Библија (Бакотић) : Постање

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
БИБЛИЈА
Писац: Лујо Бакотић


НЕФОРМАТИРАНИ ТЕКСТ ИЗ ОРИГИНАЛНОГ ИЗДАЊА.
ПРВА ФАЗА: ФОРМАТИРАЊЕ И ПРЕГЛЕДАЊЕ ТЕКСТА ЈЕ У ТОКУ.
ДРУГА ФАЗА: ПРЕПРАВЉАЊЕ ТЕКСТА НА ВИТАЦИСТИЧКУ ВЕРЗИЈУ.

Глава 1.[уреди]

1 У почетку створи Бог небо и земљу.

2 Земља беше пуста и празна; над безданом беше тама, и дух Божји лебдијаше над водама.

3 Бог рече: Нека буде светлост. И би светлост.

4 Бог виде да је светлост добра; и Бог растави светлост од таме.

5 Светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. Тако би вече и би затим јутро. То је био први дан.

6 Бог рече: Нека буде простор између вода, да раставља воде од вода.

7 И Бог створи простор, и растави воде под простором од вода над простором. И би тако.

8 Простор назва Бог небо. И би вече, и би јутро, и то је био други дан.

9 Бог рече: Нека се саберу воде што су под небом на једно место, и нека се покаже сухо. И би тако.

10 Сухо назва Бог земљом, а зборишта водена назва морима. И Бог виде да је то добро.

11 Затим Бог рече: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрвеће родно, које даје плод по врстама својим, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако.

12 И земља пусти из себе траву, биље што носи семе по врстама својим, и дрвеће које даје плод, у коме је семе његово по врстама његовим. И Бог виде да је то добро.

13 И би вече и би јутро, и то је био трећи дан.

14 Бог рече: Нека буду светлила у простору небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци који ће обележити времена, дане и године;

15 и нека светле на простору небеском, да обасјавају земљу. И би тако.

16 И Бог створи два светлила велика: светлило веће, да управља даном, и светлило мање, да управља ноћу, и створи и звезде.

17 Бог их постави у простор небески, да обасјавају земљу

18 и да управљају даном и ноћу и да деле светлост од таме. И Бог виде да је то добро.

19 И би вече и би јутро, и то је био четврти дан.

20 Бог рече: Нек проврве воде живим животињама и нека лете птице изнад земље к простору небескоме.

21 И Бог створи рибе велике и све живе животиње што се мичу, које проврвеше по водама, по врстама својим, и све птице крилате, по врстама њиховим. И Бог виде да је то добро.

22 И Бог их благослови говорећи: Рађајте се, множите се и напуните воде морске; и птице нек се множе на земљи.

23 И би вече и би јутро, и то је био пети дан.

24 Бог рече: Нека земља пусти из себе живе животиње, по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако.

25 И Бог створи животиње земаљске, по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И Бог виде да је то добро.

26 Затим Бог рече: Да начинимо човека по обличју и по прилици нашој, па нека има он власт над рибама морским и над птицама небеским и над животињама и над целом земљом, и над свим гмизавцима који гамижу по земљи.

27 И Бог створи човека по обличју своме; по обличју Божјему створи га; створи човека и жену.

28 И благослови их, и рече им Бог: Рађајте се, множите се и напуните земљу, и владајте њом, и имајте власт над рибама морским и над птицама небеским, и над свим животињама које се по земљи мичу.

29 Још рече Бог: Ево дајем вам све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна која семе носе. То да вам је за храну вашу.

30 А свим животињама земаљским и свим птицама небеским, и свему што се миче на земљи, и у чему има даха живота, дајем сву траву зелену за храну. И би тако.

31 Тада погледа Бог све што је створио, и гле, све добро беше. И би вече и би јутро, и то је био шести дан.

Глава 2.[уреди]

1 Тако се довршише небеса и земља и сва војска њихова.

2 До седмога дана сврши Бог дело своје, које учини; и почину у седми дан од свих дела својих која учини.

3 Бог благослови седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која стварањем учини.

4 То је постање неба и земље, кад беху створени.

5 Кад Господ, Бог, створи земљу и небо, никакве биљке пољске још не беше на земљи, и никакве траве пољске још не ницаше; јер Господ, Бог, још не пусти кишу на земљу, нити беше човека да ради земљу.

6 Али се подизаше пара са земље која натапаше сву земљу.

7 Господ, Бог, створи човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах живота; и човек поста живо биће.

8 Господ, Бог, насади затим врт у Едему према истоку, и онде намести човека кога створи.

9 Господ, Бог, учини те из земље никоше свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта, и дрво познања добра и зла.

10 Из Едема извираше вода и натапаше врт, а оданде се делијаше у четири реке.

11 Једној је, име Фисон и она тече око целе земље Евилске, у којој има злата.

12 Злато је те земље чисто. Ту има и бдела и драгога камена оникса.

13 Другој реци је име Геон. Она тече око целе земље Хуске.

14 Трећој је реци име Хидекел. Она тече источно од Асирије. Четврта је река Еуфрат.

15 Господ, Бог, узе човека и намести га у врту Едемском да га ради и да га чува.

16 Господ, Бог, даде човеку ову заповест: Једи слободно са свакога дрвета у врту;

17 али с дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш.

18 Господ, Бог, рече: Није добро да је човек сам. Начинићу му помоћника њему слична.

19 Господ, Бог, створи од земље све животиње пољске и све птице небеске, и доведе их к човеку, да види како ће коју назвати, па да свако живо створење носи име које му буде човек дао.

20 И човек даде име свакој животињи и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се за човека не нађе помоћник који би био њему сличан.

21 Господ, Бог, пусти тад тврд сан на човека, који заспа; узе му једно ребро и приљуби месо на месту његовом.

22 Господ, Бог, створи жену од ребра које узе човеку, и доведе је к човеку.

23 И човек рече: Ево оне која је кост од мојих кости и пут од моје пути. Нека јој буде име жена човекова, јер је узета од човека.

24 За то ће човек оставити оца свога и матер своју и прионуће уз жену своју и биће њих двоје једна пут.

25 Човек и жена његова беху обоје голи, и не беше их срамота.

Глава 3.[уреди]

1 Змија беше најлукавија од свих животиња пољских које створи Господ, Бог. И она рече жени: Је ли баш казао Бог: Нећете јести са свакога дрвета у врту?

2 Жена одговори змији: Ми једемо плод са свих дрвета у врту;

3 само за плод с дрвета усред врта казао је Бог: Не једите га и не дирајте у њ, да не умрете.

4 Тада змија рече жени: Нећете ви умрети;

5 него Бог зна да ће вам се у онај дан у који окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови, познајући добро и зло.

6 Жена виде да је плод на дрвету добар за јело и леп на поглед, и да је драгоцен за отварање разума, и она убра плода с њега и окуси, па даде мужу своме, који је код ње био, те и он окуси.

7 Њима се тад отворише очи, и они познаше да су голи, те сплетоше лишћа смокова и начинише себи појасе.

8 Тад чуше глас Господа, Бога, који пред вече иђаше по врту, и човек и жена његова сакрише се од лица Господа, Бога, у дрвеће у врту.

9 Али Господ, Бог, зазва човека и рече му: Где си ти?

10 Човек одговори: Чуо сам глас твој у врту, и уплаших се, јер сам го, па се сакрих.

11 А Господ, Бог, рече; Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета, с ког сам ти забранио да једеш?

12 Човек одговори: Жена коју си поред мене поставио даде ми с дрвета, те једох.

13 Господ, Бог, рече жени: Зашто си то учинила? — А жена одговори: Змија ме заведе, те поједох.

14 Рече Господ, Бог, змији: Кад си то учинила, бићеш проклета пред сваком животињом и пред свим зверима пољским; на трбуху ћеш се вући и прах ћеш свих дана века свога јести.

15 Метнућу непријатељство између тебе и жене, и између потомства твога и потомства њезина, и оно ће ти главу згазити, и ти ћеш га у пету уједати.

16 А жени рече: Теби ћу отежати муке трудноћа твојих; у боловима ћеш децу рађати а жеље ће те твоје вући к мужу своме, али ће он над тобом власт имати.

17 И рече човеку: Што си послушао глас жене своје и окусио с дрвета за које сам ти дао ову заповест: Не једи с њега!, земља ће бити проклета с тебе. С муком ћеш се од ње хранити свих дана века свога;

18 трње и коров ће ти рађати, и ти ћеш јести зеље пољско.

19 Са знојем лица свога најешћеш се хлеба, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си ти прах и у прах ћеш се вратити.

20 Адам даде својој жени име Ева, зато што је она мати свим живима.

21 Господ, Бог, начини Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их у њих.

22 Господ, Бог, рече: Ето човек поста као један од нас с познања добра и зла; али сад да не пружи руке своје и убере и с дрвета живота и окуси, па да до века живи.

23 И Господ, Бог, истера га из врта Едемскога да ради земљу од које је узет.

24 Тако он истера Адама, и на источни улаз у врт Едемски постави херувиме који витлају пламеним мачевима да бране пут ка дрвету живота.

Глава 4.[уреди]

А Адам позна Еву, жену своју, и она затрудне и роди Кајина, и рече: Направих човека с помоћу Господњом.

2 Она роди још и брата његова Авеља. Авељ поста пастир а Кајин ратар.

3 После неког времена Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога.

4 И Авељ принесе од првина стада свога и од претилине њихове. Господ милостиво погледа на Авеља и на његов принос,

5 а на Кајина и на његов принос не погледа милостиво. Кајин се много расрди и лице му се намршти.

6 Господ рече Кајину: Што се срдиш и зашто ти је лице намрштено?

7 Ако добро чиниш исправићеш лице своје, али ако зло чиниш, то грех са твог прага вреба и жудња је његова на тебе окренута; али ти требаш да га савладаш.

8 Кајин проговори Авељу, брату своме; али кад беху у пољу Кајин скочи на Авеља, брата свога, и уби га.

9 Господ рече Кајину: Где је брат твој Авељ? Он одговори: Не знам. Зар сам ја чувар брата свога?

10 А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твога вапије са земље до мене.

11 Сад ћеш бити проклет од земље која је отворила уста своја да из твоје руке прими крв брата твога.

12 Кад земљу обрадиш неће ти она више богатства своја давати. Бићеш бегунац и потукач на земљи.

13 Кајин рече Господу: Казна је моја сувише тешка да бих је могао издржати.

14 Гле, тераш ме данас из ове земље; бићу сакривен далеко од лица твога, бићу скитач и потукач по земљи, и који ме год удеси убиће ме.

15 Рече њему Господ: Ако ко убије Кајина, седам ће пута то окајати. И Господ начини знак на Кајину, да га не убије ко га удеси.

16 Кајин се удаљи од лица Господњега и насели се у земљи Наидској на истоку од Едема.

17 Кајин позна жену своју, и она затрудне и роди Еноха. Он сазида затим град и прозва га Енох, по имену сина свога.

18 Енох роди Гаидада; Гаидад роди Малелеила; Малелеил роди Матусала, а Матусал роди Ламеха.

19 Лемех узе две жене: једној беше име Ада а другој Села. 20 Ада роди Јовила. Од њега се народише они који живе под шаторима и стоку пасу.

21 Брату његовом беше име Јувал. Од њега се народише они који ударају у харфе и свирају у свирале.

22 Села роди Товела, ковача свих бакрених и гвоздених справа. Сестра Товелова беше Ноема.

23 Ламех рече женама својим: Адо и Село, глас мој чујте! Послушајте речи моје, жене Ламехове! Јест, убих човека ја за рану своју, и младића за масницу своју.

24 Ако се Кајин освети седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута.

25 Адам позна опет жену своју, и она роди сина и надену му име Сит, "јер ми" — рече, — "Бог даде другог сина за Авеља кога уби Кајин".

26 И Ситу се роди син, коме он надену име Енос. Тада се поче призивати име Господње.

Глава 5.[уреди]

1 Ово је књига потомства Адамова. Кад Бог створи човека, створи га по обличју Божјему.

2 Он створи човека и жену, и благослови их, и кад беху створени назва их именом човека.

3 Кад је Адам имао сто и тридесет година роди сина себи слична и надену му име Сит.

4 Дани Адамови после Ситова рођења беху осам стотина година; и он роди синове и кћери.

5 Сви дани које Адам преживи беху девет стотина и тридесет година. После тога он умре.

6 Сит у сто и петој години свога живота роди Еноса.

7 После Еносовог рођења поживи Сит осам стотина и седам година, те и он роди синове и кћери.

8 Сви дани Ситови беху девет стотина и дванаест година. Затим он умре.

9 Енос у деведесетој години свог живота роди Кајинана.

10 После Кајинановог рођења поживе Енос осам стотина и петнаест година, и роди синове и кћери.

11 Сви дани Еносови беху девет стотина и пет година. Затим он умре.

12 Кајинан у седамдесетој години свог живота роди Малелеила.

13 После Малелеиловог рођења, поживе Кајинан осам стотина и четрдесет година, те роди синове и кћери.

14 Сви дани Кајинанови беху девет стотина и десет година. Затим он умре.

15 Малелеило у шездесетпетој години свог живота роди Јареда.

16 После Јаредовог рођења поживе Малелеило осам стотина и тридесет година, и роди синове и кћери.

17 Сви дани Малелеилови беху осам стотина и деведесет и пет година. Затим он умре.

18 Јаред у сто шездесет и другој години свог живота роди Еноха.

19 После Еноховог рођења поживе Јаред осам стотина година, и роди синове и кћери.

20 Сви дани Јаредови беху девет стотина и шездесет и две године. Затим он умре.

21 Енох у шездесет и петој години свога живота роди Матусала.

22 После Матусаловог рођења поживи Енох, увек по вољи Божјој, триста година, и роди синове и кћери.

23 Сви дани Енохови беху триста и шездесет и пет година.

24 Енох ходаше увек по вољи Божјој, па га нестаде, јер га Бог узе.

25 Матусал у сто и осамдесет и седмој години свога живота роди Ламеха. После Ламеховог рођења поживе Матусал седам стотина и осамдесет и две године, и роди синове и кћери.

27 Сви дани Матусалови беху девет стотина и шездесет и девет година. Затим он умре.

28 Ламех у сто осамдесет и другој години свога живота роди сина

29 и даде му име Ноје, говорећи: овај ће нас одморити од послова наших и од тешког труда руку наших што нам задаје земља коју прокле Господ.

30 После Нојевог рођења поживе Ламех пет стотина и деведесет и пет година, и роди синове и кћери.

31 Сви дани Ламехови беху седам стотина и седамдесет и седам година. Затим он умре.

32 Кад му би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета.

Глава 6.[уреди]

1 Кад се људи почеше множити на земљи и кћери им се народише,

2 видећи синови Божји кћери човечје како су лепе, узимаху за жене све оне које изабираху.

3 Тада Господ рече: Неће се дух мој до века с људима препирати, јер су они само пут, и зато ће дани њихови бити сто и двадесет година.

4 У то време бејаше дивова на земљи, пошто су се синови Божји састали били са кћерима човечјим, па им оне рађаху синове. То беху они јунаци који су у старо време на гласу били.

5 Господ виде да је неваљалство људи велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само к злу управљене.

6 И Господ се покаја што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу.

7 И Господ рече: Истребићу с лица земље људе што сам створио, и човека и животиње и гмизавце и птице небеске, јер се кајем што сам их створио.

8 Али Ноје нађе милост пред очима Господњим.

9 Ово је потомство Нојево. Ноје беше човек праведан и безазлен целог свог века; свагда ходаше Ноје по вољи Божјој.

10 Ноје роди три сина: Сима, Хама и Јафета.

11 Земља беше покварена пред Богом, земља беше пуна насиља.

12 Бог погледа на земљу, и, гле, она беше покварена; јер је свака пут покварила била пут свој на земљи.

13 Тада Бог рече Ноју: Свакој пути дође преда ме крај, јер напунише земљу насиља, и ево ћу да их затрем заједно са земљом.

14 А ти начини себи корабљу од дрвета гофера. Начини корабљу на прегратке и премажи је смолом изнутра и споља.

15 Овако је начини: у дужину нека има триста лаката, у ширину педесет лаката, а у висину тридесет лаката.

16 Направи на корабљи прозор на један лакат од крова, и направи врата корабљи са стране, и начини је на три боја: доњи, други и трећи.

17 Ја ћу пустити потоп на земљу, да истребим сваку пут у којој има даха живота под небом: што је год на земљи све ће изгинути.

18 Али с тобом углављујем савез свој: Ући ћеш у корабљу ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих с тобом.

19 И од свега што живи, од сваке пути, узећеш у корабљу по двоје, да их сачуваш у животу са собом; по једно мушко и по једно женско нека буде.

20 Од птица по врстама њиховим, од стоке по врстама њезиним, и од свега што се миче на земљи по врстама његовим, од свега по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу.

21 А ти узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, за храну себи и њима.

22 И Ноје учини тако. Он изврши све што му заповеди Бог.

Глава 7.[уреди]

1 Господ рече Ноју: Уђи у корабљу ти и сав дом твој, јер те нађох праведна пред собом усред овог нараштаја.

2 Узми са собом по седам парова од свих животиња чистих, све мужјака и женку његову, а од нечистих по двоје, мужјака и женку његову.

3 Тако исто и од птица небеских по седам парова, мужјака и женку његову, да им се сачува врста на земљи.

4 Јер ћу до седам дана пустити кишу на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи, и истребићу с лица земље свако биће које сам створио.

5 И Ноје учини све што му заповеди Господ.

6 Кад дође потоп на земљу, Ноју беше шест стотина година.

7 И уђоше у корабљу Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим, да се спасе од вода од потопа.

8 Од животиња чистих и од животиња нечистих и од птица и од свега што се миче на земљи

9 уђоше к Ноју у корабљу парови, све мушко и женско, као што беше заповедио Бог Ноју.

10 У седми дан дођоше воде од потопа на земљу.

11 Кад је Ноју било шест стотина година, другог месеца те године, а у седамнаести дан тог месеца, у тај дан развалише се сви извори великог бездана и отворише се уставе небеске;

12 и удари киша на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи.

13 У тај дан уђоше у корабљу Ноје и Сим, Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева и три жене синова његових с њима;

14 они и све животиње по врстама својим, и сва стока по врстама својим, и све што се миче по земљи по врстама својим, и све мале птице и и све што крила има.

15 Уђоше к Ноју у корабљу по двоје од сваке пути у којој има даха живота.

16 Уђоше мушко и женско од сваке пути, као што беше заповедио Бог Ноју. И Господ затвори корабљу за њим.

17 И би потоп на земљи за четрдесет дана, и надођоше воде и узеше корабљу и подигоше је од земље.

18 И навалише воде и усташе јако по земљи и корабља стаде пловити по води.

19 И воде набујаше све већма по земљи, те покрише и сва највиша брда под целим небом.

20 Петнаест лаката дођоше воде изнад брда пошто их покрише.

21 Тада изгибе свака пут што се мицаше на земљи: птице, стока, животиње и све што гамиже на земљи, и сви људи.

22 Све што имаше даха живота у ноздрвама, све што беше на суху, све помре.

23 И истреби се свако живо биће на земљи, и људи и стока и све што гамиже, и птице небеске, све се истреби на земљи. Само оста Ноје и што беше с њим у корабљи.

24 И осташе дебеле воде сто и педесет дана поврх земље.

Глава 8.[уреди]

1 Бог се опомену Ноја и свих животиња и све стоке што беше с њим у корабљи; и Бог посла ветар на земљу и воде се усталише.

2 Затворише се извори бездана и уставе небеске, и престаде киша с неба.

3 И воде стадоше опадати на земљи, и стално опадаху после сто и педесет дана. И седамнаестога дана седмога месеца

4 корабља се устави на планини Арарату.

5 Воде опадаху све више до десетога месеца, и првога дана десетога месеца показаше се врхови од брда.

6 После четрдесет дана отвори Ноје прозор који беше начинио на корабљи,

7 и испусти гаврана, који једнако одлетијаше и долетијаше док не пресахну вода на земљи.

8 Затим пусти голубицу, да би видео је ли опала вода на земљи.

9 А голубица, не нашавши место где би стала својом ногом, врати се к њему у корабљу, јер још беше вода по свој земљи, и Ноје, пруживши руку, ухвати је и узе к себи у корабљу.

10 Он почека још седам дана, па опет пусти голубицу из корабље.

11 И пред вече голубица се врати к њему, и гле, у кљуну је имала маслинов лист који беше откинула. Тако Ноје позна да је опала вода на земљи.

12 Он почека још седам дана, па опет пусти голубицу, али она му се више не врати.

13 Шесто прве године века Нојева, првог дана првог месеца пресахну вода на површини земље, и Ноје откри кров на корабљи и угледа земљу суху.

14 А двадесет седмог дана другог месеца сва земља беше суха.

15 Тада рече Бог Ноју:

16 Изиђи из корабље ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

17 све животиње што су с тобом од сваке врсте, птице и стоку и све што гамиже по земљи, изведи собом, нека се разиђу по земљи, и нек се плоде и множе на земљи.

18 И изиђоше Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.

19 И све животиње, сви гмизавци, све птице и све што се миче по земљи изиђоше из корабље по врстама својим.

20 Ноје начини олтар Господу. Узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на олтар жртве паљенице.

21 И Господ осети мирис угодни, и рече Господ у срцу своме: Нећу више клети земље, јер су мисли срца човечјега зле од младости његове; нити ћу више ударити све што живи као што учиних.

22 Док земља траје неће нестајати ни сетве ни жетве, ни студени ни врућине, ни лета ни зиме, ни дана ни ноћи.

Глава 9.[уреди]

1 Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се, множите се и напуните земљу.

2 Све животиње земаљске и све птице небеске, и све што гамиже по земљи и све рибе морске бојаће се вас и имаће страх од вас; оне су у ваше руке предане.

3 Све што се миче и живи служиће вам за храну; све ја то вама дајем, као и зелену траву.

4 Али не једите меса са животом његовим, то јест са крвљу његовом.

5 Јер ћу ја и ваше крви и сваког вашег живота рачун тражити; и од свакога ћу га живог створења тражити, и тражићу рачун живота човечјег из руке човека, човека који је брат његов.

6 Ко пролије крв човечју, његову ће крв пролити човек, јер је Бог по своме обличју створио човека.

