самим милим задовољством јер за нас си их створио, и зато се радујемо преко мере, те ћемо увек Тебе славити и хвалити што си створио тако дивне ствари за нас које си у Своме великоме смиловању нашао за достојне да назовеш Својом децом.

29 О драги оци! Што ово чинимо јесте исправно и поштено, али ако хоћемо само мало погледати у наше срце и питати га да ли је велики неимар ових узвишених ствари из Своје бескрајне љубави и мудрости баш ове узвишене чудесне ствари створио само за нашу чулну забаву, или да ли је можда нама у таквим стварима сакрио друге ствари, које најпре треба да тражимо и нађемо ради истинског прослављања Његовог пресветог имена – о драги оци, то је друго питање.

30 Гле, само једно сунце обасјава својим белим зрацима високо теме овог брда од племенитих кристала, али каквог ли дејства једне светлости сунца у овој пећини!

31 О погледајте навише, зар може неко да превиди безбројне облике које сваки немиран поглед већ бесконачно умножава, а ипак је све дејство једне те исте светлости; јест, сваки таласић у златноме базену, како се прелива хиљадама боја када кап која падне назад узнемири његову живост, а ипак је све дејство једне те исте светлости.

32 О драги оци! Гле, нама самима је Господ овде поставио веома велик споменик.

33 Ми смо ова пећина у нашем земаљском бивању с једним улазом од запада и једним излазом к вечноме истоку; у средини смо какви јесмо у обиљу земаљскога живота, и ступамо од запада овамо као деца у милост и смиловање, и не видимо ништа осим самога средишта живота пред нама не премишљајући да ова пећина живота није затворена, него нама свима итекако стално држи отвореним противположен излаз према истоку.

34 О драги оци, једноставна светлост јесте такође прељубак пламичак вечне љубави; наш вид душе јесте овај узвишени свод; овај извор јесте налик нашем духу, који непрестано стреми ка светлости, али стално буде одбијен с поуком:

35 "Шта ти немоћни стремиш навише, ту није теби пут, него остани или врати се у златни базен своје понизно послушне љубави, посматрај ту себе у проверавајућој варци своје светлости душе и буди свагда спреман да следиш току поточића ка истоку, тек ту ће те обухватити моћни зраци сунца милости и повући те увис као ватрене облачиће у потпуној слободи свог живота онамо откуда си дошао."

36 О драги оци, пошто смо већ у колиби мислили о знацима, нека се и ово тумачење урачуна у то, амин."


57

1 И чим Хенох сврши такву благочестиву беседу, гле, поново се подиже Сет и рече: "Да заиста, јесте како си ти, драги Хеноше, веома дивно рекао нама одано из једног узвишеног извора.

2 Јер примећујем увек на себи како стално скачем увис у својој мудрости, па када ме ова пуста покретна сила у оганиченој висини препусти мојој сопственој слабости, ој, тада увек падам назад налик овим капима у базен моје урођене ништавности, где одмах будем прогутан и понижен од обичајности и свакодневности и коначно повучен од природнога тока, па тек тада немоћно помало почињем да схватам велики закон којег је Господ веома надасве мудро и љубазно положио у целу моју природу да наиме ономе којему Господ никако није доделио крила за лет ваља остати сасвим понизно код куће у благотворном и корисном мировању и ту сачекати мирно и захвално док се вечноме смиловању допадне да и скромну капљицу, која увек ваља да сам сам, прими поточић и одведе је напоље према вечноме истоку, тамо где милост Господња вечно светли и где бескрајна љубав вечнога, светога Оца сигурно неће допустити да пропадне скромна капљица.

3 О драги Хеноше, реци није ли тако и да ли сам те овако правилно схватио? Јер верујем да је тако и верујем такође да нико није схватио другачије.

4 Зато покажи нама свима још кратко да је тако, или да ли је уопште тако."

5 И гле, Хенох, сав усхићен због Сета, оде до њега, загрли оца и рече: "О драги оче Сете, буди сав спокојан, јер добро си разумео глас вечне љубави како се преко мога дрхтећег, слабог језика разлила налик зрацима излазећа сунца.

6 Јер што говорим није моје, него вечне љубави најбољега, пресветога Оца, зато цело моје биће у свим деловима и силама треба вечно да слави и хвали Њега и надаље нека се ништа не нађе на мени, ван мене и у мени што не би било посвећено љубави, хвали, узношењу и захваливању према нашему толико надасве доброме, светоме и прељубазноме Оцу, од којега јесмо ми и све ствари преко Његовога великога смиловања.

7 И зато је и тако да човек из себе не може ништа чинити, а и не ваља му ништа чинити, премда себе и види поласканим и осећа благотворну свест вишег живота у својим тесним грудима, него налик капљици треба сасвим да се препусти само Господу, и Он ће га сигурно тако вући и водити како је Његовој вечној љубави и поретку најсходније а и за човека сигурно најбоље занавек, амин."

8 "Јест, тако је", рече Адам и сва његова присутна деца главнога колена, и Адам настави говорећи, "јер све што расте на земљи, рађа веома добро и повинава се смерно и скромно вечноме поретку нада свему моћнога Бога; када видимо дневно како зрак сунца врло моћно привлачи траву из тамног крила земље и исто тако биље, жбуње и све дрвеће, како управо моћно благ зрак сунца из влажних дубина и мора врло љубазно према своду уздиже себи облачиће испуњене благом светлошћу и коначно их прославља и преображава и, будући сами слични светлости, уопште их више не примећују наша груба чула иако су вечно непролазни оку духа, и премда је ово само одговарајућа земаљска слика, ипак има пуну једначину са узвишеним поретком човека, коме је дато чувствено и душато тело како би у њему племенит плод успевао по вечноме поретку к вечноме животу у Богу, као што зачеће успева из душе кроз моћи љубави из Бога и Његовог поретка до новог бесмртног плода.

9 О децо, гле, Господ нам је ваљано спремио беседника и отворио му очи и преко њега нам је више ослободио уши, тако да сада већ почињемо да разумевамо велике намере светога Оца на нама, и пошто смо овде врло добро и пријатно чули мудар смисао овог мог најдражег места, хајде да пођемо даље, јер земља у себи има још многа непозната блага, па нека нам буду будућа наслада духа, амин."

10 И гле, тада друштво првих људи земље захвали у тишини Мени, па се диже и пође према истоку ка излазу и ту кроз мало сужење на ведру чистину, где се мало задржа и загледа сасвим зачуђено за жуборећим бистрим поточићем; и видеше даље доле нежну маглу како се журно узноси из поточића ка слободним просторима светлост те видеше како се преображени топлотом сакрише од њихових погледа; и сада сви разумеше ову представу природе и спознаше себе благотворно у томе; и зато хвалише Мене у дубини свога срца и ликоваше преко мере па се упутише коначно преко прилично широке планинске равнице, где пребиваху многе породице, а када ови још издалека угледаше пребелога праоца, похиташе јатомице ка много утрвеној стази и даше се благословити од Адама, па хвалише Моје име тако да звук њихових гласова заори далеко преко удаљених планина и позва сву децу која тамо пребивају на наредни дан мира, Сабат, када ће се опет Мени запалити дужна жртва.

11 И гле, тако оци одоше раздраганим срцем још веома далеко, где им једна снежнобела стена, која се пружала под облаке, кратко пресече пут те ту поново поседаше на земљу окружени хиљадама деце, који се сви марљиво трудише да својим оцима главног колена донесу свакаква освежења, и свако би се обрадовао ако би само благосиљајући такли њихове срдачне дарове.

12 Гле, на овом одморишту погледа Адам навише к високим и далеким врховима овог стеновитог брда, које се пружало под облаке, и мучаше најдуже удубљен сасвим у себе, и нико се не усуди питати шта ту види, те сместа занеми на неко време гласно ликовање деце, јер сви приметише сузе у очима оца.

13 И сви размишљаше тамо-амо шта ли овде намерава и осим Хеноха нико не примети шта се збива у души Адамовој.

14 Коначно склони своје очи с великих стрмина стеновитог брда и тихо прегледа пристигла јата своје деце и рече коначно сав ганут:

15 "Ах! То је све моја сопствена кривица! О велики, свети, праведни Боже, зашто допусти да моја кривица нарасте таквом гором? – Још живим и гора досеже већ скоро до неба; колика ли ће тек бити све до краја свих времена?

16 Сада на Предсабат окружен хиљадама деце гледам овде мирујући уз тврђаву моје кривице; и тако ће негда задњи човек овде усамљен, огољен од свих живих створења и деце, испаштајући моју кривицу, тужећи гледати навише к вечним врховима сјајних светова у бесконачности Божјој и с великом чежњом очекивати да гора падне на њега, да га смрска и под својим кршем закопа задњу кап мога великога дуга.

17 О децо, гледајте, тамо горе где се још увек пуши и гори, тамо сам настао и згрешио наочи Бога и земље.

18 Тада још бејах савршен и свако створење бејаше ми подређено и разумљиво од средишта земље навише к високом задњем свету светова, којег неће досегнути највећа мисао неког духа.

19 И – шта је кривица направила од мене? – Шта сам постао у ноћи свога греха? – Ништа до задњи црв у прашини земље, који једва да је у стању да вуче са собом ово мало бедна живота у себи.

20 О децо! Ако би неко од вас могао да падне од задње далеке звезде висина до задње далеке звезде дубине, гле, једва би скочио као цврчак према паду с моје висине до ове безимена дубине.

21 Постављен сам тамо горе већ у своме земаљском почетку ради највећег понижавајућег самоспознања, и спознах себе и падох зато још дубље; да, све довде сам морао пасти, и моје ноге још дубље преко Кајина.

22 О, безименог пада! – Ја који осим Бога нисам имао себи равна морам сада да молим своју децу за поуку и хлеб.

23 Али шта је, ту је; нека буде у име Онога коме је благоволело да од мене учини што јесам сада наочи свих, амин."

24 И када Адам сврши овакву тужну беседу, гле, заплака, и његово тужно стање ожалости све присутне осим Хеноха; а Ева двоструко теже осети на својим прсима бреме које ожалости Адама, али покуша сакрити своје сузе како плачући не би још више ражалостила срце Адамово, и тако ово тужно стање потраја време од скоро часа; а Сет приђе, обриса оцу сузе са лица, и рече:

25 "О оче, не плачи, што ти је Господ ово учинио; да си лош отац, зар бисмо могли да те љубимо?

26 А ми на теби никада нисмо нашли нешто лоше, него све што смо нашли на теби и што смо примили од тебе бејаше добро и остаће добро, и зато сви заједно увек спремно приносимо теби љубав и дубоко поштовање као истинску детињу жртву захвалницу; зато, драги оче, буди спокојан и не жалости се премудрим вођством свемоћнога, прељубазнога, пресветога Оца.

27 Па ти си нас све сам учио да што Господ чини, јесте све ваљано учињено; а ако је такво што учинио на свима нама, зар би могло или требало бити другачије него добро учињено? Па је зато непотребно бринути се ако су Господњи путеви другачији посредством љубазно-мудрога и моћнога управљања него што бисмо их ми некако подесили нашој бескрајној ограничености.

28 О оче, ако ти је икада била додељена пуномоћ да су морали да те слушају чак сунце, месец и све звезде, доделио ти ју је једино Господ све моћи и силе, и стога не беше пуномоћ из тебе самога, него пуномоћ из Бога.

29 А што је Господње, па то Он сигурно поново може узети по Његовом љубазном и мудром поретку; и тако Господ према Његовој љубави и мудрости чини ионако само најбоље и сврховитије за нас, који се сви услед Његовога великога смиловања смемо назвати Његовом децом.

30 А ако је Он Отац свих нас, зар би према Његовој бескрајној љубави и отуд следећег неограниченог смиловања Своју децу икада могао заборавити?

31 О оче, зато разведри поново своје чело и развесели своје срце и дозволи овде драгом Хеноху, чим се деца опет удаље, да баци понеке погледе његове зоре на све ствари овде како би се преобразиле па постале пашњаком за нашег духа преко његовог језика који извире животом.

32 О оче, зато се разведри, амин."

33 И гле, пошто Сет сврши такву корисну, утешну беседу, тада га Адам погледа разведреним срцем и даде знак Хеноху да изиђе усусрет Сетовој жељи и осталој деци главнога колена, али тек пошто се остали удаље осим једног црне косе, који није припадао њиховоме племену, него тек за време успео се из дубине и пун знатижеље умешао се уз Адамову децу, пошто га је још усто велики страх од Ламеха нагнао да бежи као смртник к планинским бесмрницима.

34 Па чим Хеноху даде знак, гле, као што је у таквим приликама одвајкада био обичај, Енос, Кенан и Махалалел одмах усташе и дадоше на знање деци да се на Сабат пре рођаја нађу на познатом месту пред Адамовом колибом, да донесу своје дарове, а сада да изволе удаљити се накратко, пошто тако гласи очева жеља ради кратког одмора свога срца, а када се да знак, нека се сви опет сакупе и отпрате оца до деце поднева, а оданде да се поново упуте у своју домовину.

35 Пошто ова тројица обавише свој посао и вратише се на своја места повевши по вољи Адамовој црнокосог за собом, гле, тада се прво подиже Адам и упита странца:

36 "Шта те је отевши смрти довело овамо? Одговори или бежи с лица оца отаца земље, јер у твојим жилама тече смртна крв и на твоме чели се још јасно види Кајинова смртна белега на Авељу, зато говори ако си кадар или ако твој језик уопште уме да говори, амин."

37 Странац се, пак, сместа баци пред Адама и промуца врло плашљиво неколико испрекиданих гласова, који никоме нису били јасни осим једино Хеноху.

38 А Сет рече Адаму: "О оче, гле, твоја праведна ревност умртвљује земаљскога сина, зато повуци милостиво и с пуним благословом твоју праведност и реци да га живахни Хенох оживи како би затим био кадар да задовољи твојој поштеној праведности, амин."

39 И Адам допусти што заиска срце Сетово и рече Хеноху: "Гле овде једног мртвог из дубине! Оживи га и развежи му језик како би свима нама огласио тежњу свога срца, амин."

40 На шта се Хенох сместа диже и своме језику да следећи израз говорећи: "О оци, како то да овог човека називате мртвим земаљским сином када живи попут нас и само је убог човек из дубине? Ако би се, пак, нека болесна животиња упутила пред наш дом, онда је не бисмо отерали него неговали док оздрави.

41 А ако сада убог, изгубљен човек из дубине под великом тегобом прибегне нама, остављамо га да се наочи нас ваља у прашини као црв, премда смо сви видели да је дошао жив до нас и сви ми добро знамо да сваки живот исходи само из Бога и постоји такође само у Богу.

42 О драги оци, зато дајте да овај човек устане како би спознао великога Бога на овим висинама, јер љубав великога вечнога светога Оца досеже сигурно даље него што наша највећа мисао икада само најмање може схватити.

43 А зар да ова бескрајна љубав не такне и децу дубине? И ако је једно узвукла до нас, онда није на нама да такву сиротињу одбијемо, него да је прихватимо као да је расла тамо горе где се још пуши и гори, куда понекад неразумно упиремо наше погледе и мислимо камен је наша кривица или ми каменова.

44 О, безначајно мало је стало до тога колико високо и далеко је израстао такав камен зато што је само камен, као што ћемо ми остати бесмртна деца Божја, он пролазан, а ми вечно непролазни; али све је стало до наше љубави, која не треба да искључи ни једно створење, а најмање убога брата из дубине јер смо само деца љубави и у томе деца Божја; зато чинимо сходно томе да будемо истини и достојни што треба да будемо, амин."


58

1 И гле, после свега се по жељи Адамовој Енос саже до земље и усправи црнокосог па замоли Адама и Сета за дозволу да пре отпутовања с тог места сме казати неколико речи до чега му је стало.

2 И са свих страна му изиђу у сусрет да само говори што му је драго.

3 И гле, тада се поклони Енос, захвали за дозволу и усмери к свима следећу знамениту беседу, која гласи овако:

4 "Оци и децо! Управо ми паде на памет велика мисао и сада трајан зрак снажне муње приања у мојој јако узбуђеној души. Сањао сам једном – било је то када сам једном преспавао рођај и за то добио благ прекор – да се управо као сада налазимо овде и посматрамо овај диван крај и да се веома радујемо нашој многој деци, коју и позвасмо на предстојећу жртву Сабата; и ево гле, радујући се тако, дође међу нас један који је јако светлео тако да се сви запрепастисмо његовој јакој светлости; међутим, тај нас не остави дуго у нашем ужаснутом положају и откри се пред нашим заблеснутим очима.

5 О оци и децо, тај који се открио би Авељ и доведе једног сличног човека пред лице праоца и рече веома благом беседом:

6 "Чуј оче! Изузев мени Кајин никоме није учинио ништа нажао осим што је за тебе страдало моје тело; гле, опростио сам Кајину све од срца и могао сам то утолико лакше пошто никада нисам био киван на њега и пошто је у касније доба побегао од свога сина Ханоха и дошао према подневу на обалу највеће воде земље и ту гинуо од жеге, глади, жеђи и страха с врло мало својих спашених; гле, тада сам с дозволом вечнога светога Оца својевољно придошао, открио му се и нашао га у сузама великог кајања, и сажалио сам се до сржи, па га поучио да плете непромочљиву корпу, те одвео њега и његове преко валова у далеку, плодну и сигурну земљу.

7 И учинио сам такво што још са више његових потомака из Ханоха који су били боље нарави.

8 Но, никада се нисам усудио да само једнога из Ханоха, великог града Кајиновог, доведем теби, о оче, јер сам добро знао твој праведан гнев над главом Кајиновом; међутим, знао сам и шта је Господ рекао Кајину када је овај бежао преко широке земље пун горког кајања када га је уверио говорећи: "Ко би убио Кајина, да буде седам пута освећен!"

9 А сада ти доводим такође по вољи Јеховиној избеглицу из дубине који тражи Бога; зато дај му што тражи и прихвати га свом очинском љубављу, јер и у његовим жилама тече твоја крв.

10 Пробуди га својим благословом и Господ ће пробудити твоју децу како би затим врло дивно проповедали Његово име деци у дубини за могуће спасење земље."

11 О оци и децо! И тако сада видим истог човека међу нама како сам га видео тада, и видео сам управо светлећег Авеља да напушта ово место, и Хенох виде заиста такође, зато и ћуташе, и тиме сам окончао ово што ми је стало. Мислите и чините што вам је драго, амин."

12 И Хенох сместа свечано потврди реч Еносову са "Да, тако је било и тако јесте".

13 И гле, чув Адам такво што, зачуди се сав и упита жељно: "Где је Авељ стајао?"

14 И Енос и Хенох показаше истовремено на једно те исто место, па им тако Адам чврсто верова пошто нису погрешили у истовременом показивању места где је Авељ стајао своју оданост и љубав пред Адамом.

15 А затим још тајом се увери од обијице у лик Авељев, и пошто се описи сложише и по тој тачки и ваљано описаше његов лик, Адаму не оста ни мало сумње да сместа прихвати пуну истинитост овога виђења.

16 И на тај начин убеђен, Адам сада ускликне: "О Авеље, којег ми доводиш, прихватам, био и сам Кајин!

17 Зато ми га доведите овамо, слабог штићеника Авељевог, како бих га благословио и примио га међу нас и да му покажем у себи првог нерођеног него непосредно из свемоћне руке већне љубави потеклог човека земље и матеру свих људи, која је из мене потекла, и коначно Онога о којега величини, моћи, светости и љубави верно сведоче све вечности и бесконачности пуних бића као и сви ми будући да нам је дат вечан дух из и од самога Бога."

18 Затим му доведоше црнокосог и Адам га такне и благослови га трипут и упита га које му је име а овај рече: "О велики, узвишени првенче Божји, великога цара земље, мудри оче свих отаца земље, опрости мени сиротоме бегунцу из дубине, који сам руком светле особе отргнут из убилачких шака Ламехових и доведен овамо, гле, немам имена, јер био сам само радећи роб, и ти у дубини немају имена, него зову их као животиње празном неартикулисаном виком; смеју само разумети речи, а не и рећи; ако би неко хтео да превали разумљив глас преко језика, сместа би своју речитост платио грозном смрћу.

19 Зато се не срди што ја сироти роб теби не могу дати што тражиш од мене; јер гле, у дубини се дешавају грозоте и ваљда нема никога који би био сигуран живота; јер ма куда да се ко упути бежећи, сместа га сустижу Ламехови пандури и редови, и како буде ухваћен, убијају га најгрозније без милости и сажаљења.

20 О велики оче отаца земље! Тамо доле збива се тако да грозоте које се тамо чине ниједан људски језик није у стању исказати. Грозно убијање немих робова јесте још најмање јер се још може означити неким именом, али тамо се чине и безимене грозоте, али такво што приповедати теби, ваљда се никада нећу усудити како се тиме висине не би опоганиле, амин."

21 А чув Адам са својом децом такву приповест од безименог, запрепасти се страшно и већ хте изговорити клетву над дубином, међутим, безимени му паде у тешку, гневну реч, говорећи:

22 "О задржи ову злокобну реч, добри оче отаца земље, јер чуј, онима доле није стало до твоје клетве, јер клетве имају преобилно; Ламех је довољан свој земљи; јер ако би велики цар изнад звезда хтео да загрми своју прегорку клетву преко земље, само би требао да пошаље још једног Ламеха земљи, и ти, оче отаца земље, буди уверен да пре него што сунце сто пута изиђе и зађе ниједно живо биће неће досађивати земљи осим Ламеха.

23 Зато, о оче отаца земље! Што би хтео ваљда да прокунеш, о чуј, ту радије благослови дубине грозота оптерећене тешком клетвом, јер ако би мрачно тле грозота хтео да повећаш клетвом, тешко, тешко онда сиротим и немим радницима дубине!

24 Њихова обилно проливена крв ионако већ вапи попут хучећих олуја навише ка звездама за осветом, а ако би уз то још хтео да клеш дубину, тада би крвави валови ускоро изволели да запљусну свете врхове гора.

25 О оче отаца земље, ту благослови, о благослови где би праведно хтео да клеш! Амин."

26 И гле, чув Адам такву молбу, буде ганут, похвали безименог младића и упита га: "Чуј сироти сине из крви Кајинове, будући да у дубини ниси смео да говориш, како је твој језик стекао скоро Кенанову гипкост?

27 Јер говориш као да си већ одувек међу нама посвећен појац Божји и твоје су речи ваљано одмерене и исказују увек прави смисао; реци ми верно откуда то теби?"

28 И гле, сместа се безимени прибере и одговори: "О оче отаца земље! О чему упита чудећи се моме разрешеноме језику, томе се радује моје младалачко срце да се дичи пред тобом оцем најмудријега учитеља.

29 О гле и чуј, учитељ који ме је учио да штогод мудро говорим беше онај који ме верно доведе овамо пред тебе, оче отаца! Знаш га и знао си га пре оних који тебе овде верно окружују слушајући и чекајући; беше то Авељ, твој светлећи син, који вишим животом проживљен одреши мени мој запирући језик како бих био вичан да говорим врло ретке облике истине пред тобом допадљиво као и пред свим твојим потомцима испуњеним милошћу и благословом.

30 О оче отаца земље, сада знаш све што је теби пре могло звучати страно, о, зато пусти мене, сиротога и туђега избеглог дубине овде на светим висинама да тражим у вашој средини моћног Господара пуног права и пуног доброте, о којем тако дивно сведоче све звезде, месец и сунце.

31 О оче отаца земље, реци љубазно амин."

32 А чув Адам такву беседу, буде толико ганут да не мога рећи ни реч и очи му се испунише радосним сузама сажаљења.

33 Коначно се, пак, савлада и рече сав ганут безименоме: "Чуј, драги странче из дубине грозоте, када тако стоји с тобом као што си ми својим језиком потврдив обзнанио да никако не сумњам да није тако како си исказао и већ тим ти је Бог дивно указао тако велику милост, онда ваља да ми, Његова деца, не поступамо другачије на теби но што је наш велики, свети отац поступио на теби у Његовоме бескрајноме смиловању, зато нека ти буде како твоје срце жели.

34 И види овде мени с десне такође врло младога Хеноха; гле, он је сада благословен беседник Божји; нека буде твој наредни учитељ у Богу, нашем прељубазном Оцу и Господу бесконачности.

35 И пошто надаље немаш имена, то ћу ти ја дати име по којем ћеш се звати Асмахаел, то је "Одани Странац Тражећи Бога"; јер овде свака ствар мора имати име, и свака радња – реч, и ваљано да буде означено свако својство и особина, и тачно се мора означити како, када, где, зашто и чиме нешто јесте и догађа се; зато утолико мање човек може да хода без имена.

36 И свако име мора тачно одговарати ономе који га је примио; а ко прими име, нека верно живи по њему, иначе је лажа пошто не поступа како му гласи име; и пошто сада имаш име, спознај га најпре те по њему поступај одано, иначе ћеш бити лажа наочи Бога и све његове деце и осрамотићеш се пред сваком честицом прашине, која свакад одговара своме имену.

37 И тако те сада благосиљам још једном и кажем теби: Асмахаел! Ја Адам, први човек који је на овој земљи потекао из руке Божје, вечнога, светога, прељубазнога Оца, благосиљам тебе попут моје деце како би верно носио своје име.

38 И тако ти пружам своју руку и подижем те својој деци.

39 И сада, децо моја, учините по моме примеру и будите његови оци, а ти, драги Хеноше, буди његов брат и учитељ.

40 Ти Јареде да га примиш под свој кров за стално место Хеноха, који је постао житељ моје колибе.

41 Господ да ти отвори срце и сва чула своје душе за вечан живот свога духа у Богу, амин."

42 Нато се Асмахаел сместа баци доле ка ногама Адамовим, пољуби исте и захвали прегласно за тако велику милост, која му се удели на висини Моје деце, јер и сместа поче примећивати у себи дејство благослова, зато и поче тако ликовати говорећи:

43 "Асмахаел, какво дивно име које ваљда још нисам достојан носити; али мним да име дато у почетку примаоцу законски намеће обавезу, светог судију (велику живу заповест), да следи истог колико год решење указује стазу, макар као носилац везујућег имена морао и да следи веома далеким постављеним путањима сунца и звезда, итекако би морао одано да изврши, јер га је снашла тако велика милост, чак да је и више постављен милостив захтев светог имена. О оче и оци отаца земље, ономе који је био приморан да се често бори са смрћу, о чујте, заиста му није тешко да следи путу вечнога живота; и ако је ко у мрачноме муљу гнусобе греха стално борећи се бедно морао прокрчивати пут ка оскудној светлости и још оскуднијем животу, које је често већ у нежној клици угушено мрачном сумњом, о чујте, како му је лако следити живо светлом путу до живота.

44 О дивна имена Асмахаел, прелепе звезде која ме води тамо нагоре к вечним, светим висинама светлости и живота. О чујте, узалуд дошљак неће сада носити тако светли дар такве милости, амин, амин; ту кажем амин."


59

1 И пошто Асмахаел сврши, тада се поново диже Адам сав ганут и рече: "Хеноше! Гле, сада ред поново долази на тебе. После свега овога ваља чути речи из висине како бисмо све наредно поступили савршено по вољи Господњој; јер гле, учинио сам своје по мишљењу своје љубави, међутим, наша љубав није свагда чиста те није увек сигурна па успех њенога поступка не бива свет; зато је посебно сада време да ти, драги Хеноше, даш да сви ми чујемо живи глас из тебе.

2 Дакле говори и покажи нам праведне путеве свога штићеника, амин."

3 Кад Адам ово рече, гле, сви усташе и поклонише се Адаму и захвалише му што то наложи, а посебно Сет скоро цупкаше од радости јер беше Хенохов највећи приврженик и обожавалац његове речи; па се не мога уздржати док Хенох не проговори да му добаци неколико бодрећих речи говорећи:

4 "О драги Хеноше! Гле, чему моје срце већ дуго чезне, сада је извршио добар и праведан поредак преко мога оца и преко вашега оца; о, радујем се одвећ да чујем по том питању свету вољу; јер истина је, чинимо често штогод што мислимо да је добро, али сасвим је друго питање да ли је већ добро и право зато што нам се чини таквим.

5 И управо то је што треба да нам покажеш, зато проговори из свога живота из Бога у теби, амин."

6 Потом се подиже Хенох и упути свима следећу беседу тек пошто се у срцу обрати мени казав наиме прво у себи:

7 "О пресвети, прељубазни велики Оче, Господе и Боже, дај мени најслабијем Твоју милост како бих свом љубављу и понизношћу верно могао да откријем Твоју вољу оцима и да им дам из Тебе изобилно чему жуди срце њихово.

8 О пресвети Оче, али само Твоја пресвета воља нека буде вечно, амин."

9 И гле, на то пробудих Хеноха сасвим, и он проговори како следи говорећи: "О драги оци! Да такво што желите, дашта је право и савршено поштено јер Божја љубав иде изнад свега и Његовој вољи су подређене све ствари, али што ме позивате да вам откријем у својој слабости оно што све вечности вечно неће обухватити и схватити, гле, драги оци, то за вашу очинску част није праведно и поштено.

10 Зар мислите да је Господ слабашан и избирљив да једнога човека цени мање од другога ако један као и други чине по Његовој вољи? О оци, ту се страшно варате, и није тако.

11 Погледајте навише ка светлим просторима бесконачности! Ко међу нама може рећи да не може да види далеке струје светлости и све ствари које су њом оптечене? Чије ухо не чује и сам тих лахор када пири преко увела лишћа? Или да ли је можда когод међу нама коме нису дата сва чула у најупотребивијем стању и срце, које живо осећа?

12 А ако нам је све то својствено без разлике што је све од Господа, зар ће когод бити мање или више Господњи ако је од Њега потекао и поново хоће да иде Њему? – О оци, зар би неко дете могло да вам дође да добије свети савет, а ви га не бисте саслушали и не бисте дали што му користи?

13 А пошто сте као пали људи већ милосрдни чак према странцима, колико пре ће најбољи, пресвети Отац учинити вама што вам користи и радо дати чему је свакога ваљано оспособио.

14 Зато не мислите да сам ја изабран орган живе речи Божје, о не, то нисам, него ви сте штавише. Само се обратите Њему, и сигурно ће вам бити што је Господња воља, амин."

15 А затим ћуташе Хенох удубљен у себе и тиме и у Мене, и од Адама до Јареда осим Асмахаела нико не знађаше шта ће са овом кратком беседом Хеноховом, па упита један другога: "Шта треба ово да значи? Шта је Хенох овим хтео рећи?

16 Нама ваља попут њега казати реч живота из висине Божје? Нек разуме ко разуме, ми, пак, не разумемо.

17 И тако иђаше од једног до другог и сви се зачудише надасве овој овога пута сувој краткоћи. Чак се и Сет страшно изненади што их Хенох све скупа овако кратко отпреми.

18 "Јер", рече Сет, "шта нам вреди бити упућен на самог себе, када и без Хеноха знамо шта смо кадри, а и знамо докле нам је свима приступачан Господ у Својој љубави и колико смо одвајкада чули Његову реч, јер она припада љубави као што мудрост припада милости.

19 А како неко да најпре љуби Господа и да говори из Њега докле није примо љубав и реч од Господа? А ко се од нас може подичити тиме осим Хеноха? – Као да не знам шта ми је својствено?

20 Истина, сви имамо милости да будемо Божја деца и неоспорно међу свим створењима изврсну способност као људи да будемо људи, и као такви имамо иста чула и употребљавамо их на један те исти начин, али нека свако пита самог себе да ли том заједницом чула и милости сваког увесељава исто баш исто или на један те исти начин?

21 А отуда постаје јасно да се свакоме не додељује чак ни једнако милости, а камоли једнако љубави? То се види утолико јасније када се дугим искуством зна како се љубав непостојано односи са сваким предметом ког обузме и каква се уз то тражи повученост и велико пожртвовање како би се у било ком погледу постало чврстим у љубави.

22 Мада овим нећу и не могу казати да због тог не можемо постати све чвршћи у љубави према Господу, али ово је коначно јасно да нам се даје једино милости а уместо љубави једино способности да милошћу стекнемо љубав па тек да је примимо у себе; али пуком жељом нам се никада више неће уделити колико год ова жеља била чежњива; једном речи, ако се Господу свиди да некоме да љубав у обиљу као Хеноху, онда је то Господње решење милосрђа и никога неће питати за савет када неког хоће да испуни тиме; али чујте сви, правило није уопште, и ми можемо да пожелимо шта год хоћемо, а Господ је у томе ипак једини Господар и чини и поступа по Својој неистраживој мудрости како благоволи, а ми смо само сведоци онога што чини пред нама и за нас.

23 И ти, драги мој Хеноше, схвати добро ове моје речи и по њима збори; јер твоју велику скромност добро знам и због твоје понизности си ми постао толико драг, зато убудуће не мораш бити толико скроман те нам показивати своју велику понизност када се ради о служби коју си дужан Богу и нама својим оцима; јер гле, знамо сви већ дуго да си такав, а Господ још бескрајно боље од нас; зато ти је и доделио љубав трајно; и зато више не мораш да нам пружаш нове доказе; него што смо те изабрали учитељем и говорником Божјим, догодило се дашта само услед таквих твојих врлина; и тако пред нама можеш да говориш без бојазни као што си већ пуно пута чинио наочи свих нас.

24 Осим, ако ти је то што си пре рекао заповеђено од Господа да говориш, онда ни ниси могао говорити другачије и учинио си добро што си тако говорио.

25 Али када премислим да си говорио опомињући нас да се сами обратимо гласу живота из Бога, гле, зар не може Бог исто тако као ти и могао би наша срца итекако упутити на оно што си ти учино?

26 Али пошто си на тај начин већ почео да говориш из Бога, гле, онда није довољно да нас само суво упутиш на Онога од кога су, свакоме од нас добро знано, све ствари, него пошто је Господ веома посебно уделио једнога на корист свих, онда нека у том изобиљу колико ваља прискочи онима који су у овоме или ономе погледу мање додељени; тек тиме ћемо пред Господом заиста изнети на видело да смо стварно деца Његова.

27 Гле, зато и скромност и понизност има и мора да има своје врло мудре и корисне границе.

28 Узми само прилично природно: Гле, када нам је отац обзнанио своју телесну слабост, а ми да смо од саме претеране понизности зазирали да му дамо што му је требало у својој природи, о, шта би му вредела наша претерана понизност ако се нико не би усудио да му пружи јело и пиће.

29 О гле, истинска понизност зато никада не сме иступити из подручја делања из љубави, ако ће заиста бити благоугодна Господу; и зато смо обавезни да прискочимо у помоћ увек када год обзнанимо један другоме да требамо један другога у овоме или ономе; а што се тиче упућивања Господу, дашта је право и поштено да јачи опомиње слабијег, али да не изоставља све дотле док други не каже: "Гле, сада је Господ и мене пробудио".

30 Хеноше, гле, још ти то нико од нас не може рећи јер сви ми нисмо ништа пред Богом; зато прогнај своје непотребно и мисли у обиљу своје љубави на оно што нам је свима најпре нужно у овом положају како бисмо сасвим могли да се нађемо праведни у љубави пред Богом.

31 О не оклевај и задовољи нашу љубав у Богу, амин!"


60

1 И гле, пошто Сет ово каза, подиже се Адам и рече: "Реч Хенохова беше тврда реч, а реч Сетова мека реч!

2 А ако јесте да сте обојица говорили право, само један високо, тврдо и неразумљиво, а други нежно и ваљано разумљиво, онда с моје стране ниједан није оптужен; али то је да деци не треба дати јело за које им још нису израсли зуби, и, Хеноше, овај пут је твоје јело претврдо, зато ће бити на теби да пружено јело тако смекшаш да га можеш јести с коришћу."

3 Затим се поново диже Хенох и свима поче упућивати следећу знамениту беседу, наиме говорећи:

4 "О драги, врло поштовани оци! Да је отац Сет тако благонаклоно према мом лицу говорио наравствено и пун достојанства, то је истино, право и поштено и показује сасвим јасно да је човеково поново човеку, јер тако је воља одозго; и по томе свако има право љубави да другоме прискочи у људским стварима, и то утолико пре у време невоље и захтева, и онај би једва био вредан бити човеком ако би га само неки ташт разлог спречио да чини и говори шта је по вољи обавезе и љубави.

5 Међутим, о драги и врло поштовани оци, реците или питајте сами себе шта би у том случају ваљало чинити ако би ми праотац Адам на неко питање деце, како сам не би морао да говори, дао кратак, тврд и дубоко одређен одговор упућен њима, а деца не схвате одговор и ја, који сам пренео, такође не од себе до сржи него само онолико колико би ми праотац објаснио под условом заповести да засад не пренесем објашњење да дечја срца у сфери свога размишљања не буду сувише трома него све пробуђенија; а ако би утом деца због нешта тамнога одговора навалила на мене и присилила ме да говорим разумљивије и јасније, о оци, судите сами чији је захтев овде већи, праочев или превремено знатижељне деце?

6 О оци, не можете да ми не одобрите ако бих својом справедљивом уздржљивошћу ваљано сачувао заповест праочеву све до времена његовог благовољења, као што сам данас пре рођаја учинио своме телесном оцу Јареду будући да је реч праоца већа од свег пожудног захтева све његове деце; и ако сам био ћутљив, нисам ли учинио узвишеној обавези што јој је било право?

7 А како то, будући да знате да када говорим не говорим из себе него из Господа, да ме прекоравате као да сам говорио из себе када још од јуче можете да имате речит доказ колико је видљиво близу Господ пратио мој слаб језик?

8 А будући да нисте питали мене него Господа преко мене и тиме вам није стало до мога него до Господњег гласа, питајте се сами коме је упућен прекор.

9 Зар могу чинити више него што је Господња воља или зар могу дати више него само колико сам сâм примио?

10 А и да сам примио изобилно, а Господња воља да ми стави одређене границе да вам засад кажем само колико сам и управо тачно учинио, будући да је Господ такво што намерно мудро захтевао од мене, и тако сам послушан Господу у сваком страху и љубави, о драги оци, реците и судите сами да ли не поступам право ако вољу Господњу држим вишом од сваког бескорисног захтева људи, који заједно према Њему нису ништа и без Њега ни ништа не могу, а с Њим све?

11 О оци, гле, за мене је прекор излишан као према дрвету које не рађа друге плодове до оних које је Господ ставио у њега, били слатки, били горки. А што се тиче Господа, реците где је биће које вечно неће одобрити сваку Његову реч, коју читаве вечности тешко да ће разумети?

12 А ако ме питате из Господа, онда и верујте да из Господа говорим, а ако ко сумња у своме срцу, тада је ионако узалуд свако питање и одговор пошто нема вере и не верује своме сопственоме срцу.

13 А како неко да постане чврст у љубави преко свога брата када се његово срце колеба у Господу? Зато имајте поверење у реч Господњу да будете чврсти у љубави.

14 Истина, син није над оцем, а када Господ говори са сином, онда син припада Господу, и не ваља оцу да се ожалости због гласа Гоподњег у сину.

15 Ја, Асмахаел и Авељ смо вам ионако обзнанили вољу Господњу, која је чудо за све нас; чему онда још питање? Него овде ваља поступити у љубави и вери у Господа и што је преко, нека је вечно Господње, амин."


61

1 И пошто Хенох сврши такву беседу, гле, тада се поново сместа дигну Сет и рече: "О, шта смо и шта можемо? Ништа!

2 Када разговарамо међу собом на човечији начин, тада нам се чини мудрим, али сада ми је постало јасно да је сва наша мудрост пред Богом чиста неразумност, која Њему сигурно није угодна.

3 Чујте, зар моја пређашња беседа није била таква да потиче из најплеменитија човечија срца? Шта је сада? Ништа до празна неразумност, и ја личим згранутом који са својим мислима расут по свему свету пита у своме дому о својој колиби.

4 Али зашто, зашто нисмо пре могли да схватимо и увидимо нашу пусту неразумност и оголили смо се толико пред Господом? Једино што смо сви слепи, иначе не би било могуће да драгога Хеноха још бескорисно узнемиримо са потпуно непотребним питањем, о чему смо ионако примили потврђеним чудновато одређење одозго преко Авеља, Хеноха, Еноса, Кенана и коначно чудесно преко самога Асмахаела, и хтели смо пре да сумњамо у речи Хенохове него да погледамо нашу сопствену слепоћу. О бесмислене неразумности! Само да је никада нисмо починили! Јер колико сада не приличи стидети се као отац пред децом.

5 Али када је већ тако, нека буде жртвовано Богу.

6 А ја мислим у своме срцу: Прељубазни, пресвети Отац у својој великој благости неће замерити мени и свима нама нашу пребрижну бојажљивост и саветоваће нас у Својој љубави, а не у својој мудрости, према којој нисмо ама баш ништа, и погледаће нас као децу која спавају и сањају да су будна, или барем са затвореним очима држе да ако ништа не виде, онда ни они будни ништа не морају да виде или не могу да виде.

7 О мој Хеноше, само нас буди; доћи ће једном време да ћемо и ми видети што ти видиш и преко тебе ми сви сада и једном.

8 А тако ће бити у будућности да ће Господ децу пробудити учитељима својих родитеља и даће родитељима детиње срце, и још ће негда деца доћи за нама која ће у својој немоћи чинити веће него ми у свој нашој снази, тако ће свагда бити Господња воља.

9 А ти, драги Хеноше, устани и реци ми да ли сам рекао право те укрепи срца свих нас, амин."

10 Затим се Хенох веома љубазно осмеши свим оцима и рече: "О драги оци, опростите ми своју понекад привидну тврдоћу, јер не ја, ваш син Хенох, покрећем свој језик, рађајући речи за ваше разумевање, него Господ га покреће како Му је драго; а зато оруђе не може ништа ако га Господ користи како Му је драго; и када говорим ствари чији смисао јесте сакривен попут клице у семену, тада учи понашање, и ту већ ваљано сређена природа, да и клица из семена не избија сместа у потпуно зрео плод када је тек метнуто у земљу, него ту зрно тек мора да умре и иструли око клице, тек тада живот постаје слободан и израста мало-помало под понеким олујама, сунцем и кишом у хиљадоструки плод обилан благословом.

11 Гледајте, управо тако је и са сваком речју Господњом. Не таквом каквом је дата биће родна, него ако се метне у земљу наших срца, у тврдој љусци, која је ваљано чува, и ако се нашом љубављу ова тврда љуска раствори и изједе у срцу, гле, тада ће жива клица, или живо делатно разумевање, избити на светлост сунца духа и под понеким олујним проверама, кишом љубави одозго и светлошћу милости од пресветога, прељубазнога Оца расти и сазревати до непроцењивога плода свега живота и све љубави и мудрости Божјој нашега Оца.

12 О оци, гле, таква је воља Господња и тако треба и да хватамо сваку Његову реч, и тек тада ћемо обелоданити пред Господом да смо заиста Његова деца, која разуму Очеву реч и свагда добро познају Његов глас, амин."


62

1 Гле, то би права беседа, а ипак оцима још не би сасвим јасна, и тако Адам упита сву децу, која су стајала около, говорећи:

2 "Децо, да ли сте сада сви добро разумели беседу Хенохову?"

3 А Сет одговори: "О оче, ако је семе тек сада метнуто, зар ћемо га сасвим разумети; истина, примили смо љуску са клицом, и коштицу са животом, али труљење материје још није уследило да би се ослободио живот; али чврсто верујем да ће време Господње сигурно учинити своје и преобразиће наша срца у нови рај, амин."

4 И Адам упита даље Еноса како је разумео. А он одговори: "О оче, негда сам видео гомилу камења незграпног облика како лежи; њихова боја беше једна те иста. Али убрзо затим паде плодна киша с неба, и ова киша паде и преко ове гомиле камења; а ово камење, будући да га је претходно сунце силно загрејало, усиса похлепно сваку кап, и пушило се уживајући изгледа због таквог укрепљења, тако да их више нисам видео од силне паре; сада, пак, под кишом поче да дува мала олуја; она одмах отера пару с камења, па сам их поново видео. Али како их видех само промењене!

5 Једнобојност је постала хиљадубојност, и продрла вода их је учинила сасвим провидним, и поједино од њих распаде се у белу кашу; и тако сам могао, скоро сувише јасно, да видим њихов разноразан облик.

6 Па све мислим да и сада видим пред собом и у себи такву гомилу камења, који су се зрацима милости одозго изгледа већ веома загрејали, и још је веома мало разлике међу њима; али сада и ја верујем чврсто, када дође киша праћена олујом, тада ће са мојим камењем бити како се догодило са онима када ће просветљено камење бити попут потпуног разумевања, а распаднуто камење попут труљења, из којег ће клијати нови живот из земље мога срца, као што је тамо из беле каше убрзо никла бујна млада трава, амин."

7 И исто тако упита и Кенана; његов одговор беше следећи: "О оче, видео сам недавно за спарна и врућа дана да су се удаљени крајеви све више губили, и ту није помагало никакво напрезање вида; укратко, несташе коначно сасвим, и светлост сунца није могла спречити таквом кварењу да се приближава све ближе; па је тако ова спарна немогуће ствар мало-помало прогутала и наше најближе суседе на стрмој висини; страховао сам за земљу, па утекох у своју колибу.

8 Ноћу дође невреме, муње и громови се надметаху у својој сили; олује потискиваху једна другу, нагли вихори прохујаше уз моју колибу, и из неба се просу река кише, чије ужарене бујице се распукоше о врхове гора, па грмећи и бучећи запенушано се сручише у дубоке ровове и долине према мору.

9 О оци, тада је сав мој дом пресвиснуо у великом заглухнутом страху, и бојаше се Бога.

10 Молио сам се; невреме прође, смири се до јутра; тада напустих неко време пре рођаја моју колибу и погледах зачуђено и захвално у даљину; о, беше најведрије јутро, и моје око откри ту из раније неслућених даљина ствари и виде како ступају у радосно постојање.

11 Па тако сада такође верујем да ће се након ове олујне ноћи мога срца појавити исто мирно и надасве ведро чисто јутро у љубави и кроз љубав према Богу, прељубазном, пресветом Оцу свих нас, амин."

12 И питање дође до Махалалела да ли и како је разумео беседу Хенохову?

13 А он одговори у својој малорекости: "О оци, недавно једног јутра сам наумио, колико могуће, да буљим у сунце не би ли у њему што открио као у пуном месецу; међутим, убрзо сам осетио казну за своју лудост; јер чим моје око више не поднесе велику горећу жестину светлости, гле, склоних своје очи од сунца и приметих с великим страхом да моје очи више ништа не виде; штавише изгубио сам се сам себи, тако да сам земљу и себе једино осећао, а нисам видео.

14 И такав сам остао цео дан, и навече једва приметих како се ноћ постепено пружа преко Земље.

15 Моја деца ме спровеше у моју колибу, ту сам се молио добром светом Оцу да ми поново милостиво подари очињи вид, којег сам изгубио својом великом неразумношћу; на то сам заспао, и ноћ дарова обилно росицу преко мојих очних капака, и свеж лахор струјаше преко мојих загрејаних очију и расхладише сунчеву јару у моме виду; ноћ прође, и слава и хвала доброме, светоме Оцу, за мене васкрсну мирно, ведро, чисто и свеже јутро; мој вид се укрепи, али не више за нову неразумност, него да гледа пољане земље богате цвећем, и да обраћам пажњу како се у безбројним облицима и ведрим приликама живот слободно развија из труљења.

16 Па тако верујем и ја чврсто: ако је сада и моје духовно око заслепљено због превелике светлости са свете висине Божје, онда ће, пак, тихи ноћни покој срца и свежа росица љубави подупрета укрепљујућим струјањем љубави с висине доброга светога Оца такође убрзо за великог јутра духа преко пољана мога срца дати да васкрсне чудесан живот из труљења мојих тврдих мисли и осећања, амин."

17 Па тако дође ред и на Јареда, и он пружи следећи одговор говорећи: "О оци! – Какав одговор да дам? – Хенох је, истина, најпре из мене произишао, као што сунце изгледа да произилази из земље иза планина; али убрзо се успиње превисоко над дубинама земље, па надсијава моћно бескрајни простор, те се цела земља купа заслепљена у премоћним зрацима његове светлости, и буди сав живот за ведру живост и безбројан чудесан развитак из труљења ноћи.

18 Па тако верујем чврсто и истрајно да је Хенох узнесен попут сунца ка неизмерним висинама нада мном, те је сада заслепљено све моје биће од његове велике светлости; али нека света светлост само делује попут светлости сунца; и нека ми моја ноћ постане благословом; јер ако светлост дејствује живот и извлачи живу клицу из труљења, па га обликује и управља чудесно, тада сигурно ни Господ неће мање од неке биљке да мисли на мене у тихом покоју моје понизности; о оци, сигуран сам у то; Господ нека да свакоме што Он благоволи, амин."


63

1 "И сада", рече даље Адам, "пошто ми сви одговорише изузев Хеноха, а Хенох је сасвим природно већ дуго сам живи одговор, па хајде напослетку да видимо како је све ово примио Асмахаел; и нека његов одговор буде задњи сигурни доказ да ће по вољи Јеховиној достојно бити прихваћен у нашој очинској средини.

2 Тако сада и ти Асмахаеле испољи своје разумевање, и покажи нам како си схватио и разумео свог учитеља, који ти је одређен; и тако реци што си кадар, амин."

3 И гле, сместа Асмахаел испољи следећи врло знаменит одговор, и то верно како сам му удахнуо, наиме говорећи:

4 "Љубљени оци отаца земље, сувише тешко беше за вас децу највишег, пресветог Оца да разумете Хенохову врло дивну реч, и да је потпуно схватите из саме дубине корена живота; о оци отаца земље, то треба ја ништаван црв прашине тумачећи да покажем, јест, покажем колико се бескрајно са крајним могуће сјединило, смрт са животом, ноћ са светлошћу, земља са сунцем, како временско с вечним, и како створења с Богом.

5 О оци отаца земље, када бих то могао, о заиста, тада земљу не би штедљиво обасјавало једно једино сунце дању само; о чујте, из сваке речи, из сваког гласа језика тада би настала јата сунаца, који би сви земљу чило окруживали.

6 О оци отаца земље, велим, моћ таквих речи те и њихово крајно разумевање стоји више, бескрајно више да бих ја, роб једва тек отргнут од смрти и ноћи, већ могао откривати највеће чудеса, чудо чудеса у речи.

7 Видео сам врло често да мудра дела чине животиње; беху то заиста чудновате ствари да људи с вредним трудом такво што не могу произвести; но речи, да би се означило што су произвели, о чујте, речи – ово чудо чудеса никако моје ослушкујуће ухо није могло чути с језика најмудријих животиња.

8 Тада помислих: обзнанити живот животу о животу никако не може најмудрије дело; јер видео сам често да пауци умиру усред смелог ткања; јест, чак у највећим дворовима моћних градова дубине смрт је већ често прославила језовиту жетву.

9 Штавише сами људи према људима без речи показиваху себе тешко више но што је камен кадар камену.

10 Но речи, о чујте, речи које исходе из живота опет нам показују живот. И да ли је живот изворно себе могао наћи до једино у речи?

11 У речи је живот, реч је живот, и Бог је реч и живот; живот себе налази једино у речи, и реч мора да је вечно у Богу сама себе рађајући и нашавши као живот од живота врло моћно рекла и све из себе тако уобличивши бескрајно и створила.

12 О оци отаца земље, када сада сазнајем из Хеноха врло моћно владање речи и истом све преображавање у мени, о тада више не питам за живот; заиста, та то сам већ верно нашао у речи; и коме није довољно ово сведочанство о животу, о оци, ваљда ће тешко икада наћи друго. – Амин."


64

1 Чув, пак, Адам и остали оци такво што из уста Асмахаелових, гле, обузе их све велико чуђење изузев Хеноха, и не знађаху шта чинити.

2 Тада одмах Хенох види такву сметеност отаца да му их би жао, па непозван упути им следећу беседу пуну светлости да се сви надасве обрадоваше, наиме тако што рече:

3 "Опростите ми, драги оци, што сада слободно непозван почињем да говорим; али сада морам; јер сада је свима вама нужнија јаркија светлост одозго, па чујте: Што ће вам сада објавити мој језик биће реч живота, реч из висине и реч из дубине; из висине обилна светлошћу, и из дубине обилна животом; јер у висини је Бог светлост све светлости и у Својој дубини живот свег живота.

4 Гле, овако пак треба разумети тај разлог: Ако погледамо навише па опет наниже ка земљи, и то сасвим природно, тада ћемо угледати у висини све пуно светлости, а у земљи и на земљи све пуно разнога кретања; ту леже укопана у браздама земље безбројна семена, која у себи садрже живот, исто тако безбројна семена животињског царства у својим загрејаним гнездима, као и у дроби животиња, и ишчекују у њима топлоту и васкрсење ка светлости.

5 Али заиста, све док се све бразде земље, сва гнезда, и сва дроб животиња сасвим не разгреје неће никакав живот васкрснути у својој клици из свих тих тамница, те се слободно уздићи навише ка слободним просторима која су пуна светлости.

6 А зар не видимо лети и зими исту светлост како обасјава земљу, а ипак иста топлота не загрева бразде земље; а ако би светлост доносила топлоту, гле, онда би увек морало бити топло под истим зрацима сунца; али ледена и често студена зима нас учи да није тако.

7 Наравно, онда је питање шта и где је према томе топлота, пошто није прионута уз светлост, и према томе светлост није носач топлоте?

8 Гле, топлота је сами скривени, успавани живот у дубини и не може ослободити сам себе; а ако је светлост довољно дуго светлела над дубинама земље, гле, тада буди топлоту из сна; она тада кида своје студено причувиште те слободно иступа, повезује се затим са светлошћу па образује биће које своје корење још пружа у суштој утроби живота и ту још тражи своју храну, али део сродан светлости издиже слободно преко земље како би свој једном пробуђени живот надаље одржало будним; и што код биља буди, исто тако је и код животиња једне или друге врсте, и све вуче светлост и тера топлота.

9 Али све то је само природна појава, и различито обликована покретност живећи важи само за биће које је носач вишег живота.

10 А када видимо да се истоврсна бића привлаче и налазе, а неистоврсна одбијају и избегавају, тада учимо да у њима није једнолика топлота и једнолика светлост, која их тера и вуче, него овде постоји отета светлост и украдена топлота, којима сав коров и гамад бива теран и вучен; но све ово кадро је опазити виши слободан живот.

11 Сада је питање: А како је ово кадар виши слободан живот, и зашто? О оци, ту је главни чвор којег треба размрсити.

12 Па чујте: А као што је облик свих ствари у својој највећој различитости израз природне топлоте у спони светлости, и разликује се само по способности пријема мање или више светлости, или мање или више топлоте, тако је и језик човеков израђен облик духовне топлоте, која је божанска љубав у срцу, и од духовне светлости која је божанска милост у човеку.

13 Како можемо да говоримо разумљиве речи ако нам нису дате као вечни облици духа? Али пошто умемо све ствари да именујемо, реците, ко нас је томе научио?

14 Једино Бог је то могао јер је једино Он вечна суштина свих облика зато што је живот и светлост, или сама љубав и мудрост, и као вечна нераздвојива веза ових двају суштих облика свих облика, или сушто биће свих бића, или према томе сама вечна реч.

15 Ако дакле неко нађе реч споља, и ако је разуме и прихвати, онда није нашао неку ствар, него духован живот у целом стању, пошто је свака реч облик настајући из духовне топлоте и духовне светлости; што нас онда чуди беседа нашег Асмахаела?

16 Или зар по тим питањима не личимо рибама које посред воде исту не виде, и ми окружени ваздухом не видимо ваздух када се у обиљу живота из Бога затечени чудимо истинском осећању Асмахаеловом?

17 О оци, све пак има свој разлог; гле, истина да имамо живот неуништиво у самој сопственој речи; али овај живот личи још на затворен у семену; уколико наше срце окренемо ка свету, онда је код нас зима, и само краткотрајна светлост милости није кадра да ослободи топлоту духа у нама; а ако наша срца непрестано окрећемо нагоре ка Господу, тада ће дуга, јест, непрестана светлост милости ослободити скоро у нама духовну топлоту живота, и ми сами ћемо се тада дићи као живи облик или жива реч до вечне будности у светлости Господњој.

18 А ко то не чини, тај је отимач и лопов, и обликоваће се у коров, гамад и грозан необлик живота попут оних у дубини.

19 Ко дакле има реч, има и живот занавек; али увек сходно речи, такав ће бити и живот.

20 То је разумевање Асмахаелово, амин."


65

1 А после овог великог Хеноховог прилога светлости дигоше се сви и захвалише Мени тихо у срцу за тај дар преко Хеноха; и Адам затражи мало укрепљење тела, које ме се одмах и пружи; укрепив се мало с медом, млеком и хлебом, захвали Мени на дару, па рече својој деци:

2 "Децо, овде изгубих негда све самим собом; и заиста хиљаду пута више но што тада изгубих дао ми је Господ, наш прељубазни, премилостиви, пресвети Отац, да сада овде поново нађем.

3 О рају, лепи врте, светло место, где сам још блистао у руци Божјој налик излазећем сунцу и у обиљу живота био моћнији но ход свих светова, где сам био твој осиони житељ, а ти мој слаби носач.

4 Пао сам негда, а ти лепа опсено очију ниси ме могла потпомоћи; пад моћнога стиснуо те је и твоје паперјано тле се сабило попут свеже вуне, коју ветар кида с дрвета, те падне на земљу како би је згазиле наше ноге.

5 Истина, мојим примораним бекством сукнуо си увис без терета ка таштим висинама своје слабости; истина, више те не притиска нога моћнога, али на теби ни нема много што би гануло, изузев таштог сећања да негда беше мој слаби носач.

6 Међутим, Господ виде у Свом смиловању да је за тешког склоном падању твоје тле сувише растресито, зато је ставио камење под моје ноге да ме њихова чвстоћа сачува будућег пада.

7 О доброг ли тла на којем сада мирују моје ноге, који ме је већ близу деветсто година обезбедио новог пада, што ти ниси био кадар ни тридесет година; ово добро тле и учини, или беше понижавајући узрок, да сам сада твој чвршћи носач него што ти негда беше мојим; јер сада сам те подигао бескрајно дивнијим у себи самом великом милошћу одозго, и уверен сам да у мени вечно нећеш пасти, а и да је могуће да паднеш у мени, тада ме нећеш савити и притиснути, него милошћу одозго бићу кадар да те подигнем како би остао трајним житељем оног до чије косе је Господу стало више но до целе земље, која је некад била твоја клатећа носиља.

8 О децо, тужан сам овде приспео јер сам морао оплакати мој губитак као што сам га раније хиљаду пута оплакивао, али овог пута је то био задњи уздисај и задња суза која је твоју огољену литицу квасила; од сада ти више нећу прићи, стара, шупља орахова љуско изгорела живота, него моја нога ће сада ликујући ходати на сопственоме тлу, где је сазрео плод вечнога живота.

9 О децо, осећам се одвећ пријатно. И теби, мој Хеноше, да буде зато мој вечни благослов.

10 Децо, ако неко још има неку сумњу, нека је задржи за моју колибу за поподне; па сада нека приступе деца како бих их благословио и рекао им да се сутра као и увек пре рођаја скупе код посвећенога места жртвенога огња, амин."

11 И гле, пошто Адам сада сврши своју беседу хвале, грдње, захваливања, славе, опраштања и налагања, тада његова деца сместа испунише његову вољу; тада сва његова деца ликујући дохиташе, Адам их благослови, те бише свечано позвана да дођу за Сабат у право време; затим деца бише поново отпуштена у миру и славећи Мене.

12 А затим рече Адам: "Ну, децо моја, хајде да кренемо према подневу и да тамо учинимо исто што смо учинили овде.

13 Господ нека је са тобом, Хеноше, и са свима нама и Асмахаелом, и са свом нашом децом која пребивају овде и свуда.

14 Господ нека нас води и нека припреми срдаца све деце за наш благосиљајући долазак и Његово велико сажаљење и милост како би се сутра појавили са ваљано спремним и разумним срцем за преузношење Његовог имена и за оживљавање њихове душе и пробуђење њиховог још успаваног духа.

15 И сада хајдемо да идемо расположено према подневу; Хенох и Асмахаел нека буду моје вође, а остали нека иду за мном по пређашњем поретку; но, пошто је сунце већ јако напрегнуло своје зраке, хајде да пођемо сеновитим шумским путем како наши уди не би посустали пре времена одређеног одмора после одано извршене обавезе; а на путу нека свако иде ћутећи и нека ваљано пази где ступа ногама како не би претрпео штету у својој правости.

16 О Господе, најбољи, пресвети Оче, не скидај своје благо око са свих нас, амин."


66

1 Тако пођоше оци мирно сеновитим путем под кедровима и палмама према подневу и бише добро расположени на том путу који трајаше око сат времена, и славише и хвалише Мене у својим срцима, јер сада имаше у изобиљу да посматрају, пошто природа поста сасвим провидна за њихове очи укрепљене Мојом речју.

2 (На начин који вам је већ мало представљен у области сведочанстава о природи).

3 Па како пређоше половину пута, гле, тада изненада устукну Асмахаел и не усуди се крочити ни корак, и дрхта целим телом.

4 А Хенох га сместа упита: "Асмахаеле, шта ти је да ти твоји млади уди отказују послушност? Покажи нам спокојно да ли видиш неку опасност или да ли те је снашло неко друго зло; јер гле, идемо на путу Господњем, и Господ је с нама као ми с Њим; зато нам верно саопшти шта те сасвим спутајући брине, амин."

5 Тада се опорави Асмахаел и рече још доста стрепећи: "О оци отаца земље, и ти мој љубазномудри Хеноше! Ено гледајте само мало напред и видећете моћног, јаросног тигра; већ кези похлепно зубе и напреже убиствене канџе за снажан скок да ме зграби, растргне да пије моју крв и да једе моје месо, јер стражар светих висина не да се ублажити у његовом страшном бесу; јест, његова стражарећа грозна верност јарости јесте да се слична није могла дати земљи.

6 О оци отаца земље, да не бисте заједно са мном пропали и ви, то одступите и пустите да ме овај моћни тигар зграби као спасавајућа жртва како би се поштедео ваш свети живот у Богу, о спасите се, спасите се, пречасни, моћни оци!"

7 И гле, тада оци погледаше мало напред и видеше шта је толико поплашило Асмахаела.

8 А Адам рече Хеноху: "Чуј, драги Хеноше! Иди и доведи овамо јаросног стражара како би се плашљиви Асмахаел спријатељио са силом Божјом у човеку, којом је постављен господарем природе и да му се покорава свако створење, амин."

9 И сместа Хенох оде до тигра; а исти се сместа баци пред Хенохом на земљу и задрхта свим својим мишићима и влакнима.

10 А Хенох рече снажним гласом тигру: "Устај, животињо снажна јарости и мишићима; приђи Асмахаелу и савиј свој снажни потиљак пред својим господарем да би га носила обазриво поред мене и Адама, и то према подневу, па одмор; онда према западу, па одмор; онда према поноћи, па одмор; коначно ка дому Адамовом, па сасвим одмор, твоја плата и твоје коначно одређење, амин."

11 И гле, сместа се дигну моћни тигар у свој својој огромној величини, оде уз Хеноха врло понизно до Асмахаела и учини како му заповеђено.

12 (Ова дивовска врста тигра налази се сада само још у неким прашумама на висијама унутрашње Африке као и веома ретко Азије.)

13 А видев то Асмахаел, занеме од чуђења и не узможе говорити ни скоро стојати, јер сада се откри пред његовим очима што му је негда приповедала његова мати што виде у сну, јер његова мати беше побожна на свој начин и мора своју побожност заједно са својим супругом да плати срамно смрћу пошто одби да обожава Ламеха као највишег Бога након што најпре би обасута узвишеном милошћу да је најнижи оружјеносац Ламехов насилно обљубиљиваше целе ноћи на препохотан и пренеприродан начин.

14 И пошто и њен супруг срдито одби такву захвалност, тада и њему живом ишчупаше дроб из утробе са гвозденим кукама.

15 А откуд Ламех доби тако брзо такво оруђе, већ ће се на време објавити.

16 И гле, охрабрив се сада Асмахаел, тада рече врло срдачно: "О моћни оци отаца земље, није ваша телесна величина и снага укротила такву огромну, крволочну животињу; заиста није; само Бог, да, моћан Бог јесте, који то може преко ваших посвећених срдаца; Њему хвала, Њему слава, Њему част, да, света част најмоћнијем, најсветијем Оцу тако велике, узвишене, моћне деце, амин."

17 А Адам га похвали због његовог правог спознања љубави према Богу и што једино Мени да част.

18 А Хенох га дигну на потиљак животиње, а она брижно и обазриво понесе свог господара уз Хеноха.

19 И тако настави поворка дуж миомирисног, сеновитог пута, и никаква препрека се више не испречи поворци; тада појаху чило птице њишући се на гранама, и појаху милозвучно пророчки човеку песмицу – песмицу о изузетном човеку; то појаху чиле птичице Њему.


67

1 Па тако стигоше здрави и читави код деце поднева, која, угледав такво приспеће, одмах све оставише и похиташе да дочекају праоце и да их достојно поздраве.

2 Међутим, видев многобројна деца носећег тигра, ухвати их велик страх; јер знађаху свирепу истрајност ове животиње, и осетише је у прилици када се спојише поједини младићи како би отишли на пут у Ханох, о којем чуше.

3 Животиња, истина, не сме им учинити ништа нажао, него само их заплаши својом разјареном приликом и разбеснелим кретањем те их одврати од њихове неразумности; но силу својих мишића показа им ипак тако што пред њиховим очима силно нападну дивовска вола, који пристигну из шипражја, и сместа га растрже на мале комаде, а и сместа га целог прождра.

4 Чин који је ове малобројне путнике сместа вратио назад и сасвим им одузео будућу жељу за путовањем; и то утолико пре што је вођа мале чете чак јако послужен честитим ударцем репом тигровим.

5 Зато су ова деца захаљујући таквој поуци имала изузетно поштовање пред овом животињом и чуђаху се не мало када видеше Асмахаела како седи неустрашиво на потиљку ове животиње и како га удобно носи.

6 А како Адам сместа примети њихову зебњу, рече Хеноху: "Гле, деца зазиру од снажног носиоца Асмахаеловог; приђи им и укрепи их у име Господње да им се одузме бојазан и да се приближе да приме мој благослов. Амин."

7 И сместа Хенох ступи до бојажљиве деце и ослови их следећим речима говорећи: "Чујте, сва децо Адамова, децо пуна мудрости! Зашто се јежите и узмичете при погледу моћне, али ипак веома послушне животиње?

8 Чему сте овладали Сетовом мудрошћу, а плашите се оног што треба да вам се покорава?

9 Него иступили сте неком приликом сами из области послушности, која је темељ васцелој мудрости, па сте затим враћени кроз моћ круте послушности такве животиње; иначе једва би се замислило откуд потиче ваша зебња?"

10 А деца одговорише: "Чуј Хеноше Јаредовићу, тако је како кажеш. Петорица момака су се огледала у непослушности према нашој вољи кришом; јер њихово око је жудно погледало према Ханоху; али њихове ноге је таква животиња сместа вратила у област темеља мудрости.

11 А пошто су нам потом саопштили какву силу и сврирепост сазнаше на таквој животињи, то зазиремо од ње."

12 А Хенох им одврати: "О, да не знам што већ дуго тишти ваше срце. Благо вама одозго што само бише ваша деца у којима је рђаво семе од вас засађено могло ухватити корена, иначе би овај тигар постао гадан издајник на вама, и онај кога животиња носи на свом потиљку би посрамио вашу мудрост.

13 А сада идите неустрашиво до праоца Адама како би вам дао што вам је сада пре свега нужно; тако се охрабрите у имену Господњем и пођите за мном без бојазни, амин."

14 И сместа пође људство за људством и упути се до Адама, где се бацише на лица и Адам их благослови.

15 Пошто сви примише благослов, Енос доби налог да им укаже да се дигну.

16 Потом, по староме обичају, сместа донесоше плодове, хлеб, млеко и мед и пружиже Адаму и његовим синовима; а они све такоше и хвалише Ме за такве дарове деци; затим им наложише да одступе тридесет корака како би Хенох поново рекао неколико речи из дубине живота у Богу о овом подневном крају.

17 Међутим, баш кад хтедоше одступити ова деца Поднева, тигар силно зарика, тако да тле под њиховим ногама задрхта, и сва деца поднева се срушише на земљу од страха и плашљиво запомагаху за помоћ.

18 Сâм Адам обрати се Хеноху и упита га шта то треба да значи?

19 И Сет и остали учинише исто пошто осим Хеноха и Асмахаела нико не разуме такво понашање тигра, јер Хенох разуме из Мене, а његов ученик из Хеноха, због чега и мирно сеђаше без икаква страха на потиљку тигра, који силно рикаше.

20 А Хенох се обрати пун страхопоштовања Адаму и рече: "О оче, ако хоћеш, такни језик животиње, и животиња ће ти објаснити зашто је тако силно рикала."

21 А Адам рече: "Хеноше, зар је мој прст моћнији од твог?"

22 А Хенох узврати: "Оче, твој прст је из Бога; мој само из тебе; у томе је моћ твога прста за преузношење имена Јехова."

