Bodin/18
| ←Četvrti prizor | Bodin Pisac: Jovan Subotić PETI PRIZOR |
Šesti prizor→ |
PETI PRIZOR
Jakinta, Đorđe dođu s leva.
Jakinta tužna hoda i tare suze.
ĐORĐE:
Što sve plačeš, mila moja majko
Kad dođemo u Skadar ovamo!
U Papratin mnogo si mi lepša,
Tamo mi se kadkad i nasmešiš;
A OVDE je mnogo veselije
Nego tamo. U kraljevskom dvoru
Sve je sjajno k’o da je od zlata;
Svuda samo meku vidnš svilu
Skupi grimiz i bogate sage!
Pak odelo kako im je lepo!!
Jesi l’ samo vidila gospođe
U kakvo su ruho obučene
Nemo’š ga se dosta nagledati.
Što se i ti lepo ne obučeš
Pa bi bila od sviju iajlepša.
JAKINTA:
Tvoji mladi jošt ne znadu dani
Da nas i raj raztužiti može
Kad nas sseti na slast izgubljenu.
(Plače.)
ĐORĐE:
Nemoj llakat’, mila moja majko!
Veruj da bi rado dao glavu
Da mi samo nikada ne plačeš;
Ta od tebe bolje majke nema.
JAKINTA (zajeca grozno pak onda prigrli
dete toplo):
Sine mili, moje jedno dobro
Slasti moja i moja uteho
Moj živote i ceno života
Moja rano i rani meleme
Kako će ti da ne plače majka?
Ova divna kraljevska palata
I sve zlato koje u njoj vidiš
I sva njena slava i krasota
Baština je tvoga roditelja
Moga druga našeg gospodara
Pa sad drugi u njoj se veseli
A tvoj otac u tamnici tuži!
ĐORĐE:
Pa ko ote sve to otcu mome?
Kaži mi ga pa ću ga izseći
Samo dok mi ojača desnica.
JAKINTA:
Ote mu ga bitka izgubljena
A neda mu samoljublje kleto!
Kod dve krune carske i kraljevske
Bedni Bodin ni jedne ne nosi!
ĐORĐE:
Je l’ daleko otčina tamnica?
JAKINTA:
Neznam tužna ni mesta gde trune.
ĐORĐE:
Znaš što mati? Idem odmah kralju
Pak ću njega molit’ na koleni
Nek’ mi vadi otca iz tamnice!
(Pođe.)
JAKINTA (zaustavljajući ga):
U zalud ćeš pred njime klečati:
Obreći će al’ učinit’ neće!
ĐORĐE:
Zašto neće? Mora učiniti:
Ta zar nije on stric otcu mome?
JAKINTA:
Ti si dete pa to ne razumeš!
ĐORĐE:
Da l’ ne može?
JAKINTA:
Može ali neće!
ĐORĐE (mrzko):
Hajdmo kući, hodimo odavde!
Sad mi se ovde ništa ne dopada...
To stric nije nego neprijatelj.
O, da mogu kako mi se hoće,
Vako bih mu glavu odkinuo.
(Stane po cveću udarati šibicom koju je u
ruci imao.)
JAKINTA (tiša ga):
Umiri se moje dete drago!
Nemoj kvarit’ toga lepog cveća.
I za nas će čas srećniji doći
Samo slušaj što ti majka kaže.
ĐORĐE:
Da on moga otca ne izbavi!
Ta svu ću mu kuću porušiti!
(Stane većma cvećs kvariti.)
BAŠTOVAN (iz daleka sa strane):
He, dijete, šta ti tamo radiš?
Ne tri cveća: to nije slobodno.
ĐORĐE:
Valjda ćeš mi i ti zapovedat'!
U prokletoj ovoj kućetini
Hoće svako da mi zapoveda.
(Gazi cveće.)
|