Библија (Бакотић) : Дела Апостолска

Извор: Викизворник
БИБЛИЈА
Писац: Лујо Бакотић


Глава 1.[уреди]

1 Прву сам ти књигу, Теофиле, написао о свему ономе што је Исус започео радити и учити, од почетка

2 до дана кад се узнесе на небо, пошто по Духу Светоме даде своје заповести апостолима које изабра.

3 По страдању своме појави се он пред њима жив и даде им многе истинске доказе о томе, показујући им се преко четрдесет дана и говорећи им о краљевству Божјему.

4 Кад он беше с њима, каза им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање Очево, „које чусте“ - рече - „од мене;

5 јер је Јован крстио водом, али ви ћете се ускоро крстити Духом Светим.“

6 Тад га апостоли ту скупљени питаше: Господе, хоћеш ли ти у то време повратити краљевство Израиљево?

7 А он им рече: Није ваше знати времена и часове које Отац својом влашћу одреди,

8 него ћете ви примити силу Духа Светога, који ће да сиђе на вас, и бићете ми сведоци и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље.

9 Пошто то рече, подиже се, док га они гледаху, и облак га однесе испред очију њихових.

10 И како они држаху очи упрте у небо док се он узношаше, гле, стадоше поред њих два човека у белим хаљинама,

11 и рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате у небо? Овај Исус, који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да отиде на небо.

12 Тада се они вратише у Јерусалим с горе која се зове Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода.

13 Кад стигоше, попеше се у собу где обично стајаху. То беху Петар, Јаков, Јован, Андрија, Филип, Тома, Вартоломеј, Матеј, Јаков Алфејев, Симон Зилот и Јуда Јаковљев.

14 Сви ови бејаху једнако на молитви са женама и с Маријом, матером Исусовом, и с браћом његовом.

15 У те дане уста Петар усред браће -, а беше се скупило око сто и двадесет особа, - и рече:

16 Људи, браћо! требало је да се изврши оно писмо што прорече Дух Свети устима Давидовим за Јуду, који беше вођ онима који ухватише Исуса.

17 Јер се он бројаше с нама и беше примио део од ове службе.

18 Он дакле стече њиву од плате злочиначке и, обесивши се, пуче по среди и изасу се утроба његова;

19 и постаде знано свима који живе у Јерусалиму да ће се та њива прозвати њиховим језиком Акелдама, што значи њива крвна.

20 Јер је писано у књизи псалама: „Опустео стан његов, и у њему нико жив не био!“ и: „Чин његов нек други прими!“

21 Треба дакле од ових људи који нас пратише кроз све време што Господ Исус проведе с нама,

22 почевши од крштења Јованова до дана кад се узе од нас, да буде један који би нам се придружио као сведок његова ускрсења.

23 И они поставише двојицу, Јосифа, који се зваше Варсава, а беше прозван Јуст, и Матија,

24 па рекоше ову молитву: Ти, Господе, који познајеш срце свију, одреди кога си од ове двојице изабрао

25 да прими место ове службе и апостолства из кога се одметну Јуда да би доспео на своје место.

26 И бацише коцке за њих и коцка паде на Матију, који се придружи једанаесторици апостола.

Глава 2.[уреди]

1 О педесетници[1] бејаху сви заједно на истоме месту.

2 Одједном настаде хука с неба као од дувања силнога ветра, и она напуни сву кућу у којој су они седели,

3 и показаше им се раздељени језици, као језици огњени, и спустише се на свакога од њих.

4 И сви се они напунише Духа Светога и стадоше говорити разним језицима, као што им Дух даваше да говоре.

5 У Јерусалиму било је Јудеја, људи побожних из свакога народа под небом.

6 А кад настаде она хука, народ притрча и оста збуњен, јер сваки слушаше како они говоре његовим језиком.

7 И дивљаху се, и чуђаху се и говораху један другоме: Гле, ови људи што говоре нису ли сви сами Галилејци?

8 Па како ми чујемо сваки свој говор, сваки свој матерњи језик?

9 Парћани, Миђани, Еламљани, и који смо из Месопотамије и из Јудеје и Кападокије, из Понта и из Азије,

10 из Фригије и Памфилије, из Египта и из крајева Ливијских код Кирине, и који су дошли из Рима,

11 Јудеји и прозелити[2], Крићани и Арапи, чујемо како они нашим језицима говоре о великим Божјим делима.

12 И сви бејаху зачуђени, и не знајући шта да мисле, говораху један другоме: Шта ли све ово значи?

13 Али се други подсмеваху и говораху: Напили су се слаткога вина.

14 Петар приступи тад са једанаесторицом, подиже глас, и рече им: Људи, Јудеји и ви сви који живите у Јерусалиму, ово да вам је на знање, и слушајте речи моје!

15 Нису ови људи пијани, као што ви мислите, јер је тек трећи сат дана;

16 него је ово оно што каза пророк Јоиљ:

17 „Последњих дана, говори Господ, излићу од свога духа на све људе; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши имаће виђења, и усниће старци ваши снове.

18 Да, и на слуге и на слушкиње своје излићу од духа свога у те дане, и прорицаће.

19 Учинићу да се знаци појаве горе на небу и чудеса доле на земљи, крв и огањ и парење дима.

20 Сунце ће се у таму претворити и месец у крв, пре нег дође дан Господњи, велики и славни дан.

21 И тад ће се сваки спасти који име Господње призове.“

22 Људи Израиљци, послушајте ове речи! Исуса Назарећанина, човека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате;

23 тог човека одређеним саветом и провиђењем Божјим предана примивши, преко руку безаконика приковасте и убисте.

24 Њега ускрсну Бог, разрешивши га свеза смрти, јер не беше могуће да га она држи.

25 Јер Давид говори за њега: „Господа пред собом једнако ја гледах, јер је он код деснице моје, да се не помакнем.

26 Срце моје зато се радује и језик се мој весели и моја ће пут у нади почивати.

27 Јер ти нећеш Аду душу моју оставити, нећеш дати да твој светац трулење гледа.

28 Пут живота си ми показао, и весеља ћеш ме напунити ти присуством својим.“

29 Људи, браћо! Нека ми је дозвољено казати вам слободно за праоца Давида, да и умре и укопан би, и гроб је његов и данданас међу нама.

30 Пророк дакле будући, и знајући да му Бог заклетвом обећа да ће од рода бедара његових посадити једнога на престо његов,

31 то он ускрсење Христово предвиде и објави, говорећи да се неће оставити душа његова у Аду, нити ће тело његово трулења видети.

32 Овога Исуса ускрсну Бог, чему смо ми сви сведоци.

33 Уздигнут дакле Божјом десницом, прими он од Оца Свети Дух који беше обећан, и изли га као што то сад видите и чујете.

34 Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: „Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране

35 док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.“

36 Нека зна дакле добро сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви разапесте.

37 Кад они чуше ту реч, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта ћемо чинити људи, браћо?

38 Рече им Петар: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха и примићете дар Духа Светога;

39 јер је за вас обећање и за децу вашу, и за све оне који су далеко, колико их год позове Господ, Бог наш.

40 И другим многим речима увераваше их и мољаше их, говорећи: Спасите се од овог поквареног нараштаја!

41 Они који примише реч његову, крстише се и умножи се у тај дан број ученика за скоро три хиљаде душа.

42 Они устрајаху у науци апостолској, у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама,

43 и уђе страх у сваку душу, јер се преко апостола чињаху многа чудеса и знаци.

44 Сви који беху примили веру бејаху заједно и имаху све заједно.

45 Имања и добра своја продаваху и раздаваху свима, како коме требаше.

46 Сваки дан бејаху једнако сви заједно у храму и ломљаху хлеб по кућама, и примаху храну у радости и у простоти срца,

47 хвалећи Бога и имајући милост код свих људи. А Господ додаваше сваки дан оне који се спасаваху.

Глава 3.[уреди]

1 Петар и Јован иђаху заједно у храм на молитву, у девети сат.

2 Беше један човек хром од рођења кога ношаху и сваки дан метаху пред врата храма звана Красна, да проси милостињу од људи који улажаху у храм.

3 Тај човек, видевши Петра и Јована да улазе у храм, прошаше од њих милостињу.

4 Петар, а тако исто и Јован, управи очи на њ, и рече: Погледај на нас. –

5 А он гледаше у њих, мислећи да ће му они што дати.

6 Тада Петар рече: Сребра и злата немам, али што имам оно ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина, устани и ходи! –

7 И узевши га за десницу, подиже га. И одмах се учврстише стопала његова и голени,

8 и скоком устаде и прохода, и уђе с њима у храм, идући и скачући, и хвалећи Бога.

9 Цео га свет виде како иде, и хвали Бога.

10 И познаше да то беше онај што сеђаше код Красних врата храмових да проси милостињу, и напунише се чуда и страха за то што му би учињено.

11 И како се исцељени хроми држаше близу Петра и Јована, цео се свет, зачуђен, стече к њима у трем назван Соломонов.

12 Кад то виде Петар, рече народу: Људи Израиљци, што се чудите овоме? Или шта гледате на нас, као да смо ми својом силом или побожношћу учинили да овај човек иде?

13 Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави служитеља свога Исуса, кога ви предадосте и одбацисте пред Пилатом, који је хтео да се он пусти.

14 Ви се Свеца и Праведника одрекосте, и испросисте милост за човека крвника.

15 Кнеза живота убисте, кога Бог ускрсну из мртвих, чему смо ми сведоци.

16 И за веру у име његово, овога кога видите и познајете, утврди име његово; и вера у њега даде овом човеку ово пуно оздрављење пред свима вама.

17 И сад, браћо, знам да сте радили из незнања, као и старешине ваше.

18 Али Бог који је унапред, на уста свих пророка својих, јавио да ће Христос његов претрпети, испуни тако.

19 Покајте се дакле, и обратите се, да се очистите од греха својих, да дођу времена освежавања од стране Господње,

20 и да пошље онога који вам је одређен, Христа Исуса,

21 кога треба да небо прими до времена опорављења свију ствари, о чему је Бог одавна говорио на уста својих светих пророка.

22 Мојсије рече: Господ, Бог ваш, подигнуће вам пророка из ваше браће као мене. Њега ћете послушати у свему што вам рече;

23 и сваки који не послуша тога пророка истребиће се из народа.

24 А и сви пророци који су проговорили од Самуила у напред, јавише за ове дане.

25 Ви сте синови пророка и савеза који учини Бог с оцевима вашим, говорећи Аврааму: Сви народи на земљи благословиће се у потомству твоме!

26 Вама најпре Бог -, подигнувши служитеља свога, посла га да вас благосиља, и да се сваки од вас обрати од пакости својих.

Глава 4.[уреди]

1 Док Петар и Јован говораху народу, надођоше свештеници, главар храма и садукеји,

2 гневни што они уче људе и јављају у Исусу ускрсење из мртвих.

3 Они дигоше руке на њих и метнуше их у затвор до сутрашњега дана, јер већ беше вече.

4 Али многи од оних који слушаше реч примише веру, и порасте број људи на пет хиљада.

5 Сутрадан скупише се главари народа, старешине и књижевници у Јерусалиму,

6 с Аном првосвештеником, Кајафом, Јованом и Александром и са свима, колико их год беше, од првосвештеничког племена.

7 И метнувши на среду Петра и Јована питаше их: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово?

8 Тада Петар, пун Духа Светога, рече им: Главари народни и старешине Израиљеве!

9 Ако нас данас питате за милост удељену болесном човеку, да кажемо како је исцељен,

10 да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, кога ви распесте, и кога Бог ускрсну из мртвих, стоји овај човек пред вама здрав.

11 Исус је: „Камен који ви зидари одбацисте и који поста глава од угла.“

12 Нема у никоме другоме спасења, јер нема другога имена под небом данога људима, којим бисмо се могли спасти.

13 Кад они видеше постојаност Петрову и Јованову, и знајући да су људи нешколовани и прости, чуђаху се, и познаше да су били с Исусом.

14 Али видећи ту, поред њих, исцељенога човека, не могаху ништа одговорити.

15 Онда им наредише да изиђу из синедриона и саветоваше се међу собом,

16 говорећи: Шта ћемо чинити овим људима? Јер је свима становницима Јерусалима јасно да се велико чудо учини преко њих, и ми то не можемо одрећи.

17 Али да се то не разгласи још више по народу, да им строго и под претњама забранимо да више икоме говоре у оно име.

18 И дозвавши их, наредише им да ништа не говоре нити уче у име Исусово.

19 Одговорише им Петар и Јован: Судите ви сами је ли право пред Богом да вас више слушамо него ли Бога.

20 Јер ми не можемо не говорити о ономе што видесмо и чусмо.

21 Они им опет запретише, па их пустише, не знајући, због народа, како би их казнили, јер сви хваљаху Бога за оно што се беше догодило.

22 Јер човеку који се оним чудом исцели беше више од четрдесет година.

23 Пошто беху пуштени, пођоше они к својима и јавише шта им рекоше првосвештеници и старешине.

24 Кад они то чуше, подигоше сви скупа глас к Богу, и рекоше: Господе, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима,

25 ти си преко Духа Светога, а устима оца нашега Давида, слуге свога, рскао: „Нашто ове буне по народима, ове луде мисли по племенима?

26 Усташе краљеви земље и сабраше се кнезови на Господа и на Помазаника његова.“

27 Заиста се сабраше у овоме граду на светога Сина твога Исуса, кога си ти помазао, Ирод и Понтије Пилат с народима и племенима Израиљевим,

28 да учине све што рука твоја и савет твој унапред одредише да буде.

29 И сад, Господе, погледај на претње њихове, и дај слугама својим да говоре са сваком поузданошћу реч твоју,

30 и пружи руку своју на исцељивање, и да знаци и чудеса бивају именом светога Сина твога Исуса.

31 Чим свршише молитву, затресе се место где бејаху сабрани и напунише се сви Духа Светога, те јављаху реч Божју с поузданошћу.

32 Мноштво које беше примило веру беше једног срца и једне душе. Нико не говораше за имање своје да је његово, него им све бејаше заједничко.

33 Силно сведочаху апостоли за ускрсење Господа Исуса Христа, и милост велика беше на свима њима.

34 Јер ниједан међу њима не беше сиромашан, јер колико их год бејаше који имаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,

35 и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме што коме требаше.

36 Јосиф, прозвани од апостола Варнава, што значи син утехе, Левит, родом из Кипра,

37 продаде њиву коју је имао и донесе новце, и метну их апостолима пред ноге.