7 Рађајте се, дакле, и множите се на земљи и намножите се на њој.

8 Рече још Бог Ноју и синовима његовим:

9 Ево постављам савез свој с вама и с потомством вашим након вас,

10 и са свим живим створењима што су с вама, од птица, од стоке и од свега зверја земаљскога што је с вама, то јест са свачим што је изишло из корабље, то јест са свим живим створењима земље.

11 Постављам савез свој с вама, и од сада неће ни једна пут изгинути од вода од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.

12 И рече Бог: Ево знака савеза који утврђујем између себе и вас и сваког живог створења које је с вама, и до века за сва покољења.

13 Мећем дугу своју у облаке, да буде знак савеза између мене и земље.

14 И кад ја навучем облаке на земљу видеће се дуга у облацима,

15 и опоменућу се савеза свога између мене и вас и сваког живог бића сваке врсте, и неће више бити вода од потопа да затру сваку пут.

16 Дуга ће бити у облацима, па ћу ја, гледајући је, опоменути се вечног савеза између Бога и сваког живог бића сваке врсте на земљи.

17 И рече Бог Ноју: то је знак савеза који утврђујем измеду себе и сваке пути на земљи.

18 Нојеви синови који изиђоше из корабље беху: Сим, Хам и Јафет. Хам је отац Хананов.

19 То су три сина Нојева, и њихово потомство насели сву земљу.

20 Ноје поче радити земљу и посади виноград.

21 И напив се вина, опи се, и откри се усред свог шатора.

22 Хам, отац Хананов, виде голотињу оца свога и каза то обојици браће своје напољу.

23 Тада Сим и Јафет узеше мантију и метнуше је на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца свога, и како је лице њихово било натраг окренуто, то они не видеше голотињу оца свога.

24 Кад се Ноје пробуди од свог вина, дозна шта му млађи син учини,

25 и рече: Проклет да је Ханан и слугама браће своје слуга да је!

26 И још рече: Благословен да је Господ, Бог Симов, а Ханан да је слуга њихов!

27 Да рашири Бог Јафета, да у шаторима Симовима живи, а Ханан да је слуга њихов!

28 После потопа поживе Ноје триста и педесет година.

29 Сви дани Нојеви беху девет стотина и педесет година. Затим он умре.

Глава 10.[уреди]

1 Ово је потомство синова Нојевих, Сима, Хама и Јафета, којима се родише синови после потопа.

2 Синови Јафетови: Гамер, Магог, Мадај, Јаван, Toвeл, Месех и Тирас.

3 Синови Гамерови: Асханас, Рифат и Тогарма.

4 Синови Јаванови: Елиса, Тарсис, Китим и Доданим.

5 Од њих произиђоше људи који се поразделише по острвима света, по својим разним местима, по језицима својим, по породицама својим и по народима својим.

6 Синови Хамови: Хус, Месраин, Фуд и Ханан.

7 Синови Хусови: Сава, Евила, Савата, Регма и Саватака. - Синови Регмини: Сава и Дадан.

8 Хус роди Неврода, који поста силан на земљи;

9 он беше добар ловац пред Господом, зато се и каже: Добар ловац пред Господом као Неврод.

10 Он краљева најпре над Вавилоном, Орехом, Архадом и Хaлaнихом у земљи Сенару.

11 Из те земље изиђе Асур, он сазида Ниневију, Ровот град и Халах,

12 и, између Ниневије и Халаха, Дасем, велики град.

13 Месраин роди Лудеје, Енемеје, Лавеје, Нефталеје,

14 Патросеје, Хасмеје, (од којих изиђоше Филистеји) и Гафтореје.

15 Ханан роди Сидона, првенца свога, и Хета,

16 и Јевусеја и Амораја и Гергесеја,

17 Евеја, Арукеја, и Асенеја,

18 Арадеја, Самареја и Аматеја. После се племена Хананејска расејаше.

19 Границе Хананејске иђаху од Сидона, на страни од Герара до Газе, а на страни од Содома и Гомора, Адаму и Севојим до Даса.

20 То су синови Хамови по породицама својим, по језицима својим, по земљама својим и по народима својим.

21 И Симу, оцу свих синова Еверовијех и старијему брату Јафетову, родише се синови.

22 Синови Симови беху: Елам, Асур, Арфаксад, Луд и Арам.

23 Синови Арамови: Уз, Ул, Гатер и Мас.

24 Арфаксад роди Салу, а Сала роди Евера.

25 Еверу се родише два сина: једном беше име Фалек, јер се у његово време раздели земља, а брату његовом беше име Јектан.

26 Јектан роди Елмодада, Салета, Сармота, Јараха,

27 Одора, Евила, Деклу,

28 Евала, Авимаила, Саву,

29 Уфира, Евилу и Јовава. Ти сви беху синови Јектанови.

30 Они пребиваху у земљи која иде од Масе ка страни од Сафира, до источнога брда.

31 То су синови Симови по породицама својим, по језицима својим, по земљама својим и по народима својим.

32 То су породице синова Нојевих по племенима својим и по народима својим. Из њих произиђоше народи који се ширише по земљи после потопа.

Глава 11.[уреди]

1 На целој земљи бејаше само један језик и речи су једнаке биле.

2 Како беху кренули ка истоку нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се онде.

З И рекоше једни другима: Хајде да правимо опеке и да их на ватри испечемо. И опеке им служише уместо камена а паклина уместо креча.

4 После рекоше. Хајде да сазидамо град и кулу, чији ће врх до неба стићи, да стечемо о себи име и да се не бисмо расејали по земљи.

5 Господ сиђе да види град и кулу коју зидаху синови човечји.

6 И Господ рече: Гле, ови су сви један народ и сви истим језиком говоре, и то они почеше радити! Сад им неће ништа сметати да учине све што год науме.

7 Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разуме један другога што говори.

8 Тако их Господ расу оданде по свој земљи и они престадоше да зидају град.

9 Зато се он прозва Вавилон, јер ондe помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.

10 Ово је потомство Симово. Кад роди Арфаксада, друге године, после потопа бејаше Симу сто година.

11 После Арфаксадовог рођења поживе Сим пет стотина година и роди синове и кћери.

12 Арфаксад у тридесет и петој години свог живота роди Салу.

13 После Саловог рођења поживе Арфаксад четири стотине и три године и роди синове и кћери.

14 Сала у тридесетој години свог живота роди Евера.

15 После Еверовог рођења поживе Сала четири стотине и три године и роди синове и кћери.

16 Евер у тридесет и четвртој години свог живота роди Фалека.

17 После Фалековог рођења поживе Евер четири стотине и тридесет година и роди синове и кћери.

18 Фалек у тридесетој години свог живота роди Рагава.

19 После Рагавог рођења поживе Фа-лек двеста и девет година и роди синове и кћери.

20 Рагава у тридесет и другој години свог живота роди Серуха.

21 После Серуховог рођења поживе Рагава двеста и седам година и роди синове и кћери.

22 Серух у тридесетој години свог живота роди Нахора.

23 После Нахоровог рођења поживе Серух двеста година и роди синове и кћери.

24 Нахор у двадесет и деветој години свог живота роди Тару.

25 После Тариног рођења поживе Нахор сто и деветнаест година и роди синове и кћери.

26 Тара у седамдесетој години свог живота роди Аврама, Нахора и Арана.

27 Ово је потомство Тарино: Тара роди Аврама, Нахора и Арана, а Аран роди Лота.

28 Аран умре пре Таре, оца свога, на постојбини својој у Уру Хаддејскоме.

29 Аврам и Нахор се оженише. Жени Аврамовој беше име Сара а жени Нахоровој Мелха, која беше кћи Арама, оца Мелхе и Јесхе.

30 Сара беше нероткиња; она не имаше порода.

31 Тара узе сина свога, Аврама и Лота сина Аранова, унука, свога и Сару, снаху своју, жену Аврама сина свога, и они пођоше заједно из Ура Халдејскога ка земљи Хананској, те дођоше до Харана и онде се настанише.

32 Тара поживе двеста и пет година и умре у Харану.

Глава 12.[уреди]

1 Господ рече Авраму: иди из земље своје и из рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати.

2 Од тебе ћу велики народ учинити и благословићу те и прославићу име твоје, и ти ћеш бити извор благослова.

3 Благосиљаћу оне који тебе благосиљају, и проклећу оне који тебе проклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.

4 Тада Аврам пође, као што му каза Господ, и с њим пође и Лот. Кад пође из Харана Авраму беше седамдест и пет година.

5 Аврам узе Сару, жену своју, и Лота, сина брата свога, са целим благом које беху стекли и с робљем које беху добили у Харану. И пођоше да иду у земљу Хананску, и дођоше у земљу Хананску.

6 Аврам прође ту земљу до места Сихема, до Морешких храстова. У тој земљи бејаху тада Хананеји.

7 Господ се појави Авраму и рече: Твоме породу даћу ову земљу. И Аврам начини онде олтар Господу који му се беше појавио.

8 После отиде оданде на брдо које је на истоку од Ветиља, и онде разапе свој шатор, тако да му Ветиљ беше са запада а Гај с истока. И онде начини Господу олтар и призва име Господње.

9 Оданде отиде Аврам даље на југ.

10 Али у оној земљи наста глад, и Аврам сиђе у Египат, да се онде склони, јер глад беше велика у земљи.

11 Кад се приближи да већ уђе у Египат, рече Сари, жени својој: Слушај, знам да си ти лепа жена,

12 и ево што ће да се деси: кад те Египћани виде, рећи ће: Ово му је жена, па ће мене убити а тебе оставити у животу.

13 Зато кажи да си ми сестра, да за љубав према теби ја будем примљен, и да ми се с тебе живот очува.

14 Кад Аврам дође у Египат, видеше Египћани жену да је врло лепа.

15 Видеше је и Фараонови великаши и хвалише је пред Фараоном и уведоше жену у двор Фараонов.

16 Ње ради, он добро поступаше према Авраму и Аврам доби оваца и говеда, магараца, слуга и слушкиња, магарица и камила.

17 Али Господ пусти велика зла на Фараона и на дом његов због Саре жене Аврамове.

18 Тада Фараон дозва Аврама и рече му: Шта ми ти то учини? Зашто ми ниси казао да ти је то жена?

19 Зашто си рекао: Сестра ми је, те је ја узех за жену? Сад ето ти жене, узми је и иди!

20 И Фараон нареди људима да испрате њега и жену његову са целом имовином њиховом.

Глава 13.[уреди]

1 Тако Аврам отиде из Египта к југу, он и жена његова са свим што је имао, а и Лот с њим.

2 Аврам беше богат стоком, сребром и златом.

3 Он крену од југа до Ветиља, до места где му пре бејаше шатор, између Ветиља и Гаја,

4 до места где је био олтар, који беше пре начинио, и онде Аврам призва име Господње.

5 Лот који иђаше с Аврамом имаше такође оваца и говеда и шатора.

6 Али земља није била доста велика да би они могли остати заједно, јер благо њихово бејаше тако велико да не могаху живети заједно.

7 И настала је била свађа међу пастирима Аврамових стада и пастира Лотових стада. У то време у оној земљи живљаху Хананеји и Ферезеји.

8 Аврам рече Лоту: Немојмо да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири, јер смо браћа.

9 Није ли сва земља пред тобом отворена? Одели се дакле од мене. Ако ћеш ти на лево ја ћу на десно, ако ли ћеш ти на десно ја ћу на лево.

10 Лот подиже очи и сагледа сву Јорданску равницу, коју је сву натапала река. Пре но што Господ затра Содом и Гомор, та је земља све до Сигора била као башта Господња, као земља египатска.

11 Лот изабра себи сву равницу Јорданску, и Лот отиде на исток. Тако се разделише један од другога.

12 Аврам оста у земљи Хананској, а Лот живљаше по градовима у равници, премештајући своје шаторе до Содома.

13 Становници Содомски беху неваљали и много Господу грешаху.

14 Господ рече Авраму, пошто се Лот одели од њега: Подигни сад очи своје, па погледај с места где си на север и на југ, на исток и на запад;

15 јер целу земљу коју видиш даћу теби и потомству твоме до века.

16 Учинићу да потомства твога буде као праха на земљи; ако ко узможе избројати прах на земљи, моћи ће избројити и потомство твоје.

17 Устани и пролази ту земљу у дужину и у ширину, јер ћу је теби дати.

18 Аврам диже шаторе своје и дође и насели се до Мамријских храстова, који су у Хеврону, и начини онде олтар Господу.

Глава 14.[уреди]

1 У време Амарфала, краља Сенарскога, Ариоха краља Еласарскога, Ходологомора, краља Еламскога и Таргала, краља Гојимскога,

2 догоди се да они завојиштише на Валу, краља Содомскога, на Варсу, краља Гоморскога, на Сенара краља Адамскога, на Симорова краља Севојимскога и на краља од Валаке, која је Сигор.

3 Ови последњи скупише се сви у долини Сидимској, која је Слано Море.

4 Дванаест година они беху подложни Ходологомору, а тринаесте године одметнуше се.

5 Али четрнаесте године кренуше Ходологомор и краљеви који бејаху с њим, и побише Рафаје у Астароту Карнајимском, Зузеје у Аму, Омеје у пољу Киријатајском,

6 и Хореје у њиховој планини Сиру, код Ел-Фарана покрај пустиње.

7 Отуд, вративши се, дођоше у Ен-Миспат, који је Кадис, и изјурише Амаличане из целе њихове земље, а тако исто и Амореје који беху настањени у Асасон-Тамару.

8 Тада наступише краљ Содомски, краљ Гоморски, краљ Адамски, краљ Севојимски и краљ од Валахе, која је Сигор, и изиђоше на њих, у долини Сидимској,

9 на Ходологомора краља Еламскога, на Таргала, краља Гојимскога, на Амарфала, краља Сенарскога и на Ариоха краља Еласарскога. Четири краља на пет.

10 У долини Сидимској бејаше много јама из којих се је вадила паклина. Краљ Содомски и краљ Гоморски окренуше у бегство и падоше у њих, а што оста побеже у планину.

11 Победиоци однесоше све благо Содомско и Гоморско и сву храну њихову и отидоше.

12 Отераше с благом његовим и Лота, синовца Аврамова, који беше настањен у Содому, и отидоше.

13 Неки бегунац дође и јави то Авраму, Јеврејину, који беше настањен код храстова Мамрије, Аморејина, брата Есколова и брата Авнанова, који беху учинили савез с Аврамом.

14 Кад Аврам чу да му је брат заробљен, наоружа триста осамнаест највернијих слугу двојих, у његовој кући рођених, и пође у потеру за краљевима до Дана.

15 Онде распореди своје људе, да их ноћу нападне; удари са слугама својим на њих и разби их и отера их до Ховала, лево од Дамаска.

16 Он поврати све благо, и поврати и Лота, брата свога, с благом његовим, и жене и народ.

17 Кад се Аврам врати као победилац Ходологомора и краљева који бејаху с њим, краљ Содомски му изиђе на сусрет у долини Савини, која је Краљева Долина.

18 Мелхиседек, краљ Салимски изнесе хлеб и вино. Он беше свештеник Бога Свевишњега.

19 Он благослови Аврама говорећи: Благословен да је Аврам од Бога Свевишњега, створитеља неба и земље!

20 Благословен да је Бог Свевишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје! И Аврам му даде десетак од свега.

21 Краљ Содомски рече Авраму: Дај мени људе а благо узми себи.

22 Али Аврам одговори краљу Содомскоме: Дижем руку своју ка Господу Свевишњему, створитељу неба и земље и кунем се

23 да ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: Ја сам Аврама обогатио.

24 Не, ништа мени!, осим онога што су појели момци, и дела што иде људима који су са мном ишли: Авнану, Есхолу и Мамрију. Они нека узму свој део.

Глава 15.[уреди]

1 После ових догађаја дође Авраму реч Господња у једном виђењу говорећи: Не бој се, Авраме, ја сам теби штит, и награда ће твоја бити врло велика.

2 Аврам одговори: Господе, Вечити, шта ћеш ми ти дати? Без деце сам, а наследник је куће моје Елијезер Дамаштанин.

3 Још рече Аврам: Ниси ми порода дао, па ће онај који је у мојој кући рођен бити мој наследник.

4 Тад му реч Господља овако проговори: Неће он бити твој наследник, него онај који ће изићи од тебе, тај ће ти бити наследник.

5 И пошто га изведе напоље, рече му: Погледај на небо и преброји звезде, ако их можеш пребројити. И рече му: Тако ће бити пород твој.

6 И Аврам верова Богу, који му прими то у правду.

7 Рече му још Господ: Ја сам Господ који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам ову земљу, да је ти држиш.

8 Аврам одговори: Господе, Вечити, по чему ћу познати да ћу је ја држати?

9 И Господ му рече: Узми јуницу од три године, козу од три године, грлицу и младо голупче.

10 Аврам узе све то и расече на поле и метну све поле једну према другој; али не расече птица.

11 Птице грабљивице слетаху на стрвине, а Аврам их одгоњаше.

12 Кад сунце беше на заходу, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и тама велика обузеше га.

13 И Господ рече Авраму: Знај да ће потомци твоји бити странци у туђој земљи, и биће робови и биће мучени четири стотине година.

14 Али ћу ја судити и народу коме ће они служити, и после ће они изићи са великим богатством.

15 А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш сахрањен после срећне старости.

16 Они ће се у четвртом колену вратити овамо; јер злоћа Аморејаца није још дошла до врхунца.

17 Кад сунце зађе, наста дубока тама, и гле, то бејаше као пећ која се димљаше, а пламенови пролажаху између расечених животиња.

18 У тај дан учини Господ савез с Аврамом говорећи: Породу твоме дајем ову земљу од воде египатске до велике реке, реке Еуфрата,

19 земљу Кенеја, Кенезеја, Кедмонеја,

20 Хетеја, Ферезеја, Рафајима,

21 Амореја, Хананеја, Гергесеја и Јевусеја.

Глава 16.[уреди]

1 Сара, жена Аврамова, не беше му родила деце. Она имаше робињу Египћанку по имену Агара.

2 Сара рече Авраму: Гле, Господ ме је нероткињу направио; него иди ти к мојој робињи не бих ли од ње деце добила. И Аврам приста на реч Сарину.

3 Тада Сара, жена Аврамова, узе Агару, Египћанку, робињу своју, и даде је за жену Авраму, мужу своме, десет година пошто се Аврам настани у земљи Хананској.

4 Он пође к Агари и она затрудне. Кад она виде да затрудне понесе се од госпође своје.

5 И Сара рече Авраму: Увреда која се мени чини на тебе пада. Ја ти метнух на крило робињу своју, и она видевши да је затруднела понесе се од мене. Господ нек суди између мене и тебе!

6 Аврам одговори Сари: Ето робиња је твоја у твојим рукама, чини с њом шта хоћеш. Тад је Сара злостави, и Агара побеже од ње.

7 Анђео Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур,

8 и рече јој: Агаро, робињо Сарина, откуд идеш, куда ли идеш? А она одговори: Бежим од Саре, госпође своје.

9 Рече јој анђео Господњи: Врати се госпођи својој и покори јој се.

10 Још јој рече анђео Господњи: Умножићу пород твој, да се од множине неће моћи пребројати.

11 И још јој рече анђео Господњи: Ето си трудна и родићеш сина, коме ћеш наденути име Исмаил, јер је Господ видео муку твоју.

12 Он ће бити као дивље магаре; рука ће се његова на свакога дизати, и свачија рука на њега, и наставаће на супрот свој браћи својој.

13 Тада Агара зовну: Ата-Ел-роја име Господа који јој проговори, јер, рече: Јесам ли ја што видела пошто ме он виде?

14 Зато се онај студенац зове студенац Лахај-рои. Он је између Кадиса и Варада.

15 Агара роди Авраму сина, и Аврам надене сину своме, кога му роди Агара, име Исмаил.

16 Кад му Агара роди Исмаила Авраму беше осамдесет и шест година.

Глава 17.[уреди]

1 Кад је Аврам имао деведесет и девет година појави се Авраму Господ и рече му: Ја сам Бог свемоћни. Живи по мојој вољи и буди поштен.

2 Утврдићу савез између себе и тебе и врло ћу те умножити.

3 Аврам паде на лице своје, и Господ му још говори и рече:

4 Ево савеза мога с тобом: Бићеш отац многих народа.

5 Зато се нећеш више звати Аврам, него ће ти име бити Авраам, јер од тебе чиним оца многих народа.

6 Даћу ти пород врло велик и многе ћу народе од тебе начинити, и од тебе ће и краљеви изићи.

7 Утврдићу савез свој између себе и тебе и порода твога након тебе, од колена до колена; и то ће бити савез вечан по коме ћу ја бити Бог теби и народу твоме после тебе.

8 Теби и породу твоме после тебе даћу земљу у којој си ти странац, сву земљу Хананску у посед вечни и бићу Бог њихов.

9 Рече Бог Аврааму: Ти ћеш држати савез мој, ти и пород твој после тебе, од колена до колена.

10 А ово је савез мој који ћете ви држати између мене и вас, и порода твога после тебе: Да се обрезује између вас свака мушка глава.

11 Обрезаћете се, и то ће бити знак савеза између мене и вас.

12 Свако мушко дете, кад му буде осам дана, да се обрезује, од колена на колено, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од порода твога.

13 Да се обрезује које се роди у кући твојој и које се купи за новце твоје. Тако ће бити савез мој на пути вашој савез вечан.

14 А необрезано мушко, које се не обреже у пути његовој, да се истреби из народа свога, јер поквари савез мој.

15 Још рече Бог Аврааму: Сару жену своју не зови више Сара, него нек јој буде име Саара.

16 Ја ћу њу благословити, и даћу ти сина од ње; благословићу је, и она ће бити матер многих народа, и из ње ће изићи и краљеви народа.

17 Авраам паде на лице, насмеја се и рече у срцу своме: Да ли ће се човеку од сто година родити син? -, а Саара, којој је деведесет година, да ли ће она родити?

18 И Авраам рече Богу: Нек је жив Исмаил пред лицем твојим! -

19 Рече Бог: Не, него Саара, жена твоја, родиће ти сина, и наденућеш му име Исак. Утврдићу савез свој с њим, да буде савез вечан породу његову после њега.

20 А и за Исмаила услишио сам те; ево благословио сам га, и даћу му пород велики и умножићу га веома. Родиће дванаест кнезова и учинићу од њега велик народ.

