Библија (Бакотић) : Судије
| ←Исус Навин | БИБЛИЈА Писац: Лујо Бакотић |
Рута→ |
Глава 1.[уреди]
1 По смрти Исусовој упиташе синови Израиљеви Господа говорећи: Ко ће од нас ићи први на Хананеје да их нападнемо?
2 Господ одговори: Ићи ће Јуда, ето предао сам земљу у руке његове.
3 И Јуда рече Симеону, брату своме: Хајде са мном на део који је мени допао, да нападнемо на Хананеје; па ћу ја ићи с тобом на део који је теби допао. И Симеон пође с њим.
4 Јуда се крену, и Господ им даде у руке Хананеје и Ферезеје, и они потукоше у Везеку десет хиљада људи.
5 У Везеку нађоше Адони-Везека; ударише на њега, и побише Хананеје и Ферезеје.
6 Адони-Везек побеже, али га они потераше, ухватише га и одсекоше му палце од руку и од ногу.
7 Адони-Везек рече: Седамдесет краљева одсечених палаца од руку и од ногу беху под мојим столом. Бог ми враћа за оно што сам учинио. Одведоше га у Јерусалим и он онде умре.
8 Синови Јудини ударише на Јерусалим и узеше га, ударише га оштрицом мача и запалише град.
9 Синови Јудини сиђоше затим да нападну Хананеје који наставаху у гори, на југу и у равници.
10 Јуда се крену на Хананеје који наставаху у Хеврону, који се пре називаше Киријат-Арва, и потуче Сесаја, Ахимана и Талмаја.
11 Одатле се крену на Давиране. Давир се пре називаше Киријат-Сефер.
12 Халев рече: Ко нападне и узме Киријат-Сефер, даћу му своју кћер Аксу за жену.
13 Узе га Готонило, син Кенезов, млађи брат Халевов; и Халев му даде своју кћер Аксу за жену.
14 Кад она уће код Готонила, наговори га да иште од оца њезина поља. Она се скине с магарца, и Халев јој рече: Што ти је?
15 Она му одговори: Дај ми дар, јер си ти мени дао земљу на југу; дај ми сад и изворе воде. И Халев јој даде изворе горње и изворе доње.
16 Синови Кенејца, таста Мојсијева, изиђоше из града палми са синовима Јудиним у пустињу Јудину јужно од Арада, и пођоше да се настане усред народа.
17 Јуда се крену са Симеоном, братом својим, и они побише Хананеје који наставаху у Сефату, они раскопаше град који се прозва Орма.
18 Јуда узе и Газу са земљом њезином, Аскалон са земљом његовом и Акарон са земљом његовом.
19 Господ би с Јудом, и Јуда освоји гору, али није могао изагнати становнике долине, јер имаху гвоздена кола.
20 Халеву се даде Хеврон, као што беше заловедио Мојсије, и он изагна оданде три сина Енакова.
21 Синови Венијаминови не изагнаше Јевусеје који наставаху у Јерусалиму, и Јевусеји осташе и до данас у Јерусалиму са синовима Венијаминовим.
22 Синови Јосифови се кренуше и на Ветиљ и Господ би с њима.
23 Синови Јосифови уходише Ветиљ, који се пре зваше Луз.
24 Уходе видеше човеха који иђаше из града и рекоше му: Покажи нам куда ћемо ући у град и учинићемо ти милост.
25 Он им показа куда ће да уђу у град. И они ударише град оштрицом мача, али пустише оног човека са свом породицом његовом.
26 Тај човек отиде у земљу Хетејску, и онде сазида град и прозва га Луз; и то му је име и данас.
27 Манасија не изагна становнике Вет-Сана и градова његових, ни Танаха и градова његових, ни Дора и градова његових, ни Ивлеама и градова његових, ни Мегида и градова његових; и Хананеји осташе у земљи.
28 Кад Израиљ поста јачи удари на Хананеје данак, али их не изагна.
29 Јефрем не изагна Хананеје настањене у Гезеру, и Хананеји осташе с њим у Гезеру.
30 Завулон не изагна становнике Китрона, ни становнике Налола, и Хананеји осташе с њим, али му плаћаху данак.
31 Асир не изагна становнике Акона, ни становнике Сидона, ни Алава, ни Ахазива, ни Хелве, ни Афика ни Реова,
32 и Асировци осташе међу Хананејима, становницима оне земље, јер их они не изагнаше.
33 Нефталим не изагна становнике Вет-Семеса, ни становнике Вет-Аната, и он оста међу Хананејима, становницима оне земље; и становницима Вет-Семеса и Вет-Аната би наметнуто плаћање данка.
34 Амореји потераше у гору синове Данове и не даваху им да силазе у долину.
35 Амореји хтедоше остати у гори Ересу, у Ајалону и у Салвиму, али их рука дома Јосифова притиште и њима би наметнуто плаћање данка.
36 Земља Амореја простираше се од горе Акравимске, од Селе па на више.
Глава 2.[уреди]
1 Гласник Господњи дође од Галгала у Воким, и рече: Извео сам вас из Египта и довео вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим да ћу је вама дати. Ја сам рекао: Нећу никад раскинути савез свој с вама;
2 и ви нећете примати савеза са становницима те земље и ви ћете раскопати олтаре њихове. Али ви не послушасте гласа мога: Зашто сте то учинили?
3 Ја сам тада рекао: Нећу их одагнати испред вас, него ће они бити поред вас, и богови ће вам њихови бити замка.
4 Кад гласник Господњи изговори ове речи синовима Израиљевим, народ подиже глас свој и плака.
5 И прозваше оно место Воким[1], и онде принесоше жртве Господу.
б Исус распусти народ и синови Израиљеви разиђоше се сваки на своје наслеђе, да узму земљу у посед,
7 Народ служи Господу свега века Исусова и свега века старешина који надживеше Исуса, и који беху видели велика дела што Господ учини Израиљу.
8 Исус, син Навинов слуга Господњи, умре кад му беше сто и десет година.
9 Сахранише га у земљи наслеђа његова, у Тамнат-Аресу, у гори Јефремовој, северно од горе Гаса.
10 Сав се тај нараштај прибра к оцима својим, и наста други нараштај који не познаваше Господа, ни дела која он беше учинио Израиљу.
11 Синови Израиљеви чинише оно што се не допада Господу, и служише Валима.
12 0ни оставише Господа, Бога отаца својих, који их изведе из земље египатске, и пођоше за другим боговима између богова народа који бејаху около њих, и клањаше им се, и раздражише Господа.
13 Оставише Господа и служише Валу и Астаротама.
14 Гнев се Господњи распали на Израиља, и он их преда у руке људима који их плењаху, предаде их у руке непријатељима њиховим около њих, и они не могаху више одолети непријатељима својим.
15 Куд год иђаху рука Господња бејаше против њих да им учини зло, као што беше рекао Господ, као што им се беше заклео Господ. И они бејаху у великој невољи.
16 Господ им подиже судије, да их избављају из руку оиих што их плењаху.
17 Али ни судије своје не слушаше, него се разблудише с другим боговима и клањаше им се. Брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови, и не слушаху као они заповести Господње.
18 Кад им Господ подиже судије, Господ бејаше са судијом, и он их избављаше из руку непријатеља њихових свега века судијина; јер се Господ сажали на њихове вапаје против оних који их мучаху и угњетаваху.
19 Али чим умираше судија, они се опет квараху и биваху гори од отаца својих, идући за другим боговима, служећи им и клањајући им се; не остављаху се опаких дела и путева својих.
20 Тад се гнев Господњи распали на Израиља и он рече: Кад је тај народ прекршио савез мој, који сам ја прописао оцима њиховим, и не послушаше гласа мога,
21 нећу више гонити испред њих ни једнога народа које остави Исус кад умре.
22 Тако ћу ја њима ставити Израиља на кушњу, да видим хоће ли се држати пута Господњега, ходећи по њему, као што су се држали оци њихови, или неће.
23 И Господ остави на миру те народе које не беше предао Исусу у руке, и не пожури да их истера.
Глава 3.[уреди]
1 Ово су народи које остави Господ да окуша њима Израиља, све оне који не знадијаху за све ратове Хананске,
2 да би бар потомство синова Израиљевих знало и разумело шта је рат, бар они који то пре нису знали.
3 Ти народи беху: пет кнежевина Филистејских, сви Хананеји, Сидонци и Јевеји који наставаху на гори Ливану, од горе Вал-Ермона до Емата.
4 Ти народи осташе да се њима окуша Израиљ, да се види хоће ли слушати заповести Господње које је он прописао оцима њиховим преко Мојсија.
5 Синови Израиљеви становаху усред Хананеја, Хетеја, Амореја, Ферезеја, Јевеја и Јевусеја.
6 Они се жениху са кћерима њиховим и удаваху кћери своје за синове њихове и служаху боговима њиховим.
7 Синови Израиљеви чињаху оно што се не допада Господу, они заборавише Господа, Бога свога, и служише Валима и идолима.
8 Гнев Господњи распали се на Израиља, и он их даде у руке Хусан-Рисатајиму краљу, Месопотамском; и синови Израиљеви служише осам година Хусан-Рисатајиму.
9 Синови Израиљеви завапише ка Господу и Господ подиже синовима Израиљевим избавитеља, који их избави, Готонила, сина Кенезова, млађег брата Халевова.
10 Дух Господњи би на њему. Он поста судија у Израиљу, и крену у рат, и Господ му предаде у руке Хусан-Рисатајима, краља Месопотамскога, и рука њсгова би јака над Хусан-Рисатајимом.
11 Земља би у миру четрдесет година. Затим Готонило, син Кенезов, умре.
12 Синови Израиљеви чинише опет оно што се не допада Господу, и Господ укрепи Еглона краља Моавскога, на Израиља, јер они чињаху оно што се не допада Господу.
13 Еглон скупи к себи синове Амонове и Амаличане и крену. Он потуче Израиља, и они освојише град палми.
14 Синови Израиљеви служише осамнаест година Еглону, краљу Моавскоме.
15 Синови Израиљеви завапише ка Господу и Господ им подиже избавитеља Аода, сина Гире, сина Венијаминова, човека који бејаше левак. Синови Израиљеви послаше по њему дар Еглону, краљу Моавскоме.
16 Аод начини себи мач на обе стране оштар, од лакта у дужину, и припаса га уз десно бедро под хаљине своје.
17 Он однесе дар Еглону, краљу Моавскоме. Еглон беше човек много дебео.
18 Кад предаде дар, отпусти људе који га бејаху носили.
19 Затим се он сам врати од камених мајдана код Галгала и рече: Имам, краљу, једну тајну да ти кажем. Краљ рече: Мирно! И сви који стајаху пред њим отидоше од њега.
20 Аод приступи к њему, који сеђаше сам у својој летњој соби, и рече: Имам реч Божју за те. Еглон уста са свог седишта.
21 Тада Аод потеже левом руком својом, узе мач од десне бедрице и сатера му га у трбух.
22 И балчак уђе за мачем, и сало се склопи за мачем јер он не извуче из трбуха мач који, изиђе Еглону с друге стране.
23 Затим Аод изиђе из собе и затвори и закључа врата за собом.
24 Кад он отиде, дођоше слуге, и погледаше, а врата од собе бејаху закључана. Они рекоше: Сигурно покрива ноге у летњој соби.
