Biblija (Bakotić) : Sudije
| ←Isus Navin | BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić |
Ruta→ |
Glava 1.[uredi]
1 Po smrti Isusovoj upitaše sinovi Izrailjevi Gospoda govoreći: Ko će od nas ići prvi na Hananeje da ih napadnemo?
2 Gospod odgovori: Ići će Juda, eto predao sam zemlju u ruke njegove.
3 I Juda reče Simeonu, bratu svome: Hajde sa mnom na deo koji je meni dopao, da napadnemo na Hananeje; pa ću ja ići s tobom na deo koji je tebi dopao. I Simeon pođe s njim.
4 Juda se krenu, i Gospod im dade u ruke Hananeje i Ferezeje, i oni potukoše u Vezeku deset hiljada ljudi.
5 U Vezeku nađoše Adoni-Vezeka; udariše na njega, i pobiše Hananeje i Ferezeje.
6 Adoni-Vezek pobeže, ali ga oni poteraše, uhvatiše ga i odsekoše mu palce od ruku i od nogu.
7 Adoni-Vezek reče: Sedamdeset kraljeva odsečenih palaca od ruku i od nogu behu pod mojim stolom. Bog mi vraća za ono što sam učinio. Odvedoše ga u Jerusalim i on onde umre.
8 Sinovi Judini udariše na Jerusalim i uzeše ga, udariše ga oštricom mača i zapališe grad.
9 Sinovi Judini siđoše zatim da napadnu Hananeje koji nastavahu u gori, na jugu i u ravnici.
10 Juda se krenu na Hananeje koji nastavahu u Hevronu, koji se pre nazivaše Kirijat-Arva, i potuče Sesaja, Ahimana i Talmaja.
11 Odatle se krenu na Davirane. Davir se pre nazivaše Kirijat-Sefer.
12 Halev reče: Ko napadne i uzme Kirijat-Sefer, daću mu svoju kćer Aksu za ženu.
13 Uze ga Gotonilo, sin Kenezov, mlađi brat Halevov; i Halev mu dade svoju kćer Aksu za ženu.
14 Kad ona uće kod Gotonila, nagovori ga da ište od oca njezina polja. Ona se skine s magarca, i Halev joj reče: Što ti je?
15 Ona mu odgovori: Daj mi dar, jer si ti meni dao zemlju na jugu; daj mi sad i izvore vode. I Halev joj dade izvore gornje i izvore donje.
16 Sinovi Kenejca, tasta Mojsijeva, iziđoše iz grada palmi sa sinovima Judinim u pustinju Judinu južno od Arada, i pođoše da se nastane usred naroda.
17 Juda se krenu sa Simeonom, bratom svojim, i oni pobiše Hananeje koji nastavahu u Sefatu, oni raskopaše grad koji se prozva Orma.
18 Juda uze i Gazu sa zemljom njezinom, Askalon sa zemljom njegovom i Akaron sa zemljom njegovom.
19 Gospod bi s Judom, i Juda osvoji goru, ali nije mogao izagnati stanovnike doline, jer imahu gvozdena kola.
20 Halevu se dade Hevron, kao što beše zalovedio Mojsije, i on izagna odande tri sina Enakova.
21 Sinovi Venijaminovi ne izagnaše Jevuseje koji nastavahu u Jerusalimu, i Jevuseji ostaše i do danas u Jerusalimu sa sinovima Venijaminovim.
22 Sinovi Josifovi se krenuše i na Vetilj i Gospod bi s njima.
23 Sinovi Josifovi uhodiše Vetilj, koji se pre zvaše Luz.
24 Uhode videše čoveha koji iđaše iz grada i rekoše mu: Pokaži nam kuda ćemo ući u grad i učinićemo ti milost.
25 On im pokaza kuda će da uđu u grad. I oni udariše grad oštricom mača, ali pustiše onog čoveka sa svom porodicom njegovom.
26 Taj čovek otide u zemlju Hetejsku, i onde sazida grad i prozva ga Luz; i to mu je ime i danas.
27 Manasija ne izagna stanovnike Vet-Sana i gradova njegovih, ni Tanaha i gradova njegovih, ni Dora i gradova njegovih, ni Ivleama i gradova njegovih, ni Megida i gradova njegovih; i Hananeji ostaše u zemlji.
28 Kad Izrailj posta jači udari na Hananeje danak, ali ih ne izagna.
29 Jefrem ne izagna Hananeje nastanjene u Gezeru, i Hananeji ostaše s njim u Gezeru.
30 Zavulon ne izagna stanovnike Kitrona, ni stanovnike Nalola, i Hananeji ostaše s njim, ali mu plaćahu danak.
31 Asir ne izagna stanovnike Akona, ni stanovnike Sidona, ni Alava, ni Ahaziva, ni Helve, ni Afika ni Reova,
32 i Asirovci ostaše među Hananejima, stanovnicima one zemlje, jer ih oni ne izagnaše.
33 Neftalim ne izagna stanovnike Vet-Semesa, ni stanovnike Vet-Anata, i on osta među Hananejima, stanovnicima one zemlje; i stanovnicima Vet-Semesa i Vet-Anata bi nametnuto plaćanje danka.
34 Amoreji poteraše u goru sinove Danove i ne davahu im da silaze u dolinu.
35 Amoreji htedoše ostati u gori Eresu, u Ajalonu i u Salvimu, ali ih ruka doma Josifova pritište i njima bi nametnuto plaćanje danka.
36 Zemlja Amoreja prostiraše se od gore Akravimske, od Sele pa na više.
Glava 2.[uredi]
1 Glasnik Gospodnji dođe od Galgala u Vokim, i reče: Izveo sam vas iz Egipta i doveo vas u zemlju za koju sam se zakleo ocima vašim da ću je vama dati. Ja sam rekao: Neću nikad raskinuti savez svoj s vama;
2 i vi nećete primati saveza sa stanovnicima te zemlje i vi ćete raskopati oltare njihove. Ali vi ne poslušaste glasa moga: Zašto ste to učinili?
3 Ja sam tada rekao: Neću ih odagnati ispred vas, nego će oni biti pored vas, i bogovi će vam njihovi biti zamka.
4 Kad glasnik Gospodnji izgovori ove reči sinovima Izrailjevim, narod podiže glas svoj i plaka.
5 I prozvaše ono mesto Vokim[1], i onde prinesoše žrtve Gospodu.
b Isus raspusti narod i sinovi Izrailjevi raziđoše se svaki na svoje nasleđe, da uzmu zemlju u posed,
7 Narod služi Gospodu svega veka Isusova i svega veka starešina koji nadživeše Isusa, i koji behu videli velika dela što Gospod učini Izrailju.
8 Isus, sin Navinov sluga Gospodnji, umre kad mu beše sto i deset godina.
9 Sahraniše ga u zemlji nasleđa njegova, u Tamnat-Aresu, u gori Jefremovoj, severno od gore Gasa.
10 Sav se taj naraštaj pribra k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj koji ne poznavaše Gospoda, ni dela koja on beše učinio Izrailju.
11 Sinovi Izrailjevi činiše ono što se ne dopada Gospodu, i služiše Valima.
12 0ni ostaviše Gospoda, Boga otaca svojih, koji ih izvede iz zemlje egipatske, i pođoše za drugim bogovima između bogova naroda koji bejahu okolo njih, i klanjaše im se, i razdražiše Gospoda.
13 Ostaviše Gospoda i služiše Valu i Astarotama.
14 Gnev se Gospodnji raspali na Izrailja, i on ih preda u ruke ljudima koji ih plenjahu, predade ih u ruke neprijateljima njihovim okolo njih, i oni ne mogahu više odoleti neprijateljima svojim.
15 Kud god iđahu ruka Gospodnja bejaše protiv njih da im učini zlo, kao što beše rekao Gospod, kao što im se beše zakleo Gospod. I oni bejahu u velikoj nevolji.
16 Gospod im podiže sudije, da ih izbavljaju iz ruku oiih što ih plenjahu.
17 Ali ni sudije svoje ne slušaše, nego se razbludiše s drugim bogovima i klanjaše im se. Brzo zađoše s puta kojim idoše oci njihovi, i ne slušahu kao oni zapovesti Gospodnje.
18 Kad im Gospod podiže sudije, Gospod bejaše sa sudijom, i on ih izbavljaše iz ruku neprijatelja njihovih svega veka sudijina; jer se Gospod sažali na njihove vapaje protiv onih koji ih mučahu i ugnjetavahu.
19 Ali čim umiraše sudija, oni se opet kvarahu i bivahu gori od otaca svojih, idući za drugim bogovima, služeći im i klanjajući im se; ne ostavljahu se opakih dela i puteva svojih.
20 Tad se gnev Gospodnji raspali na Izrailja i on reče: Kad je taj narod prekršio savez moj, koji sam ja propisao ocima njihovim, i ne poslušaše glasa moga,
21 neću više goniti ispred njih ni jednoga naroda koje ostavi Isus kad umre.
22 Tako ću ja njima staviti Izrailja na kušnju, da vidim hoće li se držati puta Gospodnjega, hodeći po njemu, kao što su se držali oci njihovi, ili neće.
23 I Gospod ostavi na miru te narode koje ne beše predao Isusu u ruke, i ne požuri da ih istera.
Glava 3.[uredi]
1 Ovo su narodi koje ostavi Gospod da okuša njima Izrailja, sve one koji ne znadijahu za sve ratove Hananske,
2 da bi bar potomstvo sinova Izrailjevih znalo i razumelo šta je rat, bar oni koji to pre nisu znali.
3 Ti narodi behu: pet kneževina Filistejskih, svi Hananeji, Sidonci i Jeveji koji nastavahu na gori Livanu, od gore Val-Ermona do Emata.
4 Ti narodi ostaše da se njima okuša Izrailj, da se vidi hoće li slušati zapovesti Gospodnje koje je on propisao ocima njihovim preko Mojsija.
5 Sinovi Izrailjevi stanovahu usred Hananeja, Heteja, Amoreja, Ferezeja, Jeveja i Jevuseja.
6 Oni se ženihu sa kćerima njihovim i udavahu kćeri svoje za sinove njihove i služahu bogovima njihovim.
7 Sinovi Izrailjevi činjahu ono što se ne dopada Gospodu, oni zaboraviše Gospoda, Boga svoga, i služiše Valima i idolima.
8 Gnev Gospodnji raspali se na Izrailja, i on ih dade u ruke Husan-Risatajimu kralju, Mesopotamskom; i sinovi Izrailjevi služiše osam godina Husan-Risatajimu.
9 Sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu i Gospod podiže sinovima Izrailjevim izbavitelja, koji ih izbavi, Gotonila, sina Kenezova, mlađeg brata Halevova.
10 Duh Gospodnji bi na njemu. On posta sudija u Izrailju, i krenu u rat, i Gospod mu predade u ruke Husan-Risatajima, kralja Mesopotamskoga, i ruka njsgova bi jaka nad Husan-Risatajimom.
11 Zemlja bi u miru četrdeset godina. Zatim Gotonilo, sin Kenezov, umre.
12 Sinovi Izrailjevi činiše opet ono što se ne dopada Gospodu, i Gospod ukrepi Eglona kralja Moavskoga, na Izrailja, jer oni činjahu ono što se ne dopada Gospodu.
13 Eglon skupi k sebi sinove Amonove i Amaličane i krenu. On potuče Izrailja, i oni osvojiše grad palmi.
14 Sinovi Izrailjevi služiše osamnaest godina Eglonu, kralju Moavskome.
15 Sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu i Gospod im podiže izbavitelja Aoda, sina Gire, sina Venijaminova, čoveka koji bejaše levak. Sinovi Izrailjevi poslaše po njemu dar Eglonu, kralju Moavskome.
16 Aod načini sebi mač na obe strane oštar, od lakta u dužinu, i pripasa ga uz desno bedro pod haljine svoje.
17 On odnese dar Eglonu, kralju Moavskome. Eglon beše čovek mnogo debeo.
18 Kad predade dar, otpusti ljude koji ga bejahu nosili.
19 Zatim se on sam vrati od kamenih majdana kod Galgala i reče: Imam, kralju, jednu tajnu da ti kažem. Kralj reče: Mirno! I svi koji stajahu pred njim otidoše od njega.
20 Aod pristupi k njemu, koji seđaše sam u svojoj letnjoj sobi, i reče: Imam reč Božju za te. Eglon usta sa svog sedišta.
21 Tada Aod poteže levom rukom svojom, uze mač od desne bedrice i satera mu ga u trbuh.
22 I balčak uđe za mačem, i salo se sklopi za mačem jer on ne izvuče iz trbuha mač koji, iziđe Eglonu s druge strane.
23 Zatim Aod iziđe iz sobe i zatvori i zaključa vrata za sobom.
24 Kad on otide, dođoše sluge, i pogledaše, a vrata od sobe bejahu zaključana. Oni rekoše: Sigurno pokriva noge u letnjoj sobi.
