Бодин/17
| ←Трећи призор | Бодин Писац: Јован Суботић ЧЕТВРТИ ПРИЗОР |
Пети призор→ |
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Удобић и Руслан дође с лева.
РУСЛАН (љутит):
Па зашт’ мени неби Рашку дао
Од младости верном пријатељу!
Ја умирих светину беснећу
А он земљу другому остави
На срамоту мени и мојима.
УДОБИЋ:
Зашто? зашто ? — Зашто претерује.
Хоће да је за живота светац;
А то нит ’ је кад у свету било
Нит ће њему за руком изпасти.
РУСЛАН:
Тек од себе људе удаљује
Који су му прави пријатељи!
УДОБИЋ:
Само да му когод не погине!
Да му нико у земљи не плаче!
Да се ником ништа не оштети!
То је лепо ал’ се људма неће!
Свакн жели напред корачати,
Свакому се већим бити хоће;
А без рата нема уздизања,
Без промене нема места празна.
Кажи ко се чему од њега нада?
Ко узрока има чувати га?
Да ли ће се колико иас наћи
Који би се уз њега држали
Кад би когод на њега пошао
И нов нзглед људма отворио?
Свету само снага господари,
И корист га за опасност веже:
А благост се брзо заборавља,
Правда сама награду одбнја!
С тог се тако и плашим Бодина.
Ако овај на краља устане
Сав ће свијет уз њега пристати.
РУСЛАН:
Хоће Бог ме, и имаће право.
Није вредно уз њега стојати.
УДОБИЋ:
Зато ћу му опет говорити
Да промене начин поступања.
Нека теби Рашку земњу даде
А Вукану кршну Подгорицу,
Нека Босну Степану поврати,
Све одтера што му није верно
И што само да хљеб гњете живи
А посмешта што гинут’ не мари
И што корист врелом крвцом плаћа.
РУСЛАН:
Никад ништа, тај се не промени.
Него гледај да Бодин не дође.
Ако дође сви смо изгубљени.
УДОБИЋ:
Хајде са мном!
РУСЛАН:
Не идем никуда.
Мрзко ми је празну млатит’ сламу.
УДОБИЋ:
А где ћу те наћи?
РУСЛАН:
Ту у башти!
Лакше ми је кад никог не видим.
УДОБИЋ (оде на десно):
РУСЛАН (оде на десно другим путем од куда бнјаху дошли.)
|