23 А Адам такну језик животиње и сместа животиња силно заори следеће разумљиве речи, које гласише овако: "Адаме, велики свршетку и почетку све творевине из руке Божје! Гле, они којима си наложио да одступе имају слепу послушност, али њихова воља светогрди у тој слепоћи; зато пробуди најпре њихову верност у срцу и учини скромним њихову вољу, тада тек види које плодове ће ти родити Подне; а ако хоћеш да обедујеш у духу, тада своју децу не упућуј назад, јер када ја обедујем, тада своју децу не терам на страну, премда сам само тигар, амин; чуј амин."


68

1 Чув ово Адам, обрадова се преко мере и рече: "О децо, радујте се сви са мном јер заиста сам пронашао истинитост раја. Деветсто година је већ истекло у мојој немости како више нисам разумевао род животиња, али сада сам опет пријатно разумео оштро чуло животиње, и томе се радујем преко мере.

2 О Хеноше, сретниче, бесмртни! Велика је твоја светлост и велика љубав у теби. Господу нека је вечно слава, хвала, узношење и част зато што нам је преко тебе указао тако велико милосрђе.

3 Шта бисмо били сви без ње? Ништа до упола разумне, покретне машине, које би на крају изјела сопствена варка, и господар природе би постао бедан, мушичаст роб, који би угледав зелену жабу побегао гоњен великим страхом као јагње које угледа крволочна вука пошто не би знао шта је својствено овом или оном, а најмање да је његова сопствена душа задња и сасвим обликована бесмртна душа, јест, душа у којој су сједињене све душе свих створења; и будући да то никако не би могао сазнати из себе као трочетвртински мртвац, како ли би тек схватио свој унутарњи живот, своју љубав, свога духа и чисто божанско порекло истог.

4 О Хеноше, о децо! Тигрова чудесно разумљива јака реч сигурно вас је сасвим потресла, и још више оптужену децу овог подневног краја, али мене је обрадовала, јер негда нисам претходио само овоме роду него сваком створењу од највећег до најмањег, као од најјачег до најслабијег; јест, све стихије стајаху под мојом речи, и сунце, месец и звезде не беху неме за моју реч и тежњу.

5 Но мало је до тога што такво што више нисам кадар, и нећу више жалити за тим или Господа молити да ми све то поново да, али све је до тога да прилично разумемо да Господа љубимо изнад свега, јер у томе је сакривен сав живот као што је у ранијој моћи и способности чинити чуда – све искушење и с њим пад.

6 Бити господар значи бити велик, мудар и моћан, а када човеку коме ваља бити понизан буде да буде господар, заиста томе ће понизност бити горка; а ако је човек своју власт положио пред Господом и место ње изабрао љубав и тиме себе учинио маленим пред Господом, чујте, тада ће маломе понизност бити лака.

7 Или шта још Господу да да онај који је себе својом понизношћу и љубављу учинио својином Господњом? Ако смо пак најзад у љубави припали Господу, чему онда још неке власти?

8 Зар и онако сила Господња није преко свега? А ако припадамо љубави Господњој, ваљда ћемо припадати и моћи и сили Господњој, те ће најслабији у Господу бити јачи у свему него најјачи сам собом, макар му биле покорне све стихије.

9 Шта ми је помогла таква моћ од Бога некада? Авељева слабост у Господу је претегнула сву моју моћ. – О Господе! Гле, сада те више не молим за моћ и силу, него за слабост Те молим како бих био кадар у препонизном уништењу свога сопственога да Те љубим изнад свега, јер ако само Тебе обујмим у срцу, о Господе, онда ми је цео свет и сва његова моћ и сила као испарела кап росе, која беше, а сада више није.

10 О децо! Гле, то је зато што ме је разведрила реч животиње, не зато што бих мислио да ми је Господ поново доделио моју моћ и светско величанство, о не, него што сам у својој понизној слабости постао нова својина љубави Господње, јер моја слабост се устручавала да такне језик животиње, али моћна реч Господња укрепи врх мога прста, и тај разреши животињи језик да говори речи мудрости; о децо то је бескрајно више него разумети природу све творевине; људски је само прво, али чисто Божанско друго, и ништа се тим не да поредити.

11 И сада чујте децо! На послетку да вам упутим још једну реч. Како би се задовољила мудра опомена животиње, нека нам сва деца приђу ближе, па најпре чују реч од мене, затим од Сета и коначно једну од Хеноха; а затим нека им Енос и Кенан објаве сутрашњи дан; и када се данас сунце буде спуштало према вечери, нека се одморе од сваког рада.

12 А пре но што напустимо овај крај, нека и Асмахаел каже нешта о овом крају са свога носача упоредив дубину како би се деци дало живо сведочанство о њиховој неразумности; потом мало укрепљење, затим благослов и одлазак, амин."

13 И сместа се Хенох приближи људству, охрабри га и они, деца Поднева, приступише и очекиваше веома зебећи и веома дрхтећи шта ће их снаћи.

14 Када сви заузеше сређен положај по старости, тада се Адам дигну наочи њих и поче упућивати следећу знамениту беседу, наиме говорећи:

15 "Децо која пребивате у крају над којим, гледајући од мога стана, сунце стоји над подневом, реците или посведочите мени, праоцу праотаца, да ли сте ваљано разумели реч која беше непритворена реч из уста неискварене природе иначе немих животиња?"

16 Деца потврдише и признаше своју кривицу под силним сузама кајања; и Адам настави да говори казав:

17 "Благо вама што се кајете вашег греха, јер Господ узима озбиљно са својим народом; и вама би се судило и ваша плећа би се оптеретила несрећом да се нисте покајали, што је спречила управо ова животиња.

18 Да ли мислите да је ваша непослушност зато престала да буде непослушност и ваш грех грех зато што сте се вратили? Нипошто није, кажем ја, јер није вас страх пред Господом, још мање љубав према Њему, спречила да извршите вашу грешну намеру; није, него страх од силе ове животиње, која сведочи против вас.

19 И тако вас је Господ осудио преко ове животиње на вашу велику срамоту, јер Господ вам је узео вашу славу и у замену напунио ваше срце великим страхом пред оним што би требало да бежи од вас, чији господари бисте требало бити.

20 О гле, каквим робовима вас је учинила ваша непослушност.

21 Заиста, да се нисте покајали вашег преступа, ова животиња би вам постала свирепим судијом.

22 Али није довољно што се кајете због велике срамоте којом вас је Господ ударио, или што се кајете што вам је Господ узео велики део Његове милости и ставио вас на границу свога сажаљења, или што је Господ ову животињу, вашег судију, поставио вама сведоком и сада сасвим чудесно пробудио беседником против вас, него ако заиста хоће да се покајате свог чина или намере, онда захвалите радосним срцем Господу што вас је још задржао у суду, и плачите што сте само на тренутак могли заборавити Његову бескрајну, пресвету очинску љубав када вам свакодневно сунце гласно дозива с неба: "Децо, ваш добри, свети Отац створио ме је за вас; спознајте Његову велику љубав!" И када вам месец дозива: "Децо, чујте, вас ради створио ме је ваш прељубазни, добри, свети Отац верним стражарем и сталним пратиоцем земље како бих непрестано био сведоком Његове бескрајне љубави!" И све звезде вам дозивају: "О децо, нас је много и нема нам краја; ми смо најчешће сунца далеких светова, који сви одговарају вашем бићу делимично, за сваки атом појединачно, као у умножењу истих све до бесконачног; гле, за вас смо створени, за вас цела бесконачност; о видите и спознајте, колико моћан, велик, љубазан, добар и свет јесте ваш Отац."

23 И цела земља вам дозива: "О децо, чујте, ја и све што носим јесте за вас! Као нежна мати морам да вас носим кроз бескрајне просторе, да вам свакодневно дам да сисате моје отворене груди, морам да се померам и окрећем да бисте имали дан и ноћ како бисте после вашег занимања као разиграла деца мировали; о децо, ко је у стању да изброји безбројне радње које морам да вршим у себи и ван себе; гле, тако је све то одредио ваш добри, свети Отац из превелике љубави према вама."

24 О децо, питајте воду, рећи ће вам исто, питајте долине, планине, рећи ће вам исто; питајте сву траву, биље, жбуње, дрвеће; питајте све животиње; одасвуд ћете ћути једну те исту беседу; јест, свака росна кап ће вам гласно јављати, и свака честица сунчеве прашине шапутати да Бог Јехова и Господ јесте свих нас добри, љубазни, свети Отац, и да нас је ставио ради потпуног образовања под сама љубазна, пријатна чуда свога очинског срца како бисмо се у љубави према Њему тако оспособили да примамо све већа и већа доброчинства и блаженства и напослетку само неизговориво – вечни живот у Његовом крилу.

25 О децо! Гле, гле, колико је добар наш свети Отац! Како сте могли само на тренутак да заборавите Њега? И то још уз то ради тако неважне ствари.

26 Па сада, ако заиста хоћете да се покајете за вашу непослушност, ту је, у томе тражите и спознајте прави разлог вашег кајања, јер све друго је ташто и без користи.

27 Изникли смо сви из вечне љубави, и зато смо деца једног те истог светог Оца, који пребива у Својој вечној слави и светости бескрајно, и у Својој љубави код нас и ми код Њега; зато мора да нам је све до Његове љубави, јер само у љубави и преко љубави јесмо Његова деца; само преко љубави можемо Га спознати; у љубави можемо Му се приближити; те само преко и у љубави живети и вечни живот наћи и задржати.

28 Бог у Својој светости јесте неприступачан, у Својој мудрости неистражив, у Својој милости неизмерљив, У Својој моћи мимо свега страшан, у Својој сили вечно несавладљив; Његова светлост јесте светлост све светлости, и Његов огањ јесте огањ сваког огња; и тако је Он у свему том недодирљив, нама и сасвим стран Бог, који нас неће и одбија нас вечно од Себе; али управо тај Бог јесте и највећа љубав лично; ова љубав ублажава Његово божанско толико да нас хоће; па ако га љубимо, тада Он из свег Свог божанског преко љубави истиче до нас, чини нас децом, па нам се показује као најбољи, најљубазнији, свети Отац у свему што год да погледамо, даје Себе да Га све више љубимо, да уживамо у Њему, и напослетку сасвим да Га угледамо као таквог у слободном, вечном животу.

29 Зато премислите ваљано децо Ко и Шта јесте Бог, и Ко и Шта јесте наш пресвети Отац, те поступајте по томе одано, амин."


69

1 И гле, чув деца такву беседу из уста Адама, ударише о своје груди и плакаше озбиљним сузама кајања да их се једва могло ублажити, јер сада ваљано увидеше шта су изгубили; али изгубљено поново добити, нису знали како, те вероваше да су већ сасвим осуђени.

2 А видев Адам њихово озбиљно кајање, рече Сету: "Чуј, љубљени сине мој! Дигни се, отвори своја уста и усправи пуним миром и љубави према Јехови њихова срца, амин."

3 И сместа се дигну Сет и упути им следећу врло знамениту беседу, наиме говорећи: "Чујте децо, која пред нашим очима и ушима плачете преведним сузама кајања; наш Бог и добри свети Отац јесте, истина, најправеднији Господар, али и Отац пун свом љубављу и смиловањем; замислите да не можемо извршити радњу која би Бога као Бога бринула или која би му била против, јер која разлика би била у суштини уништити честицу сунчеве прашине или свет?

4 У односу на Бога ни једно ни друго није ама баш ништа; као што и сви ми заједно нисмо ништа према Њему. А зар ништа може починити нешто према ништа, што би било нешта посматрајући према Богу?

5 Исто тако што ни нас не брине шта чине скоро сасвим невидљиве животињице под трулећим најмањим листићем, којег је тихи лахор отео од маховине, па заједно с капљицом росе, која приања уз њега, бацио у море; премда је ово поређење скоро баш никакво према ономе колико је неки свет заједно с нама бесконачно много мањи према Богу; па смо тако ми и сви наши поступци колико баш ништа према Богу.

6 Но чујте, баш Бог ипак има једно што га се веома тиче, и то једно јесте баш Његова сама сопствена, вечна љубав, којом смо настали ми и све ствари ради нас. Овом љубављу и у њој Бог јесте наш Отац а ми Његова деца. У тој Његовој љубави тиче Га се, истим старањем, најнезнатније као највеће; па се и овим љубазним старањем испољава Његова очевидна божанственост и очинска љубав.

7 Према томе љубави Божјој није ни свеједно како поступамо, да ли овако или онако – ако љубав, истина, посматрамо самосталном, онда је и она таква да је слепа према свим поступцима Своје деце попут нежне матере према свом одојчету; међутим, Бог пак без љубави не би био Бог, и љубав без Бога не би била љубав; па су тако Бог и Његова љубав једно биће, и Бог је моћан у Својој љубави, и љубав је света Богом; и тако јединствени Бог јесте сасвим наш прељубазни, пресвети Отац као што смо по Његовом лику савршено Његова деца, будући да и ми имамо срце и у њему духа љубави, као у свом целом бићу живу душу пуну разума, да је и разум попут бића Божјег за себе, и љубав духа у срцу са својим слободним хтењем попут љубави у Богу; и када из душе и из духа постане једно биће слободно хтењем, тада смо и ми у свему потпуно слични Богу, и према томе тек Његова деца.

8 А као што је Бог за нас у љубави само Бог и свих нас прељубазни, пресвети Отац, тако и ми само у љубави можемо постати Његовом децом. А сједињење Божје са својом љубављу јесте једнако послушности; ако смо сада у нашем радозналом, наметљивом разуму послушни осетним захтевима духа, и према томе сјединимо светлост са љубављу, онда тим постајемо деца љубави пуни мудрости, пуни благовољења Божјег и деца пуна вечнога живота.

9 Па сада гледајте, драга децо! Пошто сте у радозналом, наметљивом разуму постали неверни својој суштој љубави из Бога у себи, то сте постали непослушни у својој души као својој светињи, тако и љубави у Богу; ваша љубав се тада повукла; живели сте само у својој души тежећи за спољним проширењем (да је могуће ка бескрајном). Сада судите сами и реците шта је тврђе: магла која се шири на све стране, мада њена нестална величина обавија читаве земље, или округао, попут росне капи провидан камичак? – Гле, то је и узрок вашег страха и узрок ваше слепоће.

10 Зар камичак није толико тврд да га нико не може здробити, и одолева свакој жестини, сваком притиску, сваком ударцу; јесте да сте видели како је тигар изненада растргао силног бика на мале комаде, али заиста, да је тигар загризао у такав камичак једва величине јајета, свршено би било с његовим најпакоснијим оружјем; и да га је прогутао целог, прогутао би своју смрт, и у његовом труљењу би камен остао читав.

11 Гле децо, овом камичку личи човек у својој послушности, а магли као чист спољан разумски човек; а зар се не догађа да, када ветрови тискају магле о магле, отуд настају капи воде, и када се слију више и много таквих капи, напослетку постају језером; а када велика тежина водених маса у дубини себе веома тиска, тада се под таквим притиском напослетку такви делићи обујмљују и образују провидан камен, који је тада чврст зрачан камен, исти тумиму, који је слика и велико знамење повраћене послушности истинским покајањем.

12 Гле, својом непослушношћу сте постали маглом, али сада су дошли разни ветрови и тискали вас и плашили са свих страна; осетили сте притисак и плакали сте сузама бола; гле, ту је киша; али није довољно што сте постали водом налик појединим капима, него морали сте постати језером у вашем кајању; сада сте постали; истина, сада вас тиска више него пре у дубини вашег живота, али чујте и гледајте и схватите ваљано: Баш тим садашњим задњим притиском поново се обујмио ваш двоструки живот попут честица воде, и нов камен живота и истинске мудрости се образовао у вама; зато будите радосни, вери и весели; јер нисмо дошли да вас упропастимо, него да вам буде нов живот у истинској љубави према Богу, свих нас пресветом Оцу, амин."

13 (Чујте, то је такозвани камен мудраца, којег свет никако не може наћи нити ће икада наћи.)


70

1 Чув деца такву љубазну, мудру беседу из уста Сетових, дигоше своје главе навише, погледаше ка небу и хвалише и славише Мене на сав глас што сам Сета пробудио и дао објавити преко његових уста такву чудесну благотворну утеху.

2 А Адам такође дирнут рече: "Будући да ста сада примили од мене реч поуке, и од Сета праву реч утехе, спремите се сада и отворите широм своја срца да примите реч живота из уста Хенохових; преко мене сте постали нађубрена њива, коју је Сет растресао својим језиком, али још не лежи живо семе у бразди вашег срца; Хенох је одозго постављен сејачем, зато примите од њега семе живота, амин."

3 И сместа се усправи Хенох, усмери своје срце према Мени и преклиња Мене у својој љубави, која беше неописиво велика, за смиловање и милост како бих га испунио речима живота како би њима оживели који туговаше и плакаше у Моме имену, Коме посташе неверни својим таштим подухватом.

4 И сместа сасвим пробудих Хенохово срце; а он одмах примети јарку светлост у своме срцу како букти и виде први пут ватрено писмо у својој души и позна ваљано из истог да је оно жива реч из Мене; захвали Мени усрдно, отвори коначно своја уста и упути свима следећу крајње знамениту беседу говорећи:

5 "О оци и децо у Подневу! Чујте сви шта говори Господ, наш Бог и пресвети Отац."

6 И гле, чув оци такав двострук позив, зачудише се мало што и они треба да буду придодати уз ову децу Поднева.

7 А Хенох рече: "О оци, зар треба да будете искључени од живота када деца Поднева примају живот? Јер сада нипошто не говорим ја, него Који има живот и даје живот из сваке речи која потиче од бескрајне љубави говори из мојих уста."

8 А Сет се сместа усправи и рече хитро: "О Хеноше, далеко било од нас свих; чуј, знамо врло добро где силно оскудевамо; зато само говори и дај нам како бисмо и ми доспели до живота, амин."

9 И тако сада Хенох поче беседу говорећи: "Истина је: нађубрена је њива и узорана њена земља, али још недостаје семе у браздама; а откуда да узмемо семе да га засејемо у бразде како би у њима растао до живога рода?

10 О оци и децо Поднева! Семе јесте љубав, љубав јесте живот, и живот јесте реч; а реч је од вечности пребивала у Богу; сам Бог бејаше у речи, као реч у Њему; све ствари и ми сами настали смо из те речи; и ту реч нико није кадар изговорити осим једино Бог; а та реч је право име Божје и нико није кадар изговорити то име, и то име јесте бескрајна љубав пресветога Оца, и треба да спознамо ту љубав у нама, па том љубављу треба да љубимо свим силама Онога Којега љубави ми и све дугујемо прерадосно постојање.

11 А то је вечни живот да Га као таквог познамо у љубави према Богу, што значи да познамо љубав с нашом љубави у Богу нашем пресветом Оцу и живот у њој.

12 А ако посматрамо наше телесно око и приметимо које велике даљине с њим досежемо, онда је јасно и истино да нам таква светлост није дана за стајање, него за ходање и делање; а зар би неко сумњао да неко не може досећи угледан циљ будући да је за то још опремљен двема ногама, које га могу довести до угледаног циља.

13 А ако нам је – као очи и ноге – додељен унутарњи вид осећања, и посредством тог вида видимо љубав у нама, тада имамо попут ногу тела слободну вољу захваљујући којој снажно можемо да следимо том циљу свег живота и тим начином да доведемо наше цело биће до љубави како би га сасвим обујмила да оживи скроз-наскроз.

14 И извршив то, зар тада вечни живот неће припадати нама као што светлост очију припада телу; или велите да је овај живот обмана? Тада питам да ли смо узајамно такво што, и све ствари које видимо?

15 А када кору већ не сматрамо обманом, зар би се неко сетио да дрво и унутарњу срж живота сматра обманом?

16 Или велите да је Господ само створио живе стројеве да једу траву и месо да би се у томе наслађивао? О заиста, Његова највиша мудрост ће ваљда бити способна већег задовољства него да буде принуђена да ствара себи стројеве који једу траву да затим задовољно може да посматра како ови траву и још друго претварају у смрдљиву поган. О срамоте ли непослушности!

17 Или зар мислите у великом ограничењу својих идеја, ако нешта учините и произведете огарничено дело, како у времену, тако и у простору, да је и Бог, бескрајни, попут вас способан ограничених идеја? О каквог ли неваљалства према светости Божјој!

18 О покажите ми створење које можете сасвим да уништите, покажите ми нешта што у себи не би садржало бесконачност; поделите у духу најмању честицу, па ми покажите задње делове код којих више није могуће даље делење; или покажите ми зрно семена које није способно да се бесконачно умножава.

19 А будући да нам већ ове ништавне ствари показују бесконачност божанских идеја, колико неразумно и надасве слепо би било само мислити да је Бог са бићима које је снабдео живим осећањем вечнога живота у љубави према Њему повезао временску ограничену идеју, Он! бескрајни, над свим узвишени, свети, вечни, пуни љубави и свега живота!

20 О оци и децо Поднева, слушајте ове речи – долазе из свете висине прељубазнога Оца!

21 Немамо заповест осим оне вечнога живота, која јесте љубав, и гласи: Треба да љубиш Мене, свога Бога и светога Оца из све љубави и са свом љубављу, коју сам ти дао од вечности за вечни живот и вечним животом; ако Ме љубиш, тада се поново повезујеш са Мном, и твога живота неће никада бити краја; а пропустиш ли, одвајаш се од живота; твој живот тада, истина, неће престати, ни Ја зато вечно нећу престати да будем твој судећи Бог; а и да паднеш одвојен од Мога живота дуж вечних простора Мојих дубина гнева, заиста, неће ван Мене бити твој вечни пад; Мене, свога Бога, нећеш никада изгубити, али свога прељубазнога, најбољега, светога Оца и с њим вечан, слободан, блажен живот, гле, то ћеш изгубити.

22 О оци и децо Поднева, ову једину заповест имамо, то је већ сваком детету дубоко записано у срце; та заповест је живо семе, које сви ви морате засејати у своја срца ако хоћете да живите као деца светога Оца, који јесте Бог, свет, свет, свет од вечности до вечности.

23 Ви оци сте, истина, много говорили о послушности, и с тим сте ваљано растресли срца ове деце; а ја кажем, ко љуби, може да чува послушност; зар послушност није духовни пут ка љубави, која је одредиште свег живота? А ако је неко на том путу стигао до одредишта, реците куда потом још да иде на том путу?

24 Зато, ако је неко још далеко од одредишта, чини добро да иде толико дуго докле достигне; а када достигне, нека га обујми свом снагом, и нека га држи, то јест нека љуби Бога изнад свега, тада је све примио; нашао је занавек Оца живота, и његовој слободи убудуће неће бити краја.

25 Па тако узите ово скупо семе живота, оци и децо. Сам Бог ми га је дао за вас. О љубави! Ти си ово живо семе; тако оживи срца слабих и мртвих, амин, амин, амин."


71

1 И чуј, на ту беседу сви скоро занемеше, јер сада разумеше врло добро Хенохову беседу и размишљаше само код себе о свим заблудама којима су до сада одреда били тако чврсто сплетени; и њиховој деци се широм отворише очи; поново спознаше себе и Мене све више својом будећом љубављу у себи; а и сада тек потпуно схватише од Адама до Јареда деца главног колена Хенохову беседу о пећини и разумеше сасвим смисао пећине; и Адам размишљаше пуно о изласку сунца, и разуме га; а Сет се усправи, погледа ка небу и захвали Мени на том великом дару; и по његовом примеру учинише сви присутни, и славише и хвалише Мене преко мере у својим срцима.

2 Приступи, пак, један од деце Поднева, која беху из лозе Сетове и Еносове, до Хеноха, поклони се дубоко пред њим и рече: "Хеноше, гле, овде пред тобом стојим у име свих; зовем се Сетлахем (то јест Син Сетов Узвишено Обдарен Мудрошћу).

3 Моје прво је да преко тебе захвалим најприличније светом даваоцу такве узвишене милости, јер пошто си ти Господу најближи и имаш Његову живу реч, тада је ваљда и најприкладније да допуниш мањкавост нашег слабог размишљања према Господу за тако велико доброчинство; јер пошто сам примио мудрост од Господа, тако учиних што ме је учила, и нисам могао учинити више пошто је моја мудрост нашла довољним што сам учинио; али ово што си учио својим живим језиком, јесте више но сва мудрост свих људи; корен је свег живота и вечни темељ све мудрости; да, Бог је којег овде објављујеш; и гле, ту моја мудрост није довољна да Њему честито захвалим; зато учини ти наместо мене што је право. А друго што сам рад за тобом, јесте да ми дозволиш да дођем код тебе у школу како би ме учио путу којим си ишао да ти је постао у таквој дубини живот из Бога.

4 О Хеноше, не замери ми ову двоструку молбу, јер моја мудрост ми каже да си ти прави виделац Божји, јер љубав Свевишњег је испунила твоје срце, и твој језик је дотакнут огњем који сукти из прста Божјег; о тако покажи Сетлахему како и када ти је то постало, амин."

5 А Хенох се сместа дигну и рече: "Чуј Сетлахеме, чему узношење? – Зар си примио мудрост да са њом изиђеш да узносиш што није вредно узношења, а не умеш да узносиш Онога коме једино припада све узношење? Или велиш да се и живот да научити као таква мудрост, коју си научио хладним срцем како би постао учитељ у мудрости?

6 О Сетлахеме, Сетлахеме, пази да се не угушиш у својој таштој знатижељи!

7 Гледајте овде смокву, а тамо шљиву пуну већ полузрелих плодова, шта велиш, да шљива иде у школу код смокве да од ње научи уметност да уместо шљива носи и смокве на својим гранама као шљивино дрво; да ли ће се такво што икада догодити?

8 Јасно, ако је твоја мудрост корисна ичему, мора те у трену убедити и опеменути да такво што не иде за вечита времена.

9 Али ако неко узме младице са семеном са смокве, па ореже шљиву, расцепи гранчице и забоде у њих младице, па их брижљиво завије земљом и смолом, тада ће се одмах сок шљивиног дрвета у смоквиним младицама преобразити у живот шљивиног дрвета, те ће се за недуго времена на тако преображеној шљиви појавити племените смокве.

10 Овакво што да учиниш учила те је већ дуго твоја мудрост, а откуд да те није и учила да Господа љубиш свим силама како би уместо шљива такође родио смокве живота?

11 А ја ти кажем, Сетлахеме, гле, Адам те је орезао, као и сву твоју децу и браћу; Сет вас је расцепио, а Господ је сада кроз мене у вас ставио младице вечнога живота; сада вашим узајамним љубазним делањем тражите свежу земљу и смолу, и повежите живот ваљано у вама вером, те ћете и сместа наћи што си сада узалуд тражио код мене да научиш.

12 Па сада иди и поступај, те ћеш живети, амин."

13 А чув Сетлахем такву беседу, удари себи о прса, па рече: "О Хеноше, препознајем узвишену истину твоје беседе, али теби је лако да њу говориш пошто је већ имаш, јер Господ ти ју је дао слободно из Себе а да ниси морао да учиниш што си мене упутио да учиним. О гле, на сувом се може лепо одмарити и без залога лако узети, међутим, тако није код мене. Веома дуго већ радим и непрестано се борим за тим што је теби постало без труда, али све узалуд; за мене је небо запречено камењем, и лакше би било ископати у земљи рупу која би досегла донде где више није него стећи само једну једину кап росе живота љубави одозго уливши се.

14 А да је тако, само погледај на узвишене оце да ти посведоче за мене; зар услед свог положаја нису виши од тебе те према томе Господу и природно ближи од тебе, а зашто њима Господ остаје далеко, док с тобом иде руку под руку?

15 О Хеноше, да све то у теби није слободна, нипошто заслужена ствар одозго дана од светога Оца, заиста, ти би све до овога тренутка говорио попут мене, жалобан због силне душевне жеђи и глади.

16 Или мниш да не знам да ниједно дрво не може што научити од другог? Гле, за то бих могао да држим савет твоје беседе; јер, ако пак морамо да учимо нашу децу што им је нужно, као: ићи, говорити, радити, како бисмо им схватљиво показали траг највишега Бога, реци ми, зар смо ми виши према Богу но што су наша деца према нама? – Мислим да смо бескрајно мањи према Њему; којим другим начином да нам се покаже пут осим једино наставом као што је случај код деце?

17 О Хеноше, мислио си да ћеш са мном лако бити готов, пошто си ме упутио на љубав према браћи и Богу, међутим, неће ти бити тако лако како мислиш да ме се отарасиш; најпре хоћу све то тек на теби да опазим докле не прихватим.

18 Али у твом кратком намирењу изгледа баш није укопан највиши степен љубави према ближњем; а ако је љубав према ближњем споредан зрак љубави према Богу, заиста, тада не знам шта да мислим о твојој љубави према Богу.

19 Пази да можда ускоро сам себи не постанеш једини најближи.

20 Зар је право да се нечијом беседом други саблазни? Гле, колико ме је твоја прва беседа обвеселила, толико ме је твоја садашња реч саблазнила, јер знам добро да си виделац Божји и имаш живу реч; да то не знам, никада не би дошао теби и да славим такву светињу у теби; а што ме зато кориш, то питам: ко ти је наложио да такво што узмеш преко своје главе и да ме зато кориш?

21 О гле, није лепо да гладнога, жеднога и уплаканога брата у Богу тако кратко одбијеш од себе.

22 Стрпљење је прво и понизност јесте душа љубави. – Хеноше, знам да си мајстор двога; али зашто ми показујеш чело, а изгледа да си затворио срце преда мном, када ти никада нисам учинио што нажао. – Зато се окрени и буди ми брат у Богу уместо хладан, сув путоказ, амин."

23 Чув пак Хенох то од Сетлахема с највећим осмехујућим спокојством, усправи се поново и сусретну га следећим речима говорећи:

24 "Сетлахеме, гле, када би тако било као што држиш по својој беседи, заиста, већ давно би ме видео код твојих ногу како плачем, међутим, није тако.

25 А да не би због моје несхваћене беседе неправедно саблажњавајући се ступио у своју колибу, ублажи своје срце и чуј шта ћу ти рећи: Сетлахеме, погледај у плаву даљину па ми опиши траву, биље, дрвеће и жбуње које је врсте, да ли као овде или другачије?

26 Какво стење, каква земља и какви извори? Да ли као овде или другачије? Која жива бића пребивају тамо? Да ли можда има људи? Шта сада раде?

27 Чуј Сетлахеме, твоје ћутање ми каже да такво што не знаш. А сада те питам: на који начин би најзгодније могао да прибавиш такво знање?

28 Претпоставимо да сам тамо већ био и да сам све посматрао. А могло се десити да ме оци у твом присуству питају о томе и да им обзнаним плаву даљину; а када би такво што чуо и не би знао како, откуд и чиме, па би рекао мени: Чуј, веома ми се свиђа што си сада рекао, и ја хоћу да говорим о даљини као ти; гле, зато хоћу код тебе да идем на наставу како бих од тебе научио да говорим такво што. – Па ако бих ти одговрио: Чуј, такво што се не да научити са унутарњим убеђењем за онога који хоће унутарење убеђење. Зар то не би био напоран пут до чистога спознања, и колико неродан?

29 Али гле, овде преко ових брда је најближи пут онамо; потруди се онамо и буди сигуран за три дана си опет овде и моћи ћеш попут мене о томе да говориш пуну истину, што иначе годинама не би могао са унутарњом силом живота.

30 А ти ми опет дођеш и хоћеш да ме оптужиш за недостатак љубави таквог кратког, али потпуно истиног савета. – Реци сам себи како се односи таква оптужба за без љубави према таквом савету по којем за три дана сигурно можеш достићи што би иначе тешко дале хиљаде година.

31 Гле, ту си својом мудрошћу оштро ударио у ветар.

32 Показан ти је пут, ако немаш храбрости ићи сам, онда дођи и провери ме да ли ћу те као брат пратити свом љубављу или нећу, али мислим да ћеш ту тешко наћи разлог за тужбу.

33 Али ако бих хтео да ти учиним по твом неразумном захтеву, гле, тада бих ти пре морао постати непријатељем како бих тебе, свог драгог убогог брата у Богу и Адаму, варао у својој подлости.

34 Гле, знање ти вечно неће користити животу, али ако поступиш по истини, тада ћеш наћи сведочанство истине, и сведочанство ће бити љубав, и љубав вечни живот у Богу, амин, амин, амин."


72

1 И чув Сетлахем такву беседу, баци се пред Хеноха и рече: "О Хеноше, твоја велика мудрост ме уништи, да ми се сада чини као да ме више нема; али примећујем да те сада у свом уништењу боље разумем но пре у мојој мудрости; тако прими моју захвалност за такво твоје велико стрпљење, које си имао са мном и ниси се љутио на моју велику неразумност која ме је довољно обезобразила да сам се усудио да ступим пред твоје љубављу осветљено лице и да расправљам с тобом, који си живо оруђе у руци свемоћнога, светога Оца.

2 Гле, моје очи си, истина, ослепео, и још не видим шта је право, али сада примећујем другу светлост у себи, која ми показује нову путању, истина, бледо још обасјану, али путању која ће ме у трену одвести даље него што ме је неродна светлост мојих очију одвела за много, јест, већ веома много година.

3 О Хеноше, ако би на тој новој путањи моја нога негде стала на неко врло растресито место, онда дај да дођем теби како би ми показао да ли идем правим путем.

4 О Хеноше, довикни ми ако ме будеш видео у мојој слепоћи да сам погрешно стао, амин."

5 И Хенох му одговори: "О Сетлахеме, гле, имаш честиту вољу и пун си добре ревности да ти зато припада похвала, али једно још треба укорити на теби, и то је што једино Бог, свих нас пресвети Отац, може дати својој деци што тражиш у мене, такође само слабог човека, па тако хвалиш оруђе уместо мајстора.

6 Зар мислиш да сам ја умољивији од бескрајне љубави и смиловања вечнога, светога Бога? О Сетлахеме, немој да те више обмане тајна неразумност свога срца, и не обраћај се никада људима пре него што си се у самој сржи обратио пун љубави и кајања Богу; и ако те не услиши дуже време, онда најпре мисли да су сви најбољи људи према Богу чисто зли и без љубави и да ће Бог дати све још много пре но што те најсажаљивије човечије око само погледа.

7 А што се тиче нас, ионако смо дошли до вас на заповест Божју, нашег најсветијег, најбољег Оца, и услед Његове љубави у нама нећемо окренути наше очи од вас; зато уздигни своје срце навише и љуби светога Оца свом снагом, те ћеш живети; јер таква љубав ће те у једном трену више научити но сви најбољи и најмудрији људи за многе стотине година; гле, сада имаш све што ти је за сада нужно; поступај и ходај у љубави према Богу, амин."

8 А после такве беседе поклони се Сетлахем пред оцима и одступи захвално, и поче да осећа у себи пуно радости, и слављаше Мене зато у срцу.

9 А потом се Хенох обрати Адаму говорећи: "Драги оче! Не срди се што сам те овде задржао дуже но што си предвидео за мене; међутим, гле, Господ своје дарове љубави не равња по нашој мери времена, него када хоће да да – даје; и свагда нека је Њему, великом пресветом даваоцу наша пуна хвала, слава и част, амин."

10 А Адам узврати: "О драги Хеноше, за то буди без бриге; сви ми знамо да што Господ чини, јесте свагда добро учињено, амин".

11 И Сет се одмах гласно сагласи и напокон још дода: "И свагда у најбоље време, амин."

12 А Адам се поново диже и рече обрачајући се Хеноху: "Хеноше, сада одмах нека Асмахаел почне како би, прво и прво, испунио свој број, а друго, да нам обзнани своје виђење о овом лепом крајолику; и коначно како је све ово схватио. А после тога ћемо се сместа спремити да кренемо даље, још кратко позвати децу Запада и Поноћи, па ћемо се напослетку упутити кући, амин."

13 И Хенох назначи Асмахаелу да почне своју ствар.

14 И гле, сместа иступи животиња са својим јахачем; но деца Поднева разговараху разно мало гласно међу собом, али животиња сместа рикну снажно трипут заредом, да се сви силно поплашише и њихови гласови потпуно умукнуше.

15 Пошто се успостави такав ред, заћути сместа животиња, те Асмахаел поче да упућује следећу одвећ чудновату беседу фино звучећи од себе, наиме говорећи:

16 "О пречасни оци отаца земље! Шта би требало и шта бих могао ја, који сам тек недавно побегао из мрачне дубине смрти, сада да говорим на овим тако светим висинама будући да све пуно чуда, пуно милости, пуно живота обамире мени најснажнију реч на дрхтећем језику?

17 Дивног крајолика! О заиста, како да онај који из себе није кадар да говори свете речи живота разложи и прикаже муцајућим језиком изглед као овај тако чудесно диван и леп?

18 О оци отаца земље, готово да се још нисам ни усудио да сасвим отворим око како би ми се уделила способност да гледам чудеса свете висине, а сада да их представим ја убоги, ја слепи, ја мртви пред вама који сте, пуни милости, пуни живота, пуни моћи и пуни силе, ове ствари чудноватих облика већ дуго ваљда прозрели из унутарње суштине?

19 Шта су ове травом обилне површине, окружене литицама и врховима, који досежу подно неба, када њихово велико значење мора остати скривено привиду живота? Зар презрив камичак за мене и за сваког који би ово разумео у суштини не би заузимао виши свети положај но све планине и висине земље, и она са њима?

20 Како је лако рећи – само се сме погледати да се тамо на истоку храбро диже пушећи краљ планина, који досеже подно неба, као да мора да влада земљом; о заиста, око животиње овакво што такође може да види. Но ако питам себе: Разумеш ли ти Асмахаеле такву силну творевину? Тада говори у ноћи мога срца: Како мртав мртвог да разуме? Твој живот је само привид и варка твојих чула. Гибак језик је све што можеш да се разликујеш од животиња.

21 О оци, ако сам такво што осетио, онда мислите колико су ми неистраживи облици светих висина.

22 Када видим тамо између истока и поноћи такође још дивнију светлећу гору но сунце на небу штавише пошто нам дарује само једнобојно зраке, а та гора, срамотећи сунце, искориштава светлост свих звезда и цвећа у моћним струјама; но ако питам себе: како, откуд и зашто? о тада ми дозива у ухо трава као и све камење с ваљано разумљивим знацима: "О неразумниче, зашто напорно премишљаш за чудима светлости? Зар је гледање светлости произишло из Бога?

23 О неразумниче, гле, да светли само створи негда свемоћ Творца сунце, а никако да се гледа; и ако си примио способност да зрело размишљаш, онда не размишљај о размишљању, што личи на неразумност гледати сунце.

24 Мисли јесу светила душе обасјавајући климаву збрку телеснога живота, али никако да их само узимаш и користиш; како ћеш схватити чуда која настају споља докле мораш да бежиш од себе као најближе од чуда?

25 О гле, пречасни оци отаца земље, о када се такво што нужно од неме природе сазна, о, тада се тешко одмара на висинама светлости.

26 Нисам позван овамо да светлим, не – само да будем осветљен довео ме је блистави Авељ вама; зато ми само дајте да слушам вашу реч пуну светлости и пуну живота; да говорим још дуго није време за мене; о, ко би и могао наћи речи које би звучале светије но оне пуне силе и пуне живота одозго, које капљу са Хеноховог језика, када је једна тежа но биће земље, које тешко притиска од темеља до темеља; јер где казана реч не само бујно нуди себе чути као милозвучан звук него обилно живот из смртно скривених дубина у човеку успешно и благословено извија, о чујте ме убогог, таква реч је ваљда тежа и већа но све што око можда може да види и телесно чуло да одмери.

27 Па тако пустите пречасни оци отаца земље мене сиротог, мене мртвог да ћутим, јер не приличи мртвом говорити онима којих груди збрињавају живот из Бога у пресветлој светлости, откуда свака реч са благословеним језиком сеје живот као сунце своју трептећу светлост.

28 Зато о оци отаца земље пустите мене да окончам своју реч, која ништавно звечи, јер је време створено за нешто боље него за празно причање.

29 Мада је крај леп као одсјај живота, но лепше је сам тежити за животом; о заиста, како осећам, лепша је кап живота затворена у претесном простору за онога који ју је верно нашао него да може да буљи најоштријим погледима ван у бескрајна пространсва пуна сунца и смрти.

30 О Хеноше, мој премудри учитељу милошћу и љубављу одозго, опрости моје празно брбљање и мртвоме узми у обзир слепоћу. Мртви и слепи сам ја, чуј, амин."


73

1 И пошто Асмахаел сврши своју реч, гле, тада уста Адам и похвали веома Асмахаела, што испољу толико понизности, у којој је утемељено више мудрости него у Сетлахему и свој његовој деци; а затим се поново обрати Еносу и Кенану и назначи им да позову децу Поднева за предстојећи Сабат како би се појавила још пре изласка сунца на јутарњи огањ жртве, коју морамо и хоћемо принети Јехови.

2 И сместа двојица учинише свој посао. А затим деца донеше освежење и укрепљење оцима главнога колена; и они узеше, једоше и пише, и дадоше и Асмахаелу да једе и пије.

3 А када животиња виде да једу и пију, узнемири се те поче моћно да отвара чељуст и са репом да удара око себе.

4 А Адам рече Хеноху: "Драги Хеноше, погледај животињу, шта то треба да значи? Смири је, иначе неће бити добро с њом даље путовати, амин."

5 А Хенох се сместа дигну и рече: "Зар мислите да такве животиње живе од ваздуха или пасу траву? О не, то све је против њиховом поретку; она хоће храну; зато доведите три нечисте животиње живе како би се наситила."

6 Доведоше, пак, одмах три јарца; а Хенох рече Асмахаелу: "Гле, јело за животињу која те носи; сиђи и дај јој да једе и за знак да стражару приносиш да прождере твоју нечистоту из дубине."

7 И Асмахаел учини сместа како га посаветова Хенох наочи отаца.

8 А када Асмахаел изведе три јарца пред животињу, она не дирне ни једну, него их одби од себе репом и поче силно да риче.

9 И сви се побојаше осим Хеноха који још ништа не окуси од пружених освежења, него се зато у срцу наслађиваше и ваљано укрепљиваше Мојом љубављу.

10 А Адам још једном ослови Хеноха и рече: "О Хеноше, гле, да нас не вараш, јер животиња одбија од себе храну коју си погодио. – Саветуј, ако можеш, шта чинити; јер страхујем за Асмахаела – како се језовито пропиње и како грмећи риче, и овако разјарено се прави као да хоће да нас све прождере. Зато дај савет и помоћ, ако можеш."

11 А Хенох одмах приђе животињи и ослови је овако говорећи: "Смири се, јер ваљано разумем твој израз, али како би и они разумели, нека буде разрешен твој широки и дуги језик; тако обзнани до чега ти је стало и шта те присиљава на такве застрашујуће изразе."

12 И сместа животиња дрзовито ступи међу оце и из својих широм отворених чељусти изусти јасно разумљиве речи, које гласише овако:

13 "Чујте ви људи с тупим слухом и слепим видом! Истина је да сам гладан већ у свакој длаци пошто већ три дана нисам могао да уловим храну, те ћу и ово нечисто јело, које сте ми донели изести у својој невољи, али ми пре није било могуће све докле ми није омогућено да покажем свима вама, осим једноме, како је за вас у највећем степену непоштено и неправедно да Божје дарове ставите у уста пре но што сте замолили светога даваоца да благослови, и затим да захвалите свом понизношћу и љубављу за такав двоструки дар.

14 Зар ви неразумни пуни слепоће не знате да на земљи више не расте ниједна чиста травка која ваља за храну бесмртних како не би пропали?

15 Зар зато не би требало да буде ваша велика чежња и жеља да велики свети давалац увек очисти за вас и благослови сваку храну за вашу добробит живота?

16 О стидите се ви блиски сведоци свеприсутности Свевишњег; позвани сте да сведочите о Њему, а можете да заборавите Њега када највише треба да се сећате Њега.

17 О, колико је само незахвална ваша слобода пуна живота, и колико само у речима ваша љубав према Њему да се чак ја, крволочна звер, испуним најправеднијег негодовања када морам да гледам такво светогрђе код деце Божје. Хоћете да кунете дубину, а у вашој сопственој дубини има толико незахвалности да ћете штавише ви однети највећу несрећу у дубину телесно, ако се више не будете бринули за захвалност и истинску љубав у вашим срцима.

18 Нечистоту Асмахаелову треба да прогутам, а ја вам кажем и саветујем вам: Ставите пре ону вашег незахвалног срца на јарце како бих постао не само носилац Асмахаела него пре ваше велике незахвалности.

19 Сада Асмахаеле доведи ми јарце и учини како су ти саветовали оци те их оптерети клетвом како би покајани оци очишћено напустили место, и Ти и ја с њима; да буде.


74

1 А чув оци такво чудо речи из чељусти животиње, гле, тада се престравише силно и ударише се о прса, и покајаше се за своју грешку, и заветоваше Мени у срцу да цео дан неће ништа узети, ни јело ни пиће. Око пола часа Ме мољаху у срцу за опроштај, и осим Хеноха нико се не усуди да дигне очи са земље.

2 И управо то време искористи животиња нешта пострани за свој обед. Када животиња сврши са трима јарцима, одмах се врати, одскочи до блиског, свежег извора и расхлади зубе и језик како би се расхладио њен бес и ублажила њена крволочност.

3 А затим опет приђе Асмахаелу и понуди му за даље своје услуге.

4 А Хенох, погледав оце, упита тихо Адама да ли још шта жели или да крену на пут?

5 А Адам узврати још дрхтећим старачким гласом: "О Хеноше, гле, страх ми је укочио уде да нисам кадар да устанем; и како видиш и мати Ева; а морамо и треба даље према западу; а како да изведемо да доспемо даље?

6 И гле, драги Хеноше, и осталима није пуно боље од мене. Зато нађи помоћ из своје љубави према Богу шта треба чинити, јер заиста, осећам дубоко светогрђе наше равнодушности, али исто тако слабост мојих уди.

7 О истино, истино, колико си страшно моћна! Ова животиња је верна слика твоје непоштедности. Не штедиш ни једнога човека да и био први или задњи житељ земље; теби су све године исте; бијеш оце заједно с њиховом децом, и не штедиш њихову слабу матер; наше главе притискаш до земље, и уде одузимаш за неделање. Где је осим Бога још једно биће које би могло поднети сав јарам твоје тежине?

8 О блага, нежна, света љубави! Да не идеш руку под руку с истином као пресвети благослов живота Јеховиног, о, тада је спознање саме за себе стајаће истине заиста смрт људима.

9 О децо, убудуће нипошто више не тражите истину за себе, него једино само љубав; и колико истине она буде носила са собом, толико ће и бити праведно човеку и корисно животу.

10 А коме Господ буде дао више истине од љубави, тога ће на крају згњечити, или сам Господ ће морати постати његов бременоша у великој тежини истине.

11 Зато учите и ви своју децу у будућности истини у љубави, а браћу љубави у истини.

12 И сада, Хеноше, чини што си вичан, и мисли, чуј и види шта је истина сама по себи учинила на свима нама. – О Хеноше, сједини своју молбу са мојом да нас вече не стретне овде, амин."

13 А Хенох се у свом срцу обрати Мени и у својим грудима даде да се појави следећи тихи уздисај, који овако гласи: "О велики, свети, прељубазни Оче свих људи, и над свим моћни Творче, Боже бескрајни и вечни, и најсветији! Погледај милостиво на нас сироте, слабе црве у прашини с Твоје неизмерне висине милости и погледај из бескрајног обиља Своје љубави на нашу бескрајну слабост, који бијени твојом великом моћу Твоје истине овде наочи Твоје очинске благости сахнемо.

14 О дај да се дигнемо са тврдог тла земље с поново укрепљеним удима и пуни радосним расположењем, и води нас по Својој светој вољи куда Твоја милост и Твоје благовољење одреди, и не дај да оце негде сретне неки бол, него учини да сви ми непрестано ходамо у Твојој љубави и милости.

15 О пресвети Оче, услиши моје преклињање и уздисаје, амин."

16 А изговорив то у срцу с пуном љубављу и живим поверењем, гле, тада одмах у себи почује моћну, слатку, свету реч, која му рече:

17 "Чуј Хеноше, твоје уздисаје сам итекако чуо, и услишио сам твоју молбу; ступи до својих отаца; утеши их пун благослова из Мога великога смиловања и потврди им Моју милост и Моје обећање; затим им потпомогни па ће сви укрепљени великом снагом устати попут младића, и пуни бодрости свршити још предстојећу путању по Мојој вољи.

18 А животињи не дај да ступи у Адамово пребивалиште нити на тло и земљиште, него након обављеног путовања дај јој да у миру крене на место свог одређења.

19 И сада иди и учини што ти је заповеђено и васпитавај странца Асмахаела на Моју част, амин; чуј у свој љубави амин."


75

1 И сместа ми Хенох захвали у срцу за тако велико парче хлеба из истиног очевог дома, затим се упути у слабу средину отаца, и упути им следеће речи утехе из Мене, наиме говорећи:

2 "О драги оци! Свети Отац и Господ све моћи допустио је милостиво мало, нешта необично чудо како би нас пробудио из сна навикнуте равнодушности. Животињи је раздрешио иначе вечно нем језик и дао је да ситна искрица вечне истине само склизне преко њушке ненавикнуте говору. Чули смо садржајем тешку искрицу и запрепастили се много као да смо стајали пред неумољивим лицем вечног уништења пуног муке.

3 О празног ли страха и пола очајања! – Реците ми, драги оци, чега да се плаши онај који истински љуби?

4 Зар истинска некористољубива љубав према Богу није штитећа рука светога Оца стављена на наше груди, пред чијом моћи сва бесконачност у својим најдубљим темељима послушно и пуна страхопоштовања дрхти?

5 Зар исти прст Божји, којега нас цела рука ваљано штитећи одржава, не носи цели неизмерни свод бесконачности са свим безбројним звездама, суцем и месецем? А ми постајемо скоро непомично слаби због неке необичне ситнице, док бисмо имали надалеко веће право да постанемо слаби и сасвим без храбрости ако бисмо мало размишљали о нама самима како нам је непрекидно својствено нечувено чудо способности говора, тако да можемо да говоримо да скоро више не постоји видљива ствар којој не бисмо били кадри дати више од хиљаду имена.

6 О гле, то нас не чуди, а и не постајемо слаби када међусобно размењујемо речи.

7 А ако нас бескрајно вечна чуда у погледу наше способности схватања не слабе, о колико је неразумно потом пред цврчањем цврчка онемоћати; чујте, ту још доста вири робовског страха но праве живе љубави.

8 А зар живи надасве чак пред самом смрћу може да се најежи, или ослабив да задрхти и устукне?

9 Заиста, ако живи дрхти пред смрћу, онда у самоме себи још доста има силне трагове смрти.

10 Зар човек није постављен господарем свих створења у великом свемиру? Шта је с њим постало да пред зујањем храпаве муве устукне као да му је Бог већ упола пресудио?

11 О драги оци! Знам шта је узрок томе; не можда, како мислите, први пад оца и матере, јер је био само последица тога, него то је да човек у својој слободи почиње да умишља да је велик и моћан, те се у том неразумном преузношењу губи толико да мисли да на свакој власи висе сунца и светови; а ако онда прељубазни, свети Отац ово неразумно спавајуће и сањајуће дете неком свежом капљицом пуном љубави, смиловања и милости пробуди, тада изненада отвара очи, познаје своју слабост и ништавност, па плаче што је само слабо дете.

12 А када затим угледа јаког оца, радује се, дотрчи свом љубави до њега, милује јаког оца и моли га за хлеб – и где је неки отац и мати који би одбили од себе свог љубимца?

13 А ако дете пркоси, онда отац зна да га казни како би постало благо; а ако дете неће сасвим да се пробуди, зар отац неће покушати сваким средством како би га опет пробудио у живот?

14 И ако дете поново отвори очи и осмехне се забринутом оцу, зар се отац њему неће радовати више но стотину будних?

15 О драги оци! Гле, како је празан ваш страх и слабост. Пробудите се у љубави и гледајте како велики, драги, свети Отац пун чежње и брижан стоји уз вас и чека када ћете ваше очи љубави узнети ка Њему.

16 О пробудите се, Он нама није далек Отац, него Он је нама блиски Отац, и пун љубави, благости и стрпљења.

17 Ако сте сада још мамурни и изнурени од сна, пробудите се сасвим, и бићете укрепљени да ћете од радости скакати као млади јелени; о, тако се пробудите у љубави према Оцу, амин."


76

1 Свршив такву беседу захвали Ми Хенох поново у срцу, па пружи своје руке, потпоможе оцима, и то по поретку лозе, и гле, сместа оци усташе са земље радосно, чило и скроз-наскроз поново укрепљени, и захвалише Мени преко мере за такву милост, и славише гласно Моје име; њихова велика радост занесе чак и њихове ноге, тако да заједно са Адамом и Евом почеше да поскакују; а Сет од превелике радости беше скоро необуздан и поскакиваше колико год мога више.

2 А догоди се да у свом поскакивању паде и мало се повреди на десном колену тако да одмах више не мога поскакивати, и одмах се ожалости јер то сматраше казном, и сместа се обрати Мени и рече у свом срцу:

3 "О Господе и свих нас предобри, пресвети Оче! Погледај милостиво наниже на мене убогог и слабог; гле, био сам превише радостан у Твоме имену, и пао сам у својој претераној радости.

4 О свети, најљубазнији, предобри Оче! Потпомози ми опет, јер убудуће више нећу да се радујем ногама, него тим пре у срцу, а и радије да Те славим и хвалим својим језиком, а ноге да користим по Твојој вољи, и руке по Твом благовољењу; али само овај пут, о свети, предобри, прељубазни Оче, узми бол са мога колена; у услиши моју молбу, амин."

5 И сместа чу велик глас, који рече у његовом срцу: "Чуј Сете, радуј се свагда Моме имену, радуј се своме Оцу, и радуј се свему што те било како узноси ка Мени, али изостави при том телесно упињање, које ни за шта не користи, него радуј се у тишини срца; радуј се у животу нађеном животу, а оно што припада смрти не вуци у радост живота; тако никада нећеш трпети штете, како на телу, тако још много мање на животу духа из своје и Моје љубави истовремено.

6 Запамти то добро и схвати што је год могуће дубље у животу; тако твојој радости никада неће бити краја; – и сада устани и иди радосно у Моме имену, амин."

7 А чув то Сет у себи потпуно јасно, заплаче од радости и захвали Ми гласно за ову неочекивану милост.

8 А сада приметише и остали да се са Сетом збило што посебно и зачудише се сви осим Хеноха због тренутне тишине Сетове и његовог прерадосног расположења.

9 А Сет то примети и замоли да га сада у својој радости због пронађеног живота из Бога не узнемиравају питањима; увече ће ионако сазнати у себи одозгог.

10 Сада се Адам обрати деци, захвали Мени, благослови их све, благослови децу Поднева и благослови крајеве па рече:

11 "И сада децо, захвалите Господу и пођите на пут према западу, и то у познатом поретку: Асмахаел у мојој и Хеноховој средини уз животињу истине, амин."


77

1 И сместа се распоредише по вољи Адамовој и упутише се ка деци која пребиваху на Западу.

2 Сваки ми жртвова своје срце и слављаше Ме испотиха, тако који пођоше, тако и деца Поднева која осташе.

3 И деца Поднева, која осташе, поклонише се пред родитељима главног колена и захвалише за такву радосну вест њима, и хвалише Моје име и славише Моју љубав преко мере и испунише се радошћу због Мога великога смиловања.

4 И гле, под таквим добрим односима расташе се овде први људи земље од своје деце.

5 Пут бејаше овде од Поднева до Запада врло величанствен, разуме се посматрано само људским очима; бејаше у највећем степену оно што ви подразумевате под изразом "романтично".

6 Због велике реткости, која се више нигде не налази, хоћу да вам га мало предочим; па обратите пажњу и осликајте у срцу.

7 А овако изгледаше крај кроз који је пролазио пут према Западу: Замислите у једној црти седам купастих брегова сивоплаве боје, сваки висок седам хиљада стопа, у подножју пола миље у пречнику; замислите да се брег ређао уз брег као да неко хоће да их постави да се додирују у подножју.

8 А као што ових седам брегова стоје један уз други у једном прочељу, тако замислите да иза сваког брега стоје још десет све мањих величина и разних боја; из врха сваког брега прска чист извор; испред прочеља удаљено око сто хвати налази се прав пут, који се око хиљаду стопа више од подножја брегова пружа право под конац преко планинског била, на чијој северној страни расту прелепи кедри и палме, тополе и плантани; а на јужној страни осим споменутих камених скупина брегова са својим, попут великих ладолежа, шуштећим водопадима не види се ништа осим голог камењака ту и тамо обраслог малом травом и маховином.

9 Ево, ту је кратак опис пута од Поднева према Западу. Замислите још неописиво дејство које настаје зрацима сунца када се преламају у безбројним воденим луковима, и поврх тога још између брегова светлуца најшаренија раскош задњих мањих низова, тако имате укратко све да представите себи прилично јасно слику ове деонице пута према Западу.

10 И овај пут бејаше Адаму врло драг; иђаше њим посебно врло топлим данима зато што ту струјаше увек свеж ваздух и поврх тога му овај поглед увек служаше за велика надахнућа у ранијим временима. Када би се вратио отуд, разговарао би са својом децом врло узвишеним речима о Мојој љубави, милости, мудрости, смиловању, светлости, величини и моћи. Зато назва овај пут "Посматрање Седам Моћи из Вечности Великога Бога Јехове".

11 Када пак оци доспеше до тога пута и мало-помало се примакоше до средњега брега, застаде Адам мало на путу да се мало наслади величанственим призором природе.

12 И сместа поседаше сва деца и уживаше у муклом, моћном деловању бучне, мртве природе.

13 После кратког одмора, за којег споменуше ваљано Мене, обрати се Адам Асмахаелу и упита га: "Асмахаеле, кажи нам шта налазиш на овом призору и како ти се допада?"

14 А Асмахаел се обрати пун страхопоштовања Адаму и рече: "О оче отаца земље! – Питаш овде слабог где се превелико и премного пружа јаком; но, ако посматрам високе и стрме, заливене, шиљасте стубове од плавичастог камена обликоване моћним прстом вечнога Бога, тада мислим у срцу: За велике велико није велико, а за мале је велико бескорисно; шта ће мушица са горама, шта користе муви прсти наших руку?"

15 И када посматрам овде моћни призор, о оче отаца земље, опажам јасно да великима користи само велико, а муви нека је довољно двоје зујећих лаких крила.

16 Оци, велика и моћна децо Вишњег! За вас су тако велике, дивне ствари уобличене моћним прстом Божанства; ви их можете користити, схватити и хвалити, за мене се брда налазе на леђима муве.

17 О оци отаца земље, шта казах јесте све што сам вам кадар рећи; учите ме друкчије ако је могуће да схватим такву величину у духу, амин."

18 А када Адам чу такву понизну скромност, обрадова се одвећ и рече обратив се осталима:

19 "О драга децо, чујте! Асмахаел ми се чини као дуже времена угарено поље, које, истина, за време угарења није рађало плодове, јер само беше поље на угару, а ако се посеје добро семе на његову земљу, па се образди у дубину, тада ће се од такве њиве за кратко време радосно појавити стоструки плод.

20 Тако ми се чини и са Асмахаелом, јер још није два пуна помака сенке међу нама, а заиста, изузев нас, ваљда би сву осталу децу на висинама посрамио.

21 Чујте, драга децо! Ако су сви сироти дубине само негде близу Асмахаела по његовој плодности, заиста, вечно би било штета ако им не бисмо пружили помоћ.

22 Зато ћемо се саветовати данас у мојој колиби под моћном потпором Божјом шта се може учинити у том погледу.

23 А Господ нека нас чува сваког самовласног попступка, амин."


78

1 Када Асмахаел пак чу ово из уста Адамових, пођу му сузе те рече погледав према небу:

2 "О када би било могуће спасти јадну, јадну усмрћену браћу! О заиста, тада бих као ташта мува хтео да постанем моћан суп и да се обрушим најбржим летом у дубину да тамо сву браћу јадну, мртву зграбим за светлост и живот и понесем брзо и брже но што свака мисао уме да јури – овамо да виде са мном чудећи се како одмах и узвишено на светим висинама моћна деца Господња врло мудро учећи откривају слабима и мртвима ствари испуњене чудима и показују у моћним облицима сазданим од светих речи дом живота у човеку; и моћније још од свега тога – моћнога, светога Творца светова и сунаца, Оца људи.

3 О када би било могуће!

4 О оци отаца земље, премда око у чудећем погледу напоље у бескрајна пространства сјајне творевине често не види ташту трунку, али ако тако ташта трунка ношена ветром упадне некад у око видеоца, тада се велики дохвата болног ока да трља и тражи да се ослободи што сметајући и горећи затвори му вид; и тако не ретко зове брат брата:

5 "О дођи и нађи ми ташту, неугледну ствар из ока"; и када је брат угледа укопаном у сузном оку брата, тада повиче: "О брате, ташти непријатељ твога вида је постао бештетан; лежи укопан у победосним бујицама твојих суза; сажаљиве сузе ће те на ведру радост убрзо ослободити од твога таштога непријатеља, кога се прибојаваш; јер постане ли трунка сама сузом, неће ти више стискати вид и сметати истом да гледа светлеће даљине вечне творевине. –

6 О оци отаца земље, светим очима гледате напоље у бескрајна пасишта вечних светлости, али доле, тамо доле у мрачној дубини човечије беде беснећа олуја не ретко усковитла навише ка светој висини непријатељску прашину на сметњу вашем виду.

7 Када вас заболи, о дајте да исту захвати брижна суза и трпите док сама не постане захвалном сузом.

8 О опростите мени бедном и слабом, и мада мува не уме да риче попут тигрова и лавова, ипак и њено тихо зујање каже: О оци отаца земље, и ја сам истекла моћној руци вашега светога Оца, зато ви велики мени слабој такође навидите сажаљив поглед. – Чујте, амин, о амин."

9 А Адам рече одвећ радостан лепим речима Асмахаеловим: "Добро сам чуо твоје праведно уздисање и добро знам рђаву прашину дубине, великог непријатеља сваког унутарњег гледања, али пре него што приступимо неком доброчинству, најпре морамо тачно да испитамо вољу великога Господара; јер никада да предузмемо нешто без ваљано спознате воље одозго. Зато још мало времена и још данас нека буде одлучено шта је велики Господар над свим звездама решио да учини у дубинама грозоте, и то ће ваљда бити најбоље, испало за или против, нека увек најпрецизније буде Његова пресвета воља, амин."

10 Затим Сет уста и рече Адаму: "Драги оче, не би ли ваљало да нам овде Хенох баш као у твојој пећини кратко растумачи овај дивни предео? Гле, врло много сам жељан за тим. Колико пута сам већ размишљао о томе, али ипак једном за свагда нисам могао докучити ништа друго осим што видеше очи и чуше уши моје, наиме ове до неба једнообразне камене врхове са својим чудним млазевима воде, који у безбројним воденим бисерима шумећи преко стрмих литица падају доле до земље и тим складним шумом на чудноват начин усхићују ухо.

11 Зато да ли би дозволио да Хенох свима нама ово истински растумачи, амин."

12 А Адам рече бескрајно одобравајући жељи Сетовој: "О Сете, предухитрио си ме јер то је већ дуго била моја сопствена жеља, зато нека буде како си зажелео. А ти, драги Хеноше, учини и пружи својим жедним оцима свеж, укрепљујући напитак из своје љубави по мојој и Сетовој жељи, амин."

13 И гле, сместа се подиже Хенох и поче да упућује следеће врло знамените речи оцима, наиме говорећи:

14 "О оци! У крилу далеке бесконачности Божје ваљда ће се налазити још већи и дивнији призори природе и биће још неизрециво узвишенији но ових седам пута десет камених врхова, које прскају воду, пошто сви једва износе неколике хиљаде човечијих висина од основе, што није ни близу толико колико однос једног прегља према нама; а ипак је тако да је таква животињица на свој начин већа од целе ове камене скупине, која прска воду.

15 Али ако такав величанствено изгледајући призор проповеда муклу реч из мудрости најљубазнијега светога Оца, тада је само смисао узвишен, а не мукло беживотно оруђе; као што ни једна уста нису узвишенија од других иако су рекла речи највише узвишености, јер узвишено није у устима, него у речи.

16 Исто је и у овом призору; не што представља да у овоме спознамо у унутарњој саобразности духа седам духова или седам моћи Божјих, и да је свака од њих пуна живе воде милости, која стално киши преко наше јалове земље наше душе, а ипак не рађа више плодова од стално наводњене земље у подножју ових камених брегова; такође не што позадинских десет брда представљају свете обавезе љубави, које су увек исте зато што су седам духова заправо само један дух, што сведочи иста висина, иста боја, исти облик, иста количина, исти правац, иста вода и исти складан шум – него једино спознање отуд у нама самима је узвишено и достојно; мало је до самога призора.

17 Разрешите чуда најпре у срцу; заиста, тек тада ћете се ускладити са Мном, каже Господ, и рећи: О Господе, ко окуси само кап Твоје љубави, земља му постаје гадна у прегласном ликовању због Бога сопственога срца, амин."


79

1 Свршив Хенох ову беседу, поклони се особитим поштовањем према свим оцима, па Ми захвали у срцу за тако узвишену милост којом је био вичан да толико чисто доброга и истинога из Мене објави оцима.

2 А Адам се подиже и рече "амин", па настави да говори даље тако што рече: "Мој многољубљени Хеноше, овога пута видим сасвим јасно да речи које си сада рекао нису настале у твоме телу, него Господ и свих нас свемоћни Творац и најсветији Отац ставио ти их је најпре верно у срце.

3 Јер заиста, драга децо, који човек би то из себе могао црпсти и ову скупину камења у свој својој дивоти јасно схватљиво открити него ти кроз моћ и свесмиловање највишег Бога?

4 Сада је ваљда први пут да сам те овако сасвим докучио и то још такорећи у сржи најдубљег корена.

5 Али само једно ми још није извесно и јасно, и то једно јесте да још увек не могу јасно да замислим на који начин свету реч, коју изговориш, примаш у себи и чујеш, па сместа изговориш да звучи као да је од тебе, када бескрајно узвишени смисао пружа баш чисту супротност, јест, баш чисту супротност као сасвим мирна површина воде, на којој се не примећује ни најмања неравнина.

6 Драги Хеноше, не сада, него за неки други погоднији час, ако је Господу угодно, покажи и откриј нам све то како бисмо добили унутарњу меру и према томе били кадри расудити како и када би свако од нас у себи чуо свету реч, или за себе или за све.

7 Али кажем ти још једном: не сада, него за прикладнији час. – А за сада захвалимо сви Господу што нас удостоји такве узвишене поуке, па ћемо се дати на даље путовање, и то по већ познатом поретку у имену Јеховином, амин."

8 И сви учинише у самој дубини срца како је Адам заповедио.

9 Када ми принеше сасвим своју хвалу, подигоше се и дадоше се на пут.

10 Али пре но што покренуше ноге, рече Адам Сету: "Чуј, љубљени мој Авељ-Сете, гладан сам; моји уди, који ће да посустану, кажу ми; но ти знаш завет данашњег дана, којим сам се заветовао са свима вама Господу када нас је све заједно најежила чељуст животиње.

11 Шта сада чинити? – Хтео бих да питам Хеноха, али – заиста, први пут у животу на овом месту да немам храбрости да питам дете, које је уз то дете деце, чиме да се опрем својој сусталости не прекршив завет.

12 Отиди до њега и питај га тихо за његов савет, амин."

13 Одмах се Сет даде до Хеноха и рече: "Чуј, драги Хеноше, нашег оца Адама је снашла јака сусталост у свим својим удовима; веома силно прижељкује хране, али завет му не дозвољава да ишта једе цели дан; реци, ако ти је могуће, на који други начин да се праотац ослободи своје сусталости.

14 О драги Хеноше, учини шта можеш, јер премда сам и ја доспео до живота, осећам ипак тек живот слабости у себи, а не снаге, зато бих праоцу био веома слаб ослонац.

15 А ти имаш у изобиљу, зато саветуј или помози, амин."

16 А Хенох одмах оде до Адама и рече: "О оче, не дај да те искушење надвлада. Сам Господ јесте који ти ово допушта како би проверио снагу твога савеза у теби.

17 Док још ниси био, да ли је Господ био вичан да те створи позивајући и да будеш слободан човек и дух, савршено по Његовом подобију?

18 Сада си већ дуго слободан посматрач и прималац неизрецивих истицаја Његове бескрајне љубави, смиловања и милости; како допушташ да те малодушност обузме и да задрхтиш пред трошном хаљином тела, када те чланковита смрт истог опомиње да није тело, тај све старији омот унутарњег живота, него да је дух љубави, која је прави унутарњи живот, одређен за живот у Богу.

19 Само пусти да сустане тело; па када ослаби унутра све до пребивалишта живота, тада ће се живот тим лакше и пре разлити свим обиљем у сву душу и преко ње ће и најбоље хранити свако влакно тела за будући вечни живот.

20 Јер тада ће дух живот тела примити у себе, и тада смрт неће имати ништа што би задавила, осим себе саму, што је сâмо празно тело.