21 А савез свој учинићу с Исаком, кога ће ти родити Сара до године у ово доба.

22 И Бог, изговоривши то, узе се од Авраама горе.

23 Авраам узе Исмаила, сина свога и све који се родише у дому његову и које год беше за новце своје купио, сваку мушку главу од својих домаћих, и обреза их у исти дан, као што му заповеди Бог.

24 Кад би обрезан, Аврааму беше деведесет и девет година.

25 А Исмаилу, сину његовом, беше тринаест година кад би обрезан.

26 У један дан обреза се Авраам и син му Исмаил.

27 И сви укућани његови, рођени у кући или купљени за новце од странаца, беху обрезани с њим.

Глава 18.[уреди]

1 После се појави Господ Аврааму код храстова Мамријској, кад сеђаше пред вратима шатора свога у топлоти дана.

2 Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаху пред њим. Угледавши их, потрча им на сусрет испред врата шатора свога, поклони се до земље,

3 и рече: Господе, ако сам нашао милост пред очима твојим, немој проћи далеко од слуге свога.

4 Допустите да вам се донесе мало воде да оперете ноге, и одморите се мало под овим дрветом.

5 Изнећу мало хлеба да поткрепите снагу своју, па онда пођите, јер зато ви пролазите мимо слуге свога. А они рекоше: Учини као што си казао.

6 Авраам отрча у шатор к Саари и рече: Узми брзо три мере белог брашна и испеци колаче.

7 Па отрча ка говедима и ухвати младо и добро теле и даде га момку који га брже зготови.

8 Онда изнесе масла и млека и теле које беше готово и постави им, а он сам стајаше пред њима под дрветом. И они једоше.

9 Тад му рекоше: Где је Саара, жена твоја? Он одговори: Ено је под шатором.

10 Један од њих рече: До године у ово доба опет ћу доћи к теби, и Саара, жена, твоја имаће сина. Саара слушаше на вратима од шатора иза њега.

11 Авраам и Саара бејаху стари и зашли у године, и Сара се није више могла надати деци.

12 Зато се она насмеја, говорећи у себи: Пошто сам остарела, сад ли ће ми та радост доћи?, а и господар је мој стар.

13 Тада рече Господ Аврааму: Зашто се Саара насмејала говорећи: Истина ли да ћу имати дете, сад кад сам остарела?

14 Има ли нешто што би Господу било недостижљиво? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, и Саара ће имати сина.

15 А Саара слаже, говорећи: Нисам се насмејала. Јер се уплаши. Али он рече: Није истина, смејала си се.

16 Затим људи усташе и пођоше пут Содома, и Авраам пође с њима да их испрати.

17 Тада Господ рече: Како бих тајио од Авраама оно што ћу учинити?...

18 Од Авраама ће постати велик и силан народ, и у њему ће се сви народи на земљи благословити.

19 Јер сам га изабрао да заповеда синовима својим, и дому своме након себе, да се држе путева Господњих и да чине што је праведно и добро, да би Господ испунио на Аврааму обећања која му је дао.

20 И Господ рече: велика је вика настала на Содом и Гомор и грех је њихов сувише грдан.

21 Зато ћу да сиђем, да видим раде ли као што глас до мене дође; а ако то није тако знаћу.

22 Људи се удаљише и пођоше пут Содома; али Авраам још стајаше пред Господом.

23 Авраам му се приближи и рече: Хоћеш ли ти учинити да погине и праведник с неправедним?

24 Може бити да има педесет праведника у граду. Хоћеш ли учинити да и они погину и нећеш ли опростити месту за оних педесет праведника што су у њему?

25 Учинити да погине праведни с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику! - Немој тако, немој! Неће ли судија целе земље право судити?

26 Рече Господ: Ако усред града Содома нађем педесет праведника, опростићу целоме граду ради њих.

27 Авраам одговори и рече: Гле, усудих се проговорити Господу, и ако сам прах и пепео:

28 Може бити праведника педесет мање пет. Хоћеш ли за тих пет затрти сав град? И Господ рече: Нећу ако нађем четрдесет и пет праведних.

29 Авраам стаде даље говорити и рече: Може бити да ће их се наћи четрдесет. И Господ рече: Ради тих четрдесет нећу ништа учинити.

30 Рече Аврааам: Да се не наљути Господ због онога што ћу сад рећи. Може бити да ће их се наћи тридесет. И Господ рече: Нећу учинити ништа ако нађем тридесет праведних.

31 Рече Авраам: Гле, усудих се проговорити Господу. Може бити да ће их се наћи двадесет. Рече Господ: Нећу га уништити ради оних двадесет.

32 Најпосле Авраам рече: Да се не наљути Господ због онога што ћу још само једанпт говорити. Може бити да ће се наћи десет праведних.

33 И Господ рече: Нећу га уништити ради тих десет праведника.

34 Свршивши разговор са Авраамом Господ отиде, а Авраам се врати у свој стан.

Глава 19.[уреди]

Пред вече дођоше два анђела у Содом, а Лот сеђаше на вратима Содомским. Кад их Лот угледа, уста да их сретне, поклони им се лицем до земље, 2 и рече: Дођите, господо моја, у кућу слуге свога, да ту преноћите; оперите ноге своје и сутра ћете уранити да свој пут наставите. Не, одговорише опи, ми ћемо на улици ноћ провести. 3 Али Лот толико навали да се они увратише к њему и уђошс у кућу његову; и он их угости и испече им бесквасне хлебове. И они једоше. 4 Још не беху ни легли, а људи из града, људи Содомски, слегоше се око куће. Од деце до ста-раца цео се народ ту слеже. 5 Они изазваше Лота и рекоше му: Где су људи што ноћас к теби дођоше? Изведи их к нама да их познамо. 6 Лот изиђе к њима пред улаз у кућу и затвори врата за собом, 7 па им рече: Молим вас, браћо, не чините зла! 8 Ето имам две кћери које још не познаше човека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља, али не дирајте у ове људе, јер су они дошли под сенку мога крова. 9 Они рекоше: Одмакни се!, па додаше: Овај је овде као странац дошао и још хоће да нам суди! Сад ћемо ми теби учнити горе него њима! И одгурнувши силом Лота, стадоше истав-љати врата. 10 Она два човека дигоше руке, уву- коше Лота к себи и затворише врата. 11 А људи што бејаху пред кућним вратима у једанпут зас-лепеше, од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата. 12 Тада она два човека рекоше Лоту: Кога имаш овде свога? Гледај да изиђу одавде зетови, синови, кћери и сви твоји који су у овоме граду. 13 Јер ћемо да затремо ово место, јер је против грађа-на његових велика вика пред Господом, и Господ нас посла да затремо град. 14 Лот изиђе и каза вереницима кћери својих: Устајте, идите из овога места, јер ће сад Господ затрти овај град. Али се вереницима учини да се он шали. 15 Кад зора забели навалише анђели на Лота говорећи: Устани, узми жену своју и две кћери своје које су ту, да не погинеш у казни овога града. 16 Али како он оклеваше, узеше људи за руку њега и жену његову и две кћери његове, јер га Господу беше жао, и изведоше га и пустише га иза града. 17 Кад их изведоше напоље рече један: Пази на живот! Не обазри се натраг и у целој овој равници да ниси стао; склони се на оно брдо, да не по-гинеш! - 18 Рече им Лот: Немој, Господе! 19 Гле, слуга твој нађе милост пред очима твојим, и ти показа велику милост своју сачувавши ми живот, али не могу да стигнем да се склоним на брдо а да ме зло не погоди и не погинем. 20 Ено град близу; онамо се може утећи, а мален је: да бежим онамо. Допусти да се тамо склоним... зар није мален?... па да спасим живот. 21 А он му рече: Ето послушаћу те и за то и нећу затрти града за који рече. 22 Брже бежи онамо, јер не могу ништа чинити докле не стигнеш онамо. Зато се онај град прозва Сигор. 23 Сунце се дизаше над земљом кад Лот уђе у СигорЛ 24 Тад пусти Господ на Содом и на Гомор кишу од сумпора и огња од Господа с неба. 25 И затра оне градове и сву ону равницу и све људе у градовима и сав род земље. 26 Жена Лотова обазре се натраг, и она поста слан кип. 27 Уставши рано, Аврам отиде на место где је стајао пред Господом. 28 Он баци поглед на Содом и на Гомор и на сву околину по оној равници и гле, он виде како се подиже дим од земље, као дим из кречане. 29 Кад затираше градове у оној равници, опо-мену се Бог Аврама; и он изведе Лота из пропасти кад затра градове где живљаше Лот. 30 Лот отиде из Сигора и настани се на брду са две кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору. Он живљаше у пећини са две кћери своје. 31 Рече старија млађој: Наш је отац стар а нема човека у околини да к нама дође, као што је у целој земљи обичај. 32 Хајде да дамо оцу вина да се напије, па да легнемо с њим, да би се очувао род оца нашега 33 И ону ноћ дадоше оцу вина, и старија пође и леже с оцем својим, и он се не ссти ни кад она леже ни кад устаде. 34 Сутрадан рсче старија мла-ђој: Гле, ноћас лежах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти лези с њим да би се очувао род оца нашега. 35 И оне и то вече дадоше оцу вина, и млађа оде и леже с њим, и он се не сети ни кад она леже ни кад устаде. 36 Обе кћери Лотове затруднеше од оца свога. 37 Старија роди сина и надену му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана. 38 И млађа роди сина и надену му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данаш-њега дана.

Глава 20.[уреди]

у\врам отиде одавде на југ, и настани се "између Кадиса и Сура, и забави се у Герару. 2 Аврам говораше за жену своју Сару: Сестра ми је. Авимелех, краљ Герарски учини да се Сара отме. 3 Али се Бог појави Авимелеху у сну и рече му: Гле, погинућеш због жене коју си узео, јер она има мужа. 4 Авимелех, који се ње не беше дотакао, рече: Господе, хоћеш ли ти учинити да и праведан народ пропада? 5 Није ли ми он рекао: Сестра ми је?, а и она сама каза: Брат ми је. Ја сам чистог срца и у правди руку својих поступао. 6 Бог му у сну рче: Знам да си поступао у чистоти срца свога; зато те и сачувах да ми не сагрсшиш. Зато и не дадох да је се дотакнеш. 7 Али сада врати човеку жену његову, јер је он пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив. Али ако је не вратиш, знај да ћете умрети ти и сви твоји. 8 Авимелех уста рано, сазва све слуге своје и каза им све то; и те људе обузе велики страх. 9 Тада Авимелех дозваАврама и рече му: Шта си нам то учинио? Шта сам ја теби згрешио, те навуче на ме и на краљевство моје толико зло? Учинио си ми оно што не ваља чинити. 10 Још рече Авимелех Авраму: Шта си ти мислио кад ми то учини? 11 Аврам одговори: Вељах да у овоме месту сигурно нема страха од Бога, и да ће ме убити због жене моје. 12 Осим тога она и јесте ми сестра, кћи оца мога; само што није кћи матере моје, и она ми поста жена. 13 Кад ме Бог изведе из дома оца мога, ја јој рекох: Учини ми ову љубав: где год дођемо казаћеш за мене: Брат ми је. 14 Тада Авимелех узе оваца и говеда, слуга и слушкиња, те их даде Авраму, и врати му Сару, жену његову. 15 И рече Авимелех Авраму: Ево земља ти је моја отворена, живи у њој где ти је год воља. 16 А Сари рече: Ево дајем брату твоме хи-љаду сребрника. То ће ти бити очима копрена пред свима који су с тобом, и пред свима ћеш бити оправдана. 17 Аврам се помоли Богу, и Бог исцели Ави-мелеха и жену његову и слушкиње његове, и оне могоше да рађају. 18 Јер Господ беше учинио неплодним цео дом Авимелехов, ради Саре, жене Аврамове.

Глава 21.[уреди]

^ -| Господ се сети Саре као што беше рекао, и ■"-1-господ учини Сари као што беше обећао. 2 И Сара затрудне и роди Авраму сина у старости његовој, у време које утврди Господ. 3 Сину који му се роди, кога му роди Сара, надену Аврам име Исак. 4 Аврам обреза сина свога Исака кад му би осам дана, као што му беше заповедио Господ. 5 Кад му се роди Исак, Авраму беше сто година. 6 И Сара рече: Бог ме учини предметом смеха; ко год то чује смејаће ми се. 7 И дода: Ко би био рекао Авраму да ће Сара децу дојити? А ипак му родих сина у старости његовој. 8 Дете порасте и одби се од сисе, а у дан кад је Исак одбијен од сисе приреди Аврам велику гозбу. 9 Сара примети да се син кога је Агара, ЕгиПћанка, била родила Авраму, подсмева, 10 и рече Авраму: Отерај ову робињу са сином њезиним, јер син ове робиње неће бити наследних заједно са мојим сином, са Исаком. 11 То би Авраму врло криво, ради сина његова 12 Али Бог рече Авраму: Немој да ти је криво ради детета и ради робиње твоје. Што ти је казала Сара послушај, јер ће од Исака изићи потомство које ће твоје име носити, 13 али ћу ја и од сина робиње твоје учинити народ, јер је твој пород. 14 Аврам уста рано, узе хлеба и мех воде и даде Агари, метнувши јој све то на леђа, а предаде јој и дете, па је отпусти. А она, отишавши, луташе по Вирсавској пустињи. 15 Кад неста воде у меху, спусти дете под једно дрво, 16 па се удаљи колико се може стрелом добацити, и седе према њему; јер говораше: Да не гледам како дете моје издише. И она седе према њему, зајаука и заплака се. 17 Бог чу јаук детињи и анђео Божји зовну с неба Агару и рече јој: Што ти је, Агаро? Не бој се, јер Бог чу глас детињи с места његова. 18 Устани, узми дете, дигни га у наручје своје, јер ћу од њега учинити велики народ. 19 И Бог јој отвори очи, и она угледа стденац, те пође да напуни мех воде и напоји дете. 20 И Бог би с дететом које одрасте у пустињи и поста стрелац. 21 Оно се бављаше у пустињи Фаран, и мати му његова даде жену из земље египатске. 13 22 У то време деси се да Авимелех, праћен од Фикола, војводе војске његове, проговори Авраму ■ рече му: Бог је с тобом у свему што радиш. 23 Закуни ми се сад Богом да нећеш преварити ни мене ни синове моје, ни унуке моје, него да чеш добро, онако како сам ја теби чинио, и ти чинити мени и земљи у којој си странац. 24 Аврам рече: Хоћу се заклети. 25 Али Аврам прекори Авимелеха за један студенац, који слуге Авимелехове беху на силу присвојиле. 26 Рече Авимелех: Не знам ко је то учинио; ти ми ниси ништа пре казао, и ја о томе тек данас чујем. 27 Тада Аврам узе оваца и говеда и даде их Авимелеху, и они закључише савез међу собом. 28 Аврам одлучи седам јагањаца из стада. 29 Авимелех рече Авраму: Шта значи оно седам јагањаца што си одлучио? 30 Он одговори: Примићеш ми то седам јагањаца из моје руке, да ми то буде сведочанство да сам ја овај студенац ископао. 31 Зато се оно место прозва Вир-Савеја*), јер се онде обојица заклеше. 32 Тако они зак-ључише савез у Вир-Савеји. Тада се Авимелех ди-же са Фиколом, војводом својим и врати се у земљу Филистејску. 33 Аврам посади у Вир-Савеји метљике и призва онде име Господа, Бога веч-ности. 34 Аврам оста дуго у земљи Филистејској.

Глава 22.[уреди]

^^После тога хтедне Бог окушати Аврама, и ■^^рече му : Авраме! А он одговори: Ево ме! 2 Бог рече: Узми сад сина свога, јединца свога, оног ког ти волиш, Исака и иди у земљу Морију и принеси га тамо на жртву на брду које ћу ти казати. 3 Аврам уста рано, оседла свог магарца, узе са собом два момка и Исака сина свога, нацепа дрва за жртву, и крену пут места које му каза Бог. 4 Трећег дана, подигавши очи своје угледа Аврам оно место из далека 5 и рече момцима својим: Останите ви овде с магарцем; ја и дете идемо онамо, а кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама. 6 Аврам узе дрва за жртву, напрти их Исаку сину своме, а сам узе у руке своје огња и нож. И они пођоше обојица заједно. 7 Исак рече тада оцу своме Авраму: Оче! А Аврам одговори: Што сине? Рече Исак: Ето огња и дрва, али где је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, сине, постарати за јагње за жртву. И обојица иђаху заједно. 9 Кад стигоше на место које му Бог каза, Аврам, начини онде олтар, метну на њ дрва, и свезавши Исака, сина свога, положи га на олтар на дрва. 10 Затим Аврам измахну руком својом и узе нож да закоље сина свога. 11 Али га анђео Господ-њи зовну с неба и рече: Авраме! Авраме! А он рече: Ево ме! - 12 Рече анђео: Не дижи руку своју на дете, и ништа му не чини; јер сад познадох да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свога, јединца свога, мене ради. 13 Аврам подиже очи своје и погледа, и виде иза себе овна који се беше заплео роговима у чести; и Аврам узе овна и положи га на жртву место сина свога. 14 Аврам назва оно место: Господ ће се постарати*). Зато се сад каже: На брду, где ће се Господ постарати. 15 Анђео Господњи опет зовну с неба Аврама, 16 и рече: Собом се кунем, говори Господ, кад си тако учинио и ниси пожалио сина свога, јединца свога, 17 благословићу те и умножићу твој пород као звезде на небу, као песак на обали морскоЈ, и пород ће твој држати врата непријатеља својих, 18 и у твом ће се породу благосовити сви народи земље, јер си глас мој послушао. 19 Тада се Аврам врати к својим момцима, и они се дигоше и пођоше заједно с њим у Вир-Савеју, јер Аврам становаше у Вир-Савеји. 20 После тога јавише Авраму: Гле и Мелха роди синове брату твоме Нахору: 21 Уза, првенца, Вуза, брата му, Камуила, оца Арамова, 22 Хазада, Азава, Фаддеса, Јелдафа и Ватуила. 23 Ватуил роди Ревеку. Осморо их роди Мелха Нахору, орату Ав-рамову. 24 И иноча његова, по имену Ревма, роди Тавека, Гама, Тохоса и Моха.

Глава 23.[уреди]

^'ЈСара поживе сто и двадесет и седам година. ■^•^То су године века Сарина. 2 Сара умре у Киријат-Арви, а то је Хеврон, у земљи Хананској; и Аврам дође да ожали и оплаче Сару. 3 Аврам уста испред мртваца свога, и рече синовима Хетовим: 4 Странац сам и дошљак код вас; дајте ми да имам код вас гроб, да сахраним мртваца свога испред очију својих. 5 Синови Хе-тови одговорише Авраму: 6 Чуј нас, господару, ти си кнез Божји међу нама; сахрани свог мртваца у најбољи гроб наш. Нико ти од нас неће свог гроба затворити да не сахраниш свог мртваца. 7 Тада Аврам уста и поклони се пред народом оне земље, пред синовима Хетовим, 8 и рече им: Ако хоћете да испред очију свсјих сахраним мртваца свога, слушајте ме и реците за мене Ефрону сину Сарову, 9 нек ми да пећину у Макпели, која је покрај њиве његове; за новац нека ми је да, колико она вреди, - да имам гроб свој међу вама. 10 Ефрон је седео међу синовима Хетовим, и Ефрон, Хетејац, рече Авраму пред синовима Хетовим који слушаху, пред свима који улажаху на врата града његова: 11 Не, господару, него чуј ме: Поклањам ти и њиву и пећину поред ње; поклааам ти је пред синовима народа свога: сахрани свог мртваца. 12 Аврам се поклони народу оне земље, 13 и рече Ефрону пред народом оне земље: Слушај ме, молим те; ја ћу теби да платим цену њиве, узми је од мене, па ћу онда сахранити ту свог мртваца. 14 Ефрон одгово-ри Авраму: 15 Слушај, господару: земља од четири стотине сребрних сикала, шта је то између мене и тебе? Сахрани ти само свог мртваца. 16 Аврам разуме Ефрона, и Аврам измери Ефрону новац који рече пред синовима Хетовим: четири стотине сре-брних сикала доброг трговачког новца. 17 И тако њива Ефронова у Макпели према Мдмрији, њива с пећином поред ње, и сва дрвета на њиви и по међи њезиној у наоколо 18 поста Аврамова пред сино-вима Хетовим, пред свима који су улазили на врата онога града. 19 И Аврам сахрани Сару, жену своју, у пећину на њиви Макпели према Мамрији, а то је Хеврон у земљи Хананској. 20 И синови Хетови потврдише Авраму њиву и пећину поред ње, као гроб његов.

Глава 24.[уреди]

Аврам беше стар и зашао у године, и Господ беше благословио Аврама у свему. 2 Аврам рече слузи своме који је надзиравао кућу његову и управљао свим имањем његовим: Метни руку своју под стегно моје, 3 да те окунем Господом, Богом небеским и Богом земаљским, да сину моме нећеш изабрати жене између кћери ових Хананеја, међу којима ја станујем, 4 него да ћеш ићи у моју земљу и у мој род, и довести оданде жену сину моме Исаку. 5 Слуга му одго-вори: А ако девојка не хтедне поћи са мном у ову земљу, хоћу ли ја одвести сина твога у земљу из које си се иселио? 6 А Аврам му рече: Пази да не одведеш сина мога онамо. 7 Господ, Бог небески, који ме је узео из дома оца мога и из земље рода мога, и који ми је рекао и заклео ми се, говорећи: Ову ћу земљу дати твоме породу, - он ће послати анђела свога пред тобом да доведеш оданде жену сину моме. 8 Ако девојка не хтедне поћи с тобом, онда нек ти је проста заклетва коју мени изречеш; само сина мога немој одвести онамо. 9 И слуга метну руку своју под стегно Авраму, господару свому, и закле му се за све ово. 10 Слуга узе десет камила између камила гос-подара свога, и крену; јер све имање његовог гос-подара беше под његовом управом. Он уста и пође у Месопотамију, у Нахоров град. 11 Он пусти камиле да полежу иза града код студенца, пред вече, у време кад излазе женске да захватају воде, 12 и рече: Господе, Боже господара мога Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару моме Авраму. 13 Ево ја ћу остати код овога студен-ца, а кћери ће овога града доћи да захватају воде. 14 Којој девојци речем: Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: Пиј, и камиле ћу ти напојити, -дај да то буде она коју си наменио слузи своме Исаку. По томе ћу познати да чиниш милост гос-подару моме. 15 Он то још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила, сина Мелхе, жене Нахора, брата Авра-мова, дође с крчагом на рамену. 16 Она беше врло лепа девојка; она беше девица; још је ни један човек не беше познао. Она сиђе на извор, наточи крчаг и крену. 17 Слуга притрча к њој и рече јој: Дај ми да се напијем мало воде из твог крчага. 18 А она рече: Ево пиј, господару. И спусти крчаг на руку своју и напоји га. 19 Кад га напоји она рече: И камилама твојим налићу нек се напију. 20 И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама ње-говим. 21 Човек је удивљен гледаше и ћуташе, да види је ли Господ дао срећу путу његовом или није. 22 Кад се камиле напише, извади човек златну бурму од по сикла и две наруквице од десет сикала злата, 23 и рече: Чија си ти кћи? Кажи ми. Има ли у кући оца твога места за нас, да преноћимо? 24 А она му рече: Ја сам кћи Ватуила, сина Мелхина, кога она роди Нахору. 25 И још рече: У нас има много сламе и пиће и места за преноћиште. 26 Тада се човек сагну и поклони се Господу. 27 И рече: Благословен да је Господ, Бог господара мога Ав-рама, што не одби милост своју и верност своју господару моме, и што ме Господ доведе у дом браће господара мога. 28 Девојка отрча да све то каже у дому матере своје. 29 Ревека имаше брата, који се зваше Лаван. И Лаван истрча к човеку на студенац. 30 Он беше видео бурму и наруквице на рукама сестре своје, и чуо Ревекине речи кад говораше: "Тако ми каза онај човек." Он дође дакле к том човеку, који стајаше код камила близу студенца, 31 и рече му: Дођи ти који си благословен од Господа! Што ои стајао напољу Спремио сам кућу, а има места и за камиле. 32 И човек дође у кућу, и Лаван растовари камиле, и даде сламе и пиће за камиле, и донесе воде за ноге њему и људима што бејаху с њим, 33 и поставише му да једе. Али он рече: Нећу јести док не кажем реч своју. Лаван му рече: Говори. 34 Тада он рече: Ја сам слуга Аврамов. 35 Господ је много благословио господара мога, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда и сребра и пата, слуга и слушкиња, камила и магараца. 36 Сара, жена господара мога, роди сина господару моме у старости његовој, и он њему даде све што има. 37 А мене закле господар мој говорећи: Немој довести сину моме жене између кћери ових Ха-нанеја, међу којима ја живим, 38 него иди у дом оца мога и у род мој, да доведеш жену сину моме. 39 И ја рекох господару своме Може оити да девојка неће хтети поћи са мном. 40 А он ми одговори: Господ, по чијој сам вољи свагда живео, послаће анђела свога с тобом, и даће срећу путу твоме, да доведеш сину моме жену од рода мога, из дома оца мога 41 Онда ће ти бити проста заклетва којом сам те оклео, кад отидеш у род мој. Ако ти је и не дају, опет ће ти бити заклетва проста. 42 Ја дођох данас на студенац, па рекох: Господе, Боже господара мога Аврама, ако си дао срећу путу којим идем, 43 ево ја ћу остати код студенца, и која девојка дође да захвати воде и ја јој кажем: Дај ми да се напијем воде из крчага твога, 44 а она ми одговори: и ти пиј, и камилама ћу твојим налити, та нека буде жена коју је наме-нио Господ сину господара мога! 45 Ја то још у срцу своме не изговорих, и дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати. И ја јој рекох: Дај ми да се напијем, 46 и она брже спусти са себе крчаг и рече: Ево пиј, а и камиле ћу ти напојити. И кад се ја напих она напоји и камиле моје. 47 Запитах је говорећи: Чија си ти кћи? А она одговори: Ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, кога му роди Мелха. Тада јој метнух бурму на чело и наруквице на руке, 48 и сагнух се и поклоних се Господу, и захвалих се Господу, Богу господара мога Аврама, што ме води правим путем да доби-јем кћер брата господара свога за сина његова 49 Ако ћете дакле указати љубав и верност господару моме, кажите ми; ако ли нећете опет ми кажите па да идем десно или лево. 50 Лаван и Ватуило одговорише и рекоше: Од Господа је ово дошло. Ми ти не можемо казати ни зло ни добро. 51 Ето, Ревека је у твојој власти; узми је и иди, и нека она буде жена сину гос-подара твога, као што је казао Господ. 52 Кад слуга Аврамов чу речи њихове, поклони се Госпо-ду до земље, 53 и извади ствари сребрне и златне и хаљине и даде их Ревеки, а и брату њезиноме и матери њезиној даде богате дарове. 54 После тога једоше и пише он и људи који бејаху с њим, и преноћише. Сутрадан, кад усташе, рече слуга: Пу-стите ме да се вратим господару своме. 55 Рекоше брат и мати њезина: Нека остане девојка код нас још који дан, барем десет дана, па онда нека иде. 56 А он им рече: Немојте ме задржавати кад је Господ моме путу срећу дао; пустите ме да идем господару своме. 57 Тад они рекоше: Да зовемо девојку и упитамо је шта она каже. 58 И дозваше Ревеку и рекоше јој: Хоћеш ли да пођеш с овим човеком? А она одговори: Хоћу. 59 И они пустише Ревеку, сестру своју, и дојкињу њезину, са слугом Аврамовим и с људима његовим; 60 и благос-ловише Ревеку и рекоше јој: Сестро наша, да се на хиљаде хиљада намножиш, и да пород твој држи врата непријатеља својих. 61 И Ревека уста с девој-кама својим, и поседаше све на камиле, и пођоше с човеком. И слуга узе Ревеку и пође. 62 Међутим се Исак беше вратио од студенца Живога који ме види и наставаше у јужноме крају. 63 Једно вече, кад беше изишао у поље да се Богу моли, подигав очи своје, угледа Исак камиле где иду. 64 И Ревека подиже очи и угледа Исака, и скочи с камиле, 65 и рече слузи: Ко је онај човек који испред нас преко поља иде? А слуга рече: Оно је господар мој. И она узе копрену своју и покри се. 66 И слуга каза Исаку све што је урадио. 67 Исак одведе Ревеку у шатор Саре, матере своје; и он узе Ревеку, и она му поста жена, и он је заволи. Тако се Исак утеши пошто изгуби матер своју.

Глава 25.[уреди]

1 Аврам узе другу жену, којој беше име Хетура. "^2 Она му роди Зомрана, Јоксана, Мадана, Мадијама, Јесвока и Соијена. 3 Јоксан роди Савана и Дедана. Деданови синови беху: Асурим, Латусим и Лаомим. 4 Синови Мадијамови беху: Ефар, Афир, Енох, Авида и Еддага. Сви ти беху деца Хетурина. 5 Аврам даде све своје имање Исаку; 6 а сино-вима својих иноча даде Аврам дарове и још за живота свога опреми их далеко од Исака, сина свога, на исток, у источни крај. 7 Ево дана Аврамових година: он поживе сто и седамдесет и пет година, 8 Аврам издахну и умре после срећне старости, стар и сит живота, и би прибран к роду своме. 9 Исак и Исмаило, синови његови, сахранише га у пећину Макпелску на њи-ви Ефрона сина Зара Хетејина, која је према Мам-рији, 10 на њиви коју Аврам купи од синова Хетових. Онде су сахрањени Аврам и Сара, жена његова. 11 По смрти Аврамовој благослови Бог Исака, сина његова. Он становаше код студенца Живога који ме види. Потомство Исмаилово Пост. 17. 20; 21.17-21. I Лет. 1. 28-31. 12 Ово је потомство Исмаила, сина Аврамова, кога роди Авраму Агара, Египћанка, робиња Са-рина. 13 Ево имена синова Исмаилових, како се зва-ху у племенима својим: првенац Исмаилов Навајот, па Кидар, Навдеило, Масам, 14 Масма, Дума, Маса, 15 Хадар, Теман, Јетур, Нафес и Кедма 16 То су синови Исмаилови и то су им имена по насељима и шаторима њиховим. Они беху дванаест поглавица својих народа. 17 А године су века Исмаилова сто и тридесет и седам година. И он издахну и умре, и би прибран к роду своме. 18 Синови његови становаху између Евилата и Сура према Египту, поред пута који иде у Асирију. И он се насели поред све браће своје. Два Исакова сина: Исав и Јаков Пост. 38. 27-30. Рим. 9.10-13. Јевр. 12.16,17. 19 Ово је пород Исака, сина Аврамова: 20 Аврам роди Исака; Исаку беше четрдесет година кад се ожени Ревеком, кћерју Ватуила, Ара-мјеца из Падан-Арама, сестром Лавана, Арамејца, 21 Исак се мољаше Господу за жену своју, јер она беше нероткиња, и измоли од Господа да Ревека жена његова, затрудни. 22 Деца у утроби њеној удараху једно о друго. И она рече: Ако је тако, нашто сам затруднела? И она отиде да пита Гос-пода. 23 И Господ јој рече: До два су племена у утроби твојој, и два ће народа из тебе изићи, и један ће јачи од другога бити, и већи ће мањему служити. 24 Кад дође време да роди, а гле, близанци у утроби њезињој. 25 Први изиђе црвен, сав као руно рутав, и наденуше му име Исав. 26 После изиђе брат његов, држећи руком Исава за пету. И на-денуше му име Јаков. - Кад их Ревека роди Исаку беше шездесет година. 27 Деца одрастоше. Исав поста добар ловац, човек који живљаше у пољу, а Јаков беше човек кротак који се бављаше у шаторима. 28 Исак мило-ваше Исава јер радо јеђаше лова његова, а Ревека миловаше Јакова. 29 Једном Јаков скуха јело а Исав дође из пол>а уморан. 30 Рече Исав Јакову: Дај ми да једем од тог јела црвенога, јер сам уморан. Због тога даде се Исаву надимак Едом*). 31 Јаков му рече: Продај ми данас првенаштво своје. 32 Исав одговори: Ево ћу да умрем па нашто ми првенаштво. 33 А Јаков рече: Најпре ми се закуни. И он се закле и продаде Јакову своје првенаштво. 34 Јаков даде Исаву хле-ба и скухана лећа, и он се наједе и напи, па уста и отиде. Тако Исав презре првенаштво своје.

Глава 26.[уреди]

^/^Али наста глад у земљи осим прве глади која •^"беше за времена Аврамова, и Исак о отиде к Авимелеху, краљу Филистејском, у Герар. 2 Њему се појави Господ који му рече: Не иди у Египат него седи у земљи коју ћу ти казати. 3 Седи у тој земљи и ја ћу бити с тобом и благословићу те: јер ћу теби и породу твоме дати све ове земље и потврдићу заклетву којом сам се заклео Авраму оцу твоме. 4 Умножићу пород твој као звезде на небу и даћу породу твоме све ове земље; и у породу твоме благословиће се сви народи земље, 5 јер је Аврам слушао глас мој и чувао закон мој и заповести моје, правила моја и наредбе моје. 6 И Исак оста у Герару. 7 Како људи из оног места питаху за његову жену, он говораше: То ми је сестра, јер се бојаше да ако каже: то ми је жена, не убију га ти људи ради Ревеке, која је оила лепа. 8 И како се његово бављење у том месту продужи, деси се да Авиме-лех, краљ Филистејски, гледајући с прозора, при-мети да се Исак шали са женом својом. 9 Авимелех дозва Исака и рече: Па то ти је сигурно жена. Како си могао рећи: то ми је сестра? Исак му одговори: Казао сам тако да не бих зоог ње погинуо. 10 А Авимелех рече: Што си нам то учинио? У мало није ко из овог народа легао с твојом женом, и ти би на нас бацио кривицу за то. 11 И Авимелех даде свему народу своме ову заповест. Ко се год до-такне овог човека и жене његове биће смрти пре-дан. 12 Исак стаде сејати у оној земљи и доби те године стоструко; јер га Господ благослови. 13 И обогати се човек, и напредова све више и више док не поста врло богат. 14 Он имаше оваца и говеда и много слуга, а Филистеји му завиђаху, 15 и Фи-листеји заронише и засуше земљом све студенце које беху ископале слуге оца његова, у време оца његова Аврама. 16 И Авимелех рече Исаку: Иди од нас јер си постао силнији од нас. 17 И Исак отиде оданде и разапе шаторе у долини Герарској, и настани се онде. 18 Исак ископа опет студенце који беху ис-копани у време Аврама, оца његова, а које, по смрти Аврамовој, беху заронили Филистеји, и даде им она иста имена коЈа им беше дао отац његов. 19 Слуге Исакове копаше и даље у оном крају и нађоше студенац воде живе. 20 Али се пастири Герарски посвадише с Исаковим пастирима, гово-рећи: Ово је наша вода. И Исак даде оном студен-цу име Есек*), јер се беху посвадили с њим. 21 Слуге његове ископаше још један студенац, па се и око њега посвадише, а он га назва Ситна.*) 22 Тада Исак пређе на друго место и ископа други студенац, а око њега не би свађе; зато га он назва Реховот,**) 23 и отиде оданде у Вир-Савеју. 24 Те ноћи појави му се Господ и рече: Ја сам Бог Аврама, оца твога. Не бој се, јер сам ја с тобом. Ја ћу те благословити и умножићу пород твој, ради Аврама, слуге свога. 25 Исак начини онде олтар и призва име Господње, и онде разапе шатор свој. И слуге Исакове ископаше онде студенац. 26 Из Герара дође к Исаку Авимелех с Охо-затом, пријатељем својим, и с Фиколом, војводом својим. 27 Исак им рече: Што сте дошли к мени, кад ме мрзите и отерасте ме од себе? 28 Они му одговорише: Ми видимо да је Господ с тобом, па рекосмо: Нека буде заклетва иземђу нас, између нас и тебе, и да учинимо савез с тобом! 29 Закуни нам се да нам нећеш учинити зла, као ни ми што тебе не злостависмо, него само добра теби чинис-мо и пустисмо те да у миру идеш. Ти си сад благословен од Господа. 30 Исак им приреди гоз-бу, и они једоше и пише. 31 Сутрадан усташе рано и заклеше се један другоме. Исак их пусти да иду, и они пођоше од њега у миру. 32 Тог истог дана дођоше Исаку неке његове слуге, да говоре с њим о студенцима које копаху, и рекоше му: Нађосмо воду. 33 И Исак је назва Савеја. Зато се онај крај и зове Вир-Савеја***) до данашњега дана. 34 Кад је Исав имао четрдесет година узе за жену Јудиту, кћер Веоха, и Васемату, кћер Елона, Хетејца 35 Оне задаше много јада Исаку и Ревеки.

Глава 27.[уреди]

Исак је старио; Очи су му биле ослабеле, и он обневиде. Тада он дозва Исава, старијега сина свога, и рече му: Сине! А он одговори: Ево ме! 2 Рече Исак: Ево остарех, и не знам у који ћу дан умрети. 3 Узми сад, молим те, оружје своје, тул свој и лук свој, и иди у планину и улови ми лова, 4 па ми зготови јело као што ја волим и донеси ми да га једем, па да те благослови душа моја пре но што умрем. 5 Ревека чу што Исак рече сину своме Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и да га донесе. 6 После тога Ревека рече Јакову, сину своме: Гле чух оца твога да овако говори Исаву, брату твоме: 7 Донеси ми лова и спреми ми јело, да га једем, па да те благословим пред Господом пре него умрем. 8 Него сад, сине, слушај што ћу ти казати. 9 Иди сада к стаду и донеси два добра јарета; ја ћу од њих зготовити оцу твоме јело како га он воли. 10 Ти ћеш то унети оцу да једе, и да те благослови пре но што умре. 11 Јаков одговори Ревеки, матери својој: Али је Исав, брат мој, рутав а ја сам гладак. 12 Отац ме може опипати, и онда ће се сетити да сам га хтео преварити, и уместо благослова навући ћу на себе проклетство. 13 Рече му мати његова: Нека проклетство твоје, сине, на мене падне. Само ме ти послушај, те иди и донеси. 14 Тада Јаков отиде и узе два јарета и донесе их матери својој, која зготови јело како га радо је-ђаше отац његов. 15 Затим Ревека узе најлепше хаљине свог старијег сина, које бејаху у ње, и обуче Јакова, свог млађег сина. 16 Она му јарећим кожама покри руке и врат, где беше гладак, 17 и даде Јакову, сину своме, у руке јело и хлеб што зготови. 18 Он уђе к оцу своме и рече му: Оче мој! Исак рече: Ево ме, који си ти, сине? 19 Јаков одговори оцу своме: Ја сам Исав, твој првенац. Учинио сам како си ми рекао. Устани, молим те, и седи да једеш лова мога, па да ме благослови душа твоја. 20 Рече Исак сину своме: Што, ти већ нађе, сине! Јаков одговори: Господ, Бог твој, даде те изађе преда ме. 21 Тада рече Исак Јакову: Дођи ближе, сине, да те опипам, да се уверим јели си ти мој син Исав или не. 22 И Јаков се приближи оцу своме, који га опипа и рече: Глас је Јаковљев, али руке су Исавове. 23 Он га не препозна, јер му руке беху рутаве као у Исава, брата његова, и он га благос-лови. 24 И рече: Ти си мој син Исав. И Јаков одговори: Јест, ја сам. 25 Исак рече: Дај ми да једем, сине, лова твога, па да те благослови душа моја. Јаков му даде и он једе. Он му донесе и вина и он попи. 26 Затим Исак, отац његов рече му: Приближи ми се, дакле, и пољуби ме. 27 Јаков му се при-ближи и пољуби га, и Исак осети мирис хаљина његових и благослови Јакова говорећи: Гле, мирис је сина мога као мирис поља које Господ благослови. 28 Бог ти дао росе с неба и добре земље, пшенице и вина изобила. 29 Народи ти служили, клањала ти се племена. Браћи својој господар ти био, и клањали ти се синови матере твоје. Проклет био који те проклиње, благословен ко те благосиља. 30 Кад је Исак већ био благословио Јакова, и Јаков тек што је отишао од Исака, оца свога, у тај час дође Исав, брат његов из лова, 31 те зготови и он јело и унесе оцу своме, и рече му: Устај оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја. 32 Исак, отац његов, рече му: Ко си ти? А он рече: Ја сам син твој, првенац твој, Исав. 33 Тада се Исак устресе јако и рече: Ко је дакле онај који улови лова и донесе ми га? Ја му од свега једох пре него ти дође и благослових га. И он ће бити благословен. 34 Кад Исав чу речи оца свога, завика пун жалости и рече оцу своме: Благослови и мене оче! 35 Исепс му одговори: Брат твој на превару дође и однесе твој благослов. 36 А Исав рече: Је ли зато што је назван именом Јаков*), да ми двапут подвали? Првенаштво ми узе, а ето сад ми узе и благослов. Па рече: Немаш ли и за мене благослова? 37 Исак одговори и рече Исаву: Ето сам га поставио теби за господара, и сву браћу његову дадох му да му буду слуге; пшеницом и вином га укрепих; па шта бих сада теби учинио сине? 38 Исав рече оцу своме: Је ли само тај благослов у тебе, оче? Благослови и мене оче! И стаде плакати иза гласа. 39 Исак, отац његов, одговори му и рече му: Ево, стан ће твој далеко бити од родне земље и без росе која се неба пада. 40 Живећеш од мача свога и брату ћеш свом служити, али ћеш ти подвизима својим скршит јарам његов с врата свога. 41 Исав омрзе на Јакова због благослова којим га благослови отац и он говораше у срцу своме: Приближују се дани жалости оца мога, и ја ћу убити Јакова, брата свога. 42 Казаше Ревеки речи Исава, сина њезина старијега, и она позва Јакова, млађег сина свога, и рече му: Гле, Исав, брат твој, хоће да ти се освети и да те убије. 43 Сад, сине, послушај глас мој: Устани и бежи к Лавану, брату моме, у Харан, 44 и остани код њега неко време, док прође срдња брата твога, 45 док се гнев брата твога одврати од тебе, те заборави што си му учинио. Тад ћу ти ја поручити да те оданде доведу. Како бих ја остала без обојице вас у један дан! 46 Ревека рече Исаку: Омрзао ми је живот с ових Хетејских кћери. Ако Јаков изабере жену између Хетејских кћери ове земље, жену као што су оне, нашто ми живот?

Глава 28.[уреди]

Исак позва Јакова, благослови га и даде му ову заповест: Немој узети жене између кћери Хананских. 2 Устани, иди у Падан-Арам, у дом Ватуила, оца матере своје, и оданде узми жену између кћери Лавана, ујака свога. 3 Да те благос-лови свемогући Бог и да ти да велик пород и да те умножи, па да од тебе постане мноштво народа, 4 и да ти да благослов Аврамов, теби и породу твоме с тобом, да држиш земљу у којој си странац, и коју Бог даде Авраму. 5 Тако опреми Исак Јакова, који пође у Падан-Арам к Лавану, сину Ватуила, Ара-мејца, брату Ревеке, матере Јаковљеве и Исавове. 6 Исав виде да је Исак благословио Јакова и опремио га у Падан-Арам да се оданде ожени и да му, благосиљајући га, даде ову заповест. Немој да узмеш жене између кћери Хананејских. 7 Он виде да Јаков послуша оца свога и матер своју и да отиде у Падан-Арам. 8 Исав виде да кћери Хана-нејске нису по вољи Исаку, оцу његову, 9 и Исав отиде к Исмаилу и поред жена које већ имаше, узе за жену Маелету, кћер Исмаила, сина Аврамова, сестру Навеотову. 10 Јаков крену из Вир-Савеје и пође у Харан. 11 Он стиже на једно место и заноћи онде, јер сунце беше зашло. Узе један камен, метну га себи под главу и заспа на оном месту. 12 И усни сан: Лестве беху наслоњене на земљу а врхом дотицаху небо, и гле по њима се анђели Божји пењаху и спу-штаху; 13 и гле, испод њих стајаше Господ, који рече: Ја сам Господ, Бог Аврама, оца твога, и Бог Исаков: земљу на којој спаваш даћу теби и породу твоме, 14 и порода ће твога бити као праха на земљи, и раширићеш се на запад и на исток, на север и на југ, и сви народи на земљи благос-ловиће се у теби и у породу твоме. 15 Ево ја сам с тобом, чуваћу те свуда куд ти идеш и вратићу те у ову земљу; јер те нећу напустити докле год не учиним што ти рекох. 16 Кад се Јаков пробуди од сна, рече: Заиста је Господ на овоме месту, а ја то не знах! 17 Он се уплаши, и рече: Како је страховито ово место! Овде је дом Божји, овде су врата небеса! 18 И Јаков уста рано, узе камен који беше метнуо под глау, постави га као споменик и прели га уљем. 19 Он даде оном месту име Ветиљ*) а пре се онај град зваше Луз. 20 Јаков учини завет говорећи: Ако је Бог са мном и чува ме на путу којим идем, и да ми хлеба да се наједем и хаљине да се облачим, 21 и вратим се у миру у дом оца свога, Господ ће ми бити Бог, 22 и овај камен који поставих као спо-меник биће дом Божји, и од свега што ти мени даш даћу ја теби десети део.

Глава 29.[уреди]

Јаков крену на пут и пође у земљу синова Истока 2 Он погледа и виде студенац у пољу; и гле, три стада оваца лежаху код њега, јер се стада појаху на оном студенцу, а камен на отвору студенца беше врло велик. 3 Онде се скупљаху сва стада. Одваљиваше се камен с отвора студенца, појаху се стада а после се камен опет приваљише на отвор од студенца, на његово место. 4 Јаков рече пастирима: Одакле сте ви браћо? Они одговорише: Ми смо из Харана. 5 Он им рече: Познајете ли Лавана, сина Нахорова? Они одго-ворише: Познајемо. 6 Он им рече: Је ли здрав? Одговорише: Јесте, здрав је, и ево Рахиље, кћери његове, која са стадом иде. 7 Он рече: Гле још је дан и није још време да се стада покупе; напојите овце и пустите их у пашу. 8 Они одговорише: Не можемо док се сва стада не скупе; тад се тек одваљује камен са отвора студенца и стока поји. 9 Док он још говораше с њима, дође Рахиља са стадом оца свога, јер она бејаше пастирица. 10 Кад Јаков виде Рахиљу кћер Лавана, брата матере своје и стадо Лавана, ората матере своје, он приступи, одвали камен с отвора од студенца и напоји стадо Лавана, брата матере своје. 11 И Јаков пољуби Рахиљу и подиже глас и заплака се. 12 Јаков каза Рахиљи да је род оцу њезином, да је син Ревекин. И она отрча да то јави оцу своме. 13 Чим Лаван чу за Јакова, сина сестре своје, истрча му на сусрет, загрли га и пољуби га и уведе га у своју кућу. Јаков приповеди Лавану све ове ствари, 14 и Лаван му рече: Заиста си ти кост моја и пут моја. 15 Јаков оста месец дана код Лавана. Тада рече Лаван Јакову: Зар бадава да ми служиш зато што си ми род? Кажи ми која ће ти бити плата. 16 Лаван имаше две кћери: старија се зваше Лија а млађа Рахиља. 17 Лија имаше нежне очи, али Рахи-ља беше лепа стаса и лепа лица. 18 Јаков је волео Рахиљу, те рече: Служићу ти седам година за Рахиљу, млађу кћер твоју. 19 А Лаван рече: Волим да је дам теби него другом човеку. Остани код мене! 20 Тако ослужи Јаков за Рахиљу седам година, и оне му се учинише као неколико дана, јер је он њу волео. 21 Затим рече Јаков Лавану: Дај ми жену моју, јер ми се наврши време, да идем к њој. 22 Лаван позва све људе из онога места и приреди гозбу. 23 Увече узе Лију, кћер своју и уведе је к Јакову који се саста с њом. 24 Лаван даде Лији, кћери својој, робињу своју Зелфу, да јој буде слу-шкиња. 25 Кад ујутру, гле, оно беше Лија, и Јаков рече Лавану: Што си ми то учинио? Не служих ли ти за Рахиљу? Зашто си ме преварио? 26 Рече Лаван: Није у нашему месту обичај да се уда млађа пре старије. 27 Наврши недељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш ми још других седам година служити. 28 Јаков учини тако и нав-рши с њом недељу па му Лаван даде Рахиљу, кћер своју, за жену. 29 Лаван даде Рахиљи кћери својој, робињу своју Валу, да јој буде слушкиња. 30 И Јаков се саста и с Рахиљом коју је волео више него Лију, и служи код Лавана још седам година. 31 Господ виде да Лија није вољена и он њу учини плодном, а Рахиља оста нероткиња. 32 Лија затрудне и роди сина, и надену му име Рувим, говорећи: Господ погледа на јаде моје, и сад ће ме мој муж волети. 33 И опет затрудне и роди сина, и рече: Господ чу да нисам вољена, па ми даде и овога. И надену му име Симеон. 34 И опет за-трудне и роди сина, и рече: сад ће се ипак мој муж к мени приљубити, кад му родих три сина. Зато му би дано име Левије. 35 И опет затрудне и роди сина, и рече: Овог пута хвалићу Господа. Зато му надену име Јуда. И она преста рађати.

Глава 30.[уреди]

1 Кад Рахиља виде да не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај да имам децу од тебе, или ћу умрети.

2 Гнев Јаковљев плану на Рахиљу, и он рече: Јесам ли ја на месту Бога који ти не да да родиш.

3 А она рече: Ето робиње моје Вале; састај се с њом, и она нека на мојим коленима роди, па да и ја имам деце преко ње.

4 И она му даде робињу своју за жену, и Јаков се саста с њом.

5 Вала затрудне и роди Јакову сина.

6 Рахиља рече: Господ ми даде правду, он чу глас мој и даде ми сина. Зато му надену име Дан.

7 Вала, робиња Рахиљина, опет затрудне и роди другог сина Јакову.

8 Рахиља рече: Божанствено се са сестром својом борих, и победих. И она му надену име Нефталим.

9 Видевши Лија да преста рађати узе Зелфу, робињу своју, и даде је Јакову за жену.

10 И Зелфа, робиња Лијина, роди Јакову сина.

11 Лија рече: Која срећа! И надену му име Гад.

12 Зелфа, робиња Лијина, роди и другог сина Јакову.

13 Лија рече: Благо мени! јер ће ме девојке блаженом звати. И надену му име Асир.

14 Рувим изиђе у време пшеничне жетве и нађе мандрагоре у пољу. Он их донесе Лији, матери својој. Рахиља рече: Лији: Дај ми, молим те од мандрагора сина свога.

15 Она јој одговори: Је ли ти мало што си ми мужа узела, те да ми узмеш и од мандрагора сина мога? А Рахиља рече: Добро,

20 нек он ноћас с тобом легне за мандрагоре сина твога.

16 Увече кад се Јаков враћаше из поља, Лија му изиђе на сусрет и рече му: Код мене имаш да дођеш, јер те добих за мандрагоре сина мога. И ту ноћ леже он код ње.

17 Бог услиши Лију која затрудне и роди петог сина Јакову.

18 Лија рече: Господ ми даде плату моју што дадох робињу своју мужу своме. И надену му име Исахар.

19 Лија опет затрудне и роди Јакову шестога сина.

20 Лија рече: Добар ми дар даде Господ; сад ће се већ приљубити муж мој к мени, јер му родих шест синова. Зато му надену име Завулон.

21 Најпосле роди кћер, и надену јој име Дина.

22 Господ се опомену Рахиље и услиши је и начини је плодном.

23 И она затрудне и роди сина, и рече: Узе Бог срамоту моју.

24 И надену му име Јосиф, говорећи: Нек ми дода Господ још једног сина!

25 Кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: Пусти ме да идем у своје место, у своју земљу.

26 Дај ми жене моје за које сам ти служио и децу моју, па да идем, јер ти знаш како сам те служио.

27 Лаван му рече: Нашао ја милост пред очима твојим! Добро познајем да ме с тебе благослови Господ.

28 Одреди ти плату твоју и даћу ти је.

29 Јаков му рече: Ти знаш како сам те служио и како ти је стока напредовала код мене;

30 јер је оно мало што си имао пре мене много се умножило, и Господ те поред мојих корака благословио. А сад, кад ћу ја за своју кућу да радим?

31 Лаван му рече: Шта да ти дам? А Јаков одговори: Ништа ми ти нећеш дати. Ако пристанеш на оно што ћу ти ја рећи, ја ћу теби још стоку пасти и чувати.

32 Ја ћу данас да зађем по свој стоци твојој па тад одлучи између оваца свако јагње шарено и с белегом а између коза све што је с белегом и шарено. То ће бити плата моја.

33 Исправност моја показаће се сутра кад дођеш да видиш заслугу моју; све што не буде шарено и што не буде имало белега између коза и црно између јагањаца биће крађа од моје стране.

34 Лаван рече: Добро! нека буде по речи твојој.

35 И тог истог дана одлучи он јарце пругасте и шарене и све козе с белегом и шарене, и све оне на којима је било што бело, и све оно што је било црно између оваца. Он све то преда својим синовима.

36 Па пусти између себе и Јакова размак од три дана хода; а Јаков пасијаше осталу Лаванову стоку.

37 Јаков узе зелених тополових, бадемових и кестенових прутова, нагули по њима беле пруге, да се је показала белина на прутовим,

38 и метну прутове нагуљене у жлебове и у корита пред стоку која је долазила да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.

39 Овце се упаљаваху гледајући у прутове, и оне ојагњише јагњад с белегом, пругасту и шарену.

40 Јаков одлучиваше јагњад и скупљаше заједно све што беше пругасто и све што беше црно у стаду Лавановом. Тако се поредаше одвојена стада која он не помеша са Лавановим стадом.

41 Сваки пут кад би се крупније овце упаљивале, Јаков меташе прутове у корито пред очи оваца, да би се упаљивале гледајући у прутове.

42 А пред слабије овце он их не меташе; тако да су слабије биле за Лавана а крупније за Јакова.

43 Тако се човек све више обогати и он имаше много ситне стоке, слушкиња и слуга, камила и магараца.

Глава 31.[уреди]

Јаков сазна за намере Лаванових синова, који •^Ј-говораху: Јаков узе све што је било оца нашега, и са добрима оца нашега стече он цело то богатство. 2 Јаков опази да лице Лаваново није према њему као пре. 3 Тада Господ рече Јакову: Врати се у земљу отаца својих и у род свој, а ја ћу бити с тобом. 4 Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду своме, 5 и рече им: Видим да лице оца вашега није према мени као пре; али је Бог оца мога био са мном. 6 Ви знате да сам служио оцу вашему по свој својој моћи, 7 а отац ме је ваш варао и мењао ми плату десет пута; али му Бог не даде да ми учини зло. 8 Кад он говораше: што буде шарено нека ти је плата, онда се младило све шарено; а кад рече: с белегом што буде нека ти је плата, онда се мла-дило све с белегом. 9 Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени. 10 Кад се упаљиваше стока, ја поди-гох очи своје, и видех у сну како овнови и јарци који су скакали на овце бејаху шарени и с беле-гама пругастим и коластим. 11 А анђео Господњи речеми у сну: Јакове! Ја одговорих: Ево ме! 12 Он рече: Подигни сад очи своје и гледај: овнови и јарци што скачу на овце и козе сви су шарени с белегама пругастим и коластим; јер ја видех све што ти учини Лаван. 13 Ја сам Бог од Ветиља, где си ти помазао споменик, где си мени завет учинио. Устани сад и иди из ове земље, и врати се у земљу у којој си рођен. 14 Тада Рахиља и Лија одговорише, и рекоше му: Имамо ли ми још какав део и наслеђе у дому оца свога? 15 Не сматра ли он нас као туђинке, кад нас је продао и новце наше појео? 16 Све богат-ство које Бог оте оцу нашему наше је и наше деце. А сада чини све што ти је Бог казао. 17 Јаков се диже и метну децу своју и жене своје на камиле. 18 Он одведе сву стоку своју и све благо које је имао, стоку која је била његова, коју беше стекао у Падан-Араму, и крену ка Исаку, оцу своме, у земљу Хананску. 19 Док је Лаван био отишао да стриже овце своје, Рахиља украде идо-ле оца свога. 20 И Јаков превари Лавана, Арамејца, не јавивши му да ће да иде. 21 Он побеже са свим оним што је било његово; подиже се, пређе преко реке и упути се ка гори Галаду. 22 Трећег дана јавише Лавану да је Јаков побе-гао. 23 Он узе са собом браћу своју, пође за њим у потеру и за седам дана стиже га на гори Галаду. 24 Али се Бог појави Лавану, Арамејцу, ноћу у сну, и рече му: Пази да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно! 25 Лаван дакле стиже Јакова. Јаков беше разапео шатор свој на гори, а и Лаван разапе свој шатор на гори Галаду. 26 Тада Лаван рече Јакову: Што си то учинио? Зашто си ме преварио, те одводиш моје кћери као робиње на сабљу отете? 27 Зашто си крадом побе-гао, и ништа ми ниси казао? Ја бих те с весељем и с песмама испратио, с дахирама и харфама. 28 Ниси ми дао ни да синове своје и кћери своје пољубим! Лудо си радио. 29 Рука је моја довољно јака да вам досађујем; али ми Бог оца вашега јуче каза: Пази се да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно! 30 Али сад, кад си већ отишао, јер си се зажелео куће оца свога, зашто си мени богове моје однео? 31 Јаков одговори и рече Лавану: Бојао сам се, мислећи да ћеш ми силом кћери своје отети. 32 Али нек погине онај код кога богове своје нађеш! Пред браћом нашом претражи што је твога у мене и узми. Јаков није знао да их је Рахиља била украла. 33 Лаван уђе у шатор Јаковљев, у шатор Лијин и у шатор двеју робиња, и ништа не нађе. Он изиђе из шатора Лијина и уђе у шатор Рахи-љин. 34 Рахиља беше узела идоле, сакрила их под самар своје камиле и села озго. Лаван претреса цео шатор и не нађе ништа. 35 Она рече оцу своме: Да се не срди господар мој што не могу устати пред тобом, Јер је при мени оно што у жена бива. Он је тражио, али не нађе идола својих. 36 Јаков се расрди и прекори Лавана. И рече: Шта сам ја учинио, шта сам скривио да ме тако жестоко тераш? 37 Претресао си све моје ствари, па шта си свога нашао? Изнеси то овде пред моју и своју браћу, нека расуде они између нас двојице. 38 Ето двадесет сам година код тебе био; овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твога нисам јео. 39 Никад ти нисам заклане овце доносио, него сам их увек подмиривао, а од мене си тражио и што се дању и што се ноћу од мене крало. 40 Дању ме убијала врућина а ноћу мраз, и сан је бежао од очију мојих. 41 Двадесет година сам у твојој кући био; четрнаест година служио сам ти за две кћери твоје а шест година за стоку твоју, и десет пута си ми плату мењао. 42 Да није Бог оца мога, Бог Аврамов, кога се Исак боји, био са мном, ти би ме сад празна отпустио. Али је Бог видео муку моју и труд руку мојих, и он је јуче изрекао свој суд. 43 Лаван одговори и рече Јакову: Ове су кћери моје кћери и ови су синови моји синови, и ова стока моЈа стока, и све што видиш моје је. И шта бих ја учинио данас за кћери мОје или за децу њихову коју оне родише? 44 Дођи да утврдимо савез ја и ти, па да то буде сведочанство између мене и тебе. 45 Јаков узе камен и утврди га за споменик. 46 Јаков рече ораћи својој: Накупите камења. Они накупише камења и сложише га на гомилу, и једо-ше на гомили. 47 Лаван је назва Јегар-Садут*), а Јаков је назва Галед**). 48 Лаван рече: Нека ова гомила служи данас за сведочанство између мене и тебе! Зато јој се даде име Галед. 49 Она се зове и Миспа***) јер Лаван рече: Нека Господ гледа на мене и на тебе кад се један од другога изгубимо из вида 50 Ако уцвелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, пази се да неће човек него ће Бог бити сведок између мене и тебе. 51 Лаван рече Јакову: Ево ове гомиле и ево овог споменика. 52 Нек буде сведок ова гомила и нека буде сведок овај споменик да ни ја нећу прелазити преко ове го-миле к теби, ни ти к мени да нећеш прелазити преко ове гомиле и овог споменика на зло. 53 Бог Аврамов и Нахоров, Бог оца њихова нека буде судија међу нама. Јаков се закле оним кога се бојаше отац његов Исак. 54 Јаков принесе жртву на гори и позва браћу своју да једу. Они дакле једоше и преноћише на гори. 55 Лаван уста рано, пољуби синове своје и кћери своје и благослови их. Затим крену да се врати у своју постојбину.

Глава 32.[уреди]

Јаков проследи свој пут и њега сретоше •^анђели Божји. 2 Гледајући их Јаков рече: Ово је поље Божје! И прозва оно место Маханаим.****) 3 Јаков посла пред собом гласнике к Исаву, брату своме, у земљу Сир, у крајину Едомску. 4 Он им даде ову заповест. Овако кажите господару моме Исаву: Овако говори слуга твој Јаков: Био сам код Лавана и остао сам до сада ког њега; 5 имам волова и магараца, оваца, слуга и слушкиња, и шаљем да то јавим господару своме, да бих нашао милост пред очима твојим. 6 Гласници се вратише к Јакову, и рекоше му: Идосмо к брату твоме Исаву, а он ти иде на сусрет са четири стотине момака. 7 Јаков се забрину и уплаши. Он раздели људе који бејаху са њим, овце, говеда и камиле, у две чете, 8 па рече: Ако Исав удари на једну чету и разбије је, друга ће моћи да се спасе. 9 Јаков рече: Боже оца мога Аврама, Боже оца мога Исака, Господе који си ми казао: Врати се у земљу своју и у род свој и ја ћу ти добро чинити! 10 Нисам вредан толике милости и толике вернос-ти што си имао према слузи своме; јер сам само са штапом својим прешао преко Јордана, а сад имам две чете. 11 Избави ме, молим те, из руке брата мога, из руке Исава!, јер се бојим да не дође и убије мене и матере с децом. 15 А ти си казао: Ја ћу теби добро чинити и учинићу пород твој да га буде као песка морскога, који се не може избро-јити од множине. 13 На том месту Јаков заноћи ону ноћ. Он узе што је имао при руци да пошље дар Исаву, брату своме: 14 двеста коза и двадесет јараца, двеста оваца и двадесет овнова, 15 тридесет камила до-јилица с камиладима, четрдесет крава с десеторо телади, двадесет магарица са десеторо пулади; 16 преда их слугама својим, свако стадо напосе, и рече слугама: Идите преда мном и оставите доста места између стада и стада. 17 Првоме од њих даде ову заповест: Кад сретнеш Исава, брата мога, па те он запита: Чији си? куд идеш? чије је то стадо пред тобом?, 18 одговорићеш: Слуге твог Јакова, ово он шаље господару своме Исаву, а ето и сам иде за нама. 19 Он даде исто такву заповест и другоме и трећему и свима који иђаху за стадом, и рече: Тако ви кажите Исаву кад га сретнете. 20 Казаћете: Ево Јаков, слуга твој, иде за нама. Јер он говораше у себи: Ублажићу га даром који преда мном иде; па ћу га у лице видети, и ваљда ће ме лепо примити. 21 Дар пође напред а он преноћи ону ноћ у шатору. 22 Исте ноћи он уста, узе обе жене и две слушкиње и једанаесторо деце своје и преброди брод Јавок. 23 Он их узе, преведе преко потока и претури и остало што имаше. 24 Јаков оста сам. Тад се један човек рва с њим до зоре. 25 Кад тај човек виде да га не може савладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка док се с њим рваше. 26 Онда он рече: Пусти ме да идем, јер се зора диже. Јаков му одговори: Нећу те пустити док ме не благос-ловиш. 27 Он му рече: Како ти је име? А он одоговори: Јаков. 28 Тада му он рече: Од сада се нећеш више звати Јаков, него Израиљ,*) јер си се и с Богом и с људима борио и победио си. 29 Јаков га запита и рече: Кажи ми како ти је име. А он одговори: Што да питаш за моје име? И благос-лови га онде. 30 Јаков даде оном месту име Фану-ил**); јер, рече, Бога видех лицем к лицу и душа се моја избави. 31 И сунце грану кад он прође Фануил. Јаков храмаше на стегно своје. 32 Зато синови Израиљеви и до данашњега дана не једу крајева од мишића на зглавку у стегну, јер се Јакову повредише крајеви од мишића на зглавку у стегну.

Глава 33.[уреди]

Јаков подиже очи своје, погледа, и гле, Исав иђаше са четири стотине људи. Он пораздели децу уз Лију и уз Рахиљу и уз две робиње. 2 Он намести напред робиње и њихову децу, па Лију и њезину децу, а најпосле Рахиљу и Јосифа. 3 Он сам прође напред, и поклони се седам пута до земље док не дође до брата свога. 4 Исав му притрча, загрли га, паде му око врата и пољуби га. И обојица се заплакаше. 5 Исав подигав очи угледа жене и децу, па рече: Ко су ти то? И Јаков одговори: Деца коју Бог дарова слузи твоме. 6 Робиње се приближише с децом својом и поклонише се; 7 приближише се и Лија и деца њезина и поклонише се; а најпосле приближе се Јосиф и Рахиља и поклонише се. 8 Исав рече: Што ти је она војска коју сретох? А Јаков одговори: Да нађем милост пред очима гос-подара свога. 9 Исав рече: Имам ја, брате, доста, држи ти оно што је твоје. 10 А Јаков одговори: Не, молим те, ако сам нашао милост пред очима тво-јим, прими дар из руке моје; јер сам за то ја гледао лице твоје као Божје лице да гледам, и ти си ме лепо дочекао. 11 Прими дакле дар мој који ти је понуђен, јер ме је Бог обилато обдарио и ништа ми не фали. И навали тако да Исав прими. 12 Исав рече: А сад да идемо. Ићи ћу ја пред тобом. 13 Јаков му одговори: Господар мој зна да су ми деца нејака, а имам и оваца и крава дојилица, па ако их терам само један дан, пропашће ми цело стадо. 14 Него господар мој нека иде пред слугом својим, а ја ћу полако ићи у корак са стоком пред собом и у корак с децом, док не стигнем господара свога у Сиру. 15 Исав рече: Оставићу ти бар један део мојих људи. И Јаков одговори: Нашто? Нек ја само нађем милост пред очима господара свога. 16 Тог истог дана Исав се врати својим путем у Сир. 17 Јаков крену пут Сокота. Он сагради кућу за себе и стаје за стада своја. Зато се оно место прозвало Сокот.***) 18 Вративши се из Падан-Арама, дође Јаков срећно у град Сихем у земљи Хананској, и нас-тани се према граду. 19 Он купи један део земље, где разапе свој шатор, од синова Емора, оца Сихе-мова, за сто кесита.*) 20 И начини онде олтар и назва га Ел-Елохе-Исраел.

Глава 34.[уреди]

    • )

-1 лДина, кћер коју Лија роди Јакову, изиђе да •^^гледа девојке тог краја. 2 И њу угледа Сихем, син Емора, кнеза од оне земље. Он је оте, леже с њом и осрамоти је. 3 Срце његово приону за Дину, кћер Јаковљеву, и он заволи девојку и проговори срцу њезином. 4 И Сихем рече Емору, оцу своме: Дај ми ову девојку за жену. 5 Јаков сазна да је он осрамотио Дину кћер његову; али како синови његови бејаху у пољу са стадом његовим, то Јаков оћуте док се они не вратише. 6 Емор, отац Сихемов, изиђе к Јакову да се разговори с њим. 7 А кад дођоше синови Јаков-љеви из поља и сазнаше за ствар, они се јако наљутише и врло се разгневише што Сихем учини срамоту Израиљу, облежав кћер Јаковљеву, што није требало да се чини. 8 Емор им рече: Син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; молим вас дајте му је за жену. 9 Учините савез с нама; кћери своје удајте за нас и кћерима нашим жените се. 10 Нас-таните се код нас и земља ће вам бити отворена; останите и тргујте и стеците себи имања. 11 Сихем рече оцу Динином и браћи њеној: Да нађем милост пред очима вашим, даћу што ми год кажете. 12 Иштите ми колико год хоћете уздарја и дара, и ја ћу дати што год кажете; само ми дајте девојку за жену. 13 Синови Јаковљеви одговорише лукаво Сихему и Емору, оцу његову, јер Сихем осрамоти Дину, сестру њихову. 14 Они им ре-коше: Не можемо то учинити да дамо сестре своје за човека необрезана, јер би то нама била срамота. 15 Него ћемо ми услишити вашу жељу ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушке главе између себе. 16 Онда ћемо удавати кћери своје за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ. 17 Али ако не пристанете да се обре-жете, ми ћемо узети своју девојку и отићи ћемо. 18 Емор и Сихем, син Еморов, присташе на речи њихове. 19 Младић није оклевао да то учини, Јер је он волео Јаковљеву кћер. Он беше у кући оца свога од свакога поштован. 20 Емор и син његов Сихем отидоше на врата свога града и овако говорише грађанима свога града: 21 Ови људи хоће у миру да живе с нама, да се настане у овој земљи и да тргују по њој, а ево земља је широка и за њих. Ми ћемо се женити њиховим кћерима а своје ћемо кћери удавати за њих. 22 Али ови људи неће да пристану да живе с нама па да постанемо сви скупа једаи народ, ако се сви мушки наши не обрежу, као што су они обре-заии. 23 Њихова стада, њихова добра и сва стока њихова неће ли бити наша? Примајмо само тај њихов услов, да би они остали с нама. 24 Сви они који беху дошли на градска врата чуше Емора и Сихема, сина његова; и сви се муш-ки обрезаше, сви они коју беху дошли на градска врата. 25 Трећег дана, кад они бејаху у боловима, Симеон и Левије, два сина Јаковљева, браћа Ди-нина, узеше сваки свој мач, навалише на град који мишљаше да је безбедан, и побише све мушкарце. 26 Они побише мачем и Емора и Сихема, сина његова, узеше Дину из куће Сихемове и отидоше. 27 Синови Јаковљеви навалише на побијене и опленише град, јер је у њему осрамоћена сестра њихова. 28 Они узеше стада њихова, говеда њи-хова и магарце њихове и све што беше у граду и све што беше у пољу; 29 и однесоше као плен сва добра њихова, децу њихову и жене њихове и све што беше у кућама. 30 Тада Јаков рече Симеону и Левију: Сметосте ме и омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима. Ја немам него мало људи, па ако се они против мене скупе, убиће ме, те ћу се истре-бити ја и мој дом. 31 Они одговорише: Зар са сестром нашом као с блудницом да се ради?

Глава 35.[уреди]

Бог рече Јакову: Устани, попни се на Ветиљ и «ЈЗТу стани Онде подигни олтар Богу који ти се јавио кад си бежао од Исава, брата свога. 2 Јаков рече породици својој и свима који бејаху с њим: Баците туђе богове који су код вас, очистите се и преобуците се. 3 Дигнућемо се и ићи ћемо у Ветиљ; онде ћу да подигнем олтар Богу, који ме услиши у дан тескобе моје, и би са мном на путу којим сам ишао. 4 Они дадоше Јакову све туђе богове које беја-ху у њиховим рукама и обоце које имаху у ушима, и Јаков их закопа под храстом код Сихема. 5 Затим они кренуше. Страх од Бога обузе градове око њих и нико се не диже у потеру за синовима Израиљевијем. 6 Јаков и сви они који бејаху с њим стигоше у Луз у земљи Хананској, а то је Ветиљ. 7 Онде подиже он олтар и назва оно место Бог Ветиљски,*) јер му се онде појави Бог, кад је бежао од брата свога. 8 Дебора, дојкиња Ревекина, умре; сахранише је испод Ветиља, под храстом, који Јаков назва Алон-Вакут.**) 9 Бог се опет појави Јакову, пошто се поврати из Падан-Арама, и благослови га. 10 Рече њему Боп Име је твоје Јаков, али се од сада нећеш више звати Јаков, него ће твоје име бити Израиљ. И даде му име Израиљ. 11 Рече њему Боп Ја сам Бог свемогући; напредуј и множи се; народ и многи ће народи постати од тебе, и краљеви ће изићи из бедара твојих. 12 Даћу ти земљу коју сам дао Авраму и Исаку, а после тебе ову ћу земљу дати породу твоме. 13 Бог се подиже од њега с места где му говори. 14 И Јаков постави споменик на месту где му Бог говори, споменик од камена, покропи га наливом и прели уљем. 15 Јаков прозва Ветиљ место где му говори Бог. 16 Они кренуше из Ветиља. Кад им оста још мало пута до Ефрате, Рахиља се породи. Она је имала тежак порођај; 17 и кад је болови порођаја спопадоше, рече јој бабица: Не бој се имаћеш још једног сина! 18 И како се она растављаше с ду-шом, јер бејаше на умору, она му даде име Воно-нија,*) али му отац даде име Венијамин.**) - 19 Рахиља умре, и њу сахранише поред пута у Ефра-ту, а то је Витлејем. 20 Јаков постави споменик на гроб њезин. То је споменик на гробу Рахиљину који и данас постоји. 21 Израиљ крену даље и разапе шатор свој иза Мигдол-едерске. 22 Док се Израиљ бављаше у тој земљи, Рувим отиде да леже са Валом, иночом оца свога. И Израиљ сазна за то. Јаков имаше дванаест синова. 23 Синови Лијини: Рувим, првенац Јаковљев, Симеон, Левије, Јуда, Исахар и Завулон. 24 Синови Рахиљини: Јосиф и Венијамин. 25 Синови Вале робиње Рахиљине: Дан и Нефталим. 26 Синови Зелфе робиње Лијине: Гад и Асир. То су синови Јаковљеви, који му се родише у Падан-Араму. 27 Јаков дође ка Исаку, оцу своме, у Мамрију, у Киријат-Арву, која је Хеврон, где Аврам и Исак беху ооравили. 28 Дани Исакови беху сто и осамдесет година 29 Он издахну и умре, и би прибран к роду своме стар и сит живота, те га Исав и Јаков, синови његови, сахранише.

Глава 36.[уреди]

ОвојепотомствоИсава, којијеЕдом. Л*2 Исав узе жене своје између кћери Хананеј-ских: Аду, кћер Елома, Хетејица, Оливему, кћер Ане, сина Зибеона, Хетејица 3 и Васемату, кћер Исмаилову, сестру Навеотову. 4 Ада роди Исаву Елифаса, Васемата роди Рагуила, 5 а Оливема роди Јеуса, Јеглома и Кореја То су синови Исавови, који му се родише у земљи Хананској. 6 Иса узе жене своје, синове своје и кћери своје, све укућане своје. стада своја, сву стоку своју и све имање што беше стекао у земљи Хананској, и отиде у другу земљу, далеко од Јакова, брата свога. 7 Јер им имање бејаше сувише велико да би могли заједно живети и земља у којој живљаху не могаше им бити довољна због множине стоке њихове. 8 Исав се настани у планини Сир. Исав је Едом. 9 Ово је потомство Исава, оца Едомаца, у пла-нини Сиру. 10 Ово су имена синова Исавових: Елифас, син Аде, жене Исавове; Рагуило, син Ва-семате, жене Исавове. 11 Елифасови синови беху: Теман, Омар, Софар, Готом и Кенез. 12 Тимна беше иноча Елифаса, сина Исавова; она роди Ели-фасу Амалика. То су синови Аде жене Исавове. 13 Ово су синови Рагуилови: Нахот, Заре, Соме и Мозе. То беху синови Васемате, жене Исавове. 14 Ово су синови Оливеме, кћери Ане, кћери Севего-нова, жене Исавове; она роди Исаву Јеуса, Јеглома и Кореја. 15 Ово су старешине племена потекле од сино-ва Исавових: Ово су синови Елифаса, првенца Иса-вова: старешина Теман, старешина Омар, старе-шина Софар, старешина Кенез, 16 старешина Ко-рах, старешина Готом, старешина Амалик. То су старешине потекле од Елифаса, у земљи Едомској. То су синови Адини. -17 Ово су синови Рагуила, сина Исавова: старешина Нахот, старешина Заре, старешина Соме, старешина Мозе. То су старе-шине потекле од Рагуила, у земљи Едомској. То су синови Васемате, жене Исавове. 18 Ово су синови Оливеме, жене Исавове: старешина Јеус, старе-шина Јеглом, старешина Кореј. То су старешине потекле од Оливеме, кћери Анине, жене Исавове. 19 То су синови Исавови, и то су старешине њихо-ве. Исав је Едом. 20 Ово су синови Сира, Хорејина, староседе-оци у тој земљи: Лотан, Совал, Севегон, Ана, 21 Дисон, Асар и Рисон. То су старешине Хорејима, синови Сира у земљи Едомској. 22 Синови Лота-нови беху: Хорија и Еман. Сестра Лотанова беше Тамна. - 23 Ово су синови Совалови: Голам, Мана-хат, Гевил, Софар и Омар. - 24 Ово су синови Севегонови: Аије и Ана. Тај је Ана онај који про-нађе топле изворе у пустињи пасући магарце, Се-вегона, оца свога. 25 Ово су деца Анина: Дисон и Оливема, кћи Анина. 26 Ово су синови Дисонови: Амада, Асван, Итран и Харан. 27 Ово су синови Асарови: Валам, Заван и Акан. 28 Ово су синови Рисонови:УзиАран. 29 Ово су старешине Хорејима: старешина Ло-тан, старешина Совал, старешина Севегон, старе-шина Ана, 30 старешина Дисон, старешина Асар, старешина Рисон. То су старешине Хорејима, ста-решине које они имаху у земљи Сиру. 31 Ово су краљеви који су владали у земљи Едомској, пре него наста краљ над синовима Из-раиљевијем. 32 У Едомској краљевао је Валак, син Веоров, а име његове престонице беше Денава 33 Валак умре, а за њим је краљевао Јовав, син Зарин, од Восоре. 34 Јовав умре, а за њим је кра-љевао Асом из земље Темановске. 35 Асом умре а за њим је краљевао Адад, син Варадов, који погуби Мадијанце у пољу Моавском, а престоница његова беше Гетен. - 36 Адад умре, а за њим краљевао је Самада из Масекса. 37 Самада умре а за њим је краљевао Саул из Ровота на реци. 38 Саул умре, а за њим краљевао је Валенон син Аховоров. 39 Валенон, син Аховоров, умре а за њим је краљевао Адар. Име његове престонице беше Фогор, а име његове жене беше Метевеиља, која беше кћи Ма-траиде, кћери Мезевове. 40 Ово су имена старешина потеклих од Исава по породицама њиховим, по местима њиховим, по именима њиховим: старешина Тамна, старешина Гола, старешина Јетер, 41 старешина Оливема, старешина Ила, старешина Финон, 42 старешина Кенез, старешина Теман, старешина Мазар, 43 ста-решина Магедило, старешина Зафој. То су старе-шине Едомске, према постојбинама њиховим у земљи коју држаху. Овај Исав би отац Едомаца.

Глава 37.[уреди]

Јаков оста у земљи Хананској, онде где беше становао отац његов. 2 Ово је потомство Јаковљево. Јосиф, кад беше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом; тај дечак беше заједно с децом Вале и Зелфе, жена оца његовог. И Јосиф казиваше оцу своме зле намисли њихове. 3 Израиљ је волео Јосифа више него остале синове своје, јер му се беше родио под старост, и он му учини шарену хаљину. 4 Браћа његова приметише да га отац воли више него све њих, и они га замрзише. И не могаху са њим пријатељски да разговарају. 5 Јосиф усни сан и приповеди га браћи својој, који још више омрзнуше на њега. 6 Он им рече: Чујте сан што сам снио! 7 Везасмо ми снопље у пољу, а мој сноп уста и исправи се, а ваши сно-пови стадоше њему у наоколо и поклонише му се. 8 Браћа му рекоше: Хоћеш ли ти зар бити краљ над нама? хоћеш ли ти над нама заповедати? И они почеше још више мрзити на њега, ради снова његових и ради речи његових. 9 Он усни и други сан и приповеди га браћи својој. Он рече: Усних и други сан! И гле, сунце месец и једанаест звезда поклонише се преда мном. 10 Он приповеди тај сан оцу своме и браћи својој. Отац га његов прекори, и рече му: Шта то значи сан који си уснио? Хоћемо ли зар ја и матер твоја и браћа твоја пред тобом да се до земље клањамо? 11 Браћа његова завиђаху му; али отац његов запамти све то. 12 Браћа Јосифова беху отишла да пасу стоку оца свога у Сихем. 13 Израиљ рече Јосифу: Не пасу ли браћа твоја стоку у Сихему? Дођи, јер хоћу к њима да те пошљем. А он одговори: Ево ме! 14 Израиљ му рече: Иди, молим те, и види јесу ли ти браћа у доброме здрављу и у ком је стању стока, па дођи да ми јавиш. Тако га отправи из долине Хевронске, и Јосиф пође у Сихем. 15 Један човек наиђе на њега и видећи га да лута по пољу, запита га говорећи: Шта тражиш? 16 Јосиф одговори: Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, где они пасу стада своја 17 А човек рече: отишли су одав-де, јер сам их чуо где рекоше: Хајдемо у Дотаим. Јосиф отиде браћи својој, и нађе их у Дотаиму. 18 Они га спазише из далека; и док им још не беше дошао близу договорише се да га убију. 19 Рекоше једни другима: Ево иде онај који снове прави. 20 Хајде сад да га убијемо и бацимо га у који од ових бунара, па ћемо казати: зверка га је изела, па да видимо шта ће бити од његових снова. 21 Рувим чу то и он га избави из руку њихових. Он рече: Немојмо да га убијемо. 22 Рувин им рече: Немојте крв проливати; баците га у овај бунар у пустињи и не мећите руке на њега. Он имаше намеру да га избави из руку њихових и да га врати оцу. 23 Кад Јосиф дође к браћи својој, они свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју ;:ма-ше на себи; 24 и ухватише га и бацише га у бунар. Тај бунар беше празан; не беше воде у њему. 25 После тога седоше да једу, Подигавши очи, угле-даше караван Исмаиљаца који иђаше из Галада с камилама натовареним мирисавога корења, там-јана и измирне што ношаху у Египат. 26 Тада Јуда рече браћи својој: Која нам је корист да убијемо брата свога и крв његову затрпамо? 27 Хајде да га продамо овим Исмаиљцима, и не мећимо руке сво-је на њега, јер је брат наш, наша пут. И браћа његова га послушаше. 28 И кад мадијамски тргов-ци беху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из бунара, и продадоше га Исмаиљцима за двадесет сребрних сикала, и ови га одведоше у Египат. 29 Рувим се врати к бунару; и гле, Јосифа не беше више у бунару. Он раздре хаљине своЈе, 30 врати се к браћи својој и рече: Нема више детета!, а ја куда ћу? 31 Тада они узеше Јосифову хаљину, и заклавши јаре замочише хаљину у крв. 32 Они послаше шарену хаљину оцу своме и поручише му: Нађосмо ову хаљину, види је ли то хаљина сина твога или није. 33 Јаков је препозна и рече: То је хаљина сина мога! Љута зверка га је изела! Јосиф је раскинут! 34 И он раздре хаљине своје и веза кострет око себе, и тугова дуго за сином својим. 35 Сви синови његови и све кћери његове дођоше му да га теше, али он не примаше утехе, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим! Он плакаше за сином својим. 36 Мадијанци продадоше Јосифа у Египат Пе-тефрију, официру Фараонову, заповеднику гарде.

Глава 38.[уреди]

У то време Јуда се удаљи од браће своје и •^"уврати се код једног човека од Одолама, који се зваше Ирас. 2 Онде Јуда виде кћер некога Хананејца, који се зваше Сава; он је узе за жену и саста се са њом. 3 Она затрудне и роди сина коме даде име Ир. 4 Она опет затрудне и роди сина, коме надену име Авнан. 5 Она опет роди сина и даде му име Силом. Кад она роди тог сина Јуда бејаше у Хасави. 6 Јуда ожени првенца свога Ира девојком по имену Тамаром. 7 Ир, првенац Јудин, беше нева-љао пред очима Господњим, и Господ учини да он умре. 8 Тад Јуда рече Авнану: Иди к жени брата свога, узми је на име брата свога, и подигни пород брату своме. 9 Авнан, знајући да то потомство неће бити његово, кад се састајаше са женом брата свога, просипаше на земљу, да не да порода брату своме. 10 Али Господ то негодова и учини да и он умре. 11 Тада Јуда рече Тамари, снаси својој: Ос-тани као удовица у кући оца свога док не одрасте син мој Силом. Он тако говораше из страха да и Силом не умре као и браћа му. Тамара отиде, и она оста у кући оца свога. 12 Дани пролажаху и Савина кћер, а жена Јудина, умре. Кад се Јуда утеши он дође у Тамну, к људима који стризијаху овце његове, сам са Иром, Одоламејцем, пријатељем својим. 13 Јавише Тама-ри и рекоше јој: Ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. 14 Тад она скиде са себе своје рухо удовичко, покри се и обави копреном и седе пред уласком у Енаим, на путу у Тамну; јер она виде да је Силом већ одрастао, а њу још не удава-ху за њега. 15 Јуда је виде и помисли да је блудница, јер беше покрила лице своје. 16 Он јој приђе и рече јој: Пусти да дођем к теби. Јер он не позна да то беше снаха његова. А она му рече: Шта ћеш ми дати да дођеш к мени? 17 Он јој одговори: Пос-лаћу ти јаре из стада. Она рече: Али да ми даш залог док га не пошљеш. 18 Он одговори: Који залог да ти дам? Она рече: Печат свој, појас и штап који ти је у руци. Он јој то даде и пође с њом, и она затрудне од њега. 19 Она уста и отиде; она скиде копрену своју, и стави опет на себе своје удовичко рухо. 20 Јуда посла јаре по пријатељу своме Одо-ламејцу, да би вратио залог од жениних руку. Али је он не пронађе. 21 Он упита људе од оног места, говорећи: Где је она блудница која је стајала у Енаиму, на путу? Они му одговорише: Нема овде блудница. 22 Он се врати к Јуди и рече: Нисам је нашао, а мештани ми рекоше: Није овде било блуднице. 23 Јуда рече: Нек она држи оно што има! Да се не срамотимо. Ето ја сам слао јаре а ти њу не нађе. 24 Око три месеца после тога јавише Јуди: Тамара, снаха твоја, разблуди се, и ето затрудне у блуду своме. И Јуда рече: Изведите је нек се спали. 25 Кад је вођаху, поручи она свекру своме: С човеком чије је ово затруднела сам; препознај, молим те, чији су овај печат, овај појас и овај штап. 26 Јуда их препозна и рече: Мање је крива него ја; јер је не дадох Силому, сину своме. И више се не саста с њом. 27 Кад дође време да роди, гле, у утроби њеној нађоше се близанци. 28 Кад се порађаше, једно дете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: Овај је први. 29 Али оно увуче руку и гле, изиђе брат његов. Тада бабица рече: Како продре! И наденуше му име Фарес*). 30 Затим изиђе му брат, који је имао црвен конац око руке, и дадоше му име Зара.

Глава 39.[уреди]

Јосифа одведоше у Египат, и Петефрије, официр Фараонов, заповедник гарде, Егип-ћанин, купи га од Исмаиљаца који га одведоше онамо. 2 Господ би с њим, и срећа га прати. Он становаше у дому господара свога, Египћанина. 3 Господар његов виде да је Господ с њим и да је Господ чинио да сваки рад успева из руку ње-гових. 4 Јосиф нађе милост пред очима господара свога, који га узе у своју службу, постави га над целим домом својим и повери му све имање своје. 5 Чим га Петефрије постави над домом својим и над свим имањем својим, Господ благослови дом Египћанина, ради Јосифа; и благослов Господњи би на свему што он имаше и у кући и у пољу. 6 И он повери Јосифовим рукама све што имаше, и о ничему се сам не стараше осим што храну своју сам узимаше. А Јосиф беше и лепа стаса и лепа лица. 7 После тога догоди се да жена господара његова баци око на Јосифа и рече: Лези са мном! 8 Он то не хте, и рече жени господара свога: Гле, господар мој не разбира ни за што што је у кући, и он ми повери све што је његово. 9 Ни он сам није већи од мене у овом дому, и ништа ми не брани осим тебе, јер си ти жена његова. Како бих ја тако грдно зло починио и Богу згрешио? 10 И ма да му она сваки дан говораше, Јосиф не хте да легне с њом, ни да остане с њом. 11 Једног дана кад он беше ушао у кућу, да сврши своје послове, а у кући не беше никога од укућана, 12 она га ухвати са хаљину говорећи: Лези са мном! Али он јој остави хаљину у рукама и побеже напоље. 13 Кад она виде да јој он остави у рукама хаљину своју и побеже, 14 викну чељад своју и рече им: Видите, довео нам је Јеврејина, да нам се руга Тај човек дође к мени да легне са мном, али сам ја надала вику. 15 А он кад чу да сам ја надала вику, остави хаљину своју код мене и побеже напоље. 16 И она остави хаљину Јосифову код себе, док му се гос-подар не врати. 17 Тад му она овако проговори: Слуга јеврејски кога си нам довео дође к мени да ме осрамоти. 18 Ја надах вику, и он остави хаљину своју код мене и побеже. 19 Пошто чу речи жене своје која му рече: То ми је учинио слуга твој!, Јосифов се господар јако разгневи . 20 Он ухвати Јосифа и баци га у тамницу у којој беху затворени сужњи краљеви: и он би тамо у тамници. 21 Господ би с Јосифом и рашири милост своју над њим, и учини те Јосиф омиле тамничару. 22 И тамничар повери Јосифу све сужње у там-ници, и он уређиваше све што је требало онде да се ради. 23 Тамничар не надгледаше ништа од онога што беше у Јосифовој руци, и што год он предузимаше чињаше Господ да успева.

Глава 40.[уреди]

1 После тога догоди се да пехарник и хлебар краља египатскога увредише господара свога, краља египатскога.

2 Фараон се наљути на та два дворјанина, на старешину пехарника и на старешину хлебара.

3 И он учини да се метну у кућу заповедника гарде, у тамницу у којој беше затворен Јосиф.

4 Заповедник гарде их стави под надзор Јосифа који беше ту на служби; и они осташе доста дуго у тамници.

5 Пехарник и хлебар краља египатскога, који бејаху затворени у тамници, уснише једне ноћи сан, сваки свој сан, који се могаше сам за себе тумачити.

6 Дошавши ујутро Јосиф к њима, погледа их, и гле они бејаху невесели.

7 Тад он упита дворјане Фараонове, који бејаху с њим у тамници његовог господара, и рече им: Што сте данас лица невесела?

8 Они му одговорише: Уснили смо сан, и нема нико да би нам га тумачио. Јосиф им рече: Није ли Бог онај који их тумачи? Кажите ми дакле своје снове.

9 Старешина пехара приповеди свој сан Јосифу и рече му: У моме сну појави се лоза преда ме. 10 На тој лози беху три младице, и кад она напупи и процвате, гроздови њезини имаше грожђе већ узрело.

11 Купа Фараонова беше у мојој руци. Ја побрах то зрело грожђе, исцедих га у купу Фараонову и додадох купу Фараону у руку.

12 Јосиф му рече: Ево ти тумачења: Три су младице три дана.

13 Још три дана и Фараон ће исправити главу твоју и вратиће те на твој положај, и опет ћеш додавати купу Фараонову у руку његову као и пре кад си му био пехарник.

14 Али се ти опомени мене кад буДеш у добру, и покажи, молим те, самилости према мени; говори за ме Фараону и учини да изиђем из ове тамнице.

15 Јер сам одведен из земље Јеврејске, а ни овде нисам ништа скривио да ме у тамницу баце.

16 Видећи старешина хлебара како је Јосиф лепо сан тумачио, рече: У моме сну беху три котарице белог хлеба на глави мојој.

17 У најгорњој котарици беше свакојаких колача за Фараона у пећи испечених, а птице их јеђаху из котарице на мојој глави.

18 Јосиф му одговори и рече: Ево ти тумачења: Три су котарице три дана.

19 Још три дана и Фараон ће издићи тоју главу сврх тебе, даће те обесити на дрво, и птице ће твоје месо да једу.

20 Трећег дана, дана Фараоновог рођења, приреди Фараон гозбу свим слугама својим и он уздигне главу старешине пехарника и старешине хлебара међу слугама својим;

21 и он поврати старешину пехарника на положај пехарника да додаје купу Фараону у руку;

22 али даде обесити старешину хлебара, као по тумачењу што беше Јосиф дао.

23 Старешина пехарника не опомену се Јосифа, него га заборави.

Глава 41.[уреди]

1 Две године после тога Фараон усни сан. И гле он беше код једне реке.

2 И гле, из реке изиђе седам крава лепих и дебелих, које су пасле по ливади.

3 За њима изиђе из реке седам других крава ружних и мршавих и стадоше поред њих на обали.

4 И ружне и мршаве краве поједоше оних седам крава лепих и дебелих. И Фараон се пробуди.

5 Он опет заспа и усни други сан. И гле, седам класова једрих и лепих изби из једног стабла,

6 и гле, иза њих исклија седам класова малих, изгорелих од ветра источнога.

7 И ови класови мали поједоше оних седам великих и једрих. И Фараон се пробуди. То он усни.

8 У јутру је Фараон био забринут, и он позва све гатаре и све мудраце египатске. Он им приповеди своје снове. Али их нико не може тумачити Фараону.

9 Тада старешина пехарника проговори и рече Фараону: Хоћу данас да спомињем грешке своје:

10 Фараон се беше наљутио на слуге своје; и он ме даде затворити у тамницу у кући заповедника гарде, мене и старешину хлебара.

11 Једне исте ноћи уснисмо ја и он сваки свој сан, и сваки од нас примисмо тумачење свога сна.

12 Онде с нама беше једно момче Јеврејче, слуга заповедника гарде. Ми њему приповедасмо снове, и он их нама тумачи.

13 И све се зби како нам он каза: мене поврати Фараон на мој положај, а старешину хлебара даде да се обеси.

14 Фараон даде позвати Јосифа. Изведоше га брже из тамнице и он се одмах обрија и преобуче, те изиђе пред Фараона.

15 Фараон рече Јосифу: Уснио сам сан и нико ми га не може тумачити, а за тебе чујем да умеш тумачити снове.

16 Јосиф одговори Фараону говорећи: Нећу то ја учинити, него ће Бог дати одговор Фараону.

17 Фараон рече тада Јосифу: Усних да стојим крај реке на обали,

18 и гле из реке изиђе седам крава лепих и дебелих, које су пасле по ливади.

19 За њима изиђе седам других крава мршавих, ружних, скоро без меса; тако ружних као што их никад у земљи египатској видео нисам.

20 И ове мршаве и ружне краве поједоше оних седам дебелих.

21 Оне их прогуташе а и не познаваше им се да су им у трбуху, и беху исто тако бедне као и пре. И ја се пробудих.

22 Затим видех, опет у сну, седам једрих и лепих класова израслих из једног стабла,

23 а иза њих исклија из истог стабла седам класова штурих и танких, изгорелих од ветра источнога.

24 А ови танки класови прождреше оних седам лепих. Ја то казах гатарима, али ни један не уме то да протумачи.

25 Јосиф рече Фараону: Оно што је Фараон уснио једно је. Бог даде на знање Фараону оно што ће да учини.

26 Седам лепих крава јесу седам година и седам лепих класова јесу седам година: исти је то сан.

27 Седам крава мршавих и ружних које изиђоше из првих јесу седам година; а седам класова штурих, изгорелих од ветра источнога, биће седам година гладних.

28 Онако као што сад Фараону казах, Бог је дао на знање Фараону оно што ће да учини.

29 Ето биће седам година врло родних у свој земљи египатској.

30 За њима доћи ће седам гладних година; и заборавиће се на све оно обиље у земљи египатској, и глад ће сатрти земљу.

31 Та глад која ће да дође биће толика да се неће познати родност земље.

32 А што је Фараон и по други пут то уснио, значи да је Бог то решио, и да ће Бог то ускоро учинити.

33 А сад нек Фараон изабере човека паметна и мудра и нека га постави над земљом египатском.

34 Нека гледа Фараон да постави повернике по земљи, да би се покупила петина летина египатских за седам родних година.

35 Нека они скупљају сав род од седам родних година које ће да настану, и нек они под заповешћу Фараона покупе жита, нека то прихране по градовима и нек они то чувају.

36 Та храна нека се чува у земљи за седам гладних година које ће пасти на земљу египатску, да не пропадне земља од глади.

37 Ове се речи допадоше Фараону и свим слугама његовим.

38 И Фараон рече слугама својим: Можемо ли наћи човека какав је овај, који у себи дух Божји има?

39 И Фараон рече Јосифу: Пошто је теби Бог дао да све то познаш, то никог нема који би био тако паметан и мудар као ти што си.

40 Ја тебе постављам над домом својим, и сав ће народ имати да слуша заповести твоје. Само ће престо мене над тобом уздићи.

41 Фараон рече Јосифу: Ево дајем ти да заповедаш над целом земљом египатском.

42 Фараон скиде прстен с руке и метну га Јосифу на руку, обуче га у хаљине од танкога платна и стави му златни ланац око врата.

43 Нареди му да се попне у кола одмах иза његових кола, а пред њим викаше свет: На колена! Тако му Фараон преда власт над свом земљом египатском.

44 Он још рече Јосифу: Ја сам Фараон, али без тебе неће нико маћи ни руке ни ноге у свој земљи египатској.

45 Фараон даде Јосифу име Псонтомфаних, и даде му за жену Асенету, кћер Потифере, свештеника Онскога. И Јосиф отиде да прегледа земљу египатску.

46 Кад изиђе пред Фараона, краља египатскога, Јосифу бејаше тридесет година. И он отиде од Фараона и обиђе сву земљу египатску.

47 За седам родних година роди земља изобила.

48 Јосиф покупи све плодове од тих седам година у целој земљи египатској; он скупљаше храну по градовима и стављаше у поједине градове плод с околних поља.

49 Јосиф накупи жита као песка морског, толико много да се преста бројити јер му више није броја ни било.

50 Пред гладних година родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета, кћи Потифере, свештеника Онскога.

51 Првенцу даде Јосиф име Манасија, јер, рече, Бог ми даде да заборавим све муке своје и сав дом оца свога.

52 Другоме даде име Јефрем, јер, рече, Бог ми даде да будем плодан у земљи невоље своје.

53 Прођоше седам родних година у земљи египатској,

54 и наста седам гладних година, као што беше Јосиф казао. У свим земљама беше глад, али је у целој земљи египатској било хлеба.

55 А кад наста глад и по свој земљи египатској, народ повика к Фараону да би хлеба добио. Фараон рече тада свим Египћанима: Идите к Јосифу и чините како вам он рече.

56 Глад беше у целој земљи. Јосиф отвори све житнице, и продаваше жито Египћанима. Али глад поста још већа у свој земљи,

57 и из свих земаља долажаху људи у Египат к Јосифу да купују жита, јер је глад у свим земљама била велика.

Глава 42.[уреди]

1 Видећи Јаков да у Египту има жита, рече својим синовима: Шта гледате један у другога?

2 И рече: Ето чујем да у Египту има жита; идите онамо, те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.

3 И десеторица браће Јосифове отидоше у Египат да купе жито.

4 Јаков не пусти с њима Венијамина, бојећи се да га не би задесило какво зло.

5 И синови Израиљеви дођоше да купе жита с осталима који долажаху, јер у земљи Хананској беше глад.

6 Јосиф управљаше и он продаваше жито све-му народу у земљи. Браћа Јосифова дођоше и поклонише се пред њим лицем до земље.

7 Јосиф виде браћу своју и препозна их; али се учини да их не познаје, проговори им оштро и рече им: Одакле долазите? Они одговорише: Из земље Хананске, да купимо хране.

8 Јосиф препозна браћу своју, али они њега не пропознаше.

9 Јосиф се опомену снова које је уснио за њих, и рече им: Ви сте уходе, ви сте дошли да посматрате слабе положаје земље.

10 Они му одговорише: Не, господару; слуге твоје дођоше да купе жита.

11 Сви смо ми синови једнога човека, пош-тени људи, нису слуге твоје уходе.

12 Он им рече: Није то истина, него сте дошли да посматрате слабе положаје земље.

13 Они одговорише: Нас, слуга твојих, било је дванаест браће, синова једног човека у земљи Хананској; и ено најмлађи је данас код оца нашега, а једног нема више.

14 Јосиф им рече: Казах вам да сте уходе,

15 али ево како хоћу да се уверим: Као што је жив Фараон, нећете ви изићи одавде док не дође амо ваш најмлађи брат.

16 Пошљите једнога између себе нек доведе брата вашега, а ви ћете остати овде заробљени. Искушаће се речи ваше, па ћу да знам је ли истина при вама; иначе, као што је жив Фараон, ви сте уходе.

17 И задржа их три дана у тамници.

18 Трећи дан рече им Јосиф: Учините ово и живећете. Ја се бојим Бога!

19 Ако сте поштени људи, један од браће нека остане у тамници, а ви остали идите и однесите жита за храну породицама својим,

20 па ми доведите најмлађег брата, да се провере речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

21 Рекоше тад један другоме: Заиста се огрешисмо о брата свога, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, и не слушасмо га! Зато дође ова мука на нас.

22 Рувим проговори и рече им: Нисам ли ја вама говорио: Немојте се огрешити о дете?, али ме ви не послушасте. Зато се ево тражи крв његова.

23 Они не знаху да их Јосиф разуме, јер он с њима говораше преко тумача.

24 Јосиф се удаљи од њих и заплака се. Затим се опет врати к њима, говори с њима, па узе између њих Симеона и даде га везати пред очима њиховим.

25 Јосип заповеди да им наспу у вреће жита, да новац што је који дао метну свакоме у врећу његову, и да им даду храну за пут. И тако би учињено.

26 Они натоварише жито на своје магарце и кренуше.

27 Један од њих отвори своју врећу да положи своме магарцу у месту у које беху свратили да преноће, и виде новац озго у врећи.

28 Он рече браћи својој: Врати ми се мој новац, ево га у мојој врећи! Тад задрхта срце у њима и уплашени рекоше један другоме: Што нам то учини Бог?

29 Они се вратише к Јакову, оцу своме, у земљу Хананску, и казаше му све што им се догоди. Рекоше му:

30 Оштро говори с нама човек који управља оном земљом, и он нас држа за уходе.

31 Ми му рекосмо: Поштени смо људи, нисмо ми уходе.

32 Нас је дванаест браће, синова оца нашега; једног нема више, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској.

33 И човек који заповеда у оној земљи нам рече: Ево како ћу познати јесте ли ви поштени људи. Оставите код мене једнога од браће а ви узмите што вам треба за храну породица ваших и идите,

34 и доведите ми свог најмлађег брата. Тако ћу да се уверим да нисте уходе него поштени људи. Ја ћу вам тад вратити брата и ви ћете моћи слободни ићи по овој земљи.

35 Кад они изручише своје вреће, гле, свакоме у врећи беху, у завежљају, новци његови. Видеше и они и отац њихов завежљаје новаца својих и уплашише се.

36 Рече им Јаков, отац њихов: Децу ми потрсте! Јосифа више нема, Симеона нема, и ви хоћете још и Венијамина да ми узмете! Све се на ме скупило!

37 Рувим рече оцу своме: Два сина моја уби, ако ти га натраг не доведем. Дај га у моје руке и ја ћу ти га опет довести.

38 Рече Јаков: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам; ако би га какво зло на путу вашему задесило свалили бисте с тугом седу косу моју у гроб.

Глава 43.[уреди]

1 Глад беше притиснула земљу.

2 Кад поједоше жито које бејаху донели из Египта, рече им отац: Идите опет и купите нам мало хране.

3 Јуда му одговори: Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: Ако не буде брат ваш с вама нећете ви моје лице видети.

4 Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране, али ако га нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је онај човек казао:

5 Ако не буде брат ваш с вама, нећете ви моје лице видети.

6 Тада Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једног брата?

7 Они одговорише: Човек је распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам још жив отац? имате ли још браће? - а ми му одговорисмо како нас питаше. Јесмо ли могли знати да ће казати: Доведите ми брата свога?

8 Јуда рече Израиљу, оцу своме: Пусти дете са мном, па да се дигнемо и идемо, да останемо у животу и не помремо и ми и ти и наша деца.

9 Ја одговарам за њега, из моје га руке ишти. Ако ти га натраг не доведем и преда те не ставим, да сам ти до века крив.

10 Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се два пута вратили.

11 Израиљ, отац њихов, рече им: Кад је тако, учините ово: Узмите што најлепшег има у овој земљи у своје вреће и понесите оном човеку дар: мало тамјана и мало меда, мирисава корена и измирне, узми и бадема.

12 Понесите двоструки новац и вратите новце што бејаху озго у врећама вашим. Може бити погрешка је била.

13 Узмите брата свога, па устаните и идите опет к оном човеку.

14 Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човека, да вам пусти вашег другог брата и Венијамина! А ја ако останем без деце, нек останем без њих!

15 Тада они узеше даре и узеше двострук но-вац, и узеше и Венијамина, усташе и кренуше у Египат и изиђоше пред Јосифа.

16 Чим Јосиф виде с њима Венијамина рече управнику своме: одведи ове људе у кућу, закољи и зготови им меса, јер ће ти људи у подне са мном јести.

17 Човек учини као што Јосиф рече и уведе људе у кућу Јосифову.

18 Они се побојаше кад их човек вођаше у кућу Јосифову и рекоше: Због новаца који беху метнути у вреће наше води нас докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

19 И они се приближише управнику куће Јосифове и проговорише му на вратима кућним,

20 и рекоше: Чуј, господару; дошли смо били и пре и купили хране;

21 па кад дођосмо у место где смо имали да преноћимо отворисмо вреће, а то новци свакога од нас бејаху озго у врећи његовој, новци наши на меру, и ево ми смо их натраг донели.

22 А друге смо новце донели да купимо хране. Не знамо, ко нам метну новце наше у вреће.

23 Рече им управник: Нек је мир с вама! Ничега се не бојте. Бог ваш, Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше. Новце сам ваше ја примио. И изведе им Симеона.

24 Човек их уведе у кућу Јосифову и донесе им воде, те они опраше ноге, а и магарцима њиховим положи.

25 Они приправише дар свој чекајући докле дође Јо-сиф у подне, јер им би речено да ће код њега обедовати.

26 Кад Јосиф дође кући изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

27 Он их упита како су и рече: Је ли у доброме здрављу ваш стари отац за кога ми говористе? Је ли још жив?

28 Они одговорише: У доброме је здрављу слуга твој, отац наш: још је жив. И поклонише му се.

29 Јосиф подиже очи и виде Венијамина, брата свога, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за кога ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив синко!

30 Срце му уздрхта пред братом својим и сузе му на очи навреше, те брже уђе у једну собу и заплака се онде.

31 После се уми и савладајући своје узбуђење рече: Послужите обед!

32 Послужише Јосифу напосе и браћи његовој напосе, а Египћанима који обедоваху код њега такође напосе, јер Египћани не могаху јести с Јеврејима, јер је то пред очима њиховим нечисто.

33 Браћа Јосифова седоше пред њим: прворођени по првенаштву своме а најмлађи по младости својој, и гледаху у чуду једни у друге.

34 Јосиф нареди да им се послуже јела која су пред њим била, а Венијамин доби пет пута више од осталих. И они пише и веселише се с њим.

Глава 44.[уреди]

1 Јосиф даде ову заповест управнику своје куће: Наспи овим људима у вреће жита колико могу понети, и свакоме у врећу метни озго новце његове;

2 а моју купу, купу сребрну, метнућеш најмлађему у вређу озго заједно с новцима за његово жито. Управник учини како му Јосиф нареди.

3 Сутрадан чим свану отпустише те људе с магарцима њиховим.

4 Кад беху изишли из града, али још не беху стигли далеко, рече Јосиф своме управнику: Устани, иди за оним људима, а кад их стигнеш реци им: Зашто враћате зло за добро?

5 Није ли код вас купа из које пије мој господар и којомуге он служи да мисли погађа? Зло сте радили што сте то учинили.

6 Управник их стиже и рече им тако.

7 Они му одговорише: Зашто говориш, господару, такве речи? Сачувај Боже да слуге твоје тако што учине.

8 Ето смо ти донели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо однели из куће госпдара твога сребро или злато?

9 У кога се између слуга твојих нађе купа, онај нек погине и нек сви ми остали постанемо робови господара мога.

10 Он рече: нека буде по речима вашим! Онај у кога се купа нађе биће мој роб, а ви остали нећете бити криви.

11 Одмах поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздрешише сваки своју врећу.

12 Управник их претражи почев од најстаријега па до најмлађега, и купа се нађе у врећи Венијаминовој.

13 Тада оно раздреше хаљине своје и натоваривши сваки своје магаре вратише се у град.

14 Јуда и браћа његова дођоше Јосифу, док он још беше код куће, и падоше пред њим на земљу.

15 Јосиф им рече: Што то учинисте? Зар не знате да човек као што сам ја има моћ погађачку?

16 Јуда му одговори: Шта да ти речемо? шта да говоримо? како да се правдамо? Бог је открио неваљалство слугу твојих. Ево смо ми сви твоји робови, и ми и овај у кога се купа нашла.

17 Јосиф рече: Боже сачувај да тако учиним! У кога се нашла купа, он ће да ми постане роб, а ви идите с миром оцу своме.

18 Тад се Јуда приближи к њему и рече: Чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару своме, и нека се гнев твој не распали на слугу твога, јер си ти као и сам Фараон.

19 Господар је мој упитао слуге своје, говорећи: Имате ли оца или брата?

20 и ми одговорисмо господару своме: Имамо стара оца и брата најмлађега, који се њему у старости роди; овај је брат имао брата од исте мајке који је умро; он оста сам и отац га воли.

21 Ти рече слугама својим: Доведите ми га да га својим очима видим.

22 Одговорисмо господару своме: Не може дете оставити оца свога; ако га остави, отац ће наш умрети.

23 А ти рече слугама својим: Ако не дође с вама брат ваш најмлађи, нећете ви лице моје видети.

24 Кад се вратисмо к слузи твоме, а оцу моме, казасмо му речи господара мога.

25 Рече нама отац: Идите опет, купите нам мало хране.

26 Одоворисмо: Не можемо ићи, осим ако буде с нама брат наш најмлађи, јер не можемо видети лице оног човека ако наш најмлађи брат не буде с нама.