Глава 5.[уреди]

1 Али један човек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром, продаде њиву,

2 и задржа себи неки део од цене -, а жена његова знала је за то -, и доневши остатак од цене, метну га апостолима пред ноге.

3 Петар му рече: Ананија, зашто напуни сотона срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што си узео за њиву?

4 Да је ниси продао, не би ли она остала твоја? И кад си је продао, не беше ли цена у твојој власти? Зашто си дакле такву ствар метнуо у срце своје? Ниси људима, него си Богу слагао.

5 Чувши Ананија ове речи, паде и издахну. И велики страх обузе све оне који ово слушаше.

6 А момци, уставши, узеше га, изнесоше га и укопаше га.

7 Око три сата после тога уђе жена његова, не знајући шта је било.

8 Петар јој рече: Кажи ми, јесте ли за толико продали њиву? Да, за толико, - одговори она.

9 Тада јој Петар рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твог мужа укопаше пред вратима су, и изнеће те.

10 И она оног истог часа паде пред ногама апостоловим и издахну. И момци, ушавши, нађоше је мртву и изнесоше је, и укопаше је поред мужа њезина.

11 И велики страх обузе сав збор и све оне који чуше за то.

12 Рукама апостола чињаху се многи знаци и чудеса међу људима. И они бејаху сви заједно у трему Соломонову,

13 и нико други није смео дружити се с њима. Али их народ много хваљаше.

14 Све се више множаше број оних, - мушких и женских -, који вероваху у Господа,

15 тако да и по улицама изношаху болеснике и метаху на постеље и на носила, да би, кад прође Петар, бар сенка његова осенила кога од њих.

16 А многи долажаху и из околних градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови, и сви оздрављаху.

17 Али првосвештеник и сви који бејаху с њим, то јест они од странке садукејске, усташе, пуни зависти,

18 дигоше руке на апостоле, и метнуше их у општи затвор.

19 Али анђео Господњи отвори ноћу врата тамничка, учини да изиђу и рече им:

20 Идите, останите у храму и јављајте народу све речи овога живота.

21Чувши то, уђоше они у јутро у храм и стадоше учити. Кад првосвештеник и они који беху с њим дођоше, сабраше синедрион и све старешине синова Израиљевих, и послаше у тамницу да доведу апостоле.

22 Момци, кад дођоше, не нађоше их у тамници. Вратише се и јавише им,

23 говорећи: Тамницу нађосмо потпуно закључану и чуваре пред вратима, али кад отворисмо, не нађосмо никога унутра.

24 Главар храма и остали првосвештеници, чујући ове речи, нису знали шта да мисле о том догађају.

25 Неко дође и јави им: „Ено они људи што их бацисте у тамницу, у храму су и уче народ.“

26 Тада главар отиде с момцима, и доведе их, али не на силу, јер се бојаху да их народ не каменује.

27 Кад их доведоше пред синедрион, запита их првосвештеник, говорећи:

28 Не наредисмо ли вама да не учите у оно име? И гле, напунисте цео Јерусалим својом науком, и хоћете да на нас бацити крв тог човека!

29 Петар и апостоли одговорише: Више треба Бога слушати него ли људе.

30 Бог отаца наших ускрсну Исуса, кога ви убисте обесивши га на дрво.

31 Њега Бог десницом својом узвиси за Кнеза и Спаситеља, да да Израиљу покајање и опроштење греха.

32 Ми смо сведоци тих дела и Дух Свети, који Бог даде онима који га слушају.

33 Кад они то чуше, врло се расрдише, и мишљаху да учине да се погубе.

34 Али онда уста у синедриону један фарисеј, по имену Гамалило, човек од закона, поштован од свега народа, и нареди да апостоли изиђу за час напоље.

35 Па им рече: Људи Израиљци, пазите добро шта ћете чинити с овим људима.

36 Јер се недавно појави Тевда, који се прављаше важан, и за њим пристаде око четири стотине људи; он је убијен, а сви који су беху пошли за њим беху растурени, и њих нестаде.

37 После њега појави се Јуда Галилејац, у време пописа, и одвуче нешто народа за собом. И он погибе, и сви који беху пошли за њим расуше се.

38 И сад вам ја кажем: Прођите се ових људи, пустите их нек иду. Ако је овај потхват дело људи, пропашће,

39 али ако је од Бога, не можете га ви покварити. Немојте да испаднете као да бисте се хтели да се с Богом борите.

40 Они пристадоше на његов савет и, дозвавши апостоле, учинише да се ишибају, забранише им да говоре у име Исусово, и пустише их.

41 Апостоли отиђоше из синедриона, радујући се што су били достојни примити увреде за име Исусово.

42 И не престајаху сваки дан у храму и по кућама учити и проповедали добру вест Исуса Христа.

Глава 6.[уреди]

1 У те дане, пошто се намножише ученици, подигоше Јеленисти[3] вику на Јевреје што се њихове удовице запостављају у раздавањима која се чињаху сваки дан.

2 Дванаесторица сазваше тад мноштво ученика, и рекоше: Не приличи нама да остављамо реч Божју, па да служимо око трпеза.

3 Нађите, дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светога и мудрости које ћемо поставити над овим послом.

4 А ми ћемо остати на молитви и у служби речи.

5 Овај предлог би угодан целом народу. И изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармену и Николу, прозелите из Антиохије,

6 и изведоше их пред апостоле, који, помоливши се, положише руке на њих.

7 Реч Божја растијаше, и множаше се у Јерусалиму. И многи се свештеници покораваху вери.

8 Стефан, пун милости и силе, чињаше знаке и чудеса велика међу људима.

9 Тада устадоше неки из синагоге која се зове Слободњачка[4], и неки из Киринске и из Александријске синагоге, и неки из Киликије и из Азије, и препираше се са Стефаном.

10 Али они не могаху одолети мудрости и духу којим он говораше.

11 Тада подговорише неке људе који казаше: „Чули смо га да хули на Мојсија и на Бога“.

12 И побунише народ, старешине и књижевнике, и нападоше на њега, ухватише га, и доведоше га пред синедрион.

13 Они изведоше лажне сведоке који говораху: „Овај човек не престаје хулити на свето места и на закон,

14 јер га чусмо да говори да ће Исус, онај Назарећанин, развалити ово место и изменити предања која нам предаде Мојсије.“

15 Погледавши на Стефана, сви који сеђаху у синедриону, изгледаше им лице његово као лице анђела.

Глава 7.[уреди]

1 Првосвештеник рече: Је ли дакле тако?

2 Стефан одговори: Људи, браћо и оци, чујте! Бог славе јави се оцу нашему Аврааму кад беше у Месопотамији, пре него што се досели у Харан,

3 и рече му: Изиђи из земље своје и од рода свога, и иди у земљу коју ћу ти ја показати.

4 Тада он изиђе из земље Халдејске, и досели се у Харан, и оданде, по смрти оца његова, пресели га Бог у ову земљу, у којој ви сад живите.

5 И не даде му баштине у њој ни стопе, али обрече му је дати, њему и потомству његову после њега, мада он немаше деце.

6 Али Бог рече овако: Потомство ће твоје у туђој земљи пребивати, и биће у ропству, и биће мучено четири стотине година.

7 Али народу коме ће оно служити ја ћу судити, рече Бог. Затим ће изићи и служиће мени на овоме месту.

8 После тога даде Бог Аврааму завет обрезања, и тако, родивши Исака, Авраам га обреза у осми дан; тако исто и Исак обреза Јакова, и Јаков дванаест патријарха.

9 Патријарси беху завидни на Јосифа и продадоше га у Египат. Али Бог би с њим,

10 и избави га од свих невоља његових, и даде му милост и мудрост пред Фараоном, краљем Египатским, који га постави намесником над Египтом и над целим домом својим.

11 И дође глад на сву земљу Египатску и Хананску. Невоља је била велика, а оци наши не налажаху хране.

12 Јаков чу да има пшенице у Египту, и посла најпре оце наше.

13 И кад они дођоше ту по други пут, препознаше Јосифа браћа његова, и род Јосифов поста познат Фараону.

14 Јосиф дозва затим оца свога Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.

15 Јаков сиђе у Египат, и ту умре; и умреше и оци наши.

16 Пренесоше их у Сихем и метнуше у гроб који Авраам купи за новце од синова Еморових у Сихему.

17 Приближавало се време кад је требало да се испуни обећање за које се Бог закле Аврааму, и народ се народи и намножи у Египту,

18 док наста други краљ у Египту, који не познаваше Јосифа.

19 Овај поступи зло према нашему роду, и измучи оце наше толико да своју децу бацаху, да не живе.

20 У то време роди се Мојсије, који беше Богу угодан. Он би три месеца храњен у кући оца свога,

21 а кад га избацише, узе га кћи Фараонова, и одгоји као сина.

22 Мојсије научи сву науку Египатску и би силан на речи и на делу.

23 Кад му би четрдесет година, дође му на срце да обиђе браћу своју, синове Израиљеве.

24 И видевши да се једноме чињаше насиље, стаде да брани и освети онога који беше злостављен, и уби Египћанина.

25 Он мишљаше да ће браћа његова разумети да им Бог његовом руком даваше спасење. Али они не разумеше.

26 Сутрадан дође он међу њих кад се бејаху побили, и поче да их мири, говорећи: Људи, браћа сте, зашто злостављате један другога?

27 Али онај који злостављаше ближњега свога, отури га, говорећи: Ко је тебе поставио главарем и судијом над нама?

28 Или и мене хоћеш да убијеш као што си јуче убио Египћанина?

29 На те речи Мојсије побеже, и пође и настани се у земљи Мадијамској, где роди два сина.

30 После четрдесет година појави му се у пустињи горе Синајске анђео Господњи у пламену од купине.

31 Кад то Мојсије загледа, зачуди се тој појави, и како се приближаваше да види шта је, чу се глас Господњи:

32 „Ја сам Бог отаца твојих, Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев“. И Мојсије, сав уздрхтан, не смедијаше да погледа.

33 Господ му рече: „Изуј обућу с ногу својих, јер је место на коме стојиш света земља.

34 Видео сам муку народа свога који је у Египту, чуо сам уздисање његово и сишао сам да га избавим. Иди сад, послаћу те у Египат.“

35 Овога Мојсија кога они отурише, рекавши: „Ко те постави главарем и судијом“?, - овога Бог за главара и избавитеља посла преко анђела, који му се појави у купини.

36 То је онај који их изведе из Египта, чинећи чудеса и знаке у земљи египатској и у Црвеноме мору и у пустињи четрдесет година.

37 То је онај Мојсије који каза синовима Израиљевим: Господ, Бог ваш, подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене.

38 То је онај који беше у збору у пустињи с анђелом који му говори на гори Синајској, и с оцима нашим прими речи живота, да их нама преда.

39 Њега не хтеше послушати оци наши, него га одбацише и окренуше се срцем својим ка Египту,

40 велећи Арону: „Направи нам богове који ће ићи пред нама, јер овоме Мојсију, који нас изведе из земље египатске, не знамо шта би“.

41 И у те дане направише теле и принесоше жртву идолу, и радоваху се делу руку својих.

42 Тада се Бог окрену од њих, и предаде их да се клањају војсци небеској, као што је писано у књизи пророка: „Јесте ли ми жртве и дарове приносили за четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?...

43 Ви носисте шатор Молохов и звезду бога Ремфана, кипове што начинисте да им се клањате! Зато ћу вас преко Вавилона преселити“.

44 Оцеви наши имаху шатор сведочанства у пустињи, као што заповеди Онај који говори Мојсију да га начини по прилици коју виде;

45 који и примише оцеви наши и донесоше с Исусом у земљу народа које отера Бог испред лица отаца наших, и ту оста све до времена Давида,

46 који нађе милост у Бога и измоли да нађе место за Бога Јаковљева,

47 а Соломон му сазида дом.

48 Али Свевишњи не пребива у храмовима руком сазиданим, као што говори пророк:

49 „Небо је престо мој, а земља је подножје ногама мојим. Какав дом ми можете ви сазидати, говори Господ, и које ће бити место почивања мога?

50 Не створи ли све то моја рука?“

51 Тврдоглави људи и необрезаних срца и ушију! Ви се једнако противите Духу Светоме! Као што су били оци ваши, тако сте и ви!

52 Који је пророк, кога оци ваши не прогонише? Они побише оне који унапред јавише долазак Праведника, кога сте и сад предали, и чији сте ви издајници и крвници постали;

53 ви који примисте Закон по заповестима анђела и не држасте га!...

54 Кад они то чуше, расрдише се у срцима својим и шкрипаху зубима на њ.

55 Али Стефан, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божју и Исуса с десне стране Бога.

56 И он рече: Ево видим небеса отворена и Сина човечјега с десне стране Бога.

57 Они тад повикаше јаким гласом, затискивајући уши своје и навалише на њега,

58 изведоше га из града и каменоваше га. Сведоци метнуше своје хаљине код ногу једног младића коме беше име Савле,

59 и каменоваше Стефана, који се мољаше и говораше: Господе Исусе, прими дух мој!

60 Онда клече на колена и завапи јаким гласом: Господе, не прими им овај грех! И кад то рече усну.

Глава 8.[уреди]

1 Савле беше одобрио убиство Стефаново. Тог дана подиже се велика хајка на цркву Јерусалимску, и сви се разбегоше по крајевима јудејским и самаријским, осим апостола.

2 Људи побожни сахранише Стефана и много га оплакаше.

3 Савле пак раскопаваше цркву, јер иђаше по кућама и истериваше људе и жене их предаваше их у тамницу.

4 Они што се беху разбегли иђаху од места до места, проповедајући вест добре речи.

5 Филип, сишавши у град Самаријски, проповедаше Христа.

6 Цео је народ пажљиво слушао оно што говораше Филип, кад чу и виде чуда која чињаше;

7 јер из многих изиђоше зли духови с великом виком, и многи узети и хроми оздравише.

8 И у ономе граду би велика радост.

9 У граду беше пре један човек, по имену Симон, који се прављаше важан и чараше и довођаше у чудо народ самаријски.

10 Сви, мали и велики, слушаху га пажљиво и говораху: То је сила Божја која се зове велика!

11 И зато га слушаху што их много времена чинима изненађиваше.

12 Али кад вероваше Филипу, који им јављаше Јеванђеље о краљевству Божјему и о имену Исуса Христа, покрстише се и људи и жене.

13 И сам Симон верова, и, покрстивши се, оста код Филипа и зачуђиваше се гледајући дела и знаке велике који се збиваху.