25 Čekaše dugo i kako on ne otvaraše vrata od sobe, uzeše ključ i otvoriše, i gle, gospodar im ležaše na zemlji mrtav.
26 Dok oni bejahu u zabuni, Aod pobeže i prođe kamene majdane, i skloni se u Seirat.
27 Čim tu dođe zatrubi u trubu u gori Jefremovoj. Sinovi Izrailjevi siđoše s njim s gore, a on iđaše prvi.
28 On im reče: Hajdete za mnom, jer vam Gospod predade u ruke neprijatelje vaše Moavce. Oni siđoše za njim, i uzeše Moavcima brodove Jordanske prema Moavu, i ne dadoše nikome preći.
29 U tome potukoše oko deset hiljada Moavaca, sve jake i hrabre, i ni jedan ne uteče.
30 Tog dana potpade Moav pod ruku Izrailjevu. I zemlja bi u miru osamdeset godina.
31 Posle njega dođe Samegar, sin Anatov. On potuče šest stotina Filisteja ostanom volujskim. I on bi jedan od izbavitelja Izrailja.
Glava 4.[uredi]
1 Po smrti Aodovoj sinovi Izrailjevi činiše opet ono što se ne dopada Gospodu,
2 i Gospod ih dade u ruke Javinu, kralju Hananskom, koji vladaše u Asoru. Vojvoda vojske njegove bejaše Sisara, i on stanovaše u Arosetu neznabožačkom.
3 Sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu, jer on imaše devet stotina gvozdenih kola, i teško mučaše sinove Izrailjeve dvadeset godina.
4 U to vreme bejaše sudija u Izrailju Devora, proročica, žena Lafidotova.
5 Devorino sedište bejaše kod palmi, između Rame i Vetilja, u gori Jefremovoj. K njoj dolažahu sinovi Izrailjevi na sud.
6 Ona pozva Varaka, sina Avinejemova iz Kadesa Neftalimova, i reče mu: Nije li to zapovest Gospoda, Boga Izrailjeva? Idi na goru Tavor, skupi narod, i uzmi sa sobom deset hiljada ljudi između sinova Neftalimovih i sinova Zavulonovih;
7 ja ću privući k tebi na potok Kison Sisara, vojvodu Javinovog, kola njegova i vojsku njegovu i predaću ga tebi u ruke.
8 Varak joj reče: Ako ćeš ti ići sa mnom ići ću, ali ako ne pođeš sa mnom neću ići.
9 Ona odgovori: Ja ću ići s tobom, ali nećeš imati slave na putu kojim ćeš ići, jer će jednoj ženi Gospod predati Sisaru u ruke. I Devora usta i otide s Varakom u Kedes.
10 Varak sazva sinove Zavulonove i Neftalimove u Kedes i povede za sobom deset hiljada ljudi, i Devora krenu s njim.
11 Ever, Kenejin, beše se odvojio od Keneja, od sinova Ovava, tasta Mojsijeva, i on beše razapeo svoj šator kod hrastova Zanajimskih, kod Kedesa.
12 Javi se Sisari da je Varak, sin Avinejemov, izišao na goru Tavor.
13 I Sisara skupi sva kola svoja, devet stotina kola gvozdenih, i sav narod koji beše s njim od Aroseta neznabožačkog do potoka Kisona.
14 Tada Devora reče Varaku: Ustani, jer je ovo dan u koji ti Gospod daje Sisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s gore Tavora na čelu deset hiljada ljudi.
15 Gospod porazi Sisaru i sva kola njegova pred Varakom i svu vojsku njegovu oštricom mača. Sisara siđe s kola svojih i pobeže pešice.
16 Varak potera kola i vojsku do Aroseta neznabožačkog, i sva vojska Sisarina pade pod oštricom mača, a da ne osta ni jedan.
17 Sisara siđe s kola i uteče pešice do šatora Jailje žene Evera Kenejina; jer postojaše mir među Javinom kraljem Asorskim i domom Evera Kenejina.
18 Jailja pođe na susret Sisari i reče mu: Skloni se, gospodaru, skloni se kod mene, ne boj se. I on se skloni kod nje u šator, i ona ga sakri pod jedan pokrivač.
19 On joj reče: Daj mi malo vode da se napijem, jer sam žedan. Ona otvori meh mleka i napoji ga, pa ga pokri.
20 On joj još reče: Stoj na vratima od šatora, i ako ko dođe i zapita te i reče: Ima li ko tu?, reci: Nema.
21 Jailja, žena Everova, uze kolac od šatora, uze malj u ruku, približi se polako k njemu, i satera mu kroz slepe oči kolac koji se zabode u zemlju. On spavaše tvrdo, umoran, i umre.
22 Kako Varak teraše Sisaru, Jailja mu iziđe na susret i reče mu: Dođi da ti pokažem čoveka koga tražiš. On uđe k njoj, i gle, Sisara ležaše mrtav, a kolac mu beše u slepim očima.
23 Tog dana pokori Bog Javina, kralja Hananskoga, pred sinovima Izrailjevim.
24 I ruka sinova Izrailjevih posta sve teža nad Javinom, kraljem Hananskim, dokle ne istrebiše Javina, kralja Hananskoga.
Glava 5.[uredi]
1 U taj dan peva Devora sa Varakom sinom Avinejemovim ovu pesmu:
2 Vojvode dobi narod Izrailjski, i narod bi voljan da se bori! Blagosiljajte Gospoda!
3 Čujte kraljevi! Slušajte knezovi! Pevaću, da, pevaću Gospodu, pevaću Gospodu, Bogu Izrailjevu!
4 Gospode, kada ti iziđe iz Sira, i polju se Edomskom približi, zatrese se zemlja i rastopi nebo; rastopiše se oblaci i pljuskom zapljuštaše.
5 Brda se pred Gospodom uzdrmaše; i taj Sinaj pred Gospodom, Bogom Izrailjevim!
6 Za vremena Samegara, sina Anatova, za vremena Jailje, opusteše drumovi, i koji putovahu prekim stazama iđahu.
7 Nemoćni bejahu vođi Izrailja, nemoćni, dok se ja, Devora, ne podigoh, dok se kao majka Izrailju ne podigoh.
8 Nove on bogove beše prigrlio, i kad rat na vratima bejaše ne viđaše se ni štit ni koplje među četrdeset hiljada u Izrailju.
9 Srce je moje sa vojvodama Izrailjskim, s junacima koji rado u boj leteše! Blagosiljajte Gospoda!
10 Vi što bele magarce jašete, i vi što na ćilimima sedite, i vi što drumom idete: Zapevajte!
11 Neka glasom svojim strelci sa sred pojišta, iz kog vodu crpu, slave dela Goslodnja, dela vojvode svog u Izrailju!... Tada je narod Gospodnji silazio na vrata.
12 Ustani, Devoro, ustani! Preni se, preni se, pesmu zapevaj! Ustani i ti Varače, vodi roblje svoje, sine Avinejemov!...
13 Tada ostatak naroda silnike pobedi! Gospod mi pobedu nad junacima dade.
14 Iz Jefrema dođoše Amaličani, za tobom Venijamin stupi, i on vojsci tvojoj priđe. Iz Mahira dođoše zapovednici, iz Zavulona vojvode.
15 Knezovi Isaharovi s Devorom bejahu; te Isahar za Varakom pođe, da ga u dolini stigne. Kod potoka Ruvimovih silan bi napor srdaca!
16 Što ostade ti međ' torovima slušajući blejanje od stada? Kod potoka Ruvimovih silan bi napor srdaca!
17 Galad ispreko Jordana ne ostavi dom svoj! A zašto kod lađa Dan ostade? Asir kod mora seđaše i odmaraše se u lukama njegovim.
18 Zavulon je narod koji se sa smrću poneo, a i Neftalim sa njime na visinama bojišta.
19 Dođoše kraljevi i biše se, biše se kraljevi Hananski na Tanahu, kod voda Megidskih; ali niti plena ni srebra ne opleniše.
20 S neba boj se bio. I zvezde sa staza svojih na Sisaru vojevaše.
21 Odnese ih Kisonova voda, stara voda, voda Kisonova. Gazi ih ti, dušo moja, gazi sinove junačke!
22 Zatutnji tada zemlja od topota kopita od konja, od bežanja, od bežanja ludog junaka njihovih.
23 Prokunite Miroz, reče anđeo Goslodnji, prokunite, prokunite stanovnike njegove, što Gospodu u pomoć ne dođoše, s junacima u pomoć Gospodu.
24 Blagoslovena među ženama Jailja, žena Evera Kenejina, blagoslovena među ženama što u šatorima sede!
25 Zaiska on vode i ona mu mleko dade, na počasnom tanjiru povlaku mu pruži.
26 Levom rukom za kolac se maši, a desnom za malj kovački, i udari Sisaru, glavu mu razmrska, probode ga i slepe mu oči probi.
27 Pred nogama Jailjinim savi se, pade, leža; pred nogama njenim savi se i pade, gde se savi, onde mrtav pade.
28 S prozora kroz rešetke pogleda tad majka Sisarina i zavika: "Što se kola ne vraćaju njegova? što sustaše kola njegova?" -
29 Najmudrije žene joj odgovaraju, a i ona sama sebi odgovara:
30 "Ne nađoše li plena? ne dele li ga? po jednu devojku, a i po dve na junaka, plen šarenih haljina za Sisaru, šarenih haljina, oko vrata vezenih za pobedioca!"
31 Izginuli tako svi dušmani tvoji, Gospode! Koji ga vole, ti su kao sunce kad izlazi u svoj sili svojoj. I zemlja bi u miru četrdeset godina.
Glava 6.[uredi]
1 Sinovi Izrailjevi činiše ono što nije po volji Gospodu, i Gospod ih dade u ruke Madijancima za sedam godina.
2 Ruka Madijanaca bi teška nad Izrailjem, i, da bi izbegli Madijancima, sinovi se Izrailjevi povukoše u jame po gorama, u pećine i u kule utvrđene.
3 Kada bi Izrailjci posejali, dolazili bi Madijanci i Amaličani, i sinovi Istoka, i napadali bi na njih.
4 Oni stajahu u logor protiv njih, potirahu rod zemaljski sve do Gaze, i ne ostavljahu Izrailju ni hranu, ni ovce, ni volove, ni magarce.
5 Jer se podizahu sa stadima svojim i sa šatorima svojim, i dolažahu kao mnoštvo skakavaca, i ne beše broja ni njima ni kamilama njihovim, i dolazeći u zemlju pustošahu je.
6 Izrailj pretrpi tada mnogo od Madijanaca, i sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu.
7 Kad sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu zbog Madijanaca,
8 Gospod posla proroka sinovima Izrailjevim. On im reče: Ovako govori Gospod, Bog Izrailjev: Ja sam vas izveo iz Egipta, izbavio vas iz doma robovanja.
9 Izbavio sam vas iz ruke Egipćana i iz ruke svih onih koji vas ugnjetavahu, i odagnao sam ih ispred vas i dao vama zemlju njihovu.
10 Rekao sam vam: Ja sam Gospod, Bog vaš; ne bojte se bogova Amoreja u čijoj zemlji živite. Ali vi ne poslušaste glasa moga.
11 Zatim dođe anđeo Gospodnji i sede u Ofri pod hrastom Joasa od porodice Avijezerove. Gedeon, sin njegov, vrsijaše pšenicu na gumnu, da bi je sklonio od Madijanaca.
12 Anđeo Gospodnji mu se pojavi i reče mu: Gospod je s tobom, hrabri junače!
13 Gedeon mu reče: O, gospodaru moj, ako je Gospod s nama, zašto nas snađe sve ovo? Gde su sva čudesa njegova, o kojima nam pripovedaše oci naši govoreći: Nije li nas Gospod izveo iz Egipta? Sad nas Gospod napušta i predaje u ruke Madijanaca!
14 Gospod se obrnu k njemu i reče mu. Idi ti s tom snagom svojom i izbavi Izrailja iz ruku Madijanskih. Ne šaljem li te ja?
15 Gedeon mu reče: Čime li ću, Gospode, izbaviti Izrailja? Gle, porodica je moja najsiromašnija u plemenu Manasijinu, i ja sam najmanji u domu oca svoga.
16 Gospod mu reče: Ja ću biti s tobom i ti ćeš tući Madijance kao jednog samog čoveka.
17 Gedeon mu reče: Ako sam našao milost pred očima tvojim, daj mi znak kojim ćeš pokazati da si ti koji mi govoriš.
18 Ne udalji se odavde dokle se ja ne vratim k tebi i donesem prinos svoj, i stavim ga preda te. I Gospod reče: Ostaću dokle se vratiš.