21 О оче, у својој слабости уздај се у силу Јеховину, тако ћеш у својој повраћеној снази у моћи живота ликовати и рећи:

22 О Господе, најбољи, пресвети Оче! Нисам био, а Ти си ме створио позивајући, и ја сам постао у свему храбром обиљу силе радосног, ведрог живота из Тебе; Теби се допаде да ме провериш понеком слабошћу; спознах Твојом милошћу нову проверу и принесох Теби у својој посусталости жртву детиње љубави; погледао си сада опет мој умор, и ја сада узвишено ликујући живим новим чудесно милим животом у Теби, о Јехова! Теби нека је вечно сва слава, хвала, узношење и захвалност! –

23 О драги, свег поштовања достојни оче Адаме! Веруј мени, слабом Хеноху, неће проћи час помака сенке, а твоји уди ће бити снажнији од јаког тигра, али само мораш одржати савез, јер Господ свагда презире неверну колебљивост срца.

24 А дотле дај да те спроведем до Запада и да ти потпомогнем, и убрзо ћеш сасвим спознати врло дивно вођство Господње, амин."


80

1 И чув Адам ову утешну реч Хенохову, сместа му се обрадова срце и поднесе своју растућу сусталост великом преданошћу и допусти да га Хенох даље спроводи.

2 Тако иђаше поворка преда се, мада нешто напорно, упркос томе још прилично живо; целим, готово посатним путем није се рекла реч, али свако за себе мољаше Ме жарко и усрдно за укрепљење и одржање Адама, а првенствено Хенох беше пун непоколебљивог поверења и тачно израчуна у својој љубави према Мени да његово непоколебљиво поверење у Моје смиловање и милост сасвим извесно нећу посрамити.

3 Јер премда остали увидеше да Мени ништа није немогуће, ипак сумњаше у Моју вољу, пошто још не научише велику слободну уметност у срцу да рачунају непоколебљивим путем чисте љубави и да ваљано срачунају Моју вечну, надасве неизрециву верност; а ту уметност је Мој драги Хенох већ врло умешно увежбао и стога свагда бејаше одвећ сигуран у неизоставни успех оног што је у својој праведној љубави очекивао од Мене.

4 Стога никада није био тужан и није жалио никога коме би се десило нешто непријатно, јер његово око је увек мировало на Моме срцу те је врло добро опажао тајно вођство Моје љубави како сваким средством, одвећ чудно изгледајућим, увек најбоље зна да децу води тако како је најбоље за добијање вечнога живота. Јест, ишао је у рачуну своје љубави према Мени тако далеко да је штавише с највећом сигурношћу одређивао како, када, где и зашто ће се нешто појавити и завршити; и тако беше у неку руку први пророк земље и оснивач такозваних пророчких школа, које су се одржале до Мога људскога силаска; које су се искључиво састојале у томе да су се њихови ђаци већ скоро од рођења васпитавали у Мојој љубави; свет им је представљан као свезана подлога Моје љубави, као велика школска зграда, у којој сви људи путем кратке осамљености од Мене из сопствене побуде свог унутарњег живота треба да добију велику чежњу према Мени; спољашне чари света су ту само ради кушње како би се људи сами управили према Мојој љубави; и чим се тиме неком више не допада свет, него само више жуди за Мном, томе се тада одмах отвара унутарње око и ухо, и он ће, премда још у смртном и заводљивом телу, сместа поново чути светога Оца и каткада видети.

5 Дух вечне љубави ће га тада испунити; гледаће будућност, садашњост и прошлост свагде; и придошла смрт тела испуниће сваког неизрецивом милином, пошто ће тада тек прејасно почети да гледа да смрт тела није смрт, него само сасвим савршено буђење ка вечном животу.

6 То и још понешто у тесној свези с Мојом љубављу била је права суштина пророчких школа, којима је, како рекох, Хенох по Мојој вољи био први оснивач.

7 Златно правило од њега кроз Мене бејаше још увек темељ и сама суштина свих пророчких школа, и гласила је:

8 Нећеш веровати да има Бога ако Га већ пре ниси љубио свом силом детињег срца. Ко каже: "Верујем у Бога, али не могу Га љубити", тај је мртав лажа и нема живота јер Бог је сами вечни живот; Његова љубав је живот. А како ће ко да схвати живот осим кроз живот. А пошто је само љубав живот и у Богу вечно из Себе као у човеку кроз смиловање из Бога, како тада човек може рећи да верује у Бога када се одриче Истог хиљадоструко својим безљубавним стањем, које није живот него одређена покретност природе, коју је створио Бог, способна да прими живот љубави из Бога.

9 Покретно тело још није човек, него је само створено да буде носач човека захваљујући живој души која му је удахнута. А ако отеловљена душа не прими у себе живот љубави из Бога, тада је упркос све покретности и употребљивости својих чула мртва.

10 То дакле бејаше златно правило. Да с њим и из њега временом насташе још друга, јесте исто тако природно као што природно из прве љубави, која се код народâ мало-помало и све више изгубила у саму веру, насташе десет заповести и сви пророци, и из њих коначно опет чиста љубав кроз Мене према Мени и отуд према ближњем.

11 Тако је и строг начин живота који отказује свету све до времена примљеног духа живота љубави проистекао из тога правила; затим се наравно даљни земаљски живот преиначивао по унутарњој слободи, услед којег је потом сваки пророк живео, ходио и поступао.

12 Тако дакле бејаше са пророчким школама, које је, како рекох, основао Хенох, који сада већ са оцем Адамом сретно стиже до деце Запада.

13 А како се само зачудише када толико сустали Адам одједном доспе до пуне снаге уз Хеноха.

14 А сам Адам би ван себе од радости и захваљиваше Мени с многим сузама радосницама за такво изненадно укрепљење, и рече напослетку Хеноху као и свима осталима:

15 "О Хеноше! О децо! Како је само надасве диван Бог, наш Бог! Како добар, како пун љубави и како пун смиловања! Он, који не зна за патњу, ни несавршенство, Он, свети, бескрајни, вечни, над свиме моћни Бог из Свог бескрајног савршенства ипак може да ствара несавршена бића, не можда што није вичан да их створи савршенима, далеко било од нас помислити тако, него да би онима по Својој бескрајној мудрости несавршено створенима својски из све своје суште дубине милости и дубине љубави све више пружао своју очинску љубав од вечности до вечности, и да би им тако показао да је само Он једини, најистинији Отац свих људи и духова.

16 О Хеноше, о децо! То тек сада увиђам сасвим савршено. Да нисам сустао, како бих могао да опазим неизрециву благодет укрепљења?

17 Али свети Отац је допустио да поприлично ослабим и сустанем како би ме учинио што примљивијим за Његову неизрециву љубав. О, предоброга Оца! Колико добар ће бити тек према онима који се никада нису огрешили о Њега, када је већ према Мени, који сам највећи грешник пошто сам згрешио наочи Њега, толико добар, милостив и милосрдан.

18 О ликујте сиромашни јер сте сиромашни да бисте утолико више примили; ликујте слаби јер сте слаби да бисте добили утолико више крепости; ликујте тужни, тужни сте да бисте добили утолико више радости; ликујте гладни и жедни, гладни сте и жедни да бисте се утолико више утолили; ликујте штавише слепи дуси, гле, Господ је створио ноћ да би осетила потребу за даном. Ко би икада дању осећао потребу за даном да Господ испред дана није поставио ноћ. О смрти, да ниси смрт морала би и ти да ликујеш јер из вечнога поретка ниси произишла себе саме ради. Ко зна да ли је Господ дао да настанеш како би негда можда из тебе васкрсао највиши живот?

19 Заиста, заиста, где Господ даје, тамо даје као Отац према својој бескрајној љубави, али пресретан онај коме ће Господ нешта узети, јер тај ће поново примити бесконачно пута из руке вечнога Оца.

20 О Хеноше, о децо! Ја, ваш Отац Адам, сам преблажен будући да ми је Господ дао да искусим тако велику милост, која је већа но сав мој живот.

21 А ти, драги Хеноше, буди узвишено благословен; твоје семе да не изумре до краја свих времена, и твоје име да се на крају свих времена приближи тако близу као да си међу њима; касни говорници Господњи хвалиће својој деци твоју љубав према Господу и сами ће се усмерити према теби.

22 Овако као сада ниси још никада сведочио колико си уз светога Оца, јер тиме сам укрепљен зато што си одвећ моћно и чврсто уз светога Оца.

23 А теби, мој велики Боже, Господе и Оче да буде сва слава, сва част, сва хвала и све узношење, јер једино си Ти достојан да то од нас примиш.

24 Децо, славите сви Господа јер је добар, љубазан и одвећ милостив и милосрдан.

25 Хеноше, гле, неизрецив осећај захвалности у мени према Богу одузима ми скоро језик да једва могу да говорим; зато, пошто смо већ приспели до деце Запада, постарај се са Асмахаелом да сазнају да овде чекамо на њих и да се зато упуте овамо да приме благослов и свето обавештење сутрашњег Сабата, све друго ће тек овде сазнати и видети, амин."


81

1 Пошто је Адам свршио беседу и изговорио задњу жељу и благословио, и Ја узгред још огласио Хеноху, тада се Хенох сместа поклони пред оцима, такође за Хенохом и Асмахаел са свог носача.

2 Затим пожурише обојица деци Запада и огласише тамо јаким гласом долазак праоца Адама који их чека на граници западног краја. Када деца то чуше, одмах се прибраше, узеше разне плодове и другу храну са собом, па пожурише пуни страхопоштовања са Хенохом и Асмахаелом до праоца Адама. Приспев у приличном броју у близину Адамову, падоше на своја лица и не усудише се да устану све док им Адам преко Кенана још једном навести да се коначно из свог претераног страхопоштовања према оцима дигну и приме благослов од Адама ради оправдања свог присуства, те да чују отворним ушима свету реч позива на празник жртве и огња сутрашњег светог Сабата.

3 Тек сада се дигоше пуни страха и понашаше се као да се у њиховој савести налази црвић који се не усуђује да изиђе на видело дана.

4 Адама ова појава мало зачуди и Сет и остала деца осим Хеноха и Асмахаела нису могла објаснити себи ову загонетну појаву, па занемеше коначно сами у својим претпоставкама.

5 А Адам се сместа дигну и позва Хеноха и Асмахаела и упита наравно првенствено Хеноха, али је и Асмахаел овде био слободан да одговори: "Хеноше, шта је с овом децом? Изгледају ми као да њихова срца нису слободна, него притиснута и везана којечим.

6 О драги Хеноше, и ти постојани Асмахаеле, реците или истражите барем у себи шта ова појава треба да значи.

7 Ја с моје стране тврдим да је овде рђаво семе међу пшеницом; и ако је тако, онда не смемо с овог места докле се чисто зрно поново не нађе из плеве и корова, па се ваљано сачува у нашој очинској љубазној строгоћи.

8 Такође ми је чудно што животиња непрестано окреће тртицу према деци и неће да их удостоји ни једним погледом, док је у децу Поднева буљила широм отворених очију страшно живахно.

9 О драги Хеноше! Учини да нам се ово што пре разјасни те поново доспемо у жељени поредак, амин."

10 А Хенох се дигну и рече: "Чуј Адаме, и чујте сви оци! Ова деца су се потпуно обесхрабрила због превеликог понижења с наше стране. То понижење им је сасвим отело љубав према нама и место тога испунило њихова срца робовским страхом.

11 Ми им сада нисмо предмет љубави и детињег великог поштовања, него постали смо им предметом трепета и тајног презира. Да их не спречава велики страх од наше унутарње силе духа и моћ из љубави Господње, заиста, могли би учинити са свима нама што је Кајинова сујета учинила са Авељем.

12 О оче Адаме, гле у томе је укопана и добро скривена ова тако чудна појава, за коју ми сами сносимо највише кривице пред њима и пред Господом; зато је сада наравно до нас да ову грешку опет поправимо.

13 А животиња је заузела такав положај да нам тиме назначи да се кривица налази међу нама; зато и нас гледа, а тртицу држи према деци и показује нам тиме да су искаљани од нас.

14 Питате ме у срцу: Та када и где смо искаљали сву децу, и ако се догодило без наше стварне воље, како да се поново поправи та грешка?

15 О оци! Прва половина питања како и када су искаљани може се сасвим лако одговорити, али утолико теже друга.

16 О оче Адаме! Гле, у томе је што си својом ранијом пребојажљивом строгом правдом из много више страха од Господа него љубави према Господу направио разлику између деце, те си једне осудио на исток, који су пресретни, и друге си осудио према подневу како би стално сматрали себе мањим од миљеника Истока, а ове си осудио према западу зато што су ти се учинили лењим у духу зато што их је ујутру чешће савладао сан; и коначно задње си тешко осудио према поноћи што у неким спољним обичајима нису хтели да буду твога мишљења.

17 О гле, драги оче Адаме, да си већ тада био оживљен љубављу вечнога, светога Оца као сада сигурно би твоје пресуде испале сасвим другачијим. Међутим, гола правда, премда оптечена свим зрацима мудрости, јесте тврда и тешка ако из њене позадине, премда и нешта скривено, тихи зрак љубави не прожима благотворно све камене врхове бесплодне мудрости, који седам пута десет прскају воду из висине.

18 Гле, као што вода тешка падом из висине не оживљава траву, него само уништава и убија, и под њеним тешким слапом не оставља ништа осим тврдо испрано камење, исто тако је гола правда која пада из неизмерне висине мудрости; она убија и уништава унутарњи живот; па када живот постане једном сличан мртвом, испраном камену под тешким воденим слапом, тада буде тешко из таквог камена извући неку живу биљчицу.

19 Тешки непрестани притисак воде правде и мудрости учинио је нежну и растреситу земљу тврдим каменом и затим умртвљени камен издубио; шта да буде од камена?

20 Заиста, пре него што се прекомерним огњем љубави поново не претвори у растреситу земљу, свако засејано семе ће на њему усахнути и коначно сасвим умрети.

21 А преко камења не ваља ићи, и преко камења скакати је опасно; ко падне на камен, падне тешко и разбије се, а на кога падне камен, смрска га; зато је и тешко одговорити на другу половину питања.

22 Ја за себе мислим, ако ова деца камења и браћа и сестре на путу свемоћне љубави нису ублажити и растрести, тада ће још већа количина најмудрије правде мало тога постићи.

23 Али учимо од самог нашег вечно светог, прељубазног Оца како управља свим својим живим бићима. Небеске птице, мале и велике, нису изгнани ни на исток ни на запад, нити на подне ни на поноћ. Шумске животиње крстаре шумама на све стране. Чак ни рибе у води ни сви гмизавци и црви немају зидове повучене да спутају њихово кретање и стан.

24 Господ нам штавише није дао заповест да кунемо децу Кајинову; зашто чинимо такво што на нашој деци, браћи и сестрама, и изгонимо их у крајеве да немају слободу и да постану камењем.

25 О оче, одреши бескорисне свезе правде и строгоће, и свежи их свемоћном свезом свете љубави, те ће им мудрост из љубави постати слободном водиљом; и сви они, врло брзо просветљени тим новим зрацима, препознаће се као деца једног те истог светог Оца и ликујући ће се сами приљубити уз твоје очинско срце и обгрлиће те рукама ужареним свом љубављу и звати те драгим оцем.

26 О оци! У једној капи љубави лежи више силе и свете моћи него у свету пуном премудре правде ако нема љубав за темељ. Зато дај да дувају моћни ветрови љубави како би се откравили крути грумени леда да поново постану оплођеним капима. И дајте да сâмо камење моћним огњем љубави размекша да се наше семе не би ставило узалуд у бразде, амин."


82

1 А чув такво што Адам из уста Хенохових, згрози се у срцу јер смерање на Кајиново братоубиство учињено из црне сујете отвори му стару рану тако да тешко узможе да превали реч преко својих уздрхталих усана, те ћуташе и дрхташе.

2 А сместа приђе Сет Хеноху и рече: "Драги Хеноше, то ти није требало да старом Оцу Адаму приредиш тако опасан страх и тугу нешта несмотреним смерањем на Кајиново недело. Све ово си му, дашта, могао принети сасвим другим, неприметним начином. Гле, ово је први пут да се осећам принуђеним да те укорим; а за следећи пут стави у таквим приликама своје речи на тас справедљивости како би оца утешиле а не ожалостиле. Ти сам јеси који нас свагда учиш љубави и смерности, али придржавај се најпре сам чему нас учиш, тек тада ће твој наук обилан благословом, силом и моћи надвладати нашим срцима, амин."

3 А Хенох, који ми тихо у срцу захваљиваше за реч коју је рекао Адаму, веома се зачуди укору; не одврати ни реч, него се сместа поново обрати Мени и замоли Ме да му покажем шта чинити из кратке беседе Сетове.

4 "О свети, прељубазни Оче, који гледаш у јаркој светлости све таме света", поче Хенох у срцу да Ми се моли и да Ме моли, "Ти знаш да сам Твоју свету реч без додатка и без узимања верно објавио Адаму; како то да ју је толико честити отац Сет тако неравно схватио?

5 Када никако нисам могао другачије да говорим но што ми је дала Твоја бескрајна љубав.

6 Такође Сет управо би сведок како си Ти, о Јехова, Адама ослободио његове сусталости и укрепио га у сваком влакну његовог живота.

7 О свети Оче, који си пун љубави и смиловања, покажи мојој пребезусловној послушности према Твојој светој вољи откуд то и како да се код Сета ствар поново потпуно поправи. Ја, твој убоги, слаби Хенох заветујем се Теби у свом срцу, које те узвишено љуби над свиме, да се неће макнути ни влас с моје главе без Твоје пресвете воље, амин."

8 А сместа Хенох угледа пламено писмо у срцу, и ту писаше: "О Хеноше, срце није још разумно у свему ако цело срце није потпуно испуњено вечном љубављу; тада ће и Сет чути како камење, сва трава, биље, жбуње и дрвеће узајамно размењују ваљано разумљиве речи.

9 А ти ћути засад и нека твој ученик за тебе води реч, амин."

10 А Сет, пошто на ту своју опомену не виде да ће Сет што рећи, поче наврат-нанос испитивати сам себе у срцу шта ли је што сада све као занеме; но и његово сопствено срце оста немо; и тако Сет би принуђен да се опет обрати Хеноху и да га упита зашто му на пређашњи приговор није ништа одвратио.

11 А Хенох рече пун дубокога поштовања и љубави: "О честити оче Сете! Зар дете има право да се супротстави опомени оца? – Ти си ми, истина, укорио реч Божју, коју сам морао да изговорим, међутим, ако са мном говориш у имену Господњем, могу и смем да ти пружим питање, одговор и слободну реч, али ако са мном говориш као отац у тону учитеља, гле, тада је моја детиња дужност да безусловно слушам, ћутим, а у сопственом срцу сместа да се сјединим с љубављу Јеховином. Погледај пун слутње, али без бојазни на беседника кога носи животиња, јер тако сада хоће Господ да вам он засад заступа моје место. Питај њега и он ће вам дати одговор како приличи у имену Оног који га је за то позвао, амин."

12 Ово скромно испољење потпуно ућута честитога Сета, али зато поново Адаму разреши језик и он рече Сету: "Али љубљени сине! Ти, којег ми је Јехова дао уместо Авеља утехом, реци ми шта је могло толико засенити твоје срце?

13 Свету реч Господњу могао си укорити говорнику Божјем, а једва девет тренутака пре тога си се уверио како ме је чудновато укрепила.

14 Реч потекла из уста Хенохових од Господа у вези деце дејствовала је ново чудо код Мене, које стоји више него Кајин и Авељ.

15 Истина, самољубље Кајиново и исто окамење ове деце мојом кривицом у Хеноховом говору јако ме је увредило, међутим, управо је било потребно што ме је тако увредило, јер иначе никако не бих доспео до потпуног оздрављења старе ране, која је стално пекла, као управо сада. Где Господ рањава, тамо лечи чудновато. А где људи међусобно наносе штету, заиста, ако им се Господ не смилује као сада мени, занавек међусобно не би поправили штету.

16 Огрешио сам се о моју верну жену у рају, и прворођени ми поста великом раном; и до сада нисам могао исцелити рану. Пре триста година већ сам децу строго издвојио, и тек сада увиђам да сам тако посуо отров у своју стару рану.

17 Господ ми сада одузе отров и излечи ми стару рану Хеноховим чудесним речима; зашто си посегнуо за љубављу пре него што си у свом срцу спознао и угледао њен чудесни смисао.

18 О Сете, о Сете, пази да ти Господ не узме поново из срца што ти је већ тако дивно дао. А за следећи пут нека свако прво слуша мој глас, и кога позовем у моју припомоћ, нека дође и помогне ми. Но у приликама као што је ова, где Господ толико очигледно ходи с нама, неће бити нужно да се узајамно непозвано помажемо, будући да је најбоља човечија помоћ готово никаква према неизговоривој помоћи Господњој кроз Његову свемоћну реч, која није као реч човечија, него је свагда извршено дело за све вечности вечности.

19 И према томе, драги Сете, спознај своју грешку пред Господом, падни на земљу и моли Господа за милост и смиловање како би те поново погледао, амин."


83

1 А Сет сада ваљано разуме реч Хенохову о немоти деце Запада и правдајућу Адамову те рече коначно:

2 "О оче! О Хеноше! Сада ми је све јасно. Вас двојица, љубљени оче, и љубљени сине, ваљда ћете ми опростити моју бојажљиву грешку, али да ли ће ми то учинити и Господ, против Којега пресвете речи сам ревновао у правом смислу речи? Како ћу ту добити опроштење?

3 Већ се расветлило у мојој души и већ веома јасно опазих нов, истин живот настајући у мом срцу, али сада опажам итекако сигурно опет ноћ и смрт у својој утроби.

4 Заиста, деца Запада и Поноћи почеће да беседе као да су проистекла из средишта сунца, а ја ћу бити немији од камена у дубини мора будући да сам свој језик применио за противречност, где сам га требао применити за вечну захвалност. – Штавише ни драги Хенох да ми не упути речи живота из висине, него све само Асмахаел. О велики Боже, колико страшно велик мора да је мој грех пред Тобом будући да си због моје крутости као Господар свег живота заповедио Хеноху да преда мном ништа не говори, него једино Асмахаелу да ме он подучи о свим мојим заблудама.

5 О тешко мени ако ме Господ више не буде погледао у свом смиловању! Ко ће ме тада спасти из ноћи смрти?

6 О Господе, само дај да твој Асмахаел упути речи пуне младалачке снаге у свем обиљу живота нама, који смо пуни тупости и мртве ћуди, и то првенствено мени; али зато не дај да толико узвишено благословени језик Хенохов занеми пред нама, а посебно преда мном како нико због мене не би изгубио што.

7 О Господе, Боже и Оче, буди мени убогом неразумнику пуног слепоће милосрдан и милостив, амин."

8 А затим се на Моју заповест сместа диже Хенох и поче из мене да упућује следеће силне речи Сету а и свима говорећи:

9 "О драги оче Сете, гле, где је човек, ако га је заробила нека грешка, да може помоћи себи посред грешке? Када говори, говори као у сну; када поступа, поступа као слепац; када иде, иде као да нема кости у ногама; када хоће да стане, пада као неко са вртоглавицом; ако хоће опет да устане, не може своје ноге да усправи; и ако хоће да види и ћује, види и чује сенку место ствари и празан одјек место живе рећи.

10 Гле, тако је било и још јесте код тебе. Опазио си у себи сенку живота и истинске љубави само у Подневу. Тиме задовољан могао си изићи у сусрет вечној љубави будући да си у себи кришом мислио да сада свака твоја реч долази с висине. Међутим, зато Господ дозволи да паднеш како би ваљано схватио да је теже овладати највишем добру вечне љубави Јеховине него за три пута седам дана унети све земаљске плодове на суво.

11 Гле, преварио си се што си ми прекорио реч Господњу; али зашто си се преварио? Зато што си мнио да је и изискивање твога срца већ потпуно чисто одозго и даје ти право неоспорно да укоревајући навалиш штавише на саму мудрост Божју зато што твом осенченом срцу није хтела да буде јасна те се учини неправедном и убиственом.

12 А сада си погрешио поново што, прво и прво, више верујеш у Адамову и моју помирљивост него вечне љубави Јеховине саме, Којега смо сви права правцата деца без изузетка, било добра, било пуна непослушности; а друго, изгледа да ти је само углавном стало до моје речи не премишљајући да је реч Господња речена и из камена иста света, жива реч.

13 Зато не моли о мом језику, него о живој речи. Не обазири се на оруђе, него на милост која долази преко ког било оруђа од Господа, било Хенохом, било Асамахаелом; тада ћеш ходити савршено оправдан пред вечном љубављу Јеховином, Који свагда најбоље зна и види које је оруђе најваљаније за овог или оног. – А ако Господ благоволи да говори и кроз Асмахаела, реците зар ће зато речи Господње бити мање речи Господње?

14 О оче Сете, ово је пак воља Господња да свако тежи за вечним животом душе и духа у сопственом срцу непрестано, али при том нека се нико не да завести да мисли да је од једног помака сенке до другог већ све постигао.

15 А ако је ко већ што постигао од Господа, нека с тим учини као деца ако нађу скривено благо, па га сакрију и пред очима њихових родитеља страхујући да им га опет не одузму.

16 Нико имао превелику жељну радост да постане оруђе Господње, него свако да истраје у васцелој светој тишини и великој понизности и тајној љубави; јер нема никакве захвалности и нипошто заслуге у томе ако Господ позове кога да служи као оруђе, јер Господ своја велика дела уме да врши и без оруђа; али све је у томе да не тражимо Господара да му наметнемо наше таште службе како бисмо тиме показали да смо и ми нешто и како што умемо; него да сви тражимо једног те истог светог Оца како би нас милостиво прихватио као децу вечнога живота премилостивим и прељубазним пробуђењем нашег успаваног духа и просветљењем наше светске и мрачне душе.

17 А кога Господ позове да пред браћом сведочи о Његовој бескрајној љубави, нека сведочи, али увек у највећој понизности свога сопственога срца, увек опомињући се да је само најнекориснији слуга, којег Господ итекако лако може да уштеди.

18 А тешко оном који би у том почео да верује да је већи од своје браће, или да је Господу потребан, заиста такав светогрдник неће утећи свом сопственом суду.

19 А када служимо, служимо у свој љубави узајамно као браћа и деца једног те истог оца, и наша највиша мудрост да буде да светога Оца љубимо изнад свега; нико наметао другоме учење као да је зато позван као пас да лаје или петао да кукуриче. Али ако кога Отац позове за то, нека то учини, али с највећом љубављу и понизношћу, јер тек тиме ће сведочити да је његово учење заиста из Бога, вечнога суштога извора све љубави и живота.

20 Ко проповедао, да буде мањи од све своје браће; тако ће сведочити да је заиста слуга љубави.

21 Ко чуо реч Господњу из уста брата, захвалио Господу на неизговоривој милости; а проповедник премислио у себи да је најнедостојнији, и држао свакога брата бољим од себе; тако ће своје срце сачувати од гордости, која је мати смрти, и биће мирна кућа Господу, која му се једино допада.

22 О оче Сете, то је што Отац хоће и тражи од нас, зато тежимо у васцелој љубави и понизности да Му се допаднемо, тако ћемо живети и неће нас више варати сенка живота.


84

1 Чув Сет и сви остали беседу Хенохову, усправи се опет управо Сет и поче да износи следећу беседу:

2 "О истина, да итекако је истина што је Господ преко тебе, драги Хеноше, објавио првенствено мени, коме је такав укор најпотребнији.

3 О оче Адаме, о децо сва, захвалите место мене Господу јер нисам вредан и сувише сам лош да бих се усудио да језиком који је тек малочас опао свету реч Господњу, принесем нечисту хвалу Господу свег живота и све љубави.

4 Дајте да ми Асмахаел проповеда јер нисам више вредан да чујем Хенохову реч.

5 Штавише и Асмахаелова реч је пресвета за мртвог – дајте да ми животиња проповеда како бих се њеним језивим гласом пробудио од смрти у живот.

6 О оче Адаме, не зови ме више својим сином, јер ти си из Бога, а ја из обиља све опирности. Гле, хоћу само да будем твој слуга, да, слуга свих вас хоћу да будем, да вам служим ка роб дубине, и да будем нем као камен како бих Господу задовољио што сам се сурвао у таму, док је Господ око мене излио толико светлости у речи и делу.

7 Захвалите ви достојни Господу за мене, убогог, слабог и мртвог Сета, амин."

8 А Адам се подиже и рече кратку, мудру реч Сету, и та реч излечи болесног, тако да се поново испуни љубављу и поверењем према Мени те слављаше одвећ Моје име.

9 А речи Адамове гласише овако: "Сете, Сете, наканио си се превише што ти Господ заповеда. Пази ако те Господ буде кушао, а ти тада још више ослабиш но сада и паднеш у својој слабости – реци, ко ће те тада дићи?

10 Можда Бог коме си неразумно хтео да задовољиш када је Он бескрајан и пресвет, а ти само ограничена прашина земље пред Њим.

11 Ко ће да задовољи Богу? Ко ће чисто и без грешке да му се моли и захваљује и да Га слави и хвали без греха, и да Га без мане душе као дете позове оцем?

12 Зар имамо шта што Он претходно није дао нама; и шта учинити што нам Он већ дуго претходно није учинио?

13 Зато не чини себи непотребну заповест, него мотри само на једно да Га све више љубиш свом понизношћу свога духа, и сву браћу и мене десет пута више него себе; све друго препусти само Господу; Он зна најбоље који терет си кадар носити.

14 А када ти већ тешко бива у делу да испуниш једну заповест, како ли ћеш се снаћи с толикима?

15 Зар не знаш да о сваком закону приања клетва, грех, суд и смрт?

16 Бој се зато сваке заповести, ако хоћеш да живиш; лакше је давати заповести него их држати.

17 А шта је више: слободан бити у љубави кроз љубав, или сахнути под тврдим јармом послушности за слободом љубави, коју је тада тешко извојевати и која ће бити вечна тамо где ће узалуд чежњиво срце дуго морати да крвари под јаким ударцима кушње.

18 Гле, децу Запада како су упропашћена само једном лаком заповешћу! Како ће само бити тешко помоћи им ако је можда њихово срце окорело предугим притиском.

19 А ми свагда захваљујмо Господу и славимо Његово име што нам је дао слободно срце за слободну љубав; и свагда молимо Га да нас сачува сваке заповести да бисмо као слободна деца једино живели Његовом вечном љубављу.

20 О Сете, једном ће доћи времена када ће наша позна деца живети под брдима закона и залуд ће чезнути за слободом попут врућег камена у дубини земље; и њихова браћа ће тешко послушне метати у камене рупе и лишити их сваке слободе; тамо ће бити греха као песка морског и траве земаљске.

21 Зато одустани од своје неразумности и учини што можеш и што Господ благоволи; све друго препусти Господу те ћеш живети, амин.

22 Узми мој благослов и ходи поново слободно и праведно пред Богом, преда мном и свом нашом децом, амин."


85

1 Чув Сет такву беседу, одмах сасвим увиди малу неразумност свог хтења, те поново поста слободним човеком, и слављаше и хваљаше Ме преко мере у свом сада поново оживљеном срцу, и радова се врло Асмахаеловој беседи, који по налогу Хеноховом сместа поче беседити, и то о немости деце Запада; а што рече, рече из Мене духом Авељевим ваљаним, попут поточића течним говором, који тако мирно жубори преко шљунка и пешчаног слоја, па се смешкајући улива у реку која отвореним рукама прима љубимца, те га на својим широким плећима носи у море мира.

2 А то беше толико славном постала беседа Асмахаелова и гласише овако:

3 "О оци отаца земље! Моје око гледа плаћући сахнућу множину дивне деце отаца земље; леже тако неми и тако мртви као камење на дну мора и других великих вода.

4 Закони! О окрутних и тешких закона! О људи, окрутни и нељубазни људи, куда ћете одвести браћу и учинити чему недужну децу свим бескорисним законима?

5 Од којих сваки нужно вуче за собом бескрајну војску сасвим нових закона.

6 О питајте се оци отаца земље колико закона вам је свима вечни Господар свесмилујући мудро одредио да држите?

7 Знам и морам вам рећи! Ниједан закон осим једино да спознате вечну слободу у свој бескрајној љубави вечнога света Оца.

8 Зар смо створени да носимо терете тешке као свет, законе свакојаке? Зар је Бог слабашан Бог да људима мора да даје законе како би их држао у учвршћеној огради реда?

9 О, оци, колико неразумно би било такво што мислити о свемоћном, бескрајном, светом Богу, Којега тихи дах могао би да уништи све безбројне светове и бескрајне војске премоћних духова.

10 Зар ће такав премоћан Бог да стиска људе неподношљивим теретима мртвих заповести, ставова чврстих као камен, које Он сам на послетку не може да ублажи свим Својим силама, нити сме; јер разреши ли само један тих духовних присиљитеља живота, зар неће страховати да ће на крају бити заробљен од Својих створења те на Себи самом искусити да буде роб створењима, која према Њему нису ни честица сунчеве прашине.

11 О оци отаца земље, не можете замислити ништа луђе – Отац, вечни свети Отац пун љубави, моћни, слободни, бескрајни Бог створио бића како би их потом усмртио врло грозно у пречврстом стиску заповести тежих од света.

12 О заиста, много лакше би ми било да схватим да ја и мој грозни носач чинимо једно биће пуно ноћи и пуно светлости посред земље, него да је наш Бог, наш моћни, вечни, слободни и свети Бог могао да створи једно биће да би га стискао заповестима и силио да се слободно креће, што би било чисто немогуће, као да преслободни свети Отац и Творац железним ланцима штавише Сам хоће да се учини робом робова Ламехове дубине.

13 О оци отаца земље, откуд да ви као једина деца вечнога, светога Оца пунога љубави ништа не знате о Његовом премудром, предивном, преслободном поретку? Проповедате међусобно о љубави према Оцу, а тај вечни, свети сушти елеменат, као што сада јасно видим, не знате даље ни више но што сами можете рећи празним, звучним речима.

14 О чујте, љубав, моћна света љубав вечнога Оца јесте јашта једино вечни преслободни поредак у Богу; сходно том вечном светом поретку и савршено сходно јесу произишле од Њега, слободне као Он сам, безбројне војске духова, светова, и ви Његова једина деца.

15 Но да би вас учио да се осећате савршено слободнима као Он, дао је из саме дубине љубави као Отац вама деци, не бих никако рекао заповест, само одвећ мудар, благонаклон савет да се не ослањате на ништа ни ништа да такнете што би вашој слободи могло да смета, а ви с пуном свешћу божанске слободе и пунине силе нисте ценили савет љубазнога Оца и посегнусте за свим што ће сметати вашој још сасвим неучврслој слободи и животу; дело беше противно вечном поретку љубави; сада свети Отац мораше преустројити читаву бескрајну творевину како би вас поново ставио у слободу живота.

16 Ево сада сте у том положају, који је толико пун љубави, као деца светога Оца, слободни сте и пуни живота и милости одозго; како можете тако слепо децу истог светог Оца просто ни за шта да изгнате у разне крајеве кроз присилу мрачне заповести, која их не оживљава ни радује, него их убија на телу и духу.

17 Зато одрешите већ дуго зарђале везе мртвог закона с њихових измучених ногу и дајте им да раде земљу како им се свиђа, само да избегавају мрачне дубине, тако ће живети, Бога славити и хвалити и љубити, и вас признавати честитим оцима и моћном децом Господњом, чујте амин, чујте амин, чујте амин."


86


1 После свршетка беседе Асмахаелове наступи прилично дуга тишина међу оцима; и сам Хенох се изгуби у дуги рачун љубави и размишљаше код себе да ли је ипак негде могуће варати се у љубави, јер, рече у себи:

2 Асмахаел итекако има право у свему што је изговорио, али зар ће обузимајућа љубав, моћна љубав, која срце слатком неодољивом силом вуче навише ка вечном, светом Оцу да ни један потпуно обузет више не може нити хоће да је се лиши, зар ће, не, не, нисам у стању да осетим ни мислим, ова свемоћна љубав можда бити вечан закон у самом Господу, из којега, по којем и којим све ствара, сређује и даље одржава?

3 А ипак рече тако схватљиво Асмахаел да је баш љубав највиша слобода, како у Богу, тако и у свој Његовој деци.

4 Истина и поуздано је уосталом у сваком случају да је сваки живот условљен одговарајућим степеном слободе и да ова слобода увек иде укорак с љубављу; где дакле влада највећа љубав, тамо је и највећи живот и према томе и највећа слобода.

5 Али како је потом са одређивањем поретка, услед којега свако мора задржати свој њему дати облик и не може га мењати слободним нахођењем? Творац, наш свети Бог и Отац је тако уредио, то јесте и биће вечно истина, али зар неће оно што код бића и деце условљава непромењиви облик код Господа бити из самог себе постављен закон, којег се мора придржавати све до бескрајно ситне тачке све докле Његовом бескрајном љубављу бића треба да остану оно чему их је поставио из Свог вечног поретка?

6 Овде је закон; ко ће га одрећи и твдити против да није закон него најразрешенија слобода.

7 О Асмахаеле, Асмахаеле! Ко ће схватити твоју беседу и живети?

8 О оци, сироти оци! Изабрали сте ме учитељем; докле сам могао да љубим, могао сам да говорим несхватљивом милошћу Господњом, но беседа Асмахаелова показа ми сада одвећ јасно да своје речи, које ми је вечна љубав удахнула за мене и за оце, још никада нисам разумео ни најмање; слободна слатка љубав је сада постала двојна; она је највећа слобода, а и истовремено и најнепромењивији чврсти закон свих закона, којим је условљен живот свему; у слободи могу да љубим и живим; у закону морам да љубим или да умрем вечном смрћу. Но како слободу, најпотпунију, најодрешенију слободу, а с друге стране непромењив закон ставити под исти кров?

9 Ко ми сада убедљиво може рећи да ли је моја љубав слобода или закон? Будући да љубим и живим, јесте слобода; а будући да ме љубав вуче и неизрециво ми прија, јесте вечно судећи закон, којим ја, који морам да љубим кроз неодољиву драж у срцу према Богу, јесам мртав, јест, вечно мртав и нужно морам бити.

10 О свети Оче, гле, упропашћен сам беседом Асмахаеловом и не могу помоћи себи. Ако мени и оцима не помогнеш и поново нас не усправиш, изгубљени смо навек.

11 Сада тек увиђам како човек баш ништа не може из себе; ако га Ти, свети Оче, непрестано не водиш, престаје да буде, и јесте као да никада није био, пун вечнога уништења. О Оче, драги свети Оче избави нас од ове пропасти у коју нас је све гурнула немогуће схватљива беседа Асмахаелова, амин."

12 А Сет, пошто се слеже његово највеће чуђење о Асмахаеловој беседи, диже се и упита оца Адама говорећи: "Чуј љубљени оче, Хенохов предговор јасно ми је светлео на путу понеке варке; на путу сам заспао у духу; ти си ме пробудио из неприродна сна, и добро ми је чинило када си ме благословио; али шта сада могу, шта треба да чиним, о оче; шта ће бити од нас?

13 Асмахаел је изговорио речи чији смисао природан човек никада неће схватити; а ако га није потпуно схватио, онда је попут камена који је у себи пун смрти и таме.

14 Хеноха се једва усуђујем да питам; ако теби не иде као мени и ако имаш светлости у овој беседи, онда ми верно саопшти како небо и земља због мога великог веразумевања не би пропали пре него што крочимо у нашу домовину, амин."

15 А Адам погледа Сета сасвим збуњено и не знаде шта као отац, спасив своју част, да одговори сину у вези с тим; тек после неког размишљања дође дотле да му стави на знање да сачека до згоднијег времена јер за сада има о другом да размишља.

16 А Енос чупну Јареда и рече му у ухо, при том не устав обојица: "Чуј Јареде, ти си мудар учитељ своме сину и ваљано си му показао да љуби Бога у срцу да је љубав према Богу иста љубави човека према човеку и јача од љубави човека према човеку и јача од љубави човека према својој жени и својој деци; гле, он сада види нашу велику смутњу; зашто нас сада оставља на цедилу?

17 Скоро да ми се чини као да му је Асмахаел потпуно одузео храброст; иди до њега и реци му да нас сада не остави на цедилу јер сада је углавном нужно да нас своје оце дигне из највеће свих смутњи својим благословеним језиком; иди и стави му на знање ако хоћеш, амин."

18 Јаред се пак почеша иза уха, па примети коначно: "Гле оче Еноше, када ме жацне зрак сунца, напуштам то место и бежим у хладовину; ако снажни зрак хоће да пробуши рупу у земљи, стварно ме то мало брине, јер нашао сам добру хладовину; али морао бих да сиђем сасвим с ума ако бих своју сенку напустио пре него што зађе сунце.

19 Зато оставимо то њима да расправе и нека преко целог небеског свода рашире шатор ако им се сунце чини сувише врелим; ваљда ће се учитељ снаћи са својим учеником ако је прави учитељ; и зар ће ученик бити изнад свог учитеља?

20 А ако ученик говори ствари које учитељево срце не схвата, онда није згодно учинити учеником онога који учитеља и све оце у унутарњој мудрости надмашује толико да не знају да узврате ни речицу. Зато ја остајем спокојан под мојом сенком и задовољан сам са бљесцима светлости које трепте кроз шуштеће лишће, а оставимо оном да буљи у лице сунца који има посебно задовољство да потпуно ослепи.

21 Гле оче Еноше, зато нећу шта ти хоћеш, јер моје очи су ми драже од свега разумевња у стварима које се заправо ни не могу сасвим разумети, и зато кажем не обављена посла у име свих амин."

22 И између Кенана и Махалалела се разви тих разговор – следеће садржине:

23 М: "Шта мислиш Кенане, хоћемо ли још данас стићи кући? – Деца Запада леже сви неми као камење на драгој земљи, а ни нама није ни за длаку боље после заиста изузетне беседе Асмахаелове; штавише и драги добри Хенох, барем ми се чини, као да је поприлично збуњен."

24 К: "Ако што знаш, онда говори; а ако не знаш, онда чини као ја, који такође ништа не знам. Толико је сигурно да Асмахаел зна више од мене и тебе. А и шта вреди проповедати глувима и показивати слепима; знаш мој сан; био је сигурно као ни један други; испричао сам га тако савесно верно као што сам га сањао; Сет и сви остали знали су да ми кажу напослетку баш колико и себи сам, наиме – ништа. Тада сам помислио: Пре нисам знао ништа, ни сада не знам ништа и убудуће нећу знати ништа – и гле тиме сам задовољан.

25 М: "Ако то ти кажеш о себи као изврстан говорник када је твој говор сасвим сличан Асмахаеловом, шта потом тек да кажем ја, који, како најбоље знаш, имам тврд језик; али моја равнодушност сада у овој општој немоти мало почиње да ме напушта; јер ако ускоро не дође решење одозго – оче, кажем ти, онда ћемо овде на Западу сигурно дочекати вече, а заиста и поноћ, која нам у духу изгледа није тако далеко."

26 К: Манимо се тога; ако овде стварно морамо да преноћимо, неће због тога земља постати црвљивом а ни чврсто тло водом. Господ зна најбоље што је нашим запосленим језицима одредио мали дан одмора. – А ја кажем увек: Боље је поступати но увек говорити и наставати; истина, веома радо слушам лепе беседе и учења, али стварно, на овом путовању догађа се сувише доброга; не можеш више да свариш; и Асмахаелова беседа је чак камен, чуј, требаће му још мало мира да се свари; зато манимо се тога и ћутимо, амин."


87

1 А Сет примети да деца кришом размењују речи и помисли при себи: "Заиста све их је захватила сумња и не знају на коју страну да се окрену; о што бих вам радо помогао да ми је дато. – А да је Хенох тако дугу нем у овој ствари.

2 Јадна мати Ева сигурно у тишини опет сапати и ваљда кришом у срцу оплакује нашу потпуну неразумност.

3 Како би било ако бих се и ја њој обратио потпуно кришом с питањем како се осећа?

4 Ко зна да тиха трпиља можда у срцу има светлу искру, која, ако би дошла у нашу таму, учинила би одлучну, дивну службу?

5 Зато само смело напред јер промашеније сигурно не може бити него сада, где по моме мишљењу сви седимо у тами и знојимо се и на наше душе, које гину, не падне ни једна свежа кап росе ни из земље ни са ужареног неба."

6 И гле, Сет ослови матер Еву овако говорећи: "Љубљена мати, изгледа да си тужна, кажи ми да ли кришом брига гризе о твоју душу.

7 Гле, Асмахаелова уста су нас све ударила троструком тамом и не знамо где да се окренемо, као што видиш; но, шта Господ искриви, то ће опет исправити у време које Му се свиди; зато, ако те притиска нека брига, смири у љубави Господњој своје срце; а ако негде имаш светличак у овој ствари, која нас све притиска, не затварај сувише дубоко у свом срцу; јер у облачној црној и мрачној ноћи и сићушна искра укрепи светлости жедно око лутајућег путника.

8 О мати, ја твој љубљени син Сет јесам који с тобом говори, отвори своје око и срце и дај му да убрзо чује бригу, и где могуће, можда и светлу искрицу одозго, амин."

9 А Ева одмах узврати нешта озбиљно Сету: "Драги сине, од Бога ми дани уместо Авеља, гле, у тишини мога бића увек можеш да приметиш да у себе повучена мати свих живих људи земље баш неће увек имати највише разлога да дâ своме срцу да скаче од радости, посебно када мора да примети да јој се и њен љубимац приближава више лукавим но искреним срцем.

10 Сете, мој љубљени сине, зашто ме питаш како се осећам када ти је само стало до искрице на срцу?

11 Зар мислиш да је доброћудна лукавост врлина мудрости?

12 О Сете, ту се веома вараш; гле, управо отвореност, срце у устима и језик у срцу, то је основа све мудрости; што хоћеш, то ишти; што ти не годи, бежи од тог да би искреним срцем могао да љубиш Бога кришом као и пред свим светом, тако никада у своме срцу неће настати вече и поноћ.

13 Гле, теби је дата мудрост, зашто ниси увек ишао правим путем?

14 Вештачка изражавања, звучне речи јесу увек јаки навестиоци сопствене слабости, којом се другом радо хоће показати да си још увек изузетно јак, док прав већ издалека види да се онај који хоће да буде јак прекривљује; зато, драги Сете, одступи о својих превијања и ходи правим путем пред Богом и пред децом, па те никада неће стискати мањак светлости.

15 Мисли, када начиниш круг, да је најудаљенија тачка лука и она која је најближа завршетку и почетку; чуј, али не смеш себи да узмеш пужа учитељем круга, тада никада не би доспео онамо куда си кренуо.

16 Разуми своју стару матер ваљано, и буди миран у срцу и у Богу, амин."

17 А чув Сет такво што од Еве, ухвати га страх и стрепња, тако да помисли у себи: "Како чудно овде на Западу. Свака реч је грешка, свако сажаљење у недоба и на погрешном месту; свака боље изгледајућа мисао, која се у срцу јасно изражава, ништа до немиран лет ноћна лептира, који лети око пламена док га светли пламен коначно не лиши његових лаких крила.

18 Моја воља је мртво хтење и потпуно личи хтењу у сну, којим се остварује баш само то да безусловно мора да хоћеш што те нека страна неистражива сила кришом присиљава да хоћеш и поступаш; моја љубав у Богу ми се чини као да волим ваздух и воду; чујем шуштање ветар, али не пири ни најмањи дашак око мојих коврџа; гладан сам и жедан, али ми се нити једе нити пије; спава ми се, а не могу да заспим; уморан сам, а моји уди зазиру сваког одмора; молим се Богу, а моје срце лежи попут камена непомично на земљи; гледам нагоре ка светлим висинама, прекривене су тешким облацима; јест, чини ми се сада у мени и ван мене све тако чудновато; јесам као да нисам; и све што погледам, изгледа да само упола постоји, или јесте као да није, или као да ће сместа ишчезнути.

19 О Господе и Оче, не испуштај нас из Својих руку и пробуди нас опет и не дозволи да заспимо на путу живота за светло време дана; отерај нас одавде; из овог краја нас отерај, и поништи неразумне од нас начињене разлике у крајевима; истина је да на природном западу исто као на истоку могу и треба да живе највољи људи.

20 Ми сами смо прљавштином упрљали овај крај, и још више Поноћ; сада смо сами крочили у овој крај и прљавштина пада сада на наше сопствене груди и скоро нас сасвим гуши. О Боже, Господе и Оче, нисмо сада ни за шта кадри, помози свима нама из ове велике невоље и не допусти да пропаднемо због наше велике неразумности, амин."


88

1 А убрзо затим Хенох поново би пробуђен и поче следећу чудесну беседу из Мене да упућује свим оцима, наиме говорећи:

2 "Чујте драги оци! Господ, Бог Јехова, свих нас прељубазни, пресвети Отац погледао је у свом великом смиловању јад наших понижених срдаца и смиловао се нашој неразумности, у којој смо већ скоро триста година тврдокорно истрајавали, и поново хоће да нас дигне из блата наше невоље; али пре тога је нужно да свако из свога срца изгна неразумну разлику у крајевима, а потном у делу.

3 Чујте! Господу Богу Јехови, нашем прељубазном пресветом оцу се допало да пробуди Асмахаела како би свима нама показао неразумност закона ако није у тесној вези с божанским поретком. Сви смо заједно били ван поретка и зато од свега тога нисмо ништа могли да схватимо, јер с једне стране смо се уплели гвозденом нужноћом закона, те смо били мртви у свакој речи, мисли и вољи, па према томе и у свакој радњи; а с друге стране смо осећали велику потребу у нашим срцима за истинском слободом живота, без које живот не би био живот, а и вечно не би могао да постане.

4 Били смо двојни; били смо мртви и живи; с једне стране смо истини били несхватљиво близу, с друге стране опет несхватљиво далеко; јер закон и слобода су за разумевање нашег срца начинили непрелазну провалију, преко које нисмо могли да прескочимо од закона до слободе ни обратно, те смо сопственом невољом били принуђени да или самога Бога видимо свезаног сопственим законом, или расточеног уништавајућом апсолутном слободом, и били смо стога мртви лево и десно.

5 Ја сам сам осећао у себи, и упркос свему мом тихом труду срца никако нисам могао да ставим воду и ватру у један суд и да их сјединим, јер мислио сам у себи: Та закон поретка јесте закон којег Бог мора држати толико дуго колико хоће стална бића око себе и у себи да гледа и да има; а зар је слободан онај који мора да држи законе?

6 Опет сам мислио: Ко ће Бога присилити на нешто? Ако чини, онда чини јашта по Својој највише слободној пресветој вољи и може одмах опет да уништи, и свако дело савршено да упропасти.

7 Опет сам мислио: Та откуд потиче непрестано одржање?

8 Тада се јави љубав и рече: "Ја сам основа сваког одржања", и даље не рече ништа.

9 Тада опет помислих: Ако си ти основа сваког одржања, заиста, тада си сама себи вечан закон, како, дакле, слободна?

10 И као што сам ја мислио, мислио је и отац Адам; и отац Сет, истина није тако мислио, али је осећао непрелазну празну провалију дубоко у својим грудима, и тражаше те нађе; али у недостатку ваљаних оруђа са нађеним није могао да сагради мост преко велике провалије; и други оци такође међу собом размишљаше са мање или више великом млакошћу и међу собом не извукоше ништа до стрпљиво очекивање, и пребациваху тихо кривицу тамо вамо; међутим тако ипак није хтело постати светлије и топлије у збуњеним грудима.

11 Мати Ева показа оцу Сету велику светлост, међутим јаки бљесак у ноћи слабо око ослепи још више него пре сама ноћ; и тако је подухват свакога био укорен затим следећом троструком тамом.

12 Али нема мудријег учитеља него саме невоље. У невољи обраћамо се сви светом, прељубазном Оцу, и Он је погледао невољу деце, сишао је њима својом милошћу; ми смо деца, а Он је међу нама и учи нас Сам.

13 И Његове речи су гласан узвик пун љубави и мудрости, јер овако говори свети, прељубазни Отац:

14 Чујте децо Моје љубави, и схватите ваљано у својим срцима. Ја сам једини, вечни Бог, Творац свих ствари из Мене, и Отац Моје љубави, и свих оних који су из ње.

15 Ја сам вечно слободан и невезан, и моја љубав јесте сâмо блаженство Моје вечне слободе.

16 Сва створења нису никаква неопходност, него само створењима видљиви знаци Моје највише савршено слободне моћи и одатле произлазећег блаженства свих блаженстава. Шта би требало или могло да Ме принуди да поступим овако или друкчије?

17 Оно што ви називате законом јесте код Мене највећа слобода у свему блаженству Моје љубави; а што ви називате слободом јесте само Моја слободна моћ; зато живите љубави, живите вечној љубави у Мени, тако живите заиста слободно; и слобода живота ће вас тек потпуно подучити да је закон љубави најистинскија и највећа слобода, и да је закон и слобода једнака кругу који свугде сусреће самог себе, и ослобађа себе поретком, у којем гради сам себе у бескрајном савршенству.

18 Зато љубите, тако вам је закон подређен а ви савршено слободни као Ја, ваш Отац, амин."


89

1 И Адам се диже, склопи руке, диже очи према небу, срце према Мени, и рече узвишеним ганућем и потпуним узношењем срца према Мени: "О Оче, велики свети Оче, о вечна љубави! Како могу, како треба да ти захвалим?

2 Нисмо били, Ти си дао да будемо како бисмо се узвишено развеселили нашем толико преблаженом постању у Твојој бескрајној љубави и смиловању и милости. Ти си нас тако створио да смо једнако Теби већ телесно способни скоро сваком замисливом ужитку, када можемо да чујемо, видимо, миришемо, кушамо, осећамо, опажамо и пипамо, јест, штавише великом силом да љубимо Тебе изнад свега, и нашу децу као наш сопствени живот.

3 Можемо да идемо, стојимо, лежимо, седимо, и можемо да се окрећемо по жељи и да савијамо све своје уде хиљадоструко и окрећемо на све стране главу и очи; и наш језик си благословио како би говорио живим говором љубави из Тебе ради узајамног разумевања; ох, ко да Ти захвали по части и поштењу јер неизмерно су велика љубазна дела на нама бескрајно малим примаоцима.

4 О из себе не бисмо били ништа; а то што јесмо нешта, јесмо јашта само из Твојих љубазних дела, и наш живот је Твоја љубав и све наше знање Твоја милост.

5 О Оче, предобри, велики, свети Оче! Наше понижено срце, сада пуно детиње љубави према Теби, погледај милостиво и прими га као најбољу захвалност, коју смо Ти вични поднети, јер наш језик и сувише зависи од Твог благослова ако би требао да произнесе нешта савршено Теби достојно; и ако нешта произнесе, онда више није наше, него свагда само Твоје дело; а Твоја реч и дело ионако јесте Теби вечно највећа хвала, било по себи, било по нашем језику.

6 Зато немамо ништа што би нам Ти оставио савршено сопственим осим љубави и греха.

7 О Оче! Да немам љубави, шта бих имао осим греха и смрти? Зар бих могао и у греху да те славим и у смрти да те хвалим?

8 Зато си ми дао љубави да грех и смрт не поставе сами моје дело, него и љубав и њена жива дела како би била чисто моја, а из Твоје милости и смиловања једино само Твоја.

9 О свети Оче, пошто сам само имао мудрости, нисам могао да вршим ни једно дело осим греха, и био сам принуђен да Те славим и хвалим са својим гресима. Ти си тада прихватао нечисту хвалу као да је чиста из Твоје и тиме и из моје љубави, док је само било нечисто дело греха.

10 Раздвојио сам децу праведно изгледајућим решењем мојом од Тебе мени удахнутом мудрошћу; и пошто сам веровао да ми је мудрост својствена, то моје дело беше грехом; и тако сам Те славио у моме греху, и ту бих пропао; а сада си ми дао љубави, а не више мудрости но колико је љубав може схватити, да више не би расипао, него скупљао; будући да у расипању станује смрт, а у скупљању једино живот, допусти ми да све сада опет скупим у љубави и љубављу, коју сам расуо рђаво примењеном мудрошћу.

11 Захваљујем, славим и хвалим Тебе, свети Оче, што си нам дао Хеноха и странца како би нас најпре ослепили у мудрости како бисмо тек у скупљајућем мраку постали способни да примимо огањ љубави из Тебе, у којем једино влада живот у свему скупљању, као у мудрости смрт греха расипањем. О, а сада дај да тај огањ у нама постане силним пожаром како би изјео сву нашу неразумност и прогутао сва наша рђава дела.

12 Дај да се сви опет у Твојој љубави и смиловању нађемо и да се скупимо у Твом смиловању и милости, и дај нам да сутра за Твога светога Сабата славимо нову славу љубави, за коју верујемо да Теби, о свети Оче, приносимо благовољнију службу захвалности, хвале и славе, и надамо се у својој љубави него раније у нашој тобож мудрости и неправедној праведности.

13 О предобри, свети Оче, дај да наш позив буде први корак који ће нас све опет одвести Теби сада и завек, амин.

14 А ти Хеноше, Асмахаеле, Сете и Кенане, идите деци и пробудите их у љубави и у истинској слободи и позовите их на скупљање живота за сутра, и чините с њима што вам љубав заповеда; а што чините, чините у имену Јеховином сада и свагда навек, амин."


90

1 И сместа се дигоше именовани и упутише се до деце која још увек мироваху на лицима и извршише на њима љубављу богату заповест Адамову, што би заповест слободе, или што заробљено опет ослобађа зато што је заповест љубави.

2 Када извршише свој налог, сместа се деца дигоше и славише и хвалише Ме што сам размекшао Адамово срце, без ког смекшања више не би погледали Адама, и очито би морали усахнути ако би их још дуже стискао Запад.

3 А Хенох опазив њихову у озбиљности и свој истини благочестивим срцем расположење према Мени као и према праоцима, прибра се одмах у духу Моје преодане љубави и упути следеће речи из Мене сада пробуђеној деци Запада, наиме говорећи:

4 "Чујте, драга браћо и сестре у Богу, нашем Богу, који је моћан Господар над свим стварима, и свих нас прељубазни, свети Отац, као и у Адаму, који је првенац из свемоћне вечне љубави Божје и јесте нас свих телесни отац.

5 Заповест која вас је железним оковима држала окрутно одвојенима на светлости слабом и љубављу хладном Западу, сада јесте као да никада није била заповест; велика топлота вечне љубави Божје расплинула је железне окове као лето крути лед на високим горама, и даде вам сада другу заповест, закон, да будете слободни, савршено слободни као што сам ја и сви оци савршено слободни у живој љубави према Богу, Који је Сам највиша и најчистија љубав вечно, сасвим у Себи и за Себе сам живот свег живота.

6 Ако Га љубите више од себе самих, ваших старих, и ваше деце и свега што земља носи и даје, тек тада ћете у вама спознати шта значи: бити слободан у љубави према Богу.

7 Тада ће вас Бог пробудити, и као што сте до сада били пуни страха и бриге под окрутним и тешким притиском заповести мудрости, и сада сте постали пуни радости због слободе, пошто смо вас пробудили из дугог сна слепог страхопоштовања по налогу Адамовом, тако и у неизговориво већој сразмери ћете тек ликовати када Бог услед ваше велике љубави према Њему вас саме у духу и у свем виђењу највише истине из Себе сједињено буде пробудио ка вечном животу душе и духа.

8 Заиста, ко од вас данас почне, већ сутра ће се радовати узвишено благословеном срцу; а ко буде оклевао у љубави, а буде више упослио разум, код тог ће и Бог оклевати, и уместо благослова дати разуму тврдо камење за сажвакање, који ће кудикамо пре овладати његовим слабим зубима но они несажвакљивим, претврдим камењем мудрости.

9 А нека свако пита себе шта је лакше: Бога љубити као што је Он свих нас прељубазни, свети Отац, или Бога спознати како је Бог од вечности у Свога бескрајнога духа вечној моћи, сили, слави, мудрости, светости, поретку и љубави?

10 А ако свога брата силиш да ти открије тајне свога срца, гле, тада твој брат скрије пред тобом истражитељем своје срце те ништа не сазнаш од њега осим укора, који те опомиње да обуздаш своју неразумну жељу и да се не бринеш о тајнама срца свога брата, него о његовој љубави само да ли те љуби као што га ти љубиш. А ако се не бринеш о оном што је једино твога брата, него га зато љубиш десет пута више но себе самог; гле, а када твој брат такво што примети из твога срца, тада ће пред тобом отворити врата свога срца и водиће те самог по свим његовим тајним ризницама, и поучиће те о свему што ће ти или користити и одвећ те обрадовати или те барем учинити пуним поврења према своме брату.

11 Гле, драга браћо, баш тако је и код Бога. Ко би икад могао Бога да сили да се неком покаже и открије; и да Он учини, ко би схватио и остао у животу? А ако Бога љубите изнад свега, тада ће вас узети у своје срце и водити вас у сву мудрост и највеће спознање од вечности до вечности све више и више према способности и величини љубави, коју гајите према Њему у своме срцу.

12 О драга браћо, зато не истражујте и не старајте се о разуму, него љубите Бога, свих нас прељубазног, светог Оца из свих својих сила изнад свега, тако ћете у једном трену примити више но што би ваш разум у својој највећој оштрини одвећ несавршено хиљадама година одгонетао.

13 Љубав је корен све мудрости; зато љубите ако хоћете да постанете заиста мудри; а ако љубите, онда љубите ради љубави, а никада ради мудрости, тако ћете заиста бити мудри.

14 Ви сте сада слободни на Западу, али љубав ће вас тек потпуно ослободити у срцу; дођите сутра, дођите сви у љубави на нову славу Сабата у истинској, слободној љубави према Богу, амин."


91

1 Свршив Хенох своју беседу, поклони се према својим пратиоцима и поздрави још једном децу Запада; а Сет, Кенан и Асмахаел рекоше амин; и Сет још продужи малу реч ослобођеној деци Запада, која гласи овако:

2 "Децо, знате да сам ја био који вам је пре 300 година пренео Адамову заповест. Због тога сте постали тужни и у вашој тузи нисте нашли утехе, па сте зато сан учинили вашим пријатељем.

3 Заповест је притискала и ви сте подносили притисак спавајући дугом ноћу вашег срца; а сада сам поново дошао вама међу онима које је Бог пробудио у духу како би могли да приме Његову највишу милост, која је љубав у пуној мери, како би могли да говоре Његову свету и живу реч пуну силе и моћи. Стога вас није ослободио Адам ни ја, него једино света реч великога Бога из уста Хеноха и Асмахаела, кога пред вама носи јака животиња, и кога је Бог послао нама на чудноват начин по сопственом признању из дубине, о којој сте чули да је пуна проклетог зла; а ја држим да је из висине јер такву беседу као он не може нико да води ако заиста из дубине.

4 Мудрост у немој дубини сигурно није код куће, а још много мање љубав.

5 А он нам је објаснио закон и показао нам нашу велику неразумост пред Богом, као да је Господар закона; дошао је да научи мудрост, а већ за један час све нас је посрамио да се чак и Хенох нашао силно погођеним.

6 Зар нисте пређе чули његову реч или барем његов прејаки глас? Реците да ли неко из дубине уме да говори таквим гласом? Или зар је ико одкад земља носи човечији род из уста неког човека чуо такву беседу?

7 Чујте, не да бих такође нешта говорио или причом да скратим себи време, него да бих вам потпуно показао вашу слободу у љубави Божјој говорим куда и чему ми моћан осећај управља језик; овај привидни странац, који седи тихог гласа у свом понашању, а превеликог гласа у речи, други пут ће допустити да га носи друга животиња и један народ земље ће оном који седи на животињи свом скрушеношћу срца довикивати: Хосана Богу у висини, слава Ономе који долази у имену Господњем! – седећи на леђима ждребета теретне магарице.

8 Децо, а и ти, драги Хеноше, и ти, Кенане, ако можете да ми противуречите, учините; а ако вас оживљава исти осећај, онда би вредело труда да на толико одвећ речитог странца усмерите најпажљивије око и најпонизније срце, јер који тако чудновато говори о Богу као он, мора да потиче из највише висине божје, или он је – – –

9 Укратко, не желим, не могу и не смем да се даље изразим.

10 Јест, јест, заиста, заиста, спасење нам је дошло ближе у обиљу свег живота но што можемо да слутимо.

11 Ако неко хоће и верује, нека се обрати Асмахаелу; мој осећај ми каже: ко се преко њега не ослободи као што смо се ми сви ослободили његовом моћном речју после кратке борбе с нашом домаћом тамом, тај вечно неће допети до слободе.

12 О Асмахаеле, драги, узвишени странче, који тако храбро седиш на животињи и свом кротошћу и смерношћу слушаш нас црве у прашини као да хоћеш да учиш од нас, док је свака боља реч наших уста већ одавно у теби расла у највећој чистоти пре него што се тек нашим језицима испрљала, ослободи нас и вечно оживи у Себи.

13 О не напуштај нас и буди вечно наш вођа и прави ослободилац наших срца, амин, амин, амин."

14 Како Сет сврши своју беседу, помери се сместа Асмахаел међу тројицу и рече им следеће:

15 "Чуј ти Сете и ти Кенане, а и ти Мој мили, цењени Хеноше! То што си ти, о Сете, осетио и излио пред Кенаном и Хенохом и свом децом Запада, који нису схватили још, о томе још да ћутите пред Адамом и свим осталим оцима; не треба да знају ни да слуте Ко пребива по велом Асмахаела.

16 Зато морате да ћутите ако надаље хоћете да Ме имате пратиоцем; такође споља не морате да Ме знате другачије ни да Ме зовете но само из дубине странцем, кога Адам назва Асмахаелом не слутив да сâм Јехова јесте који је на месту које називате Истоком дошао до вас нераспознатљиво како би вас на путевима који су само Мени познати сам водио делотворно до љубави и вечнога живота.

17 Да сам хтео, већ одавно би Ме Хенох препознао и Сет га никако не би предухитрио; но ко као Сет мора да издржи тешку проверу и мисли у својој брижној бризи да сам му још веома стран и далеко, заиста, њему стојим најближе, а и онима који ме једнако Хеноху љубе.

18 Јесам – као што је Сет огласио; али сада морате да ћутите о Мени. Но испотиха можете Ми доћи и узети највиши благослов од Мене; ако умете обуздати жудњу језика, још ћу дуго боравити међу вама као видљиви вођа, ако Ме пак издате само малецном речју, тада ћу бити присиљен да вас све сместа напустим; чујте амин, чујте амин, чујте амин, то каже Асмахаел, амин, чујте амин, чујте амин.


92

1 А чув тројица из уста Асмахаелових такво сведочанство о Самом Себи, ухвати их страх и зебња и не знаше шта сада почети; да сместа падну пред Асмахаелом и да Га обожавају? Али тада би Га издали пошто би остали оци то приметили.

2 Или да ли да верују сведочанству? Јер овако мишљаше: Ако верујемо сведочанству, онда смо заробљени пред Адамом и осталима; јер наше страхопоштовање и прекомерна љубав према Асмахаелу такође ће сигурно издати оцима да је иза Асмахаела такође сигурно скривено нешто необично када Га толико одвећ високо поштујемо и изнад свега љубећи смо Му привржени, и нужно и морамо бити; а ако не верујемо сведочанству шта смо тада наочи Асмахаела? Ништа до јавни и очити лажови и варалице наших отаца, браће и деце; или нисмо вични више ни једну реч да превалимо преко нашег језика ако хоћемо истрајати у истини; јер кажемо ли само једну реч о Богу, који је међу нама, а ми Га се неверно у нашим срцима одрекнемо, онда смо, као што је речено, лажови и варалице пошто хоћемо да други несумњиво верују да ту нешто јесте где наше очи не примећују ни сенку.

3 А ако поступимо сасвим обично као да је Асмахаел још ученик Хенохов, како ћемо проћи? На једној страни мораћемо стално да пребацујемо у себи и да кажемо: Господ, наш велики Бог, наш прељубазни Отац јесте код нас у школи.

4 Шта ли ће научити од нас црвâ прашине? када свака боља реч наших уста најпре од Њега мора доћи у нас пре него што смо тек кадри да изговоримо; а с друге стране, ако такво што ипак учинимо под плаштом ћутљивости, тада изигравамо наше родитеље, браћу и децу троструко; први пут сваком нашом речју пошто нужно другачије поступамо и другачије морамо да мислимо у срцу; други пут што неког другог Бога који није нигде пред њима на привид проповедамо и обожавамо, а и по њиховој вољи их на то подстичемо, а истинског живог Бога међу нама и са нама очито се одричемо.

5 И трећи пут да кривом љубављу у неког Бога који није нигде такође никако и никада ништа неће и не могу да приме од свега обећаног зато што духовни пријем дашта свагда зависи од љубави у духу и истини; или зар наше обећање неће бити као да некоме кажемо у мрачној ноћи:

6 "Чуј брате, ако си гладан, само иди сто корака напред; тамо ћеш сместа наићи на препуну смокву, која ће те својим плодом утолити предовољно"; када итекако добро знамо да на том месту никада није стајала смоква нити сада стоји нити ће икада стајати пошто се оно место не састоји ни у чему другом до у широко зјапећој провалији неизмериве дубине, док пак истинску смокву у неизрецивом обиљу скривамо иза наших леђа. –

7 После таквих мисли занемеше споља и изнутра и не знаше ни тамо ни вамо, ни низ ни уз, ни горе ни доле.