25 Чекаше дуго и како он не отвараше врата од собе, узеше кључ и отворише, и гле, господар им лежаше на земљи мртав.
26 Док они бејаху у забуни, Аод побеже и прође камене мајдане, и склони се у Сеират.
27 Чим ту дође затруби у трубу у гори Јефремовој. Синови Израиљеви сиђоше с њим с горе, а он иђаше први.
28 Он им рече: Хајдете за мном, јер вам Господ предаде у руке непријатеље ваше Моавце. Они сиђоше за њим, и узеше Моавцима бродове Јорданске према Моаву, и не дадоше никоме прећи.
29 У томе потукоше око десет хиљада Моаваца, све јаке и храбре, и ни један не утече.
30 Тог дана потпаде Моав под руку Израиљеву. И земља би у миру осамдесет година.
31 После њега дође Самегар, син Анатов. Он потуче шест стотина Филистеја останом волујским. И он би један од избавитеља Израиља.
Глава 4.[уреди]
1 По смрти Аодовој синови Израиљеви чинише опет оно што се не допада Господу,
2 и Господ их даде у руке Јавину, краљу Хананском, који владаше у Асору. Војвода војске његове бејаше Сисара, и он становаше у Аросету незнабожачком.
3 Синови Израиљеви завапише ка Господу, јер он имаше девет стотина гвоздених кола, и тешко мучаше синове Израиљеве двадесет година.
4 У то време бејаше судија у Израиљу Девора, пророчица, жена Лафидотова.
5 Деворино седиште бејаше код палми, између Раме и Ветиља, у гори Јефремовој. К њој долажаху синови Израиљеви на суд.
6 Она позва Варака, сина Авинејемова из Кадеса Нефталимова, и рече му: Није ли то заповест Господа, Бога Израиљева? Иди на гору Тавор, скупи народ, и узми са собом десет хиљада људи између синова Нефталимових и синова Завулонових;
7 ја ћу привући к теби на поток Кисон Сисара, војводу Јавиновог, кола његова и војску његову и предаћу га теби у руке.
8 Варак јој рече: Ако ћеш ти ићи са мном ићи ћу, али ако не пођеш са мном нећу ићи.
9 Она одговори: Ја ћу ићи с тобом, али нећеш имати славе на путу којим ћеш ићи, јер ће једној жени Господ предати Сисару у руке. И Девора уста и отиде с Вараком у Кедес.
10 Варак сазва синове Завулонове и Нефталимове у Кедес и поведе за собом десет хиљада људи, и Девора крену с њим.
11 Евер, Кенејин, беше се одвојио од Кенеја, од синова Овава, таста Мојсијева, и он беше разапео свој шатор код храстова Занајимских, код Кедеса.
12 Јави се Сисари да је Варак, син Авинејемов, изишао на гору Тавор.
13 И Сисара скупи сва кола своја, девет стотина кола гвоздених, и сав народ који беше с њим од Аросета незнабожачког до потока Кисона.
14 Тада Девора рече Вараку: Устани, јер је ово дан у који ти Господ даје Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора на челу десет хиљада људи.
15 Господ порази Сисару и сва кола његова пред Вараком и сву војску његову оштрицом мача. Сисара сиђе с кола својих и побеже пешице.
16 Варак потера кола и војску до Аросета незнабожачког, и сва војска Сисарина паде под оштрицом мача, а да не оста ни један.
17 Сисара сиђе с кола и утече пешице до шатора Јаиље жене Евера Кенејина; јер постојаше мир међу Јавином краљем Асорским и домом Евера Кенејина.
18 Јаиља пође на сусрет Сисари и рече му: Склони се, господару, склони се код мене, не бој се. И он се склони код ње у шатор, и она га сакри под један покривач.
19 Он јој рече: Дај ми мало воде да се напијем, јер сам жедан. Она отвори мех млека и напоји га, па га покри.
20 Он јој још рече: Стој на вратима од шатора, и ако ко дође и запита те и рече: Има ли ко ту?, реци: Нема.
21 Јаиља, жена Еверова, узе колац од шатора, узе маљ у руку, приближи се полако к њему, и сатера му кроз слепе очи колац који се забоде у земљу. Он спаваше тврдо, уморан, и умре.
22 Како Варак тераше Сисару, Јаиља му изиђе на сусрет и рече му: Дођи да ти покажем човека кога тражиш. Он уђе к њој, и гле, Сисара лежаше мртав, а колац му беше у слепим очима.
23 Тог дана покори Бог Јавина, краља Хананскога, пред синовима Израиљевим.
24 И рука синова Израиљевих поста све тежа над Јавином, краљем Хананским, докле не истребише Јавина, краља Хананскога.
Глава 5.[уреди]
1 У тај дан пева Девора са Вараком сином Авинејемовим ову песму:
2 Војводе доби народ Израиљски, и народ би вољан да се бори! Благосиљајте Господа!
3 Чујте краљеви! Слушајте кнезови! Певаћу, да, певаћу Господу, певаћу Господу, Богу Израиљеву!
4 Господе, када ти изиђе из Сира, и пољу се Едомском приближи, затресе се земља и растопи небо; растопише се облаци и пљуском запљушташе.
5 Брда се пред Господом уздрмаше; и тај Синај пред Господом, Богом Израиљевим!
6 За времена Самегара, сина Анатова, за времена Јаиље, опустеше друмови, и који путоваху преким стазама иђаху.
7 Немоћни бејаху вођи Израиља, немоћни, док се ја, Девора, не подигох, док се као мајка Израиљу не подигох.
8 Нове он богове беше пригрлио, и кад рат на вратима бејаше не виђаше се ни штит ни копље међу четрдесет хиљада у Израиљу.
9 Срце је моје са војводама Израиљским, с јунацима који радо у бој летеше! Благосиљајте Господа!
10 Ви што беле магарце јашете, и ви што на ћилимима седите, и ви што друмом идете: Запевајте!
11 Нека гласом својим стрелци са сред појишта, из ког воду црпу, славе дела Гослодња, дела војводе свог у Израиљу!... Тада је народ Господњи силазио на врата.
12 Устани, Деворо, устани! Прени се, прени се, песму запевај! Устани и ти Вараче, води робље своје, сине Авинејемов!...
13 Тада остатак народа силнике победи! Господ ми победу над јунацима даде.
14 Из Јефрема дођоше Амаличани, за тобом Венијамин ступи, и он војсци твојој приђе. Из Махира дођоше заповедници, из Завулона војводе.
15 Кнезови Исахарови с Девором бејаху; те Исахар за Вараком пође, да га у долини стигне. Код потока Рувимових силан би напор срдаца!
16 Што остаде ти међ' торовима слушајући блејање од стада? Код потока Рувимових силан би напор срдаца!
17 Галад испреко Јордана не остави дом свој! А зашто код лађа Дан остаде? Асир код мора сеђаше и одмараше се у лукама његовим.
18 Завулон је народ који се са смрћу понео, а и Нефталим са њиме на висинама бојишта.
19 Дођоше краљеви и бише се, бише се краљеви Ханански на Танаху, код вода Мегидских; али нити плена ни сребра не опленише.
20 С неба бој се био. И звезде са стаза својих на Сисару војеваше.
21 Однесе их Кисонова вода, стара вода, вода Кисонова. Гази их ти, душо моја, гази синове јуначке!
22 Затутњи тада земља од топота копита од коња, од бежања, од бежања лудог јунака њихових.
23 Прокуните Мироз, рече анђео Гослодњи, прокуните, прокуните становнике његове, што Господу у помоћ не дођоше, с јунацима у помоћ Господу.
24 Благословена међу женама Јаиља, жена Евера Кенејина, благословена међу женама што у шаторима седе!
25 Заиска он воде и она му млеко даде, на почасном тањиру повлаку му пружи.
26 Левом руком за колац се маши, а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, главу му размрска, прободе га и слепе му очи проби.
27 Пред ногама Јаиљиним сави се, паде, лежа; пред ногама њеним сави се и паде, где се сави, онде мртав паде.
28 С прозора кроз решетке погледа тад мајка Сисарина и завика: "Што се кола не враћају његова? што сусташе кола његова?" -
29 Најмудрије жене јој одговарају, а и она сама себи одговара:
30 "Не нађоше ли плена? не деле ли га? по једну девојку, а и по две на јунака, плен шарених хаљина за Сисару, шарених хаљина, око врата везених за победиоца!"
31 Изгинули тако сви душмани твоји, Господе! Који га воле, ти су као сунце кад излази у свој сили својој. И земља би у миру четрдесет година.
Глава 6.[уреди]
1 Синови Израиљеви чинише оно што није по вољи Господу, и Господ их даде у руке Мадијанцима за седам година.
2 Рука Мадијанаца би тешка над Израиљем, и, да би избегли Мадијанцима, синови се Израиљеви повукоше у јаме по горама, у пећине и у куле утврђене.
3 Када би Израиљци посејали, долазили би Мадијанци и Амаличани, и синови Истока, и нападали би на њих.
4 Они стајаху у логор против њих, потираху род земаљски све до Газе, и не остављаху Израиљу ни храну, ни овце, ни волове, ни магарце.
5 Јер се подизаху са стадима својим и са шаторима својим, и долажаху као мноштво скакаваца, и не беше броја ни њима ни камилама њиховим, и долазећи у земљу пустошаху је.
6 Израиљ претрпи тада много од Мадијанаца, и синови Израиљеви завапише ка Господу.
7 Кад синови Израиљеви завапише ка Господу због Мадијанаца,
8 Господ посла пророка синовима Израиљевим. Он им рече: Овако говори Господ, Бог Израиљев: Ја сам вас извео из Египта, избавио вас из дома робовања.
9 Избавио сам вас из руке Египћана и из руке свих оних који вас угњетаваху, и одагнао сам их испред вас и дао вама земљу њихову.
10 Рекао сам вам: Ја сам Господ, Бог ваш; не бојте се богова Амореја у чијој земљи живите. Али ви не послушасте гласа мога.
11 Затим дође анђео Господњи и седе у Офри под храстом Јоаса од породице Авијезерове. Гедеон, син његов, врсијаше пшеницу на гумну, да би је склонио од Мадијанаца.
12 Анђео Господњи му се појави и рече му: Господ је с тобом, храбри јуначе!
13 Гедеон му рече: О, господару мој, ако је Господ с нама, зашто нас снађе све ово? Где су сва чудеса његова, о којима нам приповедаше оци наши говорећи: Није ли нас Господ извео из Египта? Сад нас Господ напушта и предаје у руке Мадијанаца!
14 Господ се обрну к њему и рече му. Иди ти с том снагом својом и избави Израиља из руку Мадијанских. Не шаљем ли те ја?
15 Гедеон му рече: Чиме ли ћу, Господе, избавити Израиља? Гле, породица је моја најсиромашнија у племену Манасијину, и ја сам најмањи у дому оца свога.
16 Господ му рече: Ја ћу бити с тобом и ти ћеш тући Мадијанце као једног самог човека.
17 Гедеон му рече: Ако сам нашао милост пред очима твојим, дај ми знак којим ћеш показати да си ти који ми говориш.
18 Не удаљи се одавде докле се ја не вратим к теби и донесем принос свој, и ставим га преда те. И Господ рече: Остаћу докле се вратиш.