14 Кад апостоли који бејаху у Јерусалиму чуше да Самарија прими реч Божју, послаше к њима Петра и Јована,

15 који, дошавши, молише се за њих да приме Духа Светога,

16 јер још ни на једног од њих не беше дошао, а они бејаху само крштени у име Господа Исуса.

17 Тада Петар и Јован положише руке на њих, и они примише Духа Светога.

18 Кад Симон виде да се Дух Свети даје полагањем руку апостола, донесе им новце,

19 говорећи: Дајте и мени ову власт да кад положим руке на кога, он прими Духа Светога.

20 Али му Петар рече: Новци твоји с тобом да пропадну, кад си помислио да се дар Божји може за новце добити.

21 Нема теби дела ни удела у овоме, јер срце твоје није право пред Богом.

22 Покај се, дакле, од те своје бездушности и моли се Господу да би ти се -, ако је то могуће -, опростила помисао срца твога;

23 јер видим да си у горкој жучи и у везама неправде.

24 Симон одговори: Помолите се ви Господу за мене да не падне на мене ништа од онога што рекосте.

25 Тако посведочиви и проповедавши реч Господњу, вратише се Петар и Јован у Јерусалим, јављајући добру вест по многим селима самаријским.

26 Анђео Господњи проговори Филипу и рече: Устани и иди у подне на пут који силази од Јерусалима у Газу, а који је пуст.

27 Он уста и пође. И гле, човек Етиопљанин, евнух, велможа Кандакије, краљице Етиопске, који беше надгледник њезиних ризница, а беше дошао у Јерусалим на молитву,

28 враћаше се седећи на својим колима и читаше пророка Исаију.

29 Дух рече Филипу: Иди и приступи к тим колима.

30 Филип притрча и чу Етиопљанина где чита пророка Исаију, и рече му: Разумеш ли то што читаш?

31 Он одговори: Како бих то могао, ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и седне с њим.

32 Место из Писма које он читаше беше ово: „Одведе се ко овца на клање, и ко немо јагње пред оним који га стриже не отвори уста својих.

33 Суд се његов испуни у унижењу његовом. А потомство његово ко ли ће описати? Јер се живот његов истрже из земље.“

34 Рече евнух Филипу: Молим те, за кога ово говори пророк? За себе, или за кога другога?

35 Тада Филип, отворивши уста, и почевши од те тачке у Писму, јави му добру вест Исусусову.

36 Како иђаху путем, дођоше на једну воду, и евнух рече: Ево воде, шта ми смета да се крстим?

37 Филип му рече: Ако верујеш од свега срца свога, можеш. А евнух одговори: Верујем да је Исус Христос Син Божји.

38 Уставише кола и сиђоше оба на воду, и Филип крсти евнуха.

39 Кад изиђоше из воде, Дух Господњи узе Филипа, и више га евнух не виде. И док он, сав радостан, настављаше свој пут,

40 Филип се нађе у Азоту, одакле се крену, проповедајући јеванђеље у свим градовим кроз које пролажаше, док не стиже у Ћесарију.

Глава 9.[уреди]

1 Међутим Савле, још дишући претњом и убиством против ученика Господњих, отиде к првосвештенику,

2 и измоли од њега посланице за Дамаштанске синагоге, у сврху да ако нађе које присташе нове науке, људе или жене, да их свезане доведе у Јерусалим.

3 Док беше на путу и приближаваше се Дамаску, блесну одједном светлост с неба около њега.

4 Он паде на земљу, и чу глас који му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш?

5 Он одговори: Ко си ти, Господе? - И Господ рече: Ја сам Исус, кога ти гониш.

6 Него устани и уђи у град, па ће ти се казати шта треба да чиниш.

7 Људи који иђаху с њим беху зачуђени, јер чујаху глас, али никога не виђаху.

8 Савле уста од земље и мада су му очи биле отворене ништа не виђаше. Узеше га за руку и одведоше у Дамаск.

9 И три дана није видео, и није ништа јео ни пио.

10 У Дамаску беше један ученик, по имену Ананија, и њему рече Господ у једном виђењу: Ананија! - А он одговори: Ево ме Господе!

11 Господ му рече: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудину Таршанина, по имену Савла. Јер се он моли,

12 и у једном виђењу виде човека, по имену Ананија, који је улазио и полагао руке на њега да прогледа.

13 Ананија одговори: Господе, ја чух од многих за тог човека, колика зла учини светима твојим у Јерусалиму.

14 И овде има он власт од првосвештеника да веже све оне који призивају име твоје. -

15 Али му Господ рече: Иди, јер ми је он оруђе које сам изабрао да изнесе име моје пред народе и краљеве и пред синове Израиљеве,

16 и ја ћу му показати колико има да трпи за име моје.

17 Ананија изиђе, и кад уђе у кућу, положи руке на Савла, говорећи: Савле, брате, Господ Исус, који ти се појави на путу којим си ишао, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога.

18 У тај исти час отпадоше од очију његових као неке љуске, и поврати му се вид.

19 Он тад уста и крсти се, и пошто поједе, окрепи се. Савле оста неколико дана с ученицима који бејаху у Дамаску,

20 и одмах је проповедао по синагогама да је Исус Син Божји.

21 Сви који га слушаху, чуђаху се, и говораху: Није ли ово онај који гоњаше у Јерусалиму оне који спомињаху то име, и овде дође да их повезане води првосвештеницима?

22 Савле постајаше међутим све јачи, и збуњиваше Јудеје који живљаху у Дамаску, доказујући за Исуса да је он Христос.

23 После неког времена договорише се Јудеји да га убију.

24 Али Савле дозна за њихов договор. Они га пред вратима дан и ноћ вребаху да би га убили.

25 Али га ученици узеше ноћу и у котарици га спустише преко зида.

26 Кад Савле дође у Јерусалим, гледаше да се дружи с ученицима. Али га се сви бојаху, јер не вероваху да је ученик.

27 Тад га Варнава узе са собом и доведе к апостолима, и каза им како на путу Савле виде Господа, који му проговори, и како је у Дамаску отворено проповедао у име Исусово.

28 И он је с њима улазио и излазио у Јерусалиму, и с поузданошћу је проповедао у име Господње.

29 Он говораше и препираше се и с Јелинистима али они гледаху да га убију.

30 Кад браћа сазнаше за то, испратише га у Ћесарију и натераше га да путује у Тарс.

31 Црква беше у миру по свој Јудеји и Галилеји и Самарији, уздижући се и напредујући у страху од Господа, и умножаваше се помоћу Духа Светога.

32 Како Петар обилажаше све свете, дође и к светима који живљаху у Лиди.

33 Он нађе тамо једног човека који се заваше Енеја, који већ осам година лежаше узет на одру.

34 Рече му Петар: Енеја, исцељује те Исус Христос, устани и уреди одар свој. И он одмах уста.

35 Сви становници Лиде и Асарона видеше га, и обратише се ка Господу.

36 У Јопи беше једна ученица по имену Тавита, што значи Срна. Она је чинила много добрих дела и милостиње.

37 У те дане она се разболе и умре. Тад је окупаше и метнуше у горњу собу.

38 А како је Лида близу Јопе, то ученици, чувши да је Петар у њој, послаше два човека да га моле да без одлагања дође до њих.

39 Петар уста и отиде с њима, и кад дође, уведоше га у горњу собу. Око њега скупише се све удовице плачући, и показаше му сукње и хаљине што је радила Срна док је била с њима.

40 Петар нареди да сви изиђу из собе, клече на колена и помоли се, и, окренувши се к телу, рече: Тавита, устани! - Она отвори очи и, видевши Петра, седе.

41 Он јој пружи руку и подиже је. Затим позва свете и удовице, и показа им је живу.

42 То се разгласи по свој Јопи, и многи вероваше у Господа.

43 Петар оста неко време у Јопи, код некога Симона кожара.

Глава 10.[уреди]

1 У Ћесарији беше један човек, по имену Корнилије, центурион кохорте која се зваше Италска.

2 Тај човек беше побожан и богобојазан са целим домом својим; даваше милостињу народу и увек се Богу мољаше.

3 Он виде на јави, око деветога сата дневни, појаву анђела Божјега који приђе к њему и рече му: Корнилије!

4 Упртих очију на њ и обузет страхом он одговори: Шта, Господе? - А анђео му рече: Молитве твоје и милостиње твоје изиђоше пред Бога, и он их се опомену.

5 Пошљи у Јопу људе и дозови Симона прозванога Петра.

6 Он седи код некога Симона кожара, чија је кућа код мора.

7 Чим анђео који му беше говорио отиде, дозва Корнилије двојицу од својих слугу и једног побожног војника, од оних који му беху одређени на личну службу,

8 и пошто им све каза, посла их у Јопу.

9 Сутрадан, док они иђаху путем и приближаваху се граду, попе се Петар у шести сат на кров[5] да се моли.

10 Он огладне и хтеде да једе, и док му се готовљаше јело занесе се,

11 и виде небо отворено и да се на земљу спушта нешто као велики чаршав завезан на четири рогља,

12 у коме беху све четвороножне животиње и гмизавци земаљски и птице небеске.

13 И један глас му рече: Устани Петре, покољи и поједи!

14 Али Петар рече: Не, Господе, јер никад неједох што погано ни нечисто.

15 И гле, глас опет к њему по други пут: Што је Богу чисто, не назови погано.

16 Ово би три пута и одмах се чаршав узе на небо.

17 Док се Петар у себи колебаше, мислећи шта би била појава коју виде, гле, људи послани од Корнилија, испитавши за дом Симонов и нашавши га, стадоше пред вратима

18 и питаше гласно: Је ли овде Симон прозвани Петар?

19 И док Петар не знаше шта да мисли о значају виђења које је имао, рече му Дух: Ево, три човека траже те,

20 устани и сиђи, и иди без оклевања с њима, јер их ја послах.

21 Петар дакле сиђе и рече тим људима: Ево ја сам онај кога тражите. Што сте дошли?

22 Одговорише: Корнилије, центурион, човек праведан и богобојазан, по добру познат у свему народу јудејскоме, примио је заповест од анђела светога да позове тебе у свој дом да чује речи од тебе.

23 Петар их уведе унутра и угости их. Сутрадан уста и пође с њима, а и неки од браће из Јопе пођоше с њим.

24 Идућег дана стигоше у Ћесарију. Корнилије, који их чекаше, беше позвао и родбину своју и ближње пријатеље.

25 Кад Петар уђе, изиђе му Корнилије у сусрет, и паднувши пред ноге његове поклони му се.

26 Али га Петар подиже, говорећи: Устани, и ја сам човек.

27 Говорећи с њим уђе и нађе многе људе који се бејаху сабрали,

28 и рече им: Ви знате како је неприлично човеку Јудејину дружити се с туђином или долазити му. Али ме Бог научио да ни једнога човека не сматрам за погана, или нечиста.

29 Зато сам без устезања дошао на ваш позив. Питам вас дакле: зашто посласте по мене?

30 Корнилије рече: Пре четири дана, молио сам се Богу у девети сат у својој кући, и гле, појави се човек преда мном у хаљини сјајној

31 и рече: Корнилије услишана је молитва твоја и Бог се опомену милостиња твојих.

32 Пошљи дакле у Јопу и позови Симона који се зове Петар. Он је у кући Симона кожара код мора.

33 Тад ја одмах послах по тебе, и добро си учинио што си дошао. Сад дакле ми сви стојимо пред Богом, да чујемо све што је теби Господ заповедио да нам речеш.

34 Тада Петар, отворивши уста, рече: Заиста видим да Бог нема личних обзира,

35 него у свакоме народу њему који се год боји њега и праведно поступа, мио је њему.

36 Он посла реч синовима Израиљевим, јављајући мир по Исусу Христу, који је Господ свима.

37 Ви знате шта је било по свој Јудеји, почевши од Галилеје, по крштењу које проповеда Јован.

38 Знате како Бог помаза Духом Светим и силом Исуса из Назарета, који прође чинећи добро и исцељујући све оне које беху под влашћу ђавола, јер Бог бејаше с њим.

39 Ми смо сведоци свему ономе што он учини у земљи Јудеја и у Јерусалиму. Њега убише, обесивши га на дрво.

40 И њега Бог ускрсну трећи дан и даде му да се појави,

41 не свему народу него сведоцима унапред изабраним од Бога, нама који с њим једосмо и писмо по ускрсењу његовом из мртвих.

42 Нама Исус заповеди да проповедамо народу и да сведочимо да је он од Бога постављен судијом живима и мртвима.

43 За њега сведоче сви пророци да ће именом његовим примити опроштење греха сви који у њега верују.

44 Док још Петар говораше ове речи, сиђе Дух Свети на све који слушаху реч,

45 и удивише се верници из обрезања који беху дошли с Петром, видећи да се и на паганце изли дар Духа Светога.

46 Јер их слушаху где говораху језике и величаху Бога. Тада проговори Петар:

47 Може ли се одрећи вода крштења онима који примише Духа Светога исто као и ми?

48 И заповеди да се они крсте у име Господње. Тад га они молише да остане код њих неколико дана.

Глава 11.[уреди]

1 Апостоли и браћа који бејаху у Јудеји чуше да и паганци примише реч Божју,

2 и кад Петар изиђе у Јерусалим, кораху га верници обрезани,

3 говорећи: Ушао си к необрезанима и јео си с њима.

4 Петар им поче казивати редом све што је било:

5 Ја бејах у граду Јопи на молитви, и дошавши у занос имах виђење: Суд некакав као велики чаршав завезан на четири рогља спусти се с неба и дође до преда ме.

6 Погледавши у њ посматрах то, и видех четвероножне животиње земаљске, звериње, гмизавце и птице небеске;

7 и чух глас који ми говори: Устани, Петре, покољи и поједи!

8 А ја рекох: Не, Господе, јер ништа погано ни нечисто никад не уђе у уста моја.

9 Глас ми по други пут проговори с неба: Што је Богу чисто не реци да је погано.

10 И то би три пута, и узе се све опет на небо.

11 И гле, три човека сташе одмах пред кућом у којој бејах, послани к мени из Ћесарије.

12 И Дух ми рече да без оклевања идем с њима. И дођоше са мном и шест браће и уђосмо у Корнилијеву кућу.[6]

13 И он нам каза како виде анђела у кући својој који је стао и казао му: Пошљи људе у Јопу и позови Симона прозванога Петра,

14 који ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.

15 А кад почех говорити сиђе Дух Свети на њих, као и на нас у почетку.