27 А слуга твој, отац мој, рече нам: Ви знате да ми је жена родила два сина.

28 Један од њих отиде од мене и бојим се да га је зверка раскинула, јер га до сад више не видех.

29 Ако и овога одведете и задеси га какво зло свалићете ми седу косу с тугом у гроб.

30 А сад да отидем к слузи твоме, оцу своме, а ово дете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,

31 умреће кад види да нема детета, те ће слуге твоје свалити седу косу слуге твога, а оца свога, с тугом у гроб.

32 Јер се твој слуга појемчио за дете оцу своме рекав: Ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу своме до века.

33 Допусти зато, молим те, да слуга твој остане на место детета да,буде роб господару моме, а дете нек иде с браћом својом.

34 Јер како бих се вратио оцу своме без детета? Ах само да не гледам жалост оца свога!

Глава 45.[уреди]

1 Јосиф се не могаше више уздржати пред свима који стајаху око њега. И он повика: Изиђите сви! Тако не оста нико код Јосифа, кад се он показа браћи својој.

2 И он подиже глас плачући. Чуше га Египћани и чу га и дом Фараонов.

3 Рече Јосиф браћи својој: Ја сам Јосиф. Је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаше одговорити јер се беху збунили пред њим.

4 Јосиф рече браћи својој: Приступите ближе к мени. И они приступише. А он рече: Ја сам Јосиф, брат ваш кога продадосте у Египат.

5 Немојте сад жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла испред вас ради спаса живота вашега.

6 Ево је већ две године глад у земљи а још за пет година неће бити ни орања ни жетве.

7 Бог ме посла пред вама да вас сачува у земљи и да вам спасе живот избављењем великим.

8 Нисте ме ви отправили овамо него сам Бог који ме постави оцем Фараона и господарем од свега дома његова и намесником над свом земљом египатском.

9 Вратите се брже к оцу моме и кажите му: Овако говори син твој Јосиф. Бог ме постави господарем над свом земљом египатском, дођи к мени, не часи!

10 Седећеш у земљи Гесемској и бићеш код мене ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и све твоје.

11 Ја ћу те хранити онде, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и све твоје.

12 А ето видите очима својим, а и брат мој Венијамин својим очима, да вам ја сам говорим.

13 Кажите оцу моме сву славу моју у Египту и све што сте видели; похитајте и доведите ми овамо оца мога.

14 Он паде око врата Венијамину, брату своме, и заплака се. И Венијамин се заплака о врату његову.

15 Он пољуби тад плачући и осталу браћу своју. Затим се браћа његова разговорише с њим.

16 У кући Фараоновој чу се да су дошла браћа Јосифова. И то би мило Фараону и слугама његовим.

17 Фараон рече Јосифу: Кажи браћи својој: Овако учините: натоварите магарце своје, те идите натраг у земљу Хананску,

18 па узмите оца свога и сву чељад своју и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи египатској, и јешћете обиље од ове земље.

19 А ти им заповеди: Овако учините: узмите са собом из земље египатске кола за децу своју и жене своје, и повезите оца свога и дођите овамо.

20 Не жалите за оним што ћете напустити, јер што има најбоље у земљи египатској ваше је.

21 Синови Израиљеви учинише тако. Јосиф им даде кола по заповести Фараоновој и даде им и храну за пут.

22 Свакоме даде по двоје хаљине, а Венијамину даде триста сребрних сикли и петоре хаљине.

23 А оцу своме посла десет магараца натоварених најлепших ствари што има у Египту, и десет магараца натоварених жита и хлеба и јестива за пут.

24 Тако отправи браћу своју који пођоше. И рече им: Не свађајте се путем.

25 Они се вратише из Египта и дођоше к оцу своме у земљу Хананску. 26 Рекоше му: Још је жив Јосиф и он заповеда над свом земљом египатском. Али Јаков оста тврда срца, јер им не вероваше.

27 Али кад му казаше све речи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и кад виде кола која посла Јосиф по оца, тада оживе дух Јакова, оца његова.

28 И Израиљ рече: Доста је! Још је жив син мој Јосиф! Ићи ћу, и видећу га пре него умрем!

Глава 46.[уреди]

1 Израиљ пође са свим што имаше, и дошав у Вирсавеју принесе жртву Богу оцу свога Исака.

2 Бог рече Израиљу ноћу у једном виђењу: Јакове! Јакове!. А Израиљ одговори: Ево ме!

3 Бог му рече: Ја сам Бог, Бог оца твога; не бој се отићи у Египат, јер ћу онде учинити од тебе велик народ.

4 Ја ћу сам ићи с тобом у Египат и ја ћу те оданде вратити; и Јосиф ће теби очи заклопити.

5 Јаков крену из Вирсавеје и синови Израиљеви наместише Јакова, оца свога, и децу своју и жене своје на кола која им Фараон посла.

6 Узеше стоку своју и добра своја што бејаху стекли у земљи Хананској. И Јаков пође у Египат са свом породицом.

7 Он одведе са собом у Египат и синове своје и синове синова својих, кћери своје и кћери синова својих, и сву породицу своју.

8 Ово су имена деце Израиљеве што дођоше у Египат: Јаков и синови његови. Првенац Јаковљев. Рувим.

9 Синови Рувимови: Енох, Фалуј, Есрон и Хармија.

10 Синови Симеонови: Јемуило, Јамин, Аод, Јахин, Соар и Саул, син једне Хананејке.

11 Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије.

12 Синови Јудини: Ир, Авнан, Силом, Фарес и Зара; али Ир и Авнан беху умрли у земљи Хананској. Синови Фаресови беху Есром и Јемуило.

13 Синови Исахарови: Тола, Фува, Јов и Симрон.

14 Синови Завулонови: Серед, Алон и Ахојило.

15 То су синови које Лија роди Јакову у Падан-Араму и јоште Дина, кћер њезина. Свега синова његових и кћери његових беше тридесет и три.

16 Синови Гадови: Сифон, Агије, Суније, Ес-вон, Ирије, Ародије и Арилије.

17 Синови Асирови: Јемна, Јесва, Јесвија, и Верија, и сестра њихова Сара. А синови Веријини: Ховор и Мелхило.

18 То су синови Зелфе, коју даде Лаван кћери својој Лији и она их роди Јакову. Свега шеснаест душа.

19 Синови Рахиље, жене Јаковљеве: Јосиф и Венијамин.

20 Јосифу се родише у Египту од Асе-нете, кћери Потифере, свештеника Онскоп Манасија и Јефрем.

21 Синови Венијаминови: Вела, Вехер, Асвил, Гира, Наман, Ихије, Рос, Мупим, Упим и Арад.

22 То су синови Рахиљини који се родише Јакову. Свега четрнаест душа.

23 Син Данов: Асом.

24 Синови Нефталимови: Асило, Гуније, Јесер и Силим.

25 То су синови Вале, коју даде Лаван кћери својој Рахиљи и она их роди Јакову. Свега седам душа.

26 Укупно дођоше с Јаковом у Египат шездесет и шест душа изишлих из бедара његових, осим жена синова Јаковљевих.

27 И Јосиф имаше два сина који му се родише у Египту. Свега дакле душа дома Јаковљева што дођоше у Египат беше седамдесет.

28 Јаков посла Јуду напред к Јосифу да му јави да иде у Гесем.

29 Јосиф запреже кола своја да изиђе на сусрет Израиљу, оцу своме, у Гесем. И чим га виде паде му око врата и плака дуго о врату његову.

30 Израиљ рече Јосифу: Сад већ не марим и да умрем кад сам видео лице твоје и кад си још жив.

31 Јосиф рече браћи својој и дому оца свога: Идем да јавим Фараону, и казаћу му: Браћа моја и дом оца мога дођоше ми из земље Хананске.

32 Ти су људи пастири, који су се свагда бавили око стоке, и они доведоше и овце своје и говеда своја и све што је њихово.

33 Кад вас Фараон зове и каже вам: Чиме се бавите?

34 а ви одговорите: Слуге су твоје стадом се бавиле од своје младости па до данас, и ми и стари наши. Тако ћете остати у земљи Гесемској, јер су Египћанима сви пастири нечисти.

Глава 47.[уреди]

1 Јосиф отиде да јави Фараону и рече му: Отац мој и браћа моја с овцама својим и с говедима својим и са свим што имају дођоше из земље Хананске, и ено их у земљи Гесемској.

2 Он узе са собом пет браће своје и представи их Фараону.

3 Фараон рече браћи његовој: Чиме се ви бавите? Они одговорише Фараону: Слуге су твоје пастири, и ми као и стари наши.

4 Још рекоше Фараону: Дошли смо да живимо у овој земљи, јер код нас нема паше за стоку слугу твојих, јер је велика глад притиснула земљу Хананску; а сад допусти да слуге твоје живе у земљи Гесемској. 5 Фараон рече Јосифу. Отац твој и браћа твоја дођоше к теби.

6 Земља је египатска пред тобом; насели оца свога и браћу своју на најбољем месту у овој земљи. Нека живе у земљи Гесемској; а ако међу њима нађеш вредних људи постави их над мојим стадима.

7 Јосиф позва затим оца свога и представи га Фараону. И Јаков благослови Фараона.

8 Фараон рече Јакову: Колики је број дана година живота твога?

9 Јаков одговори Фараону: Дани путовања мога јесу сто и тридесет година. Мали су дани година живота мога и зли су били и они нису достигли дане година живота отаца мојих у њиховом путовању.

10 Јаков опет благослови Фараона и опрости се од Фараона.

11 Јосиф насели оца свога и браћу своју и додели им имање у земљи египатској на најбољем месту те земље, у крајини Рамеској, као што беше наредио Фараон.

12 Јосиф снабде хлебом оца свога и браћу своју и сав дом оца свога према броју деце.

13 Али неста хлеба у свој земљи, јер глад беше врло велика. Земља египатска и земља Хананска очајаваху од глади.

14 Јосиф покупи сав новац који се нађе у земљи египатској и земљи Хананској за жито које куповаху и унесе тај новац у кућу Фараонову.

15 А кад неста новца у земљи египатској и у земљи Хананској, сви Египћани дођоше к Јосифу говорећи: Дај нам хлеба! Зашто да пред тобом издахнемо?, јер новаца више нема.

16 Јосиф рече: Дајте стоку своју и даћу вам хлеба за стоку, кад новаца нема.

17 И они доведоше к Јосифу своја стада и Јосиф им даде хлеба за коње, за овце, за говеда и за магарце. Тако их оне године прехрани хлебом за сву стоку њихову.

18 Кад та година прође, дођоше они к Јосифу опет и друге године говорећи: Не можемо сакрити од господара свога да је новаца нестало а и стока коју имасмо у нашега је господара; а сад већ ништа нема пред господарем нашим осим телеса наших и њива наших.

19 Зашто да на твоје очи умремо? Ево и нас и наших њива. Купи и нас и њиве наше за хлеб, да с њивама својим постанемо Фараонови робови. Дај нам жита да посејемо, да останемо живи и сви не помремо, и да земља не опусти.

20 Јосиф покупова Фараону све њиве у Египту, јер Египћани продадоше сваки своју њиву, јер их глад на то натера. И земља поста својина Фараонова.

21 Он пресели народ у градове од једног краја до другога Египта.

22 Само не купи свештеничких њива, јер постојаше Фараонов закон за свештенике који живљаху од прихода који им признаваше Фараон. Зато они не продадоше својих њива.

23 Јосиф рече народу: Ево купих данас вас и њиве ваше за Фараона; ево вам семена, па засејте њиве.

24 О жетви даћете пети део Фараону а четири дела нек вам буду за семе и за храну, вама и онима који су у кућама вашим и деци вашој.

25 А они рекоше: Ти си нам живот сачувао, нек нађемо милост пред очима господара свога, и бићемо робови Фараонови.

26 Јосиф постави закон, који и данас важи, по коме се Фараону даје пети део прихода њива египатских; само њиве свештеничке не припадају Фараону.

27 Израиљ се бављаше у земљи египатској, у земљи Гесемској. Они стекоше имања, и народише се и намножише се веома.

28 Јаков поживе седамнаест година у земљи египатској; а дани година Јаковљевог живота беху свега сто и четрдесет и седам година.

29 Кад се Израиљу приближи време да умре, дозва сина свога Јосифа и реће му: Ако сам нашао милост пред очима твојим, метни руку своју под стегно моје и учини ми милост и веру, немој ме сахранити у Египту!

30 Кад легнем код отаца својих, а ти ме однеси из Египта и сахрани ме у гроб њихов. Јосиф му одговори: Учинићу како си казао.

31 Јаков му рече: Закуни ми се. И он му се закле. Израиљ се поклони преко узглавља одра свога.

Глава 48.[уреди]

1 После ових догађаја јавише Јосифу: Ено отац ти је болестан. И он поведе са собом два своја сина, Манасију и Јефрема.

2 Јавише то Јакову и рекоше му: Ево син твој Јосиф иде к теби. Израиљ прибра снаге своје и седе на постељи својој.

3 Јаков рече Јосифу: Бог свемогући појави се мени у Лузу, у земљи Хананској и благослови ме.

4 И рече ми: Учинићу да напредујеш и да се намножиш и учинићу од тебе мноштво народа, и ову ћу земљу дати породу твоме након тебе, да је држи до века.

5 Сад дакле два сина твоја који ти се родише у земљи египатској пре но што к теби дођох у Египат, моји су: Јефрем и Манасија нек буду моји као и Рувим и Симеон.

6 А деца коју родиш после њих нека буду твоја, и нека се по имену браће своје зову у наслеђу своме.

7 Јер кад се враћах из Падана умре ми Рахиља у земљи Хананској, на пут не далеко од Ефрате и ја је сахраних ту на путу у Ефрату, а то је Витлејем.

8 Израиљ погледа синове Јосифове и рече: Ко су ови?

9 Јосиф рече оцу своме: Моји синови које ми Бог овде даде. А он рече: Дај да ми дођу ближе, да их благословим.

10 Израиљу беху отежале очи од старости, те не могаше добро видети. Јосиф му их приведе близу и он их пољуби и загрли.

11 Израиљ рече Јосифу: Нисам се надао да ћу видети лице твоје, а гле, Бог ми даде да видим и пород твој. 12 Јосиф их одмаче од колена оца свога и поклони се лицем до земље.

13 Затим их Јосиф узе обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с леве, а Манасију себи с леве стране а Израиљу с десне, и такоих примаче к њему.

14 Израиљ испружи десну руку своју и метну је на главу Јефрему, који је био млађи, а леву на главу Манасији. Тако он навлаш намести руке, јер је Манасија био првенац.

15 Он благослови Јосифа и рече: Бог, пред којим су свагда ходили оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је водио од како сам постао до данашњега дана;

16 анђео који ме је избављао од свакога зла, да благослови ову децу и да се по мом имену и по имену отаца мојих Аврама и Исака прозову и намноже на земљи!

17 Кад Јосиф виде да отац метну своју десну руку Јефрему на главу, не би му мило, те ухвати оца свога за руку, да је с главе Јефремове премести на главу Манасијину.

18 И реча оцу своме: Ово је првенац, метни десницу на његову главу.

19 Али отац његов не хте, него рече: Знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега и пород ће његов бити велико мноштво народа.

20 Он их благослови у онај дан и рече: Тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да ти учини као Јефрему и Манасији! И постави Јефрема испред Манасије.

21 Израиљ рече Јосифу: Ево ја ћу ускоро ум-рети! Али ће Бог бити с вама и вратиће вас опет у земљу отаца ваших.

22 Ја теби дајем, преко дела браће твоје, део који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.

Глава 49.[уреди]

1 Јаков сазва синове своје и рече: Скупите се да вам јавим шта ће вам после бити.

2 Скупите се, послушајте, синови Јаковљеви! Послушајте Израиља, оца свога!

3 Рувиме, ти си мој прворођени, крепост моја и првина снаге моје; висок си по достојанству, одличан по снази.

4 Бесан ко бујица, првенаштво неће бити твоје, јер си лего на постељу оца свога, - оскрвнуо си је!... он је легао на моју постељу!

5 Симеон и Левије браћа су. Мачеви су њихови оружје од насиља.

6 У тајне њихове да не улази душа моја, са њиховим збором да се слава моја не помеша! Јер у гневу свом побише људе и бикове у свом бесу покидаше.

7 Проклет гнев да им је, јер је свиреп био, и бес њихов, јер је жесток био! Разделићу их по Јакову, расућу их по Израиљу.

8 Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја; рука твоја за вратом ће бити напријатељ,ма твојим, и пред тобом клањаће се деца оца твога

9 Ој лавићу Јуда! С плена се ти врати, сине, спусти се и леже као лав, као лавица: ко ће њега истерати?

10 Скиптар се неће одвојити од Јуде, ни палица заповести од ногу његових, док не дође одмор, и народи му се не покоре.

11 Он магарца свог за лозу веже, за најбољу лозу пуле магарице своје; хаљину у вину пере своју, свој огртач у крви од грожђа;

12 Очи су му црвене од вина, од млека му сви се зуби беле.

13 Завулон ће живети код мора, лука ће он бити у којој ће пристат лађе, а лакат ће његов на Сидон се наслонити.

14 Исахар је магарац пун снаге који у шталама лежи.

15 Он види да је почивалиште његово добро и питома да је земља; под теретом леђа он сагиње и постаје слуга, роб рада постаје.

16 Дан ће народу своме судити као једном племену Израиљевом.

17 Био Дан на путу змија и гуја на стази, која коња за ноге уједа, те коњаник наузнако пада.

18 Господе, ја се уздам у твоје спасење!

19 На Гада ће војске оружане нападати, ал ће и он да нападне и да их потисне.

20 Сладак хлеб ће у Асира бити и краљевске ће он дати сласти.

21 Нефталим је кошута слободна, он који лепе речи збори.

22 Јосиф јесте младо родно дрво, младо родно дрво покрај воде живе; огранци му се изнад зида шире.

23 Изазваше њега стрелци, одапеше стреле, гонише га,

24 али лук је његов чврст остао; очврснуше мишице и руке његове од руку силнога Бога јаковљева, - И он поста пастир и стена Израиљу, -

25 од Бога оца твога - помого ти! од Свемоћнога, - благосиљао те! Дошо на те благослов с висине неба, благослов из дубине бездана, благослов дојака и утробе материне!

26 Благослови оца твога благослове отаца мојих надвисују, до висина их вечних брда надвисују! Били они Јосифу над главом, на челу кнезу браће своје!

27 Венијамин је вук грабљиви. Јутром он лов једе а вечером дели плен.

28 Ово су они што сачињавају дванаест племена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови. Свакога благословом његовим благослови их.

29 Затим им даде ову заповест: Кад се приберем к роду своме, сахраните ме код отаца мојих у пећину која је на њиви Ефрона Хетејца,

30 у пећину која је на њиви Макпелској према Мамрији, у земљи Хананској, коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејца, да има свој гроб.

31 Онде сахранише Аврама и Сару, жену његову; онде сахранише Исака и Ревеку, жену његову, и онде сахраних и Лију.

32 Њива и пећина на њој купљене су у синова Хетових.

33 Кад Јаков изговори заповести синовима својим, испружи ноге своје на постељу и умре, и би прибран к роду своме.

Глава 50.[уреди]

1 Јосиф паде оцу своме на лице, плака над њим и пољуби га.

2 Он нареди лекарима који беху на служби код њега да балсамују оца његова и лекари балсамоваше Израиља.

3 У томе прођоше четрдесет дана, јер толико дана треба за балсамовање. За њим плакаше Египћани седамдесет дана.

4 Кад прођоше дани жалости, рече Јосиф родбини Фараоновој: Ако сам нашао милост пред очима вашим говорите Фараону и реците му:

5 Отац ме је мој заклео говорећи: Ево ја ћу ускоро умрети! Сахрани ме у гроб стечен у земљи Хананској. И сад дозволи да идем да сахраним оца свога, а после ћу опет доћи.

6 Фараон му одговори: Иди, сахрани оца свога како те је заклео.

7 Јосиф отиде да сахрани оца свога. С њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његова и све старешине од земље египатске,

8 сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само децу овце и говеда оставише у земљи Гесемској.

9 Са Јосифом кренуше још и кола и коњаници тако да је пратња испала врло велика.

10 Кад стигоше на гумно Атадово, преко Јордана, плакаше онде и тужише много, и Јосиф држа за оцем својим жалост седам дана.

11 Мештани, Хананејци видеше жалост на гумну Атадову и рекоше: У великој су жалости Египћани! Зато прозваше оно гумно преко Јордана: Жалост египатска.

12 Тако извршише синови Јаковљеви заповест оца свога.

13 Они га пренесоше у земљу Хананску и сахранише га у пећину на њиви Макпелској, према Мамрији, коју Аврам купи у Ефрона Хетејца, као свој гроб.

14 Пошто сахрани свог оца Јосиф се врати у Египат заједно са браћом својом и са свима који бејаху изишли с њим да сахране оца његова.

15 Кад браћа Јосифова видеше да им отац умре, рекоше: А ако нас сад Јосиф замрзне и врати нам све зло што му учинисмо?

16 И они поручише Јосифу: Отац твој даде пре смрти своје ову заповест.

17 Овако кажите Јосифу: Опрости злочин и грех браће своје, јер ти они зло учинише! Опрости сад грех слугу Бога оца свога! Чујући те речи Јосиф се заплака.

18 После дођоше и сама браћа његова, падоше пред њим и рекоше: Ево смо слуге твоје.

19 Јосиф им рече: Не бојте се; јер, јесам ли ја на месту Бога?

20 Ви сте смислили били да ми зло учините; али то Бог врати на добро, да испуни оно што се данас збива, да се многобројном народу живот сачува.

21 Будите дакле без страха. Ја ћу хранити и вас и децу вашу. И он их утеши говорећи срцу њиховоме.

22 Јосиф оста у Египту с домом оца свога и поживе сто и десет година.

23 Јосиф виде синове Јефремове до трећега колена; и синове Махира, сина Манасијина родише се на његовим коленима.

24 Јосиф рече браћи својој: Ја ћу ускоро умрети; али ће вас Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео да ће је дати Авраму, Исаку и Јакову.

25 Јосиф закле синове Израелове говорећи: Бог ће вас походити, и ви онда однесите кости моје одавде.

26 Јосиф умре у својој сто и десетој години. Њега балсамоваше и метнуше у ковчег у Египту.