19 Gedeon uđe, zgotovi jare i od efe brašna umesi beskvasne hlebove. Metnu meso u kotaricu a juhu u lonac, i donese mu pod hrast i postavi.
20 Anđeo Gospodnji mu reče: Uzmi to meso i te beskvasne hlebove i metni ih na onu stenu, a juhu prolij. I on učini tako.
21 Anđeo Gospodnji pruži kraj od štapa koji mu bejaše u ruci i dotače se mesa i beskvasnih hlebova. Tad se podiže oganj iz stene hoji spali meso i beskvasne hlebove. I anđeo Gospodnji nesta ispred očiju njegovih.
22 Gedeon, videći da to beše anđeo Gospodnji, reče: Teško meni, Gospode, Bože! Jer videh anđela Gospodnjeg licem k licu!
23 I Gospod mu reče: Budi na miru, ne boj se, nećeš umreti.
24 Gedeon načini onde oltar Gospodu, i nazva ga mir Gospodnji. On stoji još i danas u Ofri Avijezeritskoj.
25 Iste noći reče mu Gospod: Uzmi junca od oca svoga i drugog junca od sedam godina. Razvali oltar Valov koji ima otac tvoj, i obori osvećeno drvo ispod njega.
26 Načini i uredi Gospodu, Bogu svome, oltar na vrh ove stene. Uzmi tad drugog junca i prinesi žrtvu paljenicu na drvima oborenog idola.
27 Gedeon uze deset ljudi između sluga svojih i učini kako mu zapovedi Gospod; ali kako se bojaše doma oca svoga i meštana, on to učini noću a ne danju.
28 Kad ujutru ustaše meštani, gle, oltar Valov beše razvaljen i osvećeno drvo ispod njega oboreno, a drugi junac beše prinesen na žrtvu paljenicu na novo načinjenom oltaru.
29 Oni govorahu jedni drugima: Ko to učini? I oni počeše istraživati i raspitivati se. Rekoše im: Gedeon, sin Joasov, učini to.
30 Meštani rekoše tad Joasu. Izvedi sina svoga da se pogubi, jer razvali oltar Valov i obori osvećeno drvo ispod njega.
31 Joas odgovori svima koji mu dolažahu: Zar vi hoćete da branite Vala? Vi li hoćete da ga izbavite? Svaki ko se metne na stranu Vala umreće pre nego jutro dođe. Ako je Val bog neka sam brani parbu svoju, kad mu je oltar razvaljen.
32 Gedeona prozvaše onog dana Jeroval[2], govoreći: Neka raspravi s njim Val, što mu razvali oltar.
33 Svi Madijanci i Amaličani i sinovi Istoka bejahu se skupili, i, prešavši preko Jordana, behu se ulogorili u dolini Jezraelu.
34 Duh Gospodnji naoruža Gedeona; on zatrubi u trubu i skupi oko sebe dom Avijezerov.
35 On posla glasnike po svemu plemenu Manasijinu, koji se odmah sabra da pođe s njim. Posla glasnike i u pleme Asirovo i u pleme Zavulonovo i u pleme Neftalimovo, i oni se krenuše njima na susret.
36 Gedeon reče Bogu: Ako ćeš ti izbaviti mojom rukom Izrailja, kao što si rekao,
37 evo ja ću metnuti runo na gumno; ako rosa bude samo na runu a po svoj zemlji suho, onda ću znati da ćeš mojom rukom izbaviti Izrailja, kao što si rekao.
38 I bi tako. Sutradan on usta rano, iscedi runo, i iz runa iscedi punu kupu rose.
39 Gedeon reče Bogu: Da se ne raspali gnev tvoj na mene, i ja ću samo još ovaj put da govorim. Da iskušam runom još jedan put neka samo runo bude suho, a po svoj zemlji neka bude rosa.
40 I Bog učini tako onu noć. Samo runo osta suho, a svu zemlju beše orosila rosa.
Glava 7.[uredi]
1 Jeroval, a to je Gedeon, i sav narod koji bejaše s njim uraniše i ulogoriše se kod izvora Aroda. Vojska Madijanska beše mu sa severa kraj gore Moreha, u dolini.
2 Gospod reče Gedeonu: Suviše je mnogo naroda s tobom pa da mu dam Madijana u ruke. On bi mogao da se suprot meni hvali govoreći: Moja me ruka izbavi!
Z Oglasi zato ovo, da narod čuje: Ko je plašljiv i ko se boji nek se vrati i ide s gore Galadske. Dvadeset i dve hiljade ljudi se vratiše a deset hiljada osta.
4 Gospod reče Gedeonu: Još ima suviše mnogo naroda. Svedi ih na vodu i onda ću ti ih prebrati. Za koga ti rečem: Taj nek ide s tobom, neka ide s tobom; a za koga ti rečem. Taj neka ne ide s tobom, neka ne ide.
5 Gedeon svede narod na vodu, i Gospod reče Gedeonu: Koji stane laptati jezikom vodu, kao što lapće pas, metni ga na stranu; tako isto i svakoga koji klekne na kolena svoja da pije vodu.
6 Onih koji laptaše prinoseći vodu k usnama rukom svojom beše tri stotine ljudi, a vas ostali narod kleče na kolena svoja da pije vodu.
7 I Gospod reče Gedeonu: S tih trista ljudi koji laptaše vodu izbaviću vas i predaću ti u ruke Madijance, ostali narod nek se vrati svaki u svoje mesto.
8 Uzeše od naroda hranu i trube, i Gedeon vrati sve ljude Izrailjce da idu svaki u svoj šator, a onih trista ljudi zadrža. Logor Madijanski bejaše niže njega u dolini.
9 Onu noć reče Gospod Gedeonu: Ustani: siđi u logor, jer ti ga dadoh u ruke.
10 Ako se bojiš sam sići, siđi s Furom, momkom svojim.
11 Slušaćeš šta govore, pa će ti osiliti ruke. Siđi dakle u logor. On siđe s furom, momkom svojim, do predstraža logora.
12 Madijanci i Amaličani i svi sinovi Istoka behu se širili po dolini kao mnoštvo skakavaca; kamila njihovih beše kao peska po obali morskoj.
13 Gedsen dođe, i gle, jedan vojnik pripovedaše drugu svome san. On govoraše: Gle, usnih da se pečen hleb kotrljaše ka logoru Madijanskome i da dođe do šatora i stade udarati o njih, i oni padahu; i ispremeta ih, i popadoše šatori.
14 Drug mu odgovori i reče: To nije drugo nego mač Gedeona, sina Joasova, čoveka Izrailjca: Bog mu je u ruke predao Madijance i sav logor.
15 Kad Gedeon ču kako onaj pripovedi san, i kako ga onaj drugi istumači, pokloni se i vrati se u logor Izrailjski i reče: Ustanite, jer vam Gospod dade u ruke logor Madijanski.
16 On porazdeli u tri čete ono trista ljudi, i preda svakome po jednu trubu i po jedan prazan krčag i po buktinju u krčag.
17 On im reče: Gledaćete na mene i učinićete što ja činim. Čim udarim na logor učinićete ono što ja činim;
18 kad ja zatrubim u trubu, ja i ljudi koji će biti sa mnom, i vi ćete zatrubiti u trube oko svega logora i vikaćete: Za Gospoda i za Gedeona!
19 Gedeon i sto ljudi koji bejahu s njim dođoše na kraj logora pri početku ponoćne straže, u času kad se menjaše straža. Oni zatrubiše u trube i polupaše krčage koje imahu u rukama.
20 Tri čete zatrubiše u trube i polupaše krčage, mašiše se levom rukom za buktinje a desnom za trube, da zatrube, i povikaše: Mač! Za Gospoda i za Gedeona!
21 Svaki stade na svom mestu okolo logora i ceo se logor smete i stade vikati i bežati.
22 Opet zatrubiše u trube onih trista ljudi; i po svemu logoru Gospod učini da svaki okrene mač svoj na druga svoga. Cela vojska pobeže do Vet-Asete, prema Zerepatu, do obale Avel-Meolske, kod Tavata.
23 Ljudi Izrailjci iz plemena Neftalimova i Asirova i iz svega plemena Manasijina stekoše se i goniše Madijance.
24 Gedeon posla glasnike po svoj gori Jefremovoj i poruči: Siđite pred Madijance i presecite im prelaze preko vode do Vetvare i preko Jordana. Svi ljudi iz plemena Jefremova stekoše se i zauzeše prelaze preko vode do Vetvare i preko Jordana.
25 Oni uhvatiše dve vođe Madijanske, Oriva i Ziva i ubiše Oriva na steni Orivovoj, a Ziva ubiše kod tiska Zivova. Oni goniše Madijance i odnesoše glavu Orivovu i Zivovu Gedeonu preko Jordana.
Glava 8.[uredi]
1 Ljudi od plemena Jefremova rekoše Gedeonu: Zašto da tako postupaš s nama? Zašto nas nisi zvao kad si išao u boj na Madijance? I oni se žestoko posvadiše sa njim.
2 Gedeon im odgovori: Pa šta sam učinio prema onome što ste vi učinili? Nije li pabirčenje Jefremovo bolje bilo od berbe Avijezerove?
3 Vama je u ruke dao Gospod vođe Madijanske, Oriva i Ziva. Šta sam ja to mogao učiniti prema onome što vi činiste? Kad on to izgovori utiša se gnev njihov prema njemu.
4 Gedeon dođe na Jordan i pređe preko njega s trista ljudi koji bejahu s njim; oni behu umorni, ali su i dalje gonili.
5 On reče ljudima Sokoćanima: Dajte nekoliko hlebova narodu koji ide za mnom, jer su umorni, a ja gonim Zeveja i Salmana, kraljeve Madijanske.
6 Glavari Madijanski odgovoriše: Je li pesnica Zevejeva i Salmanova već u tvojoj ruci, da damo hleba tvojoj vojsci?
7 A Gedeon reče: Kad mi Bog preda Zeveja i Salmana tad ću vam izmlatiti meso trnjem od pustinje i dračom.
8 Odande krenu na Fanuil i reče Fanuiljanima isto onako, i oni mu odgovoriše kao što odgovorše ljudi u Sokotu.
9 Zato i ljudima Fanuiljanima reče: Kad se vratim u miru, razvaliću tu kulu.
10 Zevej i Salman bejahu u Karkoru, i vojska njihova s njima, oko petnaest hiljada, koji ostaše od cele vojske sinova Istoka. Sto hiljada ljudi, sabljaša, beše palo.
11 Gedeon otide putem onih koji žive pod šatorima, istočno od Nove i Jogveje, i udari na vojsku koja mišljaše da je obezbeđena.
12 Zevej i Salman pobegoše. Gedeon ih potera i uhvati dva kralja Madijanska, Zeveja i Salmana, i rasprši svu vojsku.
13 Gedeon, sin Joasov, vrati se iz boja pre sunčanoga rođaja.
14 On uhvati momka iz Sokota, koga ispitiva, i on mu dade napismeno imena poglavica i starešina sokotskih, sedamdeset i sedam ljudi.
15 Pa dođe k Sokoćanima i reče im: Evo Zeveja i Salmana, za koje mi se rugaste govoreći: Je li pesnica Zevejeva i Salmanova već u tvojoj ruci, da damo hleba tvojim umornim ljudima?
16 I on uze starešine onoga mesta i kazni ljude Sokoćane trnjem iz pustinje i dračom.
17 On razvali i kulu Fanuilsku i pobi tamošnje ljude.
18 On reče Zeveju i Salmanu: Kakvi behu ljudi koje pobiste na Tavoru? A oni rekoše: Takvi kao ti, svaki izgledaše kao kraljevski sin.
19 On reče: To behu moja braća, sinovi matere moje. Živ je Gospod! Da ste ih osvatili u životu ne bih vas pogubio.
20 I reče Jeteru prvencu svome: Ustani, ubi ih. Ali dete ne izvuče mača svoga, jer se bojaše, jer bejaše još dete.
21 Zevej i Salman rekoše: Ustani ti sam i ubi nas; jer kakav je čovek onakva mu je i snaga. I Gedeon usta i ubi Zeveja i Salmana. On uze zatim polumesece koji bejahu o vratovima kamila njihovih.
22 Ljudi Izrailjci rekoše Gedeonu: Budi nam gospodar ti i sin tvoj i sin sina tvoga, jer si nas izbavio iz ruku Madijanaca.
23 Gedeon im reče: Neću vam ja oiti gospodar, niti će vam sin moj biti gospodar! Gospod će vam biti Gospodar.
24 Gedeon im reče: Jedno ću iskati od vas; da mi date svaki prstenje koje ste uplenili. A neprijatelji su imali zlatno prstenje, jer su bili Ismailjci.