16 И ја се опоменух речи Господње: „Јован је крстио водом, а ви ћете крстити Духом Светим.“

17 Кад им дакле Бог даде једнак дар као и нама који верујемо у Господа свога Исуса Христа, ја ко бејах да бих се могао Богу противити?

18 Кад они то чуше, умирише се, и хвалише Бога говорећи: Дакле и паганцима даде Бог покајање за живот.

19 Они који се расејаше због прогонства које поста поводом Стефана пођоше све до Финикије, до острва Кипра и до Антиохије, јављајући реч само Јудејима.

20 Али међу њима бејаху и неки Кипрани и Киринци, који ушавши у Антиохију, обратише се и Грцима, јављајући им јеванђеље Господа Исуса.

21 Рука Божја беше с њима, и многи вероваше и обратише се ка Господу.

22 Реч о њима дође до ушију чланова цркве у Јерусалиму, и они послаше Варнаву да иде до Антиохије.

23 Кад он дође и виде милост Божју, обрадова се и препоручи свима да чврстим срцем остану у Господу;

24 јер он беше човек добар и пун Духа Светога и вере. И врло велико мноштво народа обрати се ка Господу.

25 Варнава изиђе затим у Тарс да тражи Савла, и кад га нађе, доведе га у Антиохију.

26 Они су целу једну годину били заједно на саборима црквеним и учише многи свет. И у Антиохији су ученици по први пут прозвани хришћанима.

27 У те дане сиђоше из Јерусалима неки пророци у Антиохију.

28 Један од њих, по имену Агав уста и Духом надахнут предсказа велику глад која је имала бити по целоме свету, и која и би за цара Клаудија.

29 Ученици одлучише да пошаљу колико који могаше, помоћ браћи која живљаху у Јудеји.

30 Они је послаше старешинама преко руке Варнавине и Савлове.

Глава 12.[уреди]

1 У оно време краљ Ирод стаде да мучи неке чланове цркве,

2 те учини да се Јаков, брат Јованов, погуби мачем.

3 Видећи да је то по вољи Јудејима даде ухапсити и Петра (а бејаху дани бесквасних хлебова),

4 којега ухвативши и бацивши у тамницу предаде стражи од четири вода по четири војника, с намером да га по Пасхи изведе пред народ.

5 Петар дакле беше под стражом у тамници, и црква је не престајаше да се моли за њега Бога.

6 На ноћ пре дана кад је Ирод хтео да га изведе пред суд, спаваше Петар, окован у двоје вериге, међу двојицом војника, а стражари пред вратима чуваху тамницу.

7 И гле, појави се анђео Господњи, и засветли у тамници. Гурнувши га у ребра, пробуди анђео Петра и рече му: Брже устани! И вериге му спадоше с руку.

8 Анђео му рече: Опаши се и обуј обућу своју. - И он учини тако. - И рече му анђео: Обуци хаљину своју и хајде за мном.

9 Петар изиђе и пође за њим, не знајући да је истина што анђео чињаше, и мислећи да је то неко привиђење.

10 Кад прођоше прву и другу стражу и дођоше к вратима гвозденим која воде у град, она им се сама отворише, и они изиђоше и прођоше једну улицу, и анђео га тад остави.

11 Кад дође к себи, рече Петар: Сад заиста видим да Бог посла анђела свога, те ме избави из руку Иродових и од свега што је народ јудејски очекивао.

12 Пошто се размисли, упути се кући Марије матере Јована, који се зваше Марко, где многи бејаху сабрани на молитви.

13 Куцну на врата од дворишта, и једна слушкиња, по имену Рода, приближи се да ослушкује.

14 Она позна Петров глас, и од радости, у место да отвори врата, истрча да јави да је Петар пред вратима.

15 Они јој рекоше: Ти си луда. Али она потврди да је тако. А они рекоше: То је анђео његов.

16 Међутим Петар једнако куцаше. Отворише и зачудише се кад га видеше.

17 И Петар, давши им знак руком да ћуте, каза им како га Господ изведе из тамнице -, и рече: Јавите ово Јакову и браћи. Па изиђе, и отиде на друго место.

18 Кад би дан, војници су били у великој узбуни да би сазнали шта то би од Петра.

19 А кад га Ирод потражи, и не нађе се, испита стражаре и заповеди да их изведу на губилиште. После тога изиђе из Јудеје у Ћесарију, и остаде ту.

20 Ирод је био рђаво расположен према Тирцима и Сидонцима. Али се они споразумеше и заједно дођоше к њему, и пошто придобише Власта, коморника краљева, тражише мир, јер њихове земље довозаху храну од његовог краљевства.

21 У одређени дан, одевен у краљевске хаљине и седећи на престолу, ослови их Ирод јавно пред народом.

22 Народ викну: Глас Божји, а не човечји!

23 Тог истог часа удари га анђео Господњи, јер не даде славу Богу, и, изгризен од црви, издахну.

24 Али се реч Божја све више ширише и множаше се број ученика.

25 Варнава и Савле, испунивши поруку, вратише се из Јерусалима у Антиохију, узевши са собом и Јована који се зваше Марко.

Глава 13.[уреди]

1 У Антиохијској цркви било је пророка и учитеља, а наиме: Варнава, Симеон, који се зваше Нигар, Лукије из Кирине, Манаил који је био одгојен с Иродом тетрархом, и Савле.

2 Док они служаху Господу у служби својом и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојите ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах.

3 Тада, постивши и помоливши се, положише руке на њих и отпустише их.

4 Варнава и Савле, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише у Кипар.

5 Дошавши у Саламину, јавише реч Божју у синагогама јудејским. Они су имали Јована за помоћника.

6 Пошто пређоше цело острво до Пафа, нађоше неког врачара, лажног јудејског пророка, по имену Вар-Исуса,

7 који беше с проконсулом Сергијем Павлом, човеком разумним. Овај дозва Варнаву и Савла, и изрази жељу да чује реч Божју.

8 Али Елима, врачар (јер то значи име његово), стаде им се противити, настојећи да одврати проконсула од вере.

9 Тад Савле, који се зваше и Павле, пун Духа Светога, погледа на њ,

10 и рече: Човече, пуни сваког лукавства и сваке пакости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде!, зар нећеш да престанеш кварити правих путева Господњих?

11 И сад, гле, руке Господње на те! Бићеш слеп и нећеш за неко време сунца видети. И у једанпут нападе на њ мрак и тама, и он, пипајући, тражаше некога који би га за руку водио.

12 Тад проконсул, кад виде шта би, верова, дивећи се науци Господњој.

13 Павле и другови његови, укрцавши се у Пафу, отпловише у Пергу Памфилијску. Јован се одвоји од њих и врати се у Јерусалим.

14 Из Перге проследише пут, и дођоше у Антиохију Писидијску. Ушавши у синагогу у дан суботни седоше.

15 По читању закона и пророка, поручише њима старешине синагоге: Људи, браћо, ако имате коју поруку да упутите народу, говорите!

16 Павле уста и махнувши руком рече: Људи Израиљци и ви који се Бога бојите, чујте!

17 Бог народа овога Израиљева, изабра оце наше и подиже овај народ док пребиваше у туђини, у земљи Египатској, и силном руком својом изведе га из ње.

18 И до четрдесет година прехрани га у пустињи;

19 и затрвши седам народа у земљи Хананској, раздели им земљу у наслеђе.

20 Затим им на четири стотине и педесет година даде судије до пророка Самуила.

21 Они тад тражише краља, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човека од колена Венијаминова, за четрдесет година.

22 и одбацивши њега, подиже им Давида за краља, о коме даде ово сведочанство: Нађох Давида, сина Јесејева, човека по срцу мојему, који ће испунити сву вољу моју.

23 Од његова семена подиже Бог Израиљу, по обећању, Спаситеља који је Исус.

24 Пре његова доласка проповеда Јован крштење покајања свему народу Израиљеву.

25 И кад свршаваше Јован течење своје, говораше: Ко мислите да сам, ја то нисам, него ево иде за мном један коме ја нисам достојан раздрешити ремена на обући његовој.

26 Људи, браћо, синови рода Авраамова, и ви који се Бога бојите, вама[7] се управи ова реч спасења.

27 Јер становници Јерусалимски и главари њихови не препознаше Исуса и, осудише га, испунише речи пророка које се читају сваке суботе.

28 И мада не нађоше на њему ниједне смртне кривице, тражише од Пилата да га погуби.

29 И кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета и метуше га у гроб.

30 Али га Бог ускрсну из мртвих.

31 И он се појављива много дана онима који бејаху изишли с њим из Галилеје у Јерусалим, и који су сад сведоци његови пред народом.

32 И ми вама јављамо добру вест да је обећање учињено оцима нашим Бог испунио нама, деци њиховој, ускрснувши Исуса,

33 као што је написано у другом псалму: „Ти си син мој, ја те данас родих“.

34 А да га је ускрснуо из мртвих, да се више не врати у трулење, то је оно што је он јавио говорећи: „Даћу вама свете милости Давиду обећане, милости верне“.

35 Зато и на другом месту говори: „Нећеш дати да твој Светац трулење види!“

36 И Давид, послуживши роду своме по вољи Божјој, умре и придружи се оцима својим, и виде трулење.

37 Али онај кога Бог ускрсну, тај не виде трулења.

38 Знајте, дакле, људи, браћо, да се по њему вама јавља опроштење греха

39 и да ће се сваки који верује по њему оправдати од свега онога, од чега се по закону Мојсијевом не могосте оправдати.

40 Гледајте зато да не дође на вас оно што је казано у пророцима:

41 „Гледајте, ви који презирете, чудите се и изгубите се; јер ћу ја за ваших дана учинити дело, дело које не бисте веровали ако вам га неко исказује“.

42 Кад излажаху из синагоге, мољаху их да им се ове речи у другу суботу говоре;

43 а кад се сабор разиђе, многи од Јудеја и од побожних прозелита пођоше за Павлом и за Варнавом, који се разговорише с њима, и препоручише им да остану у милости Божјој.

44 У другу суботу сабра се скоро цео град да чује реч Божју.

45 Кад Јудеји видеше мноштво народа, напунише се зависти и опираху се речи Павловој, насупрот говорећи и грдећи га.

46 Павле и Варнава рекоше им чисто: Вама је требало да се најпре јави реч Божја, али кад је ви одбацујете и сами се сматрате да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо к паганцима,

47 јер нам је тако заповеди Господ: „Поставих те да си светлост народима, и да носиш спас до крајњих граница земље“.

48 Чувши то, радоваху се паганци и слављаху реч Божју, и примише веру сви који беху одређени за живот вечни.

49 Реч се Божја ширила по свој околини.

50 Али Јудеји подговорише побожне виђене жене и старешине градске, и изазваше гоњење на Павла и Варнаву, и истераше их из своје земље.

51 А они, отресавши на њих прашину са ногу својих, пођоше у Иконију,

52 док су ученици били пуни радости и Духа Светога.

Глава 14.[уреди]

1 У Иконији уђоше Павле и Варнава заједно у јудејску синагогу, и говорише тако да прими веру велико мноштво Јудеја и Грка.

2 Међутим они Јудеји који не вероваше, подбунише и раздражише духове паганаца на браћу.

3 Али они осташе доста времена говорећи отворено, утемељени у Господу, који сведочаше реч милости своје, и даваше те се збиваху знаци и чудеса рукама њиховим.

4 Народ се у граду подели: једни бејаху за Јудеје а једни за апостоле.

5 И како се паганци и Јудеји са својим главарима спремаху да их изргде и да их каменују,

6 дознавши за то, склонише се Павле и Варнава у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву и у околину њихову,

7 и онде јавише јеванђеље.

8 У Листри сеђаше немоћан у ногама један човек, који беше хром од рођења и не беше никада ходио.

9 Он слушаше говор Павлов, и Павле погледајући на њега, и видећи да има веру да постане здрав,

10 рече јаким гласом: Исправи се на ноге своје! И он скочи и прохода.

11 Кад народ виде шта учини Павле, подигоше сви глас свој, говорећи ликаонски: Богови у обличју људи сиђоше к нама!

12 И називаху Варнаву Јупитером а Павла Меркуром, јер је он реч водио.

13 А свештеник Јупитера, чији храм беше на уласку у град, дотера јунце и донесе венце пред врата, и хтедне да народ принесе жртву.

14 Кад за то чуше апостоли Варнава и Павле, раздреше хаљине своје и скочише међу народ вичући:

15 Људи, шта то чините? И ми смо људи као и ви, и јављајући вам јеванђеље, молимо вас да се оканите ових лажних ствари и да се обратите к Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима;

16 који у прошлим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима,

17 и опет не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући вам с неба кишу и године родне, дајући вам с неба кишу и године родне, дајући вам обилно и хране и весеља за срца ваша.

18 И ово говорећи, једва успеше да уставе народ да им не приноси жртве.

19 Дођоше тад из Антиохије и из Иконије неки Јудеји, који, подговоривши народ, пошто засуше Павла камењем, извукоше га из града, мислећи да је мртав.

20 Али се ученици његови скупише около њега, и он уста и уђе у град. Сутрадан отпутова са Варнавом у Дерву.

21 И проповедавши у ономе граду јеванђеље, и пошто придобише известан број ученика, вратише се у Листру, у Иконију и у Антиохију,

22 утврђујући душе ученика и препоручујући им да устрају у вери, и говорећи да ћемо кроз многе невоље ући у краљевство Божје.

23 Учинише да се поставе старешине по свим црквама, и пошто се молише и постише, препоручише их Господу, у кога вероваше.

24 Прошавши затим Писидију, дођоше у Памфилију,

25 јавише реч Господњу у Перги, и сиђоше у Аталију.

26 Оданде отпловише у Антиохију, одакле беху предани милости Божјој на дело које свршаваху.

27 Чим стигоше, сабраше цркву и казаше све што учини Бог с њима, и како отвори паганцима врата вере.

28 И осташе онде доста дуго с ученицима.

Глава 15.[уреди]

1 Неки људи који бејаху дошли из Јудеје, учаху браћу говорећи: Ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасити.

2 Павле и Варнава имаше с њима распру и живу препирку, и браћа одредише да Павле и Варнава и неки други од њих иду горе у Јерусалим к апостолима и старешинама, да уреде то питање.

3 И они, пошто беху испраћени од цркве, проследише пут кроз Феникију и Самарију, казујући им обраћење паганаца, и дадоше велику радост свој браћи.

