Бодин/18
| ←Четврти призор | Бодин Писац: Јован Суботић ПЕТИ ПРИЗОР |
Шести призор→ |
ПЕТИ ПРИЗОР
Јакинта, Ђорђе дођу с лева.
Јакинта тужна хода и таре сузе.
ЂОРЂЕ:
Што све плачеш, мила моја мајко
Кад дођемо у Скадар овамо!
У Папратин много си ми лепша,
Тамо ми се кадкад и насмешиш;
А ОВДЕ је много веселије
Него тамо. У краљевском двору
Све је сјајно к’о да је од злата;
Свуда само меку виднш свилу
Скупи гримиз и богате саге!
Пак одело како им је лепо!!
Јеси л’ само видила госпође
У какво су рухо обучене
Немо’ш га се доста нагледати.
Што се и ти лепо не обучеш
Па би била од свију иајлепша.
ЈАКИНТА:
Твоји млади јошт не знаду дани
Да нас и рај разтужити може
Кад нас ссети на сласт изгубљену.
(Плаче.)
ЂОРЂЕ:
Немој ллакат’, мила моја мајко!
Веруј да би радо дао главу
Да ми само никада не плачеш;
Та од тебе боље мајке нема.
ЈАКИНТА (зајеца грозно пак онда пригрли
дете топло):
Сине мили, моје једно добро
Сласти моја и моја утехо
Мој животе и цено живота
Моја рано и рани мелеме
Како ће ти да не плаче мајка?
Ова дивна краљевска палата
И све злато које у њој видиш
И сва њена слава и красота
Баштина је твога родитеља
Мога друга нашег господара
Па сад други у њој се весели
А твој отац у тамници тужи!
ЂОРЂЕ:
Па ко оте све то отцу моме?
Кажи ми га па ћу га изсећи
Само док ми ојача десница.
ЈАКИНТА:
Оте му га битка изгубљена
А неда му самољубље клето!
Код две круне царске и краљевске
Бедни Бодин ни једне не носи!
ЂОРЂЕ:
Је л’ далеко отчина тамница?
ЈАКИНТА:
Незнам тужна ни места где труне.
ЂОРЂЕ:
Знаш што мати? Идем одмах краљу
Пак ћу њега молит’ на колени
Нек’ ми вади отца из тамнице!
(Пође.)
ЈАКИНТА (заустављајући га):
У залуд ћеш пред њиме клечати:
Обрећи ће ал’ учинит’ неће!
ЂОРЂЕ:
Зашто неће? Мора учинити:
Та зар није он стриц отцу моме?
ЈАКИНТА:
Ти си дете па то не разумеш!
ЂОРЂЕ:
Да л’ не може?
ЈАКИНТА:
Може али неће!
ЂОРЂЕ (мрзко):
Хајдмо кући, ходимо одавде!
Сад ми се овде ништа не допада...
То стриц није него непријатељ.
О, да могу како ми се хоће,
Вако бих му главу одкинуо.
(Стане по цвећу ударати шибицом коју је у
руци имао.)
ЈАКИНТА (тиша га):
Умири се моје дете драго!
Немој кварит’ тога лепог цвећа.
И за нас ће час срећнији доћи
Само слушај што ти мајка каже.
ЂОРЂЕ:
Да он мога отца не избави!
Та сву ћу му кућу порушити!
(Стане већма цвећс кварити.)
БАШТОВАН (из далека са стране):
Хе, дијете, шта ти тамо радиш?
Не три цвећа: то није слободно.
ЂОРЂЕ:
Ваљда ћеш ми и ти заповедат'!
У проклетој овој кућетини
Хоће свако да ми заповеда.
(Гази цвеће.)
|