19 Гедеон уђе, зготови јаре и од ефе брашна умеси бесквасне хлебове. Метну месо у котарицу а јуху у лонац, и донесе му под храст и постави.
20 Анђео Господњи му рече: Узми то месо и те бесквасне хлебове и метни их на ону стену, а јуху пролиј. И он учини тако.
21 Анђео Господњи пружи крај од штапа који му бејаше у руци и дотаче се меса и бесквасних хлебова. Тад се подиже огањ из стене хоји спали месо и бесквасне хлебове. И анђео Господњи неста испред очију његових.
22 Гедеон, видећи да то беше анђео Господњи, рече: Тешко мени, Господе, Боже! Јер видех анђела Господњег лицем к лицу!
23 И Господ му рече: Буди на миру, не бој се, нећеш умрети.
24 Гедеон начини онде олтар Господу, и назва га мир Господњи. Он стоји још и данас у Офри Авијезеритској.
25 Исте ноћи рече му Господ: Узми јунца од оца свога и другог јунца од седам година. Развали олтар Валов који има отац твој, и обори освећено дрво испод њега.
26 Начини и уреди Господу, Богу своме, олтар на врх ове стене. Узми тад другог јунца и принеси жртву паљеницу на дрвима обореног идола.
27 Гедеон узе десет људи између слуга својих и учини како му заповеди Господ; али како се бојаше дома оца свога и мештана, он то учини ноћу а не дању.
28 Кад ујутру усташе мештани, гле, олтар Валов беше разваљен и освећено дрво испод њега оборено, а други јунац беше принесен на жртву паљеницу на ново начињеном олтару.
29 Они говораху једни другима: Ко то учини? И они почеше истраживати и распитивати се. Рекоше им: Гедеон, син Јоасов, учини то.
30 Мештани рекоше тад Јоасу. Изведи сина свога да се погуби, јер развали олтар Валов и обори освећено дрво испод њега.
31 Јоас одговори свима који му долажаху: Зар ви хоћете да браните Вала? Ви ли хоћете да га избавите? Сваки ко се метне на страну Вала умреће пре него јутро дође. Ако је Вал бог нека сам брани парбу своју, кад му је олтар разваљен.
32 Гедеона прозваше оног дана Јеровал[2], говорећи: Нека расправи с њим Вал, што му развали олтар.
33 Сви Мадијанци и Амаличани и синови Истока бејаху се скупили, и, прешавши преко Јордана, беху се улогорили у долини Језраелу.
34 Дух Господњи наоружа Гедеона; он затруби у трубу и скупи око себе дом Авијезеров.
35 Он посла гласнике по свему племену Манасијину, који се одмах сабра да пође с њим. Посла гласнике и у племе Асирово и у племе Завулоново и у племе Нефталимово, и они се кренуше њима на сусрет.
36 Гедеон рече Богу: Ако ћеш ти избавити мојом руком Израиља, као што си рекао,
37 ево ја ћу метнути руно на гумно; ако роса буде само на руну а по свој земљи сухо, онда ћу знати да ћеш мојом руком избавити Израиља, као што си рекао.
38 И би тако. Сутрадан он уста рано, исцеди руно, и из руна исцеди пуну купу росе.
39 Гедеон рече Богу: Да се не распали гнев твој на мене, и ја ћу само још овај пут да говорим. Да искушам руном још један пут нека само руно буде сухо, а по свој земљи нека буде роса.
40 И Бог учини тако ону ноћ. Само руно оста сухо, а сву земљу беше оросила роса.
Глава 7.[уреди]
1 Јеровал, а то је Гедеон, и сав народ који бејаше с њим уранише и улогорише се код извора Арода. Војска Мадијанска беше му са севера крај горе Мореха, у долини.
2 Господ рече Гедеону: Сувише је много народа с тобом па да му дам Мадијана у руке. Он би могао да се супрот мени хвали говорећи: Моја ме рука избави!
З Огласи зато ово, да народ чује: Ко је плашљив и ко се боји нек се врати и иде с горе Галадске. Двадесет и две хиљаде људи се вратише а десет хиљада оста.
4 Господ рече Гедеону: Још има сувише много народа. Сведи их на воду и онда ћу ти их пребрати. За кога ти речем: Тај нек иде с тобом, нека иде с тобом; а за кога ти речем. Тај нека не иде с тобом, нека не иде.
5 Гедеон сведе народ на воду, и Господ рече Гедеону: Који стане лаптaти језиком воду, као што лапће пас, метни га на страну; тако исто и свакога који клекне на колена своја да пије воду.
6 Оних који лапташе приносећи воду к уснама руком својом беше три стотине људи, а вас остали народ клече на колена своја да пије воду.
7 И Господ рече Гедеону: С тих триста људи који лапташе воду избавићу вас и предаћу ти у руке Мадијанце, остали народ нек се врати сваки у своје место.
8 Узеше од народа храну и трубе, и Гедеон врати све људе Израиљце да иду сваки у свој шатор, а оних триста људи задржа. Логор Мадијански бејаше ниже њега у долини.
9 Ону ноћ рече Господ Гедеону: Устани: сиђи у логор, јер ти га дадох у руке.
10 Ако се бојиш сам сићи, сиђи с Фуром, момком својим.
11 Слушаћеш шта говоре, па ће ти осилити руке. Сиђи дакле у логор. Он сиђе с фуром, момком својим, до предстража логора.
12 Мадијанци и Амаличани и сви синови Истока беху се ширили по долини као мноштво скакаваца; камила њихових беше као песка по обали морској.
13 Гедсен дође, и гле, један војник приповедаше другу своме сан. Он говораше: Гле, усних да се печен хлеб котрљаше ка логору Мадијанскоме и да дође до шатора и стаде ударати о њих, и они падаху; и испремета их, и попадоше шатори.
14 Друг му одговори и рече: То није друго него мач Гедеона, сина Јоасова, човека Израиљца: Бог му је у руке предао Мадијанце и сав логор.
15 Кад Гедеон чу како онај приповеди сан, и како га онај други истумачи, поклони се и врати се у логор Израиљски и рече: Устаните, јер вам Господ даде у руке логор Мадијански.
16 Он пораздели у три чете оно триста људи, и преда свакоме по једну трубу и по један празан крчаг и по буктињу у крчаг.
17 Он им рече: Гледаћете на мене и учинићете што ја чиним. Чим ударим на логор учинићете оно што ја чиним;
18 кад ја затрубим у трубу, ја и људи који ће бити са мном, и ви ћете затрубити у трубе око свега логора и викаћете: За Господа и за Гедеона!
19 Гедеон и сто људи који бејаху с њим дођоше на крај логора при почетку поноћне страже, у часу кад се мењаше стража. Они затрубише у трубе и полупаше крчаге које имаху у рукама.
20 Три чете затрубише у трубе и полупаше крчаге, машише се левом руком за буктиње а десном за трубе, да затрубе, и повикаше: Мач! За Господа и за Гедеона!
21 Сваки стаде на свом месту около логора и цео се логор смете и стаде викати и бежати.
22 Опет затрубише у трубе оних триста људи; и по свему логору Господ учини да сваки окрене мач свој на друга свога. Цела војска побеже до Вет-Асете, према Зереpату, до обале Авел-Меолске, код Тавата.
23 Људи Израиљци из племена Нефталимова и Асирова и из свега племена Манасијина стекоше се и гонише Мадијанце.
24 Гедеон посла гласнике по свој гори Јефремовој и поручи: Сиђите пред Мадијанце и пресеците им прелазе преко воде до Ветваре и преко Јордана. Сви људи из племена Јефремова стекоше се и заузеше прелазе преко воде до Ветваре и преко Јордана.
25 Они ухватише две вође Мадијанске, Орива и Зива и убише Орива на стени Оривовој, а Зива убише код тиска Зивова. Они гонише Мадијанце и однесоше главу Оривову и Зивову Гедеону преко Јордана.
Глава 8.[уреди]
1 Људи од племена Јефремова рекоше Гедеону: Зашто да тако поступаш с нама? Зашто нас ниси звао кад си ишао у бој на Мадијанце? И они се жестоко посвадише са њим.
2 Гедеон им одговори: Па шта сам учинио према ономе што сте ви учинили? Није ли пабирчење Јефремово боље било од бербе Авијезерове?
3 Вама је у руке дао Господ вође Мадијанске, Орива и Зива. Шта сам ја то могао учинити према ономе што ви чинисте? Кад он то изговори утиша се гнев њихов према њему.
4 Гедеон дође на Јордан и пређе преко њега с триста људи који бејаху с њим; они беху уморни, али су и даље гонили.
5 Он рече људима Сокоћанима: Дајте неколико хлебова народу који иде за мном, јер су уморни, а ја гоним Зевеја и Салмана, краљеве Мадијанске.
6 Главари Мадијански одговорише: Је ли песница Зевејева и Салманова већ у твојој руци, да дамо хлеба твојој војсци?
7 А Гедеон рече: Кад ми Бог преда Зевеја и Салмана тад ћу вам измлатити месо трњем од пустиње и драчом.
8 Оданде крену на Фануил и рече Фануиљанима исто онако, и они му одговорише као што одговорше људи у Сокоту.
9 Зато и људима Фануиљанима рече: Кад се вратим у миру, развалићу ту кулу.
10 Зевеј и Салман бејаху у Каркору, и војска њихова с њима, око петнаест хиљада, који осташе од целе војске синова Истока. Сто хиљада људи, сабљаша, беше пало.
11 Гедеон отиде путем оних који живе под шаторима, источно од Нове и Јогвеје, и удари на војску која мишљаше да је обезбеђена.
12 Зевеј и Салман побегоше. Гедеон их потера и ухвати два краља Мадијанска, Зевеја и Салмана, и распрши сву војску.
13 Гедеон, син Јоасов, врати се из боја пре сунчанога рођаја.
14 Он ухвати момка из Сокота, кога испитива, и он му даде написмено имена поглавица и старешина сокотских, седамдесет и седам људи.
15 Па дође к Сокоћанима и рече им: Ево Зевеја и Салмана, за које ми се ругасте говорећи: Је ли песница Зевејева и Салманова већ у твојој руци, да дамо хлеба твојим уморним људима?
16 И он узе старешине онога места и казни људе Сокоћане трњем из пустиње и драчом.
17 Он развали и кулу Фануилску и поби тамошње људе.
18 Он рече Зевеју и Салману: Какви беху људи које побисте на Тавору? А они рекоше: Такви као ти, сваки изгледаше као краљевски син.
19 Он рече: То беху моја браћа, синови матере моје. Жив је Господ! Да сте их осватили у животу не бих вас погубио.
20 И рече Јетеру првенцу своме: Устани, уби их. Али дете не извуче мача свога, јер се бојаше, јер бејаше још дете.
21 Зевеј и Салман рекоше: Устани ти сам и уби нас; јер какав је човек онаква му је и снага. И Гедеон уста и уби Зевеја и Салмана. Он узе затим полумесеце који бејаху о вратовима камила њихових.
22 Људи Израиљци рекоше Гедеону: Буди нам господар ти и син твој и син сина твога, јер си нас избавио из руку Мадијанаца.
23 Гедеон им рече: Нећу вам ја оити господар, нити ће вам син мој бити господар! Господ ће вам бити Господар.