8 А одмах Асмахаел отвори уста и рече тројици: "Шта сумњате у свом срцу? Зар ће бити неправедно чинити Моју вољу? Како можете да мислите да сам вам такво што заповедио да чините? А зашто сада питате своје срце, а не Мене када сам међу вама, ако имате неку сумњу? Или зар мислите да је само онај пут прави којег познаје ваше слабо око?

9 Зар сами не кажете да су Моји путеви неистраживи и моје одлуке недокучиве? Како онда још можете да сумњате и да мислите свакакве заблуде у своме срцу?

10 Или зар је љубав према својим оцима, браћи и деци већа од Моје, која је све ствари, њих и вас позвала у вечно савршенство живота у Мени и из Мене?

11 А ако верујете да сам Ја, свих вас Творац и свети Отац у велу Асмахаела, како можете још да питате да ли ће бити добро и право што вам ја саветујем да чините?

12 Зар нисам више од Адама, којег сам створио и сву његову децу, коју сам из њега пробудио?

13 Зато будите без бриге и поступите по Мом неистраживом савету, тако ћете учинити право, јер ваша беседа ће бити из Мене, и ваша поука Мени ће бити поука за вас и вашу децу, и ваши оци ће се њом сладити и гласно клицати.

14 А сада морам и ја да испуним Адамову вољу, амин."


93

1 Изговорив Асмахаел своју укоравајућу реч тројици, тада опомену Сета да позове децу Запада, посебно старију како би, по вољи Адама, и од њега примили и чули реч ослобођења.

2 Једва чув Сет такво што, већ би попут ветра међу децом и огласи им с великом живошћу одвећ благосиљајућу намеру Асмахаелову и даде им на знање да обавезно буду пуни пажње будући да још никада нису чули такве речи, које ће одмах говорити Онај који седи на животињи.

3 Јер тај је – – – чујте – тај је, – укратко, децо, он надмашује у љубави и мудрости нас све навелико, и свака реч од њега је већа од це– – – то значи – од свих наших речи.

4 И сместа старешине приђоше ближе Асмахаелу и бише пуни пажње и чежњивог ишчекивања на Асмахаелову беседу.

5 А када деца главног колена са Адамом, који стајаше око сто корака у позадини, тј. за леђима ове тројице, приметише да овде мора да је нешто посебно на потезу зато што се деца Запада тако почињу тискати око четворице, рече Адам:

6 "Чујте, како би било да се и ми дамо тамо да што боље видимо и да чујемо шта ли ће Асмахаел све исприповедати; јер иако његову задњу беседу нисмо схватили сасвим из корена, ипак беше пуна мудрости.

7 Стварно је за чуђење докле је овај млади човек из дубине у тако кратком времену од једва три помака сенке доспео само слушањем наших љубазномудрих беседа; докле ли ће само доспети када буде дуже времена око Хеноха и нас, а и сведоком и саучесником свете славе Сабата Јеховиног.

8 Зато ћемо и ми да се придружимо; хајде дакле да идемо, амин."

9 Видев пак деца Запада да је праотац са Евом и осталима придошао, одмах му направише места да је могао лако да доспе до Асмахаела и до Сета, Кенана и Хеноха.

10 Нашав се сасвим у средини код својих, упита одмах шта је сада на реду и да ли је Асмахаел такође што говорио.

11 А Сет га поздрави и рече: "Чуј, драги оче, деци Асмахаел још није говорио, него само нама је раније говорио; а сада ће се по твојој вољи обратити и деци; јер пошто је морао с нама, онда мора по твојој вољи чинити што смо већ сви ми учинили, зар не, драги оче?"

12 А Адам пун побожне радозналости се не уздржа да пита Сета та шта рече Асмахаел.

13 Ово питање сиротог Сета доведе у потпуну онемелу сметеност јер мишљаше: "Ако кажем, постајем издајица; кажем ли нешта друго, постајем лажов; а ако не кажем ништа, постајем непослушан син, те морам да стојим као неко који се дури или питајућег оца не држи достојним одговора.

14 А ја ћу упутити Адама за други пут да саслуша одговор пошто је време врло драгоцено како се сада Асмахаела не би задржало у његовој сигурно ненадмашној следећој беседи деци.

15 Ово Сет рече и у свој смерности Адаму, али се тај није тиме хтео задовољити те примети сину:

16 "Чуј, љубљени мој Авељ-Сете, примећујем да се преда мном хоћеш сакрити; у твом срцу стоји другачије; зашто си се зацрвенио на моје благочестиво питање и збунио си се и око десет бројева био нем?

17 А ја Адам, твој отац, кажем ти: Неће Асмахаел отворити уста док ми не даш веран одговор.

18 Чуј, Богу и мени си дужан верности, зато говори без одлагања и изговора, амин."

19 А Сет би ван себе од страха и не мога казати ни реч.

20 Приступи пак сместа Хенох и рече Адаму: "Оче, драги оче, зар нас ниси сам учио да је прави пут најкраћи; зар није Асмахаел међу нама? – Зашто да одговори Сет место њега када би лако можда могао нешто да – заборави што нам је рекао Асмахаел него све– – – говорник, тј. него сам Асмахаел; обрати се зато аутору сви– – – тј. самом Асмахаелу и буди одвећ сигуран да ћемо сваку његову реч верно као савршено истинито потврдити, амин."

21 А Адам упита и Хеноха говорећи: "И ти ми се не свиђаш, јер твој говор није слободан као иначе; кажи ми ти што Сету кочи језик; реци ми шта вам је Асмахаел рекао јер твоје памћење је очито боље од Сетовог; говори дакле ти место њега и ја сам с тим задовољан, амин."

22 А Хенох узврати: "Оче, чуј и разуми ме добро. Свако право на овој земљи има своје границе као сама земља; те према томе и очинско право над својом децом.

23 А ако од Сета и мене захтеваш одговор, да ли си у дубини премислио да ли заповест која Сетов и мој језик за тренутак свезује пред тобом не стоји више од нешто превременог захтева од тебе?

24 А тако и стоје ствари; добили смо од Бога заповест да о томе ћутимо пред тобом до времена Његовог благовољења, зато нас даље ни нећеш присилити да прекршимо Божју заповет пред тобом и Богом.

25 А од свега твојој благочестивој радозналости буди довољно толико да ти, о оче, можеш знати, а и требаш, да нам је Јехова ближи него што можеш и да замислиш; зато не присиљавај нас да згрешимо наочи Бога, него чуј сам, – тј. ако хоћеш да знаш шта нам је рекао Асмахаел, онда се обрати, као што рекох, само Њему, јер Он нема – тј. од Бога, колико знам, нема заповест да ћути пред тобом.

26 Он је потпуно слободан, али није тако с нама; зато поштеди нас пре времена питањем, амин."

27 А Адаму при овој беседи буде веома необично у души, и учини му се као када је био наг када се после греха сакрио у пећини и чуо Мој глас који му је рекао: Адаме, где си? итд.

28 Није био спреман на такву промену, зато се и сав ожалости и не знаде куда да се окрене, зато се сав нем спусти на земљу и заплаче и тугова својим срцем:

29 "Мој велики Боже и Господе, Творче свих ствари и свети Оче свих духова и људи! – Зар си ме створио да ме мучиш од почетка до овог часа?

30 О колико бих се тада варао у Твојој љубави; – зашто сам морао да оживим самосвесно да на мени вечно хладиш Своју обест? Зар Ти мртво камење не би било довољно?

31 Дао си ми сва чула и удахнуо си ми разне жудње, а дао си ми против њих заповести да ме пред Тобом упропасте те би ме могао проклети.

32 О Господе, ако Ти је негде својствена љубав и смиловање, онда учини сада са мном што си хтео учинити по моме греху и уништи ме занавек; учини ме да никада нисам био, јер неизрециво је боље вечно не бити него бити слободним самосвесним бићем под вечним притиском Твоје непобедиве моћи и служити Теби играчком, јест бедном играчком Твоје вечно неизмерне обести која само Тебе забавља.

33 Бог јеси и премоћан Господар, али Отац ниси.

34 Реци, ако хоћеш и можеш да ли сам ја као отац са својом децом икада терао такву обест; да ли сам их икада учио да пред Тобом буду неми? – Зашто свезујеш њихове језике и срца преда мном?

35 Та ко сам или шта да ме мучиш? – Уништи ме и забављај се са камењем и другим стварима.

36 Ако си свет Бог, како ми можеш удахнути несвете жудње против Твоје светости.

37 Ако сам твоје дело, уништи ме; а ако нисам, остави ме какав јесам, амин, амин, амин."


94

1 Када Адам оконча своје срдите мисли, и све више се слеже његова радознала бура, диже се поново са земље и позва Хеноха да му приступи и упита га следеће.

2 "Хеноше, реци мени, све до унутарње дубине срца увређеном оцу, барем толико да ли је Асмахаелова реч коју вам је упутио, било веома важно или не? Беше ли реч светлости и љубави, или реч из дубине свег мрака и грозоте?

3 И ако вам је Господ стварно забранио да ми такво што обзнаните, онда ми кажи из Господа зашто је Господ такво што преда мном сакрио, а пред вама открио?

4 Драги Хеноше, не ускрати ми такво што; буди искрен према мени, који сам према свима вама био одвећ отворен, добар и праведан и никада вам ништа нисам ускраћивао.

5 Господ зна, и мора да зна колико је отворено моје понашање увек било према вама свима; све што вам је само могло користити, саопштавао сам вам, премда сам као отац пред вама пре имао права да што скривам него ви од мене, вашег оца.

6 Постали сте сада према мени затвореног срца; може бити да вам је Господ тако заповедио да будете према мени, а и да вам је ближи но што могу да слутим; и да Асмахаел од Господа нема заповест да преда мном ћути, радо ћу да признам, али зар је у реду да деца одбију оца странцу, где треба да сазна што је његовој деци ускраћено да кажу.

7 Гле, драги Хеноше, и размисли прилично дубоко при себи, те ћеш наћи колико тешко се на први поглед таква неразумна заповест може сјединити с љубављу и мудрошћу Божјом; јер ако ће једна те иста реч с вашег језика бити забрањена, а с Асмахаеловог дозвољена, онда јашта до те речи није ништа или не баш пуно; и онда је мање до саме речи, за коју заправо нема заповести зато што је Асмахаел слободно сме изговорити, него све је до везаног језика.

8 Зашто је за исту реч ваш језик везан, а Асмахаелов слободан?

9 Ко ће такво што о Богу мислити да ће срца деце пред својим оцима затворити, а отворити странаца како би тиме између оца и детета настало и хранило се неизлечиво неповерење?

10 Гле, ако би Бог такво што чинио, био би виновник зла, а никако све правде, милости, љубави и свег смиловања.

11 Зато се чувај и испитај ваљано да ли је ова заповест изданак доброг или злог духа.

12 Ако је од Бога, тешко свима нама, јер онда смо сви заједно ништа осим таште играчке неке негде слободне, владајуће, неистраживе моћи, која из доколице ствара из себе бића како би их неко време сласно мучила; допушта им да окусе сласт живота између две бесконачности, наиме од рођења до смрти, која нас још све чека, када опет почиње бесконачна црта вечнога уништења, па онда сви силно измучени поново постајемо што смо били пре рођења, наиме бесконачно ништавило.

13 А ако је таква заповест од злог духа, тешко нама двоструко; јер прво и прво, морало би да буде да смо страшно удаљени од Бога каквом год било нама несвесном кривицом, и Он би нас зато у Своме гневу предао вечном огњу освете; или зла моћ је Оцу одузела руку љубави тако да нам више не би могао помоћи ни спасити нас или смрти или можда нечега још горег.

14 Драги Хеноше, премисли добро што ти сада кажем и дај ми тражени одговор; јест, дај ми опет мир, ако можеш; јер гле, тужан сам до самога темеља свог живота; око моје душе је настала ноћ; ни звездица се не може видети из честара смрти.

15 Хеноше, док сам био сит смео си ми пружити храну с неба; учини сада утолико пре пошто сам за тим одвећ гладан и жедан. Чуј и чини, амин."


95

1 Чув Хенох питање и беседу Адамову, сместа се дигну и упути следеће речи из мене Адаму говорећи:

2 "У име великога Бога, који је с нама на свим путевима видљиво и невидљиво; видљиво свима који Га истински љубе, а невидљиво мудрима и свима који више теже за мудрошћу него за истинском љубављу; дакле у име тог нашег великог, свемоћог Бога и надасве прељубазног Оца свих нас кажем ти, љубљени и узвишено поштовани оче да си силно скренуо с пута Господњег.

3 Гле хоћу, могу и морам ти сада рећи да си се у својој праочинској мудрости силно преварио будући да си Господа оптужио у свом срцу да обесно поступа с нама и да нас ствара само играчком којом се сам забавља.

4 О оче, да можеш да слутиш колико велика, да – колико бескрајно велика је твоја заблуда, онда би хтео не у љутњи, него у свом кајању да молиш Господа да те вечно уништи; јер би услед такве крупне оптужбе морао сам себе да осудиш и да пожелиш да све горе падну на тебе да те заклоне од лица Оног који теби и нама свима још никада није био толико ужасно близу и одвећ неизрециво благодетељно но управо сада када га држиш најдаље, те на Њега наваљујеш као да си Господар над њим.

5 Мислиш ли, оче, да је Господ попут нас несталан и превртљив као лист који виси о паучини, да са Својим делима чини што дечица обично чине са својим играчкама када их се засите? О оче, какве мисли о Богу си дао да ти се узнесу у свом срцу.

6 Гле, да је Господ такав каквим Га ти оптужујеш, зар не би због тебе све нас већ одавно докрајчио? Међутим, будући да није такав каквим си у свом срцу рђаво, криво о Њему сведочио, него је место тога пун бескрајне љубави, стрпљења, благости, јест, штавише Својим целим најсветијим божанским бићем надасве понизан и управо тако пун милости и милосрђа према нама које је учинио из Себе живим судовима, у којима Његовом сталном љубављу и бригом треба духовно да се образује и сазри Њему савршено слично, вечно бесмртно слободно биће, то смо још сви у животу, живећемо на овој земљи сами још дуже време и у Његовој љубави и смиловању вечно добити и задржати живот.

7 Гле, драги оче, ти си у својој мудрост фино смерио да од мене узбереш забрањени плод; – али веруј ми, најфинија мудрост према скромној љубави јесте грубо уже, које је истина такође упредено од тананих влакна љубави, али влакна више нису слободна и стога нису толико присно свезљива, а ни више тако гипка и способна да се крећу и у сићушном простору.

8 Уже мудрости једино вреди да узајамно причврсти тешко, незграпно грумење на кратко време, а нежна влакна љубави обавијају сам, нежни живот те тако служећи видећој души врло лако опажају најтананије треперење.

9 Ево ту седи на јаросној животињи; Он је рекао мени и Кенану и Сету; да ли на свему реченом приања што важно, не ја, него Он на животињи ће ти верно обзнанити, и уз то због чега ми је језик од Бога завезан пред тобом.

10 Смири се, стрпи се и предај се срцем те ћеш одмах угледати највеће Божјих чуда, амин, чуј, амин."

11 Чув Адам неочекивани одговор из Хенохових уста, повика гласно и рече:

12 "Боже мој, Боже мој, зашто си ме створио а сада овако сасвим напустио?

13 Негда, када сам од Тебе одбачен пао током вечности, сустигла си ме сиротог, вечна љубави, изградила си за мене из Своје речи земљу и ставила ме, каквим још делом јесам, на њу; а сада вичем у свом срцу Теби да ме уништиш или спасеш; али нећеш да чујеш мога гласа и остављаш ме да гинем од глади и жеђи и забрањујеш штавише мојој деци да ми пруже за чим сам толико гладан и жедан.

14 О Боже мој, Боже мој, зашто си постао тако тврд према мени?

15 Чујте децо, кажем вам, чините што вам је воља и Асмахаел нека се обрати деци својом беседом како му је драго, но неће да утоли моју глад и жеђ коју ми моја деца нису утолила, јер од сада нека желудац мога духа трпи глад и жеђ за мога живота; више нећу ниједну мрву ни кап из друге руке да прогутам, него што ми буде рађало моје унутарње сопствено тло, то ћу јести; а ником више пустити да са мном једе; моја радозналост нека се угуши у бари моје кривице пред Богом, и позне сузе кајања нека поје усахли живот уз ватру моје слепе ревности; па када ме већ дуго не буде било, нека Бог у ноћи света обуче моју хаљину да би ме спасао и да ми излечи рану која лучи отровом, коју ми је сопствена змија мога срца нанела својим оштрим зубима у моје тело на смрт свих људи који ће ступити на ову земљу.

16 Децо, задржите ово, јер убудуће нећете од мене мало чега добити да држите, но Господња воља са мном и с вама вечно, амин. И ја вам кажем: чујте, амин.”


96

1 Када Адам изговори све и више немаде а и не нађе што би хтео или могао да говори, тада му деца захвалише за ово задње саопштење, јер осим Хеноха мислише сви да Адам неће више ништа говорити; а затим Хенох сместа деци скрену пажњу на беседу Асмахаелову, те сви управише своја чула на Асмахаелова уста, а Сет рече:

2 "О Господе, подари ми сада сто срца и седам стотина ушију како се ништа не би изгубило што ће сада Тво– овај, устима Асмахаеловим из Тебе као сасвим Твојим устима истећи. О Господе и Боже и Оче пун највише љубави и свег смиловања, погледај ме само по неки пут током Тво– овај – Асмахаелове беседе како би озбиљноблаги поглед Твога ока обасјао збрку мога нечистога срца, амин."

3 На ово призивање Сетово Адам ипак отвори уста и рече: "Драги Сете, како примећујем и из твог нешто збуњеног позива добро видим, много више ти је стало до следеће беседе Асмахаелове него до свих беседа Хенохових, које су такође биле из Бога, и до свих мојих речи, којима си најпре спознао биће Божје као што је као Творац свих ствари, а и као Отац пун љубави свим мојим потомцима који Га љубе изнад свега, јер још никада те нисам чуо као сада како Господа позиваш да примиш сто срца и седам стотина ушију.

4 Међутим нећу те више питати где је разлог, зато нека Асмахаел почне и учини да што пре доспемо код оних у Поноћи, амин."

5 И сместа се Асмахаел усправи и поче свима да упућује своју великим стрпљењем и дуготрпељивошћу проверену беседу, наиме говорећи:

6 "Чујте сви, и разумите ваљано, ви децо на Западу, и ви оци, и ти Адаме ништа мање: Када се пшенично зрно метне у земљу, тада иструли и из труљења настаје ново растиње, и иструлело зрно доноси поново стоструко; исто тако је и са сваком речју из уста Божјих.

7 Срце је земљиште, љубав је ђубриво, и љубав Божја је плодна киша; светлост милости, која затим следи, јесте топли зрак сунца; све ове четири ствари чини најпре да зрно иструне; то стање јесте попут ноћи или бесплодне зиме; у том стању човек не зна ништа, не разуме ништа ни ништа не види, и осећање уништења је његов пратилац; али када дође пролеће или јутро, тада из трулења корење почиње да продире у земљу; и будући да се у љубави згрће у свежањ, уздиже се нова стабљика пуна живота и гради себи смело нов стан за будуће сазревање за стоструки живот.

8 Погледајте стабљику, на којој се клас тешка плодом и животом кличући њише; од колико хиљаду и хиљаду цевчица се састоји, кроз које клас сиса чисту храну из крила земље; погледајте дуго лишће које виси о стабљици, како је лепо и надасве сврсисходно обликовано и опремљено безбројним сићушним, шиљастим огранцима како би њима примало храну небеса те како би храна из земље сама оживела; погледајте смеђасто прстење на стабљици које је створено да се – све по томе колико се живот новог плода све више и више уздигао и ослободио из смртног блата земље – прво и прво, чисти живот сачува од нечистих замки из блатњаве дубине, а друго, да из земље узету храну прочисти себи, оплемени и потпуно смеша за живот са једино оживљујућом храном из небеса; погледајте те дуге, оштрљате такозване иглице, како се све пажљиво окрећу светлости како би чисту храну милости од Божјег сунца халапљиво усисале како се плод опасан у новим љускицама више не би хранио никаквом другом храном осим једино милошћу из сунца; погледајте цвет који брзо затим следи и који вредно титра, који, обилно опремљен из највиших небеса пруженом храном, маном, која се види као танана роса, плоду даје истински размножавајући живот; гле, када је све то предходило, како све од стабљике што је узето из земље почиње да вене и у неку руку умире; али што више земаљско умире, тим више се учвршује и ослобађа живот у такође умирућем класу и њеним умирућим љускицама.

9 Па када је сазрео плод, онда одлазите или шаљете своју децу да скупе и донесу живи плод у ваше станове и оставе.

10 Гле, тако чини и Господ; и ви сте жито; ваше тело је стабљика; ваша душа је прочишћена храна из земље; ваш дух је храна неба, а Моја жива реч – јесте мана највишег неба, која вам тек даје истински, вечни живот, ако је примите као клас и његов цвет на сахнућој стабљици света. Међутим, како рекох, реч се два пута сеје у вас, и то најпре живо у земљиште вашег срца ради проверавајућег и вас чистећег труљења; ту реч свако већ налази делом у себи, делом усмено преко пробуђених учитеља и говорника; а када то семе иструне и трулење пусти ново корење за храну новог живота, тада долази друга жива реч, као сада одозго, над класом вашег новог живота и сасвим га сазрева и ослобађа за вечни живот; зато постаните попут пшенице, те ћете врло брзо спознати да онај који једино има и даје живот, међу вама ходи. Чујте Га за живот, амин".


97

1 По овој Асмахаеловој беседи одмах се поново диже Адам и не мога се уздржати у свом доживотно изреченом завету ћутања, којег ионако већ са Сетом прекрши, него одмах поче да држи следећу беседу попут самоисповести говорећи:

2 "Чујте сви, децо лозе и споредне лозе: Ставио сам већ деветстотина и двадесет каменова, годишње један, сваки пут када би после зиме први цветићи почели да красе голу земљу.

3 До сада је непрестано мање или више у мени била ноћ, и сва моја наводна светлост није била дневна светлост, него само месечев варљиви, овлашни сјај, који је једва довољан да се њим види предмет по спољнем облику; а што се тиче боје, која јесте окрепљујући одсјај божанских истина и најдубљих тајни унутарњег живота, то јесте и остаје само једна верна, наиме једина жута боја смрти; све друге су унишене и претворене да су тада као да ни нису.

4 Ко ће избројати шта сам све у својој с малим успехом дуго проживљеној ноћи приметио, о чему сам све размишљао а и често бескорисно плакао; колико често сам се молио и уздисао своме и вашему Богу. Вама сам дао светлост, а сам непрестано остао укопан у варљивом слабом сјају неукориве ноћи мога сопственога срца. Ништа ме није могло трајно задржати у светлости. Беседе Хенохове и свих других с добрим и истиним укусом биле су попут ноћних муња, којих блештава светлост на тренутке обасјава поља земаљска, али одмах затим зачуђено око испитивача кажњава дебелом, непродирном тамом. И заиста, драга децо, после сваке беседе није ми било боље ни за длаку, јер разумех баш оно што би речено, али ако бих из тог почео да мислим и да истражујем напред назад, слаби зрачак није хтео да буде довољан, и од удаљеног дрвета сам могао да направим све што би умислио, само трајном истином ми није постао; и ни мало боље није била светлост ноћних муња; мишљах да могу да дохватим ствар, али пре но што сам се сам прибрао од изненадног јасног сјаја, морао сам сместа опет да опазим да није само предмет за којим је моја рука хтела да посегне, него и залуд испружена рука мога вида нестала у непродирној ноћи.

5 Заиста, штавише и јучерашња одвећ неочекивана премилостива појава Господња, премда је била праћена пренечувеном светлошћу љубави и милости, беше за мене не много боља од надасве јаке муње у мрачној ноћи.

6 Све док је Господ боравио међу нама, веровао сам да све разумем, међутим када нас је видљиво напустио, сместа сам био принуђен да Хеноха замолим за објашњење недокучиве дубине беседе Јеховине.

7 Хенох је учинио, и то из самога Господа; међутим за моју ноћ је његова искрица била преслаба, и ја, речено у свој истини, ни пре ни после нисам разумео ништа осим самих речи из којих се састојала дивна беседа.

8 О децо, чујте, радујте се са мном, ова дуга ноћ сада код мене дође до краја.

9 Није више блед сјај месеца, ни светлост муње што ме сада пресветло обасјава за вечна времена, не! него Јеховино сунце, вечни дан вечнога живота свануо је у мени.

10 О Асмахаеле, Асмахаеле! Ко говори речи као Ти, које су живе као сам Бог, заиста тај није странац, него је итекако кући у срцу сваког човека.

11 Асамахаеле, опрости ми слабом пред Тобом што се још усуђујем да пред Тобом зазвечи мој глас.

12 Твоја реч није уливена реч, него је Твоја сопствена. Сада ми је све јасно зашто су деца морала да ћуте преда мном.

13 Боже мој и Господе мој! Дај ми да и ја ћутим како нас не би напустио. Твоја света воља, амин."


98

1 После ове исповести Асамове сместа се диже и Сет и хте почети да говори, али Асмахаел му даде знак да ћути и дода:

2 "Сете, зар не знаш да је истинска љубав нема и да мудрост води реч само када буде позвана да говори у корист других?

3 Ако имаш љубави, ћути устима и говори једино у срцу; а ако имаш мудрости, пусти пре да те други зажели; и када се деси такво што, тада говори мало речи и говори из срца, а не из разума што користи желећем.

4 А неупоредиво је боље ћутати и ухо уздржати те и око затворити него торокати попут водопада и ухо ставити на све углове улица и оком стрељати попут ласте.

5 Устима троје, уху седам а оку десет ствари – то је ваше правило мудрости; зашто према томе сувишне беседе, уместо седам уху – хиљаду, и оку безброј.

6 А Ја знам, Сете, шта си хтео да говориш; задржи код себе, и видећеш да ће сутра сунце као обично изићи у одређено време.

7 И ви сви остали чините исто. Ником другом да намеће реч, него ко хоће што да сазна, нека се обрати једоме који има срце које добро разуме, тј. срце које свагда чује у себи глас вечне љубави и ваљано разуме реч живота из Бога за време нужне објаве; те када се таква реч говори штедљиво попут злата земље, тада је време отворити ухо и око од и из од срца; чујте и разумите ваљано.

8 И сада, децо, која пребивате ту где Адам од своје колибе гледа залазак сунца, дигните се, будите слободна, верна и искрена срца према Богу, према својим оцима, према свој својој браћи; примите од Адама благослов; учините данас и сутра што вам је наложено Божје воље ради и будите деца изласка и љубави, а не деца заласка и ноћи смрти.

9 Крај у коме пребивате да буде убудуће попут краја на истоку, подневу и поноћи, јер убудуће ће се гледати само крајеви срца а сасвим без обзира ће бити крајеви земље, амин."

10 А чув Адам такво што од Асмахаела, приближи се с највишим унутарњим страхопоштовањем Асмахаелу и упита Га:

11 "О Асмахаеле, зар ми се неће урачунати светогрђем ако преко Твоје преблагочестиве речи још мој безначајан благослов изговорим над децом, коју си Ти потражио својом живом речју?

12 Заиста сада ми се чини мој благослов, који треба да дам, као да хоћу да однесем воду у море како би га повећао и умножио.

13 О Асмахаеле буди ми милостив и милосрдан, амин."

14 А Асмахаел узврати Адаму: "Чуј Адаме, ако ти се тако чини, онда у Моме имену учини како ти се чини, те буди сигуран да се због тога мору неће учинити ништа нажао, али знај да сваки дар више користи дародавцу него примаоцу.

15 Ако си из свога срца умножи море за кап, тада си своје срце укрепио и олакшао, и море ће ти бити захвално и за ту једну кап; јер Ја ти кажем: не знаш ни кап ни море; али ако добри обичај изискује, онда учини у своме срцу што ти је дужност и не брини о мору; а Који је избројао капи мора, неће испустити из рачуна твоју кап.

16 Зато само благослови своју децу, а Ја због тога нећу повући Свој благослов, амин."

17 И Адам сместа изврши свету вољу Асмахаелову и би пун радости.


99

1 А затим деца одмах донесоше освежење и телесно укрепљење, које се састојало од разног воћа и старог и новог хлеба; а Адам не мога ништа благовати пошто му завет од подне још везиваше непце, те стога све то само дотаче благосиљајући; исто учинише и сви остали.

2 Али пошто их све глад већ прилично јако таче, тако сви, не изузев ни Хеноха, с видљивом жудњом и тајном јешности погледаше плодове и хлебове да се намучише да се одрекну себе самих да не прекрше завет; а Асмахаел упита Адама говорећи:

3 "Чуј Адаме, ко ти је и твојој деци наметнуо пост? Зашто не једеш ништа од плодова ако си гладан, и твоја деца ако су гладна?

4 Зар вам је Јехова то заповедио? – Или какву службу мислиш да чиниш Богу ако, сам себе кажњавајући, постиш и бориш се против своје природе? Реци Ми, а питај најпре себе да ли ће Бог да благоволи ако човек који у свом самоодрицању никада није стигао дотле да само једну заповест Божју сигурно и свагда држи – коначно зато, пошто беше сувише слаб да држи лаку божанску заповест, поврх тога себи намеће сопствену много тежу заповест, коју да држи на крају му буде немогућније но стотину божанских, које су пак дашта увек у најтеснијој вези с природом створења, будући да Бог створењу никада неће а ни не може дати да носи више него што је по својој природи способно да носи, зато што Он најбоље увиђа чему је створење створио, позвао из Себе слободним – чуј, сигурно не да би због лакомисленог занемаривања божанског поретка ради обештећења истог само себи прописало законе, за које се из самољубља каје већ дуго пре но што је придошло искушење ради преступа; него да би живело по божанском поретку, и да би јело и пило по нужној потреби тела, и да спозна Бога и да Га љуби изнад свега, а своје ближње – децу и браћу као само себе, и ради љубави, кажем Ја, странију девет пута више но себе и сопствену телесну децу.

5 Гле, то је све што Бог од тебе и свих вас иште, и не даје вам другу заповест осим љубави, у којој је утемељена сва слава, сва хвала и сва захвалност; а тај темељ је по себи једино, сâмо, истинско спознање Божје, те и сам вечни живот.

6 А ако се свежеш када те је Бог одвезао за вечну слободу, зар ниси неразумник што се трудиш да вечној љубави отежаш њено дело одвезивања и обогаљујеш се својом сопственом неразумношћу уместо да се истински ослободиш у Мојој љубави, смиловању и милости. Зато одвежи сам себи свезу своје неразумности те једи и пиј како би ти Бог могао помоћи у овом што је у теби противу Његовога поретка.

7 Зато кажем Ја: Тешко убудуће свим заветницима; поднеће двострук суд: један из Мене, а други из себе због Моје заповести, коју нису држали, те хтедоше још већом неразумношћу Мени благоугодно да поправе ранију неразумност када се противише Моме поретку; чуј, тако говори Господ, и тако говорим Ја Господњим устима и језиком.

8 Ако хоћеш да Ми се благоугодно заветујеш, онда се заветуј у своме срцу да не згрешиш, и никакав други завет осим да убудуће више не згрешиш.

9 А ко је међу вама да би могао рећи: Чуј, Господе Боже мој, нећу више згрешити пред Тобом. –

10 Гле, такво што не можеш дати од себе пошто си слободан; а како ћеш тек започети ако противу Моје воље свежеш себи неподношљив јарам за потиљак, који те гњечи и неми против божанског закона љубави и све животне слободе у њој и из ње?

11 Чуј, зато једи пиј и мисли у своме срцу да се Бог не радује твоме неразумноме ропству, него само твојој љубави и слободи; чуј Адаме, такво што говори Господ из Својих уста сопственим језиком; зато поштуј и буди слободан, амин."

12 После ове милостиве беседе сместа се Адам с гласном хвалом и славом дохвати плодова и хлебова те је и пи и наложи осталима учинити исто; и сви јеше и пише и укрепише се телом те и захвално духом.

13 Те укрепив се под Мојим благословом, подигоше се и захвалише Ми у срцу и бише пуни радости; и Адам рече:

14 "О мој велики Боже и Господе, и ако бих те смео звати Оцем! Негдашњи велики лепи рај беше богат свим радостима живота, али нису хтели да ми користе. Пошто сам био богат, удаљио сам се од Тебе, Ти ми узе богатство и подари ме зато разном убоштином; о Господе, тек сада Ти захваљујем томе и кажем гласно:

15 Да си ми Ти, Боже мој, дао хиљаду рајева, заиста, био бих беднији од црва у прашини, јер свака реч од Тебе јесте више од хиљаду земаља, свака с десет хиљада рајева.

16 О Господе, Твоја реч и Твоја света воља јесте истини рај живота. О Господе, дај ми да вечно будем у том рају, амин."

17 А Енос, Махалалел, Јаред а и мати Ева почеше код себе да мисле после хвале Адамове: "Откуд то да Адам, прво и прво, прекрши свој завет те је и пи, а сада када говори, говори као да Бог лично стоји пред њим."

18 А Адам доби светлост и рече: "Чуди вас? Онда питајте сами себе зашто вас не чуди сопствени живот? – И одговор ће бити – зато што нам је сада Бог ближи, и треба увек да буде, од нашег сопственог живота, јер сада живимо сви у Њему; чујте амин, амин, амин."


100

1 Затим се Сет приближи Адаму и упита га да ли овде има још шта да се догоди или да се пође на пут.

2 А Адам узврати: "Сете, та знаш Ко је међу нама; када му се свиди, тада ћемо ићи; дотад чекајмо свом љубављу и стрпљењем, амин."

3 А дође и Јаред Хеноху и упита га испотиха: "Чуј, љубљени сине мој, сада ми се чини тако чудноватим. Овај Асмахаел, који треба бити твојим учеником и треба становати у мојој колиби, по мом разумевању има толико мудрости и спознања у свим стварима да његова беседа твоју надалеко надмашује; због тога нећу ништа да ти пребацим јер твоје беседе јесу беседе из висине и ту ни једна реч није узалуд и свака реч одређује смисао савршено, једнако телесно и духовно, и од свега што си рекао налазе се живо саобразни облици у срцу сваког човека; али свега тога доброга и истинога, не обраћајући пажњу и без уштрба, ипак је велика разлика између твог и Асмахаеловог језика.

4 А овако сам приметио разлику силно: Код твоје беседе откривах свагда у себи да је твоја реч права светлост; ко је извршава може и мора доспети до живота; такође твоја увек блага реч личи свитању, које је јашта сигуран гласник дана који настаје, као твоја реч свитању сигурно следећег живота.

5 Али код беседе Асмахаелове приметих да већ обилно даје живот; и тако његова беседа јесте и делује колико и извршено дело.

6 Он говори ствари највише мудрости; ко ће их обичним путем разумети, схватити? – Али из његових уста ми постају као да си већ од вечности с њима одрастао као дружбеник.

7 А и неће ни да ти падне на памет да о томе још потражиш неко разјашњење; – укратко, на месту постанеш једно с речју, и према томе један живот.

8 Само једино необично и несхватљиво при томе јесте да је баш овај твој ученик из дубине кадар томе будући да од тебе још ни није добио праву наставу.

9 По његовом исказу је син роба и не смејаше говорити тамо ни реч при грозној казни смрћу.

10 Родитеље су му убили на најсвирепији начин који постоји; пребегао је код нас и ступио јутрос пред очима свих нас на благословено тле безимен и пун рђавог подозрења; ти си га усправио пред Адамом; Адам га препозна, благослови га и даде му име, преда га мени и теби пошто рече из живе чежње свог срца да хоће да тражи и нађе Бога.

11 Али једва што отвори уста, то већ би свака реч тако одмерена, добра и истина да нама свима на крају ништа не преоста осим да се чудимо свакој његовој речи.

12 Адаму, Сету и скоро свима могао си по коју реч да исправиш, но Асмахаелове речи беху свагда узвишене над сваком поправком.

13 Хеноше, ова ствар ми се не чини савим исправном.

14 Стварно је озбиљно чудно с човеком како је убедљиво брзо био готов с нашим заветом.

15 Једосмо и писмо на то а да се наша савест при том није ни макла као обично; и сада је већ доспео дотле да изгледа и сам Адам зависи од њега као и ти, Сет и Кенан.

16 А најчудније је то да, прво, барем колико знам, још ништа није јео, а друго, да је све раније толико недодириве заповести Адамове унеколико једним ударцем уништио и то без и најмањег поговора Адамовог.

17 Да сам ја то учинио, заиста не бих смео да погледам колибу Адамову годину дана.

18 А Асмахаел само треба да отвори уста, и већ је свака реч, као што рекох, толико колико и свршена ствар.

19 Хеноше, кажем ти: Ко то може да сложи, разуме више од нас двојице, а и сигурно више но сви ми заједно.

20 А ако негде имаш скривену светлост у тој ствари, онда не дај своме оцу да буде слеп поред тебе; а ако теби не иде боље него мени по том питању, онда тешко да ће нам то икада бити јасно.

21 Међутим, ако ми знаш што рећи, реци у три речи, али тако да Асмахаел и остали не примете, амин."


101

1 А Хенох узврати оцу Јареду: "Чуј оче! Твоје примедбе нису без није; имаш право у свему. Када Асмахаел јутрос пред нама лежаше у прашини, пре бих слутио да ће подневно сунце све камење истопити у воду но да ће овај човек из дубине извести таква чуда међу нама. Али већ се једном за свагда Господу свиђа да истакне мало, а да спусти велико.

2 Тако чини да зађе сунце, а на његово место да небо засија хиљадама и хиљадама звездица; – а колико узвишеније и бескрајно дивније је звездано небо од осунчаног неба. Како дивне звезде трепере ведрим животом у свом дрхтећем светлуцању и колико разнолика им је светлост.

3 Погледај према томе небо дању; зар најведрији дан није истовремено и најједноличнији? Ко ће погледати навише? Свугде га кажњава горећа блештава светлост сунца.

4 Да непостојане творевине од облака дању не оживљавају небо и да понеки пернати житељ ваздуха чило не крстари њим, заиста, врло ретко бисмо дигли очи ка земаљском небу.

5 Гле тако Господ непрестано делује; – велико не мари а мало уздиже до Своје љубави. Велики Мамелхуд скоро да вечно живи; шета лењо као да је сам гомила земље, која изгледа мртва; али погледај зато мравињак како прошарано врви животом.

6 Из хиљаду таквих ситних појава да се већ природно јасно видети где је Господ најделатнији и изврсно живо влада. Баш тако је код људи; мале и неугледне усправља те преко слабих показује великима и јакима земље своју бескрајно велику моћ и вечно непобедиву силу.

7 Зар тако не би са мном да сам сада већ скоро два дана морао оцима да проповедам о Њему по Његовој љубави будући да сам најмањи и најслабији од свих. Међутим, мањи и слабији дође нам Асмахаел из дубине него што икада бејах, а и што ћу икада бити и моћи да будем.

8 Његова ревност би превелика, Његова љубав бескрајна; што тражаше код нас, већ је у Својој бескрајној ревности у највећем обиљу понео са Собом, да сада пристоји да сада од Његовог преобиља пре можемо да примимо што него да смо вични да Га обогатимо с нашом ревносном сиротињом.

9 Зато сада, драги оче Јареде, буди само без бриге и савршено миран; след ће нам открити још понеку загонетку на Асмахаелу и кроз њега када код куће тек буде у нашој колиби. Радуј се томе, драги оче Јареде; – чуј – то ће бити дани живота и највишег блаженства, амин."

10 А Јаред одговори свим задовољством: "Имаш право у свом свом одговору; мора тако бити; јер да није тако, како би Асмахаел могао да говори такве речи силне делом?

11 Али чуј, када се буде уселио код мене и буде становао у мојој колиби, и вероватно поново ти, тада ћемо ваљда понешто сазнати од њега.

12 Већ се томе врло радујем; – морам ти очито рећи, било право или не, али мој осећај већ сада Асмахаела обухвата очито јаче него тебе, – а шта ће тек временом из моје особите љубави према Асамахаелу бити, сада ти још не могу сасвим одређено предсказати, јер још веома пуно зависи од тога да ли ће убудуће остати себи тако веран; али буди без бриге јер због тога ипак нећеш штетовати код мене, свога оца.

13 Но, тише сада, јер изгледа да примећује наш шапат; гле, даје знак животињи, и носи га право према нама; зато тише сада, мој драги Хеноше, тише, амин."


102

1 Једва Јаред изговори своју задњу речицу, већ Асмахаел ступи међу двојицу, јер пре разговараше с понеком децом Запада пошто их упита понешто и такође подучи.

2 Та двојица почетком бише мало згранута, међутим, брзо се прибраше и Хенох упита Асмахаела: "Најдражи Асмахаеле, шта ћемо сада, да се задржимо или да кренемо на пут?"

3 А Асмахаел одговори: "Зато нисам дошао до вас да бих ти сада разрешио ту твоју недоумицу, него дошао сам овамо што сам међу вама двојицом открио велику љубав према Мени.

4 Јареде, радуј се што ћу се уселити код тебе, и ти Хеноше такође што толико цениш Моју љубав, јер где се Ја уселим, ту смрт никада неће славити празник жетве; а где се не уселим, тешко том дому, јер ту јаду неће бити краја и смрт ће пребивати у свим одајама таквог дома где Ја нећу да се уселим.

5 Заиста ти кажем Јареде: Ко има Мене гостом, има све; а ко Мене одбије од себе, тај је све изгубио.

6 Ако ти се чини нешта чудним човек који вам је јутрос препонизно дошао из дубине, а и ако његово биће не можеш себи сасвим јасно да сложиш, онда мисли да ни Бог не може ни неће себи да сложи како људи као Његова створења могу да умишљају да су већи него што сам Бог од вечности Себе скроз и скроз живо осећа.

7 Гле, људи осуђују један другог, док Бог свакодневно даје да сунце излази над свим, – и преко целе земље даје да пада киша.

8 Људи праве разлике и не држе свакога достојним њиховој мудрости; а Бог, велики учитељ свих сунаца, духова, земаља и свих људи, не презире ни држи испод Свог достојанства да црву у прашини и муви зунзари, као ни сваком живинчету, било одвећ мало и неугледно, буде најмудрији учитељ. Људи своје колибе држе светим и дају да пред њима њихова сопствена деца и браћа падну на своја лица, док Бог даје да штавише најобичнија животиња на земљи иде слободно и без сваког падања на своје лице.

9 Људи куну оног и кажњавају их оштро који се икада негде огреше о њихову вољу; а Бог благосиља чак и камење и има највеће смиловање према сваком заблуделом, и не куне, и има највеће стрпљење, благост и одвећ је уздржљив у Својим судовима.

10 Када се људи обраћају Богу, тада се праве као да су сами богови; тешко оном који би их збунио или не би имао највеће поштовање пред њима када врше Божје такозване службе; – посебно када врше своју жртву, јесу и истовремено најрђавији, то тако да, ако би ко дошао не павши одмах на своје лице пред њима и пред жртвом паљеницом, сместа би био изгнан на сва времена, ако га не би убили; проклет би био у сваком случају.

11 А ако Бог долази људима, тада долази као слуга у свој смерној понизности, те показује тада да му таква такозвана богослужења нису благоугодна.

12 Гле, када људи унеколико врше божански корисна дела, онда сви има да се баце на земљу и да дрхте од самог страхопоштовања, а када свакодневно виде како Бог пред њима и за њих врши највећа чудновата дела, тада пред истиним, великим богослужењем, које Бог сам врши, ниједан човек не пада на своје лице – што Бог ни не тражи ни вечно никада неће тражити.

13 Гле, Јареде, не чини се само теби нешто несложним, него и за Бога има гомила таквих несложних дела од стране људи; зато не брини о Мени, него буди радостан и добро расположен јер је си примио живот код себе, амин."


103

1 Изговорив Асмахаел речи живота Јареду и Хеноху, удаљи се поново и крену до Адама и рече му:

2 "Адаме, ако овде више не сматраш ништа важним, онда смо готови; наложи деци да крену кући, а ми би могли поћи даље према поноћи, амин."

3 А Адам се препадну јер позив "Адаме" звучаше као када је Адам после греха покушао да се сакрије преда Мном, те се не мога прибрати и не усуди се ни ништа одговорити осим после мале станке само мало речи: "Господе! – Твоја света воља да буде!"

4 "Адаме", рече пак Асмахаел даље, "зашто си бојажљив? Зашто се плашиш Онога Кога треба да љубиш изнад свега? Ако си што изгубио – зар не треба да се опет нађе?

5 Или верујеш да ћеш још што изгубити? А шта би још могао изгубити што већ ионако одавно ниси изгубио?

6 Гле, а Ја ти кажем: Ако је пак ко изгубио све, онда је готов са свим оним што је примио те више ништа не може изгубити. Ко пак више ништа нема што би могао изгубити, а још живи под губитком, тај очито живи како би опет добио, пошто је оголео у свему што је пре имао.

7 Још ти кажем: У далекој будућности твоји потомци не само да ће морати да изгубе све од света него и живот, они који хоће да стекну вечни живот.

8 Живиш већ преко деветсто година; твојим пак потомцима једва ће бити дозвољено да живе телесно двадесети део твога живота; гле, шта ће све потоњи људи због тебе морати да изгубе како би им се њихов вечни живот могао спасти, и неће смети да се поплаше свога имена, ако га чују да га изговорим; а ти си се поплашио скроз наскроз иако си сада у непрестаном добитку и немаш више што изгубити, него само добити, – и већ си бескрајно добио, јер највећи добитак стоји сада пред тобом.

9 Спознај га, тада ћеш вечно бити без страха овде и негда вечно у миру вечне љубави, амин."

10 А Адам се сада охрабри и схвати смисао беседе и рече: "Чуј, мој одвећ сада љубљени Асмахаеле, Ти видиш моје срце и знаш мој страх; мој страх је страх љубави; Твоја љубав ме је ослабила; то што нисам могао да Ти одговорим, ионако знаш како бива да пресретни нема моћ да говори.

11 О Асмахаеле, зато увек само Твоја воља! Ако хоћеш, можемо сада да идемо, па тако нека буде."

12 А Асмахаел рече: "Нека будем незнан и дај да се они који Ме не знају сместа спреме на пут, – но на путу дајте Ми да следим за вама сам, онда ти с Евом, а спреда Хенох и Јаред; и тако нека поворка иде кроз густу шуму све до доњег краја према поноћи, амин."


104

1 Сместа Адам позва Хеноха и Кенана и пренесе им вољу Асмахаелову, те одоше и поздравише децу и позваше их још једном да се појаве на Сабат, па им назначише да сада могу да се упуте кући и да тамо радосно иду за својим занимањем.

2 И сместа се дигоше деца и старешине, који раније окруживаше оце и чуше сваку гласну реч.

3 А један између старешина упита Хеноха: "Драги млади сине свога оца Јареда, који је унук онога који јесте с тобом и тај син мога брата, реци ми ако хоћеш и смеш: Ко је заправо младић који чрврсто седи на тигру, и откуд је дошао?

4 Јер необично је његово понашање и премоћна његова звонка, благозвучна реч; и поврх тога свака његова реч звучи толико пуна поуздане извесности да баш, јест, никако не можеш и нећеш да помислиш да поверујеш да би тиме могао да скрши читава брда и његов дах да покрене море као хиљаду истовремених најжешћих олуја.

5 Гле, зато бих радо хтео да сазнам порекло тог младића и његову особеност; али, како рекох, ако хоћеш и смеш, и само по томе, амин."

6 А Хенох узврати: "Чуј, драги оче Абедаме, радо бих хтео ако бих смео, али стрпи се само мало и теби ће у стално растућој љубави према Богу врло брзо постати јасно како стоји с младићем на тигру.

7 Његово име знаш и за сада више не истражуј; у најправедније време ће ти твоја споствена љубав према Богу све објавити; зато и сада и свагда Бог са свима вама, амин."

8 А Абедам захвали Хеноху с врло дирнутим срцем говорећи: "Драги, Хеноше! Хвала ти; сасвим сам задовољан, јер што сам хтео да знам, довољно си ми сада обзнанио; јер знати више него само где лежи благо и где и како га наћи, била би само лења жеља; тражење је јашта ствар сопственога живота; зато ти хвала, јер овако си ми сада укрепио моје срце као што никада не беше; зато још једном срдачно ти хвала за то, и Богу сав мој живот, амин."

9 А затим поздравише децу и старешине још једном, па се вратише пошто их оци већ очекиваше.

10 Када приспеше, благослови Адам још једном децу, и они се распоредише за пут; када се сасвим сврсташе, иступи још једном Асмахаел Адаму и рече:

11 "Адаме, ако ти је право и драго, дај ми да овде од деце поведем једног као друштво, амин."

12 А Адам рече дирнуто: "О Асмахаеле, како да ме питаш? – Зар нисам ја и све радосно подређен Твојој вољи?

13 Зато нека свагда буде Твоја воља на највећу радост свих нас. – Зато само Твоја воља, амин, амин!"

14 И Асмахаел повика гласно: "Абедаме, Абедаме! – Ако хоћеш, можеш да пођеш с нама и да ми служиш као сапутник, јер проверио сам твоје срце и твоје бубреге, и нашао сам да у теби нема ничег лошег; зато треба да пођеш за нама, али без бриге, па ћу ти тада помоћи у тражењу блага а и да га сигурно нађеш, и чуј, брзо, врло брзо.

15 Јер данас хоћу да те убијем како бих те сутра васкрсао за вечни живот, амин."

16 Чув Абедам такав позив, придође брзо и рече: "Где год хоћеш, следићу Те; убиј ме хиљаду пута јер што ме чешће будеш убијао, утолико више живота ћеш ми сигурно поново дати.

17 О Ти, који седиш на јакој животињи, опрости ми ако Ти кажем како осећам: верујем да поред Тебе неће бити тешко наћи велико благо.

18 Чини ми се, ако се има Тебе, лако се може без сваког другог блага. А и чини ми се да ко нађе Тебе, може да се мане даљег тражења, пошто је већ нашао право благо, и има смрт и пробуђење за вечни живот.

19 О Асмахаеле, не само сада, него увек дај сиротом Абедаму да буде код Тебе, али не да би био Твој сапутник, него Ти његов за вечнан живот, амин.

20 О, дај ми да Те увек следим; – Твоја воља, амин."

21 И сместа се Абедам прерасположено уврсти уз Асмахаела, и пође преукрепљен за поворком отаца уз моћну страну Асмахаелову.


105

1 Поворка сада иђаше у шуму, и сви ћуташе; само Јаред не мога да ћути и упита Хеноха: "Чуј, сине мој, имамо ли заповест да ћутимо путем?"

2 А Хенох узврати: "Не сећам се ни једног осим савета да се увек тихо ходи; међутим, узимам ходање као живот, а не идење ногама."

3 Јаред рече: "Ако је тако, онда путем наш језик као ни ноге немају сметајућу свезу и можемо да говоримо колико хоћемо; и тако признај ми, своме оцу, шта је на Асмахаелу; да ли је утеловљен анђео, опремљен свом моћи, или је – стој – не даље – укратко, шта ти сада мислиш, то ми кажи, амин." А Хенох узврати кратко:

4 "Драги оче, кажем ти: Он је – стој – не даље – и тако је засад човек као ми, али пун божанске силе и моћи – стој – и ту не даље, амин; разуми, амин."

5 И опет поче Јаред: "Драги сине мој Хеноше, добро би било ако бих разумео. Али баш је то зашта те питам што не разумем, а ипак бих одвећ радо хтео да разумем шта је посреди с Асмахаелом. Јер гле, после твојих ранијих речи био сам сасвим миран и задовољан свиме, али након што Асмахаел дође до нас и напослетку своје беседе донекле прозбори да, ако неко њега прими у свој дом, или ако се он усели у нечији дом, има разлога да се осећа пресретним, јер где се он усели, ту се уселио вечни живот.

6 Гле, дакле у том смислу је упутио речи посебно, како сам приметио, мени. А сада ми реци, драги Хеноше, или схвати сам, да ли усправно стојећи човек не би требао да скаче главом по земљи а да смисао таквих речи сместа не доведе у везу с вишим присутним бићем.

7 Који човек може рећи такво што о себи штавише само у поређењу, јест, не узимајући себе уопште у обзир као да је непосредно сам Бог.

8 А Асмахаел то чини без одношења на Бога, него баш само на себе. Зар такво што може чинити и један човек не плашећи се да ће земља од гнева и највећег презира светогрдника на вечита времена гадно светећи се прогутати доле у своју велику огњену утробу?

9 Гле ти си сигурно просвећен као иначе нико од свих нас, али усуди ли се такво што баш о себи рећи?

10 Дашта би пре запушио своја уста изметом него што би својим језиком починио такво светогрђе.

11 Ко је дакле онај који о себи може рећи: Ја сам живот, или: где се ја уселим, тамо се уселио живот, јест, вечни живот?

12 Хеноше, кажем ти, ко о себи такво што каже, а земља се не расрди на њега и моћни тигар постане под њим јагњетом – тај јесте и мора – онолико колико сам ја у својој страшљивости само човек – у својој себе врло свесној сили и моћи бити Бог; иначе цела земља не би била ништа до састављене лажи ако би носила човека који би се овако издавао за Бога, а био би иначе слаб човек попут нас. А супротно томе већ одвећ сведочи Асмахаелова реч, која оживљава.

13 Ну, ако хоћеш и можеш оповргни ми мој исказ; а ја верујем да ћеш се ти тога лепо канути; – али речи ради хоћу сада од тебе да чујем кратко мишљење, и према томе говори, амин."

14 А Хенох узврати: "Драги оче! Ако је тако како верујеш, а ни не може бити другачије услед твога објашњења, које је саграђено на најбољем темељу, онда је сваки мој поговор чисто сувишан; или да учиним од Асмахаела што није; или да учиним да буде што је уосталом; гле такво што било би чисто бескорисно.

15 А ја мислим, ко Бога љуби у срцу духовно и истино, како се тај може бринути да ли је Асмахаел Бог или Бог с њим.

16 Али свако нека се брине да сам Бог буде с њим кроз истину, чисту љубав према Њему.

17 А ако љубиш Бога, буди сигуран да Асмахаел неће намрзнути тебе; а љубиш ли Асмахаела једнако Богу, неће те Бог заборавити због тога у Својој љубави; у то буди такође потпуно сигуран, амин; сигурно разумеш, амин?"


106

1 А двојица следећих, Кенан и Махалалел, чуше разговор Јаредов и Кенанов; па тако и Махалалел поче да пита Кенана говорећи:

2 "Чув велико, чудив о чудесном, тако сам уз ухо и уз око; – али откуд велико, откуд чудесно међу нама?

3 Чуј, оче Кенане! Шта је то што се тако чудно осећам? Овај једнолични, слабо похођен шумски пут сигурно није. Да је нека Адамова пећина, или пушећа гора на истоку, или седам прскалица од Поднева према Западу, или иначе нешто изузетно у природи; међутим од свега тога овде нема ни трага.

4 Наш окренути поредак такође није; јер сигурно је свеједно да ли ја идем с тобом или ти са мном, да ли Хенох позади или напред, да ли с Јаредом или Адамом; или да ли – не, то ми не изгледа свеједно да ли Асмахаел позади или напред, и с ким иде.

5 Јер ту изгледа да је засновано одређено очинско старешинство; да Адам и мати Ева иду за свима нама, разумем добро, али шта значи Асмахаел с Абедамом сасвим позади још иза Адама – гле, оче Кенане, то баш не могу да решим.

6 Јаред и Хенох испред нас чудесно су разговарили о Асмахаелу, толико сам разабрао; а шта су заправо разговарали, прво нисам сасвим јасно чуо, а што сам још чуо, нисам могао да схватим. Али толико је сигурно да сам чуо великог и видео у себи самом чудесног по штедљиво чувеној речи из уста наших хитрих претходника.

7 Зато те молим, ако ти је могуће, да ми мало потпомогнеш у мом незнању у овој, како ми изгледа, изузетно дивној ствари; но ако радо хоћеш, драги оче Кенане, амин."

8 А Кенан узврати своме сину Махалалелу, наиме говорећи: "Чуј, драги сине мој, при величанственом почетку твоје беседе мени мислио сам, само небо зна шта ће се све само нечувено показати.

9 Али видим да си још увек стари Махалалел, који увек почетком отвори уста као да ће испљунути сунца попут грашка, међутим на крају се не појави чак ни грашак, него сасвим обична пљувачка; шта има везе изокренути поредак ако ти је све исто; чему онда речи? Да је Асмахаел сада напред, шта би био после? Да ти се онда можда неће учинити величанственим што није позади?

10 Сада га прати Абедам; зар је то више но што ти идеш поред мене? Зар не рече сам, винувши се, да ти је свеједно да ли идеш поред мене или ја поред тебе. Гле, како нешто хоћеш а на крају не знаш шта је што хоћеш.

11 Шта ти је учинила Адамова пећина, и бела гора, и седам западних прскалица да тиме ниша казавши украсиш своју беседу?

12 Кажеш да ти се чини тако дивним након што си двојицу претходника нечувши, а и прем томе неразумевши – велиш, само видео да разговарају; па шта је онда што ти се учинило толико изузетно чудесним док си само гледао беседу претходника?

13 Гле, драги мој сине, ако што хоћеш, онда се посаветуј најпре тачно шта је што хоћеш да знаш, и по својој јасној потреби тек питај што хоћеш да знаш.

14 А ако си сада на Асмахаелу можда што уочио, онда те питам: јеси ли за време Његове чудесне беседе из Бога своје уши позајмио другоме, да сада изгледа ништа не знаш о главном, и уместо тога као грађу свог главног чуђења наводиш ми само безначајно?

15 О сине, далеко си од циља. – Зато се посаветуј најпре с главним и буди једно са собом; онда дођи и отвори преда мном своје срце својим устима, амин."

16 А Махалалел примети врло добро да беседи Кенановој недостаје срж, и да овај одређени укор не би ништа до очински паметан изговор, те понизно, пуним поштовањем узврати Кенану:

17 "Чуј, драги оче! Чини ми се да у нашим беседама ни мало нисмо надмашили један другог; – а ко је сада од нас двојице више прелио у плаво, то је друго питање.

18 Гле, ја нисам изгубио ни једну реч из Асмахаелових уста, али нисам хтео да ти споменем пошто претпостављам да би то било непотребно губљење времена, а и да ћеш такво што код мене, као оца Јаредовог и Хеноховог, сигурно несумњиво претпоставити.

19 Ти рече сада да сам своју децу само видео да говоре; гле, ту си преда мном само хтео да сакријеш што си сам као ја са два непозајмљена уха чуо од речи до речи; – како бих ти рекао да су такве беседе учиниле да у себи видим дивног ако тако не би било, иначе бих пред тобом и Богом стајао као срамни лажов.

20 Али гле, твоја беседа ми ипак рече нешто што сигуно ниси мислио да кажеш – и то је да имаш преда мном везан језик, и не смеш за сада да ми кажеш што бих хтео да знам. Зато и није било потребно да ми кажеш толико дуго некање, које нејезгровитије од мог питања; него да си ми кратко показао божанску свезу свог језика, ни близу не би морао толико да се потрудиш као са толико залудних речи. Гле, увек сам ти био одвећ послушан син; зашто си ме сада криво препознао?

21 Драги оче, задржи без бриге што мораш да задржиш до времена разрешења; само не држи ме за лажова те преслепог трагача за божанским стварима, јер само си родио моје тело, а мој дух је једнак твоме из Бога; зато верујем да и отац не треба напаствовати божанско своје деце; јер већ је довољно што је дух ионако кажњен теретом тела и мора саучествовати у његовим слабостима; а ако отац кажњава тело своје деце, онда је дух своје већ примио из руке родитеља, више није потребно; а ако се тада божански дух детета обрати божанском духу родитеља, онда двојица божанске браће више не треба да се кажњавају, него једино у свој љубави поново познају као браћа у Богу и љубазно потпомажући се руку под руку и срце уз срце један другог да воде до двери кроз која вечно непресушно струји вечна светлост све милости, смиловања и љубави.

22 О драги оче, нипошто не мисли да сам сада овим хтео да ти дам поуку коју незнаш; о не, него морао сам само утолико да се оправдам пред тобом како бисмо нас двојица један према другом и пред Богом надаље ходили; и тако учиних више ради тебе него ради себе.

23 Знам твоје срце, чисто је као сунце преда мном; али твоја уста и твој језик сада видех напрашеним и никако нисам могао да изоставим да ти као прави син у свој љубави услужим и да очистим твоја уста и твој језик од погубне прашине.

24 Јер гле, тако сам мислио код себе: Оче, твој језик краси узвишена свеза из велике, вечне руке љубави Божје; шта ће прашина при том? – Доле с тим што је смрти.

25 Зар не, оче, сада се нећеш љутити на свога сина и његову беседу нећеш посматрати упола лажном, него ћеш познати да ти Махалалел неће неразумно хтети одрешити свезу, чуј, којом је Бог украсио твоја уста.

26 Зато се нећеш срдити на мене, него бити мој драги отац у Богу у будуће, амин."

27 А Кенану пођоше сузе на ову беседу, и рече коначно сину: "Махалалеле, љубљени сине мој, учинио сам ти неправду, будући да сам ти твоју прву беседу расејао и споља чак хтео да уништим, док сам у себи итекако био убеђен у њену истинску дубину.

28 А ти имаш праву светлост која је већа од моје; што пред тобом треба да сакријем, пронаћићеш још пре но што ја сасвим схватим; зато буди мој драги син и мој мили брат вечно, амин; чуј, као брат у Богу вечно, амин."


107

1 А после разговора између Кенана и Махалалела, и пре тога између Јареда и Хеноха, сада и Сет и Енос кришом веома пожелеше да размене неколике речи; и жеља се овде најпре пробуди у Сету те тек разлабави Еносову, и то тако и зато што

2 Сет хте одвећ радо да зна шта све Енос претпоставља о Асмахаелу; али и други разлог имаше још Сет да запита Еноса о Асмахаели, и тај разлог не би ни један други до врста бојазни да не би обрнуто пре времена био упитан од Еноса.

3 Јер мишљаше код себе овако: "Ако допустим да мој син почне да ме пита, шта да му одговорим?

4 А ако ја први питам њега, онда мора да ми одговори, када могу дуго лепо и безбрижно да слушам све сигурно не безначајне претпоставке свога сина, и затим му сигурно неће пасти на памет да ме још узнемири питањем у вези с тим; и овим сасвим невиним и најједноставинијим начином на свету сам резрешен сваке прилике која може да ода; – и зато баш тако, амин, код мене и из мене самог."

5 И тако сада Сет упита Еноса, наиме говорећи: "Чуј, драги мој сине Еноше, ако наши претходници и такорећи водичи размењују речи о Асмахаелу, зашто да се ми уздржимо, против чега остали, колико знам, немају заповест; па бих тако од тебе врло радо хтео нешто сазнати о Асмахаелу.

6 Шта мислиш о Њему, и то још од Његовог првог наступа међу нама? Јер колико је год Његов први наступ међу нама изгледао незнатан, толико изузетно је пак дејство сваке Његове речи; што твом мирном духу сигурно није промакло.

7 Гле, зато и хоћу сада од тебе да сазнам твој суд о Њему; – па тако можеш да говориш, амин."

8 Гле, Сетово лукавство, истина, би поштено будући да га је само велика љубав према Мени учинила лукавим; али само лукавство по себи јесте ствар која није добра пошто је двојако биће, и против је поретка љубави, мада баш није против саме љубави; а као двојако биће јесте у телесном погледу попут двојаке природе у неком човеку кога је природа ушкопила тако да је делом човек, делом жена; – а ко може такву човекожену брачно неговати, или која девица би хтела да зачне од таквог женочовека, којега органи не вреде ни за рађање ни за трудноћу.

9 А као што такав човек такође љуби своје савршене ближње, и они такође њега, тако он није против љубави; али у поретку љубави, која је једино родна, није; а тако ни његова духовна сестра – лукавство; јер њим нити ће ко бити оплођен за живот нити оно за себе може да изврши нешто оплођујуће за живот, када је увек, премда у неку руку бештетно и невино, ипак само превара, којом се разочарани ипак увек мање или више љути, пошто одмах пита себе и лукаво-доброг: "Зашто сам морао бити, премда ради добра, ухваћен путем преваре, и зашто је мој брат био лукав према мени ради добра? Зар добро није добро да је било потребно преко лукавства бити добар? – Или зар сам сâм зао или сам био када сам тек лукавством морао бити задобивен за добро?

10 А ако је лукавство приступачно злу, онда само лукавство мора нужно бити зло, јер да је добро, онда би зли побегао пред њим."

11 Гле, такав и би начин Сетов према Еносу пошто је мислио да ствар учини прилично добро, али се тиме само сам заробио тако да је Сет, да се Асмахаел није умешао, пред својим сопственим сином морао изгледати у веома необичној, кобној светлост, што ће из сасвим невиног одговора Еносовог одмах сасвим јасно произићи, који је гласио овако:

12 "Драги оче, откуд питаш мене зашта сам уствари могао и требао да питам тебе? Заиста, већ дуго ми ради тога иде вода на уста и једва уздржавам језик и већ сам био потпуно спреман да ти паднем на терет с питањем о Асмахаелу; али ти си ме предухитрио.

13 Али пошто је сада у овом погледу ноћ на мојој страни, из које попут звезде не могу да светлим теби, који си колико знам и осећам о Асмахаелу у дану, или бар у зори, онда би могао да ми сијаш из твога дана.

14 Та ти сам кажеш да сва светлост долази одозго; како ли сада да ти ја светлим одоздо нагоре?

15 Или зар с тобом да причам празну бескорисну причу о нечему што ми је највећим делом још потпуно страно и необјашњиво?

16 Гле оче, зато што је вредно труда попричати о Асмахаелу, тако сам толико слободан да окренем питање; те према томе буди тако добар да мени, своме сину, који је убог и потребит пред тобом, саопштиш исто оно што си очекивао од мене.

17 Када беше одвајкада обичај да у изузетним стварима деца од својих старих добију поуку, и зато сада при малој очинској кушњи од тебе уопште не мислим да прекршим свети, стари поредак, те стога радосно ишчекујем да од тебе, драги оче, у свој детињој захвалности у том погледу добијем сасвим довољно расветљење.

18 О драги оче, немој ми ускратити и дај ми сигурну светлост, амин."


108

1 А пошто Сет уместо жељно очекиваног одговора доби противпитање, смути се изнад мере и дуже време не узможе превалити ни реч преко усана.

2 А то Енос примети тако да рече: "Драги оче Сете, који си савршена слика и прилика Адамова, као што је Адам слика и прилика Божја, реци ми барем, будући да сада ћутиш што сам те питао, да можда није било право што тако учиних, пошто нисам ништа знао што бих ти могао дати као одговор?

3 А већ одвајкада је речено да је питање само по себи слободно, а одговор само произвољно објашњење питања.

4 А ко да буде везан да одговори, или да пружи питању његов захтев ако баш ништа нема чиме би обасјао поноћ питања?

5 Упитао си ме да ти одговорим што ми још дуго није дато, те зато постадох твој дужник светлости; – ако те сада из своје ноћи упитах у чему сам требао да ти служим добрим одговором, то ти тиме, драги оче, ни нисам наметнуо нужност да треба да ми одговориш, него само да ми покажеш да ли би неправо што сам следио твом примеру.

6 А већ је јашта дуго међу нама да очева права треба да пређу на његове синове, а материна на њене кћери, зато што је велики свети Творац такво што поставио у природу свих ствари; ако сам се тиме у овом нужном случају послужио таквим праведним правом – реци, драги оче, можеш ли зато бити киван на мене?

7 Или зар је против поретка ако сину недостаје светлости баш у томе о чему га пита његов отац? – Зар могу шта зато што твом питању не могу светлећи одговорити? – И грешим ли ако као син тебе, свога оца, замолим за савет?

8 Гле, верујем да у овоме није скривена грешка, а дашта законит поступак пред тобом, пред Адамом и пред Богом – реци: не скривено, него очевидно; те према томе можеш, ако хоћеш, да ме држиш вредним и поштеним ваљда неког укоравајућег, ако већ не објашњавајућег одговора, амин."

9 Сет пак рече: "Драги Еноше, па сачекај само мало; када немам Хенохов или Кенанов језик да тако брзо будем готов с добрим одговором; – стрпи се само мало, па ће ваљда нешто испасти – да л' ноћ, да л' светлост – сигурно ћеш видети.

10 Не мораш ми зато наводити своја права, која знам колико и ти; а ни све обичаје који су увек важили и који ће до краја свих времена остати таквима код савршених, – јер свему томе сам те ја прво учио; а што се овде тиче одговора на твоје питање узето мојим устима, то није тако једноставно као што можда мислиш, него је потребно понеког размишљања док кратко сажмем што је право. Зато се стрпи само мало времена, и, како рекох, ваљда ће што испасти, да л' ноћ – да л' светлост, сигурно ћеш видети, амин."