25 Odgovoriše: Daćemo drage volje. I razastrvši plašt baciše na nj prstenje od plena svoga.
26 I bi na meru hiljada i sedam stotina sikli zlata, osim polumeseca i minđuša i skerletnih haljina koje nošahu kraljevi Madijanski i osim litarova oko vrata kamila njihovih.
27 Gedeon načini od toga efod i ostavi ga u svome gradu Ofri, i on posta povod razbludelosti svega Izrailja, i to bi zamka Gedeonu i domu njegovom.
28 Madijanci behu pokoreni pred sinovima Izrailjevim, i više ne digoše glavu. I zemlja bi u miru četrdeset godina za veka Gedeonova.
29 Jeroval, sin Joasov, vrati se i osta u svojoj kući.
30 Gedeon imaše sedamdeset sinova svojih, jer beše imao mnogo žena.
31 Inoča njegova, koja beše u Sihemu, rodi mu i ona sina, kome beše dato ime Avimeleh.
32 Gedeon sin Joasov umre posle srećne starosti, i bi sahranjen u groo Joasa, oca svoga, Avijezerita, u Ofri.
33 Kad umre Gedeon, sinovi Izrailjevi opet se povodiše za Valima i uzeše sebi Val-Verita za boga.
34 Sinovi Izrailjevi se ne sećahu Gospoda, Boga svoga, koji ih izbavi iz ruku svih neprijatelja njihovih koji bejahu okolo njih,
35 i ne imahu ljubavi prema domu Jerovala i Gedeona posle svega dobra što on beše učinio Izrailju.
Glava 9.[uredi]
1 Avimeleh, sin Jerovalov, otide u Sihem k braći matere svoje, i reče njima i svemu domu oca matere svoje:
2 Kažite svim Sihemljanima: Šta vam je bolje, da sedamdeset ljudi, svi sinovi Jerovalovi, vladaju nad vama, ili da nad vama vlada samo jedan čovek? I opominjite se da sam ja kost vaša i meso vaše.
3 Braća matere njegove kazaše za nj svim Sihemljanima, sve te reči, i srce njihovo privi se k Avimelehu, jer rekoše: Brat nam je.
4 Oni mu dadoše sedamdeset sikli srebra koje digoše iz doma Val-Veritova, za koje Avimeleh najmi ljude skitnice i kavgadžije, koji iđahu za njim.
5 On dođe u kuću oca svoga u Ofru, i pobi braću svoju, sinove Jerovalove, sedamdeset ljudi, na jednom kamenu. I ne spasi se nego samo Jotam, najmlađi sin Jerovalov, jer se on beše sakrio.
6 Skupiše se svi Sihemljani i sav dom Milov; oni dođoše i proglasiše Avimeleha kraljem kod hrasta Sihemskog.
7 Jotam bi izvešten o tome. On pođe na vrh gore Garizina i povika jakim glasom: Čujte me stanovnici Sihemski, i tako da vas Bog čuje:
8 Išla drveta da pomažu sebi kralja, i rekoše maslini: Vladaj nad nama!
9 Ali im maslina odgovori: Hoću li zar ja da se odreknem ulja svoga koje mi podržava čast i kod Boga i kod ljudi, da idem da lebdim nad drvetima?
10 I drveta rekoše smokvi: Dođi ti, vladaj nad nama!
11 Ali im smokva odgovori: Hoću li zar ja da se odreknem slasti svoje i krasnog voća svoga, da idem da lebdim nad drvetima?
12 I drveta rekoše vinovoj lozi: Dođi ti vladaj nad nama!
13 Ali im loza odgovori: Hoću li zar ja da se odreknem vina svoga koje razveseli i Boga i ljude, pa da idem da lebdim nad drvetima?
14 Tada sva drveta rekoše trnu: Dođi ti vladaj nad nama!
15 I trn odgovori drvetima: Ako zaista hoćete mene da pomažete sebi za kralja, hodite sklonite se u hlad moj, ako li nećete, izići će oganj iz trna i spaliće kedre Livanske.
16 A sad vi, jeste li pravo i pošteno radili, postavivši Avimeleha za kralja? Jeste li dobro učinili Jerovalu i domu njegovom? Jeste li vi postupali prema njemu po zaslugama njegovim?
17 Jer je otac moj vojevao za vas, on je izložio život svoj i izbavio vas iz ruku Madijanskih.
18 A vi ustaste danas na dom oca moga i ubiste sinove njegove, sedamdeset ljudi, na jednom kamenu, i postaviste kraljem nad Sihemljanima Avimeleha sina sluškinje njegove, zato što vam je brat.
19 Ako ste pravo i pošteno radili danas prema Jerovalu i njegovome domu, veselite se s Avimeleha i on neka se veseli s vas!
20 Ako li niste neka iziđe oganj od Avimeleha i spali Sihemljane i dom Milov, i neka iziđe oganj od Sihemljana i od doma Milova i spali Avimeleha.
21 Jotam otide i pobeže i dođe u Vir i osta onde daleko od Avimeleha, brata svoga.
22 Avimeleh vlada nad Izrailjem tri godine.
23 Ali Bog pusti zao duh između Avimeleha i Sihemljana; i Sihemljani izneveriše Avimeleha,
24 da bi se osvetila nepravda učinjena na sedamdeset sinova Jerovalovih, da bi krv njihova pala na Avimeleha, brata njihovoga koji ih ubi, i na Sihemljane, koji ukrepiše ruku njegovu da ubije braću svoju.
25 Sihemljani mu pometaše zasede po vrhovima gorskim i plenjahu sve koji prolažahu mimo njih onim putem. To bi javljeno Avimelehu.
26 Gal, sin Evedov, dođe sa svojom braćom i oni uđoše u Sihem. Sihemljani se pouzdaše u nj.
27 Oni iziđoše u polje, trgaše vinograde svoje, muljaše grožđe i veseliše se. Uđoše u dom Boga svoga, jedoše, piše i psovaše Avimeleha.
28 Gal sin Evedov reče: Ko je Avimeleh i šta je Sihem da mu služimo? Nije li on sin Jerovalov i Zevul nije li njegov poverenik? Služite sinovima Emora, oca Sihemova; a što da služimo Avimelehu?
29 Oh kad bih ja bio gospodar tog naroda! Smetnuo bih ja Avimeleha. I govoraše za Avimeleha: Ojačaj ti vojsku svoju i kreni se.
30 Zevul, namesnik gradski, ču što govori Gal, sin Evedov i gnev se njegov raspali.
31 On posla tajno glasnike k Avimelehu i poruči mu: Evo Gal, sin Evedov i braća njegova dođoše u Sihem i pobuniše grad protiv tebe.
32 Ti sad ustani noću, ti i narod koji je s tobom, i zasedi u polju.
33 A u jutro, kad sunce, ograne, digni se i udari na grad; i on i narod koji je s njim izići će preda te, a ti učini s njim što ti ruka može.
34 Avimeleh i vas narod koji bejaše s njim ustaše noću i zasedoše kraj Sihema u četiri čete.
35 Gal, sin Evedov, iziđe i stade pred gradskim vratima, i Avimeleh i narod koji bejaše s njim iziđoše iz zasede.
36 Videvši narod Gal reče Zevulu: Eno narod slazi svrh gore. Zevul mu odgovori: To su sene gorske koje se tebi čine da su ljudi.
37 Opet progovori Gal i reče: Eno narod slazi s visa, i jedna četa ide putem k šumi vrača.
38 Zevul mu reče: Gde su ti sad usta kojima si govorio: Ko je Avimeleh da mu služimo? Nije li to onaj narod koji si ti prezirao? Iziđi sad i bij se protiv njega.
39 Gal iziđe na čelu Sihemljana i pobi se s Avimelehom.
40 Ali Avimeleh ga potera, i on pobeže ispred njega, i mnogi ljudi padoše mrtvi do samih gradskih vrata.
41 Avimeleh osta u Arumi. I Zevul istera Gala i braću njegovu koji ne mogoše ostati u Sihemu.
42 Sutradan narod iziđe u polje. Avimeleh, kome bi to javljeno,
43 uze vojsku svoju, raspodeli je u tri čete i namesti ih u zasedu u polju. I videvši da narod izlazi iz grada, napade na njih i potuče ih.
44 Avimeleh i čete koje bejahu s njim krenuše napred i postaviše se kod gradskih vrata. Dve od tih četa udariše na one koji bejahu u polju, i potukoše ih.
45 Avimeleh je ceo dan napadao grad; on ga uze i pobi narod koji bejaše u njemu. Zatim raskopa grad i poseja so po njemu.
46 Na vest o tome svi stanovnici Sihemske kule, uđoše u kulu hrama boga Verita.
47 Avimelehu bi javljeno da su se stanovnici kule Sihemske svi skupili.
48 Tada Avimeleh iziđe na goru Salmon, on i sav narod koji bejaše s njim. On uze sekiru u ruku, i odseče granu od drveta, podiže je i metnu na rame. Reče zatim narodu koji beše s njim: Videli ste što sam ja učinio; učinite brzo i vi kao ja.
49 I svaki od njih odseče po jednu granu, i pođe za Avimelehom. Metnuše grane okolo kule i zapališe je njima. Tako pogiboše svi oni koji bejahu u kuli Sihemskoj, oko hiljadu ljudi i žena.
50 Avimeleh se krenu na Teves. On opsadi Teves i uze ga.
51 Usred grada bejaše tvrda kula u koju pobegoše svi stanovnici grada, ljudi i žene; oni behu zatvorili vrati i behu se popeli na krov od kule.
52 Avimeleh dođe do kule i udari na nju i dođe do vrata od kule da je zapali.
53 Tada jedna žena baci komad žrvnja na glavu Avimelehu i razbi mu lubanju.
54 On brže viknu momka koji mu nošaše oružje, i reče mu: Izvadi mač svoj i ubi me, da ne reku za me: Žena ga je ubila. Sluga ga njegov probode i on umre.
55 Kada ljudi Izrailjevi videše da Avimeleh pogibe, otidoše svaki u svoje mesto.
56 Tako Bog vrati Avimelehu zlo koje beše učinio ocu svome ubivši sedamdeset braće svoje,
57 i Bog učini da na glave Sihemljana padne zlo koje oni behu učinili. Tako se ispuni na njima kletva Jotama, sina Jeruvalova.
Glava 10.[uredi]
1 Posle Avimeleha usta da izbavi Izrailja Tola sin Fuve, sina Dodova, čovek iz plemena Isaharova. On seđaše u Samiru, u gori Jefremovoj.
2 On bi sudija u Izrailju dvadeset i tri godine; pa umre i bi sahranjen u Samiru.
3 Posle njega usta Jair, od Galada, koji bi sudija u Izrailju dvadeset i dve godine.
4 On je imao trideset sinova, koji jahahu na tridesetoro magaradi i imahu trideset gradova, koji se zovu gradovi Jairovi, u zemlji Galadovoj.
5 I Jair umre i bi sahranjen u Kamonu.
6 Sinovi Izrailjevi još i dalje činiše ono što nije po volji Gospodu, i služiše Valima i Astarotama, i bogovima Sirskim, bogovima Sidonskim, bogovima Moavskim, bogovima sinova Amonovih i bogovima Filistejskim; i napustiše Gospoda i ne služiše mu.
7 Gnev Gospodnji raspali se na Izrailja, i on ih dade u ruke Filistejima i u ruke sinovima Amonovim.
8 Oni ugnjetahu i satirahu sinove Izrailjeve od te godine, a za osamnaest godina sve sinove Izrailjeve koji bejahu preko Jordana u zemlji Amoreja, u Galadu.
9 Sinovi Amonovi pređoše preko Jordana, da napadnu na Judu, na Venijamina i na dom Jefremov. I Izrailj bi u velikoj teskobi.
10 Sinovi Izrailjevi zavapiše ka Gospodu govoreći: Sagrešismo ti što napustismo Boga svoga i služismo Valima.
11 Gospod reče sinovima Izrailjevim: Kad vas ugnjetahu Egipćani i Amoreji, sinovi Amonovi i Filisteji,
12 Sidonjani, Amalik i Maon, nisam li vas izbavljao od njih kad vapijaste k meni?
13 Ali vi mene napustiste i služiste drugim bogovima. Zato vas neću više izbavljati.
14 Idite i zavapite onim bogovima koje ste sami izabrali; neka vas oni izbave u teskobi vašoj!
15 Sinovi Izrailjevi rekoše Gospodu: Sagrešismo; čini s nama što ti je drago. Samo nas sada izbavi.
16 I oni pobacaše tuđe bogove od sebe i stadoše služiti Gospodu, koji se smilova radi muka sinova Izrailjevih.
17 Sinovi Amonovi skupiše se i ulogoriše se u Galadu. Skupiše se i sinovi Izrailjevi i ulogoriše se u Mispi.
18 Narod i glavari Galadski rekoše jedan drugome: Ko će početi napad na sinove Amonove? On će da bude poglavica svih stanovnika Galadskih.