24 Гедеон им рече: Једно ћу искати од вас; да ми дате сваки прстење које сте упленили. А непријатељи су имали златно прстење, јер су били Исмаиљци.
25 Одговорише: Даћемо драге воље. И разастрвши плашт бацише на њ прстење од плена свога.
26 И би на меру хиљада и седам стотина сикли злата, осим полумесеца и минђуша и скерлетних хаљина које ношаху краљеви Мадијански и осим литарова око врата камила њихових.
27 Гедеон начини од тога ефод и остави га у своме граду Офри, и он поста повод разблуделости свега Израиља, и то би замка Гедеону и дому његовом.
28 Мадијанци беху покорени пред синовима Израиљевим, и више не дигоше главу. И земља би у миру четрдесет година за века Гедеонова.
29 Јеровал, син Јоасов, врати се и оста у својој кући.
30 Гедеон имаше седамдесет синова својих, јер беше имао много жена.
31 Иноча његова, која беше у Сихему, роди му и она сина, коме беше дато име Авимелех.
32 Гедеон син Јоасов умре после срећне старости, и би сахрањен у гроо Јоаса, оца свога, Авијезерита, у Офри.
33 Кад умре Гедеон, синови Израиљеви опет се поводише за Валима и узеше себи Вал-Верита за бога.
34 Синови Израиљеви се не сећаху Господа, Бога свога, који их избави из руку свих непријатеља њихових који бејаху около њих,
35 и не имаху љубави према дому Јеровала и Гедеона после свега добра што он беше учинио Израиљу.
Глава 9.[уреди]
1 Авимелех, син Јеровалов, отиде у Сихем к браћи матере своје, и рече њима и свему дому оца матере своје:
2 Кажите свим Сихемљанима: Шта вам је боље, да седамдесет људи, сви синови Јеровалови, владају над вама, или да над вама влада само један човек? И опомињите се да сам ја кост ваша и месо ваше.
3 Браћа матере његове казаше за њ свим Сихемљанима, све те речи, и срце њихово приви се к Авимелеху, јер рекоше: Брат нам је.
4 Они му дадоше седамдесет сикли сребра које дигоше из дома Вал-Веритова, за које Авимелех најми људе скитнице и кавгаџије, који иђаху за њим.
5 Он дође у кућу оца свога у Офру, и поби браћу своју, синове Јеровалове, седамдесет људи, на једном камену. И не спаси се него само Јотам, најмлађи син Јеровалов, јер се он беше сакрио.
6 Скупише се сви Сихемљани и сав дом Милов; они дођоше и прогласише Авимелеха краљем код храста Сихемског.
7 Јотам би извештен о томе. Он пође на врх горе Гаризина и повика јаким гласом: Чујте ме становници Сихемски, и тако да вас Бог чује:
8 Ишла дрвета да помажу себи краља, и рекоше маслини: Владај над нама!
9 Али им маслина одговори: Хоћу ли зар ја да се одрекнем уља свога које ми подржава част и код Бога и код људи, да идем да лебдим над дрветима?
10 И дрвета рекоше смокви: Дођи ти, владај над нама!
11 Али им смоква одговори: Хоћу ли зар ја да се одрекнем сласти своје и красног воћа свога, да идем да лебдим над дрветима?
12 И дрвета рекоше виновој лози: Дођи ти владај над нама!
13 Али им лоза одговори: Хоћу ли зар ја да се одрекнем вина свога које развесели и Бога и људе, па да идем да лебдим над дрветима?
14 Тада сва дрвета рекоше трну: Дођи ти владај над нама!
15 И трн одговори дрветима: Ако заиста хоћете мене да помажете себи за краља, ходите склоните се у хлад мој, ако ли нећете, изићи ће огањ из трна и спалиће кедре Ливанске.
16 А сад ви, јесте ли право и поштено радили, поставивши Авимелеха за краља? Јесте ли добро учинили Јеровалу и дому његовом? Јесте ли ви поступали према њему по заслугама његовим?
17 Јер је отац мој војевао за вас, он је изложио живот свој и избавио вас из руку Мадијанских.
18 А ви устасте данас на дом оца мога и убисте синове његове, седамдесет људи, на једном камену, и постависте краљем над Сихемљанима Авимелеха сина слушкиње његове, зато што вам је брат.
19 Ако сте право и поштено радили данас према Јеровалу и његовоме дому, веселите се с Авимелеха и он нека се весели с вас!
20 Ако ли нисте нека изиђе огањ од Авимелеха и спали Сихемљане и дом Милов, и нека изиђе огањ од Сихемљана и од дома Милова и спали Авимелеха.
21 Јотам отиде и побеже и дође у Вир и оста онде далеко од Авимелеха, брата свога.
22 Авимелех влада над Израиљем три године.
23 Али Бог пусти зао дух између Авимелеха и Сихемљана; и Сихемљани изневерише Авимелеха,
24 да би се осветила неправда учињена на седамдесет синова Јеровалових, да би крв њихова пала на Авимелеха, брата њиховога који их уби, и на Сихемљане, који укрепише руку његову да убије браћу своју.
25 Сихемљани му пометаше заседе по врховима горским и плењаху све који пролажаху мимо њих оним путем. То би јављено Авимелеху.
26 Гал, син Еведов, дође са својом браћом и они уђоше у Сихем. Сихемљани се поуздаше у њ.
27 Они изиђоше у поље, тргаше винограде своје, муљаше грожђе и веселише се. Уђоше у дом Бога свога, једоше, пише и псоваше Авимелеха.
28 Гал син Еведов рече: Ко је Авимелех и шта је Сихем да му служимо? Није ли он син Јеровалов и Зевул није ли његов повереник? Служите синовима Емора, оца Сихемова; а што да служимо Авимелеху?
29 Ох кад бих ја био господар тог народа! Сметнуо бих ја Авимелеха. И говораше за Авимелеха: Ојачај ти војску своју и крени се.
30 Зевул, намесник градски, чу што говори Гал, син Еведов и гнев се његов распали.
31 Он посла тајно гласнике к Авимелеху и поручи му: Ево Гал, син Еведов и браћа његова дођоше у Сихем и побунише град против тебе.
32 Ти сад устани ноћу, ти и народ који је с тобом, и заседи у пољу.
33 А у јутро, кад сунце, огране, дигни се и удари на град; и он и народ који је с њим изићи ће преда те, а ти учини с њим што ти рука може.
34 Авимелех и вас народ који бејаше с њим усташе ноћу и заседоше крај Сихема у четири чете.
35 Гал, син Еведов, изиђе и стаде пред градским вратима, и Авимелех и народ који бејаше с њим изиђоше из заседе.
36 Видевши народ Гал рече Зевулу: Ено народ слази сврх горе. Зевул му одговори: То су сене горске које се теби чине да су људи.
37 Опет проговори Гал и рече: Ено народ слази с виса, и једна чета иде путем к шуми врача.
38 Зевул му рече: Где су ти сад уста којима си говорио: Ко је Авимелех да му служимо? Није ли то онај народ који си ти презирао? Изиђи сад и биј се против њега.
39 Гал изиђе на челу Сихемљана и поби се с Авимелехом.
40 Али Авимелех га потера, и он побеже испред њега, и многи људи падоше мртви до самих градских врата.
41 Авимелех оста у Аруми. И Зевул истера Гала и браћу његову који не могоше остати у Сихему.
42 Сутрадан народ изиђе у поље. Авимелех, коме би то јављено,
43 узе војску своју, расподели је у три чете и намести их у заседу у пољу. И видевши да народ излази из града, нападе на њих и потуче их.
44 Авимелех и чете које бејаху с њим кренуше напред и поставише се код градских врата. Две од тих чета ударише на оне који бејаху у пољу, и потукоше их.
45 Авимелех је цео дан нападао град; он га узе и поби народ који бејаше у њему. Затим раскопа град и посеја со по њему.
46 На вест о томе сви становници Сихемске куле, уђоше у кулу храма бога Верита.
47 Авимелеху би јављено да су се становници куле Сихемске сви скупили.
48 Тада Авимелех изиђе на гору Салмон, он и сав народ који бејаше с њим. Он узе секиру у руку, и одсече грану од дрвета, подиже је и метну на раме. Рече затим народу који беше с њим: Видели сте што сам ја учинио; учините брзо и ви као ја.
49 И сваки од њих одсече по једну грану, и пође за Авимелехом. Метнуше гране около куле и запалише је њима. Тако погибоше сви они који бејаху у кули Сихемској, око хиљаду људи и жена.
50 Авимелех се крену на Тевес. Он опсади Тевес и узе га.
51 Усред града бејаше тврда кула у коју побегоше сви становници града, људи и жене; они беху затворили врати и беху се попели на кров од куле.
52 Авимелех дође до куле и удари на њу и дође до врата од куле да је запали.
53 Тада једна жена баци комад жрвња на главу Авимелеху и разби му лубању.
54 Он брже викну момка који му ношаше оружје, и рече му: Извади мач свој и уби ме, да не реку за ме: Жена га је убила. Слуга га његов прободе и он умре.
55 Када људи Израиљеви видеше да Авимелех погибе, отидоше сваки у своје место.
56 Тако Бог врати Авимелеху зло које беше учинио оцу своме убивши седамдесет браће своје,
57 и Бог учини да на главе Сихемљана падне зло које они беху учинили. Тако се испуни на њима клетва Јотама, сина Јерувалова.
Глава 10.[уреди]
1 После Авимелеха уста да избави Израиља Тола син Фуве, сина Додова, човек из племена Исахарова. Он сеђаше у Самиру, у гори Јефремовој.
2 Он би судија у Израиљу двадесет и три године; па умре и би сахрањен у Самиру.
3 После њега уста Јаир, од Галада, који би судија у Израиљу двадесет и две године.
4 Он је имао тридесет синова, који јахаху на тридесеторо магаради и имаху тридесет градова, који се зову градови Јаирови, у земљи Галадовој.
5 И Јаир умре и би сахрањен у Камону.
6 Синови Израиљеви још и даље чинише оно што није по вољи Господу, и служише Валима и Астаротама, и боговима Сирским, боговима Сидонским, боговима Моавским, боговима синова Амонових и боговима Филистејским; и напустише Господа и не служише му.
7 Гнев Господњи распали се на Израиља, и он их даде у руке Филистејима и у руке синовима Амоновим.
8 Они угњетаху и сатираху синове Израиљеве од те године, а за осамнаест година све синове Израиљеве који бејаху преко Јордана у земљи Амореја, у Галаду.
9 Синови Амонови пређоше преко Јордана, да нападну на Јуду, на Венијамина и на дом Јефремов. И Израиљ би у великој тескоби.
10 Синови Израиљеви завапише ка Господу говорећи: Сагрешисмо ти што напустисмо Бога свога и служисмо Валима.
11 Господ рече синовима Израиљевим: Кад вас угњетаху Египћани и Амореји, синови Амонови и Филистеји,
12 Сидоњани, Амалик и Маон, нисам ли вас избављао од њих кад вапијасте к мени?
13 Али ви мене напустисте и служисте другим боговима. Зато вас нећу више избављати.
14 Идите и завапите оним боговима које сте сами изабрали; нека вас они избаве у тескоби вашој!