11 А код себе сада размишљаше Сет: "О какву неразумност опет починих! Зашто ли упитах, хотећи бити лукав, свог сопственог сина те пробудих у њему жудњу која је сама по себи одвећ добра; али шта то вреди када не смем на њему да је задовољим.


12 Какав могу, какав ћу му дати одговор после кратког и одвећ брзо истеклог рока чекања?

13 Ништа рећи сада је чисто немогуће јер такво што би било против сваког божанског права чежњивог очекивања на обречење.

14 Истину не смем да кажем, а поготово не неистину.

15 О Асмахаеле, Асмахаеле, тек сада схватам потпуно колику несрећу доноси само неки тако лак закон, акамоли већи – или чак више њих.

16 О Асмахаеле, ако ми сада поново не помогнеш, опет ћу пропасти. О, не допусти да потонем у дебелу ноћ сваке пропасти, амин."


109

1 Овако разговарајући оци већ превалише пола пута и Адам пожели да овде мало одмори, јер по вашем рачуну већ би једанаест сати, у које време сунце већ поче да шаље вруће зраке на земљу.

2 И тако под врло свежом хладовином великог, већ многостабластог баханија-дрвета би врло пожељан у телесном погледу мали одмор за старог Адама, и на правом месту; и то, прво, ради укрепљења, друго, ради хладовине; и треће, ради овде свим оцима врло познатог, одвећ свежег и обилног извора, коме Адам још одвајкада приписа посебну укрепљујућу силу.

3 Ту се дакле спустише оци и славише и хвалише Ме целим срцем, и радоваше се који Ме већ спознаше преко сваке мере, само нешто изузев Сета, – јер његово обећање Еносу не допусти му ни један слободан откуцај била и снажно му стисну срце.

4 Примети пак убрзо Адам да се Сету нешто лепо не слаже, те га упита: "Чуј, љубљени сине мој, и реци ми шта те буни?

5 Јер гле, ти дишеш као неко који рачуна где нема бројева или ништа што би могао бројати, шта је? – Отвори своја уста преда мном, и своје срце пред Оним који ходи међу нама, амин."

6 А Сет се још више смути пошто Енос би поред њега и не узможе прозборити ни реч.

7 И тек сада Асмахаел ступи у средину и поможе сиротом Сету из његовог тешког шкрипца следећом беседом, тако што рече:

8 "Ако неко буде заробљен, било овако, било онако, речима или делом будући да није тако вешт као други који га је заробио, онда кривица заробљавања не лежи на заробљеном, него на оном који га је заробио.

9 Јер ако вук хитро ухвати немарног магарца, чије су ноге по природи спорије него вучије, који лако скаче, ко ће окривити магарца што га је вук ухватио и повредио, када је очито једино много бржи вук једини кривац заробљавања пошто није на правом месту обављао своју хитрост хватања када само треба да се мери са јеленима, срнама и дивокозама и другим брзоножницима шума.

10 А ако вук забављајући се допусти да га зароби магарац, па овај својом глупошћу вуку смрска главу својом тврдом копитом, заиста ту је вук, који је повређен заробљавањем хотећи да се сам забавља, јашта сам крив што га је магарчева глупост упропастила. – Сете, познајеш ли ту слику.

11 Како ти се свиђа вук, и како магарац? – А ако имаш мудрости пред тобом и за себе, шта је оплело твоје ноге да у својој лукавој, несмотреној рачуници ниси могао и да израчунаш шта ће магарац чинити када досегне вука који се показује немарним?

12 Гле, тако не закон кажњава себе, како си жалостивно мислио, него само неразумност.

13 Ко ти је наложио да још слепог Еноса питаш што ти је за сада забрањено од Бога да кажеш?

14 Гле, у лукавству нема ни искре мудрости; јер једно је увиђајна разборитост, а нешта сасвим друго лукавство; разборитост иде сигурно својим путем, док се лукавство неретко подаје глупости.

15 Овај пут да ти буде помогнуто пошто си такво што учинио из љубави, али убудуће гледај да ти се твој магарац не приближи сувише копитом глави, иначе можеш да прођеш попут вука.

16 А ти Еноше, чекај на одговор до сутра, и треба да сазнаш задњи пошто си се правдао пред својим оцем и учинио си да му зебе срце; зато чекај до сутра, амин."


110

1 А по овој беседи сјаха Асмахаел са животиње и рече јој: "Хехера! Удаљи се, јер твоја служба је готова, и ти с њом. (То наиме значи страна реч) и животиња неста у трену.

2 А на то се згрануше сви оци; ни Хенох не оста равнодушан, и Абедам не знаде да ли бди или сања, будући да не видеше да животиња скочи и оде него само чисто неста.

3 А Асмахаел сада одступи и препусти оце да на миру размисле, а посебно оне који још не знаше Ко се заправо скрива из Асмахаела.

4 А одмах Јаред чупну Хеноха и рече му тихо: "Хеноше, а шта сада кажеш на то? – Куда је животиња?

5 У земљу није, ни у страну, а ни у ваздух. – Брже од тренутка је отргнута нашим очима, – а није оставила ни најмањи траг свог постојања, – и то све једном речју из уста Асмахаелових.

6 Не, драги сине, ако се неко сада снађе, тај – јашта сигурно и трипут истина, тај зна више од тебе и мене.

7 Гле, да је такво што такође видео твој син Метусалах и његов једва преко четрдесет година стари син Ламех, тада би се Метусалах сигурно пробудио из своје равнодушности, и Ламех би се сигурно ублажио у својој сувишној живахности.

8 Ма хтедох да их поведем! Додуше ми Адамова воља за то није била позната; такође би твојој жени недостајао њен миљеник, пошто је тебе ионако тражио Адам и ниси могао старешовати нашој општој колиби.

9 Ламех би ваљда хтео да пође, – али Адам га не воли због његовог непрестаног немира и разне луцкасте приче, која се мени истина не чини толико бесмисленом.

10 Укратко, велим да би било добро да су и они сада овде присутни.

11 Јеси ли видео! Уопште не знам како ми је; такође говорим, како ми се чини, већ све испретурано.

12 Шта мислиш, да ли ће бити право што сам их кришом поручио да нам у Поноћи изиђу у сусрет?

13 Ох да сам их боље поручио овамо с неким освежењем за Адама! – О Хеноше, сада ми се све чини тако чудним. – Молим те, реци ми нешто за моје смирење, амин."

14 А Хенох за то помилова свога оца и рече: "Драги мој оче, како си добра срца. – Веруј ми, таквим срцима велики, свети Отац не даје дуго да гладују; – и како ми се чини већ нас је обрадовао.

15 Гле, куда се пут пружа даље према поноћи, већ журе овамо наших двојица деце, и гле, гле! Асмахаел им сам бодро иде усусрет.

16 О оче Јареде! Сада је све испуњено; моја љубав према Богу и теби је прекорачила своју границу, и тако дај ми сада да љубим Господа и да мој језик ћути пред Њим и тобом, амин."


111

1 И тако се чудише и остали, и не знадоше на коју страну да се окрену; – а видев Адам двојицу потомака Хенохових, праћених Асмахаелом, како долазе дружини, рече Хеноху:

2 "Ко наложи овој двојици да дођу овамо? Када нисам хтео да иду с нама, пошто је један сувише млак, а други сувише ветровит и нема озбиљности?"

3 А Хенох одговори: "Гле, оче Адаме, једно учини очинска љубав Јаредова место мене, главно пак Онај који их, међу њима ходајући, води према нама.

4 А ако га знаш, како можеш да питаш шта је шта Господ чини?

5 О радуј се са мном што велики Бог – – – радује се оном што је ниско пред светом и благоволећи гледа мало, и тако хитро жури да помогне ономе што је слабо пред нашим очима.

6 О, зато нека је вечно слава нашем великом, пресветом Богу и Оцу, амин."

7 А Адаму пођоше сузе, и славише и хвалише Ме у дубини свог веома сада ублаженог срца.

8 А Асмахаел међутим доведе своје штићенике оцима и поче свима да упућује следеће речи говорећи:

9 "Чујте сви, који сте овде присутни телесно и духовно, и у љубави и у вери, а посебно чујте ви који правите разлике између ових и оних, и кажете: "То ми је љубимац зато што увек слуша моме срцу; његов живот је заиста из мене пошто се савршено односи мојој вољи"; а опет кажете: "Ово дете или овог човека не могу да волим пошто није учинило или учинио себе по захтеву мога срца, и моја воља му је као страна, и не пази савршено на оно што благоволим; хоћу мир, скаче; хоћу да идем, пресеца ми пут; а када треба да говори, виче, а где треба да ћути, говори; а када треба да иде, легне; а када треба да бди, заспи, па из својих снова износи разног трабуњања"; – и дакле по тој мери судите оне који вам не пристоје, те их протерујете из свог срца зато што не одговарају вашој сујети; гле, колико су неправедни ваши судови.

10 А ако је Бог дао да постане човек, да ли га је дао да постане проклетством или благословом?

11 Да ли је Бог икада открио разлику између људи и људи осим по природном роду? – Или да ли вам је и када објавио неку заповест којом би гласило: "Децу и људе који себе не уобличе како се свиђа вашем укусу треба да презирете, а само оне да љубите и цените који немају другу вољу осим само вашег срца."

12 Видите, пошто тако чините, а немате зато заповест, како то да кунете ропство у дубини, које је неред ноћи настао из вас, а чините робовима своју сопствену децу.

13 Зар Ја, тако говори Господ, нисам и Отац ваше деце као што сам ваш?

14 Зар према томе уоште немам сопствено право и деци да дам сопствену слободну вољу? Ако сам то учинио, чему се љутите, зар сам дужан да вам можда још положим рачуне?

15 А када већ ви стари вашој деци не полажете рачуне ваше воље, откуд да то у делу захтевате од Мене, који вас све обухватам истом љубављу, а не тако као ви, једног више, једно мање, или ваљда никако.

16 Покажите ми место на земљи на њеној површини где још никада није пала кап кише или зрак сунца и где је кап била мање влажна од друге?

17 А заиста вам кажем: Нема тежег ропства од ропства круте самовоље, при чему се има обзира само на сујету где сви треба да буду таквима да буду одани вољи једном једином.

18 А ако је свети, вечни, премудри, прељубазни Отац свакоме дао сопствену вољу као сопствено срце; зар према томе није непоштено ако стари нипошто неће да погледа животну делатност свог одраслог сина?

19 А Ја кажем: Премда је сину боље да целог свог живота буде послушан своме оцу и никада да му се противи у чему; а према томе је оцу одвећ прикладније да сину од рођења да такав правац којим ће убудуће самостално слободно да поступа, те као слободан човек из сопствене тежње љубави да се врати оцу и каже му:

20 "О оче, гле твој син је дошао и хоће да те носи на својим рукама."

21 Реците, зар такво што не вреди више него што морате да кажете својој деци: "Дођи и води ме", па син дође и чини твоју вољу; а не би се усудио да дође да му ниси наложио.

22 О гле, колико се још разликујете и како мало личите Ономе који хоће да вас учини Својом вечном децом.

23 Погледајте лишће овог великог дрвета, које вас сада све заједно штити од шиљастих зрака сунца и већајте у себи који лист надмашује друго по вредности?

24 Рећи ћете: "Да ли доле или поврх, нема разлике; а да је лишће укусно јело, онда би већи вредели више од мањих."

25 Тако сте проценили; али шта је у вама било процењивач? Можете ли друкчије да известите да од вас самих верно признате и кажете: "Наша себичност која воли много да ужива" – ни мало не обазрев се на Творца да можда у најмање листове није положио много веће одређење него у оне које више одговарају вашем стомаку.

26 А када правите лестве, зашто правите доње пречанице јаче од горњих?

27 А ја вам кажем што већ знате да зато доње пречанице нису корисније од горњих, премда су ове слабије од доњих и далеко су од ових на више; па када ваше лестеве наслоните на дрво, зар тада баш најслабије не додирну плод?

28 О, заиста вам кажем, тако ћу и ја себи саградити лествицу од људи, и то лествицу коју ћу поставити ка дрвету живота, које досеже до неба свег живота од темеља земље; сретне ће бити пречанице које ћу узети поврх јер само ће оне досећи живот, док ће јаке чекати под свим теретом што ће се од живота бацити у дубину.

29 Разумите добро, те не судите више вашу децу по вашој сујети, него по божанској слободи и љубави, амин."


112

1 Када пак Адам чу такву беседу, а поред њега и сви остали оци, скоро их све ухвати језа, тако да се нико не усуди да узврати реч, те међу њима дуже време наста мук.

2 А двојица придошлица не разумеше ништа од свега тога што Асмахаел рече оцима и размишљаше у себи:

3 Оци су се сигурно наљутили, прво због њиховог појављивања у недоба, и друго због беседе непознатог који их је довео, из које им је отприлике толико било јасно да ју је њима у прилог упутио оцима.

4 И сместа Ламех сасвим тихо упита Матусалу: "Оче, – шта сада да чинимо, – да се извучемо крадом и напустимо оце, који се због нас изгледа љуте кришом, или да останемо и стрпљиво поднесемо прекор?

5 А ко ли је само млади човек, који нам је тако љубазно дошао у сусрет, па нас затим тако храбро допратио овамо до отаца?

6 Његова реч мора да је врло важна зато што су га оци слушали с тако великом пажњом и сада се не усуђују ништа узвратити, како ми се чини?

7 О оче, посаветуј се па ми саопшти ако хоћеш, амин."

8 А Матусала отправи свога сина сасвим кратко, наиме говорећи: "Драги сине, премисли да ли можемо да поправимо ствар било каквим новим обртом?

9 Останимо када нас нико не уклања, тако ће оци остати што јесу, наиме наши оци а нас двојица њихова деца; а уколико их напустимо без њихове заповести, тако нећемо укинути да су наши оци; и тиме им нећемо показати ни нашу послушност ни наше љубазно поштовање; када тада могу да се љуте на нас овако или онако, пошто су наши оци, који нас при свему том ипак више љубе него презиру.

10 Увек полазим од темеља који је темељ мога оца Хеноха и гласи овако: Љуби оног који се љути на тебе, тако ћеш га ускоро учинити својим пријатељем.

11 Гле, учинимо исто тако, и оци с нама сигурно неће бити незадовољни, тога буди сигуран.

12 А што се тиче младог, прељубазног човека, и мени самом је загонетно откуда је, ко је, како је примљен у друштво отаца и шта заправо ради међу њима.

13 Да је мудрији од мене и тебе, то је сада већ показао својом беседом; и да у његовој речи мора да лежи врло изузетна сила, то нам предовољно показују оци који су или привидно или стварно занемели; и за сада не морамо да знамо више; и тако можемо да будемо мирни и стрпљиво да сачекамо и видимо и чујемо шта ће доћи, амин."

14 Али сместа Асмахаел приђе двојици и рече им: "Чујте, где сам Ја, добро је бити, и нико нема чега да се брине ни да се плаши; зато останите када Ја остајем; јер који остаје где Ја остајем, ваљано је збринут и нашао је трајно место код Оног Коме је по вољи свако који има право срце.

15 Шта сада још не схватате, схватићете у живот када Ме будете препознали.

16 Али радујте се пошто Ми нисте далеко; чујте, и разумите, амин."


113

1 Чув та двојица такву реч од Асмахаела, почеше силно да се чуде, и након што се Асмахаел мало од њих удаљи, рече Ламех Матусали:

2 "Оче, шта кажеш на ову кратку беседу овог младића? – Како ми се чини, изгледа да кришом држи много до себе; да је тако, показује довољно то што каже: где сам Ја, добро је бити; – зашто не каже: где је Адам и деца Божја, добро је бити?

3 Гле, то, и још по што, чисто ми је необјашњиво. – Зато ми реци ако можеш и хоћеш како ти се све то чини и шта мислиш о овом младом човеку, и како ти се он чини, амин."

4 Али сместа приђе Хенох и исправи двојицу, наиме говорећи: "Чујте, децо моја, и гледајте, ако овде узмем камен у руку и држим га чврсто, а неко дође и пита ме говорећи: Пријатељу, шта држиш ту у руци? – а ја му покажем да је камен, а он ме поново пита: А шта с каменом? – и ја му одговорим: Зашто ме питаш? Ако држим камен над земљом, што ти он постаје каменом спотицања?

5 Што те брине што ти није терет? А ако ти годи моје бреме, онда немаш ништа чему би бојажљиво могао да питаш.

6 А да ли неко у руци може да претвори камен у прах? – Дашта ће се свако тога канити.

7 А зар није прикладније носити камен у руци него на улици пасти преко њега и повредити се? – А ко је тај који ће бежати од сопственога живота?

8 А ако има живот, зашто се прави као да га никада није примио те поступа слепо у свим стварима?

9 Шта зна човек? – Зар оно што зна није из Бога? – Зашто затим мисли као да хоће да мисли поред Бога као неко који је сам себи довољан и не треба му савет из Бога; – а када затим почиње да се саветује, саветује се толико дуго све док се не саветује до пропасти.

10 Тако питате и саветујете се и ви; а ако бих хтео да вам кажем: Ја, Хенох, јесам ваш отац; за шта бисте држали тај исказ?

11 Бисте ли могли да ми пребаците, пошто такво што пред вама о себи изјављујем, да много држим до себе? – Зар нисам што мој језик каже о мени?

12 А шта ће тек испасти када слепи почну да расуђују? – А који не види дању, откуда да хоће да му ноћ постане светиљком?

13 А ако већ Асмахаелове речи не можете да схватите, куда ће тек ваше расуђивање о Асмахаелу ставити колебљиву ногу?

14 А ако бих вас питао шта је раст руже а шта сама ружа, а ви бисте занемели?

15 Откуда да се питате шта с Асмахаелом? – А ја вам кажем да се стрпите до сутра и биће вам све објашњено; а сада држите се уз Асмахаела и пазите надасве на сваку Његову реч, амин; разумите и чујте, амин."


114

1 Пошто Хенох двојици још поврх тога посебно препоручи да пазе на сваку реч из уста Асмахаелових, удаљи се поново и оде до оца Јареда и ишчекиваше тамо све до знака поласка на даљни пут према поноћи, који се пак не даде тако брзо; јер је дан био врео и старим оцима сувише пријаше свеж одмор под широким и густим лишћем бахаханије (или баханије).

2 Ова двојица пак међу собом ипак немаше мира; а посебно Ламех би реметељ мира, који одмах поново поче да говори, наиме говорећи:

3 "Чуј, оче Матусалаше, шта ли сада опет би ово? Шта ли сада отац Хенох, кога не замолисмо за објашњење, хтеде да каже овом његовом беседом?

4 Овде је све тако напето; свака реч је проповед, и отац говори са сином као да син није вредан његове беседе, а син изгледа сасвим пречује очеву реч или барем ништа не разуме; гле код нас двојице је већ сада случај; отац Хенох је говорио, а барем ја скоро ништа нисам разумео, осим да се прилично чврсто држимо уз Асмахаела и да ће нам сутра све бити јасно.

5 А шта је говорио о камену, и о животу, и о савету и расуђивању, све то, драги оче, јесте за мене као да нисам ништа разумео.

6 А ако си ти, драги оче, нешта разумео, онда ми саопшти; а ако можда теби иде као мени, онда нам не преостаје ништа друго него лепо да следимо примеру праотаца и у имену великог Бога сасвим стрпљиво да чекамо до сутра, када ће се ваљда показати какви ће се све плодови светлости појавити; – дакле, ако нешто знаш, драги оче. – Амин."

7 И Матусалах узврати сину: "Драги сине мој, ако би неко морао да ти одговори на свако твоје питање, морао би уз то да буде опремљен десеторо језицима и исто толико плућима; јер твој живот није ништа друго до велико, развучено питање; и на земљи сада још не расте дрво које би било довољно велико и јако да би на њему сазрео плод који би садржао довољно велик одговор на твоје питање.

8 Шта да кажем? Зар ниси чуо најпре саму реч Асмахаелову и потом место мене реч оца Хеноха?

9 Само размисли у миру о томе, и ако је воља великога господара, већ ће ти о томе мало помало постајати све јасније и јасније; шта је сва наша помоћ, шта наша светлост – ако се све то не да одозго?

10 А сва људска помоћ не вреди ништа, и људска светлост није ништа до мркли мрак; када се зато људи помажу, само штети један другоме; и када један другог хоће да просветли, само га помрачује.

11 Гле, зато само у тишини марљиво очисти свети пламичак љубави у свом срцу; онда ћеш лако моћи да уштедиш свако страно просветљење, јер божанска искрица вреди више од цела неба пуна сунаца, месеца и звезда најлепше, најсветлије врсте.

12 Зато сада буди миран и стрпи се до многообреченога сутрашњега дана, амин; чуј, амин."


115

1 А после те беседе занеме сваки језик и свако пак размишљаше мање или више о догађајима тога дана и слављаше и хваљаше Бога у срцу за тако велико указивање милости, и који пак већ препознаше Асмахаела, усмераваху без престанка на Њега срце, око и уши; а Асмахаел међутим у тишини разговараше с Абедамом; но нико не мога чути шта се говорило.

2 А после прилична времена врисну Ева гласно и хтеде побећи јер при дужем посматрању лепо уплетених грана дрвета откри баш преко своје главе огромну змију.

3 Чим оци сви такође видеше такво што, поскочише такође и хтедоше побећи с Евом од немани.

4 Али Асмахаел им препречи пут и заповеди свима да остану и своје место нипошто да не напусте докле Он не назначи.

5 И сви се поново дадоше на своја ранија места и ишчекиваше мирно и без пуно страха од немани на оно што ће уследити.

6 А Асмахаел приступи где се змија њихала и увијала тамо-амо и горе-доле и ослови је тако: "Животињо гнева и ноћи, шта тражиш, проклета, овде?"

7 А змија сикну одговарајући: "Оног Који ме вечно прогони како бих га упропастила."

8 И Асмахаел упита даље: "Ко је Тај којег оптужујеш за вечан прогон и Којег хоћеш упропастити?"

9 А змија: "Он је Бог од вечности и творац свих ствари, које даде мени, и ослаби пошто виде моју славу која беше већа од Његове, због чега се разјари жестоким огњем Његовог гнева, прокле ме, узе ми славу и украси њом срамне црве земље да Му посташе сличне слике; а на мене стави вечну клетву и даде ми овај најсрамнији облик црва."

10 И Асмахаел се видљиво расрди и загрме змији следеће речи: "О Сотоно! Колико је неизмерна твоја лаж, и без граница твоја пакост!

11 Када сам те проклео и прогонио? – Пошто си самовољно и злонамерно бежао од Мене кроз вечности и доспео у недодириву област бескрајне светости Божје, где би за све вечности био уништен – Ко пружи своју дугу и премоћну руку, зграби те свом љубављу и стави те овамо и хтеде те учинити једнаким Себи?

12 Али твоја охолост узможе презрети, узможе и ту презрети највишу љубав вечнога, премоћнога, бескрајно светога, великога Бога; ти напусти срамно кућу коју сам ти направио и хтеде уништити моје дело, бедни лажове, и Мене, свога Бога и творца, упропастити, зли Сотоно!

13 Погледај Адама, кућу за тебе, још живи без тебе, и живеће вечно, и сви његови потомци; али проклето да ти је од сада семе; – од сада ћу ставити непомирљив раздор између твог и жениног семена, и оно ће те упропастити до бездана; жена ће ти згазити главу и твој ујед у њену пету неће је упропастити.

14 А сада нестани, амин!!!"

15 И сместа неста зла неман.


116

1 А сада би свршено код свих отаца и не знадоше на коју страну да се окрену; који знаше Ко се сакрио иза Асмахаела, бише пуни славе, хвале и истинске љубави и узвишеног узношења и молитве у својим срцима; а којима до сада беше ускраћено, сада се силно отворише очи и не знадоше шта сада чинити; да од силног страхопоштовања ишчезну или да се моле, или да верују својим очима да држе ствар могућом или да сумњају; да ли да питају оце или самог Асмахаела и да кажу: Ко си Ти да си тако силан Својом речју и кажеш из Себе шта да се догоди, и чим си изговорио, већ је свршено дело.

2 Или – шта да чине? – И тако размишљајући, ухвати их кришом бојазан и страх, јер овај други пример тако изненадног уништења изазва у њима врло особене мисли.

3 А пошто такво размишљање тамо-амо неко време потраја, ступи Асмахаел у средину оних који још не знаше на чему су с Асмахаелом и рече следеће, наиме говорећи: "Чујте, ви који сте пустог савета о Мени; какве мисли имате?

4 Зар вам Адам, Сет и Хенох нису довољно често показали снажним речима шта је све човек вичан да учини у имену Божјем? – А ви, свагда глуви духом, ухом и слепи оком, могли сте да не приметите ништа шта то значи и која сила може бити удељена сваком човеку у имену јединог Бога Јехове ако без сумње поступа и ако је непоколебљив у љубави и из ње пун свег поверења.

5 Уместо да на то обратите пажњу, питате међу собом Ко Асмахаел и шта с Њим када такво што делује.

6 О слепи и глуви! Та зашто вам се дало слух и вид духовно и телесно? Можда да само гледате траву и друго којешта на земљи и небеском своду? И слух да само чујете пој птица и друго зујање, рикање, хуку из свих крајева света? Или вам се све то није дало пре да то свагда усмерите унутра, тј. да свагда најпре обратите пажњу на оно што се у вама догађа; и што ван видите и чујете да доведете у вама назад све до корена свег бивања.

7 Зар не лежи основа свих ствари живо у вама? – А ако неко некој ствари доспе до основе или до основног корена и обузме ствар силом која се подупире у Богу кроз љубав и веру; како или каква сметња да још наступи да се нешто не догоди тако како је прави човек осмислио у својој дубини и у Богу чврсто хтео?

8 А ко је вичан да што оствари? – А ако је вичан, вичан је само Богом; – јер ван и без Бога није ни једно дело могуће.

9 Зато делајте и не питајте претходно ко и шта Асмахаел, тако ћете Асмахаела сваки за себе и за све наћи у себи где знате шта Асмахаел саобразно значи, амин.


117

1 По тој беседи подиже се Адам и позва себи Асмахаела; када се одмах Асмахаел нађе код Адама, упита Га:

2 "О Ти Којега име се мој језик не усуђује изговорити, – о Асмахаеле, нећеш се срдити на мене слабог ако бих ти сада дошао питањем чији одговор би одвалио терет читаве планине с мога срца?"

3 И Асмахаел узврати: "Адаме, ако знаш Асмахаела, та зашто хоћеш да Га питаш што те тишти? – Зар не знаш да Онај који је створио средише земље и разапео велики свод бескрајнога неба као паук своју мрежу такође јесте творац твога срца и свагда итекако зна шта се у њему збива?

4 Зато не питај ако Ме знаш; а ако Ме још не знаш, како можеш да помислиш да сам у стању да ти одвалим твој камен са срца, или чак планину, ако не и саму земљу.

5 А шта имаш, принеси само у свом срцу љубазно с поверењем и вером Асмахаелу у себи; и Асмахаел, Који сада стоји пред тобом, даће ти преко унутарњег најпоузданији, живи одговор, који ће те заиста оживети; док би те сваки спољни одговор усмртио уместо оживео; јер што год споља доспева у човека одкуд било, јесте за њега смртне врсте и природе; а живот свагда исходи изнутра, значи исто као што сам Бог делује из своје сопствене средине љубави вечно и бескрајно.

6 Тако чини као што ти сада показах, и биће ти за чим твоје срце жуди, амин."

7 И Адам учини како му би посаветовано; и сместа засија његово лице највишом радошћу јер сада му се отклони свака сумња о Асмахаелу; и тако ликоваше и слављаше Бога у своме срцу да се око њега све преобрази.

8 А приметише сва деца око њега и приђоше и упиташе праоца шта се опет деси зато што је око њега сада све тако преображено.

9 А Адам показа на Асмахаела и рече: "О децо, не питајте мене; овде стоји велики учитељ и неистраживи мајстор у свим стварима; – не тражите напољу, него у себи, јер тако учи Онај који је сам вечни живот вечно.

10 Стварност, истина и живот јесу само унутра у човеку, где их и једино ваља тражити а и наћи; а све што споља улази у човека, јесте само привид, а не битије, и јесте смртне природе.

11 А када неко прими учење споља, ако хоће из тога да има корист животу, зар не мора најпре дати да буде усмрћен у својој вољи те да очекује немом вољом какав плод ће израсти из семена учења?

12 А ко се обрати животу живота у себи те Ономе који је свет, свет, свет, вечно истинит и одан и пун љубави, смиловања и милости, примиће као што сам сада примио и неће подлећи сумњи у икојој ствари, чија ранија неизвесност му оптерећиваше срце тешким камењем; стога не питајте, него чините као што сам учинио, тако ћете све наћи живо у себи што вам је нужно, амин."

13 И по тој беседи обратише се сви Асмахаелу, погледаше Га, али не рекоше ни реч, него сваки замисли своје питање сумње и уз то Асмахаела, изузев Хеноха, Абедама и Матусалаха и његовог сина Ламеха; јер прва двојица знадоше итекако добро шта значи беседа Адамова будући да знадоше из Мене, а двојица најмлађих заправо не знадоше још ништа, него све с њихове стране би сâмо чуђење; и не би им било баш непожељно да виде још више таквих предства; јест, њихово забавно чуђење би такво да готово сасвим заборавише да се распитају даље о Мени; што међутим и би прилично добро за њих.

14 Али Сет, Енос, Кенан, Махалалел и Јаред уносише се мислима још све више и више у своје питање уз Асмахаела, али гле, не хтеде им се појавити оживљавајући одговор; и пошто отуд приметише јаловост свога подухвата, обрати се један за другим опет Адаму говорећи и питајући:

15 "Оче, гле, неће у мени да буде по твоме савету; – како према томе стоји с њим, и с нама?

16 Да ли је савет непотпун или смо га непотпуно разумели?

17 Јер пре смо барем имали сумрак, а сада потпуно мркли мрак. – Шта сада чинити? Упути нас, драги оче, амин."

18 А Адам им даде на знање љубазно-озбиљно: "Та зар вам не рекох како је требало да изведете; где би ваш дух током моје беседе?

19 Ту пред вама стоји Асмахаел. – – Зар је пусто мишљење већ довољно? – Шта је мисао без пуне љубави, без пуног поверења и без пуне вере? – Ништа до празна сен, уз коју приања баш толико живота колико уз сањану сто година стару пахуљицу снега на ужареном камену.

20 Зато чините што чините потпуно ако хоћете да доспете до плода; – а ту, како рекох, стоји Асмахаел, – разумите ваљано, децо, Асмахаел је у вашој средини, амин."

21 И петорица се одмах обратише Асмахаелу, Он, пак, рече: "Зар да вас учим другачије но Адам, који је од Мене примио? – Далеко било Мени, него поступите по томе, тако ћете и ви доспети онамо камо је Адам доспео, јер свако од вас је позван животу.

22 Али ако не поступите право, тада је свако питање узалуд животу, јер живи не одговара мртвима, него само онима који су живога срца, амин; разумите, амин."


118

1 А када петорица такво што из уста Асмахаелових чуше, дигну се Сет међу њима и рече: "Децо, то је корен живота и једино сигурно обележје истог у нама да га истински у нама поседујемо те према томе да више нисмо по духу мртви када по светој речи Асмахаеловој живог Асмахаела у себи учећи и тешећи врло разговетно чујемо.

2 Заиста, – камен или нека друга мртва клада вечно томе није кадра; – или зар се мртав може открити мртвоме?

3 Како да неко учи разумљивим речима, а мртви да их чује и разуме и коначно да обрати пажњу на то?

4 А и да живи хоће да расипа речи мртвоме, шта ће му користити пошто их никако не може чути?

5 Имамо, истина, телесан живот; међутим тај живот нам је само дат као петао будитељ како би се њим вечно жива љубав у нашем срцу према Богу пробудила; јер премда је нама свима дата таква љубав, дата нам је ипак само попут успаване невесте, коју најпре у нама непроцењивом милошћу спољнег живота морамо да пробудимо како би затим као стварни истини живот у нама тек о животу свег живота научила да живи у свој слободи, моћи и сили, да наш спољни живот прими у себе, те да затим са њом и у њој, као она у Богу, постанемо један те исти вечни живот.

6 У спољнем животу можемо да мислимо по постојећим облицима, и то од слике до слике и од једне ствари и поступка до другог; – али све то размишљање није наше дело, јер Господ је тако уредио наш дом да се у њему налази свачега; а чега има, осећамо дашта разговетно нашим мислима; – али да ли нам је то дато само за дом, или за живот духа?

7 Гле, то је сасвим друго питање. – А ја држим мисли попут тражилаца који непрестано траже и обично ништа не нађу ако се сувише удаље од места где живот скривено почива.

8 Праве мисли не треба да узлећу попут супа, него попут грмуша треба да траже светлећег црвића под зеленим лишћем биљака, и где зелена сенка траве буде најгушћа, или поверење најчвршће, сигурно ће пребивати црвићи и тамо ће се и наћи.

9 О Асмахаеле, гле, тако сам разумео; ако тако верујем, хоћу ли наћи живот и деца са мном? – Ако Твоја воља, хоћеш ме упутити, амин."

10 А Асмахаел на то одмах упита Сета говорећи: "Чуј Сете, ако си сада право зборио, реци Ми, откуд ти дође таква беседа? А ако верујеш да си у криву, чему мучиш своја плућа и језик тако дуго узалуд?"

11 А Сет узврати: "О Асмахаеле ко ли ће без Тебе и само једну реч превалити преко усана?

12 Ти можеш и из камења и крволочних звери да објављујеш речи живота; зар не би могао такво што из мојих уста, која си за то створио?

13 Али мним да није једно те исто рећи па већ савршено разумети што се рекло; када си нама свима путем од Поднева до Запада обилном љубављу довољно дао да разумемо колико мало смо сви разумели од оног што смо већ најдуже време проповедали једни другима.

14 Зато верујем да сам и сада рекао пуну истину из Тебе, а да ли је тако савршено и разумем – о Асмахаеле, то ћеш сигурно Ти најбоље знати; зато буди милостив и упути ме у Својој љубави и смиловању, амин."

15 И Асмахаел упути Сета овако: "Чуј Сете, твоја реч јесте истина реч јер је реч из Мене; свако, пак, који је понизног срца и збори ради Мога имена не чинећи то из каквих било временских побуда, или себичне користи, него једино из љубави према Мени и отуд према брату, заиста неће превалити ни глас преко усана који не би био од Мене; а ко, истина, такође збори у Моје име, али при томе своје око уздиже изнад братовљевог, и своје срце укопава у бразде земље лакомо, заиста тај је налик отровну грму пошто као такав грм божанску љубазну светлост и њену свеоживљавајућу топлоту изврће у себи у погубно и смртно уместо пробитачно и вечно оживљујуће.

16 А ако си већ пробудио своју успавану невесту зато што си био вичан да збориш такво што, онда ти ионако ништа више не недостаје осим једино поступак по томе; – поступи дакле по томе, тако ћеш постати једно с тобом а и тако са Мном, а и тако сви који тако као ти буду чинили, амин. Разуми, амин."


119

1 А чув Сет такву беседу, поче одмах да улази у себе а и тиме све више да спознаје себе; и све што на ту беседу узврати, беше тиха хвала у своме срцу, коју пак не испољи гласно знајући добро да и тихо срце умем да прислушкујем и да Ми у њему не остаје непознато мрдање ни једног влакна.

2 А хтедоше још и поједини други да почну да питају понешто, међутим сместа се дигну Адам и рече: "Децо, чујте у имену Јеховином! Који има још нешто на срцу, нека задржи код себе и понесе ћутећи кући, јер у право време ће свако одозго примити јарку светлост за тамну коморицу свога срца; а за сада премислите да још нисмо у поноћи, а још мање код куће; зато је и сада пре свега потребно да се опет дамо на пут по новоутврђеномe поретку да највећи број поноћне деце подсетимо на сутрашњи Сабат, а и да их позовемо на највишу живу славу тога посвећенога дана, кога је сам Бог учинио даном одмора и одредио за помен да се тога дана сећамо да је Господ, наш велики, свети Бог Јехова, свих нас творац, одржалац, вођа и најљубазнији Oтац, и да је надасве милостив и милосрдан.

3 Зато, како већ рекох, хајде да се сада сви дигнемо у имену Оног који ходи међу нама, амин."

4 И сви се дигоше са земље, напустише дебелу хладовину испод дрвета и управише кораке по поретку одређеном Асмахаелом кроз густо шумат пут према поноћи.

5 А на путу онамо не мога се уздржати Јаред поред свога сина Хеноха да га упита о понечему. Прва питања бише првенствено само усмерена туда на који начин да се Асмахаел најбоље угости код куће.

6 Које плодове можда најрадије једе и какав хлеб и које пиће; да ли само млеко или млеко с чистим медом; или сок исцеђен од слатких бобица. Или како можда најрадије спава, на чему најрадије лежи, и када најрадије устаје.

7 Но на сва та питања Хенох одговори кратко говорећи: "Драги оче, бринеш се непотребно. Асмахаел неће тајити од нас шта од нас хоће; а можеш бити сигуран да смо сви ми, само до сада рачунато, од Њега примили више него што ћемо кроз сва вечита времена с наше стране бити кадри да Му узвратимо ма и трунку сунчеве прашине.

8 Зато, драги оче, не брини се о непотребним стварима јер само једно је нужно, и то је истинска љубав према Богу, свих нас неизрециво прељубазноме Оцу.

9 Гле, драги оче, верујем да ће с тим јелом под кровом наше куће Асмахаел за сада сигурно бити најзадовољнији; рече Он још почетком пре него што му Адам даде име шта Га је побудило из Његове дубине к нашој висини.

10 Одани Странац (за нас) Тражећи Бога (то јест: нашу љубав према Богу). Када такво што казује Његово име, гле, драги оче, онда је твоја брига о јелу, пићу, спавању и крову ваљда сасвим изузетно непотребна. Учинимо зато нешто боље и славимо Бога у своме срцу и дајмо Му да се ту милостиво усели, јер нашем је срцу више потребан Асмахаел него нашој колиби, амин."

11 А Јаред узврати Хеноху говорећи: "Драги сине, имаш право у свему и немам ти ништа у томе приговорити, – али, ти сада говориш о Асмахаелу баш тако као о самоме Богу, – тако да сада уопште више не знам о коме заправо говориш, да ли о Богу или о Асмахаелу; стога те молим да се о томе још мало јасније изразиш, и реци ми зашто такво што чиниш?

12 Јер гле, ако кажеш да боље дамо Богу да се усели у наша срца, онда је то ваљано разумљиво; али ако потом кажеш "јер нашем је срцу више потребан Асмахаел него нашој колиби" – гле, то је потом неразумљиво, јер та шта ће Асмахаел у нашем срцу ако није Бог а разумљиво ни никако не може бити пошто само као човек и то савршено као човек ходи међу нама.

13 Иако је његово учење велико и надмашује све и надасве моћно у делу, ипак може бити таквим и из уста свака човека кога Бог за то позове; зато ако хоћеш можеш да ме испавиш како поред тебе не бих ишао у заблуди, спотакао се, пао и тако потпуно пропао, амин."

14 А Хенох на то Јареду рече само што Адам претходно заповеди, и Јаред задовољан занеме.


120

1 Али ни Енос не даде мира Сету и упита га говорећи: "Оче Сете! Приметио сам врло добро и такође понешто чуо да си и шта раније говорио са надасве чудним младим човеком Асмахаелом; међутим, колико год да су његове речи узвишене и надасве изражајне, ипак морам да признам да понекад изгледа ипак претерује и много држи до себе, и то на начин поред неког дела, као на пример поред уништења велике лажљиве змије, да сместа почиње да говори као да уопште није човек, него непосредно сам Бог; и сада већ свагда говори из себе самог и своју реч само врло ретко доводи у везу с Богом; и када већ понекад доводи у везу, тада се он и Бог толико тесно стапају и сливају да се напослетку више не може знати о коме или у ком односу се што говори.

2 Да ли ту говори човек у имену Божјем и стога је препун духом Божјим и свом моћи и силом отуд, или да ли – иначе – заиста – барем ја не бих могао никако другачије замислити – Бог и – Асмахаел морали би бити управо једно те исто.

3 Гле, због таквих нипошто равнодушних ствари налазим себе врло побуђеним и стога из наведеног разлога принуђеним да тебе, драги оче, овим питањем упознам од чега болујем и у чему сада највише оскудевам. Одговори ми шта је ту с Асмахаелом колико хоћеш и можеш, а и уколико сматраш да је за мене потребно и пробитачно и са пресветом вољом Божјом сагласно, амин."

4 И Сет узврати своме сину: "Драги Еноше, праведан си и твоје питање, и на целој земљи не може постојати ни једно праведније питање и ни једно које би било нужније од овог, а ни ниједног праведнијег човека но оног који озбиљно пита о Богу и пред чијим очима Божја дела не пролазе непримећена; међутим, веће од свега тога јесте држање сваког закона из чисте љубави, који је објављен некоме из вечнога поретка Божјег.

5 Гле, такав закон свезује ми језик о Асмахаелу пред тобом; зато задовољи се за сада овим извињењем, али веруј чврсто да ћеш још пре него што сунце поново посети јутро Асмахаела упознати лицем у лице.

6 Радуј се томе јер Асмахаел је велик – амин."

7 Тако се задовољи и Енос и ћуташе удубљен у себе.

8 Али ни Махалалел не мога мировати, него обрати се Кенану и упита га: "Чуј оче! Ти знаш да смо већ по штошта доживели и проживели кроз наш већ прилично дуготрајни ток живота, али да ли се игде сећаш да се на реч човека, без било каква додатка рукама, нешто одмах догодило?

9 Рећи ћеш ми можда: Сине, гле, говориш којешта; зар није тек данас баш наш Хенох за Асмахаела укротио тигра и Адам додиром његовог језика измамио речи из његове чељусти?

10 Или зар све животиње нису увек биле подређене нашој чврстој вољи, и све траве, све биље, жбуње и дрвеће, јест, у нужди чак све стихије? – И ја кажем на то: О оче, све то јесте итекако истина и не може се ни у ком делу ни најмање противуречити, али ваљда није ништа издествовано од нас без додатка наших руку или понекад и ногу; па када понешто и би издејствовано, ипак требаше увек неког времена да нема природа, неретко потпомогнута нашим рукама и ногама, изврши нашу вољу; зар то није истина у трунку сунчеве прашине?

11 А сада – како се све то односи код Асмахаела? Шта би у трену с моћним тигром по његовој речи, и куда је његова реч брже но мисао хитнула и сасвим уништила змију?

12 Ко је икада проповедао Адаму да се потом усмерио сасвим по проповеди? – Ако му неко не би дошао молећи, могао је ваљда увек необављена посла да се врати кући; чак Хенохова реч изгледа да му се више свиђала због дубине и мекоће, а при томе мање му служаше као мудро мерило истинског живота; а када Асмахаел било шта каже, наложи и заповеди, тада Адам не одступа од тога ни за длаку и послушан му је слепо у свему заједно са свом осталом децом и матером Евом.

13 После свега тога хајде кажи ми, драги оче, шта код себе самог мислиш о овом Асмахаелу?

14 Ја држим да је он неминовно више него само човек будући да његов подвиг далеко надмашује сваки људски. Сада само зависи од тога за кога и за шта га ти држиш, амин."

15 И Кенан узврати своме сину кратко овако: "Сине мој, имаш у свему право; да је тако, ваљда је свако видео, но по вољи Адамовој остани при свом сопственом мишљењу најдуже до сутра пошто сигурно нећеш хтети да заједно са мном будеш непослушан Адаму.

16 Само се ти стално бави Асмахаелом у срцу, па ћеш Га ускоро угледати откривеног пред собом, јер заиста, пришао ти је ближе него што можеш да верујеш.

17 Зато веруј, поуздај се чврсто, и љуби – амин."


121

1 А и радоглагољиви Ламех упита свога оца Матусалаха, наиме говорећи: "Чуј оче, када наши оци итекако размењују кришом речи, мада је праотац Адам такво што некако свима ускратио, шта мислиш да ли једино ми треба неприкосновено да држимо ову заповест, или и оци?

2 А уосталом, ако сам само донекле разумео право, онда ми се чини да Адам у томе није направио никакву разлику. А ако без обзира на то оци ипак разговарају међу собом и сигурно сваку заповест разуму боље него ми, онда мислим да и ми без уштрба можемо сасвим тихо разменити неколико речи и то наиме због Асмахаела.

3 Јер гле, почиње сада силно да ме сврби у срцу да разговарам о Асмахаелу; да стварно, баш ми се чини као да морам да почнем да говорим о њему без престанка.

4 Кажем ти, драги оче, овај млади човек почиње сасвим изузетно да ме тиска у срцу; – да, он ми се чини све неистраживијим; по лику му се уопште не види да је нешто посебно, али када почиње да говори и када његова реч брже од муње делотворно почиње да делује, онда сигурно свакоме мора да буде сасвим необично у души.

5 Морам да ти кажем да ми је већ толико драг да ми се сада већ баш тако чини као да је моје срце просто срасло уз његово.

6 Гле, овако бих непрестано хтео да причам о овом драгом, младом Асмахаелу.

7 Гле, како скромно и надасве понизно и смерно корача за нама са старим, али ипак још изгледа врло крепким Абедамом; и гле, како само чудесно лако иде; некад ми се стварно чини као да својим ногама уопште не додирује земљу.

8 О Асмахаеле, најмилији, драги странче, како си ми постао неизрециво драг!

9 Када би хтео и поред мене да идеш као поред Абедама, како бих био неизрециво сретан.

10 О оче, опрости ми ако сам ти можда већ постао досадан својим језиком, али шта ја ту могу; ти сам кажеш увек: Где у срцу гори, ту ври у посуди љубави, па у устима почиње да кипи – гле, баш тако је сада код мене.

11 А ако и ти хоћеш нешто да кажеш, само изволи, врло радо ћу те саслушати, али само мора да говориш о Асмахаелу, амин."

12 И Матусалах се прибра и рече своме сину следеће: "Драги сине мој Ламеше! Чуј, премда је ваљано по поретку да отац поучи свога сина, било ако види да неискусни син поступа непаметно и потпуно непристојно, било ако син молећи дође до оца да из његове оставе искуства узме нешто што му користи,

13 али реци и схвати ваљано сам шта да се ради можда онда ако син дође до оца и моли га да му да нешто из оставе искуства, а отац тада сину мора да каже: Драги сине, гле, по тој тачци су наше оставе једнако старе и једна пред другом нема ама нигде ни најмању предност будући да наше очи истовремено данас у потпуно исто време први пут видеше једног те истог Асмахаела.

14 Гле, то што о овом надасве чудном младом човеку умеш да говориш, управо исто то умем и ја; само мој језик није толико гибак као твој да бих унутарња осећања о Асмахаелу једнако теби претворио у ваљано разумљиве речи па да их пустим да као поток теку преко усана.

15 Али да не буде да си свога оца сасвим узалуд позвао да говори о Асмахаелу, гле, баш сада ми паде добра мисао на памет, и та гласи овако:

16 Бог је, истина, човеку створио двоје очију и поставио их за гледање спољних ствари, али без обзира са двоје очију не види више но с једним, но двоје ипак узајамно олакшавају службу гледању; такође му је створио двоје ушију да чује глас спољнег света, па ипак са двоје ушију нико не може чути више но с једним; само и ту потпомаже једно друго; исто тако је и с чулом мириса – једно помаже другом; али само једно чуло укуса и само једно чуло пипања дао је Бог човеку како би свако чуло за себе ваљано разликујући кушало и осећало; гле, од ових двају задњих чула свако стоји за себе самостално; исто тако стоји и с човеком; вид имамо општенито као и слух, а и тананије опажање или својствени утисак којег ствари остављају на нас; али што се затим тиче расуђивања о некој ствари и осећаја, ту свако има своје сопствено поље, по којем се и расуђивање и из тога настали осећај образује и разврстава.

17 Гле, управо тако је и с нама двојицом; обојица смо видели исто, обојица исто чули, а и сигурно обојица потпуно исто опазили код Асмахаела и налик смо по тој тачци биљу и травама, жбуњу и дрвећу будући да сви они усисавају исту светлост, исту топлоту и исту кишу; али како потом изгледа са унутарњом прерадом и производом?

18 Гле, драги сине, ту потом постоји огромна разлика. – Исто тако је и с нашим унутарњим схватањем, расуђивањем и осећајем; може бити праведан, али и неправедан, или благовремен, али и чешће неблаговремен; а зашто да себе пре времена упропастимо ако бисмо се натрпали нашим неблаговременим просуђивањем и отуд неједнаким осећањима?

19 Зато је привремено увек боље да овим новим биљкама у нама дамо да потпуно сазру, па тек да видимо, ако у нама опазимо потпуну зрелину, да ли ће плодови другима такође бити укусни те корисни.

20 Ко говори о некој ствари која још није сазрела у себи, јесте неразумник, јер сваки говор је учење час о овом и час опет о оном; а коју корист да донесе незрео учитељ или говорник, или кога ли да храни својим незрелим плодовима, или који благослов да шири својим неблаговременим биљем, за које сам ни не зна, а ни не може знати да ли је чисто или нечисто, можда чак пуно смртног отрова.

21 Гле опет, тако је с нама; семе Асмахаел једва да је у нама пустило понеки слаб корен; још не знамо ни лист, ни цвет, а најмање плод; а ипак бисмо већ хтели да учимо један другог.

22 О сине, премисли какво би ту учење испало! Зато нека свако учи другог што види и чује и где опази да ту или тамо нешто јесте или није, па је учинио сасвим довољно; све друго нека остави до сазревања када ће га Бог већ позвати, ако је у његовом срцу сазрео племенит плод, да га раздели браћи; а ако је плод неплеменит, тада ће и Бог најбоље знати чему служи, јер од и из Бога су све ствари добре; зато да и ми пре сачекамо зрелост, па тек тада да говоримо, амин."


122

1 По таквој беседи Матусалаховој своме сину Ламеху нађе се пак одмах Асмахаел међу њима и поче следеће речи да им упућује, наиме говорећи:

2 "Драги пријатељи, чујте и разумите ваљано што ћу вам сада саопштити о вашим размењеним разговорима: Видите и предпоставите да негде има неког човека који се ваљано разуме у разноликој мудрости и многоструким дејствима отуда; а у његовом окружењу било би људи који сви додуше непрестано теже мудрости и отуд свим дејствима из исте, али не могу или не желе да доспу до ничег ваљаног пошто им је још сасвим стран корен све мудрости зато што допуштају да им разно световно грање дрвећа застре очи, и запушавају уши глатким камењем како не би ни видели ни чули.

3 Па када тај човек међу њима чини чудесне ствари из своје истинске мудрости, зар се неће они који окружују мудраца сместа упитати међу собом: Али, како он може да чини такво што, што је нама људима чисто немогуће ма и најмање да схватимо; нешто слично чинити ионако нема ни говора Ко је тај човек, да ли је одоздо или одозго, откуд му таква моћ; ни једна реч није празна, него свака је извршено дело; говори као из сопствене моћи и при свему томе изгледа много држи до себе. Шта је с тим човеком пошто је он само као свако од нас, али када поступа, поступа чисто као да му је савршено подређена сва сила и моћ Божја?

4 И после таквих питања више нико не зна на чему је са собом и са мудрацем, да ли да га се боји или да га љуби, или да побегне од њега, или да пође за њим?

5 Па су међу њима неки пуни страха, други пуни љубави, други опет пуни знатижеље, и још други код себе пуни сумње, и опет други пуни жеље и тежње да чине слично, али нипошто да му буду слични у љубави и истинској понизности, што је једино истински корен све мудрости.

6 Па шта мислите, ако би тај мудрац из своје немудре околине хтео за себе да изабере неке, који би то били који би жудели за његовом моћном лозинком за његову школу?

7 Ја вам кажем сигурно не они који немају храбрости; ни пријатељи представе; а ни који питају: шта, ко и откуда је тај коме такве ствари успевају на реч; а ни који су пуни сумње и немају нигде чврстине, ни у ногама, ни у рукама, ни у глави, ни у срцу, ни у целој дроби и зглобовима; а ни слепи и глуви у духу, него једино они који су пуни љубави и понизности према Богу и чак према својој браћи.

8 Гле, све то је пред вашим очима, а ви не препознајете.

9 А Ја вам кажем који јесам који стоји пред вама: Сретни сте будући да међу вама ходим као једини мудрац пред свим светом.

10 Ти Матусалаше одени љубав свога сина, а ти Ламеше одени стрпљење свога оца, па ћете странца ускоро угледати сасвим другим очима, амин; разумите ваљано, амин."


123

1 Током беседе Асмахаелове доспеше оци до велике камене литице, која разним процепима представљаше чудновате облике, тако да јој оци већ одвајкада наденуше име "Усахла Рука Земље"; та литица раздвајаше децу Поноћи од отаца, и с ове стране литице никако се природним путем није могло доспети у поноћни крај. Ко би дакле хтео доспети тамо, морао би пристати на велики заобилазни пут, јер тада је морао проћи цео западни крај, па оданде прећи кружни, дуги планински венац, који се после великог лука повезивао са подневним крајем са североистока.

2 Међутим тај пут, прво и прво, за оце би предуг, а пошто сада већ доспеше до литице, такво што за тај тренутак би готово немогуће јер би се најпре поново морали упутити према западу и оданде тек преко тог далеко издуженог планиског венца.

3 Међутим оци сада већ доспеше до литице и не могоше сада ни корак даље; стога почев од Адама запита један другога шта сада ваља чинити како би се децу Поноћи, прво и прво, обавестило о предстојећем Сабату, а друго, како би им се вратила већ на Западу остварена слобода, па да их се тим начином опет одреши од тешког јарма њих превише притискајућег закона?

4 И овде је сада за оце тешко било бити паметан јер овај пут ништа не поможе ни викање надоле ни бацање камења јер управо поче беснети снажан ветар као што обично бива на високим планинама средином дана услед прекрета сунчевих зрака и тиме изазваног предисања земље; и ту не поможе никакво викање, и из истог разлога бацање камења као знак присуства отаца мора изостати, јер чему би такво што било корисно ако се деци, којима би се тако скренула пажња, не би могла упутити разумљива реч.

5 И тако оци стајаше ту не много боље од саме такозване Усахле руке земље, и нико никоме није умео ни саветовати ни помоћи, и у тој смутњи нико да се сети колико близу им је Онај коме је све одвећ лако могуће; штавише ни Хенох не нађе себе довољно на време.

6 А Абедам упита после часка Асмахаела тихо говорећи: "Господе, Ти који си над сваким именом образованим и изговереним од људског језика узвишен и свет, над свим свет, ако ја, најслабији црв пред Тобом у прашини прашине, могу што учинити по Твом премилостивом допуштењу, о онда ми заповеди милостиво, јер сам потпуно спреман да на Твоју реч скочим доле ове преко 500 људских висина високе литице ка деци Поноћи, па да им усмено кажем све што год оци имају да их обавесте и да им обзнане.

7 Јер гле, Ти неизрецива вечна љубави, Боже мој и који си ми све, Твоја реч носи целу бескрајну творевину у целој њезиној величини и бескрајној тежини, откуд би могла да пусти да пропаднем, који сам само најсићушнија трунка према самој земљи.

8 Стога само једна Твоја реч, и ја сам саврешено спреман да испуним; па и да ме стаје живота, сувише сам уверен у своме срцу да је бескрајно пута боље у Твојој речи телом умрети, јашта претрпети хиљадоструку смрт, но без ње управо хиљадоструко живети.

9 Но, Господе, не моја, него свагда и вечно да буде само Твоја најсветија воља, амин."

10 Чув пак Асмахаел такав узвишен захтев љубави од стране Абедама, погледа га врло љубазно и упути му гласно следеће речи, наиме говорећи:

11 "Абедаме, заиста, заиста ти кажем, на земљи нема другог који би био једнак теби у вери и у љубави; Хенох је велик у љубави и понизности, и у томе је већ овде нашао бесмртност, међутим, већи је онај који смрћу стиче живот него који га задобија самим животом; већи онај који свој живот оставља за добробит своје браће и отаца но који тежи да их оживи само живим речима из Мене, јер лакше је друге подучавати него за друге оставити живот.

12 Заиста, заиста ти кажем, Абедаме: Ко икад нађе смрт тела у Моме имену и у Мојој речи, тај је вечни живот зграбио великом јуначком силом и савршено се ујединио са Мном.

13 Но, Мој драги, јаки Абедаме, гле, време оставити живот тела у Моме имену или речи још није пришло, и тако да ти буде твоја непоколебљива воља урачуната савршено испуњеним делом јер ти сам си га у своме срцу као од себе самог у вери, поверењу и у свој љубави према Мени готово потпуно испунио; и зато си Ме и већ потпуно нашао и од сада вечно више нећеш одступити с Моје стране.

14 Али сада и гледај, драги Абедаме, ја имам још других средстава да ослободим слабе оце из ове невоље и збиља лако могу без твоје жртве, али благо теби Абедаме што си Ми верно у своме срцу принео такву жртву; кажем ти: надмашио си Авеља, који је само једном убијен, док ти ниси хтео презирати хиљадоструку смрт у Моме имену; стога да ти буде хиљадоструки живот у Мени.

15 Како би пак од Мене примио и реч да по твојој вољи учиниш што у Моје име, то отиди до Хеноха и наложи му да Ми дође јер имам да му кажем нешто нужно пред свим оцима, јер ако Ме љуби, мора да дође пре до Мене како бих га тек тада потпуно могао прихватити, па да тада постане једно у љубави према Мени и отуд у свему животу будући да тек тада постаје јунак једнак теби те да изврши пред лицем отаца Моју вољу, амин."

16 И Абедам оде до Хеноха и обзнани му вољу Асмахаелову.

17 А Хенох даде се сместа до Асмахаела и рече: "О Господе, погледај милостиво мене преслабог, и свако влакно мог немоћног бића да буде Теби, Боже мој и Господе мој и пресвети, вечни Оче мој, вечно подређено, амин."

18 И Асмахаел зграби десну руку Хенохову, па му рече гласно: "Хеноше! Онај који ти је створио ову руку из ничега сада је укрепљује теби пред лицем отаца. Иди сада до усахле руке земље и оживи мртву како би нам постала меканим мостом и равном стазом до оних којима је највише потребна наша помоћ, јер не здравих ради, него болесних ради јесам међу вама, амин."

19 И Хенох сместа оде до литице и заповеди јој да узмакне и постане равном стазом до оних који доле гину и највише требају помоћ.

20 И гле, сместа се уруши литица, и равна стаза би готова.

21 А све оце ухвати јака језа од бескрајне моћи Асмахаелове, међутим, Асмахаел их оживе поново и сместа почеше у своме срцу да славе Бога, и хвалише Његово име због тако великог, чудесног дела, па спокојно наставише пут.


124

1 Оци сада брзо доспеше до поноћног, далеко пространог краја; Адам га благослови по обичају, па затим сву децу главног колена, на шта сви седоше ради кратког одмора.

2 А како се већ око пола часа одмараху, гле, почеше се веома чудити што се током тог времена нигде не даде видети ма ни једно дете Поноћи; и одмах Адам позва себи Хеноха и упита га за разлог, наиме говорећи:

3 "Хеноше, пошто те је Асмахаел тако укрепио наочи нас свих да се Усахла рука земље пред дахом твојих уста могла погнути, – гле, овде нема деце; – куда су?

4 Да их није можда затрпала литица која се урушила те их је све заједно убила? – Или реци, ако ти је могуће, куда су отишли, или шта ли се могло десити са свима њима?

5 Јер гле, овај крај заиста изгледа као да је тек скоро страшна смрт славила општи празник жетве међу њима.

6 Хтео бих ваљда да питам Асмахаела (Господа), међутим, заиста, за то са понеким другима уопште немам ни мало храбрости, јер када премислим Ко се скрива иза Асмахаела, – и опет шта и ко сам ја, тада сместа неће да ми служе језик и плућа и затим више не могу да изустим скоро ни реч; штавише још ми каже и моје срце: Шта ли ћеш питати свезнајућега Бога као да му је можда страно што се тајно догађа у теби; зар није још од вечности уредио твоје мисли, већ давно пре него што те је створио мишљу способним бићем из Његове бескрајне љубави и смиловања?

7 Гле, драги Хеноше, стога нисам кадар што бих сада одвећ радо хтео. Учини зато ти што ја више не могу. Ако знаш нешто из себе од Асмахаела, онда ме смири и све остале с тиме, а ако и у твоме срцу изгледа као у моме, онда се сместа обрати Асмахаелу; Тај ће нас све сигурно премилостиво и премилосрдно избавити из ове велике смућености и страха, амин."

8 И чув Хенох такво што од Адама, поклони му се и хтеде похитати до Асмахаела и обавестити Га до чега је стало Адаму пошто га самог силно зачуди безљудни крај, међутим, једва да дигну прву ногу, већ ту двојицу предухитри Асмахаел и већ стајаше међу њима сасвим спреман на реч и поче им упућивати следеће речи говорећи:

9 "О Адаме! Зар мислиш у своме срцу, где пребива твој врло ослабели дух, да је Господ попут краља дубине, или је једнак теби да је потребно пуно које чега доспети до Њега? Гле, нису Ми потребни стражари ни чувари, а ни по реду распоређена прворођена деца главнога колена, преко којих тек неко треба да буде уведен код Мене; такође не тражим да неко најпре до сат времена треба да лежи преда Мном на своме лицу како би тиме постао достојан да се затим усправи преда Мном, своме Богу и Творцу; него све што љубећи тражим јесте верно, мени обраћено, љубазно и понизно, кајањем пречишћено срце; и с таквим ниједном човеку није потребан заобилазан пут преда Мном будући да му сигурно свагда још усто ионако јесам најближи и морам да будем; а да није тако, зар би ико могао одржати живот и један најкраћи трен будући да је јашта сваки живот најближе и најтесније из Мене, а и вечно никада и ниоткуд другде не може бити.

10 А ако страхујеш да питаш о нечему свезнајућега Бога, откуд то да Свезнајући не зазире да пита вас о којечему, вас самих ради, како бисте се пробудили?

11 А Ја велим да у случају незнања незнајша има више повода обратити се питајући Свезнајућем него Свезнајући незнајши.

12 Када дакле питам Ја вас који сте без одговора, па ваљда неће бити грешка ако Ме ви питате нешто што не знате, а ипак одвећ радо хоћете да знате.

13 Гле Адаме, итекако добро знам твоју невољу; питаш за децом Поноћи и врло радо би хтео да знаш куда су доспела; међутим, за овај тренутак нећу ти рећи, него мораш их тражити и дати их тражити; па како никога не нађеш, тек тада дођи Мени и питај Ме, те ћу тебе тек тада одвести деци, јер изгубљено се најпре мора тражити, амин."


125

1 А Адам ове моћне речи размотри врло ваљано у своме срцу, захвали Ми пун кајања и жари у своме срцу, па сместа сазва све присутне изузев Сета, Хеноха и наравно Асмахаела и рече им:

2 "Чујте, сва моја децо дата мени од Бога по телу и души, но свако са слободним духом из Бога. Доспесмо чежњиво овамо како бисмо донели нов, слободан живот овој деци овде, која су била одељена одсечно од нас овом високом, дубоком и језовито кршевитом далеко издуженом Усахлом руком земље, тако да нисмо могли доспети преко до њих а ни они до нас. Када каткад кроз гребене погледасмо доле у дубоке равнице, открисмо их неретко како врве самом децом; и када је било без ветра могао им је Кенанов јак глас чак обзнањивати моју вољу, тако да старешине не зазираху далеког заобиласка и долажаху са својим жтрвеним плодовима још пре Сабата, па уздисаху пред мојом колибом како би ме само видели на тренутак.

3 Међутим сада сам сâм и још Један Други на чудноват начин сишао њима и гле, ни један људски најмањи траг игде да се открије.

4 Због тога је сада свима вама од Бога моја воља да одмах похитате одавде у свим правцима и да их тражите сат времена, па како нађете кога, доведите га одмах овамо да нас обавести о осталима; а ако не нађете никога, онда се вратите управо после сата одређеног ради тражења овамо како бисмо затим сви ми примили виши налог од Једнога шта ваља чинити и даље предузети.

5 Па сада пожурите и извршите што вам је показано; Јеховин и мој благослов са свима вама, амин."

6 И сместа посланици пожурише намах у свим правцима и нађоше свугде мноштво празних колиба са разним остављеним оруђима; такође мноштво слободних домаћих животиња и разних већ сабраних плодова; али поред свега тога ма ни једно човечије око, а камоли тек неког човека; па када трагачи после готово пола часа тражења никог не нађоше, почеше у свим правцима прегласно да вичу и зову једног и другог познаника по његовом имену; међутим, све би узалудан труд јер ништа не чуше осим далеког одјека њиховог сопственог зова који се одбијао о литице и бучање истог надоле у дубоке, мрачне планинске клисуре.

7 Поједини од њих успеше чак поједине ближе брежуљке не би ли отуда спазили неког заосталог бегунца, међутим и ту њихов труд би сасвим узалудан јер до њиховог марљиво вребајућег ока не доспе зрак неког заосталог избеглог брата, а ни њихове уши с најнапрегнутијом пажњом не ослухнуше ништа осим једноличне тмуле хуке планинских потока који се обрушаваху кроз дубоке клисуре.

8 Па тако истече кратак сат тражења и деца се вратише тужно необављена посла кући, или пре онамо где их Адам чежњиво ишчекиваше.

9 Како се приближаваху месту одмора, Адам прегледаше пажљиво приближавајуће не би ли можда међу њима угледао неког нађеног, међутим, ови све ближе и ближе долазећи једино се препознаваху све јасније и јасније да су једини враћајући.

10 Тада се Адам ражалости и заплаче гласно и закука.


126

1 И када се изаслани трагачи необављена посла сасвим вратише и ту испричаше како свугде не нађоше ништа осим само празне колибе са понеким кућним оруђем, домаћим животињама и скоро свим залихама плодова, али нигде трага од човека, тада Адам удари рукама преко главе и рече гласно:

2 "Праведни, велики, узвишени Боже! – Куда си их одвео? – Или их је земља прогутала, – или шта се десило са том мојом децом?

3 Да ли су још негде? – Или су сасвим уништени? – О Боже, Боже пун љубави и смиловања, сажали се мени слабом прадуху земље.

4 Ако си их убио, онда и моје срце можеш убити како гинући не би носило овај неподношљиви терет туге, под којим ионако мора подлећи ако ми се не да светлости о онима које је моја велика неразумност одвојила и отерала их овамо у овај поноћни крај, у коме су очито пропали.

5 О Асмахаеле, Асмахаеле! Где си Ти Моћни? Дођи, о дођи, јер још никада мој дух, који сам сâм из Тебе, није чезнуо за Тобом као сада, Ти свети.

6 О не оклевај, већ дођи одмах мени слабом прадуху ове Твоје широке земље и помози ми у моме великом страху и превеликој тузи, амин."

7 И гле, одмах стајаше Асмахаел пред Адамом и упита га озбиљно: "Адаме, слепи, шта хоћеш да ти учиним?"

8 И Адам узврати: "О Господе, ако сам слеп, да бих прогледао и видео оне који су изгубљени, било на један, било на други начин."

9 И Асмахаел узврати Адаму: "Гле, послао си своју децу да траже своју браћу и не нађоше никога; сада ћу Ја послати Хеноха па ћемо видети да ли ће се и он вратити празно; и уколико тако, онда ћу Ја сам као задњи весник поћи и све овце сазвати, и можеш бити сигуран да ће овце познати глас правога пастира, пожурити Њему па радосно поскакивати око Њега.

10 А ти Хеноше сада похитај надоле с јаким гласом и вичи: "Браћо! Чујте, ваш отац Адам сишао је вама како би вас једнако мени ослободио сваког јарма а и да вам покаже нов силан мост, преко којег најкраћим путем можете доспети до његове посвећене очинске домовине како бисте већ сутра саславили свети слободни Сабат Господњи."

11 Тај зов објави трипут; ко се појави, доведи га овамо, а ко се не појави, на њему ћу тек Ја опробати Мој глас, па ћемо бројати и видети да ли ће још ко недостајати, те ће то бити знаком преко Кога би закаснели требало да буду позвани у задњем времену долазеће велике невоље у завичајни велики Оцин дом.

12 И сада пожури и учини како сам ти саветовао, амин."


127

1 И Хенох похита и учини како му посаветова Асмахаел.

2 Када позва први пут, појави се одмах један стари син Адамов измилећи из неког кутка земље и упита: "Хеноше, сине Јаредов, ако сам те добро разумео, онда ћу и поћи с тобом."

3 И Хенох му узврати: "Тако хоће који ишчекује тебе и сву твоју децу, па тако је твоје разумевање без заблуде.

4 А ја морам још два пута да зовем и ти ћеш се при томе врло добро уверити у јасноћу првог позива."

5 И тако Хенох позва други пут. И на тај зов појави се само један стари син Адамов и упита Хеноха једнако првом и такође доби, једнако њему, исти одговор.

6 И одмах затим Хенох учини трећи зов, али и на тај задњи најјачи појави се управо такође само један стари син Адамов и упита Хеноха једнако двојици првих.

7 А Хенох му узврати: "Пођи за мојим зовом па ћеш се брзо уверити откуда је зов и откуда је глас продрео до твојих ушију.