4 Кад стигоше у Јерусалим, примише их црква и апостоли и старешине, и они им казаше све што учини Бог с њима.

5 Онда усташе неки од странке фарисејске, који бејаху примили веру, и говораху да паганце треба обрезати и захтевати од њих да држе закон Мојсијев.

6 Апостоли и старешине сабраше се да извиде ту ствар.

7 И како наста дуга распра, уста Петар и рече: Људи, браћо! Ви знате да Бог од првих дана учини избор између вас, да из мојих уста чују паганци реч јеванђеља и да приме веру.

8 И Бог који познаје срца, посведочи им, дајући им Духа Светога као и нама,

9 и не постави никакве разлике између нас и њих, очистивши вером срца њихова.

10 Сад дакле што искушавате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, који ни оцеви наши ни ми не могосмо понети?

11 Него ми, милошћу Господа Исуса Христа, верујемо да ћемо се спасити исто као и они.

12 Онда ућуташе сви и слушаше Варнаву и Павла, који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог преко њих међу паганцима.

13 Кад они престаше да говоре, проговори Јаков, и рече:

14 Људи, браћо, послушајте ме! Симон каза како је Бог најпре погледао на народе, да изабере који ће од њих име његово носити,

15 и с тим се слажу речи пророка, као што је написано:

16 „Затим ћу се ја вратити и опали дом ћу Давидов подигнути, оправићу развалине његове и на ново ћу га уздигнути,

17 да остатак људи Господа тражи а и сви народи над којима име моје се призива, говори Господ који све то чини

18 и коме је све то од искона познато“.

19 Зато ја велим да се не праве тешкоће паганцима који се к Богу обраћају,

20 него да им се пише да се чувају од срамота идолских и од блуда, и од удављених животиња и од крви.

21 Јер Мојсије има од старих времена у свим градовима људе који га проповедају, јер се он чита сваке суботе у синагогама.

22 Тада апостоли и старешине са свом црквом нађоше за добро да изаберу између себе и да пошљу у Антиохију с Павлом и Варнавом, Јуду, који се зваше Варсава, и Силу, људе виђене међу браћом,

23 и дадоше им писмо овако састављено: „Апостоли, Старешине и Браћа, браћи из паганства у Антиохији, у Сирији и у Киликији, поздрав!

24 Како смо чули да неки од људи који су од нас изишли, а којима ми не дадосмо никакав налог, сметаше вас говорима својим и узнемирише душе ваше,

25 то нађосмо за добро, пошто се овде сви сабрасмо, да изаберемо изасланике и да вам их пошаљемо с љубљеним нашим Варнавом и Павлом,

26 с овим људима који су живот свој изложили за име Господа Исуса Христа.

27 Посласмо вам дакле Јуду и Силу, који ће вам то и усмено казати.

28 Јер изгледа добро Светоме Духу и нама, да никаквих тегоба не мећемо на вас осим ових потребних:

29 да се чувате меса жртвованог идолима, крви, удављених животиња и блуда -, од чега ћете добро чинит да се чувате. Будите здрави!“

30 И они, опростивши се од цркве, пођоше у Антиохију и предаше посланицу сабраном народу.

31 Кад је они прочиташе, обрадоваше се утеси коју им она даваше.

32 А Јуда и Сила, који бејаху и пророци, многим говорима утешише и утврдише браћу.

33 И пошто беху онамо неко време, отпустише их браћа с миром к онима који их беху послали.

34 Али Сила нађе за добро да остане онамо.

35 Павле и Варнава осташе у Антиохији, учећи и јављајући с многим другима добру вест речи Господње.

36 После неколико дана рече Павле Варнави: Да се вратимо и да обиђемо браћу по свим градовима по којима проповедасмо реч Господњу, да видимо како живе.

37 Варнава хтедне да узму са собом и Јована, прозваног Марка,

38 али Павле сматраше за добро да не узму са собом онога који је још у Памфилији био одступио од њих и не беше ишао с њима на дело.

39 Тако постаде распра, и они се раздвојише и Варнава узевши Марка отплови у Кипар.

40 Павле изабра Силу и оде на пут препоручен од браће милости Божјој.

41 Он пропутова Сирију и Киликију, утврђујући цркве.

Глава 16.[уреди]

1 После тога пође у Дерву и у Листру, и гле, онде беше неки ученик, по имену Тимотеј, син једне жене Јудејке, вернице, и оца Грка.

2 За њега добро сведочаху браћа у Листри и у Иконији.

3 Овога намисли Павле да узме са собом, и узе га и обреза, ради Јудеја који бејаху у оним местима, јер сви знадијаху да му отац беше Грк.

4 И кад пролажаху по градовима, препоручиваху браћи да држе уредбе апостола и старешина из Јерусалима,

5 и цркве се утврђиваху у вери, и њихов се број из дана у дан повећаваше.

6 Али пошто их Дух Свети спречи да проповедају реч у Азији, пређоше Фригију и Галатијску земљу.

7 Кад стигоше близу Мизије хтедоше да иду у Витинију, али им Дух Исусов не даде.

8 Прођоше тад Мизију и сиђоше у Троаду.

9 Преко ноћи имао је Павле једно виђење. Појави му се један човек из Македоније и изрече му ову молбу: Пређи у Македонију, помози нам!

10 После тог Павловог виђења, гледасмо одмах да пођемо у Македонију, закључивши да нас Господ позва да тамо проповедамо јеванђеље.

11 Полазивши из Троаде, упутисмо се према Самотракији и сутрадан се искрцасмо у Неапољ.

12 Оданде пођосмо у Филипе, који је први град једног Македонског среза и насеље (римско). У оном граду остадосмо неколико дана.

13 У дан суботни изиђосмо из града к реци, где се надасмо да ћемо наћи једну богомољу. Седосмо и разговарасмо са женама које се бејаху ту сабрале.

14 Једна од њих, по имену Лидија, продавачица скерлета из града Тијатира, беше жена богобојазна, и она слушаше. Господ отвори срце њезино да пази на Павлове речи.

15 А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: Ако ме цените да сам верна Господу, уђите у моју кућу и останите у њој. И принуди нас да останемо.

16 Како иђасмо на молитву, срете нас једна слушкиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима.

17 Она иђаше за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога највишега, који вам јављају пут спасења!

18 Она овако чињаше неколико дана. Кад се Павлу то досади, окрену се, и рече духу: Заповедам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње! И он изиђе у тај час.

19 Кад њезини господари видеше да је престала нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг к званичницима,

20 и доводивши их пред преторе, рекоше: Ови људи муте наш град; они су Јудеји,

21 који проповедају обичаје које ми, који смо Римљани, не смемо ни да примимо ни да следујемо.

22 И подиже се и народ на њих, и претори, пошто учинише да им се на силу свуку хаљине, заповедише да се ишибају.

23 Пошто их добро избише, бацише их у тамницу, и наредише тамничару да их строго чува.

24 Примивши ту заповест, тамничар их баци у унутрашњу тамницу и метну им окове на ноге.

25 Око поноћи мољаху се Павле и Сила и певаху хвале Богу, а сужњи их слушаху.

26 Одједном тако се затресе земља да се помери темељ тамнички, и тог истог часа отворише се сва врата, и свима спадоше окови.

27 Тамничар се пробуди, и кад виде отворена врата тамничка, извади мач да се убије, мислећи да су сужњи побегли.

28 Али Павле повика јаким гласом: Не чини себи зла, сви смо ми овде!

29 Тамничар, заискавши свећу, улете и дрхћући припаде к Павлу и Сили,

30 изведе их напоље и рече: Господо, шта треба да чиним да се спасем?

31 Одговорише Павле и Сила: Веруј у Господа Исуса Христа и бићеш спасен ти и цео дом твој.

32 И јавише реч Господњу њему и свима који бејаху у дому његову.

33 Он их узе са собом у онај сат ноћи, опра им ране, и крсти се он и сви његови.

34 Уведе их затим у свој дом, послужи их јелом, и радова се са свим домом својим што верова у Бога.

35 Кад свану, послаше претори стражаре да поруче тамничару да пусти оне људе.

36 И тамничар каза Павлу ово: Послаше претори да се пустите. Сад дакле изиђите и идите с миром.

37 Али Павле рече стражарима: Пошто нас јавно избише, и без суда, нас, људе Римљане, бацише у тамницу, сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и пусте нас.

38 Стражари казаше то преторима, и ови се уплашише кад чуше да су то Римљани,

39 и дођоше да их умире, и пустише их, молећи их да изиђу из града.

40 Кад они изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији и, пошто видеше и утешише браћу, отидоше.

Глава 17.[уреди]

1 Прошавши Амфипољ и Аполонију, Павле и Сила стигоше у Солун, где су Јудеји имали једну синагогу.

2 По обичају своме, Павле уђе у њу, и три суботе расправља с њима о Писму,

3 показујући и доказујући им да је требало да Христос пострада и ускрсне из мртвих. И Исус, кога ја, рече, вама проповедам, он је који је Христос.

4 Неки се од њих уверише и присташе с Павлом и Силом, а тако исто и велико мноштво побожних Грка, и немало виђених жена.

5 Али завидни Јудеји узеше неке зле људе из простога народа, скупише свет и узбунише град. Пођоше на кућу Јасонову, и ту тражаху Павла и Силу, да их изведу пред народ.

6 А кад њих не нађоше, притегоше Јасона и неке од браће пред званичнике градске, вичући: Ови људи што замутише цео свет, дођоше и овде,

7 и Јасон их прими. Они сви раде против царевих заповести, говорећи да има други краљ, Исус.

8 Тим речима смутише они народ и званичнике, који то чуше,

9 који не пустише Јасона и остале него пошто примише јемство од њих.

10 Браћа одмах ноћу отправише Павла и Силу у Верију. И они дошавши онамо, уђоше у јудеску синагогу.

11 Ти Јудеји беху племенитији од оних у Солуну. Они примише реч са свим срцем, и сваки дан проучаваху Писма, да виде је ли тачно оно што им се казиваше.

12 Тако примише веру многи од њих као и многе виђеније грчке жене и многи људи.

13 Али кад Солунски Јудеји дознаше да Павле и у Верији проповеда реч Божју, дођоше онамо да раздраже и узбуне народ,

14 и браћа онда одмах отправише Павла у приморје; а Сила и Тимотеј осташе у Верији.

15 Пратиоци Павлови испратише га до Атине, и примивши заповест за Силу и Тимотеја да дођу што брже к њему, вратише се.

16 Док их Павле чекаше у Атини, раздражи се дух његов у њему, гледајући тај град пун идола.

17 Он говораше с Јудејима и с богобојазним људима у синагоги, а на тргу сваки дан с онима с којима се среташе.

18 Неки од епикурејских и стојичких философа стадоше разговарати с њим, и једни од их говораху: Шта хоће овај говорџија? А други, чујући да проповеда Исуса и ускрсење, говораху: Изгледа да туђе богове проповеда.

19 Па га узеше и одведоше на Ареопаг, говорећи: Можемо ли знати каква је то нова наука што ти казујеш?

20 Јер нешто ново мећеш у наше уши. Хоћемо дакле да знамо шта то може бити.

21 А сви Атињани и странци који пребиваху у Атини провођаху своје време само у говорењу и у слушању новости.

22 Павле, стојећи насред Ареопага, рече: Људи Атињани! По свему видим да сте врло побожни;

23 јер пролазећи вашим градом, и мотрећи ваше светиње, нађох и олтар на коме је написано: „Богу непознатоме!“ Оно што ви не познајући поштујете, то је оно што ја вама јављам.

24 Бог који је створио свет и све што је у њему, он, који је господар неба и земље, не живи у рукотвореним храмовима.

25 Њему не служе руке човечје, као да би му што требало, њему, који сам даје свима живот и дисање и све.

26 Он је учинио да сви људи, који су сви од једне крви изишли, живе по свему лицу земаљскоме, одредивши трајање времена и границе њихових станова;

27 он је хтео да они траже Господа, и да се труде да га нађу, мада није далеко ни од једнога од нас,

28 јер у њему имамо живот и покрете и биће. То и неки од ваших песника рекоше: „Ми смо род његов“... [8]

29 Кад смо дакле род Божји, немамо да мислимо да Божанство личи злату или сребру или камењу истесаном вештином и радом људи.

30 Не водећи рачуна о временима незнања, јавља сад Бог свим људима да они имају да се покају;

31 јер је он одредио дан у који ће целоме свету судити по правди, преко човека кога утврди, о чему даде свима поуздан доказ, ускрснувши га из мртвих...

32 Кад чуше реч о ускрсењу из мртвих, тад се једни ругаху, а једни рекоше: Слушаћемо те о томе други пут. –

33 Тако Павле отиде од њих.

34 Али неки људи ипак присташе уза њ и примише веру, као Дионисије Ареопагит, једна жена по имену Дамара и други с њима.

Глава 18.[уреди]

1 Павле отпутова затим из Атине у Коринт.

2 Ту нађе једног Јудејина, по имену Аквилу, родом из Понта, који беше скоро дошао из Италије са женом својом Прискилом (јер Клаудије беше издао заповест да се сви Јудеји иселе из Рима). Он се здружи с њима,

3 и како беше од истога заната оста код њих на раду (они су правили шаторе).

4 Павле говораше сваке суботе у синагоги и увераваше Јудеје и Грке.

5 Али кад Сила и Тимотеј стигоше из Македоније, предаде се Павле сав речи, да сведочи Јудејима да Исус јесте Христос;

6 и како се они противљаху и хуљаху, он отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на ваше главе! Ја сам чист од ње, и од сада ћу ићи паганцима.

7 Изишавши оданде отиде у кућу некога Јуста, који поштоваше Бога, и чија кућа беше близу синагоге.

8 Али Крисп, главар синагоге, верова у Господа са свим домом својим, али и многи Коринћани који беху слушали Павла вероваше и крстише се.

9 Господ рече Павлу ноћу у једном виђењу: Не бој се него говори, и да не ућутиш;

10 јер сам ја с тобом, и нико неће на те руке метнути да ти зло чини, јер ја имам много народа у овом граду.

11 Он оста онде годину и шест месеци, учећи реч Божју међу њима.

12 Кад Галион беше проконсул у Ахаји, подигоше се Јудеји на Павла и доведоше га на суд,

13 говорећи: Овај човек наговара људе да поштују Бога на начин који је против закона.

14 А кад Павле хтедне да отвори уста, рече Галион Јудејима: Да се ради о каквој неправди или о каквом злом делу, по дужности бих вас, Јудеји, саслушао,

15 али ако се ради о препирањима за речи и за нека имена и за ваш закон, то се само вас тиче, а ја судија томе нећу да будем.