15 Синови Израиљеви рекоше Господу: Сагрешисмо; чини с нама што ти је драго. Само нас сада избави.
16 И они побацаше туђе богове од себе и стадоше служити Господу, који се смилова ради мука синова Израиљевих.
17 Синови Амонови скупише се и улогорише се у Галаду. Скупише се и синови Израиљеви и улогорише се у Миспи.
18 Народ и главари Галадски рекоше један другоме: Ко ће почети напад на синове Амонове? Он ће да буде поглавица свих становника Галадских.
Глава 11.[уреди]
1 Јефтај, од Галада, беше храбар јунак. Он бејаше син једне блуднице с којом Галад роди Јефтаја.
2 Жена Галадова роди њему синове који кад одрастоше отераше Јефтаја, рекавши му: Нећеш ти имати наслеђа у дому оца нашега, Јер си друге жене син.
3 Јефтај побеже од браће своје и настани се у земљи Тову. К њему се стекоше људи скиталице који иђаху с њим.
4 После неког времена синови Амонови завојиштише на Израиља.
5 И како синови Амонови ратоваху с Израиљем, старешине Галадске отидоше да траже Јефтаја у земљу Тов.
6 Они рекоше Јефтају: Ходи, бићеш нам војвода и ми ћемо да војујемо на синове Амонове.
7 Јефтај одговори старешинама Галадским: Не мрзите ли ви мене и не истерасте ли ме из дома оца мога? Што долазите к мени сад кад сте у тескоби?
8 Старешине Галадске рекоше Јефтају: Зато смо сад дошли к теби, да пођеш с нама, да војујеш на синове Амонове и да нам будеш поглавица свима који наставамо у Галаду.
9 Јефтај рече старешинама Галадским: Кад хоћете да ме одведете натраг да војујем на синове Амонове, ако их Господ мени преда, бићу вам поглавица.
10 Старешине Галадске рекоше Јефтају: Господ нас чује и нека он суди ако не учинимо како си казао.
11 И Јефтај отиде са старешинама Галадским и народ га постави поглавицом и војводом над собом. И Јефтај опетова пред Господом све речи које беше рекао.
12 Јефтај посла гласнике краљу синова Амонових, и поручи му: Шта има између мене и тебе, да си дошао к мени да ратујеш на моју земљу?
13 Краљ синова Амонових рече гласницима Јефтајевим: Што је Израиљ, кад дође из Египта, узео моју земљу од Арнона до Јавока и до Јордана. Врати ми је сад с миром.
14 Јефтај посла опет гласнике краљу синова Амонових
15 и поручи му: Овако говори Јефтај:
16 Није Израиљ узео земље Моавске ни земље синова Амонових.
16 Јер кад Израиљ изиђе из Египта, он пређе преко пустиње до Црвенога мора и дође у Кадис.
17 Тада Израиљ посла гласнике краљу Едомскоме и поручи му: Пусти да прођем кроз твоју земљу. Али краљ Едомски не приста. Посла и краљу Моавскоме, али и он одби. И Израиљ оста у Кадису.
18 Затим он пође преко пустиње, обиђе земљу Едомску и земљу Моавску, и дође источно од земље Моавске. Они се улогорише преко Арнона а да не уђоше у земљу Моавску, јер је Арнон граница Моавска.
19 Израиљ посла гласнике Сиону, краљу Аморејском, краљу Есевонском, и Израиљ му рече: Пусти нас да прођемо кроз твоју земљу до места у које идемо.
20 Али Сион не има поуздања у Израиља да га пусти да прође преко његове земље; он скупи сав свој народ, улогори се у Јаси и нападе на Израиља.
21 Господ, Бог Израиљев, предаде Сиона и сав народ његов у руке синова Израиљевих, који их победише, и Израиљ задоби сву земљу Амореја, који наставаху у оној земљи.
22 Они задобише сву земљу Аморејску од Арнона до Јавока и од пустиње до Јордана.
23 И сад кад је Господ, Бог Израиљев, отерао Амореје испред народа свога Израиља, ти хођеш да је њихова земља твоја?
24 Не држиш ли ти оно што ти Хемос, бог твој, да да држиш? А ми да не држимо оно што нам Господ, Бог наш, да да држимо?
25 Јеси ли ти зар бољи од Валака, сина Сефорова, краља Моавскога? Је ли се он препирао с Израиљем, или је ли заратовао на њега?
26 Има већ три стотине година да Израиљ живи у Есевону и у градовима његовим, у Ароиру и у градовима његовим, и у свим градовима дуж Арнона. Зашто им то не отесте за толико времена?
27 Ја тебе нисам увредио и ти зло поступаш са мном ратујући на мене. Господ нека суди, он нек је данас судија између синова Израиљевих и синова Амонових.
28 Краљ синова Амонових не послуша речи које му поручи Јефтај.
29 Дух Господњи би на Јефтају. Он прође кроз Галад и кроз Манасију, прође и Миспу Галадску; и од Миспе Галадске крену на синове Амонове.
30 Јефтај се заветова Господу, и рече: Ако ми даш синове Амонове у руке,
31 ко год изиђе на врата из дома мога на сусрет мени кад се срећно вратим од синова Амонових биће посвећен Господу принећу га на жртву паљеницу.
32 Јефтај крену на синове Амонове и Господ му их даде у руке.
33 Он их разби од Ароира до Минита, на простору који обухваташе двадесет градова, па и до Авел-Керамима. И синови Амонови беху покорени пред синовима Израиљевим.
34 Јефтај се врати кући својој у Миспи. И гле, кћи његова изиђе му на сусрет с даирама и свиралама. Она му беше јединица; осим ње он не имаше ни сина ни кћери.
35 Чим је он угледа, раздре хаљине своје и рече: Ах! кћери моја! Тешко ли ме обори! И ти да си од оних који ме ожалосте! Јер сам учинио завет Господу и не могу га порећи.
36 Она му рече: Оче мој, ако си учинио завет Господу, учини му како је изишло из уста твојих, сад кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амонових.
37 И она рече оцу своме: Нек ми се дозволи само ово: Остави ме два месеца слободну! Ићи ћу на горе да оплачем девичанство своје с другарицама својим.
38 Он јој одговори: Иди. И пусти је слободну на два месеца. Она отиде с другарицама својим и оплака на горама девичанство своје.
39 Кад прођоше два месеца, врати се к оцу своме, и он испуни на њој завет свој. Она не беше познала човека. Од тада наста обичај у Израиљу
40 да сваке године кћери Израиљеве чине помен кћери Јефтајевој од Галада четири дана у години.
Глава 12.[уреди]
1 Људи од племена Јефремова скупише се, кренуше на север и рекоше Јефтају: Зашто си ишао на синове Амонове, а нас ниси позвао да идемо с тобом? Потпалићемо ти дом и спалићемо и тебе с њим.
2 Јефтај им одговори: Имали смо велике распре, ја и народ мој, са синовима Амоновим; и кад сам вас позивао не избависте ме из руку њихових,
3 и видећи да не долазите да ме избављате, ставих свој живот на коцку и кренух на синове Амонове, и Господ ми их даде у руке. Зашто сте, дакле, ви данас кренули на мене да ратујете са мном?
4 Јефтај скупи све људе од Галада и удари на Јефрема. Људи од Галада потукоше Јефрема, јер Јефремци говораху: Бегунци сте ви Јефремови! Галад је усред Јефрема и усред Манасије!
5 Галад узе Јефрему бродове Јорданске. И кад би који од Јефрема добегао и рекао: Пусти ме да пређем, питаху га они од Галада: Јеси ли од Јефрема? И кад би он рекао: Нисам,
6 онда му говораху: Реци Шиболет[3]. И он би рекао: Сиболет, не могући добро изговорити. Тада га хватаху и клаху на броду Јорданском. И погибе у то време четрдесет и две хиљаде људи од племена Јефремова.
7 Јефтај би судија у Израиљу шест година. Он умре и би сахрањен у граду Галадском.
8 После њега би судија у Израиљу Авесан из Витлејема.
9 Он имаше тридесет синова и тридесет кћери, које разуда на страни, и доведе са стране тридесет девојака синовима својим. Он би судија у Израиљу седам година.
10 Затим Авесан умре и би сахрањен у Витлејему.
11 После њега би судија у Израиљу Елон из Завулона. Он би судија у Израиљу десет година.
12 Затим Елон из Завулона умре и би сахрањен у Ајалону, у земљи Завулоновој.
13 После њега би судија у Израиљу Авдон, син Елилов, Фаратоњанин.
14 Он имаше четрдесет синова и тридесет унука, који јахаху седамдесеторо магаради. Он би судија у Израиљу осам година.
15 Затим Авдон, син Елилов, Фаратоњанин, умре и би сахрањен у Фаратону, у земљи Јефремовој, на гори Амаликовој.
Глава 13.[уреди]
1 Синови Израиљеви још чинише што није по вољи Господу, и Господ их даде у руке Филистејима за четрдесет година.
2 Беше један човек из Сараје, од племена синова Данових, по имену Маноје. Жена његова бејаше нероткиња, и не рађаше.
3 Тој жени јави се анђео Господњи, који јој рече: Гле, ти си нероткиња и немаш деце; ти ћеш затруднети и родићеш сина.
4 Чувај се сад да не пијеш вина ни жестокога пића и да не једеш ништа нечисто.
5 Јер ћеш ти затруднети и родићеш сина. Да не прође бритва по глави његовој, јер ће дете бити назиреј Божји од утробе материне, и он ће бити онај који ће почети избављати Израиља из руку Филистејских.
6 Жена пође да рече мужу своме: Човек Божји дође к мени, а лице му беше као лице анђела Божјега, врло страховито; али га ја не запитах одакле је, нити ми он каза свог имена.
7 Него ми рече: Ти ћеш затруднети и родићеш сина; и сад не пиј вина ни жестокога пића и не једи ништа нечисто; јер ће дете бити назиреј Божји од утробе материне па до смрти.
8 Маноје управи Господу ову молитву: О Господе, нека опет дође к нама човек Божји, кога си слао, да нас научи шта ћемо чинити с дететом кад се роди.
9 Господ услиши молитву Манојеву, и анђео Господњи дође опет к жени кад сеђаше у пољу, а Маноје, муж њезин, не бејаше код ње.
10 Жена отрча да јави мужу своме: Ево јави ми се човек који ми је пре неки дан долазио.
11 Маноје уста и пође са женом својом, и кад дође к човеку рече му: Јеси ли ти онај човек који је говорио овој жени? Он одговори: Ја сам.
12 Маноје рече: Кад буде оно што си казао шта да се чини за дете, и шта ће се чинити с њим?
13 Анђео Господњи одговори Маноју: Жена нека се чува од свега што сам јој казао.
14 Да не једе ништа што долази с винове лозе, да не пије ни вина ни жестокога пића, и ништа нечиста да не једе. Што сам јој казао, све нека тако учини.
15 Маноје рече анђелу Господњему: Допусти ми да те уставим да ти зготовимо јаре.
16 Анђео Господњи одговори Маноју: Да ме и уставиш нећу јести твог јела, него ако хоћеш приредити жртву паљеницу, принеси је Господу. Маноје није знао да је то анђео Господњи.
17 И Маноје рече анђелу Господњему: Како ти је име, да ти захвалимо кад се реч твоја испуни.