8 Глас је истина глас Хенохов, али зов је одозго.

9 А сада не истражујте даље, него пођите за мном хитро, и немојте ми казати где су ваша деца и жене јер ће одмах за мном следити други позивач, Којега ће глас сва ваша деца и жене препознати једино правим.

10 Мада и мој зов би прав зов одозго, али ипак би стран глас који га вика, зато се и мало њих одазваше, а када одјекне један зов и један те исти глас великог позивача, глас тог правог зова продреће у дубине земље те нигде неће бити мртвог или живог који истински глас јединог истинског позивача одмах неће хтети препознати потпуно истинским; и нико Га неће питати као ви мене, него свако ће следити Његовом гласу овако или онако.

11 А сада хајде да пожуримо где вас ишчекује отац, амин."


128

1 И тако ова четворица похиташе до познатог места и како Адам виде Хеноха са троје старе деце како се приближавају, тада му се лице нешто разведри, и тако поче такође да Ме слави и одвећ да захвалљује што његово око ипак још једном удостојих да види своју после Кајина и Авеља најстарију децу: Јуру, Бусина и Охориона.

2 И докле Адам тако захвално уздишаше у своме срцу, већ четворица потпуно доспеше до Адама; и Хенох се поклони пред Адамом, а остала тројица бацише се на лице пред Адамом како су већ од старина навикли, – међутим Адам одреди одмах Сета, наиме говорећи:

3 "Сете, сине мој, гле, своју старију браћу, а сада моју најстарију децу, помози им са земље и доведи их овамо на моје срце, а и реци им: Стари отац Адам више није господар, него је од сада отац, којега руке би штавише узмогле љубећи привући срцу Кајина, а камоли своју стару децу и другове рђавих времена.

4 Реци им и да сада не само што је поново нађен изгубљени рај, него бескрајно Више, Веће и неизрециво узвишеније Дивније. – – – И сада иди и поступи, амин."

5 И Сет се одмах даде ту и усправи их љубећи и пренесе им реч Адамову, нашта троје старе деце заплакаше од радости, и Јура рече Сету: "О љубљени брате мој, колико сам неизрециво сретан а и свих нас тројица што још једном смемо да те видимо и нашега толико љубљенога оца.

6 Гле, драги брате, колико смо стари и тегобни постали од дугог времена нашег скривљеног изгнанства.

7 О велики Јехова, хвала, вечна хвала једино Теби јер једино Ти си сигурно учинио тако и срце нашег одвећ љубљеног оца Адама омекшао да се сада овде нама поново умилостивио.

8 Зато вечна хвала и слава Теби, о Јехова! – И тако и хвала теби, драги брате. – Сада нас одведи до старога оца."

9 И Сет их одведе и Адам их благослови те их притисну о своје срце и рече сасвим ганут: "О, децо моја, како је сада сретан отац ваш Адам.

10 О Асмахаеле! Где је неко који може да Те хвали јер Твоја доброта је бескрајна и Твоја велика љубав постоји и траје вечно."

11 А чим се Адам мало опорави од своје љубави, Асмахаел ступи до њега говорећи: "Адаме, опажаш ли сада шта више вреди: закон или љубав?"

12 А Адам од ганућа не мога ништа рећи осим: "О Ти, којега име мој језик више се не усуђује изговорити, Ти си више, јест, бескрајно више но што све вечности могу схватити. Једино Теби зато хвала, слава, част, узношење и сва моја љубав, која Ти се вечно моли, амин."


129

1 После тих речи Адамових пак одмах Асмахаел ступи испред тројице приспелих и разговараше с њима следеће: "Чујте вас тројица, Јуре, Бусине и Охорионе!

2 Ко је као мува пун малодушности и пун страха као голуб и плашљив као пољски миш да при тихом приближавању одлети и при најмањем шушњу бежи у честар шуме и, ако негде неколико камених комада падну у дол, завлачи се уплашено у рупе земље!

3 Милите ли да је Јехова тако брзо при руци са смрћу своје деце ако негде пусти да падне неколико камења један преко другог?

4 Да се радује убијању, радовао би се томе још од вечности; и да је на тај начин пријатељ смрти, заиста, будите сигурни, сасвим извесно не само да не би створио неку земљу, месец, сунце и звезде са свим њиховим великим чудесима стварања него чак ни трунку сунчеве прашине.

5 А будући да Јехова, као што видите, из свега што вас окружује то није, него управо пука супротност, према томе највећи пријатељ живота, јест, и то тако да је потпуно сам вечни и најсуштији сам живот, а све што живи Његовим дахом, живи из Њега, због чега је Он и сама вечна љубав и стога сва Своја дела вечно вуче само Себи, и сва створења имају свој мудро уређен поредак, деца су пак слободна својим хтењем и чињењем и нису ничим везана осим да морају да живе и то зато што Јехова јесте пријатељ живота, а не смрти – тако такође посебно са стране Његове деце у погледу брзог убиства нема баш пуно разлога за бригу, посебно за оне који верно љубе одвећ доброга, великога, светога Јехову као ви и сву су своју наду усмерили на Њега.

6 Будите стога сада добро расположени и немајте више неразуман страх јер да вас је Јехова хтео убити, што бисте остарели толико као што већ јесте?

7 Међутим негда ће још доћи време на земљи када ваши потомци на земљи нипошто неће бројати толике године као ви до краја њихове провере телеснога живота, а ипак ће их бити много који ће Јехову љубити још много више него ви сада; јест, у оним временима ће родитељима чак дечица са мајчине груде бити одузета од Јехове, и многи родитељи ће туговати због тога, а у тузи ипак певати хвалу Јехови и све Му жртвовати и при томе неће мислити попут вас да је Јехова неко који се радује убијању.

8 Гле, такво што беше груба грешка од вас; а убудуће изоштрите ваше поверење и дајте да расте ваша љубав према Јехови, тада ћете ходити сигурном ногом преко горећих крхотина светова, јер моћна је рука Јеховина и које Он зграби и води, тима неће моћи учинити ништа нажао пропадајући светови, као ни ниједна моћ коју је напустио све до одређенога времена њене сопствене проверавајуће слободе, која је ваљано позната моћ змије.

9 А сада сачекајте мало овде у миру докле поново дођем јер сада идем Ја као задњи весник да потражим вашу децу да их све заједно доведем овамо како би и они сазнали и спознали колико је одвећ добар и пун љубави Јехова кога се неразумно плашите.

10 Јест, страшан је јаросни гнев Божји, тај је вечни огањ који никада не гасне, али Бог је без обзира ипак сву своју моћ положио у љубав, а нипошто у Свој јаросни гнев, који је вечно подређен вечној љубави, која је и једино вечни, преслободни живот у Њему.

11 Такво што размислите док поново дођем, амин."


130

1 И сместа Асмахаел напусти цело друштво и отхита налик ватреној муњи.

2 И како нестаде с њихових очију, тада свако при себи поче славити великог Бога; а тројица питајући упутише реч Адаму и рекоше:

3 "О драги, узвишени оче, – гле, беседа овог управо отхиталог младога човека с једне стране нам је надасве пријала а с друге стане ипак беше њена несхватљива узвишеност налик ватреном пожару који би био у стању да запали целу земљу; о реци нам ко је и откуда овај човек, јер такве речи још никада не доспеше до наших ушију. Заиста, истина, овај човек неће никако бити са ове земље.


4 Ако може, о оче, немој нас оставити у неизвесности; твоја воља, амин."

5 И Адам узврати: "Децо, размислите; Он вам је већ скоро сам рекао. За даље сачекајте Њега, амин."

6 И тројица захвалише Адаму и почеше да размишљају, но не могоше наћи ништа згодно чиме би задовољили своје срце. Један нагађаше да је анђео који Авељу у земљи Еуехип после бекства предаде пламени мач; други да је дух Авељев лично и трећи би неодлучан којем мишљењу да прискочи; и тако у међувремену наступи велика тишина међу свима овде присутнима, делом што свако у себи нађе довољно занимања, делом пак у очекивању да можда врло пажљивог уха чује зов Асмахаелов, међутим такво очекивање би ташто и сасвим узалуд, јер Асмахаел знаде ваљано шта чини, и како, и немаде потребе да виче попут магарца који риче, него само да да својој моћној речи да одјекне у срцима плашљивих сакривених; и сакривени чуше врло ваљано тај диван зов у себи, да ни један не изостану, него сви, мало и велико, старо и младо пожури до великог унутарњег позивача и свако Га препозна за Оног који кришом зваше у њиховим срцима.

7 Асмахаел за три минута би окружен седам пута сто хиљада људи, које својом руком видљиво благослови, па сместа све одведе пред Адама.

8 А када Адам заједно са осталом децом виде како се приближава непрегледно мноштво народа и на њиховом врху Асмахаел, потпуно занеме и не мога ни реч превалити преко усана.

9 Чак се Хеноху учини тај изузетни поход толико повративши се чудесним да се уопште не мога прибрати, јер рече себи: "Али толико деце у Поноћи!

10 Ако овде није више од две трећине новостворених, онда на послетку збиља не знам на чему сам, јер или сањам или видим сто за једног, јер као песка у мору и траве на површини земље има овде народа.

11 О Асмахаеле, ко ће Те вечно схватити; Ти си бескрајан у свакој Својој речи и Твој дах помиче светове као мој неизрециво малу количину сунчеве прашине преко површине моје немоћне шаке. Ти погледаш сунце и све светлеће звезде и они од несхватљиво узвишеног страхопоштовања захвално светлећи дрхте надоле ка малој земљи узвишени премда само бледи одсјај Твоје бескрајне благости очију; и Твоје уши чују као моје близак гром већ жудње и најтише жеље дах-бића, која ће можда тек под будућим новим творевинама произићи из Тебе; и дах најневидљивије премале зрачне животињице у неком најудаљенијем свемиру Ти опажаш тако као што моје ухо једва опажа бешњење силне олује; но која разлика у самом опажању! Теби је све најчистије сазвучје, мени све сплетена збрка.

12 За Тебе је сваки жуборећи глас извора који негде извире дубоко разумљива реч, Ти разумеш шуштање траве, и Твоме уху не пролази нечујно јадање листа који опада.

13 Велики славопој хучећих ветрова чујеш и бучење мора не остаје Ти страно, а ипак пазиш на црвића у прашини као да не чујеш ништа осим тог најслабијег цвилења прашњавог црвића.

14 О Асмахаеле, Велики, Узвишени, Свети, Прељубазни, над Свим моћни Боже и Господе! Схатити Тебе неће никада крајан дух и изгубиће се свако у вечну ноћ Твоје моћи који ће хтети да Те истражи; јест, већ росна капљица воде ће га прогутати у њене безбројне бездане дубине, и прогутани вечно себе неће наћи из себе у бескрајном океану росне капљице и њеним безбројним чудесима.

15 Зато сав мој живот више нећу ништа истраживати, него Тебе, о Боже мој, једино љубити и при сваком кораку мудрости свом љубављу и понизношћу признавати моју ништавност и рећи: Довде и ни мало даље, јер сваки откуцај срца да буде подређен Твојој вољи. Јер ко је жив према Теби будући да си једино Ти живот?

16 Једино живим уколико живим љубећи Тебе, зато за мене ни ништа није живо до једино Ти; или зар све ствари за мене нису као мртве? А ипак за Тебе најмањи камен живи више но за мене најживахнија птица, јер камен није нем за Тебе, но шта је за мене цврка чилог цврчка?

17 Зато је живоме све живо, а мртвоме све мртво. – А сада и довде и ни мало даље, амин."


131

1 И након што Хенох у себи сврши такав монолог вредан пажње, доспе Асмахаел са својим силним уловом до друштва опште зачуђеног до немости.

2 Када сада сасвим око тридесет корака још удаљен од Адама доспе пред ишчекујуће, наложи великом људству да седне, па оде до Адама, који се од своје немоте још није опоравио, и рече му:

3 "Адаме, пробуди се и види шта је вичан глас истинског позивача, па број и оцени да ли иједно недостаје, – а пре тога благослови их све, амин."

4 А Адам се дигну и рече сасвим скрушено у срцу: "Асмахаеле, дај ми да само учиним задње у Твоме имену јер што Ти, о Господе, избројиш, ту је број сигурно увек препун, јер Ти си увек вечан и бескрајан, и што Ти чиниш, јесте увек најбоље учињено.

5 А ја и сва моја деца, коју си ми подарио, сада не можемо чинити ништа друго до да Те славимо и хвалимо; о Господе, прими премилостиво наша срца као топле речи пуне захвалности и љубави према Теби и учини све с нама свима по Твоме благовољењу, амин."

6 И Асмахаел позва себи Јуру, Бусина и Охориона, и рече им: "Чујте, ваш отац је већ скоро два сата код вас у крају и још му нико није донео укрепљење, зато пошаљите служитеље кући и донесите разне плодове, хлеб, млеко и мед у довољној количини како би све то ваљано достало за све који смо ту присутни; и сада идите и чините, амин."

7 Јура даде одмах двојици браће да иду, а он се још мало задржа код Асмахаела и упита Га говорећи:

8 "Моћни младићу! Не желиш ли ми признати ко и откуда си? – Да ли је Адам и твој отац? – Или има ли на овој широкој земљи можда још неког моћнијег племенског оца но што је наш отац Адам, којега речи негда слушаху и сунце и месец?

9 А будући да једном паде пред Јеховом, паде и његова моћ, и сви ми смо сада слуге слабости и не можемо се више дићи из наше немоћи.

10 А ти си један у моћи једнак Адаму пре пада пред Јеховом, зато би ми могао рећи што те питам, но ако хоћеш, амин."

11 И Асмахаел узврати: "Јуре, праведан си, и праведно твоје питање, али размисли при себи каква ће корист за тебе отуд израсти ако такво што знаш или ако за сада не знаш.

12 Неистина је немогућа Мојим устима, а за истину још ниси зрео у своме срцу, а пре зрелости би те убила, зато стрпи се до зрелости, и љуби и плаши се Бога, па ће ти у срцу доћи одговор о Ономе који ти сада то саветује.

13 А толико знај да у ниједном твом питању немам места и зато је свака твоја претпоставка погрешна; али сазри, те ћеш угледати велику светлост, која је светлост све светлости.

14 А сада иди и ти и уради једнако својој браћи, амин."

15 И Јура оде и са осталима донесе обилно по налогу Асмахаеловом.

16 Пошто деца Поноћи дођоше са свим тим обилно натоварени и такво што положише пред Адамом и осталом децом, тада Асмахаел приступи и благослови све и заповеди свима да благују и сам седе најниже уз корпе те благова први пут с њима.

17 А Адам примети: "О Асмахаеле, откуд да седиш најниже уз корпе када Ти достоји прво место пре свих?"

18 А Асмахаел узврати: "Адаме, где је горе и где доле? – А прво место је место понизности; но зар не знаш да где је сео Први да је Његово место једнако Њему? Зато не брини за моје место, него благуј сада без бриге, амин."


132

1 И Адам се задовољи том одлуком и сва деца с њим, те захвалив духовно истински у себи, стаде свако јести и пити по потреби и укусу.

2 Но би случај да Абедам, Јура, Бусин и Охорион не усудише се да учествују у обеду; исто тако и Матусалах са својим сином Ламехом, а нити их Адам ни било ко други од деце главног колена позва; тада им се одмах обрати Асмахаел и упита их:

3 "Та зашто не једете и пијете с нама?"

4 А они узвратише: "О моћни Асмахаеле, откуд да се усудимо да учествујемо; гле, будући да праотац благује, каква дрзовитост би била за нас да сазахватамо у корпу и саблагујемо, и да пијемо из суда којег су такла узвишена уста узвишеног оца?

5 А већ је ионако највеће блаженство, радост и утолење за нас што само смемо да посматрамо када се узвишени оци радосно укрепљују; зато, о Асмахаеле, не брини за нас јер сада имамо у великој количини што нас преко сваке мере укрепљује. Али нека буде теби за твоју благотворну бригу за нас сва љубав и захвалност, амин."

6 А Абедам коначно још дода: "И, о велики, премоћни Асмахаеле, међу нама речено у мом највећем поштовању пуном слутње и љубави пред Тобом, у Твојој близини и сада у Твојој несхватљивој присутности – ко би могао бити гладан? када си Ти сам вечно утолење свих ствари.

7 О Асмахаеле, ти си ме већ утолио за читаву вечност, и ко се Тобом убудуће утоли, за сву вечност никада више неће гладнети ни жеднети. Зато само Теби хвала и љубав, амин."

8 Чув Асмахаел такво извињење, рече четворици: "Добро рекосте, и смисао ваше беседе би сластан моме срцу; праведна би свака ваша реч, и твоја беседа, Абедаме, истина за сву вечност, – међутим, драги Моји пријатељи, сада сте још на земљи и имате тело које припада земљи, зато је и потребно укрепити га по мери и сврси јелом и пићем.

9 Мада Адам овде једе и пије, каква је разлика између Адама и Мене?

10 А ако сада кажем: Дођите и једите, ко ће вас искључити обеда ако вас Ја позивам?

11 Зато дођите овамо и седните до Мене, и једите и пијте без зазирања јер одмах ће они први бити последњи и последњи први, амин."

12 И чув четворица ту беседу, поклонише се пред оцима, славише Бога, па седоше коначно пуни радости и блаженства на земљу уз Асмахаела, те једоше и пише.

13 А радоваше се и сви оци заједно с Адамом; само Јаред, Махалалел и Енос, ти бише превише обузети величанственим делом Асмахаеловим да би били кадри да се утом радују; да ли нешто једоше и пише, не знадоше; ко и шта рече, такође не чуше; и да ова четворица такође једоше, не видеше, јер велико дело Асмахаелово, као ни једно раније, такорећи их онеме за чуда; у тој немоти истрајаше дуго.

14 А Хенох плака од радости и превелике љубави према Асмахаелу и коначно се не уздржа да устане и похита до Асмахаела како би излио своје срце о Асмахаелу.

15 А како Асмахаел примети, што Му баш не би сувише тешко, шта гони Хеноха, устаде и пође усусрет Хеноху, који је био сав испуњен љубављу, говорећи следеће:

16 "Заиста, љубљени мој Хеноше, ко као ти дође Мени, тај ће и доживети како се Ја одмах усправљам и долазим му у сусрет више од пола пута.

17 Заиста ти кажем, сада си нашао живот и свака смрт се уклонила из тебе; твоје очи никада неће гледати дан смрт; јест, твоја љубав је штавише победила твоју плот и испунила ју је бесмртношћу; и какав сада јеси и живиш, такав ћеш и бити и живети вечно.

18 Гле, они који од тебе произиђу, они ће бити које хоћу да одржим све до краја свих времена, и на твојој лози ће се зато негда сасвим испунити велико обећање, амин."

19 И чув Хенох те речи, толико му се сломи срце да не би кадар превалити ни глас преко усана.

20 А Асмахаел га укрепи и рече: "Љубљени Хеноше, буди миран и сав мир с твојим духом. Знам шта ми сада хоћеш рећи.

21 И заиста ти кажем: Ко се моли и захваљује овако као ти сада у потпуној скрушености свога срца, тај је који се моли у духу и свој истини.

22 Који још може да се моли и да захваљује устима, у његовом телу још куца срце чија су влакна још свестрано прикачена о гране светског дрвећа; па када дође ветар и трза гране дрвећа света, тада се и срце сатрза.

23 А срце, као што је твоје, већ је потпуно код куће; па када дођу ветрови, онда је мирно и безбрижно свету, али баш зато је и слободно да љуби Господа изнад свега и све остало само из Господа.

24 Који тако љуби, љуби право и Господ ће с њим бити вечно. Амин."


133

1 После тих речи Хенохов језик се разлабави тако да свима врло ваљано поче да упућује следеће речи, наиме говорећи:

2 "О драги оци, и такође ви моја љубљена децо, погледајте ме и зачудите се одвећ мени слабом, који сам сада постао јак у Господу, који је мој Бог и ваш Бог, мој најљубазнији отац и ваш прељубазни отац, моје све и ваше све, јест, мој слободни, вечни живот као ваш живот; погледајте ме и зачудите се мени јер тако сам нашао милост пред Богом, који је моја једина највиша љубав, да је благословио моју лозу за велико обећање до краја свих времена; јест, још једном вичем, погледајте ме и зачудите се одвећ надасве мени, који сам сада учињен трајним и одевен бесмртним телом да штавише ни моје тело никада не треба да труне вечито.

3 О оци и децо! Такво што је сада Господ учинио на мени наочи свих вас. Сви ви знате да смо стављали камење за дане као и пуним месецима; па када истекне година, тада дневно и месечно камење накупљасмо на једну гомилу те тако постављасмо свакој години трајан споменик. Гле, овде је више но дан, месец и година; зато дозволите ми овде на овом месту, на којем сада стојим, да подигнемо најдостојније велик споменик Господу, који нас је у Асмахаелу тако дивно, чудесно и прељубазно посетио, Који је сада међу нама и који хоће међу нама остати до краја свих времена, јест, у свој вечности. Већ скоро трећи део дана ходи с нама и међу нама водећи нас толико надасве прељубазно и још се нико није сетио да Му принесе већу хвалу но себи самима узајамно. О оци и децо, позивамо за сутрашњи Сабат сву децу на жртву, коју хоћемо да принесемо Господу; гледајте, гледајте, Господ нам није дао да чекамо на Њега и дошао нам је данас, и био је јуче код нас и сада је међу нама; – а шта је више, Господ – или Сабат?

4 Где је Господ, тамо је и Сабат с Њим. О оци и децо, зато сада овде хоћу Ономе који је међу нама да подигнем олтар и да му запалим жртву на њему, јер једино Њему припада сва љубав, сва хвала, сва слава, све узношење, сва жртва и све наше обожавање.

5 Децо, идите и донесите ми пљоснато и чисто камење и помозите ми да овде подигнем олтар, затим ми донесите жртву паљеницу, нека буде јагње од седам месеци и чистог кедровог дрвеће за огањ. Идите и учините све хитро!

6 А Ти, мој изнад свега љубљени, свети Асмахаеле, ту жртву ћеш дашта милостиво примити Теби угодном, и допустићеш ми то у својој бескрајној љубави да сада такво што чиним нагнан свом љубављу према Теби.

7 Шта су небо и земља према Теби, и шта јадан Сабат? Где Ти пребиваш и где си присутан, ту је јашта присутна сва вечност и сва бесконачност, бескрајна дивота, светост свих небеса, сунаца и светова.

8 Јесте да си нам ускратио да Те отворено исповедимо пре но што би Теби било благоугодно, међутим моја превелика, моћна љубав према Теби, која из Тебе дође у моје срце, наложи ми сада неизоставно такво што учинити, јер је гласило:

9 "Гле, Хеноше, Господ је том лаком заповешћу само проверио силу твоје љубави. Докле се љубав окреће у умереним круговима, ваља ти држати такву заповест; а када се једном у највећем степену разгори, тада обара све границе, исповеда се и сва ужурбана трчи у руке љубљеном предмету. А тај толико узвишено и сада од мене и свих нас изнад свега љубљени, који си Ти сам, опростићеш ми дашта грешку, наиме за коју ништа не могу да ме сада љубав тако силно обузе да се не могох уздржати да Ти гласно исповедим своју љубав пред народом.

10 О Асмахаеле, прими од мене и свих нас милостиво што хоћемо да ти принесемо и посвети и благослови олтар, тако ће бити благословљен и посвећен за сва времена, амин."

11 По тој беседи дигну се поново Асмахаел и рече следеће речи свима оцима и деци:

12 "Чујте, тако је, Хенох ходи правим путем. Ко тако ходи, тражи себи најкраћи пут како би доспео до љубљеног предмета; заиста, ко не ходи тако, тешко ће доспети до Мене, и ја му нећу ићи у сусрет. А ако ко има љубав, да је моћна у свом срцу, зар ће бројати дане да доспе до љубљеног предмета; или зар неће држати посвећеним сваки трен да истог похита што је обузела његова љубав?

13 Гледајте, где је Сабат потока и река? Зар није у самоме мору, и пре није мир и није Сабат? А када поток досегне море, или ако се море до њега истегне, зар поток неће одмах отпочинути чим досегне море, или ће чекати до сутра ако му је море пошло у сусрет?

14 Тако овде кажем: Дошао сам вама, нико Ми не пође у сусрет осим једино Хеноха. Дадох вам заповест, држасте је из страха да Ме не изгубите не премишљајући да истинска чиста љубав никада нема што изгубити, а камоли код Мене.

15 Ви сте разлику између Мене и вас само бледо познали, а Хенох Ме је познао, – зато благосиљам жртву твога срца и посвећујем олтар којег Ми дижеш, љубљени Хеноше. Гле, на овом месту ће твоје поколење негда бити спашено од бујица греха и унук из тебе ће овај олтар опет дићи и на њему Ми принети жртву захвалницу и тако буди благословљен за сва времена временâ. Амин."


134

1 По тим речима Асмахаеловим, које врло ваљано чуше и Енос, Махалалел и Јаред, подигну се и Адам и с њим сви остали и хтеше похитати до Асмахаела захваћени делом великим страхопоштовањем, које преовлађиваше, а делом љубављу стално сједињеном са страхопоштовањем, која је посебно у присуству оног којег треба поштовати ретко отсутна, међутим Асмахаел им наложи да остану на месту и речи им следеће:

2 "Чујте, хоћу да вам кажем поређење; то да просудите; а овако гласи:

3 Ако сунце сија на добро земљиште, тада земљиште распукне на дубоке и широке пукотине како би дубље и подробније примило у себе зрак сунца и како би се загрејало скроз-наскроз. А песак се никада не распуца и допушта само на површини да се загреје; па како зрак узмакне са његове површине, пропадне и штедљиво усисана топлота; исто тако је и с камењем; истина, допушта да се жестоко загреје, међутим, дођу ли хладни ветрови, одмах испушта сву топлоту и постаје хладнији од самих ветрова.

4 Исто је тако када киша пада с неба; докле пада, дотле је и све пуно влаге; а када престане киша и дођу опет ветрови, који чисте и суше, тада се песак и камење одмах осуши; а само добро земљиште задржава оживљујућу влагу кише и поји тим свој биљни свет.

5 О погледајте у вас да можда исто тако не стоји и с вашим срцима као с песком и с камењем.

6 Будући да сте Ме сада препознали по Мојим делима и речима, и по Хеноховом сведочанству, то сте и загрејани и стога пуни поштовања и љубави према Мени; међутим како вам опет постанем невидљив, реците да ли ће тада с вама бити као с добром земљом?

7 Ја сам сада већ толике сате међу вама, а који од вас Ми учини шта Ми је учинио Хенох?

8 Јест, ви Ме високо цените, али и камени врхови планина хватају, истина, први и задњи зрак сунца у себе пошто су жедни светлости; а како придође и топлота, одмах се обавијају густим и натмуреним маглама и облацима како се њихов вечни снег и лед нипошто не би отопио и ишчезнуо. Исто тако је и ваша љубав налик љубави телади према пуном вимену краве-матере, куда прискачу и с главом толико на њему, то јест вимену, туку унаоколо док у вимену примећују млека. А ако сисе нипошто више не дају млека, онда теле сместа напушта краву, и тада се ништа више не примећује на телету што би личило на љубав.

9 Видели сте сада како сам прихватио Хеноха; исто тако бисте и ви хтели да будете прихваћени; а Ја вас питам да ли сте Ме и ви прихватили као Хенох? – Гледајте, Хенох Ме је прихватио из чисте љубави већ у почетку; да ли сте такво што учинили и ви?

10 Јест, видев Моја дела, тек тада сте Ме прихватили; – да не мислите из љубави? – О гледајте, то не чини истинска љубав, али итекако унутра скривена себичност. Пошто сам међу вама, то видите велику предност шта би се преко Мене све дало остварити; и тако вам Моја бескрајна моћ улива високо поштовање, и с њим повезана предност љубав према Мени.

11 А када сам вам дошао из дубине и низине као човек, оставили сте Ме да лежим пред вама у прашини.

12 Реците, ко Ме је тамо примио свом љубављу и није имао неку предност пред очима?

13 Ви сте, истина, у Јеховином имену предузели да позовете децу на сутрашњу славу Сабата; да не мислите да сте то учинили из љубави према Јехови? О, ту се грдно варате. Такво што учинисте само из ропскога страха и отуд из великог поштовања пред бескрајном моћи Јеховиној, а затим још усто и из плашљиве и отуд и из дужно-приморане захвалности, коју вам углавном изнуди величина Божја.

14 А где је ту чиста љубав, која изнад свега овога слободно преко ничег но сама приморана преко љубави у самој себи и тако и у сваком делу Божјем верно и неподмитиво љуби Бога изнад свега?

15 Ваљда Ми бисте рекли: Господе, верујемо да јеси Ти, једино истински, свети, велики, моћни Бог пун љубави и смиловања и љубави и милости. –

16 А Ја вам кажем: Ко не верује чистом љубављу свога срца, тога вера готово није ништа и преда Мном нема вредности. Можете безброј пута викати Јехова и рећи: "Велики, узвишени, моћни, свети, милостиви итд. Боже, Господе, Творче свих ствари, драги Оче, итд., али заиста вам кажем, много вам је боље у том погледу штедити своје усне, зубе, језике, непца, грло и плућа јер сва таква празна верска дрека никада неће доспети до Мога уха.

17 Ко ми налик Хеноху не дође и говори, тада је све узалуд; Ја га нећу погледати вечно. И како се буде молио, тада ће Његова молитва доспети до железних ушију и сва небеса ће пред њим бити затворена металним резама све дотле докле из његовог срца не ишчезне задња себична кап у било ком погледу.

18 Ко Ме дакле љуби, мора да ме љуби као чиста невеста свог чистог вереника, где се ништа не привлачи осим срца. Све што је испод или преко јесте терет чисте љубави, због чега се тада ни не може уздићи све до Мога срца, јер што је испод љубави, вуче срце надоле у блатњаве дубине, а што је преко љубави, притиска је на тло и оптерећује срце толико да постаје слабо и без снаге да се икада опет уздигне.

19 Тако љубав мора бити чиста да се ничим приморана слободно уздиже и са сједињеном силом из себе изабере слободно изабрани предмет, да га обгрли и вечно више не испушта.

20 Бога спознати јесте буђење љубави, али није сâмо љубљење Бога; а Бога љубити значи потпуно живети у Њему.

21 А спознање никада никог неће оживити и отворити му света врата вечне љубави и према томе вечнога живота, него, да се добро разумемо и да схватите, једино чиста љубав према Богу и у Богу без горе и доле, и према томе без и најмање сопствене користи осим једино саме чисте љубави.

22 Проверите према томе сада ваша срца па се тек тада дигните и дођите Мени, амин."


135

1 Пошто Асмахаел такву беседу великом ревношћу упути присутнима, гле, захвати их све велик страх и ниједан не узможе другога разведрити неком утешном речју, јер ова одвећ очигледна истина на свакоме онемогући готово начисто сваки утешан излет, счега и наступи велика тишина у којој свако суђаше са својим срцем и међутим марљиво тражаше оправдајући и утешан разлог, но осиромашено срце не узможе створити никакво имање тамо где само паћаше у највећој немаштини.

2 После прилично дугог времена подиже се коначно Адам и рече додуше благо звучећи али при том и ипак надасве озбиљно:

3 "Асмахаеле! Ко год да јеси, било човек, било највиши, свети Бог, гле, заиста то ми сада важи као и свагда једнако; гле, пао сам, ето, на тешкој путањи божанске воље, и сада се више не могу дићи; та хтедох увек ићи правим путем, и колико ми је год било могуће тражио сам избећи сваки камен спотицања; међутим, нисам ја створио неравну, камениту земљу, него она је дело Божје; ако сам сада при свој пажњи ту и тамо као првенац запео, кажи ми да ли ће или да ли ми се може свако запињање ставити на рачун убиствени? И ако је моје срце постало песком или каменом, зар не постоји трајно средство преиначити га опет у добро земљиште?

4 И када сам већ такав одређен злочинац, реци, зар за такве у Божјем срцу нема више смиловања?

5 Јер по твом прекору осим Хеноху ваљда никоме више није могуће извући се жив пред Богом.

6 Та како љубити Бога а претходно немати идеју у Њему како је свагда одвећ велико, јест, бескрајно велико различит и од његових најсавршенијих створења.

7 Гле, захтеваш немогуће од нас. Ако у својој савршености и не увиђаш ту немогућност, ипак не можеш да избегнеш да ми противуречиш што на себи одвећ јасно опажам.

8 Ако сада толико много захтеваш од мене и од свих мојих потомака, било у име Божје, било као сам највиши Бог, реци, није ли поштено да Те замолим да нам са захтевом ставиш и средства уз руку и у срце којима ће нама свима видљиво бити могуће да Твојим захтевима необориво јемчимо.

9 Да свима нама не мањка добра воља, то ћеш, надам се, јасно закључити из ових мојих речи као и из мога срца. Немој ми, о моћни Асмахаеле, примити немилостиво овај принуђен излив мога срца. Свагда Моћни може помоћи себи ако Га што тишти, но немоћном црву у прашини не остаје ништа друго до да се умирући вије када га гази копито моћног коња и напола га згњечи.

10 О, одмери ове речи и премисли ваљано шта значи бити немоћно створење осећајући себе уз невидљиву страну бескрајна и вечно изнад свега моћна Творца.

11 Гле, незамислива неизрецива сразмера – немоћ која треба бити слободна под слободном бескрајно вечном моћи!

12 Зато нам помози, ако нам се уопште икада може помоћи; уместо да нас, већ ионако прејако гажене, још више газиш; боље би било да нас сасвим уништиш него све више и више мучиш, амин."


136

1 По тим речима узбуди се мало Асмахаел и упути следеће озбиљне а ипак и надасве љубазне речи Адаму, као и истовремено свима, наиме говорећи:

2 "О Адаме, Адаме! Твоја неразумност постаде велика и моћна! – Пре свега питам твоје срце пошто си отац све ове деце и многих других који пребивају на овој земљи. Реци ми у своме срцу шта би учинио са једним својим дететом које би ти при великој и најважнијој поуци о почињеним силним самовољним преступима против твојих мудрих одредби, премда и смело грађеном беседом, која се граничи са вероватношћу:

3 "Шта захтеваш од мене што не могу да учиним! Јел' не ваља шта чиним? Шта могу! Зар нисам из тебе, и зар ми ниси дао такав бедан живот пун грешака?

4 Ако сада грешим, онда је то дашта само твоја грешка што сам такав а не другачији и савршенији из тебе произишао. Зато буди задовољан са мном какав јесам и не тражи од мене ништа што не може бити. А ако ме нећеш никако другачијим но што јесам, онда ме можеш уништити па другачије и боље родити, или, пак, друго рођење, ако би ти такво можда било немогуће, и сасвим изоставити, јер за такво бедно постојање вечно ти нећу захвалити.

5 Нека оно што ништа не беше вечно не буде јер је боље вечно не бити него поред тебе бедно, ограничено животарити. Шта да ме сада поправљаш када сам већ такав какав јесам? Да си ме бољим родио, био бих и бољи. А пошто сам једном такав, није ли твоја кривица што сам такав? Зато се најпре поправи, па гледај како ћеш се снаћи с мојом поправком."

6 Адаме, реци ми сада како би се осећао у свом љубећем очинском срцу при таквом приговору једног твога детета, и то уз то још једног од твоје прве, главне деце?

7 Проклео си покајничког Кајина; реци, шта би учинио са таквим који убија не само тело брата него те самог куне и хоће ти усмртити твога духа? Реци, реци Адаме шта би чинио с таквим непоправивим дететом?

8 Гле, сада си тих као миш када га нањуши мачка, а хтео си малочас као прво главно дете да Ми приговориш у длаку ово исто.

9 Исто ти је Бог и човек. Шта те је и брига ко сада с тобом разговара, да ли неки Бог, твој Отац, или човек попут тебе, јер ниси, ето, сам себе створио, него теби невидљив, сасвим непознат Бог. Када те је направио тако бедног и способног греху, нека сада с тобом буде и задовољан какав јеси зато што те није створио савршенијим и да од изошљареног дела не захтева да буде савршеније него што је довољно грешно произишло из руке мрзовољног Твораца.

10 Гле, и обрати пажњу на своје срце да ли се не свађа тако?

11 Навео, пребацио си ми тежак за ићи пут божанске воље на унеравњеној земљи, и поставио си твоју добру вољу да верно идеш само да је могуће; – што паде, тиме си сву кривицу навалио на Моја плећа, – и Ја сам морао погрешити, а унеколико ни мало и ти што сам те створио таквим а не другачијим; – ако сада треба да будеш другачији, онда треба да постоји средство којим би ти било могуће поступати сходно божанској вољи.

12 Гле, опет испољење којем се надасве брижни, свети Отац сигурно не може радовати.

13 Вичеш за смиловање. Шта још да учиним осим да као човек и Отац дођем до вас и да вас учим сопственим устима истинску љубав и истинску мудрост, и да вас водим сопственом руком преко проверавајуће земље која вам је подметнута за и ради негдашњег највишег савршенства. Зар нисам Ја сам највеће смиловање, највећа љубав и најневарљивије средство лично?

14 Или зар да по твојој жељи од вас направим можда живе, то јест покретне машине?

15 О, слепи неразумниче! Да хоћеш само донекле да видиш, већ би морао запазити велико савршенство на себи, којим стојиш толико високо над свим другим бићима да можеш слободно да згрешиш, али и добровољно беспогрешно да ходиш и поступаш попут Хеноха; а ти Ми пребацујеш да си из Мене изишао као ошљарија.

16 Гле, гле, Адаме колико си се поново усудио.

17 Немогуће, кажеш, захтевам од вас. Па погледај овамо, погледај Хеноха, погледај ову шесторицу уз Мене, јест, погледај ово велико мноштво народа, и да ли је тако, питај их све.

18 А ја кажем теби да си ти сам који на своју руку тражи негде неког бескрајног Бога, и поштује и хоће да Га дохвати, и хоће код себе учинити могућим потпуно немогуће: читаву вечност да натовари на сопствени потиљак, да тражи Бога који за тебе готово ни не постоји; а Оца, Који сада пун највеће љубави говори с тобом криво да схвати, презре и избегне.

19 Заиста, поред Бога каквог га ти замишљаш и Сабатом молећи обожаваш, неко бићствено постојање, свакако, не само да би било бедно, бескрајно бедније од згаженог црва у ужареном песку, него, Ја ти кажем, било би и од твог сањаног Бога чисто немогуће, јер такав несавршен Бог не само да не би био у стању да произведе изошљарено дело, него било би му још теже од тебе, који из себе ниси у стању да створиш ни атом.

20 Ако сам укорио у вама ваше неразумно истраживање и бесмислену тежњу за Богом којег нигде нема и указао вам једину љубав Оца, који сам Ја сам био од вечности до вечости, јесам и вечно ћу бити, реци, да ли сам захтевао нешто непоштено и немогуће од вас деце као Отац?

21 Гле, најмања деца већ испуњавају најпрецизније тај неизрециво лак захтев пошто свога Оца љубе изнад свега не захтевајући оштроумно рачуна од очевог срца зашто га љубе, него љубе га зато што је њихов отац. Реци ми, Адаме, сине Мој, да ли си ти за себе икада захтевао више од своје деце?

22 Ако не захтевам ништа више од тебе и од свих вас као једини истински, прељубазни Отац и спречавам вас свега што вам само најмање отежава живот и мало-помало повлачи за собом неминовну смрт, која је стално на сопственој вољи почивајућа повећавајућа слепоћа, која, зато што при свим бескрајним идејама никада никако не може доспети до неког циља, коначно се гневно разгорева и грди Творца обичним ћудљивим ошљарем, те се још више помрачује и усмрћује себе, да ли сам онда каквим си Ме у себи нашао?

23 Зато Оца боље упознај, и спознај колико мало и прелако захтева од тебе; затим устани и дођи Ми, и реци Ми да ли сам непоштен Бог и Отац; а за сада среди своје срце и боље се прибери, јер ја нисам Отац који куне Кајина. Разуми ваљано, амин."


137

1 По овој беседи, која за Адама не би ништа друго до да се земљу потопило у неизмерно ватрено море сунца, Адам постаде не само, као што обично кажете, воском него финим ваљано прочишћеним уљем, које је изврсан мелем за ране сваке врсте; зато и сместа замоли Асмахаела да сада пред свом децом поново сме да се исповеди, што му све као телесном прародитељу лозе сместа Асмахаел као и сва деца од срца радо одобрише. Тако он сместа устаде и поче се исповедати ваљано сређеном беседом, наиме говорећи:

2 "О узвишени, изнад свега премоћни, свети, прељубазни Господе, Оче, Боже Јехова, који си нам у човеку Асмахаелу сада видљиво присутан! Гле, Ја сам био који Ти је дао име Асмахаел, и ти си се радовао томе као мудро тобоже безимени што ти се додели име из мојих уста, име деце Божје, која да смо дуго неразумно сањасмо. Тада си нам био мање или више странац пошто нам на Теби скоро ништа није падало у очи осим једино Твоје свагда несхватљиво сређене беседе, коју научити си наравно нама слепима навео од духа Авељевог, мога сина – међутим сада видим овако:

3 Из ноћи буде дан, и ноћ чезне за даном као дан за ноћу, а ко је кадар ноћу ићи дању? А дашта је свако кадар за бела дана затворити очи, па је онда ноћ дању за њега већа од стварне ноћи у самој својој најгушћој средини.

4 Такво што беше случај код мене и скоро код свих нас; зато од свега ни ништа не видесмо, ништа не чусмо, ништа не приметисмо, те од свега ни ништа не разумесмо. У таквој нашој општој слепоћи дадосмо Ти прво име које би ваљда за нас све најбоље ваљало да нисмо били слепи и глуви, јер како можеш за себе тражити Оног који си сам од вечности био, јеси и вечно ћеш бити.

5 Будући да си о себи изразио да си дошао из дубине, гле, ми сви не разумесмо шта би речено дубином Ламеховом.

6 Сада сам тек и надам се сви ми језовиту ноћ и каљаву дубину у нама Твојом милошћу, Теби вечно хвала за то, врло добро спознао; – будући да си о себи изјавио да те је Авељ довео до нас и одрешио ти је језик, – како су глуви могли разумети такво пророштво?

7 Тек сада, будући да си у нама отворио и ухо нашег срца, разумемо, и увиђамо колико ужасно слепи и глуви бејасмо тада, тј. данашњег лепог јутра, зато што реч Твоје толико неизмерне очинске љубави неразумљиво куцну о наша срца и зазвучи као реч странца, док си је дашта јасније од сунца упутио нама.

8 Но шта је слепоме најсветлија јутарња светлост дана, и глувоме најјачи гром? – Заиста! Тек сада спознајем и, како рекох, надам се и сви ми, да је слепи и истовремено глуви готово сасвим гадно мртав. Да нема осећај коже, сасвим би био налик камену, на чије тврдо чело ветрови неосетно ударају, – и ако падне, било опет на себи равног, било на мекану земљу, било у воду, не осећа и не разликује на шта је пао; и ништа није вично да га преобрази осим једино неумољива, неизмерна сила ватре.

9 Тако и ми не бејасмо ништа друго до мртвог камења палог на разно тле и не-тле. Ти си нас сада скупио из свих неосетних варљивих тала, и положио си нас у велику ватру Твоје неизмерне очиске љубави; и гле, ми камење преобразисмо се на том светлом тлу, сасвим опет оживесмо, прогледасмо и прочусмо и уразумисмо се. Па тако сада познајемо да је Авељ, тј. да је незнатан страх Господњи и љубав код нас на Авељев начин према Теби довела Тебе из наше сопствене неизрециве дубине нама мртвима, и у нама разрешио језик ономе што више није било кадро да Тебе у духу истине и вечне љубави назове Оцем.

10 О колико бескрајно слепи, глуви, безосећајни и мртви мора да смо сви били да нико није био кадар ни слутећи да опази да је сунце свих сунаца, огањ сваког огња, љубав све љубави, јест, живот свег живота, и моћ и сила сваке моћи и силе дошла нама у нашу средину.

11 О децо, чујте сада: Онај кога смо још увек слепо звали Асмахаел јесте и зове се Јехова, Бог вечни од вечности, а за нас од сада почев Емануел, и за оне чија су срца пуна љубави Ава, драги, свети Отац.

12 О Емануеле, гле, нисам вредан да ми се догоди попут Хеноху, који је испуњен од дна свом љубављу према Теби, али једно ми допусти милостиво, и то једно јесте да и ја и сви ми будемо вични да Те све до краја нашег земљског живота све више и бескрајно више љубимо свом нашом снагом, па да ти онда вечно сви скупа живо таквом Твојом љубављу у нама смемо и можемо довикивати: Ава, Ава, Ава!

13 О Емануеле, прими милостиво ову моју исповест, и буди нама и остани Ава сада и у свим вечностима вечности, амин."


138

1 И Емануел узврати Адаму и према томе и свој његовој деци, наиме говорећи: "Гле, Адаме, сада си ваљано говорио, и што си говорио јесте живо истина; замисли, када дођох јутрос вама и када се издадох, како знаш, и ви сви поред Адама, за немог роба из дубине Ламехове, који утече уз помоћ Авеља, зар сада не бих био чист лажац попут црва земље који је отац и кнез сваке лажи и варке да ствар не стоји другачије у духу истине и све љубави?

2 Али ти беше, како сада верно сам признаде, слеп, глув и неосетљив; зато ниси ни опажао ништа од ствари вечног божанског поретка. Гле, да сам вам дошао као Емануел, где би сада био ваш живот?

3 Али зато дођох у лику у којем сте унутра сами били како бисте као хладни Асмахаели уз мене утопљени могли да нађете Аву Емануела.

4 Истина да сам синоћ увече био код тебе и дадох ти велико обећање, ти Ме пак спозна као у сну, јер песак и суво стење облагало је твоје срце. И ујутру од Мене у теби већ не остаде ништа више сем голог, хладног сећања једва. Припремио сам вам преводиоцем Хеноха, но његовим речима сте се само дивили, али ваше мртво срце их није разумело. Истина, сви сте тражили, а ипак хтеде свак другом бити мудар вођа како би му показао каква висока мудрост пребива у свакога сопственом срцу.

5 Како сада јутрос уображавасте све да свршите, дођох вам као светла звезда како бих вам показао, у прашини милећи пред вама, да ваше срце такође тако беше дубоко закопано у песку. Међутим, светла звезда хођаше од јутра према подневу, од поднева према западу, и од запада све довде, а ваше срце држаше Ме кришом још увек лажцем и само мало вас могло је сасвим да угледа пресветли зрак звезде.

6 Тигар је морао пред вама да ме носи, и вама тиме сам себе да отргне вашем срцу.

7 Гле, колико светло светљаше звезда, а ви нисте примећивали њено благо светло светлење.

8 У крају седам стена, чији врхови изливају потоке доле према земљи, учио вас је Благи понизности. Ви бејасте још глуви и слепи, и светлење звезде још беше узалуд.

9 На западу звезда даде да од ње сукте светлији зраци; севаше и грмеше силно, и само мало мртвих устаде и разреши се трулих чворова; међутим недостајућа трула топлота трулежног врења причињаваше бол осталима, због чега наста свађа; и једно првенство мудрости бораше се против другог, због чега још многи не могоше угледати пресјајну светлост звезде.

10 Звезда вас вођаше даље, њена моћ одагна вашег тигра од вас и онеме вашег гордог црва, стару змију.

11 Тада трљасте своје очи јер светлост звезде беше вам прејака и премоћна топлота њеног огња, због чега Матусалаха и Ламеха криво погледасте, које звезда прихвати.

12 Дођосмо коначно до камене литице вашег срца; звездина муња и гром је уруши, и ви дођосте и видесте велику напуштеност вашег унутарњег живота; позвасте живот, само мало се од њега хтело поново појавити. Видех вашу велику невољу, одох, позвах и доведох вам живот у великом мноштву.

13 Адаме, и још ти звезда би страна! Асмахаелом си Ме још увек звао, а видео си таква знамења.

14 Гле сада, и утуви пошто си Ми сада дао друго име. Ово задње знамење биће прво, и прво задње, и у будућности да твоји потомци не прођу као ти када поново дођем.

15 Заиста, навикнути на муњу и гром наћи ће у љутњи смрт када будем дошао напослетку као што сам дошао јутрос. Разуми! А сада учините сви шта доликује Емануелу Ави, амин; али у себи, амин."


139

1 По том објашњењу Емануеловом захвалише захваћени највећом љубављу сва деца заједно са прескрушеним Адамом Ави у Емануелу, и сви уперише своје погледе на Емануела сада, и не могаху Га се довољно нагледати, мада ни мало не измени свој ранији Асмахаелов лик, и свако рече себи највећом радошћу, не изузев ни Хеноха: Ево сада Оног о којем се толико често причало да је Бог вечни, бескрајно моћни, Творац неба и земље и свих ствари на њој, и једино Он истински Отац свих људи, и пун је највеће љубави и смиловања према њима, и препун највише бескрајне мудрости.

2 Само ако би хтео, не би ли тренутно нестали ми и све ствари као да никада нису били.

3 И тај Бог, свемоћно! – јесте сада међу нама, бескрајни, вечни Бог. – Значи, заиста сада Емануел. –

4 "Да, да", рече гласно млади Ламех Матусалаху, "Он је сасвим сигурно; баш бих могао да нестанем од љубави. Колико одвећ изгледа несхватљиво љубазно, благо, добро, и при том толико пун узвишене озбиљности.

5 О оче, да се само усуђујем, хтео бих да се обрушим до Њега, па да Га од саме љубави толико притиснем о себе, а и да Га никад више не испустим свег свог живота, да бих због тог могао и хтео да умрем.

6 Шта мислиш оче, ако бих учинио такво што, да ли би био грех, или барем велика неваљалост?

7 И гле, када сада разговара час с једним, час с другим толико моћно љубазно; о колико је бескрајно љубазан!

8 Не, оче Матусалаше – сада више не могу да издржим, морам, морам Њему.

9 Гле, штавише и камење, које донесосмо овамо, помаже Хеноху да их најдивније уреди.

10 О оче, гле, гле, Онај који је негда створио небо и земљу и све ствари на њој својом моћном речју, Тај – о какав диван призор – Тај сада помаже Хеноху да подигне овај мали жртвени олтар.

11 О Боже, Боже мој, драги Оче мој, колико си надасве добар, колико си добар Отац!

12 О када бих се само усудио! – Али Он ми се чини сувише светим. Јест, свет је, пресвет. Али моја љубав је сувише моћна да би ме Његова светост сада могла више суздржати од Њега.

13 Ко зна колико ће се још задржати код нас, зато само храбро напред."

14 При тим речима Ламех и хтеде да скочи до Емануела, међутим Матусалах га задржа држећи га за хаљину, и рече му полугласним говором:

15 "Шта чиниш, необуздани младићу? Премисли само ко је Емануел. Па и моје срце је ужарено пуно од љубави према Њему, али не мора се Бога љубити као што се љуби равног себи, него с најдубљим поштовањем једино тихо у срцу обожавајући мора се љубити Бога, али не на тако необуздан начин.

16 Зар ниси раније чуо како је сам рекао да не гледа на ништа осим једино на срце, и на ништа друго? Зато учини што је право по Његовој сопственој вољи, и не заборави узвишено, свето поштовање које смо уз највишу унутарњу љубав дужни Богу, јест, вечно дужни, амин."

17 И Ламех узврати Матусалаху: "Оче, још хиљаду пута заредом можеш изговорити амин, а ипак да утоли љубав у мени према Емануелу овај пут готово да не вреди ништа. Ламех, твој син, још никада ти није био непослушан, али овога пута ће послушност прекршити и своју љубав никада суздржати, него учинити по своме срцу, јер заиста хиљаду отаца као ти су ми сада свеједни за један Емануелов љубазан поглед.

18 Зато пусти ме да чиним и не задржавај ме на путу до мога Бога и твога Бога и до мога Оца и твога Оца. – И сада кажем ја амин."

19 И сместа се Ламех отргну и одскочи великом журбом до Емануела.

20 Дошао пак сасвим до Емануела, Емануел се направи као да не примећује Ламеха. И Ламеха захвати бојазан помешана с највишом љубављу, тако да се ипак не усуди додирнути Емануела, и поче при себи размишљати да ипак није била грешка што није био послушан оцу Матусалаху.

21 Но опет помисли: Љубав, чиста, неподмитива, без било ког користољубља у срцу према Богу, израсла и силно ојачана љубав – зар није слободна, и виша и светија, и више, много више од сваког људског мишљења и по томе постављених захтева?

22 Јест, мора бити виша, јест, бескрајно виша јер је предмет којег је обухватила такође бескрајно виши од свих људи и људских отаца на целој овој земљи, зато –

23 код тих речи осврну се Емануел и Ламех занеме од љубави плачући.

24 А Емануел упита Ламеха највећом благошћу: "Љубљени мој Ламеше, шта ти је да сада стојиш и плачеш?"

25 И Ламех узврати изненађен: "О Емануеле Ава, како да ме питаш? Ти – који знаш најскривенију мисао за вечност пре него што је неко створење помисли?

26 О Емануеле Ава! Ти који знаш нужду сваке травке, сваке честице сунчеве прашине сигурно нећеш превидети велику, слатку нужду мога срца. О Емануеле, Ава, опрости ми ако Ти се можда моја необуздана љубав према Теби не би свидела."

27 И Емануел примети на то Ламеху: "Мој љубљени Ламеше, гле, твој отац пак је тужан због твоје непослушности; реци Ми да ли је право оца повредити?"

28 И Ламех узврати: "О Емануеле, хтео бих да кажем: Клетва детету које чини нажао своме оцу. И као што знаш никада нисам заслужио ту клетву. Међутим сада, будући да си Ти наш истински, вечни, свети Отац међу нама, не обузда се моје срце од премоћне слободне љубави према Теби; и тако због те мени изнад свега свете љубави према Теби постадох први пут непослушан своме оцу, и то са сигуном надом да ми ту грешку нећеш сувише високо урачунати, и код мога оца је опет поправити."

29 И Емануел рече опет Ламеху: "Ламеше, а шта би сада чинио ако бих ти ту грешку ипак веома високо урачунао, то тако да те због тога одбијем од Себе и Своје љубави и милости?"

30 И Ламех, на то нешта ожалошћен, узврати сетним гласом говорећи: "О Емануеле! Само Ти једино видиш и можеш праведно и исправно просудити какво је наше срце. Могуће да сам погрешио, међутим ја сам слеп и не видим грешку, осим само да бих из љубави према Теби, као што сада прејасно осећам, не само свог земаљског оца Матусалаха него, како рекох, хиљаду отаца с целим светом напустио.

31 Ти ме можеш и казнити, ипак моја љубав према Теби у својој крепости од и из мене неће пре проћи докле ја сам не прођем пред Тобом, свети Оче.

32 О Емануеле, гле, та ништа не тражим од Тебе осим једино да ми допустиш да могу да Те љубим. Ти си Хеноха за његову љубав учинио бесмртним. Гле, не тражим такве милости од Тебе, и нисам је ни вредан; но дај ми да умрем, али тако да Те још умирући смем љубити.

33 О Емануеле, опрости ми моје речи за које не могу што моје још живо срце принуђава мој језик да говори. Твоја света воља, амин."

34 Ту се покрену Емануел и Његово лице засија налик сунцу, тако да се сви бацише на земљу; и тако погледа навише к небу, и рече:

35 "О љубави, чиста, света, вечна љубави, ти си надвладала и остајеш победницом вечно. – Ти небеса, ти сунце, ти земљо, проћићете, и од вас неће остати трага; јест, проћиће сва слава, сјај и величанство; једино ти, света љубави, ти ћеш остати и никада нећеш проћи.

36 Устани Ламеше! Победио си. Јест, ја ти кажем, извојевао си велику победу. Гле, Мене, свога Бога и Оца си надвладао. Сада имаш Мене. Сада смеш и можеш да Ме љубиш свом својом снагом, јер са својим оцем и са Мном си се борио о Мене; и хтеде умрети и нестати за Моју љубав; гле, сада сам твој победнички залог; сада Ме обухвати по Твој вољи."

37 Ту Ламех обухвати Емануелове ноге и рече: "О Емануеле Ава! Сада ми дај да умрем јер моја љубав је награђена. Јер ништа сем тога тражи срце моје; Твоја света воља, амин."

38 И Емануел подиже Ламеха и притисну га о свето Очево срце говорећи: "Ламеше, мислиш ли да би могао умрети таквом љубављу према Мени? Заиста, небо и земља ће проћи, али таква љубав вечно никада, јер то је вечни непролазни живот ако Ме ко љуби као ти.

39 А тебе сада благосиљам како би Хенох и сви видели колико сам одан у свим својим обећањима.

40 Сина ћу ти дати негда; он ће бити спасилац народа, и животиње да буду поштеђене од Мога гнева које буде погледао; и он ће Ми овај олтар поново дићи, којег ми је сада Хенох дигао.

41 А зато што си сада за мене из љубави хтео умрети, гле, такво што ћу Ја из љубави негда учинити за твоје поколење, и за све тело како би сви они били задобивени за вечни живот.

42 О Ламеше Мој, остајеш сада код Мене и Ја код тебе вечно, амин."


140

1 Виде пак Матусалах како његов син Ламех би примљен, и обрадова се томе огромно, и оде због тога до Емануела и захвали Му за тако велику милост која снађе његовог сина.

2 А Емануел му одговори: "Зашто се захваљујеш на чему немаш удела? Чекај докле дође ред на тебе, тек тада дођи и захвали.

3 Зар ниси задржао свога сина за хаљину када је хтео до Мене, и обрадовао би се да сам га одбио од Себе. Међутим, пошто то не учиних, него задржах Ламеха, долажиш сада и захваљујеш Ми против свога срца.

4 Гле, таква захвалност није слободна него изнуђена; ко хоће да Ми принесе жртву захвалницу, његово срце мора бити слободно, онако као љубав, пошто је захвалност цвет и плод љубави.

5 А који према томе другачије захваљује но што љуби, његова захвалност јесте налик шупљем плоду, у којем не пребива језгро живота.

6 Зато најпре иди, среди своје срце, тек тада дођи и жртвуј свој дар како бих га погледао, и ако буде без мане, да га и прихватим, амин."

7 А на то се Матусалах ожалости и рече при себи: "О Емануеле с Тобом је тешко и претешко изићи накрај, јер Ти захтеваш чистоту срца од мене која превазилази све што би највиша људска мудрост могла смислити."

8 И Емануел му рече: "Матусалаше, сада је твоје срце рекло истину, и то вреди више од твог невременог и црвљивог плода захваљивања.

9 Заиста, мудри и паметни света ће са Мном увек имати велику невољу и силно ће се саблажњавати о Мене, али деца ће се играти са својим Оцем; и играчка ће Оцу свагда и вечно бити дража од све одвећ одмерене мудрости иначе надасве сувих мудраца света.

10 Разуми ваљано, и иди и учини како ти саветовано, амин."

11 И Матусалах оде и поче да проверава своје срце, и нађе да је пуно нечистоте, да се запрепасти, и хтеде побећи и сакрити се у неком кутку широке земље.

12 Тада му сместа Емануел препречи пут и рече: "Матусалаше, хоћеш да побегнеш од Мене и да се сакријеш од Мога лица; – а Ја ти кажем: нећеш наћи места у целој бесконачности које би било страно Моме оку; да одеш на крај свег света, заиста, наћи ћеш Ме.

13 Да хоћеш да утонеш у дубину мора, мислиш ли да тамо можда нећу бити? О силно се вараш; гле и створења у мору примају храну из Моје руке.

14 Или где хоћеш да побегнеш да те у твоме бегу не бих прогонио на сваком кораку?

15 Гле, зато ти је све узалуд, па тако остани где јеси, и очисти своје срце како бих ти могао помоћи, амин."

16 И Матусалах остаде, и оплака своју неразумност. –

17 Током тих беседа, које код све деце проузроковаше велику промену у њиховим срцима, подигоше жртвени олтар, и већ поставише дрва унакрсно и јагње би спремно за жртву паљеницу.

18 И тако се Хенох пун жарке љубави приближи Емануелу и рече: "Господе, прељубазни Оче свих нас, гле, све је спремљено. Како хоћеш да као видљив знак за грешно тело буде принесена Теби ова жртва?"

19 И Емануел рече: "Дрва су постављена како приличи, и жртвено јагње како приличи, али видим да још једног нема; зато, драги Хеноше, иди и донеси ми чега нема, јер до тога је највише стало; кажем ти без тога жртва не би ништа вредела. Зато иди и донеси хитро, амин."


141

1 И Хенох разуме итекако шта још недостаје, тако одмах оде до отаца и упути им следеће речи у имену Емануеловом, наиме говорећи:

2 "О оци, чујте реч из мојих уста у имену Емануеловом. Сада је припремљен олтар који је свет и чист пред Богом будући да га је сам Бог помогао подићи мојим слабим рукама.

3 На њему лежи ваљано припремљено и у праведном поретку масно дрво кедровог дрвета, и жртвено јагње је спремно и чека на узвишено одређење. Према томе све је спремно осим једног, и то једно сте ви, оци.

4 Адаме, ти си спреман и мати Ева је с тобом јер ви сте једно тело, али где су Сет, Енос, Кенан, Махалалел, Јаред, и ти сине мој Матусалаше?

5 Истина да сте присутни телом, али у њему куца још одсутно срце; то срце треба да буде присутно у истинској, пречистој љубави, где је највиша љубав Оцина сама видљиво присутна.

6 О Сете, гле, како отворих своја уста, био си први који си сваку моју реч прерадосно примао као топле сунчеве зраке зими, а и сваку си врло ваљано и чврсто у срцу задржавао те одмах и свој живот по томе уређивао. А сада када Господ сам међу нама ходи и учи речи, и говори таквом љубављу да би најтврђе камење могло постати уљем, и свака травка, сваки жбун, и свако дрво дрхти од превелике милине и блаженства пред Оним који сада ходи међу нама и учи такве узвишене ствари, гле, сада си тако тих као да те се све то баш ни најмање не тиче, него бленеш само пун радозналости за све новим, већим чудима да би се тиме занимао. А да Господу у свом срцу принесеш чисту жртву љубави, гле, за то си постао превише тром. Али тиме се Господ неће похвалити тобом. Зато устани, припреми своје срце, па пожури Господу како би те поново примио као што је примио Адама, Ламеха, Абедама, Јуру, Бусина и Охориона, и још многе друге, и, Њему вечно хвала, напослетку и мене.

7 Устани, пожури и не пропусти живот јер гле, ти си мртав, зато пожури, пожури за животом љубави докле ходи међу нама видљиво; ко га сада не зграби сав ужурбан налик Ламеху, заиста тај ће га изгубити вечно.

8 Тако Господња воља, амин – амин за тебе, оче Сете."

9 И Сет се поплаши силно да поскочи и пожури до Емануела и изли своје срце пред њим и замоли Га за милост и смиловање.

10 И Емануел рече му: "Сете, будући да сам те дао звати, дошао си, а и можеш остати; али у будућности ће остати само који буду дошли непозвани и који Ми у духу и истини и љубави буду звали: Ава, Ава, Ава! Твоја света воља, амин! – Разуми ваљано и буди чист, амин."

11 И када Хенох још хтеде да упути свој позив осталима, поскочише жустро и рекоше једногласно: "О Хеноше, не зови нас, јер твој позив је страшнији од сваке смрти.

12 Гле, видимо читаву гомилу наше кривице пред нама и недостојни смо твога позива; али иди до Светога, Којега име нисмо вредни изговорити, и моли Га за нас, твоје сироте, мртве оце и за твога мртвога сина Матусалаха да би нам био милостив и милосрдан, амин."

13 И Хенох им узврати: "Какву бесмислицу говоре уста ваша! Зар мислите – уколико бих имао нешта да вам дам – да бих вас пре услишио него Емануел?

14 О колико сте само слепи и глуви! Ја – сама несавршеност, ја, који нема ништа, који није кадар ничему – ја, који сам једва тек настао у љубави бескрајним смиловањем Господњим, и на мени свако добро штавише још уз то јесте чисто Господње, значи слободан у највишем степену незаслужен дар; дакле ја, велите, да ћу бити милосрднији од Емануела, Њега, највише љубави, највишег самог смиловања, Који је пун кротости, дуготрпељивости и пун највишег стрпљења свакој слабости.

15 О премислите нечега бољег, и не правите ме новим грешником пред Њим.

16 Заиста, да зависи од мене само бих вас клео својим највећим доброчинством према ономе ако вас Емануел само погледа једним оком.

17 Зато отворите своје срце и пожурите до Оца. Јер не Ја, него Он, бескрајно забринути свети Отац, највиша љубав, зове вас преко мог лошег и изнуреног језика.

18 Дакле идите онамо где треба наћи љубав, живот и смиловање, и где ће се вечно наћи, и не обратите се више никада мени да се заузмем за вас, него Ономе Којега бескрајна љубав вас је звала, амин."

19 И сви пуни кајања због своје неразумности одоше пред Емануела и признаше своју кривицу пред Њим и истресоше своје срце пред Његовим лицем.

20 А Емануел их погледа и рече: "Децо, зашто се плашите најбољег, прељубазног Оца када се не плашите људи на којима све добро јесте само од Мене, и њихово сопствено јесте сушто погубно зло и лажно.

21 Зар мислите да ће Ме људи покренути на што и да ћу тиме показати да су људи милосрднији од Мене.

22 Или зар мислите да Хенох има више љубави од Мене којом би Ме тек требао покренути да вам отпустим вашу кривицу? О неразумници, који сте сами оци, и љубите своју децу мада сте пуни зла. Реците када је странац икада више љубио вашу децу од вас самих, или чији глас ћете пре услишити: дететов сам или неког непозваног и несавршеног заузимача?

23 А ако тако поступате ви као људи пуни зла преда Мном, како то да мислите тако неваљано о Мени?

24 Зато промените ваш помишљај на срцу, и мислите у себи да сам само ја Отац свих вас, а ви сви деца једнога Оца, и сви имате право кроз љубав на Њега, амин."


142

1 По тој краткој опомени Емануеловој подиже се Сет, и сав захваћен моћно љубављу произнесе следеће, наиме говорећи:

2 "О Емануеле Ава! Опрости нама свима нашу ужасну млакост, јер гле, ја и тако сви ми осећајно утрнусмо Твојим изузетним, великим чудесним делима, и беседе Адамове, Хенохове, његово повлађивање, Твоје брзе заредом пламене беседе и љубављу жарећа учења претовариле су нашег нешта по природи спорог духа, и никако не могосмо следити свим тим неизрецивим дивотама из Твојих светих уста, зато подлегосмо нашој великој немоћи и уздасмо се кришом у Хеноха да ће нас он такво што накнадно већ опет научити, па ћемо на миру временом удобно и лако схватити.

3 Но сасвим друга света светлост из Тебе показа сада нама свима да сви ти управо наведени разлози не деловаше тако, него наша сопствена трома воља беше која у нама изазва све такво што саблажњиво млако. Зато о Емануеле, пробуди нашу још увек мртву вољу и укрепи својом милошћу наша слаба срца како бисмо живо схватили ово речено из Твојих светих уста и по томе Теби благоугодно уредили свој живот, амин."

4 И Емануел узврати Сету и тако и осталима следеће: "Сете, гле, чистим вас због истине твоје исповести; међутим, ваша истина је нага као ви сами преда Мном. Зато одените своје срце слободном љубављу према Мени како бисте оживели, јер све вам могу дати, једино само слободну љубав вашег срца према Мени, њу не могу никоме дати; и да учиним такво што, шта би била ваша љубав?

5 Кажем вам да не би била ништа до страна тежња у вама која вас хоће принудити против ваше воље да Ме љубите и према томе и обожавате.

6 А Ја сам вас створио слободним људима и децом, и свакоме сам дао сопствени добар удео љубави која изазива живот у вама; том слободном сопственом љубављу морате Ме обузети, тако ћете живот у вама зграбити.

7 Дао сам свакоме толико да је његов удео сасвим право и ваљано одмерен, као што је у сваком семену положена жива клица која исходи из љубави. Када се семе положи у земљу, тада се роса љубави скупља око њега; та роса уништава плот која затвара живу клицу, те ослобађа живу клицу. Ослободивши се почиње халапљиво да прима у себе росу љубави и живота која је окружује те нараста постепено већом и већом, затим избија самоснажно изнад земљишта и уздиже се слободно навише тежећи ка светлости сунца. У таквој слободи очврсне, те тако коначно из скоро невидљиво мале клице постане моћно, јако дрво скроз и скроз пуно живота и према томе пуно хиљадоструким плодом; и сваки живот јесте живот својствен дрвету, из којег рађа хиљадоструко себи равно.

8 Гледајте сада, и питајте се сами зар није тако и са сопственом слободном љубављу у вама, која је истинска клица вечнога живота у вашој плоти, која је иста материји семена.

9 Моја реч и Моја љубав према вама јесте роса љубави, и чини с вама као са семеном у земљи. Дакле примите Моју реч у вас како би уништила ваше светско, те да заиста ослободи вашу љубав, која је истински вечни живот. Тек у том слободном животу постаћете корисне воћке и моћићете чинити што је живота животу. А сада ваш задатак није други него да оживите и да се ослободите у истинској љубави према Мени како бисте тиме тада тек истински оживели у Мени и кроз Мене, свог истинског, вечног, светог Оца, амин."