16 И отправи их из суда.

17 Онда сви ухватише Состена, главара синагоге, и избише га пред судом, а да Галион није за то ништа марио.

18 Павле оста још доста дуго у Коринту. Најзад опрости се с браћом и отплови у Сирију са Прискилом и Аквилом, пошто остриже главу у Кенхреји, јер се беше заветовао.

19 Стигоше у Ефес, где Павле остави своје другове. Ушавши у синагогу, разговори се с Јудејима,

20 који га молише да остане више времена код њих. Али он не хтеде,

21 него се опрости с њима говорећи: Ако Бог хтеде вратићу се опет к вама. И отпутова из Ефеса.

22 Искрцавши се у Ћесарији, попе се у Јерусалим, и пошто поздрави цркву сиђе у Антиохију.

23 Пошто проведе неко време у Антиохији, пође Павле опет на пут и прође редом Галатијску земљу и Фригију, утврђујући све ученике.

24 У Ефесу дође један Јудејин, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у Писмима.

25 Овај беше упућен на пут Господњи и горећи духом, говораше и учаше право о Исусу, мада знадијаше само Јованово крштење.

26 И он поче слободно проповедати у синагоги. Кад га чуше Аквила и Прискила, примише га и још му боље изложише пут Господњи.

27 И како хтедне да пређе у Ахају, браћа га храбрише на то и писаше ученицима да га приме лепо. И он, дошавши онамо, поста, Божјом милошћу, врло користан онима који беху примили веру;

28 Јер силно надвлађиваше Јудеје, једнако пред народом доказујући из Писма да Исус јесте Христос.

Глава 19.[уреди]

1 Док је Аполос био у Коринту, пролазећи кроз горње земље, дође Павле у Ефес. Нашавши ту неке ученике,

2 рече им: Јесте ли примили Духа Светога кад сте постали верници? А они му рекоше: Нисмо ни чули да постоји Дух Свети.

3 Он им рече: Којим се крштењем дакле крстисте? - Одговорише му: Крштењем Јовановим.

4 Тад Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верује у онога који ће за њим доћи, то јест у Исуса Христа.

5 Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.

6 А кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и они говораху језике и прорицаху.

7 А беше њих свега око дванаест.

8 После тога Павле уђе у синагогу, где слободно говори. Он три месеца учаше о стварима краљевства Божјега, настојећи да уверава оне који га слушаху.

9 Али како неки од њих остајаху тврди и неповерљиви, грдећи пред народом пут Господњи, одступи од њих, одлучи ученике, и учаше сваки дан у школи неког Тирана.

10 То је трајало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јудеји и Грци, слушаше реч Господњу.

11 И Бог чињаше велика чудеса рукама Павловим,

12 тако да су и рубље и убрусе који беху додирнули тело његово носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.

13 Неки заклињачи, скитнице јудејске, покушаше да над онима у којима бејаху зли духови призову име Господа Исуса говорећи: Заклињем вас Исусом кога Павле проповеда!

14 Који ово чињаху бејаху седам синова Скеве, Јудејина, првосвештеника.

15 Зли дух им одговори: Исуса познајем и Павла знам, али ви ко сте?

16 И човек у коме беше зли дух скочи на њих, надвлада их и притиште их пода се, тако да голи и израњени утекоше из оне куће.

17 За то дознаше сви Јудеји и Грци који беху у Ефесу, и све њих обузе страх, и величаше се име Господа Исуса;

18 и многи од оних што вероваху, долажаху да исповедају и казују шта беху урадили,

19 и неки од оних који се беху бавили чарањем, скупивши књиге своје спалише их пред свима, а рачуна се да су вределе педесет хиљада сребрника.

20 Тако реч Господња напредоваше у моћи и у снази.

21 Пошто се ово сврши, намисли Павле да иде у Јерусалим, пролазећи кроз Македонију и Ахају, и рече: Пошто будем тамо, треба да видим и Рим.

22 И посла у Македонију двојицу од својих помоћника, Тимотеја и Ераста, а он оста неко време у Азији.

23 У то време подиже се велика буна због пута Господњега.

24 Неки Димитрије, кујунџија, грађаше сребрне Дијанине храмове и даваше својим радницима велике зараде.

25 Он њих скупи заједно са другима од истога заната и рече им: Људи, ви знате да од овога заната зависи наше благостање,

26 и ви видите и чујете да не само у Ефесу, него готово по свој Азији, овај Павле увери и одврати много света, говорећи да богови који се рукама човечјим граде нису богови.

27 Опасност која од тога прети није само у томе што ће се наш занат упропастити, него се неће марити ни за храм велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и цео свет поштује.

28 Кад они то чуше, напунише се гнева и стадоше викати: Велика је Дијана Ефеска!

29 Сав се град узбуни. Они сви скупа навалише у позориште, вукући на силу Гаја и Аристарха, Македонце, сапутнике Павлове.

30 Павле хтеде да се покаже пред народом, али не дадоше му ученици;

31 а и неки од Асијархи[9] који му бејаху пријатељи, поручише му да не иде у позориште.

32 Једни викаху једно а други друго, јер је у збору било забуне, а већи део и не знаше зашто су се скупили.

33 Тад извукоше из народа Александра, кога Јудеји гураху, и Александар дајући знак руком, хтеде да говори народу.

34 Али кад га препознаше да је Јудејин, сви су у један глас скоро два сата викали: Велика је Дијана Ефеска!

35 Међутим званичник, утишавши народ, рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да је град Ефес чувар храма велике богиње Дијане, и њене небеске слике?

36 Кад то не може нико одрећи, ваља да будете мирни и ништа нагло да не чините.

37Јер ви доведосте ове људе који нити су храм Дијанин оскврнули, нити вређају нашу богињу.

38 А Димитрије и радници његови ако имају какву тужбу, има судова а има и проконсул, па нека туже један другога.

39 Ако ли што друго иштете, нека се извиди на законитој скупштини;

40 јер можемо да будемо тужени ми за буну за оно што је данас било, и ничим не бисмо могли оправдати овај збор. Пошто то рече, распусти збор.

Глава 20.[уреди]

1 Пошто се утиша буна, дозва Павле ученике и охрабривши их и опростивши се с њима, отпутова у Македонију.

2 Он прође кроз ту земљу дајући многе савете ученицима.

3 После пође у Грчку, где оста три месеца. Кад пак хтедне да се укрца за Сирију, спремише му Јудеји замку. Тад се он реши да се врати натраг преко Македоније.

4 До Азије имали су да га прате Сосипатар син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик, и Трофим из Азије.

5 Ови отидоше напред и чекаше нас у Троади,

6 а ми се после Дана бесквасних хлебова укрцасмо у Филипима, и после пет дана достигосмо их у Троади, где остасмо седам дана.

7 У први дан недеље сабрасмо се да ломимо хлеб. Павле, који је сутрадан имао да се крене и разговораше се са ученицима, протеже свој говор до поноћи.

8 У горњој соби, где се бејасмо сабрали, било је много свећа.

9 Једно момче, по имену Евтих, које је седело на прозору, заспа тврдо за време дугог Павловог говора. Савладан од сна, паде доле с трећега спрата и дигоше га мртва.

10 Али Павле, сишавши, наткучи се над њим и узе га на руке, говорећи: Не буните се јер је душа његова у њему.

11 Затим, кад се опет попе горе, преломи хлеб и поједе, и још дуго говори до саме зоре, и онда отиде.

12 А момче доведоше живо, и то им би од велике врло утехе.

13 Ми се пре Павла одвезосмо лађом у Ас, где се договорисмо да га сачекамо, јер је он требао да превали пут пешице.

14 Кад нас он достиже у Асу, узесмо га са собом и кренусмо се у Митилину.

15 Оданде, пловећи морем, дођосмо сутрадан према Хију; други дан кренусмо у Самос, а сутрадан стигосмо у Милет.

16 Јер Павле одреди да мимоиђемо Ефес, да не би дангубио у Азији, јер хиташе да, по могућности, о Педесетници стигне у Јерузалим.

17 Али из Милета посла Павле у Ефес по старешине црквене,

18 и кад они к њему дођоше, рече им: Ви знате од првога дана кад дођох у Азију како с вама једнако бејах,

19 служећи Господу са сваком понизношћу, са сузама и усред напасти јудејских замки.

20 Знате да вам нисам крио ништа од онога што би вам могло бити корисно и да се нисам устезао да вам проповедам и да вас поучавам пред народом и по кућама,

21 јављајући и Јудејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа.

22 И сад ево ја, свезан духом, идем у Јерусалим, не знајући шта ће ми се у њему догодити,

23 осим што ми се Дух Свети из града у град јавља, говорећи да ме окови и невоље чекају.

24 Али ја не марим за свој живот, као да би би ми он драгоцен био, него се бринем да свршим с радошћу трку своју и службу коју примих од Господа Исуса, да проповедам јеванђеље милости Божје.

25 И ево сад знам да више мог лица нећете видети, ви сви по којима пролазих проповедајући краљевство Божје.

26 Зато вам данас кажем да сам чист од крви свију вас,

27 јер вам јавих целу Божју вољу и ништа од вас не сакрих.

28 Пазите дакле на себе и на цело стадо у коме вас Дух Свети постави епископима, да пасете Цркву Господњу, коју он стече крвљу својом.

29 Ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који неће штедети стада,

30 и да ће се између вас појавити људи који ће опаке ствари чинити, да одвуку ученике за собом.

31 Бдите зато, и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учити са сузама свакога од вас.

32 И сад вас, браћо, предајем Богу и речи милости његове; Ономе који може назидати и дати вам наслеђе међу свима освећенима.

33 Сребра или злата или руха ничијег не зажелех.

34 Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.

35 У свему вам дадох изглед да тако радећи треба подржати оне који су слаби, и памтити речи Господа Исуса које он рече: „Више има радости у давању него ли у примању“.

36 Ово рекавши, клече на колена и помоли се са свима њима.

37 Свима ударише сузе на очи и, загрливши Павла, целиваху га,

38 жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лица његова, - и отпратише га на лађу.

Глава 21.[уреди]

1 Пошто се опростисмо од њих, укрцасмо се и пођосмо право на Кос, други дан на Род, а оданде у Патару,

2 и нашавши лађу која је полазила у Феникију, уђосмо у њу и одвезосмо се.

3 Кад нам се указа Кипар, остависмо га на лево, настављајући пут поред обале Сирске, и пристадосмо у Тиру, јер је онде требало да се истовари лађа.

4 Нађосмо ученике и остасмо онде седам дана. Духом надахнути говораху они Павлу да не иде у Јерусалим.

5 Али кад се наврши седам дана, кренусмо даље; и испратише нас сви са женама и децом до иза града. Клекнувши на обалу помолисмо се,

6 и опростивши се један с другим уђосмо у лађу, а они се вратише својим кућама.

7 Завршујући пловљење из Тира стигосмо у Птолемаиду, где се поздрависмо с браћом и остадосмо с њима један дан.

8 Сутрадан проследисмо пут и дођосмо у Ћесарију. Ушавши у кућу Филипа Јеванђелиста, који беше један од седморице, остасмо код њега.

9 Он имаше четири кћери девице које прорицаху.

10 Стојећи ми пак онде више дана, сиђе из Јудеје један пророк, по имену Агав,

11 који дошавши к нама, узе појас Павлов, свеза своје руке и ноге, и рече: Ево што Дух Свети говори: Човека, чији је овај појас, овако ће свезати Јудеји у Јерусалиму, и предаће га у руке паганцима.

12 Кад то чусмо молисмо Павла и ми и они који беху из онога места, да не иде у Јерусалим.

13 Али он одговори: Што плачете и цепате ми срце? Готов сам не само свезан бити, него и умрети у Јерусалиму за име Господа Исуса.

14 И како се он не даваше одвраћати, умирисмо се и рекосмо: Нека буде воља Господња!

15 После тих дана спремисмо што нам требаше за пут и кренусмо у Јерусалим.

16 С нама пођоше још и неки ученици из Ћесарије, и водише нас неком Мнасону из Кипра, старом ученику, код кога смо имали да станујемо.

17 Кад стигосмо у Јерусалим, примише нас браћа радосно.

18 Сутрадан Павле пође с нама к Јакову, и ту се сабраше све старешине.

19 Поздравивши се с њима, каза он редом шта учини Бог у паганцима преко његове службе.

20 А они, чувши то, хваљаху Бога, па му рекоше: Ти видиш, брате, колико је хиљада Јудеја који примише веру, и сви су ревни за закон.

21 Али су они сад чули да ти учиш отпадању од закона Мојсијева све Јудеје који живе међу паганцима, казујући им да не треба обрезивати синове нити се држати предања.

22 Шта ћемо дакле сад? - Народ ће се без сумње сабрати, јер ће чути да си дошао.

23 Учини зато ово што ћемо ти рећи: У нас има четири човека који су се заветовали Богу.

24 Узми њих и очисти се с њима, и потроши на њих нека остригу главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе није истина, него да и сам држиш закон и живиш по њему.

25 А за паганце који примише веру ми смо решили и писали им да они то ништа не држе, осим да се чувају од меса жртвованог идолима, од крви, удављених животиња и од блуда.

26 Тада Павле узе оне људе, очисти се, и сутрадан уђе у храм да јави дан кад ће се извршити очишћење и принесе жртва за свакога од њих.

27 Кад је имало да се наврши седам дана, Азијски Јудеји видевши Павла у храму, побунише сав народ, и метнуше руке на њега,

28 вичући: Људи, Израиљци, у помоћ! Ево човека који против народа и закона, и против овог места учи све свуда, па још и Грке уведе у храм, и оскврни ово свето место.

29 Јер они бејаху видели с њим у граду Трофима из Ефеса, за кога мишљаху да га је Павле увео у храм.

30 Цео се град узбуни и навали са свију страна, и ухвативши Павла, извукоше га напоље из храма, и одмах се затворише врата.

31 И како хтедоше да га убију, дође глас к трибуну кохорте, да се побуни сав Јерусалим.

32 Он одмах узе војнике и центурионе и дотрча на њих. А они, видевши трибуна и војнике престаше бити Павла.

33 Трибун му се приближи, узе га, и заповеди да га метну у двоје вериге, па упита ко је он и шта је учинио.

34 Али једни викаху једно а други друго по народу, и како не могаше од буне ништа право да разуме, заповеди да га одведу у тврђаву.[10]

35 Кад Павле би на степеницама, мораше га војници носити од силе народа.

36 Јер за њим иђаше мноштво народа вичући: Да се погуби!

37 На самом улазу у тврђаву рече Павле трибуну: Је ли ми слободно да ти речем нешто? Трибун му одговори: Зар знаш грчки?

38 Ниси ли ти онај Египћанин који пре неки дан подбуни и одведе у пустињу четири хиљаде разбојника?

39 Ја сам Јудејин -, рече Павле -, из Тарса у Киликији, грађанин града који није непознат. Молим те допусти ми да говорим народу.

40 Пошто му трибун то допусти, стаде Павле на степеништу и махну руком на народ. Наста велика тишина и Павле проговори јебрејски и рече:

Глава 22.[уреди]

1 Људи, браћо и оцеви! Чујте што имам сад на обрану своју да вам кажем.

2 Кад чуше да им јеврејски проговори, настаде још већа тишина. И Павле рече:

3 Ја сам Јудејин рођен у Тарсу киликијскоме, али сам одгојен у овоме граду, код ногу Гамалилових, научен тачном познавању закона отаца наших и бејах ревнитељ Божји, као што сте ви сви данас.

4 Ја ту науку[11] смртно гоних, вежући и предајући у тамницу и људе и жене.

5 Сведоци су ми првосвештеник и цео сабор старешина. Ја сам и посланице примао на браћу у Дамаску, да свезане доведем у Јерусалим оне што бејаху онамо, да се казне.

6 Идући путем и приближујући се Дамаску, око подне ођедном блесну велика светлост с неба около мене.

7 Падох на земљу и чух глас који ми говори: Савле, Савле, зашто ме гониш?

8 А ја одговорих: Ко си ти, Господе? А он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, кога ти гониш.

9 Они који беху са мном видеше светлост и уплашише се, али не чуше гласа који ми говораше.

10 И ја рекох: Шта ћу чинити, Господе? - А Господ ми рече: Устани, иди у Дамаск и тамо ће ти се казати све што треба да чиниш.

11 И како од оне силне светлости ништа нисам видео, ухватише ме за руку они који беху са мном, и дођох у Дамаск.

12 Неки Ананија, човек побожан по закону, добро посведочен од свију Јудеја који живе у Дамаску,

13 дође к мени и рече ми: Савле брате, прогледај! И у тај час поврати ми се вид и погледах на њ.

14 Он рече: Бог отаца наших одреди те да познаш вољу његову и да видиш Праведника, и да чујеш глас из уста његових,

15 јер ћеш му бити сведок пред свим људима за ово што си видио и чуо.

16 И сад што оклеваш? Устани, крсти се и опери се од греха својих, призвавши име Господње.

17 Пошто се вратих у Јерусалим, док се мољах у храму, дођох у занос,

18 и видех Господа који ми говори: Похитај да изиђеш из Јерусалима, јер они неће примити сведочанства твога за мене!

19 И ја рекох: Господе, сами знају да сам ја метао у тамнице и био по синагогама оне који у те верују,

20 и кад се проливаше крв Стефана, сведока твога, и ја ту бејах и пристајах на смрт његову и чувах хаљине оних који га убијаху.

21 Тад ми он рече: Иди, послаћу те далеко к народима...

22 Они га слушаше до ове речи, али тада подигоше глас говорећи: Узми са земље таквог човека! Није он достојан да живи!

23 И они викаху и збациваху хаљине своје и бацаху прашину у ваздух.

24 Трибун заповеди да се Павле одведе у тврђаву, и да нека га батинама муче, да се сазна зашто су толико викали на њега.

25 Кад га притегоше да га ишибају, рече Павле центуриону који беше онде: Зар ви можете ишибати римског грађанина?, и још без суда?

26 Кад то чу центурион, приђе к трибуну да га извести, говорећи му: Шта то чиниш?, овај је човек Римљанин.

27 Приступивши к њему, рече трибун Павлу: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? Јесам - одговори Павле.

28 А трибун одговори: За велику цену сам ја то грађанство добио. - А ја сам се у њему родио, - рече Павле.

29 Тада одступише одмах од њега они што су имали да га муче, и трибун, видећи да је он Римљанин, уплаши се што га беше дао свезати.

30 Сутрадан желећи тачно знати зашто га Јудеји туже, пусти га трибун из окова, заповеди да се саберу првосвештеници и цео њихов синедрион, и изводивши Павла, постави га усред њих.

Глава 23.[уреди]

1 Гледајући право у синедрион рече Павле: Људи, браћо! Ја сам се у потпуно доброј савести владао пред Богом до самих ових дана...

2 Првосвештеник Ананија заповеди онима који бејаху близу њега да га ударе по устима.

3 Тада му Павле рече: Тебе ће Бог ударити, зиде окречени! Ти седиш да ми судиш по закону, и ти преступаш закон заповедајући да ме бију.

4 Они који беху близу њега рекоше му: Ти вређаш Божјег првосвештеника!

5 А Павле рече: Ја нисам знао, браћо, да је то првосвештеник, јер је написано: „О старешини народа свога нећеш зло говорити“.

6 Знајући Павле да један део сабора беше састављен од садукеја, а други од фарисеја, повика у синедриону: Људи, браћо! Ја сам фарисеј, син фарисејев, а за наду и за ускрсење из мртвих доведен сам пред суд.

7 Кад он то рече, настаде распра међу фарисејима и садукејима, и сабор се раздели.

8 Јер садукеји говоре да нема ускрсења, и да не постоје ни анђели, ни дух, а фарисеји признају и једно и друго.

9 И настаде велика вика, и уставши неки књижевници од стране фарисејске, упустише се у живу препирку, и рекоше: Ми никаква зла не налазимо на овом човеку. Може бити дух или анђео проговори му.

10 Али како распра посташе све жешћа, бојећи се трибун да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници, да га отму од њих, и да га одведу у тврђаву.

11 Ону ноћ појави се Господ Павлу, и рече: Буди срчан, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако треба и у Риму да сведочиш.

12 Кад би дан, заверише се Јудеји, заклињујући се међу собом и говорећи да неће ни јести ни пити док не убију Павла.

13 Беше их више од четрдесет који се тако заверише,

14 и они пођоше к првосвештеницима и старешинама, којима рекоше: Заклетвом се заверисмо да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла.

15 Сад дакле ви са синедрионом обратите се трибуну, да га изведе пред вас, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.

16 Али син сестре Павлове, чувши за ову заверу, дође и уђе у тврђаву, и извести Павла.

17 Павле дозва једног центуриона, и рече му: Ово момче одведи трибуну, јер има нешто да му јави.

18 Центурион узе момка, одведе га трибуну и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да доведем к теби ово момче који има нешто да ти рече.

19 И трибун, узевши момка за руку, упита га насамо: Шта имаш да ми јавиш?

20 А он рече: Јудеји се договорише да те замоле да сутра изведеш Павла пред синедрион, као да би хтели боље испитати за њега.

21 Немој их послушати, јер га чекају више од четрдесет њихових људи, који су се заверили да неће ни јести ни пити док га не убију. Сад су они готови, и не чекају него на твоје пристајање.

22 Трибун отпусти момка, пошто му нареди да никоме не казује да му је то јавио.

23 Дозва затим два центуриона и рече им: Од трећег сата ноћи држите у приправности двеста војника; седамдесет коњаника и двеста стрелаца, сремних да иду у Ћесарију.

24 Да се спреме и коњи за Павла, и да га жива и здрава испрате намеснику Феликсу.

25 И написа писмо овакво састављено:

26 „Клаудије Лисија честитоме намеснику Феликсу поздрав!

27 Овог човека ухватише Јудеји и хтедоше да га убију, кад ја дођох с војницима и отех им га, дознавши да је Римљанин.

28 Желећи сазнати зашто га криве, изведох га пред њихов синедрион.

29 Тада нађох да га криве за питања њиховог закона, и да није починио никакво дело које заслужује смрт или тамницу.

30 Извештен да Јудеји спремаху том човеку замке, одмах га упутих к теби, дајући на знање тужиоцима његовим да они имају теби да се обрате. Здраво!“

31 Војници, по наредби коју беху примили, узеше тад Павла и одведоше га ноћу у Антипатриде.

32 Сутрадан, пустивши коњанике да наставе пут с њим, вратише се у тврђаву.

33 Дошавши у Ћесарију, коњаници предаше писмо намеснику и изведоше Павла преда њ.

34 Намесник, прочитавши писмо, запита Павла из које је покрајине. Дознавши да је из Киликије,

35 рече: Испитаћу те кад тужиоци твоји дођу. И нареди да се он чува у Иродовом преторију.

Глава 24.[уреди]

1 Пет дана после тога дође првосвештеник Ананија са неколико старешина и с једним говорником коме беше име Тертул. Они изнесоше пред намесника тужбу против Павла.

2 Павле би прозван и Тертул га поче тужити, говорећи: Твоја је заслуга, честити Феликсе, што ми велики мир уживамо и што је овај народ, твојом проницавом бригом, драгоцене уредбе примио.

3 То ми потпуно и свуда са пуном благодарношћу признајемо.

4 Али да ти много не досађујем, молим те да милостиво саслушаш оно што ћемо ти и у мало речи казати.

5 Нађосмо ову кугу човека, који подиже распре међу свим Јудејима по целоме свету, који је поглавица јереси Назаретске,

6 и који покуша и храм да оскврни. И ми га ухапсисмо. Хтедосмо да му по свом закону судимо;

7 али дође трибун Лисија и оте га на силу из наших руку и упути к теби,

8 заповедивши и тужиоцима његовим да преда те дођу. Од њега можеш сам, испитујући га, дознати све оно зашто га ми тужимо.

9 Јудеји се придружише тужби, тврдећи да је све то тако.

10 Кад му намесник даде знак да говори, Павле рече: Знајући да си ти од много година судија овоме народу, с поуздањем узимам реч да браним правицу своју.

11 Нема више од двадесет дана -, то можеш да провериш -, од како изиђох у Јерусалим да се Богу молим.

12 Нико ме не нађе ни у храму, ни по синагогама, ни у граду да се с ким препирем или да изазивам буну у народу;

13 и они не могу да доказују оно за што ме оптужују.

14 Ја пак признајем да служим Богу отаца својих, путем који ови називају кривоверством, верујући све што је написано у закону и у пророцима,

15 и имајући наду у Бога, коју и они сами имају, да ће бити ускрсење праведника и неправедника.

16 Ради тога и трудим се да имам свагда чисту савест пред Богом и пред људима.

17 После много година одсуствовања, дођох да донесен милостињу народу своме и да приносим прилоге.

18 У томе ме Азијски Јудеји нађоше очишћена у храму без буке и вике.

19 И они су требали да дођу преда те, и да поднесу тужбу, да су имали што против мене.

20 Или ови сами нека кажу какву су нашли на мени кривицу кад сам ступио пред синедрион,

21 осим једнога овога гласа којим ускликнух међу њима: За ускрсење мртвих доведосте ме пред суд!

22 Феликс, који је сасвим тачно знао за ту науку, одложи суђење, и рече њима: Кад дође трибун Лисија, извидећу вашу ствар.

23 А центуриону заповеди да се Павле чува, али да му се олакша, и ни једном од његових да се не забрани послуживати га, или долазити к њему.

24 После неколико дана дође Феликс са Друсилом, женом својом, која беше Јудејка, и дозва Павла. Он га саслуша о вери у Исуса Христа.

25 Али како Павле говораше о правди, о уздржању и о суђењу које ће бити, зграну се Феликс и рече: Иди сад, позваћу те згодном приликом.

26 Он се надаше да ће му Павле дати новаца, и зато га често дозиваше и разговараше с њим.

27 Прођоше тако две године, и Феликса замени Порције Фест. А Феликс, хотећи Јудејима учинити на вољу, остави Павла у оковима.

Глава 25.[уреди]

1 Стигнувши Фест у покрајину, после три дана изиђе из Ћесарије у Јерусалим.

2 Првосвештеници и старешине јудејске поднесоше му тужбу против Павла,

3 и изнесоше му молбе, и опаком намером тражише од њега да га, тобож у име милости, пошље у Јерусалим, а спремаху заседу да га убију на путу.

4 Фест одговори да се Павле има чувати у Ћесарији, и да ће он сам ускоро онамо доћи.

5 Главниији од вас, - рече, - нека пођу са мном, и ако има каква кривица на том човеку нека га туже.

6 Фест оста код њих само осам до десет дана, па сиђе у Ћезарију. Сутрадан седе на судијску столицу и заповеди да изведу Павла.

7 Кад га доведоше, опколише га Јудеји који беху дошли из Јерусалима, и изнесоше против њега многе и тешке кривице, које не могаху доказати.

8 Павле поче да се брани говорећи: Нити закону јудејскоме, ни храму, ни цару што сагреших.

9 Фест, желећи да се улагује Јудејима, одговори Павлу, и рече: Хоћеш ли да идеш у Јерусалим и онде да ти се преда мном суди за то?

10 Павле рече: Ја стојим пред царским судом, и овде треба да ми се суди. Ја Јудејима ништа нисам скривио, као што и ти најбоље знаш.

11 Ако ли сам скривио или починио какво дело које заслужује смрт не марим умрети, али ако су ствари за које ме ови туже лажне, нико нема права да ме њима преда. Цару се жалим. -

12 Тада Фест, говоривши са саветницима, одговори: - Цару си се жалио, - цару ћеш поћи!

13 Неколико дана после тога, краљ Агрипа и Верникија сиђоше у Ћесарију, да походе Феста.

14 И како они осташе онде неколико дана изложи Фест краљу Павлову ствар говорећи: Феликс је оставио у тамници једног човека,

15 на кога првосвештеници и старешине јудејске беху подигли тужбе кад ја бејах у Јерусалиму, тражећи да се он осуди.

16 Ја им одговорих да није обичај Римљана да се преда човек, док се окривљени не суочи с онима који га туже, и не да му се да се брани од ствари за које се тужи.

17 Они дођоше овде, и ја сам без одлагања, одмах сутрадан сео на судијску столицу и дао наредбу да се тај човек доведе.

18 Тужиоци који дођоше не изнесоше ни једне кривице за које ја мишљах,

19 него имаху против њега некаква питања о својој нарочитој вери, и о некаквом Исусу, који је умро, а Павле тврђаше да је жив.

20 Не знајући шта да учиним у овоме послу, упитах га би ли хтео ићи у Јерусалим, и онамо да му се суди за те ствари.