18 Анђео Господњи му одговори: Што питаш за име моје? Сјајно је.
19 Тада Маноје узе јаре и принос и принесе Господу на стени. И наста чудо пред Манојем и пред женом његовом.
20 Како се подиже пламен с олтара к небу, анђео Господњи подиже се у пламену с олтара. Маноје и жена његова видећи то падоше лицем на земљу.
21 Анђео Господњи не појави се више Маноју ни жени његовој. Тада Маноја разуме да је то био анћео Господњи,
22 и рече жени својој: Умрећемо, јер видесмо Бога.
23 Али му жена одговори: Да је Бог хтео да умремо, не би примио из наших руку жртве паљенице ни приноса, нити би нам све ово показао, нити би нам сад таквих ствари објавио.
24 Жена роди сина, и надену му име Самсон. Дете одрасте и Господ га благослови.
25 И дух Господњи поче да га покрене у Махане-Дану[4] између Сараје и Естаола.
Глава 14.[уреди]
1 Самсон сиђе у Тамнат и виде онде једну жену између кћери Филистејских.
2 Вративши се каза он то оцу своме и матери својој и рече: Видех у Тамнату једну жену између кћери Филистејских; ожените ме с њом.
3 Отац и мати рекоше му: Зар нема жене међу кћерима твоје браће, у свему народу нашему, да идеш да се ожениш између необрезаних Филистеја? Самсон одговори оцу своме: Ожени ме њом, јер ми се она допада.
4 Отац и мати његова не знадијаху да је то од Господа, јер Самсон тражаше повод за свађу с Филистејима; јер у оно време Филистеји владаху над синовима Израиљевим.
5 Самсон сиђе с оцем својим и с матером својом у Тамнат, и кад дођоше до винограда Тамнатских, гле, сукоби га млад лав.
6 Дух Господњи обузе га и не имајући ништа у руци Самсон растрже лава као да је јаре. И он не каза оцу ни матери шта је учинио.
7 Он дође и говори са женом и она се допаде очима Самсоновим.
8 После неколико дана пође опет у Тамнат да је одведе, и сврне да види убијеног лава. И гле, у мртвом лаву рој пчела и мед.
9 Он узе од тог меда и поједе путем; и кад дође к оцу и матери даде им, и они једоше, али им он не рече да је извадио тај мед из мртвог лава.
10 Отац његов пође к оној жени, и Самсон приреди онде гозбу, јер је такав био обичај код младих људи.
11 Чим га Филистеји видеше позваше тридесет друга да буду с њим.
12 Самсон им рече: Ја ћу вам загоненути загонетку па ако ми је одгоненете за седам дана док траје весеље, и погодите, даћу вам тридесет кошуља и тридесеторе нове хаљине;
13 а ако не одгоненете, ви ћете дати мени тридесет кошуља и тридесеторе свечане хаљине. Они му рекоше: Загонени загонетку своју, да је чујемо.
14 И он им рече: Од онога који прождире изиђе јело и од љутога изиђе сладост. Не могоше одгоненути загонетку три дана.
15 Седмога дана рекоше жени Самсоновој: Наговори мужа свога да нам објасни загонетку или ћемо спалити и тебе и дом оца твога. Јесте ли нас зато позвали да нас опљачкате, је ли тако?
16 Жена Самсонова плакаше пред њим и говораше: Мрзиш ти на ме, ти мене не волиш. Загоненуо си загонетку синовима народа мога, а наћеш мени да је објасниш. А он јој говораше: Гле, ни оцу своме, ни матери својој нисам је казао, а теби да је објасним?
17 Она плака пред њим седам дана док траја гозба. Седмог дана он јој је објасни, јер га она мучаше. И она каза загонетку синовима народа свога.
18 Људи оног града рекоше Самсону у седми дан пре заласка сунца: Шта је слађе од меда и шта је љуће од лава? А он им рече: Да нисте орали на мојој јуници, не бисте погодили моју загонетку.
19 Дух Господњи обузе га и он сиђе у Аскалон, поби онде тридесет људи, узе одело с њих и даде нове хаљине онима који одгоненуше загонетку. Он беше много љут и отиде кући оца свога.
20 Жену Самсонову дадоше једном од другова његових који му беше пријатељ.
Глава 15.[уреди]
1 После неколико дана, о пшеничној жетви, пође Самсон да походи жену своју и понесе јој јаре, и рече: Идем к жени својој у ложницу. Али му отац њезин не да да уђе.
2 Он рече: Ја сам мислио да је ти мрзиш, па сам је дао другу твоме. Није ли млађа сестра њезина лепша од ње? Узми њу место оне.
3 Самсон им рече: Овог пута нећу бити ја крив Филистејима ако им учиним зло.
4 Самсон отиде. Он ухвати триста лисица, и узе буктиње, свеза по две лисице за репове и метну по једну буктињу између два репа.
5 Запали буктиње и пусти лисице у жито Филистејско и попали снопове и жито још непожњевено, па и маслинике.
6 Филистеји рекоше: Ко је то учинио? Одговорише им: Самсон, зет Тамнаћанинов, јер му узе жену и даде је другу његовом. Филистеји дођоше и спалише њу и оца њезина.
7 Самсон им рече: Тако ли ви радите? А ја нећу престати но пошто вам се сасвим не осветим.
8 Он их жестоко удари по леђима и по трбуху; затим се повуче у пећину Итамске стене.
9 Тада се Филистеји кренуше, улогорише се у Јуди и раширише се до Лехије.
10 Људи од Јуде рекоше: Што сте изишли на нас? Они одговорише: Изишли смо да свежемо Самсона и да му учинимо како је он нама учинио.
11 На то три хиљаде људи из Јуде сиђоше к пећини у стени Итаму и рекоше Самсону: Зар не знаш да Филистеји владају над нама? Што си нам то учинио? Он им одговори: Како су они мени учинили тако сам ја њима.
12 Они му рекоше: Дошли смо да те свежемо и да те предамо у руке Филистејима. Самсон им рече: Закуните ми се да ме нећете убити.
13 Они му одговорише: Нећемо, само ћемо те свезати и предати у њихове руке, али те нећемо погубити. И свезаше га у два нова ужа и изведоше га из стене.
14 Кад он дође у Лехију, Филистеји завикаше према њему. Њега обузе тада дух Господњи, и ужа на рукама његовим постадоше као конци изгорели од ватре, и спадоше свезе с руку његових.
15 Он нађе сирову чељуст магарећу, те пружи руку своју те је узе и поби њом хиљаду људи.
16 И Самсон рече: Магарећом чељушћу једну гомилу и две гомиле; магарећом чељушћу побих ја хиљаду људи.
17 Кад то изрече баци чељуст из руке своје. И оно место назва Рамат-Лехија[5].
18 Жедан, завапи Самсон ка Господу и рече: Ти си руком слуге свога ово велико избављење учинио; а хоћу ли ја сад умрети од жеђи или ћу пасти у руке необрезаних?
19 Бог расцепи стену у Лехији, и из ње протече вода. Самсон се напи, дух му се поврати, и оживи. Зато се онај извор прозва Ен-Акоре[6]. Он постоји још и данас у Лехији.
20 Самсон би судија у Израиљу у време Филистеја за двадесет година.
Глава 16.[уреди]
1 Самсон пође у Газу, и онде виде једну жену блудницу, и уђе к њој.
2 Људима у Гази би казано: Самсон је дошао! И они га опколише и вребаше га целу ноћ на вратима градским. Осташе у потаји целу ноћ и говораху: Чим сване убићемо га.
3 Самсон оста лежећи до поноћи. У по ноћи уста, шчепа градска врата с оба довратка и ишчупа их заједно са преворницом, метну их на рамена и однесе их наврх горе која је пред Хевроном.
4 После тога замилова једну жену из долине Сорика. Њој беше име Далида.
5 Кнезови Филистејски дођоше к њој и рекоше јој: Милуј га, како би сазнала где му стоји велика снага његова, и како бисмо могли да му доскочимо, па да га свежемо и савладамо, а теби ћемо дати сваки по хиљаду и сто сикли сребра.
6 Далида рече Самсону: Реци ми, молим те, где ти лежи та твоја велика снага и чим би се могао свезати и савладати.
7 Самсон јој рече: Кад би ме свезали у седам гужава сирових, неосушених, тад бих изгубио снагу и био бих као и сваки други човек.
8 Кнезови Филистејски донесоше јој седам гужава сирових, још неосушених, и она га свеза њима.
9 Код ње у једној соби бејаху људи у заседи. Она му рече: Самсоне, ето Филистеја на те! - Он покида гужве као што се кида конац од кудеље кад осети ватру; и не сазна се где му лежи снага његова.
10 Далида рече Самсону: Гле, преварио си ме, слагао си ми; али молим те кажи ми сада чим би се могао свезати.
11 Он јој рече: Кад би ме добро свезали новим ужима, који нису још никад употребљени, тада бих изгубио снагу и био бих као и сваки други човек.
12 Далида узе нова ужа и свеза га њима, па му рече: Самсоне, ето Филистеја на те! А заседа бејаше у соби. Он раскиде с руку ужа као конац.
13 Далида рече Самсону: Једнако ме вараш и лажеш ме. Кажи ми чим би се могао свезати. Он јој рече: Доста ти је да привијеш на вратило седам плетеница с главе моје.
14 И она заглави вратило клином па рече: Самсоне, ето Филистеја на те! Он се пробуди од сна и истрже клин и основу и вратило.
15 Она му рече: Како ми можеш рећи: Волим те, кад срце твоје није код мене? Већ си ме три пута преварио, и ниси ми казао где ти лежи снага твоја велика.
16 И како му она сваки дан досађиваше својим речима и наваљиваше и душа му пренеможе да умре,
17 то јој он отвори цело срце своје и рече јој: Никад није бритва прешла преко главе моје, јер сам назиреј Божји од утробе матере своје; да се обријем оставила би ме снага моја, ослабио бих и био бих као и сваки други човек.
18 Далида, видећи да јој је отворио цело срце своје, позва кнезове Филистејске и поручи им: Ходите сад, јер ми је отворио цело срце своје. И кнезови Филистејски дођоше к њој и донесоше сребро у рукама својим.
19 Она га успава на крилу своме и дозва човека који му обрија седам плетеница косе с главе, и она га прва савлада кад га остави снага његова.
20 И тада она рече: Самсоне, ето Филистеја на те! И он се пробуди од сна и рече: Изићи ћу као и пре и отећу се. Он не знаше да је Господ одступио од њега.
21 Филистеји га ухватише и ископаше му очи; одведоше га у Газу и оковаше га у бакрене вериге. Он мељаше у тамници.
22 Међутим коса на глави његовој поче расти од кад га обријаше.
23 Кнезови Филистејски скупише се да принесу велику жртву Дагону, богу своме, и да се провеселе. Они рекоше: Предаде нам бог наш у руке наше Самсона, непријатеља нашега.
24 А кад га народ виде, они хвалише бога свога говорећи: Предаде нам бог наш у руке наше непријатеља нашега и затирача земље наше, који поби толике између нас!
25 И у весељу срца свога рекоше: Зовите Самсона, да нам игра. Изведоше Самсона из тамнице, и он игра пред њима. Беху му одредили место између два стуба.