10 А сада идите на десну страну олтара и посматрајте у вама жртву Хенохову, и дајте да се уз посвећени жртвени пламен загреју ваша срца, која су слаба љубављу."

11 И сви учинише по речи Емануеловој и стадоше с десне олтара, која је била окренута према подневу. Са стране од истока стајаше Емануел, Хенох, који жртвоваше, Ламех и остали пробуђени, а западна и поноћна страна беше слободна за сав народ.

12 Па када све би ваљано спремљено и сређено за жртву, тада Адам још једном приступи Емануелу и упита Га пун унутарње чисте љубави и највишег поштовања:

13 "Емануеле, Ти нас ваљда нећеш одмах напустити по овој жртви, него ћеш још милостиво посветити и жртву сутрашњег Сабата на висини а и најмилостивије прихватити; јер гле, деца која пребивају на Истоку, Подневу и Западу још Те нису познали; о колико би били сретни ако би Те такође међу нама видели и чули реч живота из Твојих светих уста.

14 Али, о Емануеле, не моја или наша воља, него само свагда Твоја пресвета воља да буде сада и вечно, амин."

15 И Емануел рече на то Адаму: "Гле, бринеш, и твоја брига није ташта пошто си отац све слободне крви земље; али једно има у твојој бризи које се граничи с таштином спољнег живота, а то је видљивост Мога бића у особи која је налик вама. Зар мислиш да сам вам невидљиво мање присутан и према томе Отац који је мање оран да помогне него када сам видљив?

16 Гле, то је још ташто. А теби кажем да је свакоме боље да ме бићствено не види осим једино кроз љубав у сопственом срцу; јер Моја очевидност је вама приморавање; а Моја неочевидност – слобода вашег живота; а приморавањем нико не доспева до вечнога живота, него једино слободом, која је чиста љубав према Мени.

17 Код ког бих дошао и остао код њега, тај би био прогутан од Мене, јер огањ Моје љубави превише је бескрајан да би био у стању да га издржи као још смртно биће створено само за бесмртност. А ако Ми ко дође слободно прво Ме потражив у своме срцу, гле, тај се учврстио, и ојачао је, и због тога га више нећу прогутати, него примити да вечно гледа Моју бескрајност и да вечно слободно ужива у истоцима Моје бескрајне љубави и милости.

18 Али услед твоје молбе и сутра ћу на тренутак постати видљив свој твојој деци и чуће Ме; разуми Ме ваљано, амин."


143

1 И Адам захвали пуним жаром свога срца Емануелу за обећану велику милост и постави се опет натрашке на већ раније заузето место.

2 А затим иступи Хенох и рече Емануелу: "Гле, Емануеле Ава, Који си свет, пресвет! Дакле, било би све спремно; ако би ти било благоугодно, хтео бих сада да положим огањ на олтар и за нас све да жртвујем Теби јагње и плодове."

3 А Емануел узврати: "Хеноше, гле, нисам ни гладан ни жедан, и са жртвом не можеш Ми приредити утољење. А Мени најугоднија жртва јесте скрушено срце које се каје, које Ме тражи и љуби изнад свега.

4 Међутим, пошто си већ подигао олтар, ставио на њега дрва и приредио жртву, можеш да је ставиш на олтар и да ми је жртвујеш, амин."

5 И Хенох учини све по речима Емануеловим, и постави најпре јагње живо преко дрва, које још не гораше, и закла га на олтару.

6 А Адам примети да не приличи просути крв јагњетову на олтару.

7 И Емануел узврати Адаму говорећи: "Адаме, не брини се о томе што Хенох чини, јер не теби, него Мени приноси жртву; и гле, Мени је право; зашто би тебе саблажњавало?

8 А ја ти кажем ради знака Мог благовољења Хеноховом начину жртвовања да ће баш тако Највиши негда Највишем принети највишу жртву. Разуми ваљано, амин."

9 И Адам узврати нешта згранут унеколико питајући: "О Емануеле, зар поред Тебе Највишег постоји још Највиши; или како то разумети?"

10 И Емануел рече: "Рекох, и сада ти кажем: С оне стране плоти има још много сакривенога, али у твојој плоти тога више нећеш угледати, јер учитељ плоти је време, а дух ће спознати када доспе поново онамо откуда је проистекао, амин."

11 Сада јагње би заклано, и Хенох узе камење и протрља их силно једно о друго над подметутим сувим сеном напрашеним сувом смолом, међутим, њему, иначе посебно спретном ложачу, тај пут његова вештина не хте успети, због чега одмах оде до Емануела и рече:

12 "Господе, Ава Емануеле! Гле, овога пута не успева ми ватра. О дај ми да наложим ватру."

13 И Емануел узврати Хеноху: "Гле, љубљени Мој Хеноше, ако те ватра не слуша, буди задовољан јер је боље бити господар свога срца него спретан ложач. Исто тако Ми је угоднији онај који своје сопствено срце уздиже ка Мени него онај који би својом речју и својим ватреним беседама обратио хиљаде Мени, а код самог себе остао хладна жртва под којом не букти огањ љубави, него једино хладна мудрост.

14 А ако ти ватра не успева, гле, одмах ћемо томе доскочити. Дај упаљач младоме снажноме Ламеху. Под његовим снажним рукама већ ће камење дати што теби ускраћује; а ти остани код Мене и препусти занат Ламеху, амин."

15 И одмах Хенох прерадосно преда Ламеху кремен, а он га потрља једно о друго толико силно да сместа настаде толико ватре да се не само сместа запали сено, него ватра одмах и захвати дрво и жртву која изненада букну светлим пламеном.

16 А сви се зачудише вештини Ламеховој. А пошто Ламех виде такву похвалу чуда отаца и народа, обрати им се плахо и рече великом ревношћу:

17 "О оци и браћо, зар већ опет нисте при чистој свести и хвалите мене. Та ко је Емануел? Ко има и ко даје ватру?

18 Да нисте моји оци и браћа, заиста, хтео бих да вас грдим слепим неразумницима. Дајте хвалу и част Ономе коме припада. – А коме припада сва хвала и сва част? Ако још не знате, онда ћу вам рећи да такво што припада само једино Богу, пошто је само Он свет, и беше и биће вечно, амин, разумите ваљано, амин."

19 И сместа се Емануел обрати Ламеху и рече му: "Чуј Ламеше, скоро превише ватре си натрљао.

20 Теби не би било добро поверити муње и громове, јер под твојом управом могла би земља скоро постати сва стаклена, или тако где пресветли зрак сунца топи песак дубљих потока, па њихове обале пресвлачи, истина, споља провидним стаклом, али баш зато што споља тада прима светлост и пропушта, под стаклом онда бива мрачније и хладније него тамо где још голи, суви песак одолева зрацима сунца, и чуј: на стаклу вечно више не расте плод.

21 Зато само благо и смирено, и стрпљиво у свим стварима и свакој речи и у сваком делу, јер благост, смиреност и стрпљење јесте најбоље гнојиво земљишта. Па кад неко сеје добро семе, тада ће изнићи, и теби и Мени обилно родити.

22 А ко мачем и мотком удара, и сева и грми, тај неретко рањава и убија, и на његовој њиви ће се појавити мало рода.

23 А ко је свагда пун благости, смирености и стрпљења, тај залива биљке своје њиве ако моћни зраци сунца осуше земљиште.

24 Сада, драги Ламеше, просуди сам на чијој њиви ће се већ замало појавити обиље благослова?

25 Зато и ти буди свагда благ, смирен и стрпљив према свакоме, тако ћеш свагда око себе скупљати, и благослов живота сипати преко њих; разуми ваљано, амин."


144

1 И Ламех препозна своју грешку и оде до Емануела, и затим и до осталих отаца и замоли их све најгранутијим срцем да опросте, и сви оци се обрадоваше томе; и не занемарише код себе пређашњу ватрену опомену.

2 А по томе Емануел погледа Хенохову жртву и благослови је говорећи: "Ја, Емануел Ава, додуше не благоволим ову жртву паљеницу, него само онога који ју је Мени припремио чистога срца, а ипак благосиљам је као рани спомен жртве која ће се негда принети да оживе сви мртви и живи; те тако нека и надаље до краја времена временâ остане при јагњету и хлебу, амин.

3 Али тешко онима који то преиначе; заиста, кажем вам, неће Мени, него нечистоти света приносити своју жртву, и својом жртвом ће постати једнаки ономе коме су принели своју жртву.

4 И ти, Хеноше, гле, тако сам благословио твоју жртву да је постала живом жртвом; зато ће негда из овог изгорелог јагњета настати велико, живо, јако јагње света, које ће на своја плећа узети све слабости земље и отворити свем телу врата вечнога живота, која се никада неће затворити, амин.

5 Не дајем вам сада више заповест, него ослобађам вас сваке заповести; заповести ваљају само за лење слуге; и онај који по заповести живи, јесте мртав роб који хоће да буде суђен у сваком свом чињењу, и нема слободе у срцу. Када ради, ради што му се заповедило, јер без заповести никада не би нашао да је потребна делатност. Када љуби, љуби зато што му се заповедила љубав, али његово срце не осећа потребу и светост љубави и вечни живот из ње, него њен, тј. љубави, притисак. Зашто па тако? – Зато што је роб из блатњаве дубине у свим стварима.

6 А срце слободног човека куца слободно, и његова плућа дишу слободно, и никакав закон који спутава живот смета чилом крвотоку његове крви, јер слободна љубав према Богу чини га дететом Највишег.

7 А онај који је дете највишег Бога, зар је још дете човека?

8 А будући да је дете Божје, зар нема у себи што је свагда свето и сасвим слично Ономе Који је његов Отац – дакле божанствено и потпуно слободно?

9 Зато сада кажем вама свима који имате слободно срце и љубите Ме својим слободним срцима да сте и ви богови као што је ваш свети отац од вечности слободно из Себе, од и из сопствене, вечне, свете силе.

10 Гле, зато и не дајем никакву заповест, него показах, и показујем вам још, само истинску, слободну, живу и једино оживљавајућу љубав према Мени као праизвору свега живота и бивања како бисте је у духу и свој истини употребили ради свог потпуног оживљења као јединог везивног средства између Мене и вас.

11 Не кажем вам штавише да требате то чинити, него слободно можете чинити ако вам се допада. Јест, штавише не из љубави према животу треба да следите таквом учењу, него само из слободне љубави према Мени, једино само ради љубави, и према томе ради Мене, који сам једино ваш прељубазни Отац.

12 Гле, зато што вас љубим, будући да сте Моја деца, тако и ви треба да љубите Мене будући да сам ваш Отац.

13 А као што љубите Мене, баш тако треба и међусобно да се љубите као све сама браћа и сестре; нипошто да вас подмити било какво средство било какве врсте, него брат, сестра, отац, мати нека буде све за буђење слободне љубави у вама.

14 Оно што можете да Ми дате за Моју вечну очинску љубав према вама, који од никога ништа не требам, тако и да будете у својим срцима према Мени и према свима; тада ћете бити једнаки Мени, живи из себе слободном, правом употребом Моје слободне љубави у вама, и тиме ћете живети једнако Мени вечно и непролазно.

15 Ако таквима останете, онда ће далеко бити змијина моћ и никаква мана никада неће измрљати и испрљати ваша срца; а ко хоће да буде роб света, па нека му буде; немам заповест за њега.

16 Али нека барем само то зна као човек да њега ради Свој вечни поредак нећу оборити. Живот је једино само у слободној љубави према Мени, а иначе свугда вечна смрт.

17 А ти, мој љубљени Хеноше, ти буди сада Мој први свештеник, и твоја љубав нека буде заснивање прве и најчистије цркве ове земље.

18 Ако ћеш сутра тако жртвовати, доћи ћу код тебе и ставити ти речи у уста, које ћеш рећи пред свом децом. Моја љубав, Моја милост и Мој благослов са вама, амин." – И Емануел нестаде наочи свих.


145

1 Када већ сви оци приметише, и сав окружујући народ, да Емануел више није међу њима, него да сасвим неста бићствено као да никада није био, тада се сви осим Хеноха ожалостише, и мало речи разменише међусобно. Тек како се сунце већ прилично спусти, опомену се Адам те рече:

2 "Децо, пошто више видљиво међу нама не ходи Онај који је Јехова Емануел Ава свет, пресвет, шта даље да радимо овде?

3 Зато идите до деце и позовите их на сутрашњи Сабат, па дођите сместа назад како бисмо хитро кренули и да пожуримо на висину према нашој домовини.

4 А ти, Јуре, Бусине и Охорионе, а и ти Абедаме да убудуће останете међу нама, ако вам се допада код нас. Међутим, као што сте сада сами јасно чули из уста Највишег како је сваки савршено слободан, исто тако сте слободни од мене, који сам земаљски отац свих вас; дакле како вам се свиђа, тако можете и чинити, и не смете се можда бојати да ћете или једним или другим нешта добити или изгубити, него једино ваша слободна воља нека вас води у свим стварима, и Господња реч и Његова вечна љубав, пак, нека буде водиља свих вас на свим путевима и стазама, и да буде све вашег живота, амин."

5 И сместа одоше Енос, Кенан, Махалалел и Јаред и позваше за сутрашњи Сабат децу Поноћи да се појаве на висини за жртву.

6 А Јура узврати Адаму говорећи: "Оче, гле, неизрецива велика радост јесте свима нама што си нас позвао да опет смемо да останемо на висини; само је овде потребно једно питање; и то ово: од какве користи бисмо били сада на посвећеној висини, – и шта да буде с нашом децом?

7 Међу вама је сада Хенох живи свештеник Господњи; гле, наша деца немају никога који би био пробуђен осим једино нас; тако хоћемо и ми да будемо њима, мада не у тако савршеном смислу, шта је од Емануела из вас а и после вас свима нама сада Хенох.

8 Али такво што ћемо да користимо током времена нашег живота; зато ћемо не ретко доћи на висину и тамо хватати за нас и нашу децу нову топлоту и нову светлост из ваше средине; и према томе ћемо овде остати, али ћемо сутра још много пре рођаја пред твојом колибом Господу запевати хвалоспев, амин."

9 И Адам им узврати: "Тако је, и како Господњи, тако нека вас и прати и крепи мој и свих нас благослов, амин."

10 А затим се обрати Аведаму и упита га шта је он наумио чинити.

11 И Абедам му даде надасве благо потпуно исти одговор; и Адам и сви га похвалише због његове оданости, и Хенох ступи до њега и рече му следеће речи:

12 "Чуј, Абедаме, пут ти је познат; Господња воља је твоја, Његова љубав теби подређена; твоја деца су још сва слепа; гле, није те узалуд Господ пробудио, зато пожури до својих и донеси им свима радосну вест, и не прећути ништа, и реци свима гласно и снажно у љубави шта Господ учини на свима нама.

13 Буди поздрављен драги брате у Господу и у Адаму сада и вечно, амин."


146

1 И сместа Абедам под многим благословима напусти свет место и пожури до својих сав натоварен предивним благословима из небеса. И како иђаше пун узвишених мисли и пун љубави према Господу истим путем назад којим су раније сви са Запада толико надасве дивно путовали, гле, одједном му баш на месту где се сви одморише и где се он као једини пратилац налазио поред Асмахаела, приђе млад, крепак човек и упита га:

2 "Куда идеш тако касно? Гле, већ сунце додирује руб планине и месец је још далеко својој светлост; нераван је пут и стаза пуна камења! – Чуј, чуо сам да су се код деце Поноћи догодиле велике ствари пред лицем свих отаца. Хоћу тамо да бих такође нешта видео, а посебно укрепљене оце. Нећеш ли због тога да се вратиш и да ме отпратиш онамо?"

3 И Абедам не размисли дуго и упита странца: "Хоћу, што тражиш ћу радо да учиним са свом радошћу; али ако негде имаш име како бих те представио код отаца, нећеш ли ми га обзнанити?"

4 И странац упита насупрот исто и рече му: "Ако ми кажеш твоје име, рећи ћу ти и своје, и рећи ћу ти још нешто сасвим друго; али твоје име ми реци најпре."

5 И Абедам поче да се чуди и рече странцу: "Откуд да ме питаш за моје име? Зар га ниси управо малочас навео када си ме зауставио и замолио да те отпратим назад онамо где су се управо десиле толике нечувене велике ствари. Гле, како да то разумем?"

6 И странац му узврати: "Гле Абедаме, долазиш управо са места, са светог места где су се десиле тако велике ствари и где си се сигурно и пробудио; откуд да као пробуђени не разумеш такво лако питање?"

7 И Абедам се забезекну и не знаде шта да одговори на то странцу.

8 И странац га опет упита како његово име? И Абедам сав ван себе од чуђења да га странац непрестано зове по имену а затим инсистира да сазна Абедамово име, узврати коначно странцу:

9 "Чуј, како си ме назвао, тако се зовем, и немам другог имена осим баш тог којег си ми дао и којег ми је дао Адам и Емануел."

10 И странац му рече оштро га погледав: "Гле, Абедаме, сада сам задовољан јер си ми рекао како твоје име; јер гле, додуше одмах на почетку сам ти дао то име, међутим, како име дато теби од мене не беше твоје име, него моје у теби, звао се тако или не; сада је име твоје и моје, и према томе си твоје и моје име сазнао истовремено и можеш ме сада мирно отпратити куда мој захтев."

11 А Абедам се зачуди не мало што странац има баш и његово име и одмах са странцем пође путем назад.

12 Путем пак Абедам упита другог Абедама: "Реци ми ако хоћеш из ког краја си сада дошао овамо и преко кога си сазнао шта се десило у поноћном крају?"

13 И странац узврати: "Услед твог првог питања долазим право са истока; а што се тиче твога другог питања, хоћу да ти испричам врло кратку причу.

14 Гле, један Отац у источном крају, ваљда најбогатији децом и љубављу према њима, посматраше дуго како се његова деца занимају разним корисним и још више штетним стварима. А тако се мудри Отац поставио да Га ниједно дете није могло приметити. Међутим, после не дугог времена игре деца почеше да се измећу, то тако да једва једно остаде које своје срце из љубави према неприметном Оцу одржа чистим; то једно, истина, опомињаше брижно сву старију браћу непрестано; чуше, истина, врло радо његову реч, али по томе обазрети се ни једно није могло својски од срца.

15 Тада Отац одлучи да се преруши те тако да се приближи деци, то тако да Он дође као странац из дубине.

16 Деца Га истина примише, али не с љубављу, него посредништвом оног једног као странца; јер пошто се њихово срце извитоперило у неразумно и светско, тако и њихове очи ослепеше и њихове уши оглувеше да не могоше препознати Оца.

17 А када се мало-помало Отац све више почео откривати делима и речима, тада их поче хватати силан страх, и мало њих поднеше близину Његову.

18 А пошто Отац виде колико су још незрела Његова деца, загреја их све Својом љубављу да се сви обратише Њему, славише Га и хвалише; и Отац их укрепи све, и благослови их, па их напусти ради провере на кратко време.

19 Тај Отац при повратку од своје деце дође до мене и све ми обзнани; зато сам сада овде да погледам како деца изгледају и шта раде у одсуству свога Оца.

20 Зато ме води до светог места, амин."


147

1 А чув Абедам такво што из уста странца, поче веома силно да се чуди и рече:

2 "Али мој веома поштовани Абедаме, па то је баш прича деце висине, која су наши оци главног колена.

3 Отац се зове Емануел Ава, и Јехова Бог Највиши, свет, пресвет.

4 Хајде реци ми, ако хоћеш, где те је срео Свети Отац, и како је изгледао, и куда је отишао од тебе?

5 О реци, молим те, јер гле, био сам од Запада очевидац и све сам чуо шта се догодило, и уз то сам имао неизрециву највишу милост да као најнедостојнији непрестано идем уз Његов свети бок.

6 О пријатељу Абедаме, какво блаженство ја јадни грешник ту осетих, не би ти највиши анђео ни најужаренијим језиком ни најмање могао описати.

7 Јест, могу ти рећи само толико да сам за то кратко време можда осетио више најузвишенијег блаженства него највиши анђеоски дух за вечност."

8 И странац га упита: "Шта те заправо чини толико блаженим да због тога блаженство узвишених, слободних анђела сматраш према томе готово ништим?"

9 И Абедам узврати: "О мој љубљени имењаче, гле, ту сам још одвајкада био потпуно посебан човек; и због те особености баш ме чини најблаженијим оно што ће можда многе хиљаде растужити; и та чудна особеност састоји се у томе да се осећам најблаженијим када сам поред неког где непрестано све више и више својски из темеља осећам своју савршену ништавност а његово све; зато ни нећу да угледам ни једног човека пода мном, него свагда колико могуће нада мном; па тако је моја лозинка: "Блажена је нискост срца, и немоћна слабост јесте највеће богатство неког црва".

10 Јер када би црв био јак у пуном обиљу живота, колико би га болело када га газе. Али његова слабост и стална немоћ свог живота причињава му, што се нама чини болним, можда највећу милину његовог живота.

11 Додуше нисам неко који познаје природу црва једнако Ономе који га је створио; међутим мени се чини да сам најсретнији када сам баш притиснут са свих страна.

12 А сада, мој љубљени имењаче, молим те љубазан одговор мојих ранијих трију питања, ако хоћеш, амин."

13 И страни Абедам му узврати: "Гле, мој љубљени Абедаме, посматрано ту ствар својски при светлу, реци ми: шта би ти сада више вредело разрешење ових трију питања?

14 Гле, моје начело и лозинка, пак, јесте ово: Ако једном речју своме брату не можеш користити, онда остави језик на миру, и покрени га тек када будеш био користан своме брату.

15 Гле, сходно том мом начелу хтео бих да ти останем дужан твојих питања, јеси ли тиме задовољан?"

16 И Абедам му узврати: "Јест, драги мој пријатељу Абедаме, с једне стране јесам што из тог познајем што твоја воља подређује моју, и то ми прија, али с друге стране пошто теби и мени врло познатог светог Оца сада љубим изнад свега, то је моје срце испуњено највећом чежњом да стално буде код Њега или барем непрестано да говори о Њему, да Га љуби, слави и изнад свега да хвали, а исто тако да обожава Пресветог, и такође и, као у овој прилици, да се од неког извести о свачем о Њему; и гле, следствено тој мојој највишој и најживљој чежњи срца опет нисам задовољан што нећеш да ми одговориш што те упитах. Следствено твом начелу то можеш учинити без двоумљења јер тиме никако не можеш штетити моме срцу, него само бескрајно користити; или зар није сваки поступак и свака реч нашој браћи само онда од највеће користи ако смо радили за њихова срца, – и говорили њиховим срцима?

17 Гле, зар није и то тачно и истоветно с твојим заиста узвишено лепим начелом?

18 Зато, ако хоћеш, можеш да ми решиш моја питања."

19 И Абедам, страни, рече на то Абедаму познатом: "Чуј, Абедаме, смисао твога говора допада ми се толико да се не могу уздржати, прво и прво, да ти решим твоја питања, па затим да ти још нешто, и опет још нешто, објавим; па тако слушај:

20 Онај Отац, кога ваљано знаш, срео ме је баш тамо где смо се нас двојица раније срели. Затим, што се тиче Његовог изгледа, можеш ми веровати, личио је мени скоро исто као што у длаку узајамно личе наша имена; из тог разлога је и с тобом имао велику сличност.

21 А куда је отишао, сада ти не могу тачно рећи; само толико је сигурно да није ишао од Своје деце, него малим обиласком само поново Својој деци.

22 Гле, сада имаш све за разрешење свога питања; а сада долази још нешто, и то још нешто опет лежи у противпитању.

23 Гле, пошто си ти пробуђени и посматрао си Оца тако дуго, чуди ме како одмах на први поглед ниси спазио ту сличност између мене, тебе и Њега?

24 А сада долази оно још опет нешта, а то је опет питање. Гле, твоје начело јесте на необичан начин и моје, и поређење са црвом је одавно расло на моме тлу; реци ми сада да ли ваљамо један другом?

25 Али једно премисли! Зар није, ако неко за љубав сопственога блаженства хоће да буде најмањи, баш исто кришом као да неко истом побудом хоће да буде највећи међу свом својом браћом?

26 Гле, та ствар ме брине код тебе; ако дакле хоћеш, ваљда би могао да ми решиш тај чвор."

27 И познати Абедам не знаде шта да одговори своме имењаку, те замоли га питајући:

28 "Љубљени пријатељу Абедаме, да си син Истока, гле, то открива твоја заиста несхватљиво висока мудрост; решио бих ти радо твоја питања када би ми било могуће, али не могу да схватим ни твоје необичне одговоре на моја питања и да их својски унесем у своје срце.

29 Што се сада сасвим тиче твога питања, већ ћеш морати одустати од тога, јер тек сада увиђам својски колико сам још ужасно глуп.

30 Јест, драги пријатељу, добро си учинио што си ме задржао и принудио на повратак, јер да сам с том мојом сада тек спознатом глупошћу доспео до мојих, о, како би једна глупост пробудила другу, и коначно сасвим утукла?

31 Зато, нипошто ме више не зови пробуђеним, него успаваним неразумником назови ме; јер што више сада о себи размишљам, чини ми се да сам све глупљи.

32 Заиста истина, зато што сам се услед мога начела осећао блаженим код тог светог Оца, већ сам себе држао пробуђеним, а сада тек увиђам сасвим колико мало је моје срце разумело све дивне речи из Очевих уста и живо у себе закопало као дивну сетву вечне љубави и тако вечнога живота.

33 О пријатељу Абедаме, опрости ми што зато нисам кадар да ти одговорим, амин."

34 И непознати Абедам му одговори: "Чуј, мој одани имењаче, па са твојим одговором сам савршено задовољан, јер ти си ми савршено разложио сваку тачку мога питања, па тако сада савршено пристајемо један другом.

35 Сада увиђаш шта ти још недостаје и праведно си се понизио у своме срцу; види своје начело у праведној светлости! А ја хоћу да будем користан свакоме речју и делом.

36 Реци, просуди, зар нисмо створени један за другог – зар не – као да сам већ од вечности за тебе, и као да сам те створио само за себе?"

37 И Абедам пун радости: "Јест, јест, тако ми се сада чини самоме себи већ скоро јасно као дан, као отац за сина, и син за оца.

38 Љубљени мој пријатељу Абедаме, такође ми се још и чини као да се више вечно не можемо растати и као да никако не могу без твоје помоћи. Па тако и хоћу да останемо заједно не само временски него и вечно."

39 И страни Абедам: "Гле, ти си ме предухитрио, откад те знам, то је такође једина моја жеља и воља.

40 Но гле, чујем славопој; близу смо циља; зато прибери се и представи ме код Адама и осталих, амин."


148

1 "Да заиста", рече Абедам познати, "ево већ урушене литице, и гле, како ми се чини, тамо су још сви окупљени; и како ми се још чини, управо Хенох држи опроштајни говор деци Поноћи, јест, јест, Јури, Охориону и Бусину држи.

2 Хајде да идемо прилично хитро, можда ћемо и ми чути још неколико речи које би могле пристајати нама, зато само хитро."

3 И страни Абедам одговори познатом: "Чуј, љубљени мој пријатељу, реци ми, чему је потребна журба када се већ налазимо на лицу места?

4 Што се тиче Хенохових речи, неће нам пуно вредети задње ако смо пропустили прве; или шта олтару вреди горње камење ако се пре тога није поставило доње темељно камење?

5 Или да ли си икада видео да дан почиње увече? Или да дрво почиње да расте у крошњи у ваздуху, па да отуд тера надоле стабло и из њега тек тада корење у земљу?

6 Или шта неком користи да покрије главу крпом, а нема ништа чиме би покрио и остало тело?

7 Гле, зато мислим, оставимо Хеноху да заврши свој говор и сачекајмо мало овде да никоме не сметамо у пажњи свога срца."

8 И Абедам познати задовољи се сасвим и рече Абедаму странцу: "Најљубљенији пријатељу мој, верујем да би својом мудрошћу и моћном беседом, која уз то још прељубазно звучи, могао да ме водиш у ватру, и следио би те у све дубине мора и свих вода земље.

9 Заиста, најдражи пријатељу мој, не само твој изглед и прилика, него и твој говор изузетно јако личи Оцу; већ знаш на Кога мислим; само ми се чиниш знатно јачи телом него што беше Отац. Јер прилика Очева је ипак изгледала знатно слабија и мања, тј. мораш ме право схватити, сходно особи; али наравно овде нема говора о духовној прилици Оца, која је бескрајно моћна и силна, вечно."

10 И страни Абедам му узврати: "Дакле такву сличност и несличност примећујеш сада између мене и Оца.

11 Јест, јест, имаш право, тако и беше. А шта мислиш, љубљени мој пријатељу, што се тиче мање и слабије прилике, гле, ја с моје стране мислим: ако се, као што ћеш и ти знати, Отац својој деци показао помало страног лица и прилике како би им показао какво им је било срце, онда би ваљда врло лако и Његову тадашњу слабију прилику требало знатно узети у обзир?

12 И ако би можда поново неочекивано дошао својој деци, и њихова срца би била слободнија и снажнија љубављу, шта мислиш, неће ли се можда Отац показати и нешта јачим него ту скоро, и могло би се згодити да личи ама баш потпуно мени?

13 Јер велим да се Очева прилика у погледу деце свагда управља по мање или више слободној љубави њихових срдаца према Њему? Шта мислиш ти у том погледу?"

14 И познати Абедам узврати сав ван себе од чуђења Абедаму говорећи: "О пријатељу, морам ти отворено признати, колико су год раније твоје речи звучале тајновито, толико јасно сада звуче.

15 Гле, колико си опет много мудрији од мене. Заиста, ова изузетно значајна околност које си се дотакао начисто би промакла моме срцу.

16 Већ морам да ти кажем унапред, како сада у себи расуђујем, то верујем, када те буду чули Адам, Хенох и сви остали како говориш, о, заиста, баш ће разрогачити очи и добро начулити уши. Јер по мојој оцени, заиста, када те тако чујем, скоро да помислим да те је Отац, који те је срео, пробудио живо скроз и скроз, или пак, мораш ме разумети – да си сам Отац; разуми, драги пријатељу, да то кажем само упоређујући.

17 Да заиста, с тобом се код отаца сигурно нећу осрамотити.

18 Ја с моје стране сам пресретан, и морам ти сада отворено признати ако сада питам своју љубав кога љубиш више: оца или овог пријатеља? – онда ми одговара: Имам све што имам, истина, од Оца, али што дајем Оцу и овом пријатељу, потпуно је једнако, и нема разлике.

19 О Адаме, о Хеноше, о сви ви остали живи, посебно ћете се чудити тој мудрости.

20 Ево, најљубљенији пријатељу мој, гле, Хенох се нагнуо према олтару и према оцима, готова му је беседа, ако хоћеш, могао бих те представити."

21 И Абедам, страни, узврати: "Чуј Абедаме, прво отиди тамо и најави ме; онда се тек врати, донеси ми добре вести, па ме представи код свих отаца, амин."

22 И Абедам оде сместа до отаца и извести их о свему шта му се догодило за ово кратко време откад је напустио место, нашта се сви веома изненадише не изузев ни Хеноха, то тако да га одмах упита: "Драги Абедаме, брате у Богу Емануелу Ави, реци ми само кратко, како деловаше његове речи на твоје срце?

23 И Абедам му узврати: "Брате Хеноше, заиста истина, као што већ признах, за себе нисам нашао ни најмању разлику између њега и Емануела.

24 Укратко, кажем ти, који си ме раније при мом растанку одавде поздравио као пробуђеног, моја пробуђеност би према његовој несхватљиво јасној и високој, јест, највишој мудрости права слепоћа, глупост и све ништавно што год би некорисно ништавно из ње могао да произнесеш.

25 Зато ти кажем, љубљени брате Хеноше, радуј се целим срцем на њега, јер сигурно ће и теби причинити врло много радости.

26 А сада је време да га доведем и да вам га представим." – А Хенох још упита Абедам да ли може и он да иде странцу у сусрет.

27 И Абедам му то радо одобри целим срцем, па тако обојица приспеше добродошли код Абедама.

28 И Абедам страни одмах упита Хеноха: "Најдражи Хеноше, гле, дошло је вече, ви сте кренули назад са толико надасве посвећеног места; да ли би можда ја и мој имењак могли да кренемо с вама на висину, да преноћимо код вас, па сутра с вама да славимо Сабат Господњи; јер гле, када сам сазнао шта се све збило овде, пробудила се у мени силна жеља да видим пробуђену, живу децу великог, светог Оца, па да из њихових живих срца и чујем живе речи."

29 И Хенох узврати: "О пријатељу и мој нови још непознати брате! За госте као ти на висини имамо станове колико хоћеш, – не само за данас и сутра; него за све векове векова и вечности свих вечности да живиш међу нама.

30 Очеви пријатељи јесу и наши; и које је послао нама, нека код нас станују вечно. А ако вам је угодно, време је, онда пођите за мном; ваша воља, амин."

31 И одоше отуд. И када сасвим доспеше до осталих отаца, исти их поздравише добродошлицом, и сви се тискаху око двојице Абедама. А Адам се окрену, пошто Абедам иђаше иза њега, и упита страног Абедама:

32 "Драги, добродошли пријатељу и госте наше љубави! Пошто, како нас је раније известио твој имењак, управо долазиш с истока, реци ми ако ти се свиђа, шта тамо раде деца? И ако хоћеш, ко је твој сигурно честити отац, и у којој лози потиче од мене?"

33 Код тог питања Адамовог познати Абедам одмах даде знак Хеноху говорећи: "Најдражи брате Хеноше, сада начули своје ухо и срце."

34 И Хенох му захвали на тој опомени; странац, пак, узврати Адаму: "Чуј Адаме, што се тиче твог првог питања, то си на њега већ сам одговорио у свом питању; и ако и ти припадаш пробуђенима, мора ти бити јасније него дан за шта си ме питао; или ти можда није јасно која деца се називају децом Истока?

35 Ако је то случај, онда то наравно оправдава твоје, дозволи ми, оче Адаме, твоје изузетно плитко срочено питање; и на то ти се може дати само исто плитак одговор, и то да су твоја источна деца сва свежа и здрава, и многа се радују сутрашњем дану.

36 А што се тиче твог другог питања, оно личи замци хваталици; али гле, мене нећеш тако лако ухватити. Кажем ти, пре ћеш ухватити летећег орла високо у ваздуху него мене. А благо теби што ти љубав даде такво питање; без ње сада би те погодио тврд одговор.

37 А ако бих те ја питао такво што, шта би ми на то одговорио?

38 Али гле, као пробуђеном требало би ти ваљда бити јасно да ли имам оца или не; или још спаваш?"

39 И Адам се зачуди одвећ том одговору и више се не усуди да ишта упита странца.

40 А Хенох рече познатом Абедаму: "Али драги брате, зар стварно још ниси препознао свог имењака?"

41 И Абедам одговори смућено: "Не." – А Хенох рече: "Заиста, ништа у човеку не остаје толико неразумно колико срце. О Господе, имај стрпљења с нама слабима, амин. – Абедаме, велим, пробуђени спавају још сви. Разумеш ли?"


149

1 И Абедам познати узврати Хеноху: "Најдражи брате у Ави Емануелу! Да још никако не могу да се убројим у пробуђене, такво што осећам итекако јасно у себи; и потпуно отворено говорећи, та јасноћа изгледа ми и јесте штавише најјаснија целог мог живота.

2 Како изгледа са осталима? Брате Хеноше, то са својом јасноћом живота, коју сам сам скривио, баш нећу тако брзо приметити .

3 Али, како се чини великој глупости мог живота, међу нама тихо речено, већ има нашег драгог оца Адама?

4 И Хенох му узврати: "Чуј, твој говор, истина, звучи нешта луцкасто, али буди убеђен, ако примећујеш ноћ у себи, онда си већ будан, јер да спаваш, мало би приметио ноћ у себи, него би штавише сањао прелепи дан, а сањач не зна да спава и сања.

5 Гле, моје мишљење је ово: Пре појаве светог све љубави пуног Оца у Емануелу Ави спавасмо и сањасмо сви ми. А како Он дође, пробуди све нас; и гле, ми се пробудисмо, али не у дану, него у ноћи наших срца; и да Емануел такво што није учинио на нама, још бисмо спавали у мртвом дану сна.

6 А код нас је већ старо правило да будимо децу барем добар сат пре рођаја како би се њихове слабе очи постепено навикле на наступајући дан па да лако и без штете поднесу јасну светлост дана; зар мислиш да зато можда поступамо мудрије него Емануел?

7 О гле, такво што нас је учио ради природе тела; зар око духа не вреди више него тела?

8 Ако чинимо такво што ради добробити очију тела, мислиш ли да ће се Господ мање милосрдно опходити с очима духа?

9 О мој драги брате Абедаме; гле, шта Господ чини јесте свагда мудро и ваљано учињено.

10 Ми смо пробуђени и била би велика незахвалност према толико надасве светоме доброме Оцу да такво што не спознамо шта је Он на нама учинио. Али ми сви смо пробуђени у пола ноћи, и то из највише љубави Авине, али заспати више не смемо; дан духа јесте светлији него тела, зато је и ради добробити духовног ока потребно бити пробуђен око пола ноћи, јер они који буду спавали до дана, њих ће јака светлост дана сигурно усмртити. – Разумеш ли ме, драги брате?"

11 По тој беседи Хеноховој Абедаму окрену се страни Абедам овој двојици и упути им следеће речи, на које веома треба обратити пажњу, које гласише тако:

12 "Најдражи пријатељи Моји! Заиста ни једна реч вашег разговора није промакла Моме уху; и ти Абедаме си будан будући да си приметио ноћ у себи и још примећујеш; и ти Хеноше си живо будан зато што опажаш време када вас је Отац пробудио, и зашто, и слутиш с великом извешношћу велики долазећи дан.

13 Ваљано си говорио своме брату и свака твоја реч већ је записана пламтећим писмом звезда у књизи вечнога живота. Али сада ћу вам поставити питање, које ћете Ми изволити одговорити, јер без решења тог питања сваки човек остаје, мада одвећ јако продрман у ноћи, мање или више бунован, и то стање пробуђеног јесте грдније но сам сан.

14 А то само важно питање гласи овако: Каква видљива разлика јесте између вечери, поноћи и касно-ноћи?

15 Гле, такво што је засновано у вечном поретку Божјем. А спавач не препознаје никакву разлику ноћи зато што спава; и када дође велики будилац, хучан ветар поноћи, тада, истина, отвара очи, али се обрне и заспи поново да би сањао до излазећег сунца; када устане, онда зазире од светлости, и тражи убрзо да се сакрије под густу сенку.

16 А други додуше устане, протрља очи и испружа све своје уде; али остаје сањив све до рођаја, и зато се клати непрестано тамо-амо, и сав је мрзовољан и не зна које је доба и мисли само непрестано на сладак сан; али на долазећи дан не мисли; и када већ треба да се обуче, ипак остаје лењ и без хаљине све до рођаја, и драже би му било да се врати вече него долазеће јутро живота.

17 Заиста за њега дан неће донети ничег пријатног.

18 А потпуно пробуђени радује се већ првом пробуђењу буднога живота, и слави у поноћи свог великог светог Будитеља; тај одмах познаје које је доба, и познаје разлику између вечери, поноћи и касно-ноћи.

19 Са сваким дахом очекује долазећи дан, и прво праскозорје дана већ испуњава његовог духа радошћу која је већа од свег видљивог неба.

20 Гле, дакле, драги моји пријатељи, колико је важан одговор датог питања. Зато вам и дадох ово објашњење уз то како бисте тим лакше нашли одговарајући одговор на ово толико одвећ важно питање. И тако Ми одговорите један за другим, но ако хоћете, амин."

21 И познати Абедам рече одмах Хеноху: "Брате, твоје раније мојој глупости упућене речи разбистриле су ми очи да сада, истина, прилично добро видим у које доба ноћи сам – вечно хвала светом великом Будитељу – пробуђен из сна, и знам сада да сам заиста будан, и зашто сам; али ово питање – о мој најљубљенији имењаче, твоје питање није расло на нашој јаловој земљи – ја за себе сада већ опет осећам врло јасно да га нећу разрешити.

22 Будан јесам дашта, Господу за то сва слава и хвала и сва љубав, али колико се у мом ноћном, будном стању налази и неугодна буновност, гле, такво што тешко да опажам; зато ћеш се већ ти, драги брате Хеноше, морати дати да одговориш ово главно питање, ако хоћеш, амин."

23 И Хенох рече Абедаму познатом: "Чуј, драги брате, а мени се чини да је наш најљубљенији пријатељ већ дао питање одговореним; и само је дакле до нас не толико да одговоримо на питање, него штавише да познамо одговор постављен у питању те да га примимо у нашем животу.

24 Јер гле, овако велим, из чијих уста такво питање, из тога срца с питањем струји и неизрециво благовољење; и буди сигуран да постављач питања нема потребе да нас проверава или ради допадања сопственој неистраживој мудрости да испита нашу тињаву трунку сунчеве прашине, него Његова радост је само да кришом дарује сакривене, нечувено велике даре. – Разумеш ли ме Абедаме?"

25 И Абедам страни ухвати обојицу под мишку и подигну их мало са земље, па их поново благо спусти, те поче да им објашњава следеће:

26 "Мили моји, у вашим срцима влада велика оданост. У теби, Хеноше, светлост из љубави, и у теби, Абедаме, љубав из светлости. Обоје је добро и хвата смисао божанског поретка; и врело живота тече незадржљиво радосно према великом, вечном дану.

27 Али вече, поноћ и касно-ноћ не теку у дан, него остају позади и нестају једно за другим.

28 Али ипак су нужни из истог поретка као земљиште зрну семена; дакле и они животу. И тако је вече доба сејања и мировања; поноћ доба клијања, избијања и пробијања; а касно-ноћ доба отпадања материје и израстања усисавањем јутарње росе.

29 А роса већ често падне врло рано пре рођаја, – и такво што је управо и случај сада код вас.

30 Гле, дан Господњи није дан једнак дану земље, него када дође, онда долази сам и вечно му више не следи ноћ. И због тога је претходно доба ноћи дашта справедљиво у божанском поретку будући да је нужан претеча великог дана.

31 Али који живи ће хтети остати у ноћи? – Ако не буде дао да се пробуди, зар неће нестати с њом када дође дан?

32 Гле, то су велике разлике; а зато подигох вас двојицу како бисте такво што схватили у животу. Разумите ваљано и останите код Мене као Ја код вас; али ћутите до јутра, амин."


150

1 И Хенох на то још узврати следеће: "Јест, тако је; тако осети дубоко мој дух; само се мој језик не би усудио да изговори; јер такође ми овде рече мој дух: "Остави свом слабом језику да мирује јер такво што да изговори, како би деловало благосиљајући, задржао је себи језик моћнијег.

2 О велики Абедаме, чуј ме у тишини мога срца јер овде виче: Јехова, колико велика и света мора да је Твоја љубав! Ако навестиш некоме милост за сутрашњи дан, онда Ти, добри свети Оче, већ дајеш, а да слепи навешћени не примећује, навешћену милост са самим навешћењем.

3 Отуда и, о најбољи свети Оче, што више у свом срцу истражујем Твоју бескрајну доброту, скоро да моје срце више не налази речи да Тебе, о Оче, честито слави, хвали и обожава; и моје срце постаје сувише тесно за моћну љубав према Теби, и тако Те коначно љубав, која више нема места у срцу, мора у свим деловима и удима, у које се прелила, жарко зграбити и изнад свега љубити.

4 Али ако опет питам свога духа: зар не могу још жешће, још бескрајно више да љубим доброга светога Оца? – онда ми у духу поново звучи: Зар може неко чије је срце испуњено љубављу – љубити како хоће? Гле, љубав је неситна те и нигде никако не може наћи утољење осим једино у бескрајној љубави светога Оца. –

5 И тако, о Оче, љубим Те све већом прождрљивошћу љубави; и да је могуће, о, колико чежњиво бих хтео да Тебе, о Оче, љубим на смрт.

6 О Оче, мој свети драги Оче, прими капљицу моје љубави тако као да јесте нешто пред Тобом, амин.

7 И ти, мој љубљени брате Абедаме, реци ми како ти је сада око срца, јест, око љубећег срца, сигурно сада спознав који је час ноћи?"

8 И познати Абедам узврати Хеноху: "Најдражи брате, гле, ти си у својој љубави још пре сретнији од мене пошто још можеш говорити у огњу свога срца. – Гле, ту сам већ опет сасвим ужасно глупав. Када ме, као сада, љубав толико силно зграби, тада на једвите јаде једва могу да изустим оволико речи колико их сада чујеш од мене; не смем пак да наведем предмет своје љубави, иначе је изненада готово с никаквом уметношћу мога језика.

9 Но толико сада још могу да ти кажем да је моја бескрајна глупост коначно ипак спознала да пре није спознала које је доба ноћи, мада је уображавала да зна; сада пак спознајем удлаку, кажем ти, који је сада час, али сада и знаш да морамо ћутати до јутра. – Гле, ја већ ћутим."

10 Абедам други пак показа обојици да благоволи, па рече: "Чујте, тако је; права љубав и мора да љуби до смрти, било духом, било делом плоти; и та смрт јесте тек истинско васкрсење за истински вечни живот, у којем ће по том та љубав живети сасвим сама у највишој сталној и вечно растућој милини и истинској свемоћној наслади сопственога живота; а сваку љубав ишчекује исто разрешење: ко љуби свет, тај ће умрети у стално растућој љубави према свету; а пошто свет нема живота, него само смрти, тако умрли у љубави према свету ни неће устати за нови живот, него за нову смрт једино.

11 Ко љуби плот, тај ће том љубављу и умрети плоти; а пошто је и плот мртва, тако ни неће устати никада за нови живот, него једнако онима који љубе свет за нову смрт плоти.

12 Ко љуби сам себе, тај ће и умрети у својој сопственој љубави, и пошто је сваки човек код себе и за себе мртав, тако сам себе умирући ни никада неће устати за нови живот, него баш и у себи за нову смрт; а ко је без сваке љубави, и јесте испуњен мржњом свих ствари, код тог је друга смрт већ саградила њен стан; а ко има гневљиво срце, о његово срце већ куца друга смрт; а ко је шкрт и пун зависти, тог је друга смрт већ обухватила обема рукама.

13 И ко коначно скупи себи блага и богатства света, тај је који другој смрти гради трајно боравиште; и ко љуби живот ове земље, који је пролазна смрт или делимично трајно умирање, тај никада неће престати умирати.

14 Усмрћује, истина, свака љубав; и љубав према Богу; али у ниједној усмрћеној љубави неће се никада опет наћи живот осим једино у љубави према Богу, пошто је само Он сам вечни живот.

15 Истина, свака љубав ће наћи сама себе свесна сама себе, међутим, пријатељи, у поновном проналажењу биће бескрајна разлика, наиме да ли у животу или у смрти.

16 И тако, Хеноше, твоја љубав већ је умрла свему и нашла је себе поново у Богу; зато и већ ново живиш за вечности свих вечности. Но како си ти пронашао други живот, само ће убудуће мало њих наћи; јер само моћан огањ унутарње љубави према Богу може издејствовати такву милост. Разумите ваљано ово речено и ћутите до сутра."

17 По тој беседи сви сретно већ приспеше до колибе Адамове, где мало поседаше по земљи и сви од Адама примише стари уобичајени добри очински благослов.

18 А потом сви усташе, поклонише се с највећим поштовањем и понизно према Адаму, и захвалише му на благослову, па их отпусти на починак; а Хеноха, двојицу Абедама и Ламеха Адам замоли да одседну код њега; и Сета пак подсети да се постара за вечеру; и сместа Сет оде у своју колибу, где га његова жена и многа његова деца чежњиво ишчекиваху, које све одмах упути до колибе Адамове како би ту примили благослов као све многе друге жене и деца, који већ дуго највећом чежњом ишчекиваху долазак Адамов и других отаца.

19 И након што сви примише благослов од Адама, и поново с поштовањем, понизно и захвално напустише колибу Адамову, већ и дође Сет и убрзо после њега његова жена у колибу обилно натоварени јелом и пићем.

20 А већ је било прилично мрачно а и истовремено се приближавало јако невреме, с чега вече поста мрачнијим.

21 И Адам због тога замоли Сета за ваљану смолну буктињу, чији је произвођач био Хенох, како би тиме осветлио мрачну колибу.

22 А Абедам страни рече Адаму и Сету: "Чујте пријатељи, боље то оставите; гле, чему толики сувишан труд за уморног Сета, који више ни није младић?

23 Што се тиче осветљења колибе, само препустите Мени бригу; одмах ће овде унутри бити светлости јер Ја се још боље разумем у прављење светлости него Хенох са његовим смолиним буктињама.

24 И само треба да кажем: "Да буде светлост", и као што сви видите, имамо светлости у правој количини у колиби."

25 И тренутно би у колиби – нико не знаде откуда, јер нигде се не виде неко светлеће тело – светлости као дан.

26 Хенох и Абедам знаше, истина, добро откуда дође светлости и знаше узрочника светлости, али како, то им би сакривено; и тако сви захвалише Господу после дугог чуђења, па коначно поседаше и једоше и пише сви расположено; и сâм други Абедам не дозволи да се ишта примети о себи те једе и пи ведро са свима.


151

1 А Сету ово чудновато прављење светлости Абедамово не излажаше из главе; додуше не усуђиваше се никога упитати о томе, али он ипак мотраше тамо-амо, његове очи претражише све кутке колибе и његове мисли из темеља не оставише неопажено ни једну могућу врсту прављења светлости.

2 Међутим светлост произвести само једним "да буде светлост", и то још светлост која једнако јако осветљава све кутке, и нигде не прави сенку, такво што се још никада није десило Сету; но да упита не усуди се никога.

3 А примети убрзо такво тражење Сетово Адам, те упита Сета: "Сине мој Авељ-Сете, шта тражиш или шта примећујеш или налазиш ли нешто овде у колиби што те изненађује?"

4 И Сет узврати с пуним поштовањем и понизности: "Најдражи оче, гле, истина мало је необично рећи, али тако му је сада код мене: тражим светлост у светлости, а не налазим је. Јесте да напољу сева јако невреме дижући се с истока и према нама идући, али, прво и прво, још је нешта далеко да би непрестано светлење његових муња толико осветљавало колибу, а друго, кров колибе је толико добар да, ако би се олуја и налазила над нама, ипак не би тако лако продрео светли зрак муње кроз њега.

5 И да је кадар такво што, зар онда са његовим светлењем не би истовремено настала сенка осветљених предмета?

6 Гле, љубљени оче, то је све шта тражим; необично али истинито: светлост у светлости."

7 И Адам узврати Сету: "Да, заиста необично; али гле, необичним ми се и чини што залуд тражиш а уметника видиш међу нама. Тражи њега па ћеш убрзо имати светлост у светлости.

8 Када видиш светлећи камен, онда мишкулириш и питаш се: откуд његова светлост? – Али не можеш никог питати откуд његово светлење и како је проузроковано, јер велики моћни уметник јесте свет, и не одговара ономе што је нечисто пред Њим; и тешко је доћи начисто светлењу камена.

9 Видиш ноћу као и дању разне врсте светлости, али кога можеш упитати о њиховој бити ако би се нашао у чуду?

10 А овде је светлост и уметник истовремено присутан, а ти тражиш, што је нама толико близу, светлост у светлости? – Да нећеш једном и покушати да тражиш дан у дану?"

11 Адамове речи Сету бише овде пуне прејасне истине, међутим како Сет тражаше што његово срце не разумеше, тако и Адам ту говораше речи које он ни најмање не разумеше.

12 А после беседе Адамове ипак Сета нагна до Абедама како би се код Њега обавестио како је пак извео ту дивну светлост?

13 А Абедам поздрави Сета добродошлицом и одговори му још пре него што сада нешта страшљиви Сет извуче одговарајуће питање како следи:

14 "Сете, да не би и ти хтео да правиш светлост? Јест, јест, волео би такво што, и Ја ти кажем да такво што ни није тако тешко као што ти се чини, и средство за то је сасвим једноставно, и као што си на Мени приметио, састоји се једино у ничем другом до једино у озбиљно верном "да буде светлост", и биће светлости тамо где иначе влада мрак.

15 Гле, сада имаш све, целу тајну, и према томе своју светлост у светлости; и след ће те учити да си сада сасвим сигурно нашао светлост, јест најистинскију светлост у најистинскијој светлости.

16 Али ти и даље имаш питајуће лице. Зар није довољно ако сам ти пренео целу Своју уметност?

17 Иди у своју мрачну колибу и учини озбиљно верујући исто што си видео Мене да чиним па ћеш се тада ваљда уверити да ли је тако с том уметношћу."

18 И Сет сместа оде из колибе Адамове у своју где су се његови скупили у мраку и плашили се од невремена које се све више приближавало и које је изгледало одвећ страшно претећи. Како уђе, одмах рече "да буде светлост", и гле, одмах би светлост.

19 Али сада тек по овом дивном успеху, на шта се и сва његова деца престрашише и од чуђења скоро сасвим укрутише, беше готово код Сета.

20 Сада поста срчанији, умири најпре своје, па се одмах врати назад у колибу Адамову, захвали најпре страном Абедаму на саопштењу такве чудесне уметности, па мало-помало поче да износи све шта га изнова ухвати при чудесном успеху овог необичног прављења светлости.

21 А Абедам узврати, благо га учећи, следеће: "Сете, гле, гле, колико си још само спољни човек након што си на Западу био међу онима чија је унутарња светлост најпре препознала Асмахаела, и беше потом сведоком свих његових чудесних дела.

22 Заиста, тада ти се нису јављала толика питања и сумње као сада; зар си пречуо Адаму упућене речи Емануелове, које је рекао Адаму када га је замоли да се после жртве Хенохове тако брзо не удаљи од свих вас?

23 Мислиш ли да је Емануелова сила више присутна када је видљив него када је невидљив?

24 Гле, у томе је све што те још држи заробљеним. Зар икада можеш негде да угледаш неку делујућу силу оком материје? Или да ли си икада видео шта по твоме нахођењу покреће твоје уде, или без твога учешћа тера твоју крв кроз све жиле, и чини да твоја коса расте, и твоје нокте, и твоју кожу, и расподељује храну у стомаку, и чини још много тога безбројно другог.

25 Или зар си икада видео ветар и какво му је обличје, или сила која тера клицу; или она која води сунце од изласка до заласка, и тако звезде и месец; или којим оком си икада видео силу која потоке и реке односи мору?

26 Гле дакле, колико си још остао неразуман. Зато чуј и запамти ваљано: свака сила која у било чему или било где или било како делује, јесте из Бога као праизвора свих моћи и сила. А Бога као Бога у свом прабићу ниједно биће које је Он створио вечно никада не може да види и схвати; јер ко би хтео да види Бога, не би могао да живи будући да је Бог бескрајан, а свако биће крајно; а како би икада крајно могло да гледа и схвати бескрајно?

27 Или ваљда велиш да би ти било могуће да се растегнеш до бескрајног и при томе да задржиш своју искрицу живота?

28 Гле, а ако Ми у срцу и узвратиш питајући: Па шта и ко према томе беше виђени Емануел?"

29 Онда ти пак кажем: Бог свугде себи као љубазни Отац може створити привидно тело и деловати преко њега; али тада то што видиш није Отац, него што делује преко оног што видиш.

30 А такво што ти ваља да разумеш како твоја љубав не би остала прионута нечему што није право Истино.

31 Знај и о светлости у светлости. Да није светло и сунчано твоје око, би ли икада приметило сунце и његову светлост? – Исто тако да у теби није силе Божје, би ли икада схватио нешто Божанско? А будући да то можеш, онда је јашта Божја сила и у теби; а да ли та сила може само себе да схвати или може ли још више?

32 Гле, колико је мрачно још у теби; зато нареди једном и код себе да буде светлости. Амин."


152

1 И Сет, коме та беседа Абедамова особито би упућена, одвећ се зачуди, као и скоро сви остали, мада та беседа само у пролазу и њих дотаче, али ни Сет ни било ко други не усуди се да упита Абедама још нешто јер све их такорећи скоро сатре узвишена мудрост Абедамова; једино само Абедаму познатом, само њему још језик оста на правом месту, и у миру његово срце; стога његов говорљив језик и сместа затражи одобрење од отаца и од Абедама другог да овде, пошто свако ћути, сме казати нешто из властите побуде јер до сада је ионако само или питао или одговарао на питања других.

2 И радо удовољише његовој жељи; па тако одмах и поче, како следи, да даје одушка своме језику, наиме говорећи:

3 "Љубљени моји оци и браћо, и Ти такође мој изнад свега узвишено поштовани и најсрдачније љубљени имењаче! Већ је стара пословица међу нама да прилично глупави људи и деца најчешће говоре истину, а пошто сигурно са свим правом првенствено припадам првима, и одвајкада сам већ припадао, тако сам створен за говорника. Из тог разлога кажем вама свима и признајем сасвим простодушно да сам међу вама свима најсрећнији, тј. изузев драгог имењака.

4 Чудите се прављењу светлости; ја уопште не; јер ако бисмо се чудили свему што је Господња бескрајна моћ, сила и највиша мудрост све кадра да начини и одвећ лако да издејствује, заиста, онда бисмо живот провели ни у чему другом до у самом чуђењу и одвећ чуђењу.

5 Зар није сваки откуцај нашег срца једнако велико чудо, а ко ће се непрестано чудити томе?

6 Или што можемо да видимо, чујемо, миришемо, кушамо, осећамо, својевољно да се крећемо, стојимо, идемо, трчимо, скачемо, затим опет да лежимо, спавамо, сањамо, мислимо, љубимо, разумно говоримо, једемо, пијемо, серемо, пишамо, јест, једнаког себи у љубави да рађамо; и, укратко, све што затим опажамо нашим чулима, реците, нису ли то све сама несхватљива чуда над чудима?

7 А где ваљда живи човек који би свему том непрестано хтео да се чуди, и, ако би био кадар да размишља само педаљ изван земље, и мора да се чуди?

8 Ко не увиђа да је јак кадрији да подигне већи терет него слаб. Кога ће да чуди да је јак јачи од слабијег?

9 Ако узмем камен у руку и хитнем га тридесет човечијих дужина од себе, а јачи и спретнији хитне га сто човечијих дужина од себе, реците, ко ће се томе чудити? А ипак је такво што управо такво велико чудо као да је Абедам створио друго сунце уместо овог једноставног светла моћним "да буде" да би обасјавало ноћ.

10 Заиста, када ту ствар својски посматрамо при светлости, онда би се човек или непрестано требао чудити, или никако се не би требао чудити; јер ако се чудим неком чину Господњем, а неком другом се никако не чудим, зар онда не одмеравам врсте дела Божјих, где ни једно није мање другом у својој врсти, или бих морао бити глупљи барем још сто пута него што сам по природи ако нећу на први поглед да увидим да је Бог у сваком свом делу недокучљив, непојмљив и бескрајан; а спознам ли то, откуд да ме потом ишчуђава ако свемоћни премудри Бог твори таква дела, која у сваком било како замисливом погледу морају да одговару Његовом бескрајном савршенству?

11 Јест, да је неко вичан једино људском слабошћу да оствари једном речју звездано небо, заиста, томе бих се могао одвећ чудити; али будући да је томе једино вична сила Божја, гле, то ме опет уопште не ишчуђава.

12 Или зар би требало да буде чудо ако је свемоћни Бог из свога вечнога одвећ мудрога поретка врло лако вичан свему томе?

13 Гле, такво што ме не чуди, а и ни вечно ме никада неће чудити; али ипак се одвећ чудим да је, после тога што сада знамо, тај свемоћи Бог истовремено и наш најљубазнији свети Отац. И тако признајем само једно чудо чудеса, и то је љубав, и то бескрајна љубав у Богу према нама ништавним пред Њим, и затим љубав и у нама према Њему, што је крајно обузимање бескрајног.

14 Гле, то је једино чему се све више чудим зато што се овде два бескрајна односа, неизрециво ништа и неизрециво све обузимају и у неку руку труде се најделатније изједначити се.

15 Гле, то ме чуди, и то називам чудом; а све друго где Бог сходно Својој вечној моћи и сили чини што Му је год могуће, а и ми чином што нам је могуће, откуд би то могло или требало да ме чуди?

16 А када се већ ја не чудим, који се ту баш не могу потужити као да имам превише мудрости; а ви сви имате мудрости у великим количинама, и неми сте због осветљења колибе, а иначе можете неометано да ћаскате цео дан под често горућем чуду сунца, зар је светлост сунца слабија од ове, или зар је његова светлост настала мање моћу Божанске речи од ове?

17 Гле, такво што пада у очи глупаку пред вама; и заиста, то је такође чудо да такво што већ одавно вама мудрима није пало у очи.

18 Дашта да се захвално можемо радовати сваком делу Божјем зато што га сигурно чини из чисте и једино дивне љубави према нама ништим; али од једног дела божанске силе постати нем од чуда, а преко другог опет сасвим равнодушног корака касати преко, – заиста, па то посматрано при светлости не значи ништа друго до проценити дела и поступке Божје нашом глупошћу.

19 Немојте замерити, драги оци и браћо, али стварно не могох више а да вам не досадим прекором што је слепоме већ и при само малом размишљању морало пасти у очи неразумним и потпуно недостојним Богу.

20 Зато само једно чудо љубави да нас све вечно зачуђује, наиме да је свемоћни Бог – наш Отац, да нас љуби и чини да Га ми опет можемо и смемо љубити. А за све друго захвалимо Њему с изнад свега једнако радосним срцем; па ћемо због тога већ сигурно достојније смети да се назовемо Његовом децом него да дању и ноћу неми од чуђења хоћемо да бленемо у сунчеву прашину, а заборавимо преко тог љубав, захвалност и све што једино истинској деци приличи.

21 Радујмо се свим делима Божјим, и поштујмо их што су дела Оцина, које је створио из љубави према нама; а њихово оцењивање препустимо скромно само Ономе који их је створио. Амин."


153

1 По тој беседи Абедама познатог, пак, сви још више разрогачише очи и нико му ништа не знаде узвратити.

2 После неког времена тек устаде Хенох и пружи руку Абедаму и рече:

3 "Заиста, најљубљенији брате Абедаме, не би сигурно било против божанског поретка, ако би деца некада устала пред мудрима као истински проповедници мудрости те исправили разне глупости учитеља који толико често умишљају себе високо мудрима. Ти си ми сада одвалио велик терет са срца.

4 Колико сретан и ведар у Богу сам већ врло често могао бити да су твоје речи раније удариле о моје уши.

5 Зато ће вечно остати истина: шта је Господ, наш прељубазни Отац, ускратио мудрима, то даје слабима и деци у најбогатијој мери.

6 Јест, заиста истина, истражитељ Бога јесте пусти светогрдник, велики неразумник, и брине се до смрти; докле дечица радосно из руке светога Оца примају безбрижно, радосно и захвално драгоцени хлеб истинског вечног живота.

7 О што је велика неразумност људи!"

8 И познати Абедам уз то додајући: "И, драги брате Хеноше, моју глупост не изоставив из рачуна; јер ти дашта знаш како су са мном до недавно стајале ствари.

9 Мада, ово сада мном речено сувише је очито, брате, а да и слепи одмах не примети.

10 Међутим зато још дуго нисам теби учитељ, него само ти у Господу мој. Амин."

11 И Хенох узврати Абедаму: "Брате Абедаме, шта би па хтео да научиш од мене? Можда мало неразумности уз твоју слободу?

12 Гле, ја за себе, додуше, јесам као ти и не желим да уступим камичак тежак љубави за целу земљу пуну мудрости; и зато још никада нисам рекао реч некоме из сопственога таштога порива, него када бих говорио, говорио бих само присиљен унутарњим божанским духом, и често по свршеној беседи не знађах шта рекох будући да нисам ја, него само божански дух говорио је из мојих никаквих уста.

13 Гле, брате, у том погледу један пред другим не бисмо имали никакву предност; – али сада долази нешто што ме пред тобом прави глупаком, и то јесте да сам неретко ипак код самог себе размишљао о делима Божјим и да сам их својски процењивао по твојој изјави.

14 Реци сада и просуди међу нама сам ко од нас двојице има мање или више пред другим, и ко према томе има више права да буде другоме учитељ и истински да се угледа?

15 Истина да сам ти путем овамо раније дао учење, међутим тада те још нисам толико знао као сада, и моје учење према томе беше мало пресезање у право божанске љубави, међутим, шта ти тада рекох, не рекох ти дашта да ти можда тиме хоћу показати да сам ја више пробуђени од тебе, него што учиних, учиних чисто само из љубави према теби; али сада се ипак кајем што сам учио оног који ми је велики мајстор понизности."

16 И познати Абедам узврати Хеноху: "Брате, немој ме жалостити; ја сам само ведар на доњој степеници; када почнеш само мало да ме дижеш, одједном је готово с мојим блаженством; јер гле, ја сам већ од природе такав да ми само највећа нискост одговара да ме чини блаженим.

17 А зашто би брат брата за ама баш ништа требао да уздиже изнад себе?

18 Него браћа треба да остану браћа; недостаје ли једном шта, нека му други својом залихом пожури у сусрет; и тако и обратно како нико не би имао нешта пре другог; али шта ће према томе то ако брату сигурно допуштењем Господњим за добробит брата из доброга срца падне на памет нека можда боља реч да га за то други потом допола почиње обожавати?

19 Зато остани ти мој драги брат Хенох и дај ми од свога претека свагда као брат радо ако видиш да ми нешто недостаје; па затим нипошто се немој кајати што си дао своме брату, а ја ћу учинити исто тако, па када сви тако буду чинили, заиста брате, тада тешко да ће икада доћи до препирке међу браћом; и верујем такође чврсто да је такав начин живљења браће међусобно заснован дубоко у божанском поретку још од вечности; и тако хоћемо да останемо и убудуће вечно, амин."

20 Хеноха то дирно до суза, загрли Абедам и даде му истински братски пољубац, па узврати:

21 Јест, брате у Господу и у свој љубави из Њега, ти си једним ударцем оборио дрво, колико једноставне а ипак толико божански истините су твоје речи, и остаће истините у вечности.

22 И тако хоћемо и сви ми да останемо не само временски, него вечно, амин."


154

1 Абедам други пак, који све време мирно и благоволећи слушаше разговор између Хеноха и Абедама, сада изненада устаде, скочи сасвим међу двојице браће, обухвати их својим рукама, па рече:

2 "Јест, тако је истино и исправно сходно божанском поретку, и ако браћа међусобно тако живе, тада Отац као сада и у свој будућности неће бити далеко као Отац деци која у својим срцима испуњеним љубављу тако размишљају о Богу, и као браћа тако међусобно поступају.

3 Заиста вам кажем, ко каже: "Љубим Бога и своју браћу", а има нешта пред својом браћом и не дели с њима тако да њему остане најмањи део, тај је још пун љубави према себи и – није вредан Оца. Ако би ко имао десеторицу браће, а поседовао би дванаест јабука, тај нека да једанаест јабука браћи, а за себе нека задржи само половину дванаесте; а другу половину нека још сачува за брата. Тада ће бити истинско дете светога Оца у небу, и достојан Њега.

4 Ако неки Отац своју децу љуби више него ону свога брата, тај је такође у љубави према себи и није вредан Оца. Ту ја кажем: Заиста блажен ће бити онај чије истинско братско срце преко братовљеве невоље заборави сопствену, и тако такође ради утољења невоље братовљеве деце у свој захвалној и љубазној преданости жртвова своју Богу, своме истинском Оцу.

5 Боље ти је ако си из љубави према својој браћи најсиротији међу њима него најбогатији; јер ако си с њима делио своје дарове, а остао ти је још део, тада си још старао о себи и ниси марио за бригу свога Оца у небу. А ако си из истинске братске љубави дао све својој браћи, и ниси задржао ништа за себе, онда си се сасвим ослободио, и за себе препустио сву бригу Оцу у небу; а зар ће тај моћни, предобри, свети Отац допустити да такво дете оскудева?

6 А ја вам кажем, заиста, заиста тај да има за једно сто и сто пута сто за десет, и бескрајно за све.

7 А просудите сами да ли ће икада владати невоља и беда међу браћом ако су сви пуни љубави међусобно, и један је као сви и сви као један?

8 О заиста, ту ће свако имати у обиљу благослова из свете бриге светога Оца.

9 Ако дакле хоћете да будете достојна, ваљано збринута деца јединога светога Оца у небу, онда тако живите као браћа и сестре међусобно; ако тако живите међу собом, тада ће такође живети и пребивати свети Отац међу вама и старати се за све вас; а ако не, тада ће свако убрзо поново пасти у стару клетву, и мораће да тражи своје веома тврдо парче хлеба у зноју свога лица међу трњем и чичком.

10 А овако да се односите међусобно: Ако ти је твој брат учинио што, онда га нипошто не отпуштај без добре награде. А ако си своме брату учинио услугу, онда ни не сањај да ти је твој брат дужан чега; него твоја сопствена братска љубав да ти буде највећа награда; она ће твоме Оцу у небу бити благоугодна. А ако љубав твога брата приморава њега да ти да награду, онда је нипошто не примај као такву, него као награду љубави твога брата, и захвали и пољуби га за то, јер као чист поклон мораш да посматраш сваки дар. Тако ћеш бити прави брат својој браћи, и свети Отац ће веома благоволети такву децу, вечно, амин."