21 Али како Павле изјави жалбу, да би његову парницу развидео цар, наредих да се чува докле га не пошаљем цару.

22 Агрипа рече Фесту: И ја бих желео чути тог човека. - Сутра ћеш га чути -, одговори му Фест.

23 Сутрадан дакле, Агрипа и Верникија дођоше у великом сјају у судницу с трибунима и са личностима онога града. На заповест Фестову доведоше Павла.

24 Тада Фест рече: Краљу Агрипа и сви који сте с нама! Ви видите овога човека, за кога ми се мноштво Јудеја обраћаше у Јерусалиму и овде, вичући да он не сме више живети.

25 А ја, осведочивши се да није учинио ништа што би заслуживало смрт, и како он сам изјави да се жали цару, одлучих да га опремим на пут.

26 За њега немам што стварна писати Господару. Зато и изведох га пред вас, а особито преда те -, краљу Агрипа, да бих знао шта писати, пошто се он испита,

27 јер ми се чини неразложно сужња послати а не назначити зашто се он тужи.

Глава 26.[уреди]

1 Агрипа рече Павлу: Допуштено ти је да говориш на своју обрану. И Павле, пруживши руку, овако се оправда:

2 За срећу своју сматрам, краљу Агрипа, што се данас пред тобом браним од онога за што ме Јудеји туже,

3 јер ти добро знаш њихове обичаје и препирке. Зато те молим да ме милостиво саслушаш.

4 Моје живљење од прве моје младости знају сви Јудеји, јер сам га провео у Јерусалиму у своме народу.

5 Они одавна знају, ако то хоће да признају, да сам као фарисеј живио по најстрожијем закону наше вере;

6 а сад стојим пред судом за то што се надам да ће се испунити обећање које Бог обрече оцевима нашим,

7 кому се надају свих дванаест колена наших која дан и ноћ бепрекидно Богу служе. За ову наду оптужен сам, краљу, од Јудеја.

8 Шта! Зар вам се чини невероватно да Бог ускрсава мртве?

9 Што се мене тиче, ја држах да ми је дужност била да жестоко радим против имена Исуса Назарећанина.

10 То сам и радио у Јерусалиму. Многе сам од светих у тамницу затворио, примивши за то власт од првосвештеника, и кад их на смрт стављаху, пристајах својим гласом уз глас свих осталих.

11 Често сам их и по свим синагогама кажњавао и присиљавао да хуле. У својој крајњој мржњи на њих гонио сам их и по туђим градовима.

12 Ради тога пошао сам био у Дамаск с одобрењем и дозволом првосвештеника.

13 Путем, а у подне, краљу, видех с неба светлост већу од сијања сунчанога, која блесну около мене и другова мојих.

14 Сви падосмо на земљу, и ја чух глас који ми јеврејским језиком говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко би ти било противу бодила праћати се.

15 Ја одговорих: Ко си ти Господе? А он рече: Ја сам Исус, кога ти гониш.

16 Него устани и стани на ноге своје, јер ти се зато јавих да те учиним служитељем и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати.

17 Истргох те испред овог народа и испред паганаца, којима те шаљем,

18 да им отвориш очи, да се обрате од таме к светлости и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и наслеђе међу освећенима вером у мене.

19 Зато, краљу Агрипа, не супротих се небеској појави,

20 и напре онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, а затим и по свој земљи Јудејској и код паганаца, проповедах покајање и обраћење к Богу, путем достојних дела покајања.

21 Ево зашто ме Јудеји ухватише у храму и хтедоше да ме раскину.

22 Али, захваљујући помоћи Божјој, остах до самога овог дана сведочећи и пред малим и пред великим, ни у чему не одступајући од онога што пророци и Мојсије казаше да ће бити:

23 да ће наиме Христос претрпети и да ће, ускрснувши као први из мртвих, објавити светлост народу Јудејскоме и паганцима.

24 Како ово на одбрану своју изрече, рече Фест јаким гласом: Лудујеш, Павле, много знање твоје изводи те из памети!

25 Не лудујем, честити Фесте, - одговори Павле -, него речи истине и разума казујем.

26 Зна то краљ, коме и говорим слободно, јер сам уверен да му од овога ништа није непознато, јер се те ствари нису у ћошку догодиле.

27 Верујеш ли, краљу Агрипа, пророцима?... Знам да верујеш.

28 И Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме уверити да будем хришћанин.

29 Павле одговори: Било то брзо или касно, да Бог да да не само ти него и сви који ме данас слушају постану такви као и ја што сам, осим окова ових!

30 Краљ, намесник и Верникија и они који сеђаху с њима устадоше,

31 и идући разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што би заслужило смрт или тамницу.

32 И Агрипа рече Фесту: Овај човек могаше бити пуштен да се није жалио цару.

Глава 27.[уреди]

1 Кад би одређено да се укрцамо за Италију, предаше Павла и друге неке сужње једном центуриону царске кохорте, по имену Јулију.

2 Укрцасмо се у лађу Адрамитску, која је пловила уз Азијску обалу, и кренусмо. С нама бијаше Аристарх, Македонац из Солуна.

3 Сутрадан стигосмо у Сидон. И Јулије, који лепо поступаше с Павлом, допусти му да обиђе своје пријатеље и да прими помоћ њихову.

4 Отпловивши оданде, путовасмо уз оток Кипар, јер ветрови беху противни.

5 Препловивши Киликијску и Памфилијску пучину, стигосмо у Миру Лицијску,

6 и онде нашавши центурион лађу Александријску, која је путовала за Италију, укрца нас у њу.

7 Много смо дана пловили споро, и с муком дођосмо према Книду, где нам ветар није дао да пристанемо. Прођосмо тад испод Крита, према рту Салмоне, и пловећи поред краја,

8 једва стигосмо на место које се зове Добра пристаништа, близу кога је град Ласеја.

9 И пошто прође много времена, и пловљење постајаше опасно, јер и пост већ беше прошао[12], то Павле опомену људе,

10 говорећи им: Људи, видим да пут наш неће бити без опасности и без велике штете не само товара и лађе него и живот наших.

11 Али центурион послуша више кормилара и господара лађе него ли Павлове речи;

12 и како пристаниште не беше згодно за зимовање, већи део људи беше мишљења да се одвеземо оданде и да се настоји доћи до Феникса, пристаништа Критског, које гледа к југу и к северо-западу, и онде да се зимује.

13 Дуну умерен југ и они, мислећи да им је пут обезбеђен, дигоше сидро и почеше пловити уздуж Крита.

14 Али мало затим подиже се на острво бесан ветар северо-источњак.

15 Лађа се оте, а да не могаше одолети ветру, и предаде се валовима који нас ношаху.

16 Прођосмо поред једног малог острва, које се зове Клауда, и једва могосмо дохватити чамац;

17 и пошто га издигосмо, притрчасмо да осигурамо лађу и подвезасмо је; али бојећи се да не удари на Сирте[13], спустисмо једра. Тако пустисмо да нас ветар тера.

18 Али како нас је олуја јако тукла, сутрадан поче се избацивати товар у море,

19 а трећега дана својим рукама избацисмо и алат лађарски.

20 Ни сунце ни звезде се за много дана не показаше, а олуја беше тако јака да изгубисмо сву наду да ћемо се избавити.

21 Одавна се није ни јело узимало. Тад Павле, ставши пред њих, рече: Требаше људи мене послушати и не отискивати се од Крита и имати све ове муке и штете.

22 Али вас сад молим да не клонете духом, јер ни један од вас се неће изгубити, само ће лађа да пропадне.

23 Ову ноћи појави ми се анђео Бога, чији сам ја и коме служим,

24 и рече ми: Не бој се Павле ти требаш да изиђеш пред цара и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

25 Зато се не бојте, људи, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено,

26 али ваља да се натерамо на какво острво.

27 Кад би четрнаеста ноћ и ветар нас тераше по јадранској пучини, око поноћи изгледа морнарима да се приближујемо некој земљи.

28 Измеривши дубину нађоше двадесет хвати. Мало даље опет измерише и нађоше петнаест хвати.

29 Бојећи се да не ударе на прудове, бацише с крме четири сидра и с нестрпљењем чекаху да сване.

30 Али како морнари гледаху да побегну из лађе, и већ спуштаху чамац у море, изговарајући се као да хоће да спусте сидра с кљуна,

31 рече Павле центуриону и војницима: Ако ови не остану на лађи, не можете ви да се избавите.

32 Тада војници одрезаше ужа од чамца и пустише га да падне у море.

33 Прије сванућа моли Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан откако се непрестано у бризи мучите и ништа не једете.

34 Зато вас молим да једете, да окрепите свој живот, а ни једноме од вас длака с главе неће отпасти.

35 Рекавши ово узе хлеб, и пошто даде хвалу Богу пред свима, преломи га и поче јести.

36 Тад се сви разабраше и почеше такође јести.

37 У лађи беше нас свега двеста и седамдесет и шест душа.

38 Пошто се довољно наједоше, олакшаше лађу, избацивши и пшеницу у море.

39 Кад освану дан, не препознаше земљу, али угледавши један залив са плитком обалом, договорише се, ако буде могуће, да на њу навуку лађу.

40 Дрешише сидра да их спусте у море и олабавише у исто вријеме и конопе од кормила; развише затим мало једро и кренуше ка крају.

41 Али се намерише на један рт, и навукоше лађу на њ. Кљун се закачи, да се не можаше помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

42 Војници рекоше да треба да се сужњи побију, да не би који пливајући утекао.

43 Али центурион, који је хтео да спасе Павла, забрани им да то чине, и заповеди онима који су знали пливати да искоче најпрви у море и да изиђу на копно;

44 а од осталих једне изнесоше на даскама, а једне на комадима од лађе. И тако изиђоше сви живи на крај.

Глава 28.[уреди]

1 Пошто се спасосмо, дознасмо да се оно острво зове Малта.

2 Мештани нам се показаше необично љубазни, и скупише нас око једне велике ватре, коју беху наложили, јер је падала киша и била је јака зима.

3 Павле зграби шаку грања и наложи на ватру, кад из њега искочи змија, осетивши топлоту, и скочи му на руку.

4 Кад мештани видеше да змија виси о руци његовој, говорише једни другима: Јамачно је овај човек крвник, кад га, избављена из мора, Правда не хте оставити да живи.

5 Павле отреса змију у ватру, и не би му ништа зло.

6 Они људи очекиваху да ће он отећи, или да ће одједном мртав пасти; али пошто дуго чекаше, и видеше да му ништа зла не би, променише мишљење и рекоше да је он бог.

7 Около онога места беху имања која припадаху поглавару острва, који се зваше Публије, који нас прими и три дана љубазно угости.

8 Отац Публијев лежаше тад болестан од грознице и од срдобоље. Павле му приђе, помоли се, положи руке на њ, и исцели га.

9 На то надођоше и други који бејаху болесни на острву и исцелише се.

10 Сви нам указаше велике почасти, и кад пођосмо спремише нам што нам бејаше потребно.

11 После три месеца укрцасмо се на лађу Александријску, која је била презимила на острву и имаше обележје Диоскура.

12 Допловивши у Сиракузу, остасмо онде три дана.

13 Оданде пловећи уз обалу, стигосмо у Регио, и после једног дана, кад дуну југ, стигосмо други дан у Путеоле.

14 Онде нађосмо браћу, и они нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако пођосмо у Рим.

15 Из Рима изиђоше нам у сусрет чак до Апијева форума и до Три крчме, браћа која су била чула говорити о нама. Кад их Павле виде, даде хвалу Богу и охрабри се.

16 Кад дођосмо у Рим, допусти се Павлу да станује где хоће с једним војником који га чуваше.

17 Три дана после Павле сазва старешине јудејске, и кад се они скупише, рече им ове речи: Људи, браћо!, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а Јерусалимљани ме затворише у тамницу и предаше ме у руке Римљанима.

18 Пошто ме ови испиташе, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна кривица која би смрт заслужила;

19 али се Јудеји противише, и ја сам морао да уложим жалбу на цара, не имајући иначе никако намеру да свој народ тужим.

20 Зато вас молих да се видимо и да се разговоримо, јер за наду Израиљеву носим ја ове окове.

21 Одговорише му: Ми нити примисмо писма за те из Јудеје, нити дође ко од браће да јави, или да говори што зло за тебе.

22 Али ми бисмо хтели да од тебе чујемо шта ти мислиш, јер ми знамо да та јерес свуда наилази на противљење.

23 Одредише му дан, и многи дођоше к њему у стан. Павле им јављаше краљевство Божје, сведочећи и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијева и пророка. Састанак је трајао од јутра до самога мрака.

24 Једни се уверише о ономе што он говораше, а једни не вероваше,

25 и како одлажаху несложни међу собом, Павле дода само ову реч: Добро каза Дух Свети преко пророка Исаије оцевима вашим,

26 говорећи: „Иди к томе народу и реци му: ушима својим ћете чути и нећете разумети, и очима својим гледаћете и нећете видети.

27 Јер отврдну срце овога народа: затворише уши своје, заклопише очи своје, од страха да својим очима не виде и ушима својима не чују и да срцем својим не разумеју, да се не обрате, да их не исцелим.“

28 Знајте дакле да се паганцима посла спасење Божје, и да ће они чути.

29 Кад он то рече отидоше Јудеји, препирући се међу собом.

30 Павле оста пуне две године у кући коју беше унајмио. Он примаше све који му долажаху,

31 проповедајући краљевство Божје, и учећи о Господу нашему Исусу Христу слободно и без сметње.

Белешке[уреди]

  1. Или: На Духове.
  2. Прозелити: назив којим се означаваху странци који су били примили веру и обичаје Јевреја.
  3. Јелинисти: Израиљци који су живели изван Палестине у земљама у којима се говорило грчки.
  4. Слободњачка синагога - тако названа јер је основана од Јевреја које су Римљани били заробили, па после ослободили.
  5. Кров равно конструисан (Види Мт. 24. 17.)
  6. У грчком тексту: у кућу човекову.
  7. У неким рукописима стоји: нама.
  8. To се чита у једној песми Аратуса из Киликије који је живео три века пре Христа.
  9. Асијархи чиновници који вршаху надзор над верским стварима и над јавним играма.
  10. Тврђава Антонија у којој је смештен био римски гарнизон. Ова је тврђава лежала више храма. Зато је требало ићи уз степенице (види стих 35).
  11. Христову
  12. Крај септембра, кад влада јужни ветар.
  13. Сирте: два позната пруда близу северне афричке обале.