26 И Самсон рече момку који га држаше за руку: Пусти ме да се додирнем стубова на којима стоји кућа, да се наслоним на њих.
27 Кућа бејаше пуна људи и жена; сви кнезови Филистејски бејаху онде, а на крову бејаше око три хиљаде људи и жена, који гледаху како Самсон игра.
28 Тада Самсон завапи ка Господу и рече: Господе, Вечни! Опомени ме се, молим те, и укрепи ме, молим те, само сад, Боже, да се осветим један пут Филистејима за оба ока своја!
29 И Самсон захвати два средња стуба, на којима стајеше кућа, и наслони се на њих, на један десном а на други левом руком својом.
30 Самсон рече: Нек умрем с Филистејима! И належе јако, и кућа паде на кнезове и на сав народ који беше у њој. И би мртвих које уби смрћу својом више него оних које поби за живота свога.
31 После дођоше браћа његова и сав дом оца његовога, и узеше га, и вративши се, сахранише га између Сараје и Естаола у гроб Манојина оца његовога. Он би судија у Израиљу двадесет година.
Глава 17.[уреди]
1 Беше један човек из горе Јефремове који се зваше Миха.
2 Он рече матери својој: Хиљада и сто сикли сребра што су ти украдени, за које си клела и говорила преда мном, гле, то је сребро у мене, ја сам га узео. И мати његова рече: Да благослови Господ сина мога!
3 Он врати матери својој хиљаду и сто сикли сребра; и мати његова рече: Ја сам руком својом ово сребро Господу посветила, да учиним од њега сину своме лик резан и лик ливен. Тако ћу да ти га враћам.
4 Он врати сребро матери својој. Мати његова узе двеста сикли сребра. Она даде сребро ливачу који учини од њега лик резан и лик ливен. Метнуше их у кућу Михину.
5 Тај Миха имаше једну богомољу и он начини један ефод и терафиме, и посвети једног од својих синова да му служи као свештеник.
6 У то време не беше краља у Израиљу. Сваки чињаше шта му је било драго.
7 Беше један младић их Витлејема Јудина, од породице Јудине, који беше Левит и он пребиваше онде.
8 Он отиде из град Витлејема Јудина, да нађе себи место које би му било по вољи. Идући својим путем дође у гору Јефремову до куће Михине.
9 Миха му рече Од куд идеш? Он му одговори: Ја сам Левит из Витлејема Јудина, и идем да се настаним где би ми се допало.
10 Миха му рече: Остани код мене; бићеш ми отац и свештеник, и ја ћу ти дати десет сикли сребра на годину, хаљине које ти требају и храну. И Левит уђе к њему.
11 Тако се он реши да остане с тим човеком, који је тог младића гледао као сина.
12 Миха посвети Левита, и тај младић му служи као свештеник и оста у кући његовој.
13 Тада Миха рече: Сад знам да ће ми Господ учинити добро, кад имам Левита за свештеника.
Глава 18.[уреди]
1 У то време не беше краља у Израиљу, и племе Даново тражаше себи посед, где би наставало, јер му до тада не беше допало наслеђе међу племенима Израиљевим.
2 Синови Данови изабраше из своје породице пет људи између себе, храбрих људи, које послаше из Сараје и из Естаола, да уходе и извиде земљу. Они им рекоше: Идите, извидите земљу. Они дођоше до горе Јефремове, до куће Михине и преноћише онде.
3 Чим дођоше близу куће Михине познаше глас оног младог Левита, приближише му се и рекоше му: Ко те доведе овамо? Шта радиш ту, и шта ћеш ту?
4 Он им одговори: Тако и тако учинио ми Миха. Издаје ми најам, и ја му служим као свештеник.
5 Они му рекоше: Упитај Бога, да знамо хоће ли нам бити срећан пут.
6 А свештеник им одговори: Идите с миром, Господ гледа на пут ваш.
7 Оних пет људи пођоше даље и дођоше у Лаис. Они видеше тамошњи народ који живљаше мирно по обичају Сидонскоме, у миру и без страха; није било никога у земљи који би им ни најмање досађивао ни владао над њима; бејаху далеко од Сидонаца и нису имали везе с другим људима.
8 Они се вратише к браћи својој у Сарају и у Естаол, и браћа им њихова рекоше: Које нам вести носите?
9 Хајдемо! - одговорише они - идимо на њих; јер видесмо земљу, и врло је добра. Шта! Ништа не кажете? Немојте да се лените, него похитајте да узмете земљу!
10 Кад дођете, доћи ћете к народу безбрижноме. Земља је пространа и Бог је предаде у ваше руке. То је крај где ништа не фали од онога што има на земљи.
11 Шест стотина људи од породице Данове кренуше из Сараје и из Естаола под оружјем.
12 Кренуше се и улогорише се у Киријат-Јариму у Јуди. Зато је то место, које лежи иза Киријат-Јарима, прозвано и до данас Махане-Дан[7].
13 Оданде пођоше на гору Јефремову и дођоше на кућу Михину.
14 Тада петорица што бејаху ишли да уходе земљу Лаиску проговорише и рекоше браћи својој: Знате ли да у овој кући има један ефод и терафима, и лик резан и лик ливен? Гледајте сад што треба да радите.
15 Они приђоше онамо, уђоше у кућу у којој беше млади Левит, у кућу Михину, и упиташе га за здравље.
16 Шест стотина људи наоружаних, од синова Данових стајаху на вратима.
17 И пет људи који беху ишли да извиде земљу уђоше и узеше лик резани, ефод и терафиме и лик ливен, док је свештеник стајао на вратима са шест стотина наоружаних људи.
18 Кад они што уђоше у кућу Михину узеше лик резани, ефод, терафиме и лик ливени, свештеник им рече: Шта радите?
19 Они му одговорише: Ћути, метни руку на уста, па хајде с нама, и бићеш нам отац и свештеник. Шта ти је боље: бити свештеник кући једног самог човека, или бити свештеник племену и породици у Израиљу?
20 Свештеник се обрадова у срцу, узе ефод, терафиме и лик резани и уђе међу народ.
21 Кренуше се и пођоше, пустивши напред децу, стоку и пртљаг.
22 Кад бејаху већ далеко од куће Михине, тад људи који наставаху у кућама близу куће Михине скупише се и пођоше у потеру за синовима Дановим.
23 Они викаху на синове Данове. И они обазревши се рекоше Михи: Шта ти је да си скупио толике људе?
24 А он рече: Узели сте ми моје богове које сам начинио и свештеника, па отидосте. Шта ми још остаје? Па још кажете: Шта ти је?
25 Синови Данови му рекоше: Немој да ти се чује глас за нама, да не би ударили на вас људи гневни, па да се изгубиш и ти сам и цео дом твој.
26 И синови Данови проследише својим путем. Миха, видећи да су јачи од њега, окрену се и врати се кући својој.
27 Тако они узеше оно што беше начинио Миха, и свештеника кога имаше, и нападоше на Лаис, на народ миран и безбрижан. Исекоше их оштрицом мача и запалише град.
28 Нико га не избави, јер беше далеко од Сидона и становници његови не имаху везе с другим људима. Град беше у долини која се шири према Вет-Реову. Синови Данови президаше град и населише се у њему.
20 Они га назваше Дан, по имену Дана, оца свога, који се роди Израиљу, а пре се град зваше Лаис.
30 Синови Данови наместише себи онај лик резани, и Јонатан, син Гирсона, сина Манасијина, и синови његови бејаху свештеници племену Данову док се год не исели из земље.
31 Они наместише за себе онај лик резани, који начини Миха, за све време докле дом Божји би у Силому.
Глава 19.[уреди]
1 У то време, кад не беше краља у Израиљу, један Левит који наставаше крај горе Јефремове узе иночу из Витлејема Јудина.
2 Иноча његова му би неверна и отиде од њега кући оца свога у Витлејем Јудин, и оста онде четири месеца.
3 Муж њен уста и отиде за њом, да јој срцу проговори и да је врати натраг. Имао је са собом момка свога и два магарца. Она га уведе у кућу оца свога, и кад га отац њезин виде, обрадова се доласку његовом.
4 Таст његов, отац младе, задржа га код себе три дана. Они су ту јели и пили и ноћивали.
5 Четвртог дана усташе рано, и Левит хтедне да иде. Али отац младе рече зету своме: Узми залогај хлеба да окрепиш срце своје; ићи ћете после.
6 И они седоше и једоше и пише обојица. И отац младе рече мужу кћери своје: Хајде остани и преноћи овде, и нека се весели срце твоје.
7 Муж уста да иде, али га таст његов наговори и он опет ноћи онде.
8 Петог дана уста рано да иде. Тад му отац младе рече: Укрепи срце своје, молим те и останите докле дан не нагне.
9 Муж уста да иде, али таст његов отац младе, рече му: Гле, дан је већ нагао, вече је, доцкан је, преноћи овде и буди весео, па сутра ураните на пут и иди к шатору свом.
10 Али муж не хте ноћити, него уста и пође. Он дође до Јевуса, а то је Јерусалим, са два насамарена магарца и с иночом својом.
11 Кад дођоше близу Јевуса, дан бејаше врло нагао. Слуга рече тада господару своме: Идимо пожуримо у тај град Јевусеја па да ту ноћимо.
12 Господар му одговори: Нећемо улазити у туђ град у коме нема синова Израиљевих, него ћемо ићи до Гаваје.
13 Још рече слузи своме: Идимо, да стигнемо у које од тих места, у Гавају или у Раму, па ћемо ту преноћити.
14 Они проследише пут, и сунце зађе кад стигоше близу Гаваје Венијаминове.
15 Упутише се на ту страну да преноће у Гаваји. Левит уђе и заста на тргу градском. Није било никога који би их примио у кућу да преноће.
16 И гле, један старац врађаше се у вече с рада у пољу; тај човек бејаше из горе Јефремове, и он наставаше у Гаваји, а мештани тог града бејаху од племена Венијаминова.
17 Он подиже очи своје и угледа путника на тргу градскоме. И старац му рече: Куда идеш и од куда долазиш?
18 Он му одговори: Идемо из Витлејема Јудина до на крај горе Јефремове, одакле сам. Бејах ишао до Витлејема Јудина, а сада идем к дому Господњему. Али нема никога да ме прими у кућу.
19 А имамо сламе и пиће за магарце своје; имамо и хлеба и вина за мене, за слушкињу твоју и за момка који је са слугама твојим. Ништа нам не фали.
20 Старац рече: Нека је мир с тобом! Што ти год недостаје, ја ћу се старати за то; нећеш ноћити на путу.
21 Он их уведе у своју кућу, и положи магарцима. Путници опраше ноге, па једоше и пише.
22 Док се они весељаху, гле, људи онога града, покварењаци, опколише кућу, залупаше на врата и рекоше старцу, господару од куће: Изведи човека који је ушао у твоју кућу, да га познамо.
23 Господар изиђе и рече им: Не, браћо моја, не чините зла, молим вас; кад је човек ушао у моју кућу не чините ту срамоту.
24 Ево ја имам кћерку девицу, а овај човек иночу; њих ћу вам извести, осрамотите њих, и чините с њима што вам је воља; само овом човеку не чините ту срамоту.