155

1 По тој беседи Абедама другог приступи Абедаму и Ламех, одани љубитељ Емануела, и посматраше Га од главе до пете, јер задња беседа пробуди и њега из његовог бунила љубави и туге, и учини да његово срце стукну – будући да од ранијих речи, у своме жалу за несталим Емануелом укопан, готово ни ништа није чуо – то сада беше сасвим сигурно да ове сада изненада чувене речи светлости и љубави из божанских уста Абедамових мораше произвести зачуђујуће дејство на његово сада поново пробуђено срце, а и према томе утолико више на болесну љубав Ламехову пошто онај из Којега уста и срца дођоше сâм беше поново скривени Емануел.

2 Па нагледав се такорећи сито Абедама и својим гледањем без обзира ништа не могав спазити, коначно узе себи слободу и упита Га, наиме говорећи:

3 "Чуј, Абедаме, ти мени сасвим страни човече, који из човечијих уста говориш чисто божанске речи, то тако да ако би мој најљубљенији Емануел Ава стајао овде и хтео да говори о овој главној тачци свег људског живота, никако не би могао говорити другачије но што си ти сада говорио; буди тако добар и реци ми откуда имаш такву несхватљиво високу, љубазну мудрост?

4 Јер гле, Емануелов нестанак до сада ме учини за све глувим и слепим, па тако сада својим очима видим тебе сигурно први пут међу нама, и не могу се сада довољно начудити тобом; реци ми стога нешто о себи јер моје срце чезне веома да те боље упозна."

5 И Абедам узврати Ламеху: "Драги Мој Ламеше! Сада чуј, знаш ли ми рећи које је сада доба и где се сада, као што смо овде, налазимо?"

6 И Ламех одговори: "Колико сада примећујем, а и од раније се сећам тмуло, онда је ово колиба Адамова, у коју нас је све, како смо сада овде, примио након што смо доспели до завичајне висине. Но такво што знам само као из неког сна; али које је сада доба, не бих ти могао тачно рећи; међутим судив по прилично јакој светлости у колиби, не би требало бити сувише касно."

7 И Абедам опет рече Ламеху: "Гле, драги мој Ламеше, посебно за тебе је сада врло важно да тачније знаш које је сада доба ноћи, зато изиђи мало из колибе и процени колико се спустила ноћ по вечерњем руменилу."

8 И Ламех одмах послуша савет, али колико се препадну када место очекиваног вечерњег руменила виде да се већ свугде над целом земљом пружио мркли мрак, којег су само на тренутке језовито раздеравале непрестане муње већ веома блиске олујине.

9 Није оклевао напољу пред колибом, него брзог корака се врати скоро павши назад, јер веома зазираше од ноћи и лошег времена; па тако се само страшљиво приближи Абедаму и рече Му:

10 "О драги, добри човече, пошто си сигурно знао које је већ доба ноћи, па зашто си ме послао напоље да гледам ужасну, језовиту ноћ, у коју је већ одавно пропао сав сутон, и место њега једино силне муње и тутњећи громови изгледа почињу страховиту борбу против густе, тврдокорне ноћи?

11 Гле, тресем се још целим телом од великог страха. О Емануеле, да си сада овде! С тобом бих се врло радо усудио да посматрам ову ужасну ноћ, јер тебе би морало да слуша устукнувши ово ужасно претеће ватрено невреме жељно пустошеће борбе.

12 Једино је добро што је још Хенох код нас, иначе било би готово с нама. Ти изгледа не мариш баш превише о овом невремену, које се приближава, али то ти се опрашта пошто си овде још странац, и вероватно још никада ниси доживео страхоту таквог невремена ноћу на висини. Али ако само једаред доживиш једно, као што ће ноћас сигурно бити ужасан случај, онда ћеш се при неком следећем долазећем невремену, о веруј ми, сигурно још више плашити него што се ја већ сувише плашим.

13 О ти мој Емануеле Ава, само да си још ове ноћи видљиво остао међу нама."

14 И Абедам погледа Ламеха одвећ љубазно, зграби његову руку и упита га: "Драги Ламеше, гле, пошто си напољу затекао тако одвећ мрклу ноћ, нећеш ли Ми казати откуд потиче светлост у овој колиби?"

15 На то питање тек Ламех запази светлост, и пошто нигде не откри нешта светлеће, то се одмах опет обрати Абедаму и рече:

16 "Гле, драги, добри човече, налазим дивним; светлост је без светлости, јест, светло је као дан овде, а ипак не откривам нигде светлости; како то; откуда потиче то, и како је могуће?

17 Да ниси ти можда тако учинио, или да можда ово велико невреме није криво томе; јер такво нешто сам при врло јаким ватреним невременима такође већ видео да је у мрклој ноћи често дрвеће, трава и камење било окружено светлећом плавичастом тварју; али њихово светлење ипак беше само одвећ слабо по себи; а у поређењу са овом светлошћу био би ипак само чист мрак.

18 Зато би ти могао да ми кажеш то што си ме питао?"

19 А Абедам га упути Сету речима: "Ламеше, иди до Сета, и он ће ти рећи како је ова светлост настала; тада ћеш убрзо у светлости наћи светлост као што до сада у светлости ниси нашао светлост."

20 И Ламех одмах приступи Сету и замоли га: "Драги оче Сете, нећеш ли ми учинити зашто ме упути теби твој брат или син, или што год да ти је?"

21 И Сет му узврати: "А зашто си спавао у срцу раније? – Да си био будан, било би ти сада сувишно то питање. Међутим обзиром да те је твоја велика љубав према Емануелу Ави ослепела и оглувела за све друго, онда већ имаш пуноважан разлог за извињење у себи, па зато можеш сазнати да је несхватљиво моћни аутор овог чудесног осветљења управо онај који те је упутио мени, и произвео је ничим другим него само својом речју: "да буде светлост", и то из божанске силе у њему. Сада иди; сада већ знаш све што ја знам, а остало очекуј од самога аутора, амин."

22 И Ламех се одмах поново упути до Абедама с намером коју му Сет обзнани.

23 И Абедам му на то рече: "Драги Ламеше, тражи мало у љубави свога срца, па ћеш ускоро имати аутора светлости. Јер гле, Онај који ти је толико одвећ драг, није ти тако далеко као што мислиш. А нађеш ли Га, онда ћути до сутра.

24 А ове ноћи ваља ти да видиш велике ствари, амин."


156

1 А Ламех, чув такво што од Абедама, поче унилазити у себе, и не потраја дуго да Ламех поче опажати на чему је и шта је скривено иза Абедама.

2 И будући да Абедам одмах виде да Га Ламех нађе и позна, упита Ламеха: "Чуј мој љубљени, одани Ламеше! Како сада стоји с тобом, да ли се још плашиш велике олује која ће ускоро избити над нама?

3 Или да ли бих озбиљно с тобом још требао почети да се плашим?"

4 А Ламех од саме радости поче плакати и не узможе одговорити. Тек после прилично дугог застоја пошто његово срце себи даде одушке обилним сузама љубави и радости, те тако прилично се рашири за тако изненада превелик призор, поче тек упућивати следеће речи Абедаму с највећим усхићењем, наиме говорећи:

5 "О Абедаме! – О Емануеле! – О Ава! – Опет сам Те нашао, – Тебе, Тебе, о мој Ава – поново нашао!

6 Како бих могао да стрепим од нечег што није ништа пред Богом?

7 Ако хоћеш, дај да се цела земља безбројним муњама смрска у прашину, и да море испари као капљица росе на ужареним ковинама; јест, дај да пламене олује дувају таквом силом да би њихова сила играла с горама као иначе шуштећа олуја с лишћем дрвећа; и град велик као светови дај да се стровали на земљу – и никада нећеш у мени открити страх, јер где си Ти, тамо је свугде бити добро; а без Тебе је и при најлепшем и најмирнијем времену страшно на земљи као и свугде, и све је пусто и празно; и све што се год погледа цери се језовито претећи и доносећи смрт; ветар виче и завија – смрт; трава умире; вода шуми – смрт, и обале се тресу и пролазе; и вода испарава у смрт, у мрачно ништавило; зрак сунца, који иначе оживљава, убија црва јаме.

8 Телесне снаге смртног тела, оне одумиру, и смртно трома маса тоне изнурено ка оскудно оживљеној земљи, и онај који је тамо потонуо затим тоне од смрти до смрти; – и иначе чиле звезде постају тмурне, бледе; и никакав љубазан трептај више не омета њихов мртав, тмурно језовит мир. И укратко, где си Ти, тамо и само камење постаје живо и одвећ љубазно, да је велико задовољство погледати их; јест, верујем, када би се с Тобом стајало и у ватри тако да иначе све сажежући пламенови избијају високо изнад главе, онда би се, јест, онда би се морало уместо болног сагоревања осетити само умилно благо освежење, јер Ти си свугде и свагда љубав.

9 Гле, зато сам сада сасвим без страха пошто имам само поново Тебе. – Али онако да ми нестанеш више ми никако не смеш, да затим више не знам куда си се сакрио."

10 И Абедам узврати кратко Ламеху: "Јест, јест, нећеш ме више никада изгубити, сада као и за све вечности, амин."

11 А за сада ћути о томе пред Адамом и Сетом и Евом и женом Сетовом, као и пред свом осталом децом, јер Ја хоћу да ме свако нађе тако као што си ме ти нашао; и не треба нико пре да Ме нађе него што Ме нађе како си Ме нашао ти и препознао у своме срцу.

12 А Ја ти кажем: ова ноћ ће их још све довести пред наше лице; а када дођу, онда нека Ме нико од вас тројице открије, него, када их велики страх буде гонио у своју нутрину и тако пред њиховим очима открије њихово сопствено срце и њима самима објави колико љубави у њему влада, и каква љубав, тада ће се и показати колико љубави према Мени пребива у њиховим срцима, према чему ће Ме тада и препознати или неће препознати.

13 Гле, Ја чиним као заручник који испитује срце оне коју намерава да узме за жену. Тај иде у ноћно доба, јест у олујној ноћи око колибе где пребива изабраница његовог срца. Ту ослушкује тиштећим срцем и начулује силно своје уши како би чуо тајне уздисаје љубави из уста своје изабране. Благо њој ако јој је срце пуно свога заручника, јер уста говоре оно чега је срце пуно; она ће га звати и позвати по имену; кажем ти, њени уздисаји и њени позиви ће сломити срце заручниково, и ступиће у њену одају, и још током те ноћи ће је одвести у своју колибу и учинити да постане његова жена.

14 А шта мислиш ако заручник тако своју изабрану у ноћно доба буде ослушкивао, а нађе је или да спава или да уздишући спомиње име другога, да ли ће и онда ступити у њену одају и одвести је у своју кућу?

15 О гле, то никако неће учинити; него ће одсад избегавати њену близину и презирати њено лице.

16 Гле, тако сам и ја сада у олујној ноћи пред вратима свих Мојих изабраних; где у срцу будем чуо уздисаје за Мном, ту ћу и сместа ступити и учинити исто као споменути заручник. А где изабране будем нашао или спавајуће или уздишуће за другим именима, ту ћу и Ја учинити што би учинио својој изабраници Мени слични споменути заручник.

17 А ипак је разлика између Мене и заручника; Ја долазим с љубављу, доносим љубав, дајем љубав, тражим љубав и захтевам љубав; и кога нађем да спава, тог будим седамдесет седам пута седамдесет и седам хиљада пута; тек када се не пробуди, тек тада се повлачим; а тешко ономе од кога сам се повукао. Заиста, тај ће убудуће дуго, дуго, дуго залуд уздисати и звати Моје име, али Ја му нећу одговорити."


157

1 Једва да Абедам сврши ту беседу Ламеху, на коју ваља врло обратити пажњу, већ и дођоше гоњени великим страхом Енос, Кенан, Махалалел, Јаред, Матусалах, а око колибе лежаху пуни очајања стотине и стотине деце и унука и викаху упомоћ Јехови и да мислостиво и милосрдно отклони такво страшно пустошење, које настаје и такве нечувене ужасе ноћи.

2 А од оних петорице који ступише у колибу проговори говорник Кенан и поче пред Адамом овако:

3 "О оче Адаме, чуј, ако нам нестали Емануел и преко моћи Његове љубави твој очински благослов одмах делотворно не дођу у помоћ, онда смо сви без спасења, без милости и без смиловања изгубљени.

4 Види и чуј како сада изгледа напољу: "Читав исток јесте ватрено море; не само да безбројни пламени громовни клинови избијају из непрегледно густе, ватрене, јест, ужарене гомиле облака, него и из земље свугде избијају муње и пламени.

5 Твоја дивна пећина је већ хиљадама и опет хиљадама моћних муња тако разорена да се од ње не може више открити ни трага.

6 Као што ти кажем, страшније и језовитије Јехова своју децу још никада није снашао као овај пут. Но ово до сада теби саопштено и описано јесте само најнезнатније, али чуј шта се још догађа:

7 С великим брујањем, хучањем, бесом и праском диже се море из дубине; сви зверови беже к нама; тигрови, лавови, хијене, вуци, медведи, змије продиру на стотине у наше напуштене колибе, другу гадију и звериње да ни не спомињем.

8 Ја кажем у какву беду нас је ставило мало минута ни један људски језик не би био у стању да опише. Нас петорица смо још једини које још није захватило очајање; осим нас сви леже као пола мртви лицем на земљи очекујући сигурну пропаст свих ствари. Једни кукају, други ридају, други се тресу целим телом, други вичу и плачу прегласно; други су неми и укочени захваћени превеликим стархом.

9 О оче, ово је ужасан призор! И гле, страхоте се множе стално са свих страна. Заиста, другачије није могло изгледати када си још у рају видео како се у гневу Божјем разлећу горуће крхотине светова и земљу уништену под твојим ногама.

10 Зато, о оче, не оклевај и пожури у помоћ нама свима ако је још нека помоћ замислива и могућа!

11 Чуј, чуј непрестани тресак; чуј громове који све потресају; обрати и пажњу на непрестано трешење земље, и чуј како море већ близу бесни; чуј, како се из хиљаду чељусти зверова ужасно урлање страшно одјекујући меша с бесом, брујањем и хучањем пламених олуја.

12 О оче, ако још можеш да замислиш помоћ, онда не оклевај, него дођи нам хитро у помоћ с твојим благословом.

13 Ево, ево, о оче, о ви сви погледајте к вратима; о нечувене величине несреће! – О погледајте сви к вратима; к вратима погледајте!!! – И овде се већ усељавају страни, ужасни гости! Гости од којих смо побегли из наших колиба!

14 Адаме, оче, Хеноше, Ламеше, вас двојица Абедама, љубимци Емануелови, помозите нама и вама.

15 Гле, такође и једна моћна змија палаца и завирује већ кроз врата."

16 И Адам пун ужаса, и Сет полумртав од страха, и тако и Ева, његова жена, и Сетова жена узвратише заједно: "Да тако страшно изгледа, чујемо и видимо сада сви и сувише јасно!"

17 И Адам сам рече даље: "Децо, ту мој благослов више није довољан; ако нам сада Бог не помогне, сви смо изгубљени.

18 Боже мој и господе мој! Та зашто морах да доживим ово? И још уз то данас у сабатној ноћи.

19 О Господе и Оче, о Творче свих ствари, да Теби можда сутрашња жртва већ унапред није мрска када је овим ужасом можда хоћеш осујетити? О онда узми од нас ове ужасе и дај нам да у срцу спознамо Твоју свету вољу; и сви ми ћемо радо и вољно учинити како Ти благоволиш; али само узми ово ужасно искушење од нас и дај нам да сви ми поново захвално и радоснога срца погледамо према Теби.

20 О Оче, свети Оче, немој нас све заједно упропастити ове ноћи, амин."

21 А видев Ламех како једна неман за другом долази у колибу и чув све заглушујући тресак безбројних муња, и громове који потресају земљу, завијање мора, ветрова да стога сада штавише и звери које побегоше у Адамову колибу почеше силно да завијају и ричу, тако и њему поче да бива хладно око срца тако да се поче све чвршће и чвршће збијати о Абедама; и тако поче да бива и с Хенохом и познатим Абедамом.

22 И Абедам их упита: "Како видим, и вас савладава страх?"

23 И познати Абедам му узврати: "Господе и Оче, код таквих представа, велим, може се страх опростити чак и анђелу, јер призор, ове стране госте, који завијају и јако ричу, видети код нас у тако језовитој ноћи, сигурно ће сваког одвећ неустрашивог духа забезекнути.

24 А ја хоћу радије да видим дела Твоје љубави него Твоје моћи; зато сам и пун страха зато што морам да гледам дела Твоје моћи. О претвори их у дела Своје љубави, амин."


158

1 И високи Абедам узврати познатом Абедаму на његово кратко страшљиво извињење:

2 "Рекао си истину, међутим, међу нама морам ипак мало да ти приговорим. Гле, да је ово лако невреме дело Моје моћи, где би већ била земља? – Јест, кажем теби а и вама, где би била цела творевина?

3 А ако хоћеш да видиш дело Моје моћи, ево погледај бескрајну творевину како је све учвршћено и постојано као целина по својој врсти, и као целина опет само део бесконачне целине. И како се ништа не може удаљити од земље, ништа од сунца, ништа од месеца, јест ништа од свих звезда осим једино најнемерљивије, наиме ваљано штедљива светлост. Гле, то су дела Моје моћи.

4 А да не мислиш да је Моја моћ – моћ упропашћивања или моћ уништења?

5 Заиста, при таквом мишљењу Моје моћи, онда управо таквом Мојом моћи штавише никада ништа ни не би било створено.

6 А пошто Моја моћ није моћ уништења и упропашћивања, него моћ сталног произвођења и одржања произведног, зато и јесте моћ љубави те тако и моћ вечнога поретка.

7 А сада Ми реци, будући да тако стоји с Мојом моћу, и никако другачије не може стајати, где је онда оно што те толико плаши у њој?

8 Или да не мислиш да је ово невреме мање дело Моје љубави него миран, ведар дан?

9 Jа вам пак кажем: миран, ведар дан личи љубавнику који са својом женом мирно седи у колиби; истина, љуби своју жену даље у одређеној право црти; јест, љуби је верно, али какве разлике између његове љубави и љубави младог просиоца!

10 Ако жена каже своме мужу: "Хоћеш ли изићи да ми са најближег дрвета донесеш неколико крушака или неко друго зрело воће, јер гле, мало сам гладна а и прилично жељна за тим."

11 Човек ће се почешати иза уха па коначно рећи нешто невољно: "Али драга моја жено, гле, само је три корака напоље; хајде пусти ме да мало мирујем. – Ако си толико жељна, па онда можеш сама да узмеш шта желиш." – Гледај и реци ми да ли није тако?

12 А ако би нежна девица рекла своме жаркоме просиоцу: "Теби ће припасти моја рука и моје срце, али ради истинског знака твоје љубави треба да отпутујеш сто дана далеко и да ми донесеш отуд скуп, драгоцен, редак дар.

13 Да ли ће просилац по таквоме захтеву своје жарко љубљене девице учинити шта је супруг у колиби учинио својој жени?

14 О не, кажем вам, него узвратиће јој: "О девице, не само сто дана далеко, него, ако хоћеш, ишао бих за твоју љубав ваљда до накрај света и тамо скупио сва блага света, па затим да их ставим у твоја нежна крила." – Реците, није ли тако?

15 Гледајте, мирни, ведри дан у колиби, а онда супротно њему љубавно-олујну ноћ у грудима младог просиоца; какве разлике између те две врсте љубави.

16 Ако би сада ова олујна ноћ од Мене према вама деци личила љубави младог просиоца, да ли би ти, Абедаме, потом још тврдио да је такво што једно страшно дело Моје моћи, која ти се чини толико ужасном?"

17 И познати Абедам узврати: "О Господе, мој узвишени, одвећ љубазни имењаче, гле, сада је опет велик део моје глупости уништен; теби вечно хвала зато.

18 Али верујем да је без обзира ипак још доста лудости код мене сакривено у позадини зато што још увек не могу сасвим да се одбраним страха.

19 Пошто си ти, узвишени имењаче, већ толико стрпао што си ми милостиво узео, онда узми ми још од мене ову моју глупост и српај је некуда где год благоволиш."

20 И Абедам узвишени узврати му: "Гле, сада си погодио прави израз. Јест, заиста стрпавати морам од вас веома много; и врећа куда стрпавам ваше безбројне неразумности зове се Моја дуготрпељивост и велико стрпљење.

21 Но кажем вам, нико да се превише не узда у ту врећу јер би се иначе ипак могло догодити да се једном поцепа; – и догоди ли се такво што, онда тешко земљи и њеним житељима.

22 Да ли се још плашите и вас двојица, ти, Хеноше, и ти, Ламеше? – И Хенох узврати: "О Ава, нажалост морам Твоје питање да потврдим за мене; али ја мислим, као што су сва деца пуна страха, тако сам и ја; – но налазим то праведним, јер да Твоја очинска доброта дететовој слабости није придодала љубазни, мудри, праведни удео страха, шта ли би постало од слабог, али криво јако умишљеног детета? – Ко би га водио и ко васпитавао? –

23 А тако је страх већ дететов највећи учитељ; он беше почетком код мене, а и нека остане надаље, јер знам итекако добро да управо у страху слабих влада Твоја највећа љубав.

24 Он је најоданији чувар малих; зато да остане и мој онако како беше одмах почетком код мене великим даром љубави од Тебе, доброга, светога Оца, надаље вечно.

25 Знам и осећам Твојом милошћу врло живо у себи да ми се Твојом обилном помоћи, бригом и љубазном милошћу ништа не може нити сме десити нажао; али ипак се плашим таквих изузетних догађаја, и то зато што Те љубим изнад свега.

26 Гле, где је љубави, ту је и страха; а где нема страха, нема ни љубави."

27 И Абедам му узврати: "Хеноше, говорио си истину; а ко те учаше тако говорити?

28 Јест, истина је, у страху слабих јесам присутан; – ко љуби Оца, боји се Бога; а без страха Божјег нико не може љубити Оца.

29 Зато су и страх Божји и љубав једнаки, и једно не може бити без другог; али ипак треба приметити да љубав стоји више од страха; и тако је само у љубави живот, а не у страху; у страху лежи смрт, а не живот; зато нека свако коначно пусти да љубав зароби његов страх, тако ће живети у Оцу, који је једино Господар свег живота; разуми ваљано!"

30 А Ламех упита Абедама: "Нећеш ли на брзину да ми кажеш да ли се озбиљно плашим?

31 Гле, иначе све изгледа сасвим ужасно страшно, и све ово непрестано јаче завијање и праскање и грмљење, ово страшно брујање, хучање и бес испуњава срце онако сасвим нехотице великим, јест повећавајућим стахом; – и мада се све то у мени догађа, ипак не знам сасвим одређено, да ли то означава ваљда глупави страх или можда неко друго мени до сада још сасвим страно стање душе? – О Ава, објасни ми такво што, ако Твоја света воља, амин."

32 И Абедам погледав га одвећ љубазно, узврати му: "Ламеше, велим да не видиш шуму од дрвећа; а како можеш неког питати да ли је страх овладао срцем када се од самога страха тресеш целим телом.

33 Гле, које неустрашиве речи су тек малочас измакле твојим устима; где је сада твоја велика храброст и твоје неустрашиво поверење? – А ипак још ни једно од свих твојих изговорених страхота се није десило; сви ми још стојимо на још довољно чврстој земљи, још није уништена; море још није испарило; још није пао град велик као свет на земљу; ни једну једину гору још нису однеле пламене буре; и над нашим главама још се нису сударили пламени; а ипак дрхтиш поред Мене као да су те захватиле све грознице одједном.

34 Шта би тек онда од тебе било ако бих хтео да те проверим и допустио такво што што си ми раније толико неустрашиво храбро показао?

35 Дакле запамти и ово: Боље је попут Хеноха одмах остати у страху но превише обећати у пожару љубави. Свеједно шта неко обећа у самом пожару љубави или у самом страху који је испуњен глувоћом и слепоћом, јер свако такво обећање се не држи пошто такво пренапето стање ни не може остајати трајно.

36 Како се пожар љубави мења по себи, можеш видети по супружничкој љубави која је стишана ватра која више не узври крв у срцу, него само благо и тихо загрева и баш тако оживљава.

37 А колико страх траје и обећање у њему, можеш и да видиш већ на слабој деци, која у страху и држе своје обећано поправљање толико дуго докле отац мрклим погледом грми око њих; а како му се поглед опет разведри, онда и страх нестаје, али са страхом и сва обећања из њега.

38 Ако хоћеш да будеш савршен, онда у теби стално морају бити три дела страха и седам делова љубави; па ћеш уз све твоје молбе коначно и ову додати: "Оче, не дај да дођу искушења на моју слабост; него избави ме од сваког зла како духовно, тако и телесно." – Тако ћеш молити исправно, јер искушење није добро слободном човеку јер, прво и прво, усмрћује тело, и слаби духа.

39 Сретан јеси будући да си страх победио љубављу, мада само до времена искушења, а ниси тада отпустио љубав када дође искушење, него си својим страхом дао да те твоја моћна љубав отера до Мене; међутим у будућности ће бити сретни само они који се са стално праведним страхом пред Богом пробуде у љубави према Оцу; и тако ће прва обавеза људи према Богу бити једна драговољна послушност, која је пак плод праведног страха Божјег. Тек у тој послушности ће људи изнова бити изрођени децом Божјом, па ће у Њему спознати те угледати прељубазног светог Оца.

40 Страх је семе љубави; а као што се без семена не појављује никакав плод, тако се ни без праведног страха Божјег неће никада појавити истинска љубав.

41 А као што семе у земљи трули и жива клица љубави избија, те израста и рађа живе плодове, исто тако ће и љубав, света клица вечнога живота, избити из плода. Плод, стари, ће иструлити, али баш из тог труљења у доброј земљи Моје љубави према вама дићиће се задивљив плод, дрво живота, у чијим гранама ће штавише и житељи неба уредити своје станове. То добро запамтите.

42 Но доста сада јер гле, Адам се дигао и почиње довољно страшљиво да усмерава своје кораке према нама јер и он почиње да њуши помоћ код Мене. Зато ћутите сада пред њим, амин."


159

1 И Адам праћен Сетом, докле остала петорица окруживаху Еву и штићаху је од приближавања дивљих, страних гостију, и посебно од змија, од којих се Ева обично највише ужасавала, дође коначно вијугајући прилично мучно кроз већ многобројне свакакве стране госте на једино још слободно место где се налазише четворица.

2 Доспев до Абедама, хтеде говорити али од страха скоро не превали ни реч преко усана; узвишени Абедам га пак предухитри, погледа га љубазно и рече: "Адаме тражиш несигурну помоћ. – Погледај у своје срце те ћеш уместо несигурне врло брзо наћи сигурну.

3 Зар Емануел није све вас благословио и свима вама показао сигурно место где ће се Он свагда наћи?

4 Гле, да си Га ту тражио, већ би Га одавно и нашао и већ одавно би ти пружио Његову моћну руку обилну помоћи, и тако преко тебе већ би помогао свима. Међутим, ти као првенац свег човечанства још га ниси нашао на одређеноме месту; зато учини сада што си пропустио у свој љубави и препуним поверењем, те ћеш се и ти врло брзо уверити колико одвећ близу вам је свима Емануел и с Њим сва помоћ."

5 И Адам учини како му посаветова узвишени Абедам, а и нађе одмах Шта је већ дуго могао наћи.

6 Погледа сав у сузама кајања и радости навише према Абедаму и хтеде почети да говори и моли, међутим Абедам му рече: "Ћути до сутра; буди ведар и не бој се јер никоме неће пасти ни длака с главе јер зато сам Ја у средини међу вама; разуми, амин."

7 После таквих речи Абедама узвишеног Адам се сасвим смири у своме срцу, захвали усрдно поново Препознатом, па се одмах поново упути праћен Сетом на своје раније место.

8 Но тај повратак на његово раније место ипак не би толико без муке као што би неко могао замислити, него ту Адамова истрајност, његова храброст и поверење прође, као што се каже, кроз ватру и његова љубав и његова вера мораше да прођу врло необично искушење, што се све састојаше у следећем:

9 Чим се нађе једва три корака враћајући се од Абедама, гле, изненада сукнуше светли пламенови из земље, то тако да му сасвим пресекоше повратак; поплаши се жестоко, али одмах и помисли на задње речи Абедамове, који рече: "Ја сам зато међу вама."

10 И тако рече пламену: "У имену Онога који је међу нама кажем ти да се угасиш и да ми не препречиш пут онамо куда има да идем."

11 А пламен би непослушан и само још жешће лизну навише. Тада се запрепасти Адам и разгневи се непослушном пламену пред именом Господњим, и сместа рече врло жестоким тоном пламену:

12 Чујте, воде целе земље, а и свих небеса, падните напречац на ово страшило, које је немо и непослушно према имену Господњем, и уништите га угушивши за вечно."

13 Али не хтеде доћи ни вода како би испунила вољу Адамову.

14 Како Адам виде да нема ништа од тога с непослушним пламеном, то рече Сету: "Покушајмо другим путем, а пламен нека гори колико се Господу свиђа."

15 И обратише се десно где још не букташе пламенови из тла, а и не поче да букте. Али зато према путујућем Адаму палацаху барем тридесет савршено израслих огромних змија, и он мора већ опет да застане и под ни којим условом не мога коракнути даље; истина и ту употреби силне речи, међутим као код ватре осташе и овде без успеха; и како се жестоко расрди над том гадијом, гле, тада једна змија широм развали чељуст и учини покрет према њему из којег Адам сместа примети опасну намеру немани, поново се престрави и хитро узмаче.

16 А на то рече Сету: "Гле, и ту нам је пут најгадније препречен; али само не предавати храброст, поверење и веру, и у љубави према Господу врло чврсто држати Његову свету реч.

17 И тако барем мора ићи с леве стране, јер тамо још не примећујем препреку. И зато у имену Господњем само изнова напред пре него што нам нека препрека зачепи и та вратанца."

18 После неколико корака доспев и ту, гле нађоше пут закрчен разним неманима, и то тако да више не би никакве помисли о неком пролазу.

19 Тада Адам застаде и упита Сета: "Шта да чинимо сада? На реч нас више не слуша ни једна ствар, и тако на силу продрети чисто је немогуће; а ипак ми Абедам заповеди да се вратим назад на моје место.

20 О стара моја колибо, каквим местом становања постаде за најразличитије свашта за тако кратко време.

21 Сете, шта велиш ти, пошто никако не можемо продрети, како би било да се дамо поново назад до великог и свето моћног Абедама, Којега чудесна светлост још увек обасјава ову колибу? Верујем да нас неће одбити од Себе."

22 А Сет узврати Адаму: "Верујем, пошто смо већ били код њега нисмо требали да допустимо да се тако брзо задовољимо, него да останемо код њега или барем да га замолимо да је ишао с нама; тако бисмо уштедели сав труд; зато је сада наравно и крајње време да се вратимо њему јер иначе би пут назад њему још лако могао да нам буде пресечен, и онда би друго зло било веће од првог."

23 И Адам узврати опет Сету: "Да, да, драги Авељ-Сете, сасвим си у праву; такво што би се врло лако могло догодити – зато је брз повратак најбоље."

24 Речено – учињено, окренуше се, али што Сет већ наслути, већ и би случај; – и сада више не могоше коракнути ни напред ни назад. Викати сада такође више не би могуће; прштање пламена, непрестано завијање зверова, бес, брујање и хучање оркана, моћна грмљавина, и тристо чега другога учинише коначно да нико више не разуме сопствену реч.

25 И тако Адам и Сет већ бише сасвим опкољени двоструком ватром и лево и десно зверима сваке врсте. Неколико тренутака вероваше да су изгубљени, међутим Адам се охрабри и рече у срцу:

26 "О Емануеле, о Ава, о Абедаме, погледај милостиво нашу велику невољу; не води нас у већа искушења, него нас избави и ослободи од ових и свих других зала, која су нас на било који начин Твојим милостивим допуштењем већ сада снашла и која сада стоје над нашим главама, и која ће нас моћи снаћи још и надаље и смутити наша срца.

27 О Јехова, ти свети прељубазни Оче, услиши ме па ми дај да у миру идем, живим и умрем како год је Теби благоугодно, амин."


160

1 И гле, одмах се угасише сви пламенови; и све животиње устукнуше; и Адам са Сетом ослободи се јаког искушења, и сада већ имаде слободан пут ићи целом колибом куда хоће.

2 Па рече сам себи: "Еви сада више није потребна моја ионако немоћна заштита, јер како да помогнем другоме када нисам био кадар ни сам себи помоћи. Пошто се дакле сада простор ове моје старе колибе ослободи свих грозота великим смиловањем Господњим, онда и хоћу слободно да се обратим онамо и сада одем својим слободним ногамо откуда нам дође ово свето спасење."

3 И одмах обојица, како Адам, тако с њим и Сет, покренуше своје сада ослобођене ноге према Абедаму.

4 А Он им изиђе у сусрет, и обзиром да се срца обојице прелише од велике захвалности а и зато ни један не узможе превалити ни реч преко усана, то их и ту Абедам предухитри и рече им:

5 "Ако си се приближио Господу у својој невољи и Господ је услишио твоје запомагање, онда Му више немој окретати леђа, него остани лицем и целим срцем код Њега. Јер ако уме да те заштити, зар неће умети заштитити и оне које је неразумно захватила твоја брига?

6 Гле, Ева и сви су још сасвим здрави и читави; шта им је користила твоја бедаста неразумна брига? Да их нисам штитио и савршено сигурно одржао, шта би сада било с њима? Или зар би могао да их заштитиш да их је растргао бес јаких крволочних звери или да их је захватила уништавајућа моћ ватре?

7 Гле, зато је човеку нужна само једна брига, и та се састоји у томе: Бога светога Оца тражити свагда на љубазним, праведним путевима, не само у невољи. И ко Га ту нађе као највеће добро, тај нека Му не окреће леђа, него да остане код Њега – иначе ће свагда своју немоћ опазити већ на пола пута повратка, па тек горким искуствима морати да спозна како баш ништа не уме без Мене.

8 Јер ако неко зове Моје име, а окренуо Ми је леђа, заиста неће бити услишан толико дуго докле не обрати срце и лице Мени.

9 Но запамтите: такав други повратак ће се пак свагда ставити на врућу проверу; па ће се тек показати колико озбиљности влада у срцу, јер тада ће свет силно беснети око њега и неће се услишити ни једна друга реч осим једино срца.

10 Разуми ваљано и више Ми не окрећи леђа, него дај да те Ја свугде пратим и водим, амин."


161

1 Како чуше двојица такву беседу од Абедама, захвалише Му од срца и тло њиховог срца прсну и из њега избише светли пламени истинске љубави. И тако и Сет препозна Абедама и рече затим пун унутарњег ганућа:

2 "О свети Оче! Тек сада сам се пробудио из сна који је трајао скоро преко осам стотина година, – и видим сада у најјаснијим цртама шта све чини Твоја бескрајна очинска љубав како би истински оживела и самосталним ослободила Твоја створења, те да их васпитава и дигне Твојом истинском децом како би затим таквима и поред Тебе, добри Оче, нешта била и требала да буду.

3 Из љубави уништио си светове пред њиховим очима како би спознали своју ништавност и Све Твоје свете љубави.

4 Сакрио си се опет пред њима као би Те тражили, и преко тог светог тражења заборавили свет и његове пролазне дражи.

5 Ко се год незрео приближио Теби, тога си благо одбијао, и ставио га на добро земљиште као би што пре сазрео те многоструким плодом натоварен вратио се кући Теби, те да га уз то још наградиш што је дао да га Ти бескрајно љубиш и да га безбројном добродетељи живота само стрпљиво засунеш.

6 Ти си приметио и видео већ одавно велику равнодушност нашег срца. Уместо пак да нас све заслужено казниш, посетио си нас сам видљиво и учио си нас, и учиш нас још светим речима и светим делима да спознамо Тебе самог и тако такође вечни живот у нама.

7 Небо и земљу и такође све стихије видљиво и задивљујуће покрећеш нас ради, и штавише потресајућим громом проповедаш нашим глувим ушима Твоју велику љубав и смиловање; и пресветлим пуцајућим муњама будиш наше очи потонуле у дубоки сан смрти како би гледале дела Твоје бескрајне очинске љубави, јест, како би угледале Тебе, Тебе самог, Ти свети Оче.

8 О Оче! Ко да Те икада довољно љуби, ко и хиљадитим делом једва донекле да Ти захвали по бескрајно малим делом како приличи деци, по дечијој обавези.

9 О добри Оче! – Срце моје, сада се рашири широм, јест преко свег видљивог неба се рашири; и ти, новопробуђени свети пламене истинске љубави, испуни моје широм раширено срце од доле до горе како бих коначно Тебе, о свети Оче, из свих мојих сила, јест, преко свих мојих сила могао љубити.

10 Тек сада се појављују све речи које си ти, Хеноше, у Очевом имену често говорио мени као пресветле звезде; јест, тек сада ми постаје све јасно; од првог дечијег јутра тек сада осећам да у сваком дашку који се играо с мојом косом, у свакој капи росе која икада покваси моје ноге, јест, у свему што ме икада таче, јест штавише сваки сан бејаше дело Твоје бескрајне љубави, о свети Оче.

11 Прими сада за све захвалност, искрену захвалност, коју Ти год, и од сада вечно непрестано у свој љубави мога срца, будем узмогао принети, и сигурно ћу узмоћи све више и више с Твојом милошћу.

12 О када бих сада смео да вичем; када бих сада смео да Те откријем. Заиста, као што тек малочас бучне стихије заглушише мој глас, тако бих хтео, о Оче, да их сада заглушим с Твојом хвалом.

13 Но, о Оче, опрости ми ако можда већ превише говорим. – Али ко може да се умери у љубави који препозна Тебе, о Оче; и ко овде може да учини превише? – Ко дати Теби превише хвале; ко превише захваљивати?

14 Чије срце се може превише раширити да прими неизрециву величину Твојих смиловања, Твога стрпљења, Твоје дуготрпељивости, јест бескрајну величину Твоје Очинске љубави?

15 О Оче, свети, добри, најбољи Оче! – Сасвим, сасвим да буде Теби вечно пожртвовано моје срце на захвалност! Прими милостиво, Ти свих нас драги, свети Оче! О прими од свих нас! Твоја воља, амин."


162

1 И после те топле беседе захвалности обрати се узвишени Абедам с врло љубазним лицем Сету и рече му: "Сете, сине Мој, дођи овамо; овамо, о ове груди, које су те љубиле већ пре но што је неко сунце осветљавало путању некој земљи.

2 Љуби Ме, љуби целим срцем Оца, који је из вечне љубави према теби разапео широко небо преко земље, сунца, месеца и свих звезда како би ти показао колико ти је Он одвећ добар, свети Отац, колико ти је вечно био и вечно хоће да остане и остаће.

3 Зар не, љубљени Мој Сете, уз срце вечнога светога Оца мирујеш благо и добро.

4 И ти, Адаме дођи овамо, и вас свих тројица и осетите и кушајте колико је слатка љубав светога Оца и колико је пријатна уморним дечијим срцима."

5 А сви падоше ничице пред Њим и повикаше с највећим усхићењем: "О предобри, свети Оче! – – – И више нико не узможе што рећи."

6 А Абедам их усправи и рече им даље: "Драга Моја децо! Често сте Ме тражили, дуго сте Ме тегобно тражили, јест, над свим звездама сте Ме тражили докле сам непрестано ходио међу вама; међутим, нисте ме могли наћи и препознати зато што су ваше очи и тако ваша срца стално била усмерна у даљину да би тражила и љубила Онога који је свима вама увек био тако близу, јест, ближе но свако сам себи.

7 Но сада сте Ме нашли, и пресретни сте што сте Ме нашли; па тако хајде да сада и иступимо из колибе и видимо ко све чека на нашу помоћ.

8 А теби Сете сада дајем моћ да утишаш олују која још јако бесни, – па ће се убрзо показати ко ће све још препознати блиског Оца, амин."

9 И тако сада изиђоше напоље из колибе, где невреме, мада већ мало привидно утишано, још великом силом бешњаше. А у пролазу код Еве Абедам узвишени још рече петорици што окруживаху Еву и тешаху је:

10 "Ту где сте, ту и останите докле се не вратимо. Ко чини љубав према ближњем, опет ће наћи љубав према ближњем. А ко чува своју слабу матер, тај ће на земљи бити награђен љубављу. А ко има љубав наградом, тај има скупоцен залог у руци, којим ће лако прибавити себи најскупоценије.

11 А Ја вам кажем: да човек зна колико је често близу највећој срећи, све би напустио да иде за њом; међутим и такво што је добро што не зна, јер да зна, онда би постао тром и оставио би необрађеним сопствено тле.

12 Зато останите и ви овде и обрађујте ваше земљиште, јер не зависи од дугог времена, него некада зависи о једној минути. Ако у њој семе падне у земљиште, онда одмах никне, и клица која је брзо избила убрзо ће раширити своје нове гранчице у светлости дана.

13 А ја сам врло искусан сејач и познајем право време сејања семена у земљиште. Дајте зато да то семе зарана никне и терајте га топлотом свога срца; заиста, на његовим брзо нараслим гранама неће се појавити обичан свакодневни плод.

14 Зато останите и обратите пажњу на ове речи."

15 По тим речима одмах иступише из колибе. – А петорица, након што шесторица иступише из колибе, почеше се међусобно питати: "Та ко је овај странац; откуда је?

16 Зар то није онај који нам се прикључио предвече с Абедамом, који се вратио.

17 Иначе личи сасвим обичном човеку. – Откуда му дође таква мудрост – будући да га раније никада не видесмо међу нама.

18 Његова беседа би једна од најнеобичнијих које икада чусмо. – Рече о себи да је врло искусан сејач; да сада посеја семе у нас; треба брзо да никне и већ, како разумемо, следећег, то је према томе сутрашњег Сабата, да понесе гране, лишће и врло необично сазреле плодове. – Какви су то плодови?

19 Нека разуме ко хоће и може, али ми, који смо сви видели Емануела Аву и чули Га, и бејасмо сведоци свих Његових чудесних дела, и који нас је пробудио и благословио, не можемо разумети смисао тих речи.

20 Чудно је додуше да ми као благословени такво што нисмо кадри. Али шта је, ту је."

21 А Еносу коначно паде у очи светлост у колиби, тако да сместа пренесе и осталима.

22 Па Кенан онда рече Еносу а и осталима: "Чујте, то је стварно чудно, тек сада и мени пада у очи. Нигде се не види нешто што светли, а ипак је овде светло као дан.

23 Како је то могуће, ко од свих нас може то да схвати?"

24 А Ева се усправи и примети петорици говорећи: "Децо, откуд то да питате један другога ствари које ни један од вас не разуме.

25 Чујте, сва олуја је умукнула; мир опет дише благо преко тешко проверених рудина земље. С лишћа дрвећа падају задње капи великог претрпљеног страха, и свежа роса већ лечи понеку рану коју муње сигурно нанеше здравим стаблима; и над очима страшљиве дечице већ се ваљда надвио окрепљујући сан; и сви које је овај дуги час страхоте можда довео до очајања, на својим лицима ће скрушеног срца и уплакани у сузама кајања Богу захваљивати на спасењу.

26 Како можете да лупате главе због нађеног прамена овчије вуне, а при том не обраћајући пажњу на живу овцу?

27 Искусни сејач засејао је дивно семе у вас; а ако га згазите, онда ће мало гранчица угледати светлост дана.

28 А то сви знате да семе у земљи мора да мирује ако ће никнути да донесе плод и тако благословено да напредује; зашто не дајете вашем семену мира, а место тога газите га бледом оштрином свога разума?

29 Не само за оне који су напољу престала је олуја, него и за вас. Јест, спасени смо сви ми. Размишљајте зато уместо својим ломљењем главе радије у својим срцима Ко нас је спасио и захвалите Му за тако велико смиловање; тако ће сигурно пре постати светло у вама него вашим размишљањем главом.

30 Не питајте себе ко је странац пошто га од вас још нико не зна, него зато радије обратите пажњу на његову дивну реч у срцу како би брзо проклијала и никла; па када на дану будете угледали плод, сигурно ће вам бити лакше да страног дивног сејача препознате из плода него тако када мраком својих глава већ хоћете да гледате светлост дана, или можда већ умишљате да гледате.

31 Премда жена не треба да учи, ипак принадлежи матери да укори своју неразумну децу када види неразумност код своје деце. Разумите такво што ваљано. Идите у своја срца те тражите ту светлост за свој мрак, и ћутите, амин."

32 Ове речи Евине дирнуше петорицу силно у срце тако да и одмах захвално учинише што с узвишеним правом Ева од њих захтеваше материњски љубазно и мудро.

33 А шта у то време урадише шесторица напољу? Како нађоше земљу при свом иступу из колибе, и децу на земљи?

34 Још хиљаде муња укршташе ужарене облаке; стотину гора около још показиваше пуну вулканску активност; море је узмакло миљама и миљама, ту и тамо још гореше шуме запаљене муњама; тмуло још тутњаше громови; не ретко удари још која муња силно грунувши у још јако тресућу земљу; и завијање већ удаљених становника шума одјекиваше још језовито из дубина.

35 Тако дакле још беше напољу; и хиљаде и хиљаде деце лежаше при том у широким круговима око колибе Адамове и славише Бога за избављење; и дрхтеће матере тешише плачући своју децу, која неретко исто плакаху; а нека већ уморна од страхоте заспаше на крилима јецајућих мајки.

36 И шесторица иђаху около и све извиђаху и тешаху притиснута срца отаца и матера.


163

1 Пошто шесторица која хођаху ван колибе усправише срца многих снуждених, рече Абедам Узвишени Сету:

2 "Драги Сете, време искушења је истекло; ради поретка и опстанка земље избеснела се ова ватрена олуја; па тако сада можеш додељеном теби моћу да јој заповедиш да се сасвим слегне и ућути, и да се сместа разведри небо. Само удаљене околне планине, које још горе, остави још у свом нужном и сасвим бештетном раду, амин."

3 И Сет паде пред Абедамом, и слављаше Га и захвали Му; затим се поново дигну и рече с најдирнутијим срцем широко раширив руке:

4 "О свети Оче, Господе и Творче свих ствари, како беше од вечности и како ће бити вечно, тако и сада да буде Твоја света воља; и тако и овде да се догоди све у Твоме светоме имену сада као и свагда, амин!"

5 И Сет готово још не изговори амин, већ се на целом небу више не примети ни један облачак, осим само на широком рубу далеког хоризонта једва видљиви стубови дима још горећих планина; небо изгледаше као новостворено и ваљано украшено најлепшим звезданим скупинама; и све што живи и дише радоваше се поново-успостављеноме миру и поретку.

6 И пошто све то тако сада би уређено и већ свежа и сваку природну рану лечећа роса паде с неба, и благи поветарци подигоше утучену траву, рече Абедам пратиоцима:

7 "Мир је успостављен; земља опет има свој мир; тако хајде да сав народ упутимо у своје колибе како би тамо отпочинули, што је природно нужно; па затим хајде да се и ми вратимо у наш стан и подигнемо оне који чекају на нас.

8 Затим се упутише деци која су се сместила на разним местима око колибе Адамове и обзнанише им да је сада добро време вратити се кући и не плашити се пошто свака неман већ дуго поново пожури својим шумским дубинама; и уз то ће свако у својој колиби затећи толико светлости, чијом помоћи ће свакоме бити лако претражити сваки кутак колибе и тиме уверити се да моћни, велики Отац никада није толико далеко својој деци као што неразумно неретко мисле и одвећ слепо верују.

9 Па уверив се у сав мир и ослобођење, онда нека захвале Богу како доликује и нека се безбрижно дају на починак природе. –

10 Пошто такво што свугде објавише, тада се и сместа подиже сав народ и пожури својим колибама. Поједине старешине пак одоше до шесторице, падоше најпре на своја лица и захвалише оцима и преко њих и Богу скрушеним срцем; а пошто се поново дигоше, охрабри се један, који беше један десети син Сетов, и упита Сета:

11 "О оче, како си био вичан такво што, да све стихије тако брзо послушаше твоју реч? Такву моћ још никада нисам приметио на теби.

12 Заиста, ту мора бити присутно више но ти сам. О реци ми како бисмо и ми спознали како је такво што могуће човеку."

13 И Сет рече питајућем: "Драги сине Каеаме, увиђаш шта је човеку могуће и немогуће; али како је без обзира човеку у Богу и кроз Бога могуће много шта, такво што данас још нећеш схватити; али радујте се сутрашњем дану, тада ће се вама свима показати велика светлост. У тој светлости ће се обасјати сви куци вашег срца, па ћете могућност таквих збивања прејасно угледати.

14 А за данас вратите се мирним и захвалним срцем у своје очишћене и добро обасјане колибе, и безбрижно и здраво се одморите ради добробити свог природног живота у имену Господњем, амин."

15 И узвишени Абедам, такође уз то рекав амин, још дода следеће: "Како пређете преко прага својих колиба и нађете их, наиме колибе, обасјане и очишћене сваке неугодности, онда замислите разлику шта је Богу а шта човеку могуће.

16 Па када такво што увидите, онда упоредите своје срце с колибом каква још до малопре беше а каква је сада. Тако ће вам с очију пасти велика засена, и отуд ћете убрзо спознати и опазити ко је све данас саучествовао при стишавању невремена. Амин."

17 Каеам захвали овом узвишеном учењу, па рече: "О ти, чије речи сада као дах пун живота испунише све моје биће, нећеш ли ми дозволити, чим отпратим своје до колибе, која ми већ дуго служи местом одмора, да се одмах поново вратим овамо и да само у твојој близини, која ми је толико пријатна, мада само ван колибе Адамове, проведем ноћ?"

18 И узвишени Абедам му узврати говорећи: "Каеаме, учини како тражи љубав твога срца; а ако имаш пуно поверење и познајеш у себи да је овде више но што твоја колиба хвата, онда положи сву своју бригу до земље и следи за нама сместа у колибу Адамову; има довољно места у њој."

19 И Кенан узврати сав сретан: "О ти дивни! – Како је слатка твоја реч; ко јој се може опирати када је чује.

20 Гле, сва моја брига је већ под мојим ногама на тлу земље. Заиста, да имам сто колиба и хиљаду деце с управо хиљаду жена, онда бих их из љубави према вама, и посебно према теби, ти дивни учитељу, управо тако лако и тако брзо напустио и тебе следио као сада одједном ту једну.

21 Јер гле, Онај кога слушају стихије, и који се стара о целој земљи, Његова света брига сигурно неће заборавити моју сироту колибу; и тако ћу следити тебе, ако хоћеш, теби спокојно до краја света, амин."


164

1 А како још остала четворица не могоше ваљано да схвате шта је Каеам наумио чинити пошто нешто подаље због граје одлазећег кући народа не разумеше пуно узајамног разговора, то приђоше ближе и упиташе га о томе.

2 Каеам им пак узврати говорећи: "О чему ме питате, ту вам одговарам да остајем код оног који нас је спасао; – што исто и ви можете учинити, ако хоћете."

3 А ови други опет упиташе Каеама а шта да се догоди са женом и децом, и још другим стварима?

4 И Каеам им узврати поново: "За то што остаем, већ сам све учинио. / Који данас не даде да се земља распадне / и свезу земље не покида / сигурно ће и до сутра / бринути се о мојој сиротој колиби.

5 Ни ви не требате толико да се плашите / још земља не лежи у рушевинама; / боље следити корак за кораком / једноме из свете средине / него мировати у својој колиби / по навикнутом тромом обичају.

6 Моја колиба мало би ми вредела / да је Један не чува; / шта Он чини, пропушта се / Који нас љуби без сваке мере. / Ако следим Њега из бољег порива, / следите и ви љубави."

7 А други не разумеше шта им Каеам откри, па га упиташе још једном шта хоће казати таквим речима.

8 А он им узврати: Ко се у срцу не разгоре када нађе Оца / тај и тешко спознаје Ко му је живот везао. / Зато вам ваља ићи кући / да мирујете у својим колибама / и за данас да се не трудите / да испитате наше средине. Амин."

9 Убрзо се пак Абедам Узвишени обрати четворици и рече им: "Ко схвата шта не види, и ко разуме шта не чује?

10 Ако слеп или неко са затвореним очима већ ништа не види у по бела дана, како ће тек проћи ноћу? И чије је ухо глуво грому, како ће разумети благи дах љубави?

11 Кажем вам, ко излазеће сунце не препознаје првим погледом, тај има силну ману у оку; и кога не пробуди гласан гром, тај сигурно чврсто спава.

12 Зато пођите и ви мирно и расположено у своје колибе и тамо се добро наспавајте; само не заборавите да се ујутру пробудите у право време, амин."

13 А како четворица чуше речи Абедамове, побојаше се; – и један од њих узврати Абедаму: "Ко си ти да наше срце толико силно задрхта при твом гласу и речима; шта ми имамо с тобом?"

14 "Ко сам? – Ја сам који јесам; а ви са Мном још нисте имали пуно.

15 Да сам Ја од вајкада с вама имао тако мало као што сте ви имали са Мном, заиста, још бисте мало заложили хлеба.

16 Разумите, и идите на ваш одмор, амин."

17 Пошто их тиме Абедам тако кратко намири, то се још обратише Сету и упиташе га како стоји са странцем, јер његове речи звуче врло чудно и изазивају до сада њима сасвим старно дејство у њиховим грудима.

18 А Сет им узврати: "Зар нисте чули шта вам је пре тога рекао странац: Ако слеп или неко са затвореним очима већ не види у по бела дана, како ће проћи ноћу?

19 А унутарње око вашег срца је још надасве слепо, зато не примећујете пресјајно сунце на хоризонту свег живота; зато идите кући, испавајте тамо своју неразумност и дођите ујутру код нас трезвеног духа, амин."

20 Пошто ово четворица видеше да са свим својим питањима не учинише ни најмањег помака, захвалише оцима и одоше удубљени у свакакве мисли према својим колибама, које према садашњем рачунању беху удаљене око пола часа хода према подневу одавде.

21 А путем један упита другог шта држи о странцу међу оцима главног колена.

22 А један међу њима, именом Курамех, одговори им говорећи: "Желите ли чути, можете ли чути и хоћете ли чути? – Али глупави јер глупави; ми смо као што не треба да будемо; мислити без мисли, гледати без светлости; питања без уста немају темеља.

23 Нађох једном шупље дрво и увукох се у његову широку шупљину; ту беше пусто; не видех ништа осим труо, смрдљив трулеж; али живот дрвета не нађох премда беше споља као жив; беше пун лишћа; да ли имаде и плода, то не знам јер такво што не могадох приметити због његове висине.

24 Тако видех негда велику птицу како крстари ваздухом; беше орао; подражавао је гласове мањих птица; птичице узлетеше, уображаваше угледати себи сличног; но како ли уплашено устукнуше када угледаше моћног орла; пој је додуше личио поју птичица, но звучаше моћније и даље одјекиваше дуж језовитих висина; силно ме ухвати страх кад његов глас доспе до мога уха.

25 Једном ноћу чуо сам као моћну хуку олује, но лишће дрвета оста нетакнуто; и мишљах: шта је што хучи, хука у пуном миру?

26 Убрзо умукну, не дође ветар; – моћна хука а без ветра, што су то чудне ствари.

27 И тако видех једном и са високе литице како се од мора одвајају сиве, тешке облачине; дижаху се све више навише до високе литице; хтедох да видим шта је у њима, но убрзо се згрозих, јер што се ближе мркло ваљаху, то мрачније би у дубини; зато утекох, како знате, што пре с литице право до моје колибе, и нађох у њој стари мир.

28 Ако ће даље нечег бити, / време ће магле дићи, / и немојмо себи главе лупати, / не у осичњаке злобно убадати. / Горе су криве, / ми смо глупи; / шта једно другом може рећи / на глупост глупих питања? – / Једино жалити се на сопствену невољу, / такво што лудост мора поднети. / Зато сада хоћу да ћутим, / тихо у моју колибу да се попнем, / тамо у радости тихе наде / да се предам слатком одмору. /

29 Ако ћете даље себе још питати / све док вам јутро каже: / Моји зраци вам објављују: / сви сте још пуни греха, / зашто нећете да мирујете, / него само бескорисне ствари чините? / Гледајте сада да ли ваше очи / за сунце ваљају? /

30 Ипак чините шта хоћете / мој језик вам неће мрчати. / Сутра ће се ваљда наћи / шта сте од ноћи извили.

31 Сунца нећете створити / ако и бленете у ноћ. / Сутра ће се ваљда наћи / шта сте од ноћи извили, амин."

32 И по тим речима напусти их Курамех и пожури у своју колибу на починак, док се остала тројица спустише на земљу и одагнаше сан свакаквим питањима.

33 Како пак Курамех ступи у своју колибу и нађе своју жену и своју децу сасвим у чуду што унутрашњост колибе беше толико обасјана, тада се сети речи странца, и поче да унилази у себе и спозна мало-помало све више да странац није странац, него неко који је свугде код куће.

34 И тако поче да Га слави, и слављаше Га све докле му нужни сан не укочи језик жедан славе.


165

1 Истовремено са четворицом споменутих доспеше и седморица у колибу Адамову и нађоше тамо расположене петорицу код матере Еве.

2 У колибу тако доспев, ступи Абедам одмах до петорице и рече петорици: "Реците ми сада шта сте нашли за време докле смо били отсутни и како вас је образовала Моја реч; обнови ли вас, или остари? – Такво што објавите Ми сада из својих срца."

3 И Енос, као први, изјави о себи следеће: "Угледах у себи светлост; беше јака и светљаше силно; хтедох знати откуд дође, и гле, светлост се угаси, и ја више не видех дроб у свом телу.

4 У том упитах своје срце куда се сакри светлост. А срце оста немо, и ја га упитах други и трећи пут, и опет и опет оста немо, и остало је немо до сада.

5 Гле, то је све што нађох; немо уобличење мога срца је све и угашена светлост приде."

6 И Абедам му узврати: "Да си место истраживања љубио Оног који те је вечно већ љубио, онда твоје срце не би онемело, него би имао светлости и речи у њему; међутим ти хтеде знати само; а гле, знање је за живот оно што је за светлост пара трулежи; – том паром си угасио живот и с њим и његову светлост у срцу; зато помрачи у теби и онеме твоје срце.

7 Тако ће још многи проћи на земљи; – а који буде сличан теби, код тога ће бити тешко поново стећи живот и његову светлост.

8 А ако хоћеш живети, остави своје знањствено истраживање, и испуни место тога своје срце љубављу, тако ћеш с поновним стицањем живота придобити и светлости у правој мери.

9 А ако би сви људи сакупили своје знање, зар би тиме спознали Бога само за длаку ближе?

10 А која је разлика између оног који изучава законе и оног који их се придржава?

11 Зар изучаватељ није убијен збрком закона, а придржаватељ закона управо законима жив?

12 Ти ми хоћеш рећи: А зар се закон најпре не мора узети к знању пре но што је могуће придржавати се њега? –

13 Ја ти кажем да једним делом имаш право, међутим, да бих те довео на праву светлост, хоћу да ти обзнаним једно поређење, и ти сам да послужиш њему па да просудиш.

14 Гле, ако би имао двојицу слугу, који ти служе; један, ако би му наложио неки посао, знањстевено би разбијао главу о твоју изговорену заповест и целог дана само би истраживао шта све значи твоја заповест и чега скривеног садржи.

15 А други неће много да размишља о томе, него иде и из љубави према теби одмах извршава у делу твоју вољу.

16 Реци ми, којег од двојице слугу ћеш задржати и посветити га у многе своје тајне и жеље свога срца?

17 Знањственог расправитеља твоје воље сигурно нећеш, него оног који свагда врши твоју вољу.

18 Мислиш ли да је код Бога другачије? – О није, кажем ти, него баш тако је и код Бога, који такође не цени истраживача, него само свагда љубазног, добродетељног духа.

19 Тако и ти чини па ћеш живети и у једној минути више сазнати од великог Господа и Оца него својом знатижељом кроз хиљаде година.

20 Ово захвати у своје срце и чини за тим, амин."

21 Даље рече Абедам Кенану: "Покажи ми и ти своје срце; шта си нашао?"

22 И Кенан узврати: "Заиста, ни ја нисам прошао много боље од оца Еноса; и пред мојим очима прелетоше ствари које изгледаше као силно светлеће муње; међутим не могох их пратити, пребрзо западоше за удаљеним хоризонтом и убрзо покри мркла ноћ земаљску лопту. Морао сам потом са великом зебњом да опазим колико су недовољне људске силе; и колико ужасно споре да сустигну пролазећу светлост.

23 А питати моје срце значи питати камен; – шта ли је у њему скривено, ко може знати? Мени не одговара.

24 Био сам итекако присутан када нас је Емануел Ава благословио, међутим Његов благослов мора да је код мене прошао преко као моја раније угледана светлост не дотакнувши код мене више осим очију."

25 И Абедам му узврати: "Како си ти прошао, тако ће негда, и то врло дуго, проћи веома многи, пошто ће и њих у световној мудрости снаћи смрт; њихова срца ће постати каменом; лакомство ће бити последица, а он ће собом довести завист, шкртост, убиство; и шкртог ће називати јунаком врлине у стално себичној штедљивости; тада ће велико сиромаштво бити последица многих и смрт још више њих.

26 А ако хоћеш живети, учини како сам саветовао Еносу, амин."

27 И даље Абедам упита Махалалела: "Шта ти нађе у себи, обзнани Ми?"

28 И Махалалел узврати: "Заиста, прођох још горе од својих отаца; они барем угледаше светлости, а ја ништа осим свугде ноћи, јест, ништа осим хладне ноћи.

29 Ја сам сасвим пуст и празан. Где год себе куцнух, звучаше шупље и празно. И погледав навише ка небу, приметих да је од руде и не пропусти ни зрак најмање наде за светлији живот.

30 Оплаках велику сиротињу свога сопственога срца, но и сузе прогута врући песак моје пустиње; и сада више ни не могу плакати и сасвим сам налик камену.

31 Гле, такво што сам нашао, и налазим још увек осим малог олакшања које сада осећам у твојој близини."

32 И Абедам му узврати: "Како сада пролазиш, тако ће негда у најзадње време проћи веома многи.

33 А ти си сретан што препознајеш велику невољу у себи, јер такво спознање је такође велика светлост; а они своју смрт неће препознати; као мртво стабло које је одстајало у шуми њихов унутарњи црв ће их изглодати, и неће приметити оног који их глође за вечно уништен прах.

34 Руде ће копати из планина толико да ће правити коване путеве; али преко тих чврстих и правих путева ће мало њих, јест одвећ мало ходити који ће хтети да буду као ти сада. А ако и устане неки живи из многих хиљада, тај ће штавише оно кратко време тешко поднети међу мртвима.

35 А који буду као ти сада, ти ће живе препознати само онолико колико Ме ти сада препознајеш; – и тада многе речи живота неће узмоћи над њима колико сада једна над тобом.

36 Из тројице пак јеси ти сретнији у свој светлостној сиротињи јер теби ће брзо доћи добра вест.

37 Поступи пак и ти како сам посаветовао Еносу, тако ћеш живети и имати светлости у обиљу, амин."


166

1 И даље упита Абедам Јареда: "Јареде, хоћеш ли Ми и ти обзнанити шта си засад нашао у себи попут отаца докле смо били одсутни?

2 И Јаред одговори: "Гле, знадох да ће се мало или ништа наћи; зато ни ништа не тражих, него пре и после овог претрпљеног страха од невремена почастих се свашта маштајући; тако маштах одвећ пријатно стање да је Асмахаел остао и да је код Мене становао. – О колико блажен бих тада био.

3 Опет маштах да је потом као Емануел Ава остао код нас само барем до ове олује; колико бисмо сви тада ликовали Њему!

4 Опет маштах да нам је Емануел Ава можда ову олују хотимице послао како би Сам проверио нашу љубав и наше поверење према Њему нас ради. И опет маштах: ко зна можда је баш у тој олуји међу нама Емануел, и чак у самој олуји?

5 И тако маштах једно за другим; светлости, додуше, нигде ми не хте постати, међутим, лакше ми би и присније око срца.

6 Јер премишљах: Ако о Ономе кога је моје срце толико жарко љубећи обузело само смем да маштам као што млади просилац машта о својој новоизабраној невести, онда је то већ ионако велика милост, које нисам ни најмање достојан.

7 И гле, тако створих себи блаженство за блаженством; и сањарио сам себе с једног пресретног стања у друго; а и то је све што сам нашао; а шта сам друго и требао тражити и наћи осим само оно што ми је дао Љубљени моје љубави, и још додајем да заиста ни не желим ништа друго тражити ни наћи; – а и чврсто верујем да ме Емануел тим наласком, које ме свагда одвећ усрећује, када по Његовом учењу морам напустити ову земљу, негда неће погледати немилостиво.

8 А зато увек хоћу да се радујем своме Богу, своме Емануелу, своме прељубазноме Ави.

9 Гле дакле драги, страни човече, како рекох, такво што је мој непролазни налазак."

10 А Абедам држаше при тој Јаредовој исповести руку пред очима и сакри сузу пред њим. Тек после дуже станке склони руку са Својих очију и коначно рече Јареду:

11 "Јареде, устани и дођи Мени, јер од сада ти више неће бити потребно да машташ о Емануелу, који ти је толико драг и којег си свагда љубио, због чега већ и Асмахаел себе одреди преко уста отаца да станује у твојој колиби; јест, нећеш више маштати о Њему, него ћеш Га имати свагда живо под кровом своје куће.

12 Јареде, дођи овамо и не зазири, јер гле, твој Емануел, твој Ава, твој Отац испружа овде Своје руке према теби.

13 Гле, градићу небо; треба да буде највише међу свим небесима; – али у њега неће бити пуштен нико који Ми не буде дошао у сусрет с наласком којим си ми ти свагда испотиха долазио у сусрет као сада.

14 О Мој Јареде! Погледај Хеноха, Матусалаха и Ламеха; ви сви станујете под једним кровом; љубав није дала да се одвојите, и тако ни Мене од вас; и тако хоћу и да останем код вас и свих ваших потомака; а по томе ће се све до краја свих времена ваљано препознавати потомци твоје лозе што ћу код њих свагда увраћати.

15 Гледајте сви ви, таква је права љубав, тихо трпељива и ништа тражећа осим једино предмет којег срце љуби; и нађе ли Га срце, онда је сретно и пресретно ако и нема љубљеног пред очима али тим више у срцу.

16 А када љубљени види тиху, трпељиву чежњу љубећег да је пун понизности и једва се усуђује да погледа навише према љубљеноме, – заиста, тај је чија је љубав једнака љубави Онога Којега љуби, и Који га је већ љубио пре него што беше.

17 Ко дакле буде чинио како сам саветовао Еносу, тај ће живети, али пребивати ћу са само у Јаредовим кућама, амин."

18 И коначно се Абедам још обрати Матусалаху и упита и њега говорећи: "Матусалаше, сада знаш Ко с тобом говори, али због тога не треба да зазиреш да ми такође покажеш твој налазак; и тако учини ако хоћеш.

19 И Матусалах, захваћен сувише великим страхопоштовањем, рече коначно дрхтећим гласом: "О Господе и Оче, који прозиреш сва срца и провераваш сву нашу дроб, – откуд ме питаш, мене ништа пред Тобом?

20 Гле, ја себе не знам, а Ти ме знаш скроз-наскроз; ако бих сада што рекао пред тобом, колико лако би се могло десити да мени невичном пређе неистина преко усана.

21 Како бих онда стајао пред Тобом, свети Оче? – Зато ме суди како си ме нашао, али остани ми милостив и милосрдан."

22 И Абедам му узврати: "Матусалаше, шта си рекао, то си и нашао; твој налазак стоји пред тобом. Кажем ти: Ти такође станујеш у колиби Јаредовој, и у њој станујеш дакле са Мном под једним кровом.

23 Тако да сви траже; под тим кровом да сви станују. – Који тако буду тражили, такође ће наћи попут тебе.

24 А што Ме назва и судијом, зато да живиш најдуже на земљи; јер гле, Ја сам, истина, судија створењима свима, међутим, деца да не називају Оца судијом. А убудуће ће се судити свима онима који Оца зову судијом. Дуги земаљски живот нека ти према томе буде мали дар од судије како би имао довољно времена да свога судију опет признаш Оцем, амин."

25 А сада децо, поноћ није више далеко; вашем телу је потребан одмор, зато хајде да се дамо на починак.

26 А теби, љубљени Мој Јареде, слободан је избор да ли ћеш остати овде код Мене, или ћу с тобом да пођем у твоју колибу и останем код тебе."

27 И Јаред узврати: "О Оче, драги Оче, сада као и свагда да буде Твоја света воља.

28 Код Тебе је свугде добро бити, и моја колиба је свугде где си ти; но кроз мене нико да не буде ускраћен. Твоја света воља, амин."

29 И Абедам му узврати: "Јест, право си говорио; тако остани код Мене, амин."

30 И тако се сви дадоше на починак са срцем испуњеним захвалношћу и љубави.

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: