Библија (Бакотић) : Друга Павлова посланица Коринћанима

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
БИБЛИЈА
Писац: Лујо Бакотић


Глава 1.[уреди]

1 Павле, по вољи Божјој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј Цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:

2 Милост вама и мир од Бога, Оца нашега и Господа нашега Исуса Христа.

3 Благословен Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утехе,

4 који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо утехом којом нас саме Бог теши могли утешити оне који су у каквој невољи.

5 Јер како муке Христове изобилују у нама, тако и утеха наша изобилује по Христу.

6 Ако смо ожалошћени, за вашу је утеху и спасење, а ако се утешимо и то је за вашу утеху, која се испуњава у трпљењу оних истих мука које и ми подносимо.

7 А надање наше тврдо је за вас, знајући да као што сте заједничари у трпљењу бићете то и у утеси.

8 И нећемо, браћо, да не знате за невољу која нам се догоди у Азији, кад нам је и преко снаге наше тешко било, тако да се нисмо надали ни да ћемо живот свој сачувати.

9 И ми сматрасмо као сигурно да ћемо бити смрти предани, да не бисмо поуздање своје у себе ставили, него у Бога који ускрсава мртве.

10 Он нас је избавио и избавиће од такве смрти, он, у кога се уздамо да ће нас и опет избавити,

11 помоћу и ваше молитве за нас, да милост коју примамо помоћу многих, буде многима повод да дају хвалу за нас.

12 Јер је наша слава у овоме: у сведочанству савести наше да је наше владање у свету, а особито према вама, било у светости и у чистоти пред Богом, а не у путеној мудрости, него по милости Божјој.

13 Не пишемо вам друго него оно што читате и што и сами признајете. А надам се да ћете и до краја признати,

14 као што сте делимично и признали, да смо ми ваша слава, као што ћете и ви бити наша слава у дан Господа нашега Исуса Христа.

15 У том уверењу хтедох најпре да дођем до вас, да бисте ви двоструку милост имали.

16 Хтео сам од вас да пођем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, а ви да ме пратите у Јудеју.

17 Али кад сам ово хтео, јесам ли зато што лакомислено чинио? Или су одлуке моје, одлуке по пути, да буде у мене и "да" и "не"?

18 Али како је веран Бог, реч наша к вама не би "да и не",

19 Јер син Божји, Исус Христос, кога проповедасмо вама ја, Силван и Тимотеј, не би "да и не", него у њему би "да".

20 Јер колико је до свих обећања Божјих, у њему стоји "да"; и зато се наш "амин" преко њега изговара на славу Бога.

21 А који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, то је Бог,

22 који нас и забележи печатом, и метну залогу Духа у срца наша.

23 И ја за сведока Бога призивам на своју душу, да што нисам више дошао у Коринт, то је било да вас штедим;

24 не да ми владамо над вером вашом, него ми доприносимо вашој радости, јер сте ви чврсти у вери.

Глава 2.[уреди]

1 Ја дакле реших у себи да се не вратим вама у жалости.

2 Јер ако ја вас ожалостим, ко ће мене веселити, осим онога који прима жалост од мене?

3 И писах вам то да кад дођем, не примим жалост од оних од којих би ваљало да примим радост, имајући према свима вама поуздање да је моја радост радост свију вас.

4 У великој жалости и тужног срца и с многим сузама писах вама, не да бисте се ожалостили, него да бисте познали велику љубав коју имам к вама.

5 Ако ли је ко био узрок жалости, не ражали он мене, него све вас, бар у неколико, да се у ничему не претерује.

6 И довољна је таквоме казна коју му је већина одредила,

7 тако да ви имате пре да му опростите и да га тешите, да не би превелика жалост на њега пала.

8 Зато вас молим да имате љубав према њему,

9 јер вам писах и намером да познам, кушајући вас, јесте ли у свему послушни.

10 А коме ви опростите, томе опраштам и ја; јер ја, ако што коме опростих, опростих ради вас, а пред Исусом Христом,

11 да не дамо да нас превари сотона, јер нам намере његове нису непознате.

12 Иначе кад дођох у Троаду, да проповедам јеванђеље Христово, - и ако ми Господ ту остави отворена врата –,

13 не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита брата свога; и зато, опростивши се с њима, кренух у Македонију.

14 Хвала Богу, који нам свагда даје победу у Христу, и преко нас шири мирис познања свога на сваком месту!

15 Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају.

16 Једнима дакле мирис смртни на смрт, а другима мирис животни на живот. И за ово ко је довољно вредан?

17 Јер ми не искривљујемо реч Божју, као што многи то чине, него искрено и с Божје стране пред Богом у Христу говоримо.

Глава 3.[уреди]

1 Почињемо ли опет да се сами вама препоручујемо? Или требамо ли, као неки, препоручних посланица на вас или од вас?

2 Та ви сте наша посланица, написана у срцима нашима, коју познају и читају сви људи;

3 који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на месаним таблицама, на срцима.

4 То уверење ми по Христу код Бога имамо.

5 То не значи да смо ми вредни замислити нешто, као да то од нас самих долази. Напротив: наша је вредност од Бога,

6 и он и учини нас вредне да будемо слуге новог савеза, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.

7 И заиста, ако је служба која смрт даје, а која је, словима у камену урезана, била тако славна да синови Израиљеви не могаху погледати у лице Мојсијево од славе лица његова, која је била пролазна,

8 како ли неће још славнија бити служба Духа!

9 Ако је славна била служба која изрече осуђење, то је служба која изриче оправдање много изобилнија у слави.

10 И зато и оно што је било славно, није, по том поређењу, ни било славно поред славе која је узвишенија;

11 јер ако је славно било оно што је било пролазно, много је славније оно што је трајно.

12 Имајући, дакле, такву наду с великим поуздањем радимо,

13 и не радимо као Мојсије, који меташе копрену на лице своје, да синови Израиљеви не би могли угледати крај ономе што је било пролазно.

14 Али њихов разум отупи. Јер им до самог овог дана стоји она копрена неоткривена кад читају Стари Завет; и она се не диже, јер ње тек у Христу нестаје.

15 И до данас кад се чита Мојсије, стоји копрена на срцу њиховом.

16 Али кад се срца обраћају ка Господу, диже се копрена.

17 Господ је Дух, а где је Дух Господњи онде је слобода.

18 Ми пак сви, који откривена лица као у неком огледалу гледамо славу Господњу, преображавамо се у том истом лику из славе у славу, као од Духа Господњега.

Глава 4.[уреди]

1 Зато имајући ову службу по милосрђу које нам се учини, не клонемо духом.

2 Ми одбацујемо стидне ствари које се чине у тајности, не понашамо се лукаво, нити реч Божју изврћемо, него се објављивањем истине отворено показујемо свачијој људској савести пред Богом.

3 Ако ли је пак још покривено и наше јеванђеље, покривено је за оне који пропадају;

4 за невернике којима је бог овога света ослепио разум, да не виде сјај светлости јеванђеља славе Христа, који је лик Бога невидљивога.

5 Јер ми не проповедамо себе, него проповедамо Исуса Христа, Господа нашега, и кажемо да смо ваше слуге, Исуса ради.

6 Јер Бог, који рече да из таме засветли светлост, засветли у срцима нашима, да би познање славе Божје заблистало у лицу Исуса Христа.

7 То благо ми носимо у земљаним судовима, да се зна да је та моћна сила од Бога а не од нас.

8 Нас свакојако гоне, али не малаксавамо;

9 у невољи смо, али не очајавамо; терају нас, али нисмо напуштени; обаљују нас, али не пропадамо,

10 и једнако носимо на телу умирање Исусово, да се и живот Исусов на пути нашој покаже.

11 Јер ми који смо живи, једнако се предајемо смрти за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртној пути нашој.

12 Зато дакле смрт делује у нама, а живот у вама.

13 Имајући пак онај исти дух вере о коме је писано: "Верујем, и зато говорим" и ми верујемо, и зато говоримо,

14 знајући да ће онај који ускрсну Исуса, ускрснути и нас с Исусом, и поставити с вама заједно пред њега.

15 Јер се све то ради вас дешава, да милост, умножавајући се, чини да изобилују, на славу Божју, давања хвале што већег броја људи.

16 Зато не малаксавамо, па и ако се наш спољашњи човек и распада, унутрашњи се из дана у дан обнавља.

17 Јер наше кратке и лаке садашње бриге доносе нам, преко сваке мере, вечни део славе,

18 јер ми гледамо не на ствари које се виде, него на оне које се не виде, јер су ствари видљиве пролазне а невидљиве су вечне.

Глава 5.[уреди]

1 Знамо заиста да ако се овај шатор, у коме ми на земљи пребивамо, уништи, имамо на небу зграду која је Божје дело, дом вечни, који није људска рука градила.

2 Зато и узди-шемо у овом шатору, желећи се склонити у свој небески стан,

3 и да се обучени, а не голи нађемо.

4 Јер док смо у овоме шатору, тешко уздишемо, јер ми хоћемо не да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прогута оно што је смртно.

5 А онај који нас за то створи, то је Бог који нам даде залогу Духа.

6 Пуни смо, дакле, поуздања једнако, а знамо да док смо у овоме телу, далеко смо од Господа,

7 јер ми по вери ходимо, а не по ономе што гледамо;

8 пуни смо поуздања, и више волимо оставити ово тело и код Господа пребивати.

9 Зато се и старамо да њему угодимо, било да смо у овоме телу или да га оставимо.

10 Јер сви треба да се јавимо на суду Христову, да примимо сваки по ономе што је ко у своме телу добро или зло учинио.

11 Познајући, дакле, страх од Господа, настојмо да уверавамо људе, а Богу смо познати, и надамо се да смо и вашим савестима познати.

12 Не препоручујемо се опет вама, него вам дајемо повод да се и ви с нама хвалите, да имате што одговорити онима који се хвале оним што је споља али није у срцу.

13 А ако се ја заносим, Богу се заносим; ако ли сам разабран, вама сам разабран.

14 Јер нас љубав Христова покреће, јер ми мислимо да ако један сам за све умре, то дакле сви умреше;

15 и да он за све умре зато да они који живе, не живе више ради себе, него ради онога који за њих умре и ускрсну.

16 Зато и ми од сада никога не познајемо по пути, – и ако Христа и познасмо по пути, сад га више не познајемо тако.

17 Ако је ко у Христу, он је ново створење; – старо прође, гле, све ново постаде.

18 Али је све то од Бога, који помири нас са собом по Христу, и даде нам службу помирења.

19 Јер Бог беше у Христу, и свет помири са собом, не урачунајући му греха његових, и метнувши у нас реч помирења.

20 Ми дакле вршимо службу посланика у име Христа, као да Бог кроз нас говори. Молимо вас у име Христово, помирите се с Богом!

21 Јер онога који не знадијаше греха, нас ради учини грехом, да ми постанемо у њему правда која пред Богом вреди.

Глава 6.[уреди]

1 И како ми с Богом радимо, молимо вас да не примите узалуд милост Божју,

2 јер он говори: "У право те време ја услиших и у дан спасења ти помогох". Ево га сад право време, ево га сад дан спасења!

3 Никакве ни у чему не дајемо саблазни, да се служби нашој не приговори,

4 него се у свему показујемо као слуге Божје: у великом трпљењу, у невољама, у бедама, у тешкоћама,

5 под ударцима, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту,

6 у чистоти, у познању, у подношењу, у доброти, у духу светом, у љубави истинској,

7 у речи истине, у сили Божјој, с оружјем којим правда и напада и брани се,

8 усред славе и усред срамоте, усред доброг и усред рђавога гласа, – сматрани као обманиоци, али увек истинити,

9 као незнани, али ипак познати, као они који умиру, а ево смо живи, као кажњавани, али не убијени,

10 као уцвељени, а који се ипак веселе, као сиромашни, а који многе обогаћују, као они који ништа немају а све имају.

11 Уста наша отворише се к вама, Коринћани, и срце наше рашири се.

12 Вама није тесно у нама, али вам је тесно у срцима вашим.

13 Вратите нам то једнаком мером, (као деци својој говорим) – ширите се и ви!

14 Не вуците туђег јарма с неверницима. Јер шта има правда заједничког с безакоњем? или какву заједницу има светлост с тамом?

15 Како да се слаже Христос с Велијаром?, или какав удео има верник с неверником?,

16 или како се слаже храм Божји с идолима? Јер смо ми храм Бога живога, као што рече Бог: "Уселићу се у њих, и живећу међу њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ."

17 Зато, "изиђите од њих, одвојите се од њих, говори Господ; не дирајте што је нечисто, и ја ћу вас примити,

18 и бићу вам отац, и ви ћете мени синови и кћери бити, говори Господ свемоћни."

Глава 7.[уреди]

1 Имајући, дакле, таква обећања, о љубљени, да очистимо себе од сваке нечистоте пути и духа, настављајући своје посвећење у страху пред Богом!

2 Дајте нам место у срцима својим! Никоме ми нисмо на жао учинили, никога нисмо завели, никога нисмо обманули.

3 Не говорим то да бих вас осудио, јер пре рекох да сте у срцима нашим на живот и на смрт.

4 Много се уздам у вас, много имам да се хвалим с вама, пун сам утехе и изобилан радошћу поред свију брига наших.

5 Јер од кад дођосмо у Македонију, никаква мира немаше пут наша, него у свему имасмо невоље: напољу борбе, унутра страх.

6 Али Бог који теши понижене, утеши нас доласком Титовим,

7 и не само доласком његовим, него и утехом којом се он утеши код вас, казујући он нама ваше вруће жеље, ваше плакање, ваше старање за мене, тако да је моја радост још већа била.

8 И ако сам вас и ражалио посланицом својом, не кајем се. А и кад бих се и покајао, знајући да вас је она посланица, ако и за мало, ражалила,

9 сад се радујем, не зато што сте били жалосни, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете.

10 Јер жалост која је по Богу доноси покајање на оздрављење, за које се никад нико не покаје, а жалост овога света доноси смрт.

11 Јер гле, ово само што се по Богу ожалостисте колико не побуди старања међу вама? Какво оправдавање, какву ревност, какав страх, какве вруће жеље, какво такмичење, какву осуду! У свему показасте да сте били чисти у том делу.

12 Ако вам, дакле, писах, не учиних то ради онога који је починио неправду, нити ради онога коме је она учињена, него да се покаже међу вама старање ваше за нас пред Богом.

13 Зато се и утешисмо. Али осим своје утехе обрадова нас још више радост Титова, чији дух ви сви умиристе.

14 А ако сам се пред њим похвалио за вас, не збуних се за то, него како свима вама увек истину говорисмо, тако се истина нађе и у похвали нашој пред Титом.

15 Он осећа сад двоструку љубав према вама, кад се опомиње послушања свију вас, и како сте га са страхом и дрхтањем примили.

16 Радујем се дакле што се у свему смем ослонити на вас.

Глава 8.[уреди]

1 Саопштавамо вам пак, браћо, милост Божју, која се указа у Црквама Македонским.

2 Усред многих невоља, којима су окушане, њихова одушевљена радост и њихово велико сиромаштво изобиловаше у богатству дарежљивости њихове.

3 Јер по могућству свому (ја сам томе сведок) и преко могућства дарежљиви бејаху,

4 и многим нас молитвама молише да им чинимо милост да узмемо удела у помоћи намењеној светима.

5 И не само што су доприносили, као што се и надасмо, него се они сами најпре предаше Господу, а после нама по вољи Божјој.

6 Ми смо дакле умолили Тита да као што је почео онако и сврши и међу вама то добротворно дело.

7 А ви како се у свему истичете у вери, у речи, у познању, у сваком старању и у љубави својој према нама, истичете се и у том добротворном делу.

8 Не говорим то у име заповести, него да бих, предочујући вам туђе старање, окушао искреност ваше љубави.

9 Јер знате милост Господа нашега Исуса Христа, да, богат, ради вас осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите,

10 То је савет који вам дајем, јер се то и приличи вама, који не само почесте радити, него сте још од лањске године то хтели да учините.

11 А сад довршујте то дело, да, као што би добра воља у одлуци, тако будете и у извођењу према снагама вашим.

12 Добра је воља, кад постоји, угодна према ономе чиме може да се располаже, а не према ономе што нема,

13 Јер се не ради о томе да се ви изложите немаштини да се другима помогне, него да буде свима једнако;

14 да у садашње време ваш сувишак буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде тако исто за ваш недостатак: да буде једнакост,

15 као што је написано: "ко је много скупио није претекло, а ко је мало скупио није му недостало".

16 Хвала нек је Богу што је у срце Титово метнуо једнако старање за вас;

17 јер он прими молбу нашу, и свежом ревношћу и својевољно полази да к вама дође.

18 Посласмо пак с њим и брата кога све Цркве хвале због јеванђеља,

19 и који је изабран од Цркава да путује с нама за ово дело добротворности, у коме ми служимо на славу самога Господа и за сведочанство наше добре воље.

20 Ми тако радимо, да нас ко не покуди за обиље ових прилога којима се бавимо,

21 јер се ми старамо за оно што је добро не само пред Богом него и пред људима.

22 А посласмо с њима и брата кога у многим приликама познасмо да је усталац, а сад је и још више с великог поуздања у вас.

23 Што се тиче Тита, он је мој друг и помагач међу вама; а што се тиче браће наше, они су посланици црквени, слава Христова.

24 Дајте им дакле пред Црквама доказ своје љубави и показујте им да имамо зашто да се хвалимо.

Глава 9.[уреди]

1 За помоћ која је одређена светима не треба да вам пишем.

2 Јер познајем вашу добру вољу, за коју се о вама хвалим Македонцима, говорећи им да се Ахаја спреми још и од лањске године, и ваша равност одушеви многе.

3 Шаљем браћу да се хвала наша не испразни вама у овој ствари, него да будете спремни, као што сам говорио,

4 да се, ако дођу са мном Македонци и нађу вас неспремне, не осрамотимо ми (да не речем ви) с те хвале.

5 Зато нађох за потребно позвати браћу да најпре иду к вама, и да се баве тим већ обећаним вашим прилозима, те да буде све готово, тако да испадне то као дело дарежљивости а не као дело тврдичења.

6 Знате да који мало сеје, мало ће и пожњети, а који обилно сеје, обилно ће пожњети.

7 Сваки нека приложи по вољи свога срца, а не са жалошћу или од невоље, јер Бог љуби онога који радо даје.

8 И Бог може учинити да је међу вама изобилна свака милост, да имајући у свему свагда све што је потребно, изобилујете у сваком добром делу,

9 као што је писано: "Просу, даде сиромасима, правда његова за навек остаје:"

10 Онај који "Даје семе сејачу и хлеб за храну његову," даће и вама и умножиће вам семе ваше, и уможиће плодове правде ваше.

11 Ви ћете тако у свему бити обогаћени за свако доброчинство које ће преко нас чинити да се даје хвала Богу.

12 Јер давање ове помоћи не само што испуњује потребе светих, него постаје још и богатим извором давања хвале Богу.

13 С обзиром на ту помоћ, хвале они Бога за ваше ревно признање јеванђеља Христова и за великодушност ваших дарова према њима и према свима,

14 и моле се Богу за вас, јер вас они воле за велику милост коју вам је Бог дао.

15 Хвала нек је Богу на његовом неисказивом дару!

Глава 10.[уреди]

1 А ја Павле молим вас, благости ради и доброте Христове, ја који кад сам пред вама изгледам скроман према вама, а кад нисам код вас смео сам према вама;

2 молим вас да ме не натерате, кад будем код вас, да употребим ту смелост, коју намеравам употребити против неких који нас сматрају као да по пути живимо.

3 Ако и живимо у пути, не боримо се по пути.

4 Јер оружје нашег војевања није путено, него је оно силно од Бога, на раскопавање градова, да рушимо и помисли

5 и сваку висину која се подиже против познања Божјег, и заробимо сваку мисао на послушност Христу,

6 и готови смо да казнимо сваку непокорност, кад се испуни ваша покорност.

7 Ви гледате на спољашњост! Ако се ко узда да је Христов, нека призна у срцу своме да како је он Христов, тако смо и ми Христови.

8 А ако бих се ја и нешто више похвалио влашћу коју нам даде Господ на уздизање а не на уништавање ваше, не бих се постидео,

9 да се не бих показао као да хоћу да вас својим посланицима плашим.

10 "Јер су му посланице" - каже се -, "тешке и јаке, а кад је он телом пред нама неугледан је, и реч је његова неспретна."

11 Ко тако каже нека помисли ово: Да какви смо у речи у посланицама, кад нисмо код вас, такви смо и на делу кад смо ту.

12 Јер се ми не смемо мешати или поредити с онима који се сами хвале, који, кад се сами по себи мере и упореде сами са собом, нису разумни.

13 А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери дела које нам Бог раздели, па да допремо и до вас.

14 Не прелазимо ми преко својих граница, као да не доспесмо до вас; јер допресмо и до вас с јеванђељем Христовим.

15 Не хвалимо се ми преко мере, нити се туђим радом хвалимо, него се хвалимо зато што имамо наду, ако порасте вера ваша, да ћемо се у вама изобилно величати у границама које су нама одређене,

16 па да и даље од вас проповедамо јеванђеље, а да се не похвалимо оним што је постигнуто у границам које су другима одређене.

17 А ко се хвали, нека се у Господу хвали!

18 Јер није признат онај који се сам хвали, него кога Господ хвали.

Глава 11.[уреди]

1 Ах кад бисте могли да потрпите мало безумља од моје стране" Али ме ви и трпите!

2 Јер ја ревнујем за вас, Божјом љубомором, јер сам вас обећао само једном младожењи, да вас као чисту девицу пред Христа изведем.

3 Али као што змија заведе Еву лукавством својим, тако се плашим да се и мисли ваше не искваре и не одврате од чистоте која је у Христу.

4 Јер ако неко дође да вам проповеда другог Исуса, кога ми не проповедасмо, или да другог духа примите, кога не примисте, или друго јеванђеље, које не примисте, ви бисте то ипак трпели.

5 А ја мислим да ни у чему нисам мањи од тих великих апостола!

6 Јер ако сам и неспретан у речи, али у познању нисам; и то смо ми вама у сваком погледу и у свакој ствари показали.

7 Јесам ли ја грех починио понижавајући се да бисте се ви уздигли, кад вам без награде јеванђеље Божје проповедах?

8 Од других Цркава отех, узевши од њих плату, да вама служим. И кад сам код вас био, и био у сиротињи, никоме на терет не падох,

9 јер за моје потребе дадоше браћа која дођоше из Македоније. У свему сам пазио да вам не будем на терет и пазићу.

10 По истини Христовој, која је у мени, кажем да ми се хвала ова неће одузети у Ахајским крајевима.

11 Зашто?... Зар зато што вас не љубим? То Бог зна!

12 Али што чиним то ћу и даље чинити, да уклоним сваки изговор онима који траже изговоре, да би се познали као и ми у ономе чиме се хвалимо.

13 Такви људи, то су лажни апостоли, преварни посланици, који се претварају у апостоле Христове.

14 И није ни чудо, јер се и сам сотона претвори у анђела светлости.

15 Није дакле ништа чудновато ако се и слуге његове претварају у слуге правде. Али ће њихов крај бити по делима њиховим.

16 Опет велим: да ме нико не посматра као да сам безуман; а иначе ме бар као безумна примите, да се и ја мало похвалим.

17 А што говорим кад се тако отворено хвалим, не говорим по Господу, него као у безумљу.

18 И кад се већ многи хвале по пути, и ја ћу да се хвалим,

19 јер ви радо трпите безумнике, ви који сте мудри.

20 Ако вас ко подјарми, ако вас ко једе, ако вас ко савлада, ако је ко дрзак, ако вас ко по образу бије, ви то трпите.

21 Стидим се да то кажем, али смо се ми слаби показали. Али у чему је неко смео (по безумљу говорим) и ја сам смео.

22 Јесу ли то Јевреји? И ја сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Је ли потомство Аврамово? И ја сам.

23 Јесу ли слуге Христове? (настрано говорим). Ја сам још више. Више сам се трудио, више сам удараца поднео, више пута сам био у тамници, много пута сам долазио до страха смртнога.

24 Од Јудеја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац.

25 Трипут сам би шибан, једном су камење бацали на ме, три пута сам у бродолому страдао, ноћ и дан провео сам усред валова.

26 У честим својим путовањима био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од људи мог рођеног народа, у опасности од паганаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом.

27 Био сам у труду и на муци, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом посту, у зими и голотињи.

28 А да о другоме и не говорим, сваки сам дан опкољен бригама које ми све Цркве задају.

29 Ко ослаби, - а ја да не ослабим? - Ко се спотиче, - а ја да не говорим?

30 Ако треба хвалити се, својом ћу се слабошћу хвалити!

31 Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен на све векове, зна да не лажем!...

32 У Дамску пагански намесник краља Арете чуваше град Дамаск да ме ухвати,

33 и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из његових руку.

Глава 12.[уреди]

1 Треба хвалити се... али то не користи. Али ћу ипак доћи до виђења и откривења Господњих.

2 Знам човека у Христу који је пре четрнаест година (да ли у свом телу, не знам, или осим тела не знам -, Бог то зна) узнесен до трећега неба.

3 И знам за тог човека (да ли у свом телу, или ван тела, не знам -, Бог то зна)

4 да би узнесен у рај, и да је чуо неисказиве речи, којих човеку није допуштено говорити.

5 Њиме ћу се хвалити, а собом се нећу хвалити, осим са слабостима својим.

6 А кад бих и хтео да се хвалим, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се ја од тога уздржавам, да не би ко више помислио за мене, него што види на мени или чује од мене.

7 И да се не бих понео с величине тих откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.

8 Три пута сам Господа молио да га уклони од мене,

9 и он ми рече: Доста ти је моја милост, јер се моја сила у слабости испољава. Радо ћу се дакле хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.

10 Зато се добро сналазим у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогонствима, у тескобама за Христа, - јер кад сам слаб, онда сам силан.

11 Био сам безуман; ви ме на то натерасте. Требало је да ме ви хвалите, јер ни у чему нисам мањи од тих великих апостола, ако и нисам ништа.

12 Знаци мог апостолства појавише се међу вама у сваком трпљењу, у знамењима, у крепостима и чудесима.

13 У чему добисте мање од осталих Цркава, осим само што вам ја не бејах на терет? - Опростите ми ту кривицу.

14 Ево сам готов и по трећи пут да вам дођем, и нећу вам бити на терет, јер не тражим оно што је ваше, него вас. Јер деца нису дужна родитељима имања стећи, него родитељи деци.

15 И ја ћу радо трошити и истрошћу и себе за душе ваше, па и десило се да љубећи ја вас одвише ви мене мање љубите.

16 Али нека буде и тако. Ја вам не бејах на терет, али као лукав човек добих вас преваром!

17 Јесам ли вас у чему оштетио преко кога од оних које слах к вама?

18 Умолих Тита да дође до вас, и с њим послах и другог брата. Је ли Тит што од вас тражио? Не ходисмо ли једним духом, не једним ли стопама?

19 Ви одавна мислите да се ми оправдавамо пред вама. Пред Богом и у Христу говоримо, и све то, љубљени, ми за ваше уздизање говоримо.

20 Јер се бојим да кад дођем, нећу вас наћи какве хоћу, и да ћу се и ја наћи пред вама каква ме нећете. Плашим се да не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, подметања, надимања, буне.

21 Да, плашим се да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, и не заплачем за многима који су пре сагрешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и срамоту што починише.

Глава 13.[уреди]

1 Ово је трећи пут што идем к вама. По исказу два или три сведока уредиће се све ствари.

2 Казао сам, кад сам други пут био с вама, а сад, кад сам далеко од вас, кажем још унапред онима који су пре сагрешили, и свима осталима, да ако опет дођем нећу никога штедети;

3 јер ви тражите да искушате да ли Христос у мени говори, он који према вама није слаб него је силан у вама.

4 Јер је он распет био по слабости, али он живи по сили Божјој, а и ми смо слаби у њему, али ћемо живети с њим силом Божјом, да делујемо према вама.

5 Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе окушајте. Или не познајете да је Исус Христос у вама?, - осим ако у чему нисте прекорни,

6 а надам се да ћете познати да ми нисмо прекорни.

7 Али се ми Богу молимо да не чините никаква зла, не да се ми ваљани показујемо, него да ви добро чините, а ми као прекорни да будемо.

8 Јер ништа не можемо против истине, него за истину.

9 Ми се радујемо кад смо ми слаби а ви јаки, и што се Богу молимо, то је за ваше усавршавање.

10 Зато, не будући код вас, пишем ово, да кад дођем не морам поступати без штедења власти коју ми је Господ дао на зидање а не на рушење.

11 У осталом, браћо, будите радосни, усавршујте се, утешавајте се, сложни будите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама.

12 Поздравите један другога целивом светим. Поздрављају вас сви свети.

13 Милост Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и заједница Светога Духа нека су са свима вама!