Glava 11.[uredi]
1 Jeftaj, od Galada, beše hrabar junak. On bejaše sin jedne bludnice s kojom Galad rodi Jeftaja.
2 Žena Galadova rodi njemu sinove koji kad odrastoše oteraše Jeftaja, rekavši mu: Nećeš ti imati nasleđa u domu oca našega, Jer si druge žene sin.
3 Jeftaj pobeže od braće svoje i nastani se u zemlji Tovu. K njemu se stekoše ljudi skitalice koji iđahu s njim.
4 Posle nekog vremena sinovi Amonovi zavojištiše na Izrailja.
5 I kako sinovi Amonovi ratovahu s Izrailjem, starešine Galadske otidoše da traže Jeftaja u zemlju Tov.
6 Oni rekoše Jeftaju: Hodi, bićeš nam vojvoda i mi ćemo da vojujemo na sinove Amonove.
7 Jeftaj odgovori starešinama Galadskim: Ne mrzite li vi mene i ne isteraste li me iz doma oca moga? Što dolazite k meni sad kad ste u teskobi?
8 Starešine Galadske rekoše Jeftaju: Zato smo sad došli k tebi, da pođeš s nama, da vojuješ na sinove Amonove i da nam budeš poglavica svima koji nastavamo u Galadu.
9 Jeftaj reče starešinama Galadskim: Kad hoćete da me odvedete natrag da vojujem na sinove Amonove, ako ih Gospod meni preda, biću vam poglavica.
10 Starešine Galadske rekoše Jeftaju: Gospod nas čuje i neka on sudi ako ne učinimo kako si kazao.
11 I Jeftaj otide sa starešinama Galadskim i narod ga postavi poglavicom i vojvodom nad sobom. I Jeftaj opetova pred Gospodom sve reči koje beše rekao.
12 Jeftaj posla glasnike kralju sinova Amonovih, i poruči mu: Šta ima između mene i tebe, da si došao k meni da ratuješ na moju zemlju?
13 Kralj sinova Amonovih reče glasnicima Jeftajevim: Što je Izrailj, kad dođe iz Egipta, uzeo moju zemlju od Arnona do Javoka i do Jordana. Vrati mi je sad s mirom.
14 Jeftaj posla opet glasnike kralju sinova Amonovih
15 i poruči mu: Ovako govori Jeftaj:
16 Nije Izrailj uzeo zemlje Moavske ni zemlje sinova Amonovih.
16 Jer kad Izrailj iziđe iz Egipta, on pređe preko pustinje do Crvenoga mora i dođe u Kadis.
17 Tada Izrailj posla glasnike kralju Edomskome i poruči mu: Pusti da prođem kroz tvoju zemlju. Ali kralj Edomski ne prista. Posla i kralju Moavskome, ali i on odbi. I Izrailj osta u Kadisu.
18 Zatim on pođe preko pustinje, obiđe zemlju Edomsku i zemlju Moavsku, i dođe istočno od zemlje Moavske. Oni se ulogoriše preko Arnona a da ne uđoše u zemlju Moavsku, jer je Arnon granica Moavska.
19 Izrailj posla glasnike Sionu, kralju Amorejskom, kralju Esevonskom, i Izrailj mu reče: Pusti nas da prođemo kroz tvoju zemlju do mesta u koje idemo.
20 Ali Sion ne ima pouzdanja u Izrailja da ga pusti da prođe preko njegove zemlje; on skupi sav svoj narod, ulogori se u Jasi i napade na Izrailja.
21 Gospod, Bog Izrailjev, predade Siona i sav narod njegov u ruke sinova Izrailjevih, koji ih pobediše, i Izrailj zadobi svu zemlju Amoreja, koji nastavahu u onoj zemlji.
22 Oni zadobiše svu zemlju Amorejsku od Arnona do Javoka i od pustinje do Jordana.
23 I sad kad je Gospod, Bog Izrailjev, oterao Amoreje ispred naroda svoga Izrailja, ti hođeš da je njihova zemlja tvoja?
24 Ne držiš li ti ono što ti Hemos, bog tvoj, da da držiš? A mi da ne držimo ono što nam Gospod, Bog naš, da da držimo?
25 Jesi li ti zar bolji od Valaka, sina Seforova, kralja Moavskoga? Je li se on prepirao s Izrailjem, ili je li zaratovao na njega?
26 Ima već tri stotine godina da Izrailj živi u Esevonu i u gradovima njegovim, u Aroiru i u gradovima njegovim, i u svim gradovima duž Arnona. Zašto im to ne oteste za toliko vremena?
27 Ja tebe nisam uvredio i ti zlo postupaš sa mnom ratujući na mene. Gospod neka sudi, on nek je danas sudija između sinova Izrailjevih i sinova Amonovih.
28 Kralj sinova Amonovih ne posluša reči koje mu poruči Jeftaj.
29 Duh Gospodnji bi na Jeftaju. On prođe kroz Galad i kroz Manasiju, prođe i Mispu Galadsku; i od Mispe Galadske krenu na sinove Amonove.
30 Jeftaj se zavetova Gospodu, i reče: Ako mi daš sinove Amonove u ruke,
31 ko god iziđe na vrata iz doma moga na susret meni kad se srećno vratim od sinova Amonovih biće posvećen Gospodu prineću ga na žrtvu paljenicu.
32 Jeftaj krenu na sinove Amonove i Gospod mu ih dade u ruke.
33 On ih razbi od Aroira do Minita, na prostoru koji obuhvataše dvadeset gradova, pa i do Avel-Keramima. I sinovi Amonovi behu pokoreni pred sinovima Izrailjevim.
34 Jeftaj se vrati kući svojoj u Mispi. I gle, kći njegova iziđe mu na susret s dairama i sviralama. Ona mu beše jedinica; osim nje on ne imaše ni sina ni kćeri.
35 Čim je on ugleda, razdre haljine svoje i reče: Ah! kćeri moja! Teško li me obori! I ti da si od onih koji me ožaloste! Jer sam učinio zavet Gospodu i ne mogu ga poreći.
36 Ona mu reče: Oče moj, ako si učinio zavet Gospodu, učini mu kako je izišlo iz usta tvojih, sad kad te je Gospod osvetio od neprijatelja tvojih, sinova Amonovih.
37 I ona reče ocu svome: Nek mi se dozvoli samo ovo: Ostavi me dva meseca slobodnu! Ići ću na gore da oplačem devičanstvo svoje s drugaricama svojim.
38 On joj odgovori: Idi. I pusti je slobodnu na dva meseca. Ona otide s drugaricama svojim i oplaka na gorama devičanstvo svoje.
39 Kad prođoše dva meseca, vrati se k ocu svome, i on ispuni na njoj zavet svoj. Ona ne beše poznala čoveka. Od tada nasta običaj u Izrailju
40 da svake godine kćeri Izrailjeve čine pomen kćeri Jeftajevoj od Galada četiri dana u godini.
Glava 12.[uredi]
1 Ljudi od plemena Jefremova skupiše se, krenuše na sever i rekoše Jeftaju: Zašto si išao na sinove Amonove, a nas nisi pozvao da idemo s tobom? Potpalićemo ti dom i spalićemo i tebe s njim.
2 Jeftaj im odgovori: Imali smo velike raspre, ja i narod moj, sa sinovima Amonovim; i kad sam vas pozivao ne izbaviste me iz ruku njihovih,
3 i videći da ne dolazite da me izbavljate, stavih svoj život na kocku i krenuh na sinove Amonove, i Gospod mi ih dade u ruke. Zašto ste, dakle, vi danas krenuli na mene da ratujete sa mnom?
4 Jeftaj skupi sve ljude od Galada i udari na Jefrema. Ljudi od Galada potukoše Jefrema, jer Jefremci govorahu: Begunci ste vi Jefremovi! Galad je usred Jefrema i usred Manasije!
5 Galad uze Jefremu brodove Jordanske. I kad bi koji od Jefrema dobegao i rekao: Pusti me da pređem, pitahu ga oni od Galada: Jesi li od Jefrema? I kad bi on rekao: Nisam,
6 onda mu govorahu: Reci Šibolet[3]. I on bi rekao: Sibolet, ne mogući dobro izgovoriti. Tada ga hvatahu i klahu na brodu Jordanskom. I pogibe u to vreme četrdeset i dve hiljade ljudi od plemena Jefremova.
7 Jeftaj bi sudija u Izrailju šest godina. On umre i bi sahranjen u gradu Galadskom.
8 Posle njega bi sudija u Izrailju Avesan iz Vitlejema.
9 On imaše trideset sinova i trideset kćeri, koje razuda na strani, i dovede sa strane trideset devojaka sinovima svojim. On bi sudija u Izrailju sedam godina.
10 Zatim Avesan umre i bi sahranjen u Vitlejemu.
11 Posle njega bi sudija u Izrailju Elon iz Zavulona. On bi sudija u Izrailju deset godina.
12 Zatim Elon iz Zavulona umre i bi sahranjen u Ajalonu, u zemlji Zavulonovoj.
13 Posle njega bi sudija u Izrailju Avdon, sin Elilov, Faratonjanin.
14 On imaše četrdeset sinova i trideset unuka, koji jahahu sedamdesetoro magaradi. On bi sudija u Izrailju osam godina.
15 Zatim Avdon, sin Elilov, Faratonjanin, umre i bi sahranjen u Faratonu, u zemlji Jefremovoj, na gori Amalikovoj.
Glava 13.[uredi]
1 Sinovi Izrailjevi još činiše što nije po volji Gospodu, i Gospod ih dade u ruke Filistejima za četrdeset godina.
2 Beše jedan čovek iz Saraje, od plemena sinova Danovih, po imenu Manoje. Žena njegova bejaše nerotkinja, i ne rađaše.
3 Toj ženi javi se anđeo Gospodnji, koji joj reče: Gle, ti si nerotkinja i nemaš dece; ti ćeš zatrudneti i rodićeš sina.
4 Čuvaj se sad da ne piješ vina ni žestokoga pića i da ne jedeš ništa nečisto.
5 Jer ćeš ti zatrudneti i rodićeš sina. Da ne prođe britva po glavi njegovoj, jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine, i on će biti onaj koji će početi izbavljati Izrailja iz ruku Filistejskih.
6 Žena pođe da reče mužu svome: Čovek Božji dođe k meni, a lice mu beše kao lice anđela Božjega, vrlo strahovito; ali ga ja ne zapitah odakle je, niti mi on kaza svog imena.
7 Nego mi reče: Ti ćeš zatrudneti i rodićeš sina; i sad ne pij vina ni žestokoga pića i ne jedi ništa nečisto; jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine pa do smrti.
8 Manoje upravi Gospodu ovu molitvu: O Gospode, neka opet dođe k nama čovek Božji, koga si slao, da nas nauči šta ćemo činiti s detetom kad se rodi.
9 Gospod usliši molitvu Manojevu, i anđeo Gospodnji dođe opet k ženi kad seđaše u polju, a Manoje, muž njezin, ne bejaše kod nje.
10 Žena otrča da javi mužu svome: Evo javi mi se čovek koji mi je pre neki dan dolazio.
11 Manoje usta i pođe sa ženom svojom, i kad dođe k čoveku reče mu: Jesi li ti onaj čovek koji je govorio ovoj ženi? On odgovori: Ja sam.
12 Manoje reče: Kad bude ono što si kazao šta da se čini za dete, i šta će se činiti s njim?
13 Anđeo Gospodnji odgovori Manoju: Žena neka se čuva od svega što sam joj kazao.
14 Da ne jede ništa što dolazi s vinove loze, da ne pije ni vina ni žestokoga pića, i ništa nečista da ne jede. Što sam joj kazao, sve neka tako učini.
15 Manoje reče anđelu Gospodnjemu: Dopusti mi da te ustavim da ti zgotovimo jare.
16 Anđeo Gospodnji odgovori Manoju: Da me i ustaviš neću jesti tvog jela, nego ako hoćeš prirediti žrtvu paljenicu, prinesi je Gospodu. Manoje nije znao da je to anđeo Gospodnji.
17 I Manoje reče anđelu Gospodnjemu: Kako ti je ime, da ti zahvalimo kad se reč tvoja ispuni.
18 Anđeo Gospodnji mu odgovori: Što pitaš za ime moje? Sjajno je.
19 Tada Manoje uze jare i prinos i prinese Gospodu na steni. I nasta čudo pred Manojem i pred ženom njegovom.
20 Kako se podiže plamen s oltara k nebu, anđeo Gospodnji podiže se u plamenu s oltara. Manoje i žena njegova videći to padoše licem na zemlju.
