Библија (Бакотић) : Песма над песмама

←Проповедник

БИБЛИЈА Писац: Лујо Бакотић

Исаија→

Глава 1.

1 Соломонова песма над песмама.

2 Ох, кад би ме пољупцима уста својих пољубио! Јер је љубав твоја слађа од вина.

3 Мириси твоји дивно миришу, и само је име твоје мирис који се шири. Зато те девојке воле.

4 Води ме ти са собом! Трчимо... Краљ ме узе у одаје своје... Радоваћемо се, веселићемо се тобом, славићемо љубав твоју више него вино... И право је што те воле.

5 Црна сам, али сам лепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као сагови Соломонови.

6 Не гледајте што сам црна, сунце ме опалило. Синови се мајке моје наљутише на ме; даше ме да винограде чувам, али не чувах винограда свога. -

7 Кажи ми, љубави душе моје, где ти пасеш своје овце, где ли им одмор даш у подне; да не лутам као луда код стада другова твојих. -

8 Ако ли не знаш, о најлепша између жена, пођи трагом за овцама и паси јариће своје покрај станова пастирских. -

9 С бедевијом својом у колима Фараоновим поредих те, мила моја!

10 Лепи су образи твоји у ђерданима, лепо је грло твоје у бисер-низовима.

11 Начинићемо ти златне ђердане са сликама сребрним.

12 Док је краљ на свом дивану свога народа мирис ја осећам.

13 Драги мој је кита смирне која међу мојим дојкама почива.

14 Драги мој је грозд од кипра из Енгадских винограда. –

15 Лепа ли си, мила моја, лепа ли си! Очи су ти до две голубице. –

16 Леп ли си ми, драги, и сладак ли си ми! Постеља је наша леја цвећа,

17 греде су домова наших кедри, зидови су нам чемпреси.

Глава 2.

1 Ја сам ружа Саронска, лиљан са дола. -

2 Што је лиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама. -

3 Што је дрво јабуково међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима. Зажелех се хлада његова и седох, и воће његово би слатко уснама мојим.

4 Увео ме у дом где се вино лије и заставу је љубави нада мном развио.

5 Цвећем ме освежујте, крепите ме јабукама, јер сам болна од љубави.

6 Ах, да ми је лева рука његова под мојом главом, а десницом да ме грли!...

7 Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубав моју, не будите је, док се сама не пробуди.

8 Глас драгога мога! Ено га... иде... Преко гора скаче, преко хумова поскакује.

9 Драги мој је као срна, као јеленче. Ево га иза зида нашега; кроз прозор гледа, кроз решетку вири.

10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, дођи!

11 Јер, гле, прође зима, сталаје киша, минула је.

12 Ниче цвеће, дође време певању, и глас грличин се чује у пољу нашему.

13 Намирисала је смоква своје воће, лоза уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, дођи!

14 Што застајеш, голубице моја, у каменим раселинама, што се у врлетним заклонима кријеш? Дај да гледам твоје лице, дај да чујем глас твој, јер је глас твој сладак и лице твоје мило.

15 Похватајте нам лисице, мале лисице што кваре винограде, јер су наши виногради у цвету.

16 Мој је драги мој и ја сам његова, он пасе своје стадо међу лиљанима.

17 Пре него дан затрепти и отиду сенке врати ми се... буди ми као срна, као јеленче, мили мој, по горама што нас деле.

Глава 3.

1 На постељи својој целу ноћ га тражих, њега, кога душа моја воли... тражих, али га не нађох.

2 Устаћу, рекох, цео град ћу да обиђем, по трговима, по улицама тражићу љубав своје душе... Тражила сам, али га не нађох.

3 Нађоше ме страже градске.. "Видесте ли љубав душе моје?"

4 Заминух их мало и тад нађох љубав душе своје. Уставих га... и не пустих га док га не одведох у дом своје мајке, у одаје оне под чијим сам се срцем зачела. –

5 Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубав моју, не будите је док се сама не пробуди.

6 Што је оно што се из пустиње као лаган стуб од дима диже, као кад од смирне и тамјана и од сваких трава мирисавих? –

7 Гле, одар Соломонов; око њега шездесет јунака од јунака Израиљевих.

8 Сви мач имају, вешти су боју; сваки мач носи од ноћнога страха.

9 Одар је краљ Соломон себи начинио, од дрвета Ливанскога.

10 Ступци су му сребрни, златно му је узглавље, седиште од скерлета, а везом је везен од љубави кћери Јерусалимских.

11 Изиђите, кћери Сионске, гледајте краља Соломона, под венцем којим га окити његова мајка у дан свадбе његове, у дан весеља његова срца.

Глава 4.

1 Лепа ли си, мила моја лепа ли си! Очи су ти до две голубице под копреном твојом. Коса ти је као стадо коза које страном Галадском слазе.

2 Зуби су ти као стадо оваца стрижених које се с појилишта дижу; свака близнад носи, и ни једна није јалова.

3 Усне су ти као конац скерлета, љупка су ти уста твоја. Као кришке нарове јагодице су твоје под копреном твојом.

4 Врат ти је као кула Давидова за оружје сазидана; о њој виси хиљада штитова, све по извор штитова јуначких.

5 Две су дојке твоје као два ланета, као два срнчета близанца, који међу лиљанима пасу.

6 Пре него дан затрепти и отиду сенке, ићи ћу гори смирновој, и хуму тамјанову!

7 Сва си лепа, мила моја, нема мане на теби.

8 Ходи са мном с Ливана, невесто моја, ходи са мном с Ливана, ходи! Погледај с венца Аманскога, с врхова Сенирскога и Ермонскога, из пећина лавовских, с гора леопардових.

9 Срце ми отимаш, сестро моја, невесто моја, срце ми отимаш погледом својих очију и ђерданом грла свога.

10 Слатка ли је љубав твоја, сестро моја, невесто моја, твоја љубав слађа је од вина, и од свих мириса лепши је твој мирис!

11 С усана твојих мед капље, драгана, под језиком ти је мед и млеко а мирис је хаљина твојих као мирис Ливански.

12 Ти си башта затворена, сестро моја, невесто моја, извор затворен, студенац заптивен.

13 Пупољци су твоји башта свежа са красним воћем од нара, од кипра и нарда,

14 од нарда и шафрана, иђирота и цимета са свим дрветима што тамјан дају, од смирне и алоја с најлепшим мирисима,

15 о изворе уред баште, о изворе воде живе, воде живе са Ливана!

16 Дижи се севере, дођи јуже! Дуните по башти мојој, нека се мириси њени шире! Нека дође драги мој у своју башту и нек једе своје слатко воће.

Глава 5.

1 Гле, уђох у своју башту, сестро моја, невесто моја, берем смирну своју и мирођије своје, једем сат и мед свој, пијем вино и млеко своје... Једите, о пријатељи, пијте, опијте се од љубави!

2 Спавала сам, али је срце моје било будно... Ено куца драги мој, ено гласа његова: "Отвори ми, сестро моја, мила моја, голубице моја, дико моја! Јер је глава моја росом орошена, пуна је ноћних капи моја коса." -

3 Скинула сам хаљину своју, како да је обучем? Опрала сам ноге своје, како да их окаљам?-

4 Драги мој кроз прозор руку промоли, а срце ми устрепта.

5 Устах да свом драгоме отворим, и прокапа смирна с мојих руку, процури низ прсте моје смирна на кључаницу.

6 Отворих своме драгоме, али драгог мог не беше... отиде. Бејах л' изван себе кад он проговори? Тражила сам, али га не нађох; звала сам, али ми се не одазва.

7 Нађоше ме страже градске; бише ме, ранише ме, копрену моју с мене скидоше страже са бедема.

8 Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако драгог мог нађете, што ћете му казати? ... да сам болна до љубави. -

9 Што је драги твој бољи од других, о најлепша између жена? Што је драги твој бољи од других те нас тако заклињеш?-

10 Мој је драги бео и румен, познаје се у десет хиљада,

11 глава му је сухо злато, коса му је таласаста, црна као гавран. _

12 Очи су му два голуба на воденим обалама као у млеку окупана, у обиљу одмерена.

13 Образи су му као леје мириснога биља, као цвеће мирисно; усне су му лиљани с којих смирна капље.

14 Руке су му златне гривне вирилима окићене; тело му је прави филдиш украшен сафирима.

15 Ноге су му стубови од белог мермера на темељу златном. Стас му је као Ливан, леп је као кедар.

16 Уста су му сама сладост, сав је пун милина. Такав је мој драги, такав је мој мили, кћери Јерусалимске.

17 Куда отиде твој драги, о најлепша између жена? Куда се окрену твој драги? Да га с тобом тражимо? –

Глава 6.

1 Драги мој сиђе у своју башту ка лејама мириснога биља, да у башти стадо своје пасе, да бере лиљане.

2 Ја сам његова а он је мој, он пасе своје стадо међу лиљанима.

3 Лепа си ти, драга моја, као Терса, мила си као Јерусалим, али си страшна као војска под заставама бојним.

4 Очи своје окрени од мене, јер ме буне! Коса ти је као стадо коза које страном Галадском слазе.

5 Зуби су ти као стадо оваца које се с појишта дижу; свака близнад носи, и ни једна није јалова.

6 Као кришке нарове јагодице су твоје под копреном твојом.

7 Шездесет има краљица, осамдесет иноча, а девојкама броја нема;

8 али је само једна голубица моја, дика моја. Јединица је у мајке своје, љубимица оне што јој светлост дана даде. Гледају је девојке и блаженом називају, а и краљице је хвале и иноче. –

9 Која је она што као зора прилази, лепа као месец, чиста као сунце, али страшна као војска под заставама бојним? –

10 Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли лоза, пупе ли нарови.

11 Ништа не знам, али ме жеља моја баци на кола Аминадавова.

12 Врати се, врати се, Суламко! Дед врати се да те гледамо. - Што да гледате Суламку, поред игре Маханаимске!

Глава 7.

1 Лепе ли су ноге твоје у обући твојој, кћери кнежевска! Саставци су твојих бедара као ђердани, дело руку уметника.

2 Криоце је твоје пехар углађени, коме никад вино мирисно не недостаје; трбух ти је као купа пшенице обгрљена лиљанима.

3 Две су дојке твоје као два ланета, као два срнчета близанца.

4 Врат ти је као кула од филдиша. Очи су ти као језера Есвонска на вратима Ватравимским; нос ти је као кула Ливанска што у Дамаск гледа.

5 Глава ти је као Кармил поносна, а коса на глави твојој као порфира краљевска у боре набрана.

6 Лепа ли си и љупка ли си, о љубави моја усред милина!

7 Струк ти је твој као палма, дојке твоје као гроздови!

8 Рекох: Попећу се ја на палму, дохватићу гране њене!... Нека су ти дојке твоје као гроздови на лози, а мирис даха твога као мирис јабуке;

9 уста твоја као изабрано вино... Оно се мили драгому моме, и чини да говоре усне од сна савладане.

10 Ја сам драгога свога и жеља га његова к мени води!

11 Дођи, драги мој, хајдемо у поље, остаћемо у селима!

12 Јутром ћемо у винограде да видимо пупи ли лоза, отвара ли се цвет, цвату ли нарови. Онде ћу ти љубав своју дати.

13 Мандрагоре шире свој мирис, а пред вратима је нашим свако воће одабрано, ново и старо. О љубави моја, теби сам га чувала.

Глава 8.

1 Ах, што ми ниси брат, храњен на сиси моје мајке! Чим бих те затекла пољубила бих те, и не бих била прекорна.

2 Повешћу те, довешћу те у дом своје мајке. Ти ћеш ме учити, а ја ћу те појити вином мирисавим, соком својих нарова. –

3 Ах да ми је лева рука његова под мојом главом, а десницом да ме грли!...-

4 Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубав моју, не будите је, док се сама не пробуди.

5 Ко је она што се из пустиње диже наслоњена на свога драгога? -Под јабуком пробудих те! Ту те роди твоја мајка; ту те роди, ту ти светлост дана даде. -

6 Метни ме као печат на своје срце, као гривну на своју мишицу, јер је љубав као смрт јака, а као пакао страшна је љубомора; жар је њен жар огњен, пламен Божји.

7 Ни велике воде не могу љубав угасити, нити реке потопити, и када би човек цело благо дома свога за ту љубав дао, он би само омразу добио.

8 Имамо сестру малену, која још нема дојака. Што ћемо чинити са својом сестром кад је буду тражили? -.

9 Ако је она зид на њој ћемо круну од сребра правити; ако је капија кедровим ћемо је даскама утврдити. -

10 Ја сам зид, а дојке су моје као куле. Ја бејах пред очима његовим као она која мир доноси. -

11 Соломон је у Валамону виноград имао; чуварима он даде виноград, и сваки му за род његов по хиљаду сикли сребра доношаше.

12 Свој виноград ја сам чувам. - Нека теби Соломоне, хиљаде сикли, и двеста онима који род његов чувају.

13 Ти која у баштама пребиваш! Другови слушају глас твој, дај и мени да га чујем!

14 Брже, драги мој! Буди ми као срна, као јеленче по горама мирисним.