25 Ти људи га не хтеше послушати. Тада човек узе иночу своју и изведе је к њима напоље. Они је познаше и злоупотребише је целу ноћ до зоре; па је отпустише кад зора забели.
26 У зору жена паде пред капију човека код кога беше муж њезин и оста ту док се не расвану.
27 Муж њезин уста у јутро, отвори врата и изиђе да проследи пут. Али, гле, жена, иноча његова, лежаше пред капијом испружених руку на прагу.
28 Он јој рече: Устани да идемо. Она ништа не одговори. Тада је муж метну на магарца, и крену се да иде у своје место.
29 Кад дође кући узе нож, зграби иночу своју и исече је на дванест комада, које посла у све крајеве Израиљеве.
30 Они који то видеше рекоше: Никада се тако што није учинило нити видело од кад синови Израиљеви изиђоше из Египта до данас. Узмите то к срцу, промислите се и говорите.
Глава 20.[уреди]
1 Сви синови Израиљеви изиђоше; и сав се народ, од Дана до Вирсавеје ш до земље Галадске као један човек сабра пред Господом у Миспу.
2 Главари целога народа, сва племена Израиљева, дођоше на збор народа Божјег, четири стотине хиљада људи пешака који махаху мачем.
3 Синови Венијаминови чуше да су синови Израиљеви отишли у Миспу. Синови Израиљеви рекоше: Кажите како се догодило то зло?
4 Тада Левит, муж убијене жене, узе реч и рече: Дођох с иночом својом у Гавају Венијаминову да преноћим.
5 Гавајани усташе на ме, опколише ме у кући ноћу и хтедоше ме убити; и иночу моју злоставише тако да умре.
6 Зато узех иночу своју, исекох је на комаде и разаслах их у све крајеве наслеђа Израиљева; јер су они учинили злочин и срамоту у Израиљу.
7 Ето ви сте сви синови Израиљеви; промислите се и дајте једно решење.
8 Сав народ уста као један човек и рече: Нико од нас неће ићи у шатор свој и ни један се неће вратити кући својој.
9 Ево што ћемо учинити Гаваји: На кога падне коцка, ти да се крену на Гавају.
10 Узећемо по десет људи од стотине из свих племена Израиљевих, по стотину од хиљаде и по хиљаду од десет хиљада; они ће да узму храну за народ, да се по њиховом повратку учини Гаваји Венијаминовој према великој срамоти коју почини у Израиљу.
11 Тако се сви људи Израиљеви сабраше против тог града сложни као један човек.
12 Племена Израиљева послаше људе у све породице Венијаминове да им поруче: Какав се то злочин почини међу вама?
13 Сад дајте те покварењаке који су у Гаваји, да их погубимо и извадимо зло из Израиља. Али синови Венијаминови не хтеше послушати браћу своју, синове Израиљеве.
14 Синови Венијаминови скупише се из својих места у Гавају да изиђу да се бију са синовима Израиљевим.
15 Попис синова Венијаминових који тог дана изиђоше из градова даде двадесет и шест хиљада људи који махаху мачем, осим становника Гавајских, којих беше на број седам стотина одабраних људи.
16 У том народу беше седам стотина одабраних људи који бејаху леваци, и сваки је од њих могао гађати каменом из праће у длаку и не промашити.
17 Пребројише се и људи Израиљеви без синова Венијаминових, и наброји се четири стотине хиљада људи који махаху мачем, самих ратника.
18 Синови Израиљеви усташе, пођоше у Ветиљ и упиташе Бога, говорећи: Ко ће од нас ићи први у бој, на синове Венијаминове? Господ рече: Јуда ће ићи први.
19 Чим свану синови Израиљеви кренуше и улогорише се близу Гаваје.
20 И људи Израиљеви ступише да војују на синове Венијаминове, и уврсташе се пред Гавајом.
21 Синови Венијаминови изиђоше из Гаваје и повалише на земљу двадесет и две хиљаде људи Израиљевих у тај дан.
22 Народ, синови Израиљеви, прибраше се, и опет се уврсташе на месту где се бејаху уврстали првога дана.
23 И синови Израиљеви се попеше и заплакаше пред Господом до вечера. Они упиташе Господа говорећи: Хоћу ли опет изићи на бој на синове Венијамина, брата свога? Господ одговори: Изиђите на њега.
24 Синови Израиљеви изиђоше на синове Венијаминове другога дана.
25 Синови Венијаминови изиђоше пред њих из Гавеје другог дана и опет повалише на земљу осамнаест хиљада људи синова Израиљевих, који сви махаху мачем.
26 Сви синови Израиљеви и сав народ попеше се и дођоше у Ветиљ; заплакаше и осташе онде пред Господом, и тог дана постише до вечера, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалнице пред Господом.
27 И синови Израиљеви упиташе Господа, - (онде се налажаше тада ковчег савеза Божјега,
28 и Финес, син Елеазара, сина Аронова, бејаше тада пред Богом) - и рекоше: Хоћу ли опет ићи у бој на Венијамина, брата свога, или ћу се оканити? Господ одговори: Изиђи јер ћу вам их сутра у руке предати.
29 Тада Израиљ намести заседе око Гаваје.
30 Синови Израиљеви изиђоше у трећи дан на синове Венијаминове, и уврсташе се према Гаваји као и први и други пут.
31 Синови Венијаминови изиђоше пред народ и одвојише се од града. Они стадоше бити и сећи народ као и први и други пут по путевима, од којих један иде к Ветиљу а други преко поља ка Гаваји, и убише до тридесет хиљада људи из Израиља.
32 Синови Венијаминови рекоше. Ено их потучени као и раније! Али синови Израиљеви рекоше: Бежимо да их намамимо на путеве, далеко од града.
33 Сви синови Израиљеви напустише своје положаје и уврсташе се у Вал-Тамару; и заседе Израиљеве искочише из места свога, из лука Гавајских.
34 Десет хиљада људи, изабраних из свега Израиља, дођоше на Гавају. Бој поста жесток и синови Венијаминови и не слутише пораз који је имао да их задеси.
35 Господ потуче Венијамина пред Израиљем, и синови Израиљеви погубише тог дана двадесет и пет хиљада и сто људи од синова Венијаминових који сви махаху мачем.
36 Синови Венијаминови сматраху да су победили људе Израиљце који узмицаху испред синова Венијаминових и уздаху се у заседе које бејаху наместили код Гаваје.
37 Људи из заседе ударише брже на Гавају и ушавши потукоше сав град оштрицом мача.
38 По знаку уговореном са синовима Израиљевим, људи из заседе требали су да дигну густ дим из града.
39 Синови Израиљеви стадоше тад бежати с боја. Синови Венијаминови бејаху им тад већ убили до тридесет људи, и говораху: Ено их потучени пред нама као у првом боју. Али се густ стуб дима поче дизати из града.
40 Синови Венијаминови се обазреше, и гле, из целог се града пламен до неба дизаше.
41 Синови Израиљеви се тад вратише, и синови Венијаминови се запрепастише гледајући пропаст у коју беху упали.
42 Они окренуше леђа испред синова Израиљевих и стадоше бежати ка пустињи. Али их нападачи гоњаху, и они путем побише оне који беху изишли из градова.
43 Они опколише Венијамина, гонише га, ударише га кад год хтедне да одахне, све до Гаваје к истоку сунчаном.
44 Паде осамдесет хиљада људи од синова Венијаминових, самих јунака.
45 А оних што побегоше у пустињу к стени Римону, погубише по путевима пет хиљада, и тераше их до Гидома и побише ту две хиљаде људи.
46 Укупни број синова Венијаминових који падоше у тај дан би двадесет и пет хиљада људи који махаху мачем, све самих јунака.
47 Шест стотина људи који беху окренули леђа и побегли у пустињу к стени Римону, осташе онде четири месеца.
48 Синови Израиљеви опет нападоше синове Венијаминове и ударише на њих оштрицом мача, и посекоше и људе из градова и стоку и што се год нађе. Они запалише и све градове који тамо бејаху.
Глава 21.[уреди]
1 Синови Израиљеви беху се заклели у Миспи рекавши: Ни један од нас неће дати кћер своју за жену сину Венијаминову. Народ дође у Ветиљ и оста пред Богом до вечера.
2 Они подигоше глас, они много плакаше
3 и рекоше: Зашто се, Господе, Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу да данас нестане једног племена из Израиља?
4 Сутрадан народ урани. Они начинише онде олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалнице.
5 Синови Израиљеви рекоше: Ко је тај из свих племена Израиљевих који није дошао на збор ка Господу? Јер се бејаху тврдо заклели на свакога који не дође ка Господу у Миспу, бејаху рекли: Казниће се смрћу.
6 Синовима Израиљевим сажали се за Венијамином, братом њиховим, и они говораху: Данас се истреби једно племе из Израиља.
7 Шта ћемо чинити с онима који су остали у животу, да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери своје за жене?
8 И зато рекоше: Има ли ко из племена Израиљевих да није дошао у Миспу ка Господу? И гле не беше дошао у логор, на збор, нико од становника Јависа Галадског.
9 Кад се народ преброји не би онде ни један од становника Јависа Галадског.
10 Онда збор посла на њих дванаест хиљада ратника дајући им ову заповест: Идите и ударајте оштрицом мача становнике Јависа Галадскога, па и жене и децу.
11 Ево што ћете чинити: Побићете све мушке и женске које су познале човека.
12 Они нађоше међу становницима Јависа Галадског четири стотине девица, које не беху познале човека, и доведоше их у логор у Силом које је у земљи Хананској.
13 Сав збор посла гласнике да говоре синовима Венијаминовим који бејаху у стени Римону и објаве им мир.
14 Тада се синови Венијаминови вратише, и они им дадоше жене који оставише у животу између жена из Јависа Галадскога. Али их не беше доста за њих.
15 Народу беше жао Венијамина, јер Господ беше окрњио племена Израиљева.
16 Старешине збора рекоше: Шта ћемо чинити с овима што осташе, да би имали жене, пошто су истребљене жене племена Венијаминова?
17 И рекоше: Наслеђе Венијаминово нека припада овима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.
18 Али им ми не можемо дати жене између кћери својих, јер су се синови Израиљеви заклели, рекавши: Да је проклет ко да жену синовима Венијаминовим!
19 И рекоше: Ево, сваке године држи се празник Господњи у Силому, који је са севера Ветиљу, источно од пута који води из Ветиља у Сихем и с југа Левони.
20 Затим дадоше синовима Венијаминовим ову заповест. Идите, и заседите по виноградима,
21 и пазите: Кад изиђу кћери Силомске да играју, изиђите из винограда, и отмите сваки себи жену између кћери Силомских, и идите у земљу Венијаминову.
22 Ако или оци њихови или браћа њихова дођу к нама да се жале, ми ћемо им рећи: Дајте нам их, јер у овом рату нисмо за свакога заробили по једну жену. Нисте их ви њима дали; зато нећете бити криви.
23 Тако и урадише синови Венијаминови. Они узеше жене према броју своме између играчица које отеше, па отидоше и вратише се на своје наслеђе. Они президаше градове и населише се у њима.
24 У то исто време синови Израиљеви отидоше сваки у своје племе и у своју породицу те се вратише оданде сваки на своје наслеђе.
25 У оно време не беше краља у Израиљу. Сваки чињаше што му бејаше драго.