21 Anđeo Gospodnji ne pojavi se više Manoju ni ženi njegovoj. Tada Manoja razume da je to bio anćeo Gospodnji,
22 i reče ženi svojoj: Umrećemo, jer videsmo Boga.
23 Ali mu žena odgovori: Da je Bog hteo da umremo, ne bi primio iz naših ruku žrtve paljenice ni prinosa, niti bi nam sve ovo pokazao, niti bi nam sad takvih stvari objavio.
24 Žena rodi sina, i nadenu mu ime Samson. Dete odraste i Gospod ga blagoslovi.
25 I duh Gospodnji poče da ga pokrene u Mahane-Danu[4] između Saraje i Estaola.
Glava 14.[uredi]
1 Samson siđe u Tamnat i vide onde jednu ženu između kćeri Filistejskih.
2 Vrativši se kaza on to ocu svome i materi svojoj i reče: Videh u Tamnatu jednu ženu između kćeri Filistejskih; oženite me s njom.
3 Otac i mati rekoše mu: Zar nema žene među kćerima tvoje braće, u svemu narodu našemu, da ideš da se oženiš između neobrezanih Filisteja? Samson odgovori ocu svome: Oženi me njom, jer mi se ona dopada.
4 Otac i mati njegova ne znadijahu da je to od Gospoda, jer Samson tražaše povod za svađu s Filistejima; jer u ono vreme Filisteji vladahu nad sinovima Izrailjevim.
5 Samson siđe s ocem svojim i s materom svojom u Tamnat, i kad dođoše do vinograda Tamnatskih, gle, sukobi ga mlad lav.
6 Duh Gospodnji obuze ga i ne imajući ništa u ruci Samson rastrže lava kao da je jare. I on ne kaza ocu ni materi šta je učinio.
7 On dođe i govori sa ženom i ona se dopade očima Samsonovim.
8 Posle nekoliko dana pođe opet u Tamnat da je odvede, i svrne da vidi ubijenog lava. I gle, u mrtvom lavu roj pčela i med.
9 On uze od tog meda i pojede putem; i kad dođe k ocu i materi dade im, i oni jedoše, ali im on ne reče da je izvadio taj med iz mrtvog lava.
10 Otac njegov pođe k onoj ženi, i Samson priredi onde gozbu, jer je takav bio običaj kod mladih ljudi.
11 Čim ga Filisteji videše pozvaše trideset druga da budu s njim.
12 Samson im reče: Ja ću vam zagonenuti zagonetku pa ako mi je odgonenete za sedam dana dok traje veselje, i pogodite, daću vam trideset košulja i tridesetore nove haljine;
13 a ako ne odgonenete, vi ćete dati meni trideset košulja i tridesetore svečane haljine. Oni mu rekoše: Zagoneni zagonetku svoju, da je čujemo.
14 I on im reče: Od onoga koji proždire iziđe jelo i od ljutoga iziđe sladost. Ne mogoše odgonenuti zagonetku tri dana.
15 Sedmoga dana rekoše ženi Samsonovoj: Nagovori muža svoga da nam objasni zagonetku ili ćemo spaliti i tebe i dom oca tvoga. Jeste li nas zato pozvali da nas opljačkate, je li tako?
16 Žena Samsonova plakaše pred njim i govoraše: Mrziš ti na me, ti mene ne voliš. Zagonenuo si zagonetku sinovima naroda moga, a naćeš meni da je objasniš. A on joj govoraše: Gle, ni ocu svome, ni materi svojoj nisam je kazao, a tebi da je objasnim?
17 Ona plaka pred njim sedam dana dok traja gozba. Sedmog dana on joj je objasni, jer ga ona mučaše. I ona kaza zagonetku sinovima naroda svoga.
18 Ljudi onog grada rekoše Samsonu u sedmi dan pre zalaska sunca: Šta je slađe od meda i šta je ljuće od lava? A on im reče: Da niste orali na mojoj junici, ne biste pogodili moju zagonetku.
19 Duh Gospodnji obuze ga i on siđe u Askalon, pobi onde trideset ljudi, uze odelo s njih i dade nove haljine onima koji odgonenuše zagonetku. On beše mnogo ljut i otide kući oca svoga.
20 Ženu Samsonovu dadoše jednom od drugova njegovih koji mu beše prijatelj.
Glava 15.[uredi]
1 Posle nekoliko dana, o pšeničnoj žetvi, pođe Samson da pohodi ženu svoju i ponese joj jare, i reče: Idem k ženi svojoj u ložnicu. Ali mu otac njezin ne da da uđe.
2 On reče: Ja sam mislio da je ti mrziš, pa sam je dao drugu tvome. Nije li mlađa sestra njezina lepša od nje? Uzmi nju mesto one.
3 Samson im reče: Ovog puta neću biti ja kriv Filistejima ako im učinim zlo.
4 Samson otide. On uhvati trista lisica, i uze buktinje, sveza po dve lisice za repove i metnu po jednu buktinju između dva repa.
5 Zapali buktinje i pusti lisice u žito Filistejsko i popali snopove i žito još nepožnjeveno, pa i maslinike.
6 Filisteji rekoše: Ko je to učinio? Odgovoriše im: Samson, zet Tamnaćaninov, jer mu uze ženu i dade je drugu njegovom. Filisteji dođoše i spališe nju i oca njezina.
7 Samson im reče: Tako li vi radite? A ja neću prestati no pošto vam se sasvim ne osvetim.
8 On ih žestoko udari po leđima i po trbuhu; zatim se povuče u pećinu Itamske stene.
9 Tada se Filisteji krenuše, ulogoriše se u Judi i raširiše se do Lehije.
10 Ljudi od Jude rekoše: Što ste izišli na nas? Oni odgovoriše: Izišli smo da svežemo Samsona i da mu učinimo kako je on nama učinio.
11 Na to tri hiljade ljudi iz Jude siđoše k pećini u steni Itamu i rekoše Samsonu: Zar ne znaš da Filisteji vladaju nad nama? Što si nam to učinio? On im odgovori: Kako su oni meni učinili tako sam ja njima.
12 Oni mu rekoše: Došli smo da te svežemo i da te predamo u ruke Filistejima. Samson im reče: Zakunite mi se da me nećete ubiti.
13 Oni mu odgovoriše: Nećemo, samo ćemo te svezati i predati u njihove ruke, ali te nećemo pogubiti. I svezaše ga u dva nova uža i izvedoše ga iz stene.
14 Kad on dođe u Lehiju, Filisteji zavikaše prema njemu. Njega obuze tada duh Gospodnji, i uža na rukama njegovim postadoše kao konci izgoreli od vatre, i spadoše sveze s ruku njegovih.
15 On nađe sirovu čeljust magareću, te pruži ruku svoju te je uze i pobi njom hiljadu ljudi.
16 I Samson reče: Magarećom čeljušću jednu gomilu i dve gomile; magarećom čeljušću pobih ja hiljadu ljudi.
17 Kad to izreče baci čeljust iz ruke svoje. I ono mesto nazva Ramat-Lehija[5].
18 Žedan, zavapi Samson ka Gospodu i reče: Ti si rukom sluge svoga ovo veliko izbavljenje učinio; a hoću li ja sad umreti od žeđi ili ću pasti u ruke neobrezanih?
19 Bog rascepi stenu u Lehiji, i iz nje proteče voda. Samson se napi, duh mu se povrati, i oživi. Zato se onaj izvor prozva En-Akore[6]. On postoji još i danas u Lehiji.
20 Samson bi sudija u Izrailju u vreme Filisteja za dvadeset godina.
Glava 16.[uredi]
1 Samson pođe u Gazu, i onde vide jednu ženu bludnicu, i uđe k njoj.
2 Ljudima u Gazi bi kazano: Samson je došao! I oni ga opkoliše i vrebaše ga celu noć na vratima gradskim. Ostaše u potaji celu noć i govorahu: Čim svane ubićemo ga.
3 Samson osta ležeći do ponoći. U po noći usta, ščepa gradska vrata s oba dovratka i iščupa ih zajedno sa prevornicom, metnu ih na ramena i odnese ih navrh gore koja je pred Hevronom.
4 Posle toga zamilova jednu ženu iz doline Sorika. Njoj beše ime Dalida.
5 Knezovi Filistejski dođoše k njoj i rekoše joj: Miluj ga, kako bi saznala gde mu stoji velika snaga njegova, i kako bismo mogli da mu doskočimo, pa da ga svežemo i savladamo, a tebi ćemo dati svaki po hiljadu i sto sikli srebra.
6 Dalida reče Samsonu: Reci mi, molim te, gde ti leži ta tvoja velika snaga i čim bi se mogao svezati i savladati.
7 Samson joj reče: Kad bi me svezali u sedam gužava sirovih, neosušenih, tad bih izgubio snagu i bio bih kao i svaki drugi čovek.
8 Knezovi Filistejski donesoše joj sedam gužava sirovih, još neosušenih, i ona ga sveza njima.
9 Kod nje u jednoj sobi bejahu ljudi u zasedi. Ona mu reče: Samsone, eto Filisteja na te! - On pokida gužve kao što se kida konac od kudelje kad oseti vatru; i ne sazna se gde mu leži snaga njegova.
10 Dalida reče Samsonu: Gle, prevario si me, slagao si mi; ali molim te kaži mi sada čim bi se mogao svezati.
11 On joj reče: Kad bi me dobro svezali novim užima, koji nisu još nikad upotrebljeni, tada bih izgubio snagu i bio bih kao i svaki drugi čovek.
12 Dalida uze nova uža i sveza ga njima, pa mu reče: Samsone, eto Filisteja na te! A zaseda bejaše u sobi. On raskide s ruku uža kao konac.
13 Dalida reče Samsonu: Jednako me varaš i lažeš me. Kaži mi čim bi se mogao svezati. On joj reče: Dosta ti je da priviješ na vratilo sedam pletenica s glave moje.
14 I ona zaglavi vratilo klinom pa reče: Samsone, eto Filisteja na te! On se probudi od sna i istrže klin i osnovu i vratilo.
15 Ona mu reče: Kako mi možeš reći: Volim te, kad srce tvoje nije kod mene? Već si me tri puta prevario, i nisi mi kazao gde ti leži snaga tvoja velika.
16 I kako mu ona svaki dan dosađivaše svojim rečima i navaljivaše i duša mu prenemože da umre,
17 to joj on otvori celo srce svoje i reče joj: Nikad nije britva prešla preko glave moje, jer sam nazirej Božji od utrobe matere svoje; da se obrijem ostavila bi me snaga moja, oslabio bih i bio bih kao i svaki drugi čovek.
18 Dalida, videći da joj je otvorio celo srce svoje, pozva knezove Filistejske i poruči im: Hodite sad, jer mi je otvorio celo srce svoje. I knezovi Filistejski dođoše k njoj i donesoše srebro u rukama svojim.
19 Ona ga uspava na krilu svome i dozva čoveka koji mu obrija sedam pletenica kose s glave, i ona ga prva savlada kad ga ostavi snaga njegova.
20 I tada ona reče: Samsone, eto Filisteja na te! I on se probudi od sna i reče: Izići ću kao i pre i oteću se. On ne znaše da je Gospod odstupio od njega.
21 Filisteji ga uhvatiše i iskopaše mu oči; odvedoše ga u Gazu i okovaše ga u bakrene verige. On meljaše u tamnici.
22 Međutim kosa na glavi njegovoj poče rasti od kad ga obrijaše.
23 Knezovi Filistejski skupiše se da prinesu veliku žrtvu Dagonu, bogu svome, i da se provesele. Oni rekoše: Predade nam bog naš u ruke naše Samsona, neprijatelja našega.
24 A kad ga narod vide, oni hvališe boga svoga govoreći: Predade nam bog naš u ruke naše neprijatelja našega i zatirača zemlje naše, koji pobi tolike između nas!
25 I u veselju srca svoga rekoše: Zovite Samsona, da nam igra. Izvedoše Samsona iz tamnice, i on igra pred njima. Behu mu odredili mesto između dva stuba.
26 I Samson reče momku koji ga držaše za ruku: Pusti me da se dodirnem stubova na kojima stoji kuća, da se naslonim na njih.
27 Kuća bejaše puna ljudi i žena; svi knezovi Filistejski bejahu onde, a na krovu bejaše oko tri hiljade ljudi i žena, koji gledahu kako Samson igra.
28 Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Večni! Opomeni me se, molim te, i ukrepi me, molim te, samo sad, Bože, da se osvetim jedan put Filistejima za oba oka svoja!
29 I Samson zahvati dva srednja stuba, na kojima staješe kuća, i nasloni se na njih, na jedan desnom a na drugi levom rukom svojom.
30 Samson reče: Nek umrem s Filistejima! I naleže jako, i kuća pade na knezove i na sav narod koji beše u njoj. I bi mrtvih koje ubi smrću svojom više nego onih koje pobi za života svoga.
31 Posle dođoše braća njegova i sav dom oca njegovoga, i uzeše ga, i vrativši se, sahraniše ga između Saraje i Estaola u grob Manojina oca njegovoga. On bi sudija u Izrailju dvadeset godina.
Glava 17.[uredi]
1 Beše jedan čovek iz gore Jefremove koji se zvaše Miha.
2 On reče materi svojoj: Hiljada i sto sikli srebra što su ti ukradeni, za koje si klela i govorila preda mnom, gle, to je srebro u mene, ja sam ga uzeo. I mati njegova reče: Da blagoslovi Gospod sina moga!
3 On vrati materi svojoj hiljadu i sto sikli srebra; i mati njegova reče: Ja sam rukom svojom ovo srebro Gospodu posvetila, da učinim od njega sinu svome lik rezan i lik liven. Tako ću da ti ga vraćam.
4 On vrati srebro materi svojoj. Mati njegova uze dvesta sikli srebra. Ona dade srebro livaču koji učini od njega lik rezan i lik liven. Metnuše ih u kuću Mihinu.
5 Taj Miha imaše jednu bogomolju i on načini jedan efod i terafime, i posveti jednog od svojih sinova da mu služi kao sveštenik.
6 U to vreme ne beše kralja u Izrailju. Svaki činjaše šta mu je bilo drago.
7 Beše jedan mladić ih Vitlejema Judina, od porodice Judine, koji beše Levit i on prebivaše onde.
8 On otide iz grad Vitlejema Judina, da nađe sebi mesto koje bi mu bilo po volji. Idući svojim putem dođe u goru Jefremovu do kuće Mihine.
9 Miha mu reče Od kud ideš? On mu odgovori: Ja sam Levit iz Vitlejema Judina, i idem da se nastanim gde bi mi se dopalo.
10 Miha mu reče: Ostani kod mene; bićeš mi otac i sveštenik, i ja ću ti dati deset sikli srebra na godinu, haljine koje ti trebaju i hranu. I Levit uđe k njemu.
11 Tako se on reši da ostane s tim čovekom, koji je tog mladića gledao kao sina.
12 Miha posveti Levita, i taj mladić mu služi kao sveštenik i osta u kući njegovoj.
13 Tada Miha reče: Sad znam da će mi Gospod učiniti dobro, kad imam Levita za sveštenika.
Glava 18.[uredi]
1 U to vreme ne beše kralja u Izrailju, i pleme Danovo tražaše sebi posed, gde bi nastavalo, jer mu do tada ne beše dopalo nasleđe među plemenima Izrailjevim.
2 Sinovi Danovi izabraše iz svoje porodice pet ljudi između sebe, hrabrih ljudi, koje poslaše iz Saraje i iz Estaola, da uhode i izvide zemlju. Oni im rekoše: Idite, izvidite zemlju. Oni dođoše do gore Jefremove, do kuće Mihine i prenoćiše onde.
3 Čim dođoše blizu kuće Mihine poznaše glas onog mladog Levita, približiše mu se i rekoše mu: Ko te dovede ovamo? Šta radiš tu, i šta ćeš tu?
4 On im odgovori: Tako i tako učinio mi Miha. Izdaje mi najam, i ja mu služim kao sveštenik.
5 Oni mu rekoše: Upitaj Boga, da znamo hoće li nam biti srećan put.
6 A sveštenik im odgovori: Idite s mirom, Gospod gleda na put vaš.
7 Onih pet ljudi pođoše dalje i dođoše u Lais. Oni videše tamošnji narod koji življaše mirno po običaju Sidonskome, u miru i bez straha; nije bilo nikoga u zemlji koji bi im ni najmanje dosađivao ni vladao nad njima; bejahu daleko od Sidonaca i nisu imali veze s drugim ljudima.
8 Oni se vratiše k braći svojoj u Saraju i u Estaol, i braća im njihova rekoše: Koje nam vesti nosite?
9 Hajdemo! - odgovoriše oni - idimo na njih; jer videsmo zemlju, i vrlo je dobra. Šta! Ništa ne kažete? Nemojte da se lenite, nego pohitajte da uzmete zemlju!
10 Kad dođete, doći ćete k narodu bezbrižnome. Zemlja je prostrana i Bog je predade u vaše ruke. To je kraj gde ništa ne fali od onoga što ima na zemlji.
11 Šest stotina ljudi od porodice Danove krenuše iz Saraje i iz Estaola pod oružjem.
12 Krenuše se i ulogoriše se u Kirijat-Jarimu u Judi. Zato je to mesto, koje leži iza Kirijat-Jarima, prozvano i do danas Mahane-Dan[7].
13 Odande pođoše na goru Jefremovu i dođoše na kuću Mihinu.
14 Tada petorica što bejahu išli da uhode zemlju Laisku progovoriše i rekoše braći svojoj: Znate li da u ovoj kući ima jedan efod i terafima, i lik rezan i lik liven? Gledajte sad što treba da radite.
15 Oni priđoše onamo, uđoše u kuću u kojoj beše mladi Levit, u kuću Mihinu, i upitaše ga za zdravlje.
16 Šest stotina ljudi naoružanih, od sinova Danovih stajahu na vratima.
17 I pet ljudi koji behu išli da izvide zemlju uđoše i uzeše lik rezani, efod i terafime i lik liven, dok je sveštenik stajao na vratima sa šest stotina naoružanih ljudi.
18 Kad oni što uđoše u kuću Mihinu uzeše lik rezani, efod, terafime i lik liveni, sveštenik im reče: Šta radite?
19 Oni mu odgovoriše: Ćuti, metni ruku na usta, pa hajde s nama, i bićeš nam otac i sveštenik. Šta ti je bolje: biti sveštenik kući jednog samog čoveka, ili biti sveštenik plemenu i porodici u Izrailju?
20 Sveštenik se obradova u srcu, uze efod, terafime i lik rezani i uđe među narod.
21 Krenuše se i pođoše, pustivši napred decu, stoku i prtljag.
22 Kad bejahu već daleko od kuće Mihine, tad ljudi koji nastavahu u kućama blizu kuće Mihine skupiše se i pođoše u poteru za sinovima Danovim.
23 Oni vikahu na sinove Danove. I oni obazrevši se rekoše Mihi: Šta ti je da si skupio tolike ljude?
24 A on reče: Uzeli ste mi moje bogove koje sam načinio i sveštenika, pa otidoste. Šta mi još ostaje? Pa još kažete: Šta ti je?
25 Sinovi Danovi mu rekoše: Nemoj da ti se čuje glas za nama, da ne bi udarili na vas ljudi gnevni, pa da se izgubiš i ti sam i ceo dom tvoj.
26 I sinovi Danovi proslediše svojim putem. Miha, videći da su jači od njega, okrenu se i vrati se kući svojoj.
27 Tako oni uzeše ono što beše načinio Miha, i sveštenika koga imaše, i napadoše na Lais, na narod miran i bezbrižan. Isekoše ih oštricom mača i zapališe grad.
28 Niko ga ne izbavi, jer beše daleko od Sidona i stanovnici njegovi ne imahu veze s drugim ljudima. Grad beše u dolini koja se širi prema Vet-Reovu. Sinovi Danovi prezidaše grad i naseliše se u njemu.
20 Oni ga nazvaše Dan, po imenu Dana, oca svoga, koji se rodi Izrailju, a pre se grad zvaše Lais.
30 Sinovi Danovi namestiše sebi onaj lik rezani, i Jonatan, sin Girsona, sina Manasijina, i sinovi njegovi bejahu sveštenici plemenu Danovu dok se god ne iseli iz zemlje.
31 Oni namestiše za sebe onaj lik rezani, koji načini Miha, za sve vreme dokle dom Božji bi u Silomu.
Glava 19.[uredi]
1 U to vreme, kad ne beše kralja u Izrailju, jedan Levit koji nastavaše kraj gore Jefremove uze inoču iz Vitlejema Judina.
2 Inoča njegova mu bi neverna i otide od njega kući oca svoga u Vitlejem Judin, i osta onde četiri meseca.
3 Muž njen usta i otide za njom, da joj srcu progovori i da je vrati natrag. Imao je sa sobom momka svoga i dva magarca. Ona ga uvede u kuću oca svoga, i kad ga otac njezin vide, obradova se dolasku njegovom.
4 Tast njegov, otac mlade, zadrža ga kod sebe tri dana. Oni su tu jeli i pili i noćivali.
5 Četvrtog dana ustaše rano, i Levit htedne da ide. Ali otac mlade reče zetu svome: Uzmi zalogaj hleba da okrepiš srce svoje; ići ćete posle.
6 I oni sedoše i jedoše i piše obojica. I otac mlade reče mužu kćeri svoje: Hajde ostani i prenoći ovde, i neka se veseli srce tvoje.
7 Muž usta da ide, ali ga tast njegov nagovori i on opet noći onde.
8 Petog dana usta rano da ide. Tad mu otac mlade reče: Ukrepi srce svoje, molim te i ostanite dokle dan ne nagne.
9 Muž usta da ide, ali tast njegov otac mlade, reče mu: Gle, dan je već nagao, veče je, dockan je, prenoći ovde i budi veseo, pa sutra uranite na put i idi k šatoru svom.
10 Ali muž ne hte noćiti, nego usta i pođe. On dođe do Jevusa, a to je Jerusalim, sa dva nasamarena magarca i s inočom svojom.
11 Kad dođoše blizu Jevusa, dan bejaše vrlo nagao. Sluga reče tada gospodaru svome: Idimo požurimo u taj grad Jevuseja pa da tu noćimo.
12 Gospodar mu odgovori: Nećemo ulaziti u tuđ grad u kome nema sinova Izrailjevih, nego ćemo ići do Gavaje.
13 Još reče sluzi svome: Idimo, da stignemo u koje od tih mesta, u Gavaju ili u Ramu, pa ćemo tu prenoćiti.
14 Oni proslediše put, i sunce zađe kad stigoše blizu Gavaje Venijaminove.
15 Uputiše se na tu stranu da prenoće u Gavaji. Levit uđe i zasta na trgu gradskom. Nije bilo nikoga koji bi ih primio u kuću da prenoće.
16 I gle, jedan starac vrađaše se u veče s rada u polju; taj čovek bejaše iz gore Jefremove, i on nastavaše u Gavaji, a meštani tog grada bejahu od plemena Venijaminova.
17 On podiže oči svoje i ugleda putnika na trgu gradskome. I starac mu reče: Kuda ideš i od kuda dolaziš?
18 On mu odgovori: Idemo iz Vitlejema Judina do na kraj gore Jefremove, odakle sam. Bejah išao do Vitlejema Judina, a sada idem k domu Gospodnjemu. Ali nema nikoga da me primi u kuću.
19 A imamo slame i piće za magarce svoje; imamo i hleba i vina za mene, za sluškinju tvoju i za momka koji je sa slugama tvojim. Ništa nam ne fali.
20 Starac reče: Neka je mir s tobom! Što ti god nedostaje, ja ću se starati za to; nećeš noćiti na putu.
21 On ih uvede u svoju kuću, i položi magarcima. Putnici opraše noge, pa jedoše i piše.
22 Dok se oni veseljahu, gle, ljudi onoga grada, pokvarenjaci, opkoliše kuću, zalupaše na vrata i rekoše starcu, gospodaru od kuće: Izvedi čoveka koji je ušao u tvoju kuću, da ga poznamo.
23 Gospodar iziđe i reče im: Ne, braćo moja, ne činite zla, molim vas; kad je čovek ušao u moju kuću ne činite tu sramotu.
24 Evo ja imam kćerku devicu, a ovaj čovek inoču; njih ću vam izvesti, osramotite njih, i činite s njima što vam je volja; samo ovom čoveku ne činite tu sramotu.
25 Ti ljudi ga ne hteše poslušati. Tada čovek uze inoču svoju i izvede je k njima napolje. Oni je poznaše i zloupotrebiše je celu noć do zore; pa je otpustiše kad zora zabeli.
26 U zoru žena pade pred kapiju čoveka kod koga beše muž njezin i osta tu dok se ne rasvanu.
27 Muž njezin usta u jutro, otvori vrata i iziđe da prosledi put. Ali, gle, žena, inoča njegova, ležaše pred kapijom ispruženih ruku na pragu.
28 On joj reče: Ustani da idemo. Ona ništa ne odgovori. Tada je muž metnu na magarca, i krenu se da ide u svoje mesto.
29 Kad dođe kući uze nož, zgrabi inoču svoju i iseče je na dvanest komada, koje posla u sve krajeve Izrailjeve.
30 Oni koji to videše rekoše: Nikada se tako što nije učinilo niti videlo od kad sinovi Izrailjevi iziđoše iz Egipta do danas. Uzmite to k srcu, promislite se i govorite.
Glava 20.[uredi]
1 Svi sinovi Izrailjevi iziđoše; i sav se narod, od Dana do Virsaveje š do zemlje Galadske kao jedan čovek sabra pred Gospodom u Mispu.
2 Glavari celoga naroda, sva plemena Izrailjeva, dođoše na zbor naroda Božjeg, četiri stotine hiljada ljudi pešaka koji mahahu mačem.
3 Sinovi Venijaminovi čuše da su sinovi Izrailjevi otišli u Mispu. Sinovi Izrailjevi rekoše: Kažite kako se dogodilo to zlo?
4 Tada Levit, muž ubijene žene, uze reč i reče: Dođoh s inočom svojom u Gavaju Venijaminovu da prenoćim.
5 Gavajani ustaše na me, opkoliše me u kući noću i htedoše me ubiti; i inoču moju zlostaviše tako da umre.
6 Zato uzeh inoču svoju, isekoh je na komade i razaslah ih u sve krajeve nasleđa Izrailjeva; jer su oni učinili zločin i sramotu u Izrailju.
7 Eto vi ste svi sinovi Izrailjevi; promislite se i dajte jedno rešenje.
8 Sav narod usta kao jedan čovek i reče: Niko od nas neće ići u šator svoj i ni jedan se neće vratiti kući svojoj.
9 Evo što ćemo učiniti Gavaji: Na koga padne kocka, ti da se krenu na Gavaju.
10 Uzećemo po deset ljudi od stotine iz svih plemena Izrailjevih, po stotinu od hiljade i po hiljadu od deset hiljada; oni će da uzmu hranu za narod, da se po njihovom povratku učini Gavaji Venijaminovoj prema velikoj sramoti koju počini u Izrailju.
11 Tako se svi ljudi Izrailjevi sabraše protiv tog grada složni kao jedan čovek.
12 Plemena Izrailjeva poslaše ljude u sve porodice Venijaminove da im poruče: Kakav se to zločin počini među vama?
13 Sad dajte te pokvarenjake koji su u Gavaji, da ih pogubimo i izvadimo zlo iz Izrailja. Ali sinovi Venijaminovi ne hteše poslušati braću svoju, sinove Izrailjeve.
14 Sinovi Venijaminovi skupiše se iz svojih mesta u Gavaju da iziđu da se biju sa sinovima Izrailjevim.
15 Popis sinova Venijaminovih koji tog dana iziđoše iz gradova dade dvadeset i šest hiljada ljudi koji mahahu mačem, osim stanovnika Gavajskih, kojih beše na broj sedam stotina odabranih ljudi.
16 U tom narodu beše sedam stotina odabranih ljudi koji bejahu levaci, i svaki je od njih mogao gađati kamenom iz praće u dlaku i ne promašiti.
17 Prebrojiše se i ljudi Izrailjevi bez sinova Venijaminovih, i nabroji se četiri stotine hiljada ljudi koji mahahu mačem, samih ratnika.
18 Sinovi Izrailjevi ustaše, pođoše u Vetilj i upitaše Boga, govoreći: Ko će od nas ići prvi u boj, na sinove Venijaminove? Gospod reče: Juda će ići prvi.
19 Čim svanu sinovi Izrailjevi krenuše i ulogoriše se blizu Gavaje.
20 I ljudi Izrailjevi stupiše da vojuju na sinove Venijaminove, i uvrstaše se pred Gavajom.
21 Sinovi Venijaminovi iziđoše iz Gavaje i povališe na zemlju dvadeset i dve hiljade ljudi Izrailjevih u taj dan.
22 Narod, sinovi Izrailjevi, pribraše se, i opet se uvrstaše na mestu gde se bejahu uvrstali prvoga dana.
23 I sinovi Izrailjevi se popeše i zaplakaše pred Gospodom do večera. Oni upitaše Gospoda govoreći: Hoću li opet izići na boj na sinove Venijamina, brata svoga? Gospod odgovori: Iziđite na njega.
24 Sinovi Izrailjevi iziđoše na sinove Venijaminove drugoga dana.
25 Sinovi Venijaminovi iziđoše pred njih iz Gaveje drugog dana i opet povališe na zemlju osamnaest hiljada ljudi sinova Izrailjevih, koji svi mahahu mačem.
26 Svi sinovi Izrailjevi i sav narod popeše se i dođoše u Vetilj; zaplakaše i ostaše onde pred Gospodom, i tog dana postiše do večera, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalnice pred Gospodom.
27 I sinovi Izrailjevi upitaše Gospoda, - (onde se nalažaše tada kovčeg saveza Božjega,
28 i Fines, sin Eleazara, sina Aronova, bejaše tada pred Bogom) - i rekoše: Hoću li opet ići u boj na Venijamina, brata svoga, ili ću se okaniti? Gospod odgovori: Iziđi jer ću vam ih sutra u ruke predati.
29 Tada Izrailj namesti zasede oko Gavaje.
30 Sinovi Izrailjevi iziđoše u treći dan na sinove Venijaminove, i uvrstaše se prema Gavaji kao i prvi i drugi put.
31 Sinovi Venijaminovi iziđoše pred narod i odvojiše se od grada. Oni stadoše biti i seći narod kao i prvi i drugi put po putevima, od kojih jedan ide k Vetilju a drugi preko polja ka Gavaji, i ubiše do trideset hiljada ljudi iz Izrailja.
32 Sinovi Venijaminovi rekoše. Eno ih potučeni kao i ranije! Ali sinovi Izrailjevi rekoše: Bežimo da ih namamimo na puteve, daleko od grada.
33 Svi sinovi Izrailjevi napustiše svoje položaje i uvrstaše se u Val-Tamaru; i zasede Izrailjeve iskočiše iz mesta svoga, iz luka Gavajskih.
34 Deset hiljada ljudi, izabranih iz svega Izrailja, dođoše na Gavaju. Boj posta žestok i sinovi Venijaminovi i ne slutiše poraz koji je imao da ih zadesi.
35 Gospod potuče Venijamina pred Izrailjem, i sinovi Izrailjevi pogubiše tog dana dvadeset i pet hiljada i sto ljudi od sinova Venijaminovih koji svi mahahu mačem.
36 Sinovi Venijaminovi smatrahu da su pobedili ljude Izrailjce koji uzmicahu ispred sinova Venijaminovih i uzdahu se u zasede koje bejahu namestili kod Gavaje.
37 Ljudi iz zasede udariše brže na Gavaju i ušavši potukoše sav grad oštricom mača.
38 Po znaku ugovorenom sa sinovima Izrailjevim, ljudi iz zasede trebali su da dignu gust dim iz grada.
39 Sinovi Izrailjevi stadoše tad bežati s boja. Sinovi Venijaminovi bejahu im tad već ubili do trideset ljudi, i govorahu: Eno ih potučeni pred nama kao u prvom boju. Ali se gust stub dima poče dizati iz grada.
40 Sinovi Venijaminovi se obazreše, i gle, iz celog se grada plamen do neba dizaše.
41 Sinovi Izrailjevi se tad vratiše, i sinovi Venijaminovi se zaprepastiše gledajući propast u koju behu upali.
42 Oni okrenuše leđa ispred sinova Izrailjevih i stadoše bežati ka pustinji. Ali ih napadači gonjahu, i oni putem pobiše one koji behu izišli iz gradova.
43 Oni opkoliše Venijamina, goniše ga, udariše ga kad god htedne da odahne, sve do Gavaje k istoku sunčanom.
44 Pade osamdeset hiljada ljudi od sinova Venijaminovih, samih junaka.
45 A onih što pobegoše u pustinju k steni Rimonu, pogubiše po putevima pet hiljada, i teraše ih do Gidoma i pobiše tu dve hiljade ljudi.
46 Ukupni broj sinova Venijaminovih koji padoše u taj dan bi dvadeset i pet hiljada ljudi koji mahahu mačem, sve samih junaka.
47 Šest stotina ljudi koji behu okrenuli leđa i pobegli u pustinju k steni Rimonu, ostaše onde četiri meseca.
48 Sinovi Izrailjevi opet napadoše sinove Venijaminove i udariše na njih oštricom mača, i posekoše i ljude iz gradova i stoku i što se god nađe. Oni zapališe i sve gradove koji tamo bejahu.
Glava 21.[uredi]
1 Sinovi Izrailjevi behu se zakleli u Mispi rekavši: Ni jedan od nas neće dati kćer svoju za ženu sinu Venijaminovu. Narod dođe u Vetilj i osta pred Bogom do večera.
2 Oni podigoše glas, oni mnogo plakaše
3 i rekoše: Zašto se, Gospode, Bože Izrailjev, dogodi ovo u Izrailju da danas nestane jednog plemena iz Izrailja?
4 Sutradan narod urani. Oni načiniše onde oltar, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalnice.
5 Sinovi Izrailjevi rekoše: Ko je taj iz svih plemena Izrailjevih koji nije došao na zbor ka Gospodu? Jer se bejahu tvrdo zakleli na svakoga koji ne dođe ka Gospodu u Mispu, bejahu rekli: Kazniće se smrću.
6 Sinovima Izrailjevim sažali se za Venijaminom, bratom njihovim, i oni govorahu: Danas se istrebi jedno pleme iz Izrailja.
7 Šta ćemo činiti s onima koji su ostali u životu, da bi imali žene, kad se zaklesmo Gospodom da im ne damo kćeri svoje za žene?
8 I zato rekoše: Ima li ko iz plemena Izrailjevih da nije došao u Mispu ka Gospodu? I gle ne beše došao u logor, na zbor, niko od stanovnika Javisa Galadskog.
9 Kad se narod prebroji ne bi onde ni jedan od stanovnika Javisa Galadskog.
10 Onda zbor posla na njih dvanaest hiljada ratnika dajući im ovu zapovest: Idite i udarajte oštricom mača stanovnike Javisa Galadskoga, pa i žene i decu.
11 Evo što ćete činiti: Pobićete sve muške i ženske koje su poznale čoveka.
12 Oni nađoše među stanovnicima Javisa Galadskog četiri stotine devica, koje ne behu poznale čoveka, i dovedoše ih u logor u Silom koje je u zemlji Hananskoj.
13 Sav zbor posla glasnike da govore sinovima Venijaminovim koji bejahu u steni Rimonu i objave im mir.
14 Tada se sinovi Venijaminovi vratiše, i oni im dadoše žene koji ostaviše u životu između žena iz Javisa Galadskoga. Ali ih ne beše dosta za njih.
15 Narodu beše žao Venijamina, jer Gospod beše okrnjio plemena Izrailjeva.
16 Starešine zbora rekoše: Šta ćemo činiti s ovima što ostaše, da bi imali žene, pošto su istrebljene žene plemena Venijaminova?
17 I rekoše: Nasleđe Venijaminovo neka pripada ovima što su ostali, da se ne bi zatrlo pleme iz Izrailja.
18 Ali im mi ne možemo dati žene između kćeri svojih, jer su se sinovi Izrailjevi zakleli, rekavši: Da je proklet ko da ženu sinovima Venijaminovim!
19 I rekoše: Evo, svake godine drži se praznik Gospodnji u Silomu, koji je sa severa Vetilju, istočno od puta koji vodi iz Vetilja u Sihem i s juga Levoni.
20 Zatim dadoše sinovima Venijaminovim ovu zapovest. Idite, i zasedite po vinogradima,
21 i pazite: Kad iziđu kćeri Silomske da igraju, iziđite iz vinograda, i otmite svaki sebi ženu između kćeri Silomskih, i idite u zemlju Venijaminovu.
22 Ako ili oci njihovi ili braća njihova dođu k nama da se žale, mi ćemo im reći: Dajte nam ih, jer u ovom ratu nismo za svakoga zarobili po jednu ženu. Niste ih vi njima dali; zato nećete biti krivi.
23 Tako i uradiše sinovi Venijaminovi. Oni uzeše žene prema broju svome između igračica koje oteše, pa otidoše i vratiše se na svoje nasleđe. Oni prezidaše gradove i naseliše se u njima.
24 U to isto vreme sinovi Izrailjevi otidoše svaki u svoje pleme i u svoju porodicu te se vratiše odande svaki na svoje nasleđe.
25 U ono vreme ne beše kralja u Izrailju. Svaki činjaše što mu